Slaven Radovanović

Devojka s vozom

Postoji jedna dečija igra (ili je barem postojala jer sam zapazio da je deca više ne igraju), koja u sebi nosi skrivenu priču o kraju Ljudskog Vremena. U njoj učestvuju dečaci i devojčice (ništa drugo, rekli bi, do kao jedno malo čovečanstvo). Dva deteta biraju na svoju stranu ostale učesnike u igri kako bi na kraju bili brojniji i pobedili. A biraju, i pobeđuju, tako što pogađaju tajna imena prisutnih (što bi moglo značiti da će suštine pojedinačnih ljudskih sudbina biti otkrivene na kraju Vremena).

Sećam se, o kako se ne bih sećao! Postojala je ta igra ali je (kao i mnogo toga u čovekovom životu) potonula negde u reci vremena — i zvala se: „Cincili-bonboli, ko ide?“

Iza tog potpuno nevinog naziva skrivala se manihejska podela do svoje srži. Tajila je, pod svojim pepelom, ideju o podeli na svet Dobra i svet Zla. Mnogo godina kasnije saznao sam da ta igra nije došla sa istoka — već sa severa, iz Preka.

Bejah zanet, zajedno s ostalom decom, na prašnjavoj kaldrmi ulice u kojoj sam stanovao. Igrali smo tu igru:

„Cincili-bonboli, ko ide!?“ — vriskala je grupa dece u pravcu njih dvoje koji su prilazili. Jedno bi istupilo za korak i reklo: 'Anđeo s krstom!' Na to bi deca zagrajala: 'A šta traži Anđeo s krstom!?' Dete koje se predstavilo kao Anđeo s krstom reklo bi, pogađajući, neko ime bića, ili stvari; najčešće je sve to bilo od zlata. Da bude pravo čudo!, često bi bilo pogođeno to skriveno, Drugo ime — i Anđeo s krstom bi ga odvodio u svoju grupu. Ali bilo je i promašaja. I Anđeo s krstom vraćao bi se neobavljena posla. Potom bi prišlo ono drugo dete. Bilo je upitano: „Cincili-bonboli, ko ide!?“ 'Đavo s budžom' — dobila su deca odgovor. 'A šta traži Đavo s budžom?' - bio je upitan pogađač. I Đavo s budžom bi pogađao nečije Drugo ime. Nečije Tajno ime. Pogađao, uzimao novu dušu, ili mašio i ostajao bez nje.

I Anđeo i Đavo imali su pogođenih imena iza sebe. Imali su čitave male redove. Stekli su svoje duše. Pogađanje je moglo da se nastavi, iznad prostora i vremena; beskonačno i nemerljivo, sve do legiona i legiona — sve do kraja Ljudskog Vremena!

Tako, kao što rekoh: izvodili smo, ne znajući, tu svoju dečju eshatološku predstavu o kraju ljudskog vremena.

Iznenada bismo, kao sleđeni, zaćutali. Prizor koji smo ugledali naterao bi nas da se sklonimo u stranu, tiho i pobožno, kao da smo njime prvi put zatečeni, a nismo. Prizor se ponavljao desetak puta toga dana. Teški i ogromni, duge dlake do iznad kopita, štajerski konji vukli su u nekoliko kola, niskih kanata, ostatke ljudskih kostiju smešane sa šutom i komadima porušenih spomenika starog gradskog groblja, koje se nalazilo na brdu iznad naše ulice. Iz njih je sipkala sitna zemlja, ispadajući kroz pukotine s dna kola na svakoj neravnini kaldrmisanog Kosančića venca. Pokatkad bi iz pretovarenih kola, odozgo s vrha, lagano skliznula ljudska kost. Bila je duga, još uvek cela, žuta kao vosak. Udarivši o kaldrmu muklo bi zveknula i smirila se na njoj. Činilo se da ta mrtva čovečija kost ne pristaje na novo poslovanje živih oko njenog novog mesta večnog boravka — ali sem skliznuća sa tih konjskih kola, nije imala ni sile ni snage da se vrati tamo odakle su je živi iskopali.

Mi, deca, pritrčavali bismo i, podigavši je, trčali za kolima i sustižući ih bacali je na njih. Manji ljudski ostaci bi se nekako smirili gore, na vrhu kola. Ali veće kosti kao da su bile uporne u tome da ne menjaju mesto svog večnog boravka, prosto bi skliznule s vrha povlačeći sa sobom još koju. Kočijaše je ovo ljutilo: zaustavljali bi konje psujući; silazili su s kola i, bacivši ljudske ostatke na njih, nastavljali dalje niz Kosančića venac.

Obično bi iza razvučenog reda kola u prolazu Kosančića vencem, s mrtvim ljudskim ostacima, nailazila ona koja su bila pretovarena komadima grobljanskih spomenika; komadima od belog i crnog mermera, ili od običnog kamena sa isklesanim figurama pokojnika. Bilo je tu naprslih i polomljenih lica, glava, delova koji su predstavljali čovečije udove; čitava poprsja vojnika s puškama. A bilo je i čitavih, u stojećem stavu, grobljanskih kipova. Oni bi u takvom tovaru obično bili skrajnuti, uglavljeni do samih kanata, poduprti sa strana većim razbijenim komadima da ne bi ispali s kola. Izgledalo je kao da ih kočijaši ili pretovarači dobro čuvaju (da li po nečijoj naredbi?) prilikom ovakvog nesigurnog prevoženja. Možda su ti dobro čuvani kipovi bili namenjeni budućem kupcu? Jer pokojnik (predstavljen kipom) nema više nijednog živog člana svoje porodice (inače se ne bi mogla desiti ovakva pljačka mrtvih?), i sada je gradska vlast bila jedini vlasnik spomenika. Lopovima bi ostalo samo toliko da obiju ili sastružu ime pokojnika, njegove godine rođenja i smrti, natpis o životu i uzroku smrti; kao i imena živih, onih koji su podigli ovaj spomenik svom bliskom. Budući da se, već uveliko, otimalo i od živih (zemlja, kuće, čitavi posedi), u slučaju raskopavanja i skrnavljenja ovog starog gradskog groblja i kapele na njemu, varoškim lopuždrama ovo nije bio neki veći problem. (Ovu pretpostavku o režimskoj rugobi mora da sam čuo tada, u detinjstvu, od nekog starijeg u kući, ili od bakinog brata, a možda od oca koji nas je iznenada posetio.)

No, nekako baš tih dana dogodio se, pred dečijim očima, neshvatljiv prizor u jednom od tih ukletih tovara koje su vukli nemački konji zaplenjeni iz rata. Pred našim očima zablistao je kip devojke uzdignut iznad ostataka mrtvih. Sav od bleštavog belog mermera! Stajala je, u tim prokletim strvinarskim kolima, u dugoj beloj haljini s naborima dugim sve do peta, punih belih pletenica koje su joj, kao slapovi, prelivale grudi. A u svojim tako belim, nežnim šakama, graciozno blago svinutim prstima — držala je malu, od belog mermera isklesanu kompoziciju voza: lokomotivu s nekoliko belih vagona.

O, Svesveti, preblagi Gospode! Ko je mogao da ubije glađu i kaznom ovako predivno stvorenje!? — bila je misao koja me je ščepala (i čije tragove i danas osećam), jer su na sve strane, oko nas dece, vrvele priče o ratu za slobodu i srećnijem životu! Mi deca stajali smo zapanjeni njenom belinom; i njenim lepim tanušnim, jedva uočljivim osmehom na usnama. Taj smešak koji je činio ubedljiv utisak (iako nije izvirao iz belih zenica, niti ispod belih kapaka, niti ispod jedva naglašenih belih mermernih obrva) da Devojka zna sve o nama i našim, budućim, nimalo ružičastim životima u kojima ćemo se, svi skupa, ipak naći voljom ovih istih strvinara koji je evo sada (ovog prokletog dana u ovim prokletim kolima) odvode neznano kuda.

Svikli, tih dana, da u tim tovarima oskvrnjenog groblja viđamo komade gvožđa na ostacima strulog i gnjilog drveta (groblje je nekada imalo više masovnih vojničkih grobnica iz onih ratova koje varoški strvinarski komunizam nije priznavao), sve do belih, naruženih lomljenjem krilatih anđela kojima smo se divili — no, pred prizorom Devojke s vozom kao da ništa nije bilo lepše na ovome svetu!

Trebalo se prenuti iz ushićenja; savladati jezu pred njenom belom pojavom — a onda trčati za njom u onim prokletim kolima; prići i pročitati napis na postolju njenog spomenika: možda je u njemu ležala tajna smrti bele Devojke!?

Trčali smo i trčali, i stizali smo ta prokleta strvinarska kola za koja nam se činilo da su izašla iz pakla i da vode, zarobljenu, našu belu Devojku, našu predivnu belinu, ponovo, još jednom na stratište!

O, Gospode, kako su strašno delovale te reči na nas! Ko je to mogao biti u onoj gomili dece!? Neko ko je uspeo da pročita napis na njenom spomeniku!? Neko je izrekao, za sve nas, strašnu misao: Ubili su je komunisti jer nije htela na radnu akciju, da gradi prugu! I zbog toga u rukama drži voz! O, Gospode, nad vojskama!, naša Devojka je držala voz i smešila se! Tako čudesno se smešila!

Vukući pretovarena kola uz strminu Kosančića venca tromi štajerci kretali su se sporije. Svet koji je zastajkivao okolo po trotoaru ćutao je; a stariji su skidali kape i šešire, krstili se i okretali glavu na drugu stranu.

Spomenik od belog mermera bio je podignut devojci (po godinama rođenja i smrti koje su, teško vidljive, bile ispisane ispod njenog imena) koju je pregazio voz. Ali, opet je neko od nas izrazio sumnju u takav tok nesrećnog slučaja. Kao da je izronio odnekud glas onoga koji je uspeo do kraja da pročita (bela slova na belom mermeru) kako se u uzroku njene smrti pominje reč: dušmani. A to su (tvrdio je glas koji je izronio među nama) sigurno bili komunisti koji su devojku iz osvete gurnuli pod voz!

Ona prokleta kola, s našom belom Devojkom, behu već odmakla daleko niz strminu Kosančića venca. Bili smo u povratku, i u prepirci, na vrhu naše ulice. Mogli smo još uvek lepo da ih vidimo tamo u daljini, spuštala su se niz krivu kaldrmu ka Petkovića mlinu i njegovom jazu. Opet smo, u prepirci, poželeli da proverimo uzrok njene smrti — pa smo se dali u još jedan veliki strk za kolima. Nanovo bismo stizali ta prokleta kola u jednom od tih prokletih dana kada su kasablijski komunisti raskopavali staro gradsko groblje; ko zna, možda iz mržnje, ili zavisti, jer u njemu nisu imali nikog svog, jer su došli s konca i konopca, goli i bosi, s vaškama i žvalama, ili su, jednostavno, želeli sve da sravne i da počnu svoj pakao iz početka?

Kasnije, ta nesrećna devojka sa svojim vozom bila je nešto što mi noćima nije davalo mira. U mojim snovima ona je, sablasno bela i uspravljena, izlazila iz svečano-žalosnih mrtvačkih kola. S krova tih kola padali su teški crni zastori obrubljeni crnim čipkama sa nizom belih ruža duž svojih rubova, a iznad niza belih ruža bili su poređani zlatasti trolisti. Mrtvačka kola behu sva u mlečnobelim staklima i s krovom na čijem je vrhu mali anđeo od žutog mesinga, kao u skoku, držao u jednoj ruci mali krst. Kočijaš, čije lice u svojim snovima nikada nisam uspeo da vidim, sedeći na svome sedištu bio je povinut unapred sa, tako mi se činilo u snu, besmisleno nepotrebnim bičem u ruci — jer su beli konji smireno i lagano vukli mrtvačka kola.

Sve se to odvijalo u savršenom miru i tišini bez igde ikoga po ulicama i trotoarima. Jedino sam bio prisutan ja. I bio sam sam. I tako je to trajalo sve do onog užasnog momenta kada, iz čistog mira (tako mi se činilo u snu), mrtvačka kola nisu stala nasred varoši u meni nepoznatoj ulici! Iz njihovog zadnjeg dela, kroz mlečnobela vratanca koja se bešumno otvoriše, lagano je izlazila devojka u belom — sva bela, sa belim vozom u rukama, i krenula prema meni!? Hvatao bi me užasan strah; želeo sam da pobegnem ali, kao što to uvek, manje-više, biva u snu, noge su mi ostale sleđene kao da su srasle s tlom!

Odnekud, iznenada i sa takvim olakšanjem! izranja otac i staje kraj mene. Smeši mi se: lepo vidim njegov osmeh koji mu lebdi oko usana; potom se smeši onoj devojci a i ona njemu — i tu se budim!

Ovaj mučan san ponavljao se, i nekada bi bio kraći a nekada duži u svojim slikama. Mislim, ako me sećanje ne vara, prvi put sam ga sanjao posle iznenadne pojave oca, tog svetlog kasnoletnjeg popodneva, dok sam zajedno s ostalom decom na kaldrmi Kosančića venca igrao igru: „Cincili-bonboli“.

Sećam se, kako se ne bih sećao: Anđeo s krstom i Đavo s budžom zadobili su gomilu svojih duša pogodivši njihova Tajna imena. Dolazili su i po mene. Ali nikako nisu uspeli da pogode moje Drugo ime. Bejaše se uveliko spustila letnja večer; a oni su pogađali i pogađali, ali, kao što rekoh, nisu imali uspeha u tome. Prosto sam lebdeo iznad tla od sreće. Celi život mogu pogađati i nikada neće uspeti u tome. Osećao sam kako me ispunjavaju bezmerne daljine, nevidljivi i daleki prostori! Samome sebi delovao sam kao zagonetka; bio sam nedodirljiv i neuhvatljiv mada sam bio tu pred njima! Jednostavno (bio sam), moje Tajno ime bilo je: Bela devojka s vozom!

I tako, vreme je proticalo, spustila se prva koprena letnje noći; mnogi su otišli kućama, cela grupa se uveliko osula kada su zvezde rasule svoju svetlost.

'Ko ide?' — upitao sam, po ko zna koji put, upornog dečaka koji se najavljivao. A tada, odnekud, o Majko božija! začuo sam taj baršunast glas ispod zvezdanih nebesa!

— Sina traži đavo crn koji gazi crni trn! — začuh očev glas iza sebe. Podigao me uvis i poljubio. Smejao se, o kako se samo lepo smejao moj otac! I ja sam, zbog tog smeha, video kako kaplje svetlost sa zvezda i osetio kako se sliva niz moje lice.

— Plačeš — reče, još uvek nasmejan, i brzo me spusti na zemlju. Prošavši prstima kroz kosu zabaci je unazad i podiže mali kožni kofer. — Stegni zube. Budi jak — dodade. Primetih tugu i umor u njegovim očima.

Sabrana dela Slavena Radovanovića u integralnom elektronskom izdanju

// Projekat Rastko / Književnost / Umetnička književnost //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]