Зоран Мишић

Растко Петровић

Песничко искуство Растка Петровића пружа нам драгоцену прилику за размишљање о самој суштини стваралачког чина. Да ли је поезија једна надасве импулсивна, ирационална делатност, која превазилази литературу и придружује се другим спонтаним животним манифестацијама? Или је она свесно извојевана власт над сировом и аморфном материјом, победа стваралачке мисли над слепим нагоном, суштине над појавама и структуре над хаосом? Да ли аматерска страст, ма колико искрена она била, може остати једина покретачка снага поезије? Или су естетички смисао и језичка култура песнику исто толико неопходни колико и силина и непосредност доживљаја? Од одговора на сва ова питања зависи умногоме и суд о књижевном делу Растка Петровића.

Расткова велика пасија, a то значи и страст и мучеништво, била је мистерија телесног, која му се откривала у пуном сјају врховне песничке лепоте и коби преко најсвакодневнијих физиолошких манифестација: дисања и корачања, ситости и глади, успављивања и буђења. Пред том сликом голог физичког постојања он је стајао као пред чудом које га у исти мах обеспокојава и задивљује. Растко је гледао свет оним истим детињастим, задивљеним очима, чедним и дивљим, које је волео да тражи код Старих Словена или примитивних афричких племена. У његовом Откровењу, у Бурлесци господина Перуна, бога грома, у његовим приповеткама и путописима витлају телеса и помаља се сва сила џунгли и друмова, трбуха и кухиња, материнства и канибализма, порођајних мука и зверских урлика. Све се то комеша и врве у једном помамном, захукталом ритму, без одређеног смера. Растко се није много трудио да, попут Бодлера или Рембоа, дође до свог поетског система и нове "алхемије речи". Предавао се доживљајима својих чула слепо и податљиво, са једином жељом да их што непосредније искаже.

Растково Откровење је егзалтација нагонске природе човека, из чијег меса извиру све лепоте и сва сазнања: и поезија, и религија, и морал. На "сударима сексова" почивају сви они величанствени и страшни животни трептаји које наука истражује, a песник их прославља. Откриће тајне рођења представља, за Растка, највеће песниково откровење; она је хлеб и вино једног новог јеванђеља које је човеку од крви и меса подигло олтар на згаришту срушених богова. Човек је занос и бол материје која постаје свесна себе. У његовој подсвести скривено је сећање не само на прошлост људске расе, већ и на прве органске честице из којих се клица живота заметнула. Његов "једини сан" то су она величанствена кружења и преображавања несвесне материје из које је поникао, a највећа је амбиција поезије да те дрхтаје и ритмове дослути и оваплоти, да не буде ништа друго до једна од нагонских функција те "најдивљије, и најдивније звери" која се зове човек.

Али, најдивнија међу зверима, човек је истовремено и "непрегледности животиња, то јест звер чије су чељусти разјапљене према бескрајности", и то је извор његове патње и незадовољства. Све сласти које је окушао, сва зверства која је починио, сви друмови којима се упутио не могу га заситити; његова је глад неутољива, јер то је метафизичка глад; све телесне екстазе којима се предавао биле су само узалудни покушаји да прекорачи границе телесног. И песник, који бескрај није умео, нити је хтео да представи себи другачије до телесним представама, враћа се самом праизвору телесног, првој клици живота, биолошкој плазми, као колевци свих снова о бескрајности. Још незаражена болешћу свести, безбедна у своме незнању, заклоњена од збиље и њених кошмарних снова, материја у ембрионалном стању једина сања величанствени, космички сан о просторима и дубинама, једини сан ван свих људских мера и граница, чедан и бескрајан, зачет од памтивека у крилу свемира. Човеку је дато да тај сан одснева само једном, у утроби мајке, али носталгија за њим пратиће га целог живота. Свака повреда којој га живот буде изложио, сва клонућа и разочарања сећаће га на повреду коју је претрпео дошавши на свет, и будиће у њему жудњу да се врати у безбедно, топло крило прерођајног блаженства.

Тако се митска представа о човековом паду преображава у Растковом Откровењу у психоаналитичку представу трауме рођења, a чежња за повратком "златног доба", о коме говоре цикличне космогоније, у чежњу за повратком у пренатално стање. Али тај блажени интраутерински сан нема, у Растковој визији, никаквог спиритуалног ни симболичног значења. Праслике које је он откривао у подручју несвесног евоцирају успомену на један свет у коме владају чисто биолошки закони, a снови о прерођајном блаженству преплићу се са сновима о блаженом животу Старих Словена или примитивних афричких племена:

Та изађох из џунгле намирисане
И покрих земљу телом да је сачувам од испарења
.......................................
Ја вам нећу споменути никад
Прашумски занос слободе!

(Тајна рођења)

Култ примитивног менталитета имао је за Растка пре свега компензациони значај. Читаво његово стваралаштво, и поетско и прозно, прожето је жудњом за једним недостижним идеалом страсног, неспутаног живљења, које је њему, интелектуалцу европског кова, било ускраћено. У архаичним и примитивистичким култовима, које је толико волео, он је видео само њихов оргијастички карактер; њихов дубљи, ритуални смисао остао му је непознат. Зато се Растков покушај заснивања мита о вечитом повратку на психоаналитичким темељима морао завршити поразом. Кружна путања коју Растко описује у Откровењу затворена jе, a његов сан о повратку казује нам само то да повратка нема. Узалуд ће песник покушавати да поново нађе свој изгубљени рај предајући се чулним заносима и маштању о примордијалној слободи. Он се убрзо морао осведочити да је његова жудња за раскидањем "свих веза, свих морала" била безнадежна:
О, ја слободом нисам ништа стекао.
Ни назрео дно понора страшна...

У овом свету где "сваки лист пориче постојање једног другог света, слободног и без мере", где свако рађање наноси бол, где мајчине очи са слике морају да ужасно пате, човек није више звер, најдивљија и најдивнија, већ историчар: закон историјске нужности срушио је митско царство слободе, a свест о болу проузроковала је бол свести, којег се никаквом неукротивошћу песник неће моћи ослободити. И он поново куца, престрављен, на "мишићна врата овог живота"; али "црвена светлост дома где се не враћа" неће га одвести путем спасења, већ до места смртног кошмара. Животна стања која ће му се чинити налик на пренатално стање биће све чешће стања обамрлости, отупљења, губитка животне енергије и губитка памћења. И круг ће се затворити: чежња за интраутеринским животом изједначиће се са чежњом за небићем, a тајна рођења са тајном смрти.

Као и сва модерна поезија егзистенцијалног смера, која у пустоловини меса види једину могућну пустоловину човека, и Расткова се поезија морала наћи једног тренутка пред осећањем апсурда као пред крајњим исходом свог биологистичког нихилизма. Али Растко је био сувише младалачки пуст, заљубљен у живот и романтичарски занесен да би се предао безнађу. У својој недовршеној поеми Вук он ће поново открити пламени зрак који га је, дотичући из матере, водио у Откровењу путевима слободе. Али то неће више бити биолошки, већ космички путоказ. Светлост која је обасјала час његовог рођења песник ће препознати окрећући се њеном космичком извору, Сунцу. Не одричући се свог сензуалистичког заноса из Откровења, он ће покушати да премости границе телесног успевши се уз лествице сунчане, тај највиши симбол стремљења ка врхунцу:

Сунце, једино теби што сам жудео бити раван,
Знати једну једину ствар и њоме знати све.

У неколико махова још покушаће Растко да крене тим путем прочишћења и сублимације својих младалачких визија. Али сви ти покушаји остали су половични и недоречени: за песника Растковог кова био је то претежак пут.

"Прођоше дани сензуалности, гордости младићке, великих дрхтања. Уморан од годишњих времена, од пријатеља неверних, који су поносити, од сопствених мисли којима се неће придружити математички облик, осетисмо се опет бескрајно ојађеним, нарочито усамљеним; умножени свим оним што називамо својим a што нас краде a не припада нам: намештај кућни, збирке песама, неколико књига, и толико уображености (претпоставке) на извесне доживљаје".

Овим речима из Расткове недовршене поеме не треба коментара. Вук је био последњи велики Растков покушај да прошири видокруг своје поезије и уздигне је до универзалног; песник више није имао снаге да га доврши. Дани сензуалности и великих дрхтања били су прошли, a ca њима је усахла и ова поезија, која је сву своју снагу црпла са афективних врела.

У тим младалачким особинама његовог песничког дара треба, по мом мишљењу, тражити основне разлоге Растковог прераног растанка са поезијом. Откровење је пре свега узбудљиво сведочанство о трауматичном доживљају света једног преосетљивог, неиживљеног младог човека, коме је у поезији много више било стало до "хелиотерапије свести" него до уметничке креације. Сам он истицао је не једном да "не остварује велику уметност, већ само велику екстазу". "Почевши да пишем овакве песме" – писао је Растко у своме Откровењу – "певам их не из критике на живот, већ нађох читаво благо животних заноса и одушевих се да стварам". Ако прихватимо тврдњу Едгара Поа и Бодлера да је критички дух онај који ствара, неће нам бити тешко да објаснимо зашто Растко није умео да својим мислима "придружи математички облик" и савлада "толико уображености на извесне доживљаје". Критичког духа он никада није имао, нити је успео да стекне моћ духовне концентрације. Једном заувек он се био предао на милост и немилост оним непојамним "речима и силама развића" које је налазио у домену афективног живота, немоћан да их укроти и разјасни.

Сматрајући да су се надреалисти "при бележењу "подсвесних матица ограничили на ферментацију идеја", Растко је својим слободним асоцијативним писањем настојао да изазове у првом реду ферментацију осећања. Али његов дискурсивни, рекао бих скоро расправљачки тон, сведочи нам о томе да рефлексивне тенденције у његовој лирици нису биле запостављене. Растку је, за разлику од надреалиста, било много више стало да проникне у тајне оних "сила немерљивих" које владају светом, него да гради нове поетске светове, чаробније од стварности. И ту се јавља основна противречност његове поетике. Загрцнута и пренадражена, препуњена емотивним набојем, његова реченица ниједну мисао није могла да изрази до краја: она се непрестано уплитала у контрадикције и амбивалентне исказе. Придајући појмовима емотивно значење, Растко је са њима поступао као са сликама: препуштао их је вољи случаја, или их је употребљавао на сасвим произвољан начин. Расплинут и збуњен, он се у домену апстрактне мисли тешко сналазио. У његовим најбољим песмама има реченица које не само да су алогичне, већ се и граматички тешко дају повезати:

Пробијајући се кроз сан и љубави,
Како ћеш утонути у немогућности (...)
Кад је за тебе и то настањено фантомима,
Који не уливају наде већ обесхрабрења;
Да л' с тобом, или они сами,
Нађоше пут овуда за бескрај?

Не умејући да разграничи конкретно од апстрактног, слику од појма и мисао од осећања, Растко је традиционалним дескриптивним средствима описивао психичке афекте, a мисао изражавао на афективан начин; отуда онај стални раскорак између интелектуалног и емотивног значења његових песама, који је много више знак младалачке невештине и пометености него какав дубљи психоаналитички симптом.

У својој страсној привржености слободном, неконтролисаном бележењу "токова свести", превидео је Растко један од основних чинилаца које тај метод подразумева: магију поетске слике. Ретко ће ce догодити да у његовим песмама нађемо оне смеле, муњевите метафоричне преплете, који представљају једну од најзначајнијих особености модерног песничког израза. Оскудна у лексичким и метафоричким вредностима, Расткова реченица ограничавала се на то да на стари, дискурсиван начин постигне ону сликовитост асоцијација, коју су други постизали асоцијацијама слика. Први и најаутентичнији представник модерне осећајности у међуратној поезији, Растко није много допринео њеном изражајном обогаћењу. Његова изражајна незграпност и смушеност нису биле само последице превелике тежње за спонтаношћу, као што се то обично истиче, већ и једног урођеног недостатка језичког осећања који, осим у књизи Људи говоре, нигде није успео да отклони.

Било би ипак неправедно свалити на Растка сву кривицу за његове језичке муке и пометње. Ако га већ поредимо са Рембоом и Аполинером, треба се присетити да је њихово песничко искуство било плод једног дуготрајног процеса ослобађања од класичних поетских норми. Пробијајући бране старе прозодије, сви ти нови, превратнички токови француске поезије сливали су се увек на најприроднији начин у матични ток свог књижевног језика. У нашој поезији таквог континуитета нити је када било, нити га данас има. Весник једног новог времена, у коме ће песник морати да устостручи своју способност примања и сређивања најхетерогенијих утисака, Растко се морао наћи пред оним истим препрекама о које су се сламали сви наши велики авангардни подухвати од Бранка Радичевића до данас. Изражајна средства којима је он располагао била су сувише оскудна да би могла огласити моћно и без колебања нова песничка сазвучја. У својој грозничавој журби за изгубљеним временом наш језик једва да је био стасао до парнасовског идеала формалног савршенства, a већ је Растко најављивао победоносни поход ирационализма и васкрсење националних традиција. Треба ли се онда чудити што је његова мисао тако тегобно налазила пут до новог уметничког облика?

Од свих наших песника између два рата, Растко Петровић је имао највише услова да достигне европски ниво поезије свога времена. Први наш лиричар који не долази са закашњењем, он је, упоредо и у дослуху са париским авангардистима, зачуо прве, узнемирене и још увек усхићене откуцаје била нове космополитске epe. Али, рођен под двоструким знаком словенског бога Перуна и свога имењака Немањића, он није морао, попут својих париских вршњака, да тражи посредне путеве у сан или егзотику да би пронашао живе воде примитивне наивности и митске свести. Његов доживљај новог света извирао је из најдубљих предачких врела. Када разгрнемо први, "фројдистички" слој Расткове поезије, растрзане комплексима детињства, открићемо две прастаре антагонистичке силе које су се у њеном подземљу настаниле: древну паганску обест и мистичарску стрепњу и екстазу. На њиховом сукобу почивају сва она страсна и грчевита узбуђења која Расткову поезију чине тако аутентично модерном.

У Растковој поезији и у његовим приповеткама и путописима укрштају се сви они путеви преко којих модерна свест досеже до митске свести:и чежња за легендарном прапостојбином великог људског сна о срећи, и мутна, фројдистичка опсесија тајном рођења; и древни култ вечитог обнављања природе, и култ модерног ритма, вратоломних брзина и непрекидних промена; и екстатична молитва пред лицем Сунца и егзистенцијална стрепња над понором тела. Један од ретких наших песника који по повратку из Париза нису били изгубили чуло за националне традиције, он је, већ у првим својим песмама, приповеткама и чланцима био на најбољем путу да оствари синтезу коју нико није био остварио, да измири крајности које се још ни данас не могу измирити: да приближи Исток и Запад у нама и повеже нашу прошлост са садашњицом; да збратими своје пустоловне словенске претке, бахате и чемерне, са модерним европским пустоловима утанчаних и неуротичних чувстава; да сједини светлост духовну са светлошћу "дома где се не враћа"; да наше митове учини васељенским и васељенским мерама да премери нашу митологију. Први, ако не и једини од својих савременика он је имао слуха да поново открије вечито младићство народног генија и да га расветли на најсавременији начин. И док су други марљиво преводили париске књижевне манифесте и учили се спонтаности на страним узорима, Растко је кренуо да тражи изворе новог поетског духа тамо где су најчистији и најсвежији: у шумама и језерима где се огледају боје нашег поднебља и где почива тајна нашег бића, у великом јутру над грмом Вишњићевим и у лику свете сељанке на Косову, у нашим старим манастирима, у народној песми и предању, играма и везовима, легендама и обичајима. У нашим народним умотворинама он је нашао све оно за чиме су трагали предводници модерне европске поезије: прве, неусиљене облике ирационалног стваралаштва, необуздан нагон за игром, хумор разложан и безразложан, космички дух који прожима све ствари, најприсније спојеве искуства и видовитости, мудрости и магије, вербалне и визуелне маште. Али Растко је знао да осети и пресудан, судбински значај наше епске традиције, у којој чудесност није само производ индивидуалне фантазије, већ колективни и свемирски доживљај. Сагледана у чудесној перспективи косовског боја, Вишњићеве Буне на дахије и албанске епопеје, Расткова визија отаџбине уздиже се до космичког и универзалног значаја. У косовском опредељењу он је видео не само пут превазилажења својих биолошких и егзистенцијалних тегоба, већ и наш заједнички пут ослобођења од суровости и мрака, најсветлији домет нашег историјског искуства. Расткова љубав за творевине народног духа није била онај уобичајени патриотски гест којим су песници "захваћени западњачком реком" желели да се одуже своме народу, као што ни његов космополитизам није био помодан и лажан. Све што је његов узнемирен, луталачки дух прикупио од савремених поетских сазнања нашло је своје природно уточиште на нашем тлу, под окриљем нашег искуства и наших симбола (Бурлеска, Дан шести, приповетке и путописи, Велики друг итд.).

Расткова тежња за синтезом између савремености и традиције и космополитског и националног духа била је ипак сувише невиђена и смела да би могла бити до краја остварена. Она је, у сваком случају, много видљивија у његовој прози и у чланцима и есејима, него у његовим поетским остварењима. Притешњен између два зараћена табора, он праву подршку није могао добити ни са које стране. За конзервативне грађанске кругове Растково Откровење морало је представљати прави друштвени скандал. Али ни у крилу нашег предратног модернизма он се није могао осећати много угодније. Растково осећање историјског континуитета и приврженост традицијама нису могли да одушеве његове пријатеље из надреалистичких редова, поготово од тренутка када је пошао путем друштвеног и политичког компромиса. Да је тај пут умногоме био резултат песникове крајње усамљености и дезоријентације, чини нам се да је данас прилично јасно. И није нимало случајно што је слична судбина задесила наше највеће међуратне песнике. Кључеви наших историјских и културних вредности били су у рукама конзервативне интелигенције, која је већ деценијама била овлашћена да их тумачи у духу грађанског позитивизма, професорског ситничарства и мрачњачког шовинизма. Наша надреалистичка авангарда била је, са своје стране, махом савршено равнодушна за све што није било записано у француским модернистичким прокламацијама, нити је икада помишљала да би требало поћи, као Растко, Црњански или Момчило Настасијевић, за нашим националним, духовним и језичким особеностима. Окружен свеопштим неразумевањем или полуразумевањем, што је можда још горе, подједнако туђ и званичницима и бунтовницима, и конзервативцима и напредњацима, Растко је морао доживети судбину свих наших великих песника који су покушали да модерну литературу заснују на националним основама: остао је половичан и недоречен, сав у фрагментима, у узлетима и падовима. Ако је ипак успео да одоли злој ћуди свога времена и преда нам у наслеђе дело које ће бити једна од највећих драгоцености нашег књижевног и историјског памћења, то је зато што је, усред најжешћих књижевних окршаја, умео да сачува своју оригиналност, свој аутентичан поетски лик. Свет који је створио припадао је само њему, иако је то био свет у коме је сва младост нашег доба могла себе да препозна. Зато смо га и прихватили као свој.