Branislava Jeftović

Uroboros načetog repa

O romanu "Kremanska ruža" Slavena Radovanovića

Esej iz knjige Branislave Jeftović Janusov rasadnik (književne analize), 1990, Beograd

Elemir Zola

Kremanska Ruža je roman-fikcija-kolekcija žanrovski raznorodnih mističkih spisa iz hrišćanske, jevrejske i islamske ezoterike koji vaskrsavaju skladni, simbiotski spoj vizantijske duhovno-kulturne heterogenije. Aforizmi, životopisi svetih ljudi, zapisi o vizijama, pouke, legende, dijalozi... - preuzeti ili inspirisani Svetim Pismom, Talmudom, Kabalom, Hagadom, gnostičkim rukopisima, starojermenskim, asirskim i vavilonskim pesmama, mitovima i bajkama, te proročkim zapisima sve do zaostavštine čuvenog kremanskog vidovnjaka - diskretno i spontano uviru u romaneskno telo Kremanske Ruže. Tako se ova izvrsna i nadasve egzotična knjiga Slavena Radovanovića preobraća i sama u čudesni Tajnopis koji čitaoca uvlači u složenu igru odgonetanja poslednjih Tajni nudeći mu ili zlatni ključ neba ili se premećući u zmiju nerazumevanja!!!

Kremanska Ruža je romansirano slovo samoće čoveka koji je proživeo/proživljava pet zemaljskih života - izabran nebeskom milošću i bačen u tamu Haldejskog Bunara kako bi se. uz pomoć darivanog proročkog Spisa, uspeo u dan i ponovo rodio. Tako čudesni Spis ima dvostruko značenje - ezoteričko i egzoteričko - koje se može pojmiti, jedino, Božanskim znanjem i mudrošću, dok mu poroci i neznanja zatvaraju korice. Radovanovićev junak je morao da siđe do dna Haldejskog Bunara jer tamo kuca Srce Sveta i Raj se odvaja od Pakla. Zato je napustio kuću-Hrand (dvostruku kuću života) koja je bila u vrhu, iznad svakog zla, među svetlim Nebesima. Prilazak luci Kufe bio je njegov prvi stepenik ka dnu duševnog života. Kufa-Carigrad-Nikeja-Solun-Toledo ... - sve su to staništa velikog puta iniciranja. Valjalo je proći kroz kišu kušnji, odoleti napasti mračnih sila, te zaslužiti pravo na višu spoznaju i ponovno obnavljanje duše u nekom drugom zemaljskom obličju; i to, tek prolaskom kroz sva tri duhovna elementa u Duši - osećajnom, razumskom i čisto-duhovnom - koja odgovaraju trima svetovima: materijalnom, duhovnom i Božanskom; Drvo Života i Drvo Znanja bili bi tada u ponovnom skladu.

Svekolika drama prisećanja/samoispisivanja sve vreme se, znači, odvija u Haldejskom Bunaru / kremanskoj straćari bez senke / Bazolijevom jedrenjaku bez senke / čudesnom četvorostrukom ogledalu Mardaka Nikolasa Raama / letećem konjskom četvoropregu ... - u vremenu između Smrti i Novog Rođenja - koji su samo različite oznake za jedno te isto: vitalni komunikacijski put koji spaja tri kosmička poretka (Nebo, Zemlju i Pakao); Tajnu i Spoznaju; čoveka samog uvučenog u muk kontemplativne mudrosti; viši stupanj duhovne evolucije i ovladavanja samim sobom kada reč nestaje u haldejskom ponoru, uvire u sebe samu...

U samosaznanju i spoznaji sveta otvaraju se vratnice svetog puta - uznesenja i povratka u pravu nebesku suštinu sa obiljem "formula" koje dopuštaju prelazak u paralelnu sferu i imenima mračnih sila koje Put zakrčuju. Uvid u Tajnu imaju samo posvećenici (ljudi više duhovnosti) koji, jedini, mogu da odmere dubinu svakog bića. Ali, mogućnost čovekove beskrajne duhovne snage, ipak, po Radovanoviću, počiva u svakom pojedincu i, kao takva, leži i u čudesnom Spisu koji, zato, predstavlja pravu gnostičku paradigmu. Slično se može reći i za Kremansku Ružu koja pretpostavlja sintezu svesnog i nesvesnog Ja, spasenja i, otkrovenja, duhovnog uzleta i poniranja...; i sve to, kao čin "prepoznavanja" psiholoških veza u srazmerama i korespodencijama Kosmosa. Kada Asajan - jedan od romanesknih likova koji je telom u sobi, dok mu duh luta prostranstvima - uspe da se "vrati", ispričaće kako će Manda-de-Hajje (Gnoza života) spasti duše, pokopane u Mraku, koje samo misle da se nalaze u životu - kaže dobri Dihran, iz pominjane kuće-Hrand, i tako artikuliše fundamentalni gnostički motiv spasenja i otkrovenja.

Čudesni Spis povezan ljubičastom vrpcom - ili proces prisećanja/samoispisivanja - trebalo je da odigra ulogu vaseljenskog smisla ako Pisar (prikriveni Sidonac-glavni junak Kremanske Ruže, u stvari) njegove delove (Kaže) raspodeli određenim redosledom, kako bi se, na kraju, pojavila Ruža. Ponovno Rođenje - uspenje u Dan - u kosmološkom poretku znači spasenje individue produženjem svetlih i pravednih strana fizičke egzistencije, a otklanjanjem njenih tamnih primesa (bolesti, patnje, starenja ... i smrti); jer je čovekov zemaljski vek samo izraz prolaznosti, deo beskrajnog niza vremensko-prostornih poredaka. Duša romanesknog junaka se, zato, morala vraćati pet puta na Zemlju, uvek u različitim obličjima, dok nije procvetala ruža, dok se on nije oslobodio i iskoračio iz svakog prostorno-vremenskog režima. Ova Ruža bi, znači, bila jezgro Istine o pet života Teofila Kumbaradžija, ribara iz Sidona, i jezgro Istine o Životu, Svetu i Božanskom Kosmosu.

Potraga za Danom (Prosvetljenjem) podrazumevala je bivanje na dva mesta istovremeno - u dnu samoće i u svemu što je ispisano u čudesnom Spisu: o vrelu Života, o Tajni Vertabidovog prstena, o lutanjima čovekove sudbinske pratnje, Seva i Đermaka, do obala Fisona, o borbi sila Svetla i Mraka...; rečju, razvezivanje od sveta zbivalo se u gestu askeze i utrnuću volje za Svetom. Uostalom, bivanje u Svetu - putem proživljavanja tuđih doživljaja zapisanih u čudesnom Svitku - uvek je i bio osnovni preduslov razvezivanja. Iskustvo koje je ispisano u tom neobičnom Spisu vraća se, preko jedrenjaka bez senke, u velikom krugu na istok zemlje, u Kufu, i za to vreme trpi nekoliko, već pomenutih, preobražaja; jer, Azija predstavlja Istok koji simboliše svet uzroka, poreklo svega.

Kremanska Ruža je prava fantastična oda borbi sila Svetla i Mraka koje afirmišu polarizovane principe: Lepote, Večnosti, Apsolutne Istine, Duha, Mudrosti, Višeg Morala, Vere u mogućnost sveopšteg spasa ..., s jedne strane; i Ružnoće, Materije, Neznanja, Poroka, Prolaznosti... i postojanja samo onog što "vidiš, čuješ i možeš da opipaš, s druge strane. Kufa je simbol prvog načela, a Anadolijski Kupleraj, u Carigradu, simbol drugog načela. Surovi kovitlac svakodnevnice dat je simbolom Cirkusa u kome su prikazivane predstave-proroci-upozorenja o budućim pronalascima i pokretima Istorije: ratovima, padu Morala utrnuću Ljubavi...

Pored različitih obličja i imena Kumbaradžijeve duše - Mesropa Hranda, Ankela Arivafija Rozefire, Isaka Ben Farhia, Vizente Bazolija... čiji životi samo, naoko, izgledaju nepovezani a, u stvari, drže "čvorove na velikoj mreži događaja" - u Kremanskoj Ruži se provlači još nekoliko stalnih likova/simbola koji podležu magiji transformisanja. Na primer, Sev i Đermak (sudbinski pratioci ljudskih duša na putevima zrenja, između Smrti i Rađanja) koji se, na kraju, premeću u Mitra i Miloša Tarabića, vidovnjake iz Kremana. Prekaljene borce za Telo i Duh čovečanstva oličavaju Gonzago i grnčar Tobija. Kao personifikacija Zmije, Rimokatoličke Crkve i krstaškog osvajanja i pljačkanja Carigrada, izaslanik Ciriških Patuljaka, pa i samog Đavola, predstavnik Mraka, Mrženje, pohlepnog Bankara ... i sveg Zlog i Iskvarenog u zemaljskom životu - Gonzago je moćna protivteža Svecima i Polu-Anđelima u Kremanskoj Ruži; dok je Anadolka, velika stara Zmija, prvi i najveći zakon vidljivog, opsena nad opsenama, suština strasti i polnog uživanja... rečju, predstavnica sveg mračnog u poretku Sveta i, ujedno, štićenica Sataninog izaslanika - Gonzaga. Cirkuski lutan, Spenzon, koji se hrani zlatom Patuljaka (predstavnika sveg niskog i materijalnog u svakodnevnom životu), a izbacuje kamare puščanih metaka, slikovito proričući katastrofe modernih vremena, velika je zapreka otvaranju unutrašnjih vratnica duha u Radovanovićevim likovima; Spenzon, naime, ovaploćuje potpunu kolektivizaciju svesti. Mudri Šaen Der-Hrand, blaženi Dihran, starica sa štapom koji je noću svetleo-Sirarpa Melikijan, ćutljiva Halmerija-riba koja je uvek delila vilinske osmehe - znači, najsvetiji članovi kuće-Hrand u Kufi - bili su predstavnici sveg onog uzvišenog u čovekovoj duši i, zajedno sa svim svetim likovima knjige, nosači budućih vremena: događaji koji su se njima dešavali, istovremeno su se i ispunjavali, tj. videli se pre svog stvarnog ispoljavanja u određenom prostoru i vremenu.

U večnoj potrazi za mističkom ljubavlju među svetovima, koju je čovečanstvo nesrećno izgubilo pre Potopa, članovi kuće-Hrand su bili zatočenici ideala svejedinstva čoveka, sveta i Božanskog Kosmosa. Mistička žudnja za svejedinstvom najlepše se očitava u Dihranovoj priči o kraljevstvu Urarta koje se celo preselilo na Nebo, uzmičući pred divljim hordama; i o tome kako će Nebeska Kraljica u belom, u znaku zvezde Aldebaran, zavladati ponovo zemaljskim i Nebeskim prostranstvima tek kad se sve suprotnosti pomire u sveopštoj harmoniji Vaseljene: u Ljubavi bez podele, laži i smrti, u pomirenju suprotnih načela. Žrtva jagnjeta, u ovakvom kontekstu - otelovljena u likovima Snežane i Istočnice - može jedino, pobediti bes razuzdanih ljudi, kao i umiriti Božju srdžbu zbog sveopšteg moralnog posrnuća. Razuzdanost je uostalom, neprijatelj Mudrosti, a prijatelj Ludosti koja sumnja u sve i za koju sve predstavlja Tajnu.

U prolazu između dva Neba - Vidljivog i Nevidljivog - obitavaju junaci Slavena Radovanovića; ili, možda je bolje reći, njegovi Mudraci koji slute, u dalekoj budućnosti čovečanstva, ostvarenje unutrašnjeg, duhovnog neba na zemlji kojim će se ukinuti kategorije Obmane i Laži, Unutrašnjeg i Spoljašnjeg ... Znači, Radovanovićevi Mudraci su Sveci i Proroci, različiti od svih drugih likova Kremanske Ruže koji predstavljaju nesvesnu senku nedostatka u čoveku, onaj sloj arhetipova čijom se umetničkom artikulacijom nagoveštava isceljenje razdora između Razuma i Instikata. O važnoj ulozi mudrih i svetih, Anđeoskih priroda u knjizi, progovaraju Solomon Levi Merkadić i njegov prijatelj, posvećenik, Hainm Behar Modrehaj. Naime, na Merkadićevu primedbu kako u Tajnom Učenju stoji zabrana o Merkavi i njenoj unutrašnjoj svetlosti, njegov učeni prijatelj mu odgovara da se ta zabrana tiče samo pojedinačnog traganja za Velikim Putem i da Sveta Reč ima sluha za vodiče koji, zajedno sa svojim štićenicima, uviru u srž Božanskih Tajni.

Svi Radovanovićevi mudraci podležu Božanskom rukovođenju, te se tako u roman uvode deterministički uticaji koji dobijaju srazmere pandeterminizma: ukidaju se granice između duhovnog i telesnog, reči i stvari, zamisli i opažanja, jave i sna, subjekta i objekta, pisca, čitaoca i likova u knjizi, romanesknog i životnog iskustva...; rečju, sve postaje jedna celina! Preobražaji likova, uvođenje natprirodnih bića (kojim se nadoknađuje nedostatak uzročnosti), umnožavanja ličnosti (kao posledica prelaza tvari u duh, i obrnuto), pandeterminizam... - sve su to prepoznatljivi simptomi fantastičnog teksta. A tu su i Ogledala. ti nezaobilazni privesci natprirodnih zbivanja.

"Slobodu stičemo od Gospoda rođenjem i u svim vremenima Ljudske istorije, koji su ubeleženi od pošljetka, opredeljujući se za dobro il' zlo? U Ljudskoj slobodi čovek izabira il' odbacuje svoj Spis!-. Zato bi i Gonzago - u suludoj poteri za Spisom - kad bi ga, kojim slučajem stekao, bio samo nemi posmatrač onoga šta će se desiti - kaže Pisar Kremanske Ruže i tako udara temelje jednom slobodarskom projektu čovekove Sudbine koja sada zavisi od njegovih moći da raščini ono nesrećno, u sebe zaključano biće.

Znači, Radovanovićevi likovi postaju svesni spiritualističkog determinizma tek uočavanjem dvostrukosti u svom biću - prisustva nekog drugog u svojoj ličnosti, nekog koji će se pojaviti kad procveta Ruža - i spoznajući da su, nesvesno, živeli pomoću veštine umnožavanja jednog istog lika kroz četvorostruko ogledalo. Ova omiljena specularna naprava odvajkada je bila simbol Mudrosti, mešanja iluzije i Stvarnosti, Proricanja i unutrašnjeg vremena. U Ogledalima (onim vidovnjačkim) pojavljivali su se likovi koje režira čovekovo nesvesno, te tako razotkrivali njega samog i sve čežnje koje je pokušavao da prikrije. Tajna sveta i bivanja jeste igra ogledala - važna je premisa Radovanovićevog pisanja - ali tek onda kada se ovlada Vrhunskom Veštinom čarobnog Specuuluma koji otkriva sve strane čoveka (donju, gornju, prednju i zadnju), u vidu otvorenog ružinog pupoljka, ili menja strane kako bi se dalje videlo. Onaj koji ovlada ovom Veštinom Vrha, može da iščezne: ostavši u mestu, može da menja vreme u kome boravi! Tako su Mardak Nikolas Raam i njegov učenik Ankel Arivafi Rozefira - u čijem je vlasništvu bio Cirkus u bliskoj vezi sa specularnom veštinom - pobegli u svoj prostor sreće gde još živi iluzija.

Uplevši čarobna Ogledala u svoj roman, Radovanović je i motivacijski rešio proces prevođenja jedne duše kroz različita vremena. Zarobljeni četvorostrukim ogledalom, likovi Kremanske Ruže se rasprskavaju u prostoru i vremenu remeteći, ujedno, njihovo uobičajeno tretiranje. U tom činu rasprskavanja na mnoštvo svojih emanacija, likovi gube umetničku punoću - nalikuju zabludelim senima, utvarama, inkarnacijama ili groteskno iskrivljenim odblescima materijalizovanog Zla. To su, dakle, vidljivi hijeroglifi koji pokazuju Božanske Ideje ili prorokuju svetske pokrete u Istoriji. I struktura romana snosi posledice zbog fantastičnih iskliznuća iz uobičajene unutrašnje logike književnog dela: ostvarena je po modelu metafore međusobno suprotstavljenih ogledala koja ukazuje na svojstvo strukture što se izgrađuje beskrajnim vlastitim preslikavanjem uporno sledeći mitomanijske imperative servirane modernom romanu.

Pripovedanje u Kremanskoj Ruži polazi od tri neotklonjive pretpostavke - da je svaki život kao ponornica koja izbija, pa ponire, iznenada, raznoseći ljudske duše nepreglednim prostranstvima Vremena; da je svaki život zasnovan na nedoumici: da li je sve ono proživljeno opsena, varka, odbegla slika nečijeg života ili, možda, san nekog tuđinca koji se obistinio u Pisarovoj glavi i u njegovom telu?; kao i da je najveća java, u stvari, san koji pruža utočiste i razmiče granice među svetovima. Ovaj Svet podseća - govorio je Isak Ben Farhi, veliki znalac hebrejskog i aramejskog, iz Toleda - na veliko drvo života: koren mu je prvobitna materija, lišće opipljiv fizički svet, grane su mu suština, a cvet razumna duša; na samom kraju dolazi plod ili anđeoska priroda koju čovek shvata na isti način kao i cvet koji nikada ne dočeka plod na granama.

Stara jermenska tužbalica, koju su malom Mesropu Hrandu pevušili Sev i Đermak, predstavlja žarište romanesknog pogleda na život i svet. To je setna pesma o narodima koji se smenjuju na Pozornici Sveta - penju se na nju i nestaju - pesma koja je, ujedno, himna neuništivom životu i koja je Smrt shvatala kao nužno kosmičko sito u kome, posle prosejavanja svega živog, "zemlja traži zemlju, a nebeski astrali duh čovečji". Na ovo se nadovezuje priča o Snežani, Patuljcima i Veštici u kojoj se govori o neuništivom Srcu što samo menja spoljašnji oblik: kad oblik tog Srca ima nevinu suštinu, onda se Ono razlikuje od svog vidljivog omotača; a kad je Srce Materije poput rugla, razlika između njega i ljušture više ne postoji. Dihranov Tajnopis, u kome su trasirana zaumna zbivanja u Kremanskoj Ruži, zaokružuje pregled situacija koje odlučuju o romanesknom pogledu na život i svet. Ovaj Spis ukazuje na duhovne borbe koje izmiču ljudskom oku i tek kada se materijalizuju postaju pristupačne samo odabranim - onima koji u sebi kriju moć spoznaje poslednjih Tajni i ovladavanja Gornjim i Donjim Bogovima.

"Svet je katanac što čoveka okružuje, a on sam može da bude ključ sveta. Ako uspe da otključa taj katanac: prodreće u tajnu, saznaće ružu u središtu" - značajne su reci Vizente Bazolija koje daju razrešenje velike romaneskne zagonetke postavljene čitaocu. Tako se čovekova duša - koja stremi transcendiranju konačnosti: empirijske nužnosti i svoje teške, psihološke tamnice - postavlja kao jedino poprište radnje u Kremanskoj Ruži. Istina se ovde samo prikriva u nesvesnom i u telesnoj patnji (brodoloma, na primer). A znanja, primljena u snu, nisu od ovog sveta - ona su znak sanjačevog boravka u dvostrukoj kući života gde se dodiruju dva sveta: Vidljivi i Nevidljivi, Zemaljski i Nebeski. "Svaki put je uvek drugi put. Postoji još jedan do ove kuće svetla, ispunjen je mirom i blaženstvom, ali ga valja zaslužiti - veli starac Tobija; a onaj koji se strmoglavi u bezdan, nije zaslužio da ugleda svetlost, pošto je posumnjao u njeno postojanje...

U Kaži o Zlatnom Ključu Pisar knjige saznaje kako da se spase i dobije svoju Istoriju - poređao je Kaže određenim redosledom (u redu se skriva Božanska Istina!); izgubio se u svim romanesknim vremenima, Ljudima i događajima koji su bili, jesu i koji će biti - u Haldejskom Bunaru, ali i na svim drugim mestima, jer je sebe umnožio u Rozefirinom Ogledalu Vremena. Želeo je, dakle, da ispiše sopstveno otkrovenje - ono šta će biti u dubinama vremena posle njegove fizičke smrti - želeo je da doživi rođenje u dan! Njegove pratioce - Seva, Đermaka i članove kuće-Hrand - zamenili su čuveni srpski vidovnjaci: Miloš i Mitar Tarabić kao i kolekcija kremanskih duhova (Jon Gica Lular i Jon Klisura, njegova savest; Prokopije Brodar, Stanj Šćekić, poznat kao Starac Stanj; te Srbica...). Pod njihovim rukovodstvom pošao je na uspenje spoznavši u sebi Sidonca-Kumbaradžija, istočnika, u kome Vizantija kruži svetom; spoznavši i da je Kufa privid Atosa, a Anen-Anoh, patrijarh Ekumenije, privid carigradskih patrijarha; spoznavši da je Spenzon đavolov sluga koji će tek doći među narode noseći pomor i pad ljudskog dostojanstva - crni kukasti krst, simbol nacizma, preteći se nadvio nad, prividno bezazlenim, zemaljskim uživanjima ...

U trenutku prosvetljenja Pisar Kremanske Ruže, Pandehalj, postaje svestan kako su čudesni spis i haldejski bunar postali dvostruka kuća života - jer, on je postao potpun, saznao je ono šta će biti i doživeo, napokon, taj toliko žuđeni susret sa večnošću. Postao je sve u jednom, razbio vražju trojicu i vratio se krsnoj trojici koja leži u svemu. Shvatio je da je njegov Spis Otvorena knjiga prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, knjiga koja opisuje vreme kroz koje je prolazila Vizantija u liku Teofila Kumbaradžija, knjiga sačinjena od života pravednika!

Istorija Starog i Srednjeg veka nas uči da je kobna razmirica između carigradskih i rimskih duhovnih velikodostojnika (tzv. Fotijev raskol iz IX veka) - oko nekih pitanja doktrine (proishođenje Svetog Duha), nekih liturgičkih (beskvasnost) i kanonskih (sveštenički celibat) pravila - dovela, ubrzo, do velikog i, do dana današnjeg, neizlečivog razdora Crkava, kao i pravog rascepa unutar hrišćanstva (Elen Arveler: Politička ideologija vizantijskog carstva, Filip Višnjić, Beograd 1988.). Podelu na Vizantijsko Pravoslavlje i Rimsko Katoličanstvo zlokobno je najavilo uzajamno bacanje anatema kardinala Humberta, papskog legata, i patrijarha Mihaila Kerularije 1054. god. Od tada, pravoslavni i rimski hrišćani zauzimaju, jedni prema drugima, stav nerazumevanja i neprijateljstva koji se još više produbljuje krstaškim ratovima, upadima Normana (koji su 1059. god. stupili u savez sa rimskim papom) i nečuvenom invazijom mletačkih trgovaca s kojim je Aleksije Komnin, hrisovuljom iz 1082. god., sklopio nesrećni savez kako bi lakše odbranio Vizantiju od napada varvara. Venecijanska pomorska oružana pomoć Istočnom Sabratu naplaćena je preskupom protuuslugom: ogromnim povlasticama u trgovini koje su Mlecima omogućile da se ponašaju kao gospodari tuđeg tržišta i neprikosnoveni arbitri javnog života zemlje na izdisaju; a sve ovo je, opet, dovelo do čuvenog vizantijsko-mletačkog sukoba sa nesagledivim posledicama po pravoslavni svet!

U to zlosrećno vreme sve više se razmahuje nova vrsta crkvene književnosti - rasprave protiv Latina - koja ukazuje prostome puku na zablude rimskih hrišćana. Od tada datira čudesna mržnja Vizantinaca prema Latinima, koji postaju namesnici Antihrista (ili pak, on sam), a u knjizi Slavena Radovanovića vaskrsavaju u liku mračnjaka-Gonzaga. Odrednica "Latin" označavala je narode Zapada nezavisno od njihovog etničkog i političkog pripadništva: bila je jedna vrsta odgovora na helenstvo, jedna vrsta suprotstavljanja kulturnih tradicija i intelektualnih težnji koje - slabljenjem hrišćanstva - počinju da označavaju dva protivnička sveta.

Raspadom Velikog Rimskog Carstva - na Istočno (Vizantiju) i Zapadno Carstvo - okončan je period antičkog humanističkog i tolerantnog duha. Roman Kremanska Ruža, u neku ruku, predstavlja fiktivni pledoaje za preživljavanje unutrašnje krize verskog pročišćenja raspolućenog Carstva kroz "iskušavanja" nosioca istog duha, tokovima različitih veroispovesti, da bi, na kraju, kao i mnogonarodna Vizantija u zenitu svog napretka, progutala i pretopila elemente strane pravoslavnoj tradiciji. Idealističko, zapadnjačko načelo, koje je težilo vaskrsavanju sveopšteg bratstva, povratku snu o velikoj, univerzalnoj Ideji celovite vere i jedinstvenog Carstva (ovaploćenoj u rekonkvisti starog rimskog sveta) - pretočilo se, u Radovanovićevoj knjizi, u konzervativno, vizantijsko načelo afirmisanja samo jedne religije!!!

Onome ko svoje nebo nosi na tri prsta - govorio je Pandehalj Kumbaradžiju - otključaće se Božanske tajne! Jer, sve kao da otiče kraju, trokrsnoj planini (Atosu) gde će Gospod spasti poslednje hrišćane. U ovakvom kontekstu romanesknog vjeruju, putovanje Kumbaradžijeve duše po silnim vodama, na jedrenjaku bez senke, bilo bi, dakle, putovanje do izvora vere, do duše istočne crkve koja počiva u mestu zvanom rođenje u dan. Jer, na svakom verskom kantaru kremansko proročanstvo najviše preteže: Atos ili bezverski Logos? Zna se Atos je jači - slaže se sa Šaenom Der-Hrandom Pisar Kremanske Ruže.

Obnavljajući duhovnu agoniju Vizantije, u periodu vladavine dinastije Paleologa, Kremanska Ruža okreće svoje duhovno lice ka vrelu misli religijskih filosofa i mistika naročito s kraja XIX i početkom XX veka, poniklih, većinom, u ruskim podnebljima: bekstvo ka religijskom sjaju prohujalih vremena čeznulo je da zaboravi (kao i eklektičniji duhovi Vizantinaca, u ono doba) neprilike sadašnjosti i neizvesnost budućnosti. Tražiti utočište u duhovnim strastima - to je balast aksiološkom krahu u stvarnosti! Otud i eshatološki interes Kremanske Ruže koji se sedimentirao u proročkom Spisu, što kruži vekovima, povezujući različite ljude, zemlje, vere, kulturna i intelektualna nasleđa ..., kako bi uzdigao na najviši pijedestal Svemudrosti - pravoslavnu veru!

U opširnom proročkom zapisu o Sudbini Sveta i, ponajviše, srpskog naroda - sročenom u epskom desetercu i sa neviđenim "orkestrom" fonda zaboravljenih reči koji, zajedno, obnavljaju arhaični, sumračni i gusti tembr epskog junačkog pesništva, biblijske Apokalipse (te čudesne, paganske religije Jovana s Patmosa) ili, pak, liturgijskog obreda - Srbi se proglašavaju, u mesijanskom stilu, izabranim narodom, a Kremna - Novim Carigradom!

Naposletku je ostao čovek koji je uspeo da prevlada patnju, koji je saznao šta će biti. Ostao je neko čija žrtva nije bila uzaludna jer je stekao ključ kojim će uvek moći da otključa smisao svake Tajne. To je bilo sasvim dovoljno: vrhunskom veštinom pisanja prodreti u najskrovitije središte Božanske Tajne i - domašiti besmrtnost!!!

Kremanska Ruža poseduje jedno dominantno tematsko žarište: Otkrovenje svetog Jovana bogoslova: novozavetni spis protkan čestom paganskom "potkom" koja strasno poriče religiju odricanja, meditacije, samospoznaje i čiste moralnosti (svi u funkciji individualnosti), afirmišući. s druge strane, pučku kolektivnost što se predaje sopstvenom samoveličanju! Ali, ova paganska "draperija" Kremanske Ruže kao da još više ističe moralni sjaj "eksponata" Vrline svojih svetačkih likova sačinjenih po meri individualnosti: od samog početka pokušava da parališe i poništi Moć jakih i prigrabi je za sebe (D. H. Lorens: Apokalipsa, Grafos, Beograd, 1989.)! Znači, Moć slabosti - kao u najvećim, čisto-hrišćanskim biblijskim epopejama - afirmiše roman Slavena Radovanovića; jer je nevidljivi i nedosežni Bog knjige - nalik Bogu svetog Jovana s Patmosa - pravi Kosmokrator i Kosmodynamos: Vladar i Moć koji svoje atribute velikodušno prenosi na zaslužne duše na onome svetu; tako, dakle, dolazimo do ponovne romansirane apoteoze slabog zemaljskog života! Drevna paganska veličanstvenost nosećeg Duha romana - koji prolazi kroz pet života Kumbaradžijevih duhovnih potomaka - javlja se u vidu žudnje za oslobođenjem od okova ličnog, slabog života, u teskobi automatskog univerzuma.... ka velikom, vitalnom Kosmosu neprosvećenih nagona, ka onome Negde (a ne Nigde) (D. H. Lorens: Apokalipsa, Grafos, Beograd, 1989.)...

U vrlo nadahnutoj, kuriozitetnoj knjizi D. H. Lorensa - Apokalipsi - koja esejistički razmatra Otkrovenje svetog Jovana bogoslova, naslutivši blistav paganski izvornik u njegovim temeljima, nailazimo na specifikaciju vremena i uzroka ispisivanja formi apokalipse: razaranje čuvenog jerusalimskog Hrama. od strane sirijskog kralja Antioha Epifona, u II veku pre Hristosa, koje je izazvala gubljenje nade Jevreja u sopstveni zemaljski trijumf; od tada datiraju pripreme za nezemaljsku pobedu Božanskih izabranika koji, tako prilježno, pokušavaju da skroje apokaliptičari; a da bi to postigli, bilo .im je potrebno neko sveobuhvatno gledište: za upoznavanje kraja i početka sveta!

U tom maniru sveobuhvatnog, kosmičkog traganja, sročena je i Radovanovićeva knjiga: evoluirajući rast Duha od bljeska divljeg, polifonog paganskog sveta do individualne mahnitosti pravoslavnih hrišćana. Zato je Kremanska Ruža roman sa više civilizacijskih slojeva (kao, uostalom, i Otkrovenje svetog Jovana bogoslova u tumačenju D. H. Lorensa): započinje od nekih prastarih knjiga egejske civilizacije i stiže, u delirijumu proricanja, sve do naših dana, i dalje, kultivisana bogopokretanom rukom hrišćanskog Pisara. Ispisujući spoljašnji i unutrašnji svet - prethodno ga osmotrivši svojim paganskim očima - Pandehalj, Pisar Kremanske Ruže, Kumbaradžijev i romanopiščev pritajeni Ego, posuđuje haldejske, asirske ... vizije kako bi, spoznavši sebe, život i svet, shvatio i svog nevidljivog, nedokučivog Boga. Tako se u području paganskog Kosmosa - poprištu delovanja Duha Vremena, Boga kao Kosmokratora i Kosmodynamosa - odigrava radnja Radovanovićevog romana.

Na tragu blistavih Lorensovih tumačenja Jovanovog Otkrovenja..., Kremanska Ruža kao da, pred našim očima, izrasta u drevno delo koje napušta, danas opšteprihvaćeni, moderni proces finalizovanog mišljenja, a usvaja arhajsku dinamiku obrtne misli-slike: narativnog kaledioskopa. Svaka ovakva slika je graf jednog senzitivnog duha koji čitaoca navodi da ga različito shvata ne narušavajući preciznost i tananost romanesknog plana. Biblijski simboli i paganske pra-slike ovde su izmešani do nerazaznavanja: kultski i kulturno-civilizacijski elementi čine narativnu statiku Kremanske Ruže.

Uzvinuće Duha ojačalo je eshatološki fundament hrišćanstva u romanu; a utrnuće Tela - protivno Lorensovom tumačenju novozavetnog spisa - nije umrtvilo kosmološku optiku Radovanovićevog pripovedanja: religija smrti Tela i potonje nagrade izgradila je blistav, imaginativni obelisk fikcionalnom romanu. Napuštanjem linearnog, uzročno-posledičnog načina mišljenja, u Kremanskoj Ruži, piščevom duhu je omogućeno da stvara kovitlace oko pregršti upečatljivih biblijskih slika: ulaska u Had i ponovnog uskrsnuća, prebivanja u dvostrukoj kući života... u matici paganskog Vremena koje kruži, menja ravan života (uzlazno ili silazno), uvek se rađajući u nekom novom civilizacijskom poretku. Evokacija slike - stvaranje jednog sveta i njegovo naglo iskliznuće iz ležišta usled prelaska u temporalni sistem, pa opet povratak nekom svetu, u drugoj ravni, različitom od izvornog - predstavlja kompleksni model romansiranog života u Kremanskoj Ruži.

Četiri krilata konja, u četiri ugla Nebeska, što prenose duše između smrti i ponovnog rođenja; zatim, seoba duša iz lika u lik različite veroispovesti (paganski eho vere u Mnogobožanstvo); tajna srednjovekovna društva i versko-politička trvenja, oko njihovog prestiža, kojim se samo uplovljava u jeretičke sfere Vere; spiritualni panteizam i živopisna, paganska slikovnost koja ukida snagu verbalnom iskazu; Bog koji nije samo spiritualan, strog i moralan, već je i kosmički, vitalan (po uzoru na shvatanje paganske religije)... - svi oni su, dakle, namesnici arhajskog "pogleda na svet" koji, mada ustoličeni kreativnom punoćom Radovanovićevog dara, uzmiču pred pravoslavnom religijom smrti, religijom odložene sudbine i nadoknade za ispaštanja u ovozemaljskom životu.

Kremanska Ruža je sva u znaku čuvenog jevrejskog simbola knjige/Tajnog Svitka čiji se pečati lome, jedan po jedan, kako bi se ona potpuno otvorila, tj. kako bi procvetala Ruža. Ova knjiga/proročki Tajnopis predstavlja, po Lorensu, Adamovo telo; njena nedostupnost nezasluženima oduvek je bila podrazumevana: valjalo je otvoriti sve sfere čulne svesti, kako bi se zadobio zlatni ključ neba. Otuda prisustvo paganskih figura - četiri krilata konja - u Kremanskoj Ruži. Ovi prelepi, raznobojni, leteći kasači predstavljaju večne simboličke spone sa Svevišnjim: poreklo su čovekovog Božanskog utelovljenja; namesnici su snage, moći, kreativnog "bića" u čoveku; raznosioci su duša po prostranstvima Kosmičkog Vremena...; i - ono najvažnije - kasaju u najtamnijim i najdubljim duševnim prostorima: pravi su psihoanalitički rudnik čovekovih karakternih mogućnosti! Zato ove fantastične životinje mogu biti prefiguracije četiri stare ljudske prirode, po Lorensu: sangvinične, kolerične, melanholične i flegmatične; a ove, opet, predstavljaju stupnjeve "zrenja" romanesknog govorećeg Ja koje stalno ulazi u podzemni svet svoga bića.

Na svom putu kroz podzemni svet, na jedrenjaku bez senke, živo, govoreće Ja se moralo odreći Duha i Duše, pre nego što prominu poslednja Paklena Vrata, nakon kojih se moglo, ovako razgolićeno, popeti u Dan. Četiri telesne prirode, dakle, ostaju kao zmijin svlak na zemlji, dve Božanske prirode se nastanjuju u Hadu, a poslednja priroda se, u Danu obnove, ponovo odeva u Telo-Duh-Dušu. I ta uporna dijalektička Ljuljaška Života i Smrti, Duha i Puti, traje sve do pred kraj romana - jer, čovek, po ortodoksnom hrišćanskom zakoniku, ne sme ostvariti Božanstvo u puti, već samo u Duhu i odlasku u večnu onozemaljsku slavu! Tako Radovanovićeva knjiga postaje veliki vapaj za odloženom, eshatološkom sudbinom jedinke i čovečanstva.

Kremanska Ruža je oplemenjena neobično živom maštom, vrlo je zgusnute organizacije zapleta, ispresecana je rojevima simbola (analogijama i brojevima) što vape za odgonetkom; raskošnom metaforikom stvara neku čudnu, tajanstvenu atmosferu romanesknih zbivanja, često poseže za alegoretskim metodom izlaganja, pisana je fluidnim, izvornim jezikom i stilom što prate lingvističke zahteve vremena o kome govore...; i, napokon, poseduje finu, slojevitu naraciju koja se teško prati; otuda obilje fusnota, lucidnih Pisarevih primedbi čitaocu da se lakše snađe u rizomskom lavirintu bajki, snova, mističkih spisa i zagonetki koji su se čvrsto spleli u kompaktnu umetničku tvorevinu. Nepregledna reka razvijenih imaginativnih metafora koja obrazuje raskošno, složeno, emotivno i intelektualno upečatljivo, duboko i vrlo originalno "pletivo" proznih slika što se iskazuju u oporom epskom desetercu, nalikujući čas epskoj pesmi, čas biblijskom tekstu, čas liturgijskom obredu... - najviše, ipak, doprinose izuzetno snažnom estetskom učinku Kremanske Ruže.

Svaka jasna strana u Kažama naizmenično se smenjuje sa neprozirnom koju, opet, valja posmatrati u oticanju i pod drugim znakom. Prikazivanje Sveta u Spisu je prikazivanje Tajni gde svaka njegova strana nosi sasvim drugo rešenje od onoga koje je vidljivo i gde je svaki čovek (kao Kumbaradži) prikaz borbe Svetlih i Tamnih sila - predusretljivo nas opominje i tumači teško prohodne lavirinte zgusnuto ulančanih priča Pisar Radovanovićeve knjige.

Kaža o Farhievoj Svadbi najbolji je primer narativne zapetljanosti u Kremanskoj Ruži. Ovu Kažu čine, između ostalog, pribeleške sa isleđivanja sedmorice učenika hohamia iz Toleda, Isaka Ben Farhia (znalca Pisma, Hebrejike i sveg vidljivog Istoka smeštenog u pisane redove Hagade) koji je bio optužen, od strane duhovne policije, za pokušaj obnove velike Granadske lože. Sporan je bio Farhiov zapis sa poglavljem - Velika Svadba u Švajcarskoj Cipeli - koje se sastojalo od četiri, naizgled sasvim nepovezane priče, koje su, skupa, obrazovale tekst od 666 rečenica ( a moć ovog broja ogleda se u tome da on predstavlja množinu Luciferovih znanja). Upotreba više vrsta pera, oblik slova, različita gramatička rešenja... - govorili su o brizi da se prikrije pravo značenje proročke poruke unutar ovog, naoko haotičnog,- teksta: "Zapadna Evropa biće Ur Haldejski!!! Znači Velika Svadba u Švajcarskoj Cipeli (koju su obrazovali gradovi u kojima su živeli Patuljci-robovi bankovnih računa, zlehudi vinovnici nacističkih pogroma u novijoj istoriji) bila je, u to vreme, neka vrsta Tajnog Svitka, pisana po pravilima tanaitskog skrivanja po evropskim dijasporama. Kremanska Ruža kao da poseduje sva odličja Farhiovog Tajnopisa.

Ali, Radovanovićev čudesni roman, posle svih ovih zapažanja, najviše podleže jednom magijskom, gnostičkom simbolu: Zmiji Uroborosu, ali načetog repa! U obliku gmizavca koji samom sebi grize rep, Uroboros je simbol materijalne dijalektike života i smrti, dinamike kruga, točka čije je okretanje beskonačno jer se obnavlja iz sebe samog; pokretač je života i simbol trajnosti: iz sebe stvara vreme i život; i, kao takav, ovaj prastari simbol paganskog Boga kojeg je svrgnuo s trona Sv. Duh, najlepše predstavlja suštinu zemaljskog života. Božansko Znanje .i Mudrost mu, jedino, mogu odseći parče repa i tako lišiti čovekov život zemaljskih negvi: empirijske nužnosti, Materije i, nadasve, Smrti!!! Uostalom, i Kumbaradži se, na kraju knjige, ratosiljao Sveta i svih Stanja, Nastajanja, Postalosti i Nestajanja, tj, svih suprotnosti. On se više neće rađati i bivati jer zna da rađanje vodi smrti. On je iskoračio u vanvremenski poredak koji postoji paralelno sa temporalnim. Kremanska Ruža je, u ovakvom kontekstu, prava romansirana šifra, čudesni tajnopis Duhovnog Života i Mudrosti - znači, Uroborosa načetog repa.