Stanislav Vinaver

Gromobran svemira

Sadržaj

Manifest ekspresionističke škole.

Čurljanjis.

Kafane.

Osveta.

Manifest ekspresionističke škole.

Mi smo svi ekspresioniste. Mi svi uzimamo stvarnost za sredstvo svoga stvaranja. Nama je cilj: stvaranje, a ne ono stvoreno. Ono što je stvoreno, stvorila je priroda, po svojoj logici, pod imperativom svoje psihologije. Od prirode mi tražimo ne tu logiku, i ne tu, njenu psihologiju. Uzimamo i njih, po kad kad, kao jednu igru našega stvaranja. Od prirode zahtevamo, da nam da elemente, ono što je od nekog i ona nasledila, a možda i otela.

Mi te elemente formiramo u spregove misli, u spletove osećanja, u spoj svetova, u dinamičnost duhovnoga bivanja, koje ide preko neke organske konkretnosti.

Mi smo stvaraoci, kao što je i priroda. Mi ulazimo u panteon prouzrokivača, o kojima je držao propoved stočulni pluralizam, od Vavilona i Meksike do Džemsa i Morisa. Mi postajemo bogovi, kao što je to predviđao Verharn i slutio van Lerberg. (A Bog, isključujući samo Spinozino geometrijsko čudovište, učestvuje u stvaranju.) I do nas je tako bilo. Betoven je stvarao svet iznova, svet ogromnih zvučnih vulkana, svet kataklizama modulacija, i drevnoga užasa, koji je klicao i zapomagao, jer sam sebe nije mogao ni nadvisiti ni nadkriliti: jer nije bilo nikog drugog sem njega u toj vaseljeni. I Bah je svoje svetove stvarao u beskrajnim perspektivama — začaranih volja, na bezdanim zazidanim lukovima neumoljivih i saglasnih ritmičnosti.

I svi su, kada su bili najveći, stvarali svet, a ne rekonstruisali svet, gradili vaseljenu, a ne precrtavali ono čemu je, u najboljem slučaju, drugi neimar dao polazne mogućnosti.

Za to mi najviše obožavamo Šekspira, koji je uzeo od prirode i travu, i zmiju, i Cezara i Sunce, i cvrkut tica i zveket oružja, a stvorio svoga Arijela, Prospera, Puka, i dao im da žive na ostrvu koje je on, Šekspir, triumfom svojih ludih jambova dočarao iz beskrajnog okeana troheja, jonika, horeja i bele proze jednosložnih talasa reči.

Mi smo došli do svesti o onome što smo i zbog onih koji su bili pre nas, u Evropi i Americi. Iz njih smo se mi iščaurili, u koliko smo njihova antiteza, po neumoljivom zakonu dialektike, kojim nas je vezao Hegel za prošlost.

Impresionisti (čija smo mi obrnuta mogućnost i izvedena obratna konsekvencija) hteli su da iz prirode iščupaju, klještama svoje lične jednačine, eksere, sa kojima su ukovani predmeti. Impresionisti su hteli, preko sebe, da dadu onu istu prirodu koja je bila oko njih. I oni su verovali da će tako, preko dva apsoluta, — sebe i prirode, — postići poslednji apsolut izraza, i pronaći: šta drži materiju i duhove. Međutim dva apsoluta: naš lični i onaj tuđi oko nas, dovedeni u jedan nasilni, međusobni odnos, nisu umeli da izraze ni duhovnu bitnost okruženog, ni suštinu okružavajućega.

Mi, ekspresioniste, ne pitamo, šta hoće priroda, mi to ostavljamo, u koliko se to tiče izraza, slugama prirode: plašljivim ljubavnicima prirode, koji izučavaju njene ćudi i prema njima se upravljaju.

Mi, ekspresioniste, nikoga ne ispovedamo, da bismo ispovešću saznali njegovu tajnu. Mi tajnu postižemo, ako je ona vrh, na kome smo zaželeli da se sunčamo. Mi ne čitamo anonimna pisma, kojima prirodu kompromituju ili uzdižu, u raznim slučajnostima, svakidašnjice. Mi smo ono isto što i priroda, i mi stvaramo sa onim komađem, koje uspemo da iz Kosmosa privučemo u svoju orbitu, kao ciglje za zgradu, koju mi neprestano podižemo i obaramo. Mi i obaramo sami sebe, jer mi, kao i priroda, nalazimo zadovoljstvo ne u konačnosti jednoga postignuća, već u periodičnosti pobede i poraza.

U ovome kutu naše planete samo mi i postojimo. Još onda, kad smo osetili bol naše rađajuće se gravitacije i volju za zidanjem iz samih sebe, mi nismo zatekli u Jugoslaviji predhodnike-impresioniste, koji bi bludeli bakhantski za neispitanim i varljivim tragovima prirode. Kod nas nije bilo impresionista, koje mi zatičemo svugde još, po ovoj planeti, kao istorijske ostatke fela koje izumiru. Kod nas ovde, u književnosti, gotovo nisu ni živeli. Bojali su se da idu čak i za prirodom, za kojom mi više ne idemo.

Oni su se bojali poći ma za kim — da ne bi zalutali; oni nisu išli ni jednim putem — da ne bi izgubili put....

Mi ne možemo da grešimo u totalitetu naše težnje.

Naše su pogreške samo relativne prema našem apsolutu. U naš plan građenja i razgrađivanja, kao zanosni i gorki podstrek za rad jedne sve organskije i organskije logike, ulazi i pogreška, i nesklad, i neizvodljivost, i kontrast, i kontradikcija.

Naša jedica opasnost, naša kob, leži u mogućnosti dinamičkog savršenstva, koje bi nas uklelo bezumnim eksplozijama svoje kosmičke mistike, i dovelo nas u bezizlaznost začaranoga kruga, na čijoj je periferiji saznanje da su svi haosi stvaranja i sve harmonije stvaranja: samo jedna slučajnost muzike....

II.

S jednim treba biti na čisto: sa realizmom (odnosno i psihologizmom).

Pravi realizam, u najvećem broju slučajeva, jeste pokušaj, ne da se stvari predstave onakve, kakve su, već tako, da se rodi ubeđenje, da su one zbilja takve.

Sva snaga realizma jeste u ubeđenju, u ubedljivosti. Treba čitaoce, (gledaoce, osećaoce) ubediti da je to stvarnost. Ubedljivost se postiže na dva načina: akcentom i izborom teme. Tema se izbira iz same dubine, sa dna konkretnosti — da bi se dala iluzija: kako je i ono, što se razvija, konkretno. Međutim tu konkretnost služi samo kao polazna tačka. Spoj konkretnosti služi kao points de repere, kao tačke prolaska, kao stanice, kao više materialnih` stanja, preko kojih linija mora proći. Linija može ispuniti taj uslov, pa da ipak bude fantastična, jer je broj konkretnosti uvek ograničen. Akcenat se postiže pre svega snagom talenta. Ima talenata fantastičnih, ima Edgara Poa koji opisuju najobičnije stvari: a u nama se rađa uverenje da to nije stvarnost, da je to nešto izvan našega sveta čula. Što tačniji, što precizniji, jedan Edgar Po, jedan Sezan — izgledaju nam sve manje realni, sve dalji od običnog bivanja. Međutim, još Vjačeslav Ivanov i Merežkovski utvrdili su za Dostojevskoga da on nije realista onde, gde izgleda najrealniji.

Kod Dostojevskog je jedan genialni i nesvesni trik to, da on navlaš govori kad kad kancelarijskim i tačnim, po malo ćivtinskim jezikom, da bi se stvorilo uverenje, da je sve što on iznosi: do banalnosti tačno, realno.

Gogolj nam izgleda, po akcentu, najveći realista onde, gde govori o stvarima koje se nisu dogodile i nisu se mogle dogoditi. Tako su svi razgovori gubernijskih dama o haljinama, u „Mrtvim Dušama" potpuno nemogući za ondašnje prilike. To su dokazali ruski profesori, a to može biti jasno i priori.

U mnogim pozorišnim komadima scene se iznose sa izvesnim realizmom koji izgleda ubedljiv masom detalja i dramskim akcentom celine —dok, u stvari, mi gotovo ne možemo znati je li to stvarno realistički ili ne. Običaji tkača pre nekoliko decenija, daju se izvesti (u Hauptmanovom komadu) neobično realistički-psihološki: uzmu se karakteristični detalji: pokret, hod, ritam govora tkača, i načini se celina koja dejstvuje sa ubedljivim realizmom. Međutim mi, ne znajući život tih ljudi pre toliko godina, ne možemo tvrditi da je sve to zbilja tako, i ako dolazimo do ubeđenja (pozorišnom tehnikom), da jeste.

Dakle, realnost se ne postiže time što nas samo opomenu na nešto poznato, realnost je kreativna, realnost se postiže ubeđivanjem:

nas ubede da je to realno. Dakle i realnost je jednaumetnička kategorija. Pomoću umetnosti, nas ubede da je nešto realno, a nešto nije. Realnost nije u stvarima, već je realnost u dejstvu stvari na nas. Ima umetnosti koja nam stvara iluziju realnosti pa ma sve bilo varka, — a ima umetnosti koja nas drži u atmosferi irealnoga i ako je sve, što se iznosi, stvaran odnos između bića.

Realnost nije ni u jednom predmetu, realnost jeste nešto što se, kao neki ukras, kao neka jeza ili ponos, unese u stvari, da bi one na nas delovale. U snu, mi sanjamo najdisparatnije čežnje i vezujemo ih po jednoj logici naročitoga stvaranja (posledice su tu često izvrnute, menjaju mesto sa uzrocima). I u takvom snu, mi često imamo najdublje ubeđenje, da je sve stvarno. Stvarnost je jedno ubeđenje i ništa više, za umetnika.

I koliko god mi ističemo ovu moć davanja atmosfere stvarnosti, toliko udaramo glasom i na obrnutu moć, na negativni pol: unošenje neke Karijerovske, irealne sumaglice u stvari života. Realnost i irealnost podjednako su realne, ili podjednako su nerealne, sve zavisi od umetnika.

Rezime bi bio ovaj: pisci jednog naročitog talenta daju nam viziju realnosti ili viziju irealnosti.

Vizija je uvek jača od same stvarnosti, u koliko stvarnost uopšte postoji za umetnika. Umetnik se koristio detaljima stvarnosti, za svoje svrhe, jer nije ni od koga drugoga mogao dobiti material.

Veliki realisti jesu u stvari veliki vizionari, i mi se varamo, kad mislimo, da nam oni iznose ma kakvu stvarnost. Oni nam iznose, ono, što zažele ili zahteju, na način koji nas ubeđuje da je baš to.

Takođe veliki idealisti jesu u stvari, veliki vizionari čija vizija ima ubedljivost ne-stvarnoga ili navlaš nema ubedljivost stvarnoga, i time nas prenosi u iluziju, u Maju Indijsku i Šopenhauerovu.

Čista iluzija i čista stvarnost jesu na kraju krajeva posledica umetnosti.

Umetnik, iz prave stvarnosti, uzima ono, što mu treba, da bi njegova vizija dobila izvesnu solidnost, koherentnost i izrazitost. Umetnik iz stvarnosti izbacuje sve ono, što mu smeta da stvarnost učini plastičnijom, i reljefnijom, stvarnom,

Mi, ekspresioniste, načisto smo sa ovom lukavošću stvaranja, i mi pribegavamo i njoj. Možemo mi stvarati kakve hoćemo svetove — nije glavno da oni budu realni, glavno je da se stvara izuzija, da su oni realni, — ako mi to želimo. Ili, ako želimo da se stvori osećanje: nedostatka svakoga realnoga tla, mi znamo, da se to postiže ne: izbacivanjem toga tla, već: ubacivanjem elementa neubedljivosti, iluzornosti u našu zgradu, u naše svetove.

Pa ipak, mi ekspresioniste, otišli smo i jedan korak dalje, našli smo još jedan momenat za umetničko iskorišćavanje, a to je momenat oscilacije između dva ekstrema, između bića i ne-bića, između stvarnosti i nestvarnosti.

Mi naše svetove gradimo danas sa još jednim heliumom, koga nije bilo na dosadašnjim zemljama: mi unosimo tu upitnu Jezu stvarnosti i nestvarnosti. Mi ne odričemo uvek egzistenciju, mi ne afirmiramo uvek egzistenciju; za nas je igra oko prisustva ili odsustva egzistencije jedna draž više u stvaranju, jedno uživanje više u stvorenome.

Mi smo nadmašili jezu biblijskoga: omnia vanitas (sve je taština, i sama je taština taština). Posle strahovite realnosti koju su videli proroci, propovednici, patriarsi, posle realnosti koja je umorila generacije i vekove materialnošću svoga toka kroz istoriju, došla je negacija realnosti, sumnja i u samu senku realnosti. Pa ipak, ta sumnja, u svojoj beznadežnoj gorčini ima i bes za novim penjanjem po nedoglednim stepenicama života i bića.

A mi, ekspresioniste, unosimo jednu novu sumnju, strašniju, ako nam je do straha, ili božanstveniju, ako nam je do vedre radosti, a to je: u umetnosti mi ne zavisimo od kategorije realnosti, mi se oslobađamo i od realnosti i od onoga što nju odriče.

Mi smo potpuno slobodni, i zato smo mi, ako nam je do sreće — sretniji, ako nam je do očajanja — očajniji, od onih, koji su bili pre nas u umetnosti.

Apstraktna misao odavno je došla do ovih zaključaka, koji tek sad počinju prodirati u umetnost, pošto je umetnost učinila evoluciju koja je omogućila to prodiranje.

III.

Dalo bi se matematički dokazati, na osnovu dosada pređenih događaja i evolucija u literaturi, da smo mi morali doći, i biti onakvi kakvi smo. Pa ipak, mi nismo došli samo, na zahtev istorijske nužnosti, kao udubljenje realizma, kao antiteza impresionizma, i kao posledica fakta, da se sve staro u starim oblicima izživelo, i sasvim prirodno ostavilo samo mogućnost iskorišćavanja onih ruda u sebi, koje nisu bile vađene. Mi nismo samo literarna posledica pređenoga puta. Sa našim vremenom mi smo grčevito vezani. Čak i kad želimo da pobegnemo iz njega, mi se borimo za slobodu od prirode, kao i naše vreme. Slučaj je hteo da smo mi i na osnovu logike toka književnih forama ono, što bismo bili i posle sasvim druge jedne formalne prošlosti. Prošlost za nas nije bitna.

Prošlost gubi svoju snagu nad nama, baš za to što nam je bila ostavila još samo mogućnost puta kojim smo pošli. Mi je ne moramo pitati za savet sve dok ne idemo njenim putevima. Prošlost nije našim putem svesno hodila. Ona ga je sačuvala za nas.

Promene su nastale. Po svoj prilici da one odgovaraju nekom poremećaju u težištima Duha Vaseljene. U centru stvaranja, ako on postoji, vrši se raspored snaga. Naš jedini umetnički zadatak jeste, da intuicijom, pretvorenom u izraz, dokučimo jesu li te promene konačne i za sam Duh Vaseljene, za sam Kosmos, ili je njihov značaj samo materijalno i duhovno glomazan, a kosmički beznačajan.

I nisu promene nastale danas, ili juče, promene se javljaju simbolički. kod nas, kao takve, kao znak pitanja.

Mi, u umetnosti, imamo da ispitamo: da li te i takve promene povlače za sobom i promenu u Duhu Vaseljene (pa ma kad ona došla, i ma kad postao Duh Vaseljene, koga možda još nema). Mi rešavamo samo problem, a kad će on doći, kad će se njemu na osnovu naših rešenja pristupiti — mi to, zarobljeni kategorijom vremena, ne znamo.

Mi, i mnoga čovečanstva, rešavamo za prirodu, kroz mnogolike umetnosti, kroz kretanje nečega materialno od nas zavisnog, čitav niz tamnih mesta, mutnih tumačenja teksta, koji možda ne će biti ni napisan. Ali je priroda-prikupljač podataka, ali Duh Vaseljene (čak i pre svog postanka) predviđa mogućnosti i daje nam blagovremeno na rešavanje zadatke, koji su više ili manje sudbonosni za nj, veći i kao sama mogućnost. Još Meterlenk slutio je, da je celokupan napor naše svesti, u svojoj konačnoj nekoj emanaciji (koju ne vidimo) samo jedan eksperimenat, potreban bogovima, radi raspleta nekih njihovih složenosti.

Naša osnovna težnja jeste: oslobođenje od ovog eksperimenta nad nama.

Oslobođenje se postiže potpunom nadmoćniju nad onim što je trebalo da nas načini svojim oruđima. Oslobodićemo se ako još više, još grčevitije uđemo u plan Bogova, ako budemo još jezivije bitno ono, što je od nas htela učiniti priroda. Tada ćemo najzad prerasti svoju bitnost, svoju nametnutu bitnost.

Moramo potpuno da uđemo u duh promena, u zlokobnu dinamiku. Moramo da se spojimo s njom bez ostatka, bez otpora i tada dinamika neće vladati nama, tada ćemo mi sami biti dinamika i moćićemo da idemo u nova shvatanja, u smisao nove suštine. Bez ikakvog napora ulazićemo u suštinu, jer ćemo biti njen eter, njena atmosfera. Mi, koji smo imali biti pobeđeni, postaćemo deo pobede, deo onoga što je pobedilo. Mi ćemo postati pobednički fluid koji struji vaseljenama.

Kako da u sebe primimo taj dinamizam kako da odbacimo sve ono grubo materialno, što bi uvek sa dinamizmom bilo u borbi, i time onemogućavalo naše pobedničko jedinstvo?

Jesu li neke promene nešto, što nas nadmašava? Kako da budemo primljivi? Pitagorinu muziku sfera nisu mogla osetiti bića, usled gromkosti njene. Kako da te zvučne lađe uđu u pristanište naših čula? Da nismo suviše sićušni da bismo se opredelili prema ogromnim potresima?

Apstraktna misao odavno je rešila ovaj problem. Kad ne možemo prići beskrajnosti pomoću beskrajno velikog, mi joj pristupamo pomoću beskrajno malog. Suštastveno nema razlike.

Umetničkoj misli bili su potrebni vekovi, da dođe svojim, umetničkim putevima, do algebarskog i mehaničkog otkrića Lajbnica i Njutona. Debisi, Dika, Meterlenk, van Lerberg, Ravel, koje su bili proglasili za bolesnike, našli su svetove, srodne Kosmosu, u diferencialnoj prašini osećanja.

Priroda na nas deluje konačnim udarima na čula. Ona daje konačne količine. Time ona daje i više, no što naša čula traže. Atom i kosmos jesu iznad i ispod te konačnosti, te određenosti. Kosmizam atoma živi istom slutnjom, kojom i vaseljene. Da bismo shvatili Kosmos, moramo se uzdići do njega, moramo se ovaseljeneti do vaseljenskosti. To je jedan put. Drugi je put — silazak u atome, koji su, takođe kosmosi, što tvrdi hemija, što je jezivo osećao Paskal.

Prema tome je i Meterlenk kosmičar, i tibetanski mističari, i persijski miniaturisti.

Prema tome — utančana, egzaltovana impresija prelazi u: ekspresiju. Dati manje, no što je pružila priroda, znači takođe naći nov izraz, znači biti nova priroda. Kandinski odbacuje, (na drugi način no Hokse, no Japanci, a ipak srodnim bolom i grčem eliminacija), — sve ono, što doprinosi, da dejstvo impresije bude obojeno sekundarnošću, slučajnošću jedinjenja i veze sa nečim drugim. Najčistija impresija postaje: ekspresija .. -

Ekspresioniste kao Hvitman, uzimaju od prirode više, no što ona daje u jednom utisku. Hvitman nabacuje, kao giganti, Pelion utiska na Osu utiska, i daje ekspresiju. Ekspresioniste toga tipa daju novu celinu, koje nema, a možda i ne može biti u ritmu prirode.

Te ekspresioniste nadmašavaju logičnost jednog utiska, datog u konačnom, u završenom. A rafinirane impresioniste tipa Debisi, dele utisak, hemijskom analizom, kvalitativno.

Oni rastavljaju vodu na vodonik i kiseonik — a to je već novo stvaranje. Rastvaranje je takođe stvaranje. A: čim je stvaranje — to je ekspresija). Oni oslobađaju vezu atoma, koji, ujedinjeni, imaju druge osobine, no kad su slobodni. Najzad, nema kraja oslobođenju atoma. Bilo da su umetnički događaji ogromni, bilo beskrajno maleni, bilo da su uvaseljenje jedne impresije, bilo da su razvaseljenje jednog utiska, oni se završavaju opet kosmosom, opet vaseljenom.

Kada bi priroda bila za nas, kada bismo mi sa prirodom opštili neposredno, ona bi našim čulima davala samo zapovesti, a ne nagoveštaje i indikacije. Ali priroda ne daje samo minimum ili maksimum potrebnog nadražaja. Nadražajeva nedovoljnost ili suvišnost stvara za nas mogućnost: da prirodu shvatimo, i da je pobedimo, u umetnosti.

I nama ta pobeda, možda je isto toliko važna, kao da smo pobedili i na neki sudbonosnije materialni ili sugestivnije duhovni način — u borbi za naše duhovno omogućenje.

Naporedo sa velikim događajima na ovoj planeti, i umetnost njena, na jedan, za sad još hermetičan (a u najbližoj budućnosti primitivistički) način, ide na to, da podčini prirodu.

Ovo je donekle slično naporu lukavosti, koji je Kant pripisao Koperniku. U ono vreme težilo se da se priroda prozre, i time savlada, težilo se da se nađe pitanje na koje će priroda biti prinuđena odgovoriti (kao indijsko božanstvo, čije je ime najzad pronađeno).

Danas, opet u vreme oslobađanja, preduzela je umetnost da rešava ono, što je tada rešavala metafizika: problem ne samo slobode, već oslobođenja.

Umetnost ova naša, koja je danas zapalila planetu ognjevima, koji se još možda ne vide, ali koji plamte — teži da ovlada, čak i protiv logike. Protivu snage samih stvari ona ne upotrebljava um, već snagu stvaranja.

Izgubili smo bili snagu stvaranja, jer smo bili i suviše zagledani u stvoreno, koje nije bilo više dovoljno ni samo sebe da sačuva. Bez stalnog stvaranja nije moguća čak ni. prošlosti

IV.

Od uvek je čovek prizivao Prirodine Sile u pomoć. Od uvek je bila mašta, da čovek pronađe tajnu: kako da svojim čarobnim formulama sputa duhove prirode i natera ih na rad. Ovo, što se vidi kod svih primitivnih naroda, našlo je jeziv svoj odjek u Manfredu i Faustu, koji hoće da zarobe prirodu. Oni ne moraju ništa raditi, za njih rade sile, koje oni čak ne moraju ni shvatati. Manfred ne mora razumeti ni pojmiti duhove, koji ga imaju služiti. Manfred mora samo doći do formule, koja ga čini gospodarom. Vladar Prstena (u 1001 noći) daleko je ispod duha, koji sluša prsten. I Prospero je u mnogom pogledu ispod Arijela, pa ipak je Arijel njegov rob.

Umetnost je stalno težila da bude Prospero i Manfred, i Vladar Prstena. Umetnost je težila da nađe sheme, koje bi posle poslušna priroda morala ispuniti. Umetnost je htela da nađe načine, koji bi bili jedna odgonetka prirode, neka jedrila, neki brod, koji bi priroda morala nositi tim samim što je brod stvoren za plovidbu. Brod ne mora razumeti more, a more mora da ga nosi. Ne mora se biti viši od stihije, da se iskoristi jedna stihija, mora se samo biti plovan uz i niz stihiju. Jedan od ciljeva umetnosti bio je: učiniti da naša osećanja budu plovna duž stihije života. Život sam, morao bi da nosi ono, što je sagrađeno na jedan naročiti način, pronađen intuicijom od genija. Ujednom mome romanu ja opisujem kako su neki ljudi uspeli da iskoriste Duh Vaseljene, radi svojih ciljeva:

Duh Vaseljene jeste rezervoar celokupne svesti duhovnih svetova, — pa ipak bića, koja su mnogo niža od njega, iskorišćuju i ispražnjuju rezervoar. Rezervoar taj ima sabirnu, sabirajuću moć, ali nije ograđen od banditizma od strane nižih svesti.

On nema odbranbenog, organskog oklopa, jer on nije sazdan da se bori sa jačim ili slabijim od sebe, on je cilj i zato nije dobio štit. Najopasnije je ponekad biti najači.

Tako, mi možemo iskoristiti život pa ma i ne ušli u tajnu života. Glavno je: naći tu čarobnu formulu, ili taj ploveći-plovni oblik. U velikome potopu događaja i doživljaja, da bi se ostalo na površini, ne mora se ništa ni razumeti ni znati, dovoljno je imati Nojev Kovčeg.

Ako uzmemo kao najprostiji primer, poeziju, videćemo da se od uvek staralo, da se priroda, tako reći uhvati na delu, namami u naše mreže i zarobi.

Prve mističke popevke orfičara, sa gotovo ni malo svakidašnjega smisla, imale su za dužnost: dati jednu mistično završenu realnost, u koju je prava realnost prosto morala ući, kao u ljusku. Uvek, u poeziji, od tolikih osećanja, koja zatalasavaju čovečju grud, spominjana su, naglašavana su samo neka, i stvarana je celina u koju je priroda ušla i oživljavala je. Niko ne voli onako, ritmom i oscilacijom onog malog broja određenih pojmova, koje spominje Saffo, ili ma koji pesnik Grčke Antologije. Pa ipak, red osećanja i red reči, koji ima da predstavi neke granice tih osećanja, tako su razmešteni, da priroda ulazi u njih, oživljuje ih, i mi imamo realnost, i mi imamo nešto jače no realnost — viziju, to jest kvintesenciju realnosti.

Viktor Igo svom razbarušenošću svog verbalizma hvata sile prirode za kose, i ne pušta ih, i one oživljavaju delo Viktora Iga.

Svaka epoha stvara mreže za hvatanje prirodnih sila, svaka epoha stvara, na pogodnom mestu, umetnički mlin, koji je okrbtan silom prolazećega, gorskoga potoka.

No svaka epoha nađe načina da zarobi prirodu na argatovanje, ali samo dotle, dok su forme jake, dok forme mogu da izdrže otpor i napon zarobljenoga duha, kao u lajđenskoj boci. Čim forme napuknu, snaga prirode napušta ih, i uzalud su te forme uzor od fino sagrađenog rezervoara, sadržaj je iščileo.

I za to druga epoha, ako hoće da se koristi energijom neke prirodine snage, mor da nađe i nove oblike, u koje će prirodu namamiti. ,Veliki duhovi, snagom, moćju genija, mogu i da stvaraju i bez saradnje prirode, — ali na što to, kad ima načina da se priroda zarobi, i da radi kako mi hoćemo?

Priroda mora da vrši za nas sav grubi posao dovlačenja materijala. Treba namamiti Orirodu.

Svinbern je bio pronašao, da je glavno: dati izvesnu muzičku postepenost reči, koloraturu fluidnosti: smisao će sam doći. Brauning je otkrio da je glavno: galvanizovati pojmove jednim opštim a ipak neznanim i nedefinisanim grčem: smisao mora doći, naknadno.

Zola je mislio, i kad kad uspeo: da se mora na jedan glomazno logičan način, nasilno poređati, (kao da su to postepenosti), materijal raznih krajnosti: život će ući, dati svemu punu paru kretanja i huktanja. Šekspir je uspevao da zaplete stvari tako, da su se posle, svojom vlastitom snagom, morale raspletati i davati viziju života.

Balzak je uvideo da ima principa, koje treba stegnuti u jednu periodu, jednu generaciju, jedan tip, pa će oličenje tih osnovnih principa privući druge principe, koji će sami po sebi pustiti u hod sav mehanizam.

Još nas ne deli mnogo godina od doba, koje je uspevalo da zarobi lepotu u nekoliko strofa: smisao i život javljali su se kao posledica te lepote.

Ibzen je pronalazio karakterističan simbol i udubljavao se u nj, a smisao, život, iluzija, dramatičnost — sve je to dolazilo samo po sebi.

Uzmimo iz naše poezije Dučića, koji je, u svojim dobrim stvarima, pronalazio kombinaciju pojmova, zaokrugljenu nekom opštom čulnošću. Naknadno je dolazio i smisao, i dolazila je vizija, koje pisac nije uneo, sam od sebe.

Kao u onom lovu na slonove: pomoću pitomih slonova lovili su se divlji. Prirodi je davan mamac i ova je, gotovo uvek, bila primamljena i zarobljena ... Danas, kada stare forme nisu pod milim bogom ništa, i u stare plaštove iz garderobe poetskih trikova, (ma kako oni bili izvezeni zlatom i dragim kamenjem muzike, sentimentalnosti, čulnosti, romantike), — danas u te plaštove neće se uvući ni jedan kralj i ni jedan elf. Mi moramo ako hoćemo da iskoristimo slepe sile za svoje ciljeve, moramo naći nešto drugo.

Danas mi ulazimo u duh razmeštanja, u duh strujanja, u dinamiku haosa, u revoluciju izraza i izraženoga I kad mi u tu revoluciju uđemo, sve će se razvijati i bez našeg velikog napora. Prirodne sile služiće nas, i oživeće tu našu revoluciju.

Ne čini revoluciju onaj ko samo to zaželi. Mora se znati: kako da se počne sa oslobođavanjem reči, pojmova, predstava — od njihovih stega i okova. Mi, ekspresioniste, počinjemo tu revoluciju, mi ulazimo u haos, u beskrajno oslobođenje svega od svega.

Naporom intuicije, mi idemo od jedne tamnice do druge, i oslobađamo. A kad oslobodimo jedan broj robova, oni će dalje, sami, nastaviti naše delo, i ići drugim tamnicama i drugom roblju da ga oslobode. Prirodne sile opet će nas služiti, ovaj put za to, što smo uspeli da ih probudimo za delo revolucije.

Pa će doći vreme kad se ovakvom revolucijom svih izraza neće moći zadobiti saradnja sila prirode. Iz stvari će nestati onog nagomilanog protesta, i kontradikcije, čiju smo energiju iskoristili da stvorimo naše svetove. Ovi, posle nas, moraće tada sami da rade, (kao i mi u prvom stadiumu, dok još nismo stekli .pomagača — prirodu). A dalje generacije Tražiće, i naći će opet nove načine, da se, u umetnosti, podjarmi priroda radi izvođenja novih čovekovih planova.

V.

Ekspresionizam je revolucionaran. On 'traži smisao u dinamici ili mogućnosti dinamike. On polazi od toga da je ravnoteža poremećena. Ogromne sile koje su se držale u ravnoteži počele su se oslobađati. Prirodom se upravljalo, krmanilo, pomoću jednog vrlo nažalost spleta sila. Najveći deo energije bio je upbtrebljen ne za lepotu bivanja, već da jedno sputava drugo. Stoga je moguće da je , Vog mogao biti jedna ne toliko moćna biti Dost, ali koja je bila iznad ravnoteže, i prema tome upravljala njome. Čim su velike sile otpočele da izlaze iz ravnoteže, uloga božanstva postala je teža. Sada se traži mnogo veća snaga i moć za onoga koji kontroliše stvaranje. A i uloga svih stvaralaca postala je teža, u koliko oni žele da budu izvan svoga stvaranja. Pre se lako stvaralo:

neutralisale su se sile, a jednim zračkom energije upućivahu se one, take okovane i sputane, pravcima prostorima, vremenima. Da se bude objektivni stvaralac, kao nekad, — danas je gotovo nemoguće.

Dokle god se izlazak iz ravnoteže oseća bolno, dokle se god ne može pobediti u sebi težnja ka ravnoteži, sve će mučnije biti stvaraocu. On nema te moći da reku vrati u korito. Njegova je uloga besplodna i Don Kihotska. Možda će se, jednom, reka sama vratiti u korito. Eto mu bar jedne nade — ali to je sve što sme tražiti. Taj bol za ravnotežom mora se pobediti i mora se ići, kao i pre, kao i uvek, u pravcu stihije. Stihija danas teži da se razobruči: naša će dužnost biti ne da je sputavamo, još manje da budemo od nje nošeni. Naša je dužnost, naša snaga i intuicija, da preduhitrimo stihiju, da oslobodimo Baš-Čelika, pre no što nas je on za to i zamolio (kad već, a pre, a posle, a našom pomoću, a i bez nas, Baš-Čelik mora doći do slobode). Mi idemo ispred oslobodilačkog talasa. Nas ne boli izgubljena ravnoteža, jer mi moramo biti stihijniji od same stihije ...

Predmeti, pojmovi, reči, održavani su bili u ravnoteži. Izgovarajući reči i ukrštajući ih, mi smo najčešće spajali između sebe samo ono što je najbezizraznije bilo u njima. Oni su između sebe, igrom svojih privlačenja i odbijanja, stvorili jedan svet ravnoteže, koji je donekle bio pogodan za naše stvaranje, jer smo mogli takav svet pokretati našim pravcem. Njegovi međusobni kosmički odnosi između delova ostajali su gotovo isti, određeni i ukočeni. Jezik je izgubio bio svaku plastičnost, reči i pojmovi nisu označavali gotovo ništa, a volja naša davala je polet i pravac svakoj celini. Međutim mi znamo da komađe danas živi, da je sve puno pokreta Jednog sveopšteg Braunovog treperenja, i da bi naše delovanje na celinu, kao takvu, bilo gotovo besciljno — to bi bila jedna sila više u bezbroju sila, koje su istupile iz ravnoteže i ušle u akciju.

S toga mi, mesto da unosimo u miliardu sličnoga jednu novu sličnost, idemo dalje u oslobođavanju — otvaramo nove odaje, gde su bili zarobljeni novi čarobnici i zmajevi, i oslobodivši ih, bacamo i njih u opšti ples međusobnog delovanja.

Uzmimo za primer muziku. Instrumentalni tonovi, kojima se mi služimo, jesu jedinjenje, jesu kombinacija mnogih zvukova. — Pomoću tih komplikovanih tonova mi bismo mogli i dalje, sve komplikovanije, stvarati. Pa ipak, mi nagonski težimo da promenimo ne samo opšti zvučni udar, već i njegove sastojke. Mi želimo da damo nove tonove, drukčije sastavljene, tonove drugobitnijih nekih instrumenata. Mi hoćemo njihove i simfonije i tonove. Izgleda da se nov svet može sagraditi samo iz novih, ne samo delova, no i delova delića, iz novih atoma.

Starim francuskim aleksandrincem mogao se iskazati i posle-Verlenovski muzički nemir, pa ipak, aleksandrinac je odbačen, jer nova osećanja, ako se i mogu, donekle, pevati u okviru starih formi, to je ipak izlišan i paradoksalan trud.

Kada se menja osnovna harmonija vaseljene, mora se promeniti i najosnovniji atom te vaseljene, mora se izvesti socijalna revolucija u atomima koja će preobraziti i same stare atome.

Moraju se menjati atomi — to je najbolji put da se opet, na jedan lak način, dođe do stvaranja. Inače, sa starim delovima, potreban je najmučniji napor, i opet se, samo u najređim slučajevima, dolazi i ne do novoga već do iluzije novoga. A stari svet je mrtav, i što je strašno, mrtav i za sebe, i za naše stvaranje. Mi bi uzimali i mrtvo, ako bi ono davalo, kao korali, temelj za naša ostrva.

Mnogo što šta nije do danas došlo samo zato do izraza, što je bilo u borbi sa još jačim od sebe, koje ga je neutralisalo.

Ravnoteža je zatvarala gotovo sve vidike. Svaka velika snaga u njoj je bila maskirana, jer sve velike snage imaju ili izazivaju protivnike, i mi nismo videli, usled hrvanja i koštaca, one koji su bili u tom koštacu i u hrvanju.

Naše lice, naše telo, vidljiva priroda oko nas — sve je to tako bezizrazno predstavljeno na slikama XIX veka, jer su na tim slikama svi kontrasti utonuli, sve jedan u zagrljaj drugog.

Ona skulptura, koja daje uvek rezultat, vara nas, jer taj njen rezultat najčešće nije definitivan: on je slučajno neutralisanje dva titanska principa, hiljadu titanskih principa, hiljadu sukoba Jakova i Anđela. Ispod ravnoteže nismo videli užasni tok vaseljenske jeze, i kosmičkoga grča i greha.

Tek kad oslobodimo sile, ukočene u jednome večnome odnosu, razumećemo, najzad, i prirodu (i ako nam to nije bio cilj, jer mi smo i sami, i za sebe, imali energija, koje smo pustili u trk, u ples, u obuhvat svega).

Kada su opisivali prizor neki oko nas, oni su to činili u funkciji iluzorne ravnoteže. Oni su previđali borbu, koje nije bilo u rezultatu. Bili su, svi ti umetnici od juče i prekjuče, i suviše prosti konstatatori: kao sudije na areni gde se boksuje. Oni su samo konstatovali jedan odnos, ne ulazeći u ono šta ga sastavlja. Rezultat može biti i najslučajnija stvar: dodajte jednome sistemu odnosa još jednu silu, ili je izvijte i uputite drugim pravcem, i sve je promenjeno. Međutim shvatajući samu dinamiku, mi shvatamo i ono, što te odnose čini: te odnose, a i samu mogućnost svih odnosa. Mi nismo fetišiste rezultata, koji su najčešće laž.

Menja li se i sama dinamika, po svojoj suštini?

Gete je rekao, da umetnost mora biti čovečanska. Dva su momenta, koji su ga, po svoj prilici, naveli,- da dođe do toga uverenja:

Elementi jednog umetničkog dela moraju biti čovečanski. To je za to da bi ljudi, sasvim prirodno i lako, ispunili sve praznine između tih pojmova.

Zatim, sama dinamika, mehanizam prelaza od jednog čovečanskog do drugog čovečanskog, nije data u umetničkom delu.

Dinamika se podrazumeva. I ona je, po sili okolnosti čovečanska-čovekova. Zola izučava mesecima razne svetove: svet bankara, činovnika, popova, bonvivana, političara. Sve, što je on otuda izneo jesu pojmovi, slike i predstave — a ritam, koji ima to sve da veže, mehanizam, koji treba sve to da pokreće, nije iz tog specifičnog sveta, već je dinamizam lično Zolin.

Samoumatematici: datisu i elementi (kao nešto polazno), a dat je i dinamizam (matematički metodi) kao nešto, što oživljuje elemente.

Gete je, možda prećutno, zahtevao tu čovečansku, oživljujuću, psihologiju. Ona je potrebna za umetničko delo, sve dotle, dokle se izrikom, umetničko delo ne snabde i nečim što je zamenjuje. Prećutno je uziman, u nedostatku drugog, čovečanski mehanizam, koji pokreće pojmove, Uzmimo Meterlenka. On opisuje vansvetske svetove. Pa ipak, njegova bića prećutno imaju našu psihologiju, donekle izmenjenu. Šekspir je to finije osećao, zato je veći umetnik:

Ariel njegov radi iz sasvim drugih motiva i drugim ritmom no mi, ljudi. A Lotijeva Japanka jeste Evropljanka koja je svršila savršenu školu japanizacije. Vels, koji takođe nije umetnik u izvesnom smislu, uzima nove događaje ali se ljudi u tim događajima psihološki stvarno ne menjaju. Oni se, rekli bismo, menjaju, ali na jedan primitivno-naivan način.

Nema duboke, osovinske promene, promene koja bi stvari i tok njihov odbacivala ili privlačila drugim tempom i drugom snagom.

Dakle, novi atomi to još nije sve.

Novi atomi moraju, i da imaju novo kretanje. Možda to, po kad kad, dolazi i samo po sebi, izvire jedno iz drugoga.

Apstraktna misao i to je rešila, još u Lajbnicu: Svaki atom predstavlja ne samo supstancijalnost, prostornost i vreme, već je on i nosilac pokreta. Pokret je: njegov sastavni deo. Pokret nije samo izvan atoma. I tako dolazimo u pravi dinamizam, i tako odričemo ravnotežu ne samo kao rezultat, već i kao takvu. Ravnoteža nije čak ni u početku bila kao što misli Biblija.

Samo u tom shvatanju moćiće se umetnost osloboditi toga, da bude isključivo čovečanska. Sve ono, što čovek prećutno daje, moćiće biti donekle, eliminisano, i zamenjeno nečim opštijim ili posebnijim — nečim drugim.

Ovo oslobođenje, donekle je bilo otpočeto, u kinematografu i pozorištu, koje je stvaralo i nov svet, a i u samome svetu nove dejstvujuće principe.

Nije dovoljno stvoriti nov svet.

Nov svet mora da se kreće, da se menja, da živi, da biva i da traje po svojim-svojstvenim dinamičkim besovima. Novi moraju biti: i pokret i pokrenuto. I samo to opravdava, i samo to čini nov svet ...

Ima još jedna mogućnost, donekle izvedena kod mistika, a to je:

Uneti novu dinamiku, i nova obrazloženja, nov ritam i nov tok, u staru stvarnost — u koliko je to moguće.

To znači, tumačiti ljude, ovakve kakvi su pred nama, ne onim što su i gde su, već nečim sasvim drugim, nečim bez neposredne veze sa njima. Tumačiti Hrista cvetom i talasom.

Ovim putem pošla je donekle moderna jugoslovenska ekspresionistička književnost, u Krleži, Crnjanskom i Andriću.

Crnjanski to zove sumatrizmom. Mi živimo dakle, da bi tice drugčije pevale i biljke izmenile negde način rastenja — ali ne kod nas. Dakle preokreta ne mora biti kod nas, već na Sumatri.

Andrić vidi u svakidašnjici neke „čini se" mogućnosti, koje od nje stvaraju poeziju i filozofiju, ne preobražujući je. Ti pesnici, uneli su u staru vaseljenu, našu novu dušu, i hoće da nas uvere: da stara vaseljena ima novu dušu, i da se ništa ne mora menjati — jer sve ima, jer sve može imati novu dušu, ako mi samo zahtemo. „Kad oće dva moja oka nevesela" veli Crnjanski. To je Klingsorov vrt pred samim Vaskrsenjem. Oni misle da se mogu izbegnuti stvari, pomoću iluzije stvara. To je strah umornih (možda trenutno?) ispred dolazeće revolucije duha, umornih, koji hoće da nas uvere da revoluciju ne moramo ni činiti, jer je pronađen modus, način, da je imamo, ne vršeći je, da drvo novog života urodi plodom i ako ga ni jedno novo sunce nije grejalo. A znaju umorni, da je staro sunce umrlo.

Oni misle, kao što se misli na japanskim slikama, da i fantom sunca budi rastenje i oslobađa polazak u vis. A ipak, podsvesno, oni, valjda, znaju, da nema kompromisa... To je poslednji i očajni, i tako često jezivo umetnički pokušaj pomirenja, sa bivšim, sa pokojnim, sa onim čega više nema.

Gromobran Svemira.

Radiogram svima planetama, satelitima, prstenovima i obručevima sunčanoga sistema.

Čuvar Zelene Kule sa Marsa pozdravlja sve sunčane svetove: Čujte i pritecite u pomoć:

Istorija tri sloja

Po starim naučnim predanjima postoji negde, na nekoj zvezdi ovakav poredak stvari:

Dole je obična, zemaljska površina. Na zemlji toj raste cveće, drveće i prostiru se zelena jezera. Svuda, po toj zemlji, rasejane su električne centrale. U tim stanicama vise crne table, sa brojevima. Svaka cifra na tabli osvetljena je crvenom svetlošću, i označava neki promenljivi odnos nečega što se dešava na dva gornja sloja:

Iznad zemlje dva su gornja sloja. Oni, materialno, možda i ne postoje; ali su po njima predmeti poređani tako, kao da na nečemu stoje.

Na prvoj gornjoj površini klize kuće i ljudi. Neki put, ceo prvi sloj okreće se. Po kad kad zastane — a ljudi i kuće nošeni su vrtoglavim maticama.

Na drugoj gornjoj površini, koja je iznad prve, blude i klize mirisi neobuzdani, muzike tihe, orkestri poludeli i svetlosti promenljive i očajne. Kad ljudi, koji su na prvoj gornjoj površini zažele mira, cveća i odmora, oni siđu na zemlju svoju zelenu, jednim pokretnim stepenicama. No demon traženja doveo je ljude u stanice električne.

Čovek ulazi u jednu stanicu i vidi tablu, na primer:

11, 135, 27, 84, 1222, 52,

9, 5, 7, 32, 1221, 52,

7, 84, 99, 11, 120, 38,

Svaki od brojeva označava neki odnos na gornjim površinama. Čovek, naročitim rukunicama, može da menja brojeve, na tabli. Svaka promena broja proizvešće neku promenu na gornjim slojevima.

No čovek ne može menjati brojeve kako hoće. Aparat dopušta samo one promene, koje ga ne bi dovele do sloma. Aparat, automatski, sam sebe brani i brani svet od katastrofe. Čovek, na primer, pokušava, na tabli, o kojoj je reč, da promeni broj 27. No aparat ne dopušta tu promenu, za sada. Čovek tada promeni, recimo, broj 84 i dovede ga na 75.

Drugi ljudi, po drugim centralama, takođe menjaju brojeve. Oni ne razumeju značaj promena ali izvode promene.

Međutim, kao što je poznato, postoji nauka promena, postoji simbolika brojeva.

Onaj, koji je 84 smanjio, i doveo do 75, ne zna šta je učinio. Današnja škola naučnika tvrdi:

I. Da je prošla škola bila u nepravu. (Prošla škola je verovala da ljudi ne mogu ništa izmeniti, jer jednoj promeni na jednoj tabli, odgovara druga učinjena promena na drugoj tabli, u drugoj stanici. Dakle aparat se prosto titra sa nama).

II. Pravi umetnik može prostom intuicijom tako da pomeri brojeve na jednoj tabli (uzevši u pomoć nekoliko veštačkih ruku) da će harmonije, koje budu odjekivale sa jednoga sektora na trećoj površini dopirati do nekog određenog mesta na drugoj površini, u duhu raspoloženja umetnikovog: biće blage harmonije, ili mirisni bolovi noktirna, ili svirepa zapomaganja fuga.

Šef nedavne škole mislilaca na Marsu bio je jedan odvratan šarlatan. On se hvalio da će on proizvesti odavde, sa Marsa, kombinacijom brojeva, koje će saopštiti svemiru, (pa prema tome i toj zvezdi sa tri sloja) jedan genialni obrt. On se hvalio da će tako poređati brojeve u nekoliko stanica: da će cela ta zvezda zabrujati jednim jedinim tonom, sva se pretvoriti u jedan zvuk...

Čujte, planete. Ja sam osnovao savršeniju školu. Ja učim ovo: Mašina se može samo mašinom pobediti.

Treba sagraditi nov mehanizam, koji će uhvatiti na delu onaj prvi. Neka se ta dva automata dočepaju u koštac, u slepo hrvanje brojeva. Čovek je nemoćan prema mašini. Moj mehanizam će prostim ređanjem i izbacivanjem brojeva, dovesti do pravoga eksperimenta i do pobede.

Meni su potrebni pomagači, da bih dovršio moj kontra-aparat. Ako mi ne pritečete u pomoć, i ne pošaljete dovoljnu količinu mislenih talasa energije, ja predviđam užasnu katastrofu.

Po mojim proračunima, naime, moguće je da se brojevi na tablama dovedu slučajno u takav jedan poredak, da ostane u celom svemiru samo ta zvezda a sve ostalo da izgori. Treba obuzdati mehanizam te zvezde, što pre. Obuzdaćemo ga, ako dovedemo do najneobuzdanijeg ludila, do toga da bude sve u istom trenutku. Treba ga dovesti do toga (jednom zgodnom promenom brojeva) da brojevi dođu u hroničnu igru, u zapalenje promena. Treba ga dovesti do toga, da na svima tablama svi se brojevi istovremeno, u najbešnjem tempu, rasklate, razbesne i stanu mešati. Tada će ta zvezda biti sve u svakome trenutku, biće i prva i hiljadita mogućnost, to jest biće: Svemir.

A pošto aparat te zvezde čuva avezdu od propasti, to će on očuvati i Svemir, koji će ona, mogućnostima svojim, da obuhvati. Tada "ćemo svi biti sigurni na sva vremena. Tada će nemoguća biti katastrofa ma i najmanjeg meseca, ma i najneznatnijeg nebeskog atoma.

Biće nemoguća, jer bi uništenje ma i jednog nebeskog atoma označavalo uništenje jedne mogućnosti aparata — a aparat, pod novim uslovima, brani i ima i ispunjana sve mogućnosti.

Vezaćemo svoju sudbinu za sudbinu nepobednoga aparata. Aparat te zvezde, mesto da bude naše večito strašilo, postao bi zaštitnik Svemira: on bi, čuvajući sebe, čuvao i svemir, kome bi bila zagarantovana besmrtnost, na taj način.

Čuvar Zelene Kule na Marsu.

Radiogram Čuvaru Zelene Kule na Marsu.

Sedam stotina hiljada integralskih poleta mislenih talasa energije šalje, za veliki cilj

Centralni Sovjet planete „Zemlja".

Radiogram čuvaru Zelene Kule na Marsu.

Zemaljaci su uvek bili blagorodni. Bojimo se: da je ceo vaš poziv jedna imperialistička podvala da biste upropastili ostale planete, lišivši ih energije, koju bi vam one poslale kao dobrovoljni prilog za vaš cilj. Hoćete da nam izmamite našu snagu!

Sveštenički kolegium upravljača nad radiumom planete Venere.

Radiogram sa Marsa koletumu uaravlača Venere.

Pomozite dok je još vreme. Svaki čas odlaganja ... (udaraju jaki talasi saopštenja sa Urana): ove

Radiogram sa Urana.

Sve je dockan. Po proračunima petog odseka sedamnaeste matematičke grupe, katastrofa se već dogodila, ali u drugom, manje opasnom obliku. Po izveštajima, sa Mlečnoga Puta,. rastumačenim u sedamnaestoj grupi, na onoj zvezdi, već je učinjena jedna defivitivna promena. Tamošnje centrale radiumske, kao udarom magičke palice, nestale su. Izgleda, da je neki naučnik pomerio broj, koji treba. Sad je ta zvezda, kao i sve ostale, i ničim se naročitom ne razlikuje od ma koje druge.

Vlasnik mozgova na Sredaem Platou Urana.

Radiogram sa Marsa.

Ovo je netačno. Centrale nisu bile razbibriga za građane tamošnje. Prema tome nemoguć je potpuni prestanak centrala. Moguć je samo privremeni prestanak, kao pomračenje, kao uzetost. No centrale će se opet pojaviti, u svakom slučaju.

Zelena Kula.

Radiogram sa Venere.

Ako nije podvala i laž onda su to predrasude. Nema centrala! To je nedotupavna legenda!

Prvosveštenik Venere.

Radiogram sa Sunca.

Čudnovato, kako nikome ne pada na pamet odkud to, da Venera tek sad dođe do kobne umirujuće misli. Izgleda da je ova umirujuća i socijal-patriotska misao na Veneri, posledica nekih preobražaja u centra• lama. Mi se moramo braniti blagovremeno a najviše od lažnih, obmanutih umirivača. Veneru treba nezvati ubicom Laokona.

Sunce.

Radiogram sa Marsa.

Ja to i tvrdim. Mi smo svi već otpočeli da bivamo posledica onoga što se dešava po nedosetljivim centralama. Centrale već počinju uticati i na sam naš život. Pomozite da razmrsimo naš život.

Zelena Kula.

Radiogram sa 56 og satelita Saturnovog.

Genialni Naučnik naše male otadžbine javlja vaseljenama:

Čuvar Zelene Kule u pravu je. Međutim, potrebno je ovo obaveštenje:

Postoji opasnost da su neka pomeranja brojeva u centralama, izmešala, ispreturala, izmuljala i pobrkala i same vekove. Živimo li mi danas, ili pre nekoliko vekova? Možda su razna stoleća zaostala u letu, i tek se danas, naknadno, zbivaju. Možda su neka iduća stoleća bila privučena u raniju, drevniju stvarnost, te su se ispunila pre roka?

Gde smo mi? Gde se nalazimo? U kome vremenu? Kuda idemo? Od kuda dolazimo?

Odbor Javnoga Blagostanja.

Radiogram iz grupe Labuda,

Svima okolnim sistemima. Ultra-osetljivi seizmografi ultravioletnih bunara skupljača ovoga sistema javljaju da se na Sunčanome Sistemu osećaju simptomi umnoga poremećaja. Javite susedima radi potrebne izolacije.

Dvojno Sunce Oba Trougla.

Radiogram sa Saturna.

Svima, svima, svima... Kakva stoleća! Vreme je potpuno ispreturano, usled promena brojeva u centralama. Od vremena je umešen kačamak, učinjena je kaša, koju mešaju užasne varjače zlokobnih služitelja brojeva. Mi nikad nismo...

Saturn.

Radiogram sa Marsa.

Svima!

U pomoć! Pronađen je lek! Treba otkriti jedan jedini atom, koji zaista živi u sadašnjosti, a ne u prošlosti ili budućnosti.

„On će era biti, strašna ljudskijema koljenima".

Treba pronaći pravu čovečansku sadašnjost, i to će biti osovina, oko koje će se okrenuti svemir, i spasti se, jer će ući u vreme, iz koga je bio počeo izlaziti i ispadati, kao tice iz gnezda.

Zelena Kula.

Radiogram sa Zemlje! Svima mudracima našega ilanetnoga sistema. Možda se uopšte ni za koga ništa ne može učiniti? Učiniti — znači podvrći budućnost pod neke zahteve naše. Znači: naterati budućnost da do nečega dođe. Šta vredi učiniti, kad to ne činimo za sebe, za tu budućnost našu, već za prošlost, koja se može iznenada pojaviti u sred sadašnjosti? Mešavina vremena donela je slom sviju tekovina. Ko za koga teče? Došlo je da unuci rade za dedove. Nemamo za koga da radimo... Naši naslednici — dedovi, ne bi razumeli nasleđe koje bi smo im mi spremili.

Centralni Sovjet.

Radiogram sa Labuda.

Seizmografi nervne kosmičke klinike javljaju:

Ludilo sunčanoga sistema potpuno je. Diagnostičari drže da je to „manija gonjenja vremena u vremenu

Dvojno Sunce.

Super radiogram sa Alfe. Stručnjaci ovdašnje centralne nervne kosmičke klinike drže, da sunčani sistem nije umno poremećen. Oni drže da je živčana intuicija sunčanoga sistema beskrajno prefinjena, i da je taj sistem osetio realnu sveopštu opasnost, koju ostali veseljenski sistemi još ne primećuju, jer je njihov nervni život grublji i nerazvijeniji.

Doktor Mirakel, Šef sviju nervnih klinika Svemira.

Radiogram Centralnoga Odbora svih Mlečnih Puteva i svih Nebuloza: Mobilizacaja.

Objavljuje se sveopšta mobilizacija umova da bi se pronašao način, kako da se spase Prostor od propasti, koja mu preti usled sloma Vremena. (Centralni odbor svihmlečnih puteva i nebuloza.)

Čurljanjis.

Posle tolikih lutanja, ne znam kog. već, osećam izmenjenog Čurljanjisa. Njegova vizija nastavila je da živi u meni.

Ja više ne znam, čak ni u koliko je Čurljanis — slikar. Još jedan tako, koji možda nije slikar, ali koji se dočepao platna i umeo da se posluži bojama, linijama — živeo je u mome mozgu.

Koliko je mene vijao Gistav Moro, i koliko sam ja i sebe i njega mrzeo kada je on najzad zavladao nekim centrom u meni. Kao da je neprijateljski vojskovođa ušao u glavni stan, sve ostavio po starom, ali upravljači levoga i desnoga krila dobijaju zapovesti, za koje znaju da su kao od zlih volšebnika. Oni moraju da izvršavaju zapovesti, jer su i pečat i glasnik oni stari. Sve ono spoljašnje — staro. Neki formalizam ubija njihovu intuiciju. A oni veruju vojnički, da je stariji:

spoljašni svet pečata i glasnika. Pa korak dalje: Činilo mi se da je neprijatelj prodro u moj mozak, ali da se ponaša onako, kako prilike zahtevaju, prilike ga stvaraju, podstiču, ohrabruju, preobražavaju.

Da, Moro je na kraju krajeva ipak veliki slikar, jer je morao, i pored svoje literature, da izvrši misiju. Moro je živeo u meni. Sve, kuda sam pošao, pretvaralo se u grupe, u grupice ljudi, heroja, izvora zrakova, utoka plamena. Uvek se masa obrazovala, u nekoliko žiža, koje su označavale napredak, dalje idenje maglina materije, koja se uobličuje.

Ja se godinama nisam mogao spasti obsesija Gistava Moro. Ja sam zamišljao sebi, da pravi plamen neki, ne sme trajati, da on ima da probukti bićima, a ne da se u njima zadrži, ukotvi, i okraljušti i oklopi. Kod Moroa sve: plamen i u plamenu plamen, ili sve: oklop i ispod oklopa oklop... Zašto da nešto samo sebi bude tamnica? Neko nemuzičko buncanje, ubijanje svakoga ritma, svakoga povratka. Bezličnost likova, jer su svi značajni. Sveopšti značaj i naglasak, i oreol i sve je samo sebi i onome oko sebe ukras. Nigde neke dubine, koja živi van svih tih bleštanja, ne kao kontrast, već kao nešto dato-nađeno, urođenik.

Mene niko ne može ubediti da je Moro bio muzikalan. Njegovo stvaranje je odsustvo muzike. On je čista vizualna vizija. Njega ništa nije nagonilo unutrašnjim ritmom da viziju da. Zašto je davao viziju? Zar nije dovoljno što je u nju gledao?

Ta nije bilo ni jednog šapata koji ga je razbudio i uveo u labirint, iz koga se izlazi, i zbog koga se i stvara (jer se stvaranjem hoće, kao putanjama, da nađe izlaz i spas). Nema kod Moroa: vremena.
Svi su heroji, svi su svetli ili mračni (njegov je mrak jedna crna svetlost) i svi večno u svemu prisustvuju. Jedno likujuće prisustvo. Jedna gozba, koja neće i ne može da se završi. Nikada niko sa nje nije odlutao, i pošao po varoši zlih volšebnika da sluša monotono hujanje molitava (a možda, ako se zadubi u šum: to je oratorium proklestava?) ... Taj gozbeni Moro nije mi davao u neke časove da osećam da mislim, da obuhvatim duziku. Dakle ipak muzičan — jer ometa muziku?

Čurljanjis mi sad izgleda Gistav Moro, ali ne za zvukove, već za boje sveta. Jeli i on neka literatura, neka naivnost, neka obsesija? Već takoga davno nosim u mozgu. On ćuti, i tek odjednom, u trenutku, ja znam da je on našao sve odgovore. Ja ga se setim i poletim njemu u susret, tamo kod Pokrovke, gde je sav, u nekoliko sala ... Možda će i o tome E. T. A. Hofman pisati rasprave: uticaj Čurljanjisa na revoluciju. Teza je vrlo prosta:

Čurljanjisove slike su zatvorene u dve sobice pesnika B. u Moskvi. Njih ne vidi niko, o njima se izgubio trag. Dakle E. T. A. Hofman dokazaće, da je tako moralo biti. Sile, koje su radile za revoluciju zarobile su Čurljanjisova platna, sakrile, učinile nedostupnima. U dobu kad su i najmanje galerije otvorene, kad su zbirke Ščukina i Morozova narodno dobro, kad se Matisi i Gogeni iz raznih privatnih kolekcija, grče i obnavljaju nekim novim talasom pred proleterskom novom publikom, samo Čurljanjis, kao galija dinamanata u moru, kao Ariel pred dolazak Prospera — dalek je, nedokučan, zarobljen. Samo je nas nekoliko znalo gde je. Možda će E. T. A. Hofman da pronađe i legendu o zaveri onih, koji su ljubili Čurljanjisa ... Njegove su slike pune ponavljanja, koje tek, drugi put, postaje svesno prvoga puta, i hiljaditi put sazna, da je i pre bilo. Neki povratak u sebe: neke zmijolike zvezde, neke iskrivljene perspektive koje se možda potpuno i ne ovaploćuju, jer, zastale, znaju, da će se sve krivo ostvariti. A ipak, moraju bar napomenuti da su tu... Neka mora modra, plava, crna, rumena; sunca sa zracima kao strele, kosmičke životinje, bezdani; ogroman plašt atmosfera; oblaci, zmajevi. I sve: opet to u tome. I sve: opet to van toga. I sve: zaokrugljeno, umotano nekom simboličnošću, koja je sva muzika.

Čujemo — govore slike:

Svaka je stvar simbol, jer se može ponoviti, u višim, u nižim regionima — i tu, pred nama.

Jedno isto, a evo ga (kao da je zvuk) u nekoliko mahova — jer traje, jer je smisao njegove vidljivosti da — traje, a ne da se samo vidi. Sve može da bude hiljadu puta i ni jednom, i vidljivost samo je slučajno razapeta preko predmeta. Ne može se ona izbeći prelaženjem na drugi predmet: eto opet onog prvog... U stvari: muzike nema, oduzeto nam je čulo sluha i ide se na to (idu blaga samilosna božanstva na to) da nam preko vidljivoga saopšte, šta je to muzika.

Nijedan predmet nije definitivan u svojoj osami. On samim sobom može da naseli celu vaseljenu, uvek isti, ili izvijen, ili izvučen, ili uponoren, ili venčan sa zracima, ili bled od senaka koje padaju na nj bog zna od kuda.

I sve taj jedan, za oko, predmet. Jedan predmet sam, bez ponavljanja — to je ironija, ludilo, kikot, da, jedan predmet: to je nelogičnost. Zašto jedan, kako jedan? On se ponavlja i ne menja se. Tada tek znamo da je jedan. U stvari melja se (kad se nešto promeni) samo njegova misao. On je sve stalno on, ali kroz svoju sopstvenu muziku ostvaren. Zato se periodično pojavljuje, i periodično ga nestaje, i u svim visinama, i ispod nekih mostova, i u samome suncu, i u trakama meseca. Trakama meseca: jer je mesec: i okrugao, i srp, i osenčen, i u trakama: jedne ispod druge. I sve je to mesec, sukcesivno, uzastopno, na jednome platnu... Predmet razvija samoga sebe, da bi mogao živeti, on kao da zvuči, jer, da se ne menja (ostajući ipak osnovno isti) on se ne bi primetio ... Da, ima i toga: dalekog, jedinog, nenaslućenog i čiji je užas u apsolutnosti. Mi naslućujemo da su oni: Jedno. To jedno to. Tamo — možda Bog? Ona svetlost vijugava i koja se odbija od nečeg, pa pada, ali nema kroz šta da se strmoglavi, nema svoje atmosfere, svog etera — i nastala je tako, u nesvršenom luku? Bog? ...

Sve nije u postojanju — sve postoji. Treba samo videti odjednom, sve emanacije, sve aspekte, sve izglede. Eto, to je Čurljanjis, to je Čurljanjis, koji kao da uči: mi vidimo nešto kao jedno, zato, što, naporom neke svesti, mi, u isto vreme odbacimo ono, što to jedno ponavlja i opet ponavlja. Mi smo i suviše sintetični, i suviše utisaka odbacujemo, da bismo dobili jedan jedini. Da bismo došli do saznanja o jednome, mi odbacujemo urođenu mnogostrukost. Ono, što nije jedno (a ničega nema što bi bilo jedno — sem — Boga), dakle svaki vidljivi simbol, okružava mene, čoveka i zahteva da bar čovek, da bar duh — bude jedno. A duh se zlokobno, kao klatno, klati od jedne tačke do druge tačke. I ta prava tačka, i ta druga tačka dokle se zavitlao duh, obe te granice duha, samo su razni vidovi nečega istoga. Klatimo se od krajnjeg pojma Čurljanjisovog sunca: to jest od trake zelene, do drugog krajnjeg pojma sunca do rumenog mora.

Klatimo se od jednog pojma drveta: od nečeg što je kao crni i neobuzdani koren koji traži stvari da ih pohvata, da drugog pojma drveta: do zelenila neke beskrajne sreće u lišću. I u tom klađenju od pojma do pojma, mi smo sve još u oblasti jednoga istoga predmeta. I mi gubimo osećanje dobačaja i odbačaja, osećanje svakoga: iznad i ispod.

Mi postajemo trajanje, čiji je pesak svet predmeta, nošen, vitlan, prkošen vihorima kozmičkim, i utišavan, blažen, spasavan milostivim umirenjima nirvane. Ne treba nam više Čurljanjis, koji je najpre bio naš veliki duhovnik, što uvodi u misteriju. Posle Čurljanjisove misterije, mi smo se promenili, i ona nam je postala izlišna ... Pa sve zaboravimo, i odbacimo sve to saznanje, i dok se nije vratilo (jer se vraća) gledamo opet Čurljanjisa...

Zašto E. T. A. Hofman ne dopušta da se ta platna gledaju u olujama revolucije? Mora revolucionar imati veru u čvrstu materiju, koja se lomi, koja se sastavlja i rastavlja. I mora verovati u čudo svoje ličnosti, u opravdanost njenih pokreta a Čurljanjis uči, da ti pokreti nisu prvi, i da nikad niko nije učinio prvi pokret

Revolucija izlazi iz nečega, lomi jedno Da je svaki pokret, ulaženje uvek kao ono zvuk samo Jedno novo

I da: Nema ... Spasa ... nema oslobođenja.

Kafane.

Kad dođem u varoš, tražim kafanu. Jednom, lutali smo cele noći pod velikim drvećem u Kristijaniji. Nigde nije bilo prenoćišta za nas. Kafane su sve bile zatvorene. Mi smo razumeli, da su Norvežani neki ćutljivi i ravnodušni narod. Svoje noći oni nisu naselili šumom ciganskih orkestara, otrovnim dimom sale utonule u duvan, zveketom čaša, promukli su glasova, bledim licima i očima, očima. Sutra dan taj Rus i Francuskinja, i ja, odosmo u norvešku kafanu. Ona je bila nekako na nemački način, ali nije bilo onoga: produženje ličnosti. Ritam nije išao od stola do stola. Nije ni puzio od grupe do grupe. Sve su celine bili zatvoreni krugovi. Kelneri, kao prvosveštenici, bili su nešto neodređeni i nije se videlo da oni nose saznanje o nečem, od gosta do gosta: da oni spajaju nas sve. Kao u divanima Bodlerovim, koji su grobnice, osećali smo da se pada sve dublje, svaki u svojoj izdvojenosti. Mi smo bili kao šare veza, a nepovezane u vez...

Govorili su mi u tim norveškim kafanama, da Rusija nema kafana. Ja sam se bojao da neću shvatiti ništa u Rusiji, jer ja idem u stvari i preko kafana, gde kolektivni duh nalazi svoju ravnotežu i gubi je, i saopštava svakome:

kako se one individue, koje su u njemu, moraju duhovno obuhvatiti nekim neizrecivim jedinstvom. Neka tragedija u milion činova, ali izlazeća, kao pupoljci, koji će se rascvetati u svakome od nas koji oseća — iz jedne jedine vazne.

Međutim prevarili su me. Sem svojih narodnih kujni, sem prostonarodnih bašti „za šetanje", gde ljudi idu za ljudima i obnavljaju ritam svojim prošlim ritmom, sem poslastičarnica, gde buržoazija jede kolače i gleda se između sebe više no ma gde (jer između njih nema ničega: ni kutova sa cvećem, ni ogledala, ni izvirućih iz zemlje simbola kafana) — Rusija ima svoje ruske čajdžinice. U njima hiljade usana srču čaj sa širokih tanjirića. Ovaj momenat spoja usne sa tanjirićem vruće tečnosti znači, u ritmu hiljadu ruku i pogleda, pristupanje misteriji: prelaska čoveka u stvar i stvari u čoveka. Ja sam tamo razumeo Rusiju, i ljubav za sve živo i mrtvo, s kojim se moramo spojiti, i grubost, posle rastavljanja čoveka od tacne, — a tacna je jedna odbačena stvarnost. Ko je gledao kako taj narod sa hiljadu usta odjednom, pije razliveni čaj u čajdžinicama, i misli bez osećaja — morao je biti ošinut jezom od onoga što je bilo u nečijoj valjda prošlosti, i što nas još čeka, i svet što čeka i ko zna još koga. Zašto tad ta ruska troma misao, kao misao jaguara Lekonta de Lila, ne dolazi do izraza? Zato — što nije praćena osećanjem:—osećanje kao varnica moralo bi mislima da pokaže put. Misao ogromna i gruba, koja postoji, ne zna sama za sebe, jer je niko ne vodi i ne upućuje. Pravo i neposredno osećanje, iz koga niko nije pio

Revolucija je pozatvarala mnoge kafane — ostale su samo najnarodskije.

U njima opet i ponova videla se ruska misao, probuđena i užasnuta od svoje neravnomernosti. Opet su pili čaj kao i pre. Jesam li ja bio u halucinaciji — ili, u Moskvi bar, na železničkoj stanici — gutali su tu tečnost ne u jednom, već u nekoliko iskidanih ritmova? Ne onaj stari, starodrevni: spajanje i odlazak. Ne, nego: traženje. I možda — povratak? Ili želja povratka, ali ne zna se kuda, ni kome, ni čemu povratka? Ah: Da je nešto staro i oprobano — ali ipak ne ono staro-poznato. To duboko, to ukopano u svima osećanje! Staro-neispićano! ja sam se pitao u Francuskoj: jeli kafana samo (kao što su linije na ruci za vračaru) — zbir objašnjenja opšte duše? Jeli ona ne samo zbir no i sredstvo pomoću koga deluju oni, koji prave zbir? Može li se preko kafane dejstvovati? Svi nemiri i sve revolucije zar se nisu rodile u kafani? I može li ko dejstvovati u kafani i kroz kafanu, ali ne onako kako hoće duh vremena i grč trenutka, koji ga nose ili drže — već u nekom svome pravcu dejstvovati? Zar praznici ne ubijaju revoluciju i trepet nemira, koji se kristališe tek u kafani? U Francuskoj ja sam video taj socijalni mir, praznik, koji je navlaš stvorio neku lažnu uznemirenost, da bi nad njom jasnije i teatralnije triumfovao.

Ja sam u Parizu čeznuo za kafanama Luja Filipa i Drugoga Carstva i meseca Marta. Meni je sve izgledalo, navlaš namešteno, ludo, — da bih se smeo iskreno poveriti tome ludilu. Ah, taj Francuski izračunati i predviđeni zanos!

Divno je u kafanama francuskim ali samo da se duh zaboravi, da se ne setimo da nas (kao i sebe) francuski duh vara...

U našim palanačkim kafanicama, koje ja tako dobro znam od pre rata ćgpak: kao praznik samoće, — izlaz nije bio tražen. Nije se znalo ni da ga ima. A bila je i osama i pustinjskost. Danas, čak i naša kafanica u Peći, gde pevaju pevačice iz Zagreba, gde armunikaš ozbiljno namršten izvodi valcer iz „Knjeginjice Čardaša" — daje utisak da smo pred promenama, da smo u duhu, ispred nečeg izlomljeno subonosnoga, nečega što možda kao snopovi zrakova, silno koncentrisano u početku i cvetanju, gubi se u daljine u svome rasplinutome prodiranju, i nestaje.

Hoćemo li završiti naše rastenje, uviranjem u neku Rusiju, (a gde je on?), ili hoće li se prosto izgubiti, promeniti stara duša, steći neka nova? Kako je kobno to prelaženje odjednom, i ko zna iz kojih nedokučnih razloga... Zar niste to osetili i u „Moskvi?"

Kafana je literatura, koja ne laže. U svima drugim slučajevima života čovek unosi u zajednicu jedan pozajmljeni stav, namenjen samo zajednici. Na paradi, ljudi su naelektrisani presretanjem značajnoga događaja, u hramu oni imituju pobožnost i važnost; na skupovima oni se udaraju jedan o drugog kao valovi i hrvu se da bi dali najviši i najmutnije bolni ili najsvečanije svetli ton. I u pušionici opijuma čovek je glumac — svome zadovoljstvu.

U kafani nema te polusvesne i hotimične borbe čovečanskih atoma, koji sastavljaju more. Ljudske svesti sudaraju se i odbijaju same po sebi, u nekom stanju slobode, i najzad se obrazuje pravi, ponikao u slobodi, stvaralački duh kolektiva: stvarni odnos sila proizveden je prirodnim eksperimentom, nenategnutim putem.

Srednji vek i religije hteli su da prevare Boga, i da iznude njegov silazak među ljude, da ubede Boga, da je njegov silazak, kruna molitava celine, koja kleči u bogomoljama i molionicama.

Pronađeno je sve: kamene crkve, obojeni prozori, pokreti tela, ruku, klečanja, krštenje, zvona, orgulje, horovi, čekanja, potvrđivanja aminom i jača potvrđivanja glasovima cele jedne pevnice. Sve je to imalo da stvori iluziju duha celine. No sav ritual ipak je imao borbeni značaj, jer je nagonio čoveka da odbaci jedna osećanja i naelektriše se drugim.

Onoga časa, kada je čovek postao nesposoban da disciplinovano uđe u crkvu, hram je postao jedna kafana, ipak nesavršena, jer su ostatci discipline sprečavali pravi hod osećanja ...

Materijalistička nemačka kultura ubijala je čoveka, koji je prodirao u njihove „pivare — sa — Vagnerovom-muzikom", gde se jelo sa besom i strašću, u dimu neke tromo beskrajne metafizike, koja se ipak starala da uvije, da spase kao milosrdni oblak iz Edde, svu tu magleno čulnu, proždrljivu bolest za glomaznom stvarnošću.

Vagner ih je budio svojim rimovima, svojim muljevima, gorkim od svetlosti, — budio za suptilni najzad život duha, koji mora doći posle takvih smrskavajućih udara. Vagner Je, u pivari, kao hteo, da umori Nemce do kraja, užasom materijalizma, posle koga mora vaskrsnuti duh.

Ja sam tako često osećao u nemačkim kafanama taj zadatak nemačke muzike, filozofije, pesništva: da stvore konačnu, definitivnu grubost, prekomernu nespretnost milionaaždaja iz Nibelhajma, i da se tada duh nemački, oslobođen završenjem svoga robovanja materiji, — vine u lude nedoglede. Iscrpeti polet za stvaralaštvo duhovnih zmajeva, čudovišta nepomičnih (ali ne kao u Indiji, gde se ne kreću od misli i usled ljubavi) nepokretnih usled umnožavajućeg se zlokoba nepotrebnih, suvišnih, izlišnih organa ...

Osloboditi duh od mrtvih bogatstava ... Tu je bio, tu je rad kafane ...

Ja znam da se u kafanama manifestuju ne samo duh vremena, koje nas nosi, no i grč ulice, koja je kafana budućnosti ...

Ulica još nije ubila kafanu. Taj će dan doći. Sve će postati jedna gorostasna kafana, sa šetalištima, terasama, muzikama, spomenicima, basenima mirisa, železnicama, stanicama za jelo, kinematografskim platnima usred cveća, venaca i drveća, oglasima i literaturama, koje vise iznadkuća, vazdušnimlađama, plamenim lampama, zelenim vijaduktima, mesečinama, koje se pojavljuju i nestaju — i čovekom, koji sebe više ne traži sam, jer je svugde — svugde...

Veče na Okeanu.

Po staroj poslovici, more učini, da zavolimo što smo mrzeli, i omrznemo što smo voleli. Ja sam bio ostavljen to veče sam na Okeanu, i bilo mi je stavljeno u zadatak da učim Okeanovu kćer smislu stvaranja.

Te večeri njen otac, Veliki Okean, otišao je bio u revoluciju, da je oseti i ispita.

Bila je mirna nom, koja je umirala na talasima i opet vaskrsavala i opet nestajala i ponova živela.

Je li ti ikad padalo na pamet, pitao sam ja Okeanovu ćerku, koliko zvezda sija u noći. Po neku noć ima ih manje. Gde se one gube?

— Te zvezde piju valovi, koji su željni nečega određenoga i najzad plavoga. Ja sam toliko puta molila talase da poštede zvezde. Meni se čini da je i Noć — Okean, — i da bi Okean trebao da ima milosti prema Okeanu.

Našto ta uništenja i ta zarobljavanja? Na kraju krajeva sve se mora vratiti?

Talasi koje nose zvezde, daju zvezdama pokret i bol — zvezdama koje su nepomične i ne razumeju sveopštu promenljivost. Da nije mora, zvezde bi svetlile, a posle svetienja nestale. More daje zvezdama zanos ljuljanja, polet ka nečem što samo sebi ide u susret, i kao večitost, večitu neodređenost svetljenja u svetljenju.

— Ja više volim, rekoh, samo zvezdano nebo. Ja bih hteo da je pod zvezdanim nebom opet neko središno zvezdano nebo ja ne mogu da izdržim kada se svetlost preliva, mesto da ostane gde je; kada beži da bi se opet vratila. Ja poludim kad vidim kako se jedne zvezde na vodama ređaju iznad drugih zvezda, druge iznad trećih i huje u jednome ritmu koji mora da bude osvajanje. Ja bi hteo da stihija ništa ne osvaja, pa ni sebe samu, da živi, da sija, da se gasi i da umire, i da ostaje duh sam u noći, sam u danu, sam u bivanju, sam u sebi. Ovako, duh ide u zvezdama, sa nečim, sa samim sobom. Ali sa prekrenutim i objašnjenim, i njegovome putovanju po talasima odgovaraju dubine novim silaskom u nešto mudrije, novom i modrijom simfonijom padanja u nešto sudbonosnije duboko. Ja bih hteo da se sva vaseljena ostvari — u nešto beskrajno razumljivo: u noć, u svetlost, u talase, ili u mrak ili u sunce i u boje. Ovako, talasi samo nose mrak a nisu mrak kao što i nisu ma šta. Mrak se diže iznad talasa, ili sunce pobeđuje dubine, i dubine odnose zvezde, i valovi vraćaju trake svetlosti i i zamršavaju svodove beskrajne nečim bliskim njihovoj udaljenosti, bliskim svakoj udaljenosti.

— Kad bi zvezde brle samo ono što su, i kad bi se nalazile samo gde su, niko nikoga ne bi voleo, jer bi se svud osećalo prokletstvo možda, prostora. Okean je pobedio prostor, ritmičnim uzletima začarao.

Na zemlji je živeo Bah, koji je shvatao nebesa kao sad ja — rekoh ja Okeanovoj ćerci. Znaš li kako je shvatao:

Između svake dve svetle tačke postoji odstojanje. To odstojanje vezuje jedna linija, koja je: misao te dve tačke. Između linija postoje druga, sve zamršenija, ali sve bolnije izražljiva odstojanja. Sve se tako odstojanja udružuju, linije vezuju, figure prodiru — a ipak sve je puno odnosa, sve je obuhvaćeno nekim smislom, izraženoga ili idućega u izraz, ili morajućeg prodreti u izraz.

Bah je stvorio okean zvukova i strašan, ali ne od ljubavnoga spajanja, već strašan opštom izmerenošću, saznanjem svačije udubljenosti i uzvišenja i ispupčenja i ugnuća;

okean strašan usled svoje samerljivosti jednoga pomoću drugoga.

To je naš čovečanski, matematički, brojni, zvučni, bojama okićeni, sazidan od linija i spletova, ludi i mudri Okean.

Okean tvoj, Okean sa koga ti znaš da ideš u susret zorama i sumracima ne krčeći sebi nikada put ni kroza šta — taj Okean u stanju je sam sebe da zaboravi, sam sebe da izgubi i opet nađe, sam sebe da ne traži i ne seti se da se ostvari.

To nije naš ljudski Okean ... Možeš li ti da razumeš naš Okean? U njemu je, u našem, stalno odnos, a kad se odnos privremeno utopi u nečem neizdržljivo i neodoljivo dubljem, to je još uvek i još ipak samo bol, samo osećanje posle propasti, jeza posle gubljenja i mrak poniranja i svetlost nenalaženja, umirena svetlost, i nešto jednoliko a tuđe. Ipak je nada: možda ćemo se naći. Ipak je nada: možda ima puteva da se susretnemo ... Tvoj Okean odnosi sve veze, sve spone, sva mudra upletanja, sve tihe šumore, koji ne ulaze u besne zahuktalosti, jer su u njemu jedno isto.

I naša istorija! Bah, to je valjda Srednji Vek, koji je tražio Okean, ali nije umeo da se uskeani, jer je bio pijan odnosima, razmerima, vezama, koje ipak na kraju krajeva ništa nikad ne stvaraju, već samo stvoreno, samo — stvoreno, — vezuju.

Naš Srednji Vek sa kulama, strelama crkava, ugovorima staleža, pravilima saveza, zavetima odbrana, izjavama Bogu na pergamentu, opomenama na slikama i kamenu, esnafskim traženjem apsoluta da bi i apsolut najzad postao određen!... Sve to: samo ipak beskrajni grč milijona oblika za milijonima oblika, put miliona oblika.

Naša istorija sa formulama, egzorcizmima, zakletvama, prokletstvima, prokockavanjem duše, sa hijerarhijom anđela, sa danteovskim bezdanima, koji se ipak mere, i mere pomoću drugih bezdana ...

U tvome Okeanu — sve isto gubi se u istome, i što slučajno nije još isto, pokaže se i traje samo dotle, dok je u stanju da ne podlegne sveopštem prelamanju linijskoga, promeni uobličenoga, gubljenju sebe i nalaženju drugoga.

Eto, šta je kod Tebe bolno, užasno, nečovečansko. To. Mi, ljudi, još možemo i da se pomirimo s time da izgubimo se, s time da nestanemo u nečem večitijim, da poginemo zbog nečeg slučajno, ali herojski intenzivnog. No mi ne možemo ovo: Da se izgubimo samo zato da bismo se opet našli. Ne možemo tako da umremo, da sve drugo, i svakog drugog priznamo za svoga naslednika. Kao što verujemo u smisao našega života, tako hoćemo celom dužinom mrtve naše istorije u ropcu, da smo fanatici neumrlosti naše smrti. Mi hoćemo da produžimo u beskraj, svih faza, svih perioda, i samo naše umiranje. Mi hoćemo da naša smrt ima svoj smisao, da je ona sama po sebi tragična usled nekoga njoj svojstvenog sadržaja, mi hoćemo da onaj momenat koji nije čak ni momenat prelaza — bude svečan sklad najneposrednijih ekstaza. Tačka preseka, ta slučajna tačka preseka mogućnosti ili nemogućih pravaca, ima da bude sama po sebi nešto duboko bitno.

Mi večito oživljujemo-doživljujemu našu smrt, kao pesnik smrt Rolandovu i Miloševu. Mi beskrajno produžujemo našu i svačiju i svakog sveta agoniju, da bismo nekog ubedili u značaj agonije kao takve, možda i u nepravdu koja se čini živome kada mu se oduzima život.

Tvoj Okean nečovečan je prema smrti. On je ne priznaje. On je ne produžuje. On prelazi preko nje kao i preko svega. Sve je njemu most, bez kraja. Eto, tu je osnovna razlika našega stvaranja. Treba to razumeti, da bi se razumeo čovek.

Ja shvatam, reče Okeanova kći. Ali Okean nije milijarda tačaka koja se sa drugom milijardom tačaka, bolova i radosti susreće ili razmimoilazi. Ja znam, — to je tvoj Bah. Ipak tu je broj, a ne nestanak broja u nečem što jezivo oseća izlišnost brojanja.

Ali je meni Malarme pričao o Bodleru. Nije uvek, i nije svaki čovekov Okean, tačkasta pučina koja dobija ili gubi svest, sve svaki pojedinačno, sve tačka po tačku. A kad je u najmuzičnijoj svojoj viziji, onda se osvešćuje ritmičnim šarama, vulkaničnim iznenadnim smelostima, i opet, opet u nekoj opštijoj nepromenljivosti, neuzdrhtalosti, neprimljivosti ostalih i ostaloga.

Meni je pričao Malarme da je Bodler shvatio jedan drugi, isto tako neposredni Okean:

Kameni Okean, život, — kamen, život — nekretanje. Taj Okean opet je jedan, i samo zato jedan, da bi neka, jedna duša, mogla u njemu živeti. Ako bi Bodlerov svet imao u sebi dva razna pravca prostiranja, dva razna bola i ushita kamenitosti, kamenitošću — onda bi nosio i dve duše. A jedna je duša — Bodlerova, i u jednoj je vaseljeni, u Bodlerovom kamenu.

Uvek, na isti način, Bodler je kamenit — i samo njegova duša u kamenu, kamenom, može da dođe do svesti. Možda tu ima još duša, ali su one urasle u kamen i ne mogu iz njega otuđiti se.

Bodler je sledio, zakamenio, umrazio, zaokeanio kamenitošću svet duhova, i ostavio u njemu samo bludeću svoju dušu, jedinu.

I tu nije, rekoh ćerci Okeana, našla naša istorija okeanskokog kojoj je težio naš 19. vek. Ipak Bodler — priznaje i priziva u Okeanu (pa makar i od samog nekreta sastavljenom Okeanu) — jedan pokret. On priziva sebe, sebe, radi davanja smisla svome Svemu. Naš 19. vek hteo je da nas odnese okeanski, ali da se uvek, na svima talasima viju zastave 19. veka. Kao u Splinu Bodlerovom gde je smisao sam Bodler, tako i tu, na vrhu svega smisla, vije se crna zastava, Bodlerova zastava.

19. vek hteo je da nas pretvori u, Okean, ali da njegova povesnica ne potone, ne rastvori se čak ni u sebi (jer je sve imalo biti On — 19. vek).

19. vek nije hteo da žrtvuje sebe ni sebi samom, kao što je prorokovao Šopenhauer i savetovao svoje bogove Vagner.

Kada pomislim, reče ćerka Okeana, na ono što nisam razumela u građi svetova, u osnovi svetova — možda, možda je Dostojevski bar, Okean, Okean bliži, u neposrednosti, u jedinstvu, u samoizgubljenosti.

— Znaš, rekoh, kako je stvarao Dostojevski:

duh, koji sve probruji, sve doživi, na svima vrhovima prolebdi, u svima dubinama procvili i nađe se tek u jednom jedinom u nečem, u ma čem, ali nađe se. Priznaješ dakle njega za bliskoga sebi?

—Ne, ne priznajem. To stvaranje nije Okean. Znači: kad je bio u dubinama; znači, kada se spuštao u nizine, on je još uvek nosio, ne objavljujući to nikome, ono osnovno, ono mutno, ono sudbonosno, što je davao tek posle — u slučajnom, davao u neočekivanom, u prvom, u prolaznom, u na putu nađenom. još uvek znači to — sakrivanje, nedavanje, neiznošenje, nesvetljena neoslobođavanje, nezarobljavanje, i još uvek znači to: ne biti jedan, biti milijarda i jedan. A odbaciti milijardu i ostati samo jedan, gorče je, skromnije, ogromnije požrtvovanije, jednostavnije, okeanskije... Okean ne može biti: on sam i neko drugi. Čim nađe neke odnose — Tvoj duh njima doda i sebe — je li? a Okean ne pronalazi odnose — šta će mu odnosi? On je odnos-u odnosima, ukopan u njima, ukukan u njima, u ekstaziran u njima i ono, što oni.

— Ja Tebi, rekoh ćerci Okeana, ne mogu objasniti smisao tog stvaralja. Ti si samo stvaranje i Ti ne tražiš slučaje, slučajnosti smisla; Ti ne shvataš da nešto mora imati smisla da bi postalo i nestalo. Kako da Ti objasnim takav slučajno postali smisao?

Kada se sa površina modrih dime crvene zore, a u dubini se otvara provalija da sve zore primi, zore koje se penju u vis? ... Je li to nešto konačno? ...

U tome je proteklo veče. Nisam objasnio ćerci Okeana smisao naših slučajnih, istorijskih okeana.

Stari Okean vratio se iz revolucije turoban, sa burama u srcu.

Na zemlji on nije našao srodnoga sebi. I u revoluciji, on je — kako pričaše — video samo ono što ne može da shvati Okean:

Požare kojima je gorela prošlost — i nije se, avaj i ulazilo u prošlost drugčije no preko požara.

A hteo je stari Okean da i sama prošlost priđe budućnosti, dvostruko tim prilaskom tad životvornoj...

I pričao mi je kakva bi imala biti ta okeanska revolucija ...

A ja — po staroj poslovici, da se u blizini mora omrzne što se dosad volelo — pošto sam uvek voleo more — omrznuh more moju čežnju i sanjao sam o sve izvijenijim linijama prostora, i o nečemu što bi bilo finije no muzika, a bludeće, bludeće, sve svesnije, sve strasnije posle svakog udaljenja, kuda ga nikad niko ne može stići .. . i da večito i još ide i još večito večiti je ide napred ...

Kao da je večnost ne u sebi, nego u nečem još daljem ...

Skrjabin.

Jeli Skrjabin naknadno, (pošto je već imao u glavi sve zvuke i njihova spajanja i njihova klicanja i smelosti) — stvorio svoju „teoriju". kojom je objašnjavao svetove?

Teorija Skrjabinova da se vrlo prosto izraziti. Sva filozofsko-staroslovenska arhaično-dekadentska apokaliptičnost Vjačeslava Ivanova, koji sebe naziva, sa tolikim drugima Skrjabinistom, može se predstaviti ovako:

Ima da dođe jedna velika katastrofa. Ima da se sve zapaljivo, što je u svetu, skupi u jednu oblast, pa da se dogodi velika eksplozija. Ta oblast jeste najabstraktnija i najuzvišenija oblast duha, a u isto vreme i najpodesniji prostor za sakupljanje duhovne materije za gorivo: muzika.

Jesam li dobro razumeo Vjačeslava Ivanova? Jesam li prodro u suštinu svih onih koji su pisali o Skrjabinu?

Vele, da je Skrjabin u tu svoju eksploziju verovao bukvalno, a ne u prenosnom smislu. U ostalom, tako veliki muzičar, prestaje da se miri s tim, da je muzički doživljaj samo prenosan. Skrjabin je morao doći do onoga, do čega i Betovn: da je ono što on iznosi i oseća — jedini absolut, da muzika ne samo dejstvuje na ljude, no da je sve delovanje na ljude uopšte, kao takvo, — muzika.

Dakle, ljude, stvari, bića, duhove može izmeniti samo muzika. Pa dalje:

Samo muzika može ih održati, da budu ono što su. Zato je Betovn hitao da još nešto, u najstrašnijim makar časovima svojim, baci čovečanstvu za hranu, za održavanje života čovečanstva. Betovn je stvarao u najvećem grču, poslednje svoje stvari, ali je osećao da on to mora dati, da bi bio zločin ne dati ono što on može pružiti, i ne zločin, već da čovečanstvo ne bi moglo živeti kad mu ne bi obezbedili ma i malo krvave muzike oni, koji su bili sposobni, koji će biti sposobni, da iščupaju iz srca.

„Ja sam grozd, govorio je Betovn, i iz sebe cedim vino zvukova za čovečanstvo, koje ga mora piti."

Po toj ideologiji veliki svaki muzičar sam sebe je opravdao za uvek. On se ne pita kao nekad jedan drugi div i sumnjalica (jer slikar): zašto? jesam li potreban? Je li čovečanstvu potrebno najsavršenije slikarstvo? Betovn je znao: da čovečanstvo ne može, prosto, prosto, realno ne može bez svoga Betovna, koji dolazi u svoj čas, da egzaltuje ono što se mora spasti, ono što bi bez egzaltacije uvenulo i uvenućem onemogućilo opstanak svega drugoga.

I još jedan stupanj, poslednji, i kod Betovna, i kod Skrjabina, i kod Mikel Andžela, i kod Balzaka i Bodlera: „ne samo da čovečanstvo ne može dalje opstati ako mu ja sad ne dam, ono što mu je namenjeno, ono što mu ja jedini mogu dati. Ne samo to. Već: čovečanstva uopšte ne bi bilo, da nije mene, da nije u meni onoga što daje smisao svemu, pa i čovečanstvu. Ja sam krv čovečanstva, a ne samo spas njegov. Bez mene ne bi ga više bilo".

Tvrde da je živeo taj veliki pesnik, koji nije pisao pesme. Kao što verujem u velike stvaraoce koji su izrazom podržavali, hranili, omogućavali čovečanstvo, stanja vaseljenska, prostore duhovnosti (i u božanstvo, kome je nedostajala još samo jedna ekstaza, pa da dođe do saznanja o sebi, i da razbije okov ljuske), — tako verujem i u one velikane koji su ćutali, jer im je bilo naređeno da ćute, jer je njihov patriotizam prema Kosmosu zahtevao da ćute, da ne bi pomerili spletove gravitacija, pravac točkova koji bi otišli osetljivim, nadražljivim asimptotama, u Haos, pri najmanjem pomeranju nečega osnovnoga u njima. Ja verujem, da se rodio, i ne jednom, među nama, Bog, koji nam se nije pokazao, jer bi nas odneo u kovitlac događaja, u ludila sa milion izlaza (koji bi bili, kao izlazi, još fatalniji, jer svaki znači ulaz u novo, kobnije ludilo).

Odnela bi nas vrtoglavica zvezdanosti i trepetljivosti koja sve nove razbija celine. Ona bi sve dalje prodirala kao bol nemoći:

da ma šta ostane, bude i sledi se u grč. Da su se u Srednjem kamenom veku kazali iznenadno ti bogovi fluidnosti, koja se nije smela pojaviti, — zar ne bi nestao i ceo

Srednji Vek, i sve što je u vezi s njim: mi i naša još nepreživljena budućnost koja bi morala još tada izmagliti se. Kamen je bio spas Srednjega Veka. A ko bi u Srednjem Veku, pretvorio kamen u maglu, kao što je Hristos pretvarao kamen u hleb (i samo jednom, jer i to bi bilo drugog jednog vremena kob) — taj bi odneo, kao i one more i kuge i gladi — i ostatak duše Srednjega Veka, obeskrvio bi duh.

Zašto za navek je zaćutao živi Rembo, kao Berlioz, koji je ćutao na mahove, u bezdanskom magnovenju? Baš onda kad su oči bile pune ... Kada je već počeo da pretvara svaki metal u ono što je hteo, Šeli, koji je postigao alhemiju, bio je uklonjen iz fizičkog sveta, — osvetila se fizika svojoj suparnici.

Zašto je morao da umre Šopen, onda, kada je najzad pojmio tišinu, (koja je uvek sa velovima prilazila), kada je skinuo poslednji veo i bacio pored sebe u ložnici. On: okraljen zvukovima, ona: odbranjena od zvukova — šta bi dali u neizrecivoj večnosti zanosa?

Zašto je, vele ljudi, slučaj odneo Mocarta? On je dokučio tajnu forme i hteo da nam dokaže, da nas osvesti, u nenapisanim onemogućenim svojim misama svečanim, da je pomeranje oblika u beskraj, potiskivanje oblika ono, što je osnovno u jednom svetu, ma u kom svetu. Svaka celina postaje oruđe potiskivanja, u moru oblika koje je muzično (kao sva mora), — što više takvih, mocartovskih celina, nerazdeljivih i nerazdvojnih, to brži poslednji odbačaj realnosti. Prosto, pomoću nerazdeljivog nečega (tela, u koje ne može da prodre nikakav zubac bola ili radosti) — odbaciti, odgurati, odrinuti realnost i ostati, ostati, ostati ...

Priroda je znala da te neodoljive mora ućutati, Jer je bio problem: ili, — ili. Ili mi svi, ili oni. I ko zna koliko je vaseljena odbeglo u jezi od pojave tako nekog neodoljivog.

Šta je video Direr, kada je najzad postao obasjan? Mističari i vizionari toliki, ostali su zagledani u viziju, i nisu nam je saopštavali. Ne za to, što nisu imali reči, dakle ne za to što su slabi bili. I ne za to, što su bili jaki, dakle egoiste, koje su htele i mogle zadržati sve za sebe. Već za to, što su bili dobri, što su znali da vizija nije za nas, i da vizija nije ni za koga, jer takva vizija, rasprostranjena po dušama, dovela bi ih do negacije sebe, i svega, i same vizije, najzad. Ono što je rodila vizija, srušilo bi sve oko sebe, pa i samu viziju.

Vratio se Svedenborg, ali mi duboko znamo, da je on sa nama, kao i Dante, ipak govorio, kao sa decom, tražeći druge shvatljive reči, da nam viziju učini nošljivom.

A koliki su, koliki su ćutali, a koliki su, koliki su, u Indiji, bojali se ia samilosti prema nama, i pokret da učine (jer bi taj pokret, možda, ritmičnošću nekom, izneo viziju i pustio je u svet kao divlji dah pustoši, kao otrov na oči nekog čovečanstva, čija je sva egzistencija samo u čulu vida).

Oni su se zakopavali, živi, u zemlju, ti Indijanci i ti Rusi iz Kićeža, i u zemlji su se bojali, da joj ne saopšto i okret, čiji — bi ona prenela dalje, i kojim bi se sžzeJKGM»^ [ sudara ... Je li Skrjabin zbilja DH^VDČ^ZD¹)! o <

!G»o a iloi koji je znao mističnim svojim čulom, da je sve pred katastrofom?

U „Božanstvenoj Poemi" njegovoj, u Poemi Ekstaze, u simfoničkim tolikim razvojima, mi osećamo, da se nešto čeka, i pored sveg zapleta, koji je ipak jednostran, škrgut planeta koje se trljaju jedna o drugu ...

Da, čudnovato: kao u malim etidama, kao u onim još šopenovskim prvim a ipak tako mutno tegobnim harmonijama preludija, na kojima je svima pečat kosmičkog užasa tako svugde, svugde; svetovi se sukobljavaju, sudaraju, ali i to nije ona prava katastrofa. Preživimo, prebolimo i čekamo, čekamo.

Stalno se čeka kod Skrjabina/jer svi potresi kod Skrjabina nisu gradacija nečega što se pomalja, kao sablja Zigfrida, tokom vekova, iz neke muzičke stene. Ta sablja bila bi ono ludo oružje, oko kojega bi plesale zvezde, oružje koje bi postalo simbol nečeg dočekanog, jednoga „najzad".

Katastrofe se stalno događaju, ali ne:

očekivana katastrofa. I za to mi sve netražene, neslućene, nezabolevše nas katastrofe ne razumemo, ne želimo, ne možemo ulaziti u shvatanje njihove plime kroz bića. Mi čekamo, čekamo, da li zbilja onu pravu katastrofu? No gde ona može da se ispolji? Zar nije ih toliko prohujalo, i u samoj muzici? Ona očekivana svakako liči, možda se već i zbila, možda je to jedna od onih preko koje smo prešli gotovo ^utke, skrštenih ruku, zagledani dalje ...

U čemu je muzička katastrofa sveta? Da li u tome što će se srušiti nešto što već postoji? Ne.

Mi u tim pojedinačnim Skrjabinovim propastima ostajemo gotovo ravnodušni. Da li u sveopštem potonuću u ništavilo? Pa mi to tako često, tako sladostrasno kod Vagnera, proživljujemo: i propadamo, poniremo u nirvanu gromova ili u nirvanu, koja joj je sestra, — nekih jezera ćutanja, čije su zelene pučine ispod svega. Muzika kao da nam ne može dati užas propasti, a da ga mi ne osetimo konstruktivno, kao deo većeg, gorostasnijeg. Samo smo kod Debisija naslutili užas slučaja. Ludilo slučajnog prestanka. Jedini, pravi užas individualne smrti. Bez gubljenja u prostranijem: potok od jedan put ne teče više. Nebesa se od jedan put razdvajaju u dve paralelne linije: dva odlomka neba, idu u beskraj i nad njima je bol crne pukotine nebeske, raskinut i razapet.

Mi čekamo kod Skrjabina. Još samo tim čekanjem on je veliki muzičar. Jer katastrofe kao da ne može biti. On je i suviše zvučnobojan, punozvučan, basnoslovno uzvučen. Propast bi mogla biti samo, — a to zna Stravinski — u nezvučnome, u mrtvo-zvučećem u upijajuće-uzvučavajućem, koje bi se, kao bezdani, pojavilo usred zvuka. Prava katastrofa zvučnoga, mora biti ipak u antizvučnom, koje je logično i kao jedino, kao jedino (pa prema tome nasilno i onda nelogično) došlo, puklo. Ima da eksplodiraju, da raspuknu, da se raspadnu zvuci. Ima zlokob pustinje da se pojavi posred talasa belih i modro purpurnih ... Još je Skrjabin i suviše bog jedne stare harmonije. I katastrofa nije u jedno-linijskome čekanju, u čekanju koje je upućeno jednim pravcem. U liniju ne može stati eksplozija sveta.

Katastrofa mora da bude mnogolinijska, mnogodubinska, u svim pravcima.

Ne ulazak u nirvanu, već ulazak u haos označavao bi užasnu napuknutost logike i stvaranja. Stvaranje!... Muzičaru je, pored svega, još uvek (i kad je odbacio harmoniju, melodiju, ritam, paralelnost osećaja i izraza) još uvek na raspoloženju: moć stvaranja. Stvaranje samo treba da pretrpi brodolom. Stvaranje treba, iz opijeiih, ludih ruku da se izvije i da se otkotrlja, pada, po pučinama, prostorima. Stvaranje koje će, van naše volje (jer smo ga ispustili), nesimetrično, a ipak u odnosu nekom na ono što je bilo — samo po sebi izvijati, odhujavati zaplet koji se nikada takav ne bi raspleo u nama, jer smo mi, isto kao i on, isto koliko i on, složeni (ili prosti), srodni, bliski, i daleki od nečega drugoga. Samo ta mnogostruka katastrofa, samo to ne utonuće, već svima brodovima uplovljenje u haos, označava, odista, i zvučno i nezvučno, kako to da kažem: smrt koja živi. A sve ono drugo.: život koji umire, uvek je bilo: ono je bilo potok koji uvire u reku — i uvek tada, sa bolom ili srećom znali smo da je reka ipak ona dalja i mudrija sabirna stvarnost koja nas prima najzad u naručja.

Vagner je uticao u svemilosnu reku, u otkupljenje; Bah se gubio, celom površinom, ia hiljadu ušća u harmoniju koja okružava svemir; Šuman je budio jezero zaspalo i predavao mu svoje gorske vodopadne tajne, koje nije mogao, nije smeo, nije hteo sam više nositi i sakrivati. Svi su se gubili donoseći se nečem starijem.

Skrjabin očekuje katastrofu, a oko njega je već ona, i sve, putem, tone, slama se, pada od težine, širi se od elastičnosti, izmili od ljigavosti, iščili od olakosti. I svako idenje dalje, Skrjabina ne vodi pravoj, konačnoj, katastrofi ludoj, već i Skrjabin mora najzad da utone u sintezu svega toga, jer sve to dopušta sintezu, jer sinteza nas uvek, kao kobac svih prostora — vreba. Spoj, Sinteza Skrjabinova: preko svih pojedinačnih propasti ide veličanstvena poezija rušenja, pijanstvo rušenja svesno i duboko i jače od svake sumnje, jer znamo, znamo da je i materija i svemir i sve, nešto beskrajno produćsljivo kao ćilim svega — i da smemo, smemsta rušiti, rušiti smemo:

Jer će još uvek izvirati nove snage, svetovi, spletovi, komađe, požari, vode, atmosfere, oblaci, gromovi, planine, protest koji raste u visinu kao kosmičko bilje, i prašina zvezda koji pada nekuda kao protest, i neka potvrđivanja, priznanja, učvršćivanja, koncentričnost, saglasnost, odbijanje, primicanje, težnje, težnje.

Sve to može do se ruši bez kraja, jer ga je više no bez kraja, jer, što veće rušenje, to ogromnije nadoknađivanje ...

I onda Skrjabin završava sintezom, koja ga pobija i poriče: nema katastrofe.

Beskrajno rušenje samo pomaže novome zidanju, pojavljivanju, buđenju. Vaseljene je sve više, ona kao da nadolazi, pridolazi.

Tako je sam sebe nadmašio i opovrgao

Skrjabin ...

A negde, negde se rodio muzičar, ko]i zna, koji ume možda da ubaci svemir, kao maglu, u pravu katastrofu, u haos koji nije sin-

teza...

Ko se to molio božanstvima, onima koja

nas brane i štite, te muzičar taj, negde, zamišljen i mudar, smeši se na našu harmoniju i ćuti ? ...

Osveta.

Na jednoj železničkoj stanici očekivali su starci dolazak novih duhova.

Kad se najzad pojavio voz, jedan starac dade znak i otpoče pozdrav — ječale su orgulje, lupali su doboši, pištale su zurle, a tanke flaute vriskale su, kao u snu otrovnih cvetova.

Rakete prsnuše u vis. Voz je huktao i probijao se kroz milijarde varnica. Svi starci poređaše se u špalir. Prvi duh, koji je izišao iz očekivanoga voza, bio je također starac, sa ogromnom belom bradom.

Kada su starci videli da su i novi duhovi — opet starci, oni poludeše od klicanja, od kikota, od uzvika, od oduševljenja. Grcali su u suzama. Njihov orkestar nastavljao je i dalje svoje bezumlje.

Starac duh-novodošavši dade znak rukom da želi da govori.

Svi se utišaše. Samo su orgulje u najdubljem i najtišem basu, mučale nešto duboko i nerazumljivo o iluziji minerala.

Starac — duh — otpoče ovako:

„Draga braćo.

Kao što vam je poznato, vaseljena je jedan drevni starac. Ona me šilje vama, da vas opomenem, da se staračke ideje ne smeju nikako ugušiti, i da je zadatak svetova, da budu stari. Ako bi svetovi bili mladi, oni ne bi ulivali nikome poverenje, a vi znate, da je poverenje kamen temeljac na kome se zasnivaju sunca i meseci. Starost se održava — baš očekivanjem duhova. Znajte — da se očekuje samo ono što je staro i prestaro. Ovo nije prva zvezda gde smo mi stigli.

Vi niste prvi starci, koji ste nas dočekali.

Ja vas molim draga braćo, uzviknite jedno:

živeo! — Velikome Neimaru Svemira".

U ime ovdašnjih staraca jedan pradrevnjak pope se na tribinu i reče:

„Braćo duhovi!

Proroci su nam od uvek govorili da se Svemir održava samo usled starosti.

Kada bi Svemir bio mlad, on bi brzo poludio od svoje bujnosti i neobuzdanosti. Mi smo to znali i predosećali.

Danas, u najkritičnije vreme po staračku zavetnu misao, mi smo dočekali vas, i uverili se da i ostala, mudrija vaseljena, ima samo stare duhove".

Iz grupe putnika staraca-duhova jedan starac pogleda ceo skup dugim, mudrim pogledom i reče:

„Braćo.

Ne! (Violine su cvilele kao srebrni konci čekanja). Ne!...

Ja sam sa moje vaseljene pošao mlad.

Ali znajte: sva postignuća stara su. Svi rezultati stvari stari su. Sva uslišenja molitve stara su. Ja sam uspeo da dođem do vas i za to vreme postao sam star. Mladost je nemoguća, jer ona nigde ne stigne".

... Za to vreme svi mladi duhovi te zvezde spremali su se na očajnu borbu sa starcima. Kada su čuli da je starcima došao u pomoć ceo transport isto tako starih duhova, oni odlučiše da odmah povedu bitku. No pre toga uputiše apel svemu mladom sa okolnih zvezda, da im priteče u pomoć.

Borba je počela.

Ali, po rečima onoga starca-duha, sva duhovna pomisao, koja je odašiljana bila sa zvezda kao mladi, stizala je na bojište stara od putovanja, i od iskustva, i povećavala je falange staraca.

A ipak mladi su stalno prodirali i najzad starima je ostala u vlasti samo kosmička željeznička pruga — njihova aorta, njihov najveći rezervoar: sve mlado sa zvezda što je hitalo i dalje mladosti u pomoć, pristizavalo je kao staro, i bila je nova vojska za starce.

Mladima to dugo i predugo nije bilo jasno.

Najzad, oni razumeše bolni i zlokobni paradoks: da će svaka pomoć ne samo zakasniti, već biti pomoć starcima, jer će ostariti U putu, uvenuti zbog napora i strasti čekanja, preboleti mladost putujući.

I tada mladi prestadoše da pozivaju u pomoć privrženike iz Kosmosa.

U doba tih borbi veliki vulkani, koji su se prostirali po toj zvezdi otpočeše, ponova da bacaju svoju vatru u ogromno purpurno more.

Negde, bog zna kako daleko ili blizu, bio je sazvan savet naučara, da reši: kako da se pomogne mladima.

I posle dugih savetovanja bi rešeno: da je za mladost nemoguće pobediti. Mladost je samo u osporavanju pobede, ali nikako u samoj pobedi.

Ovaj zaključak saopšten je svima — i gdegod je bilo mladih, zapališe se crne vatre u znak žalosti.

Međutim mladi sa zvezde, bez ičije pomoći, i protivu svačijih saveta, ipak pobediše svoje starce. Kako je to moglo da bude — nije ni do danas rastumačeno. Osobito je nerazumljivo: kako da pobede bez strane pomoći. Ovo nazivaju-čudom mladosti.

Prva mera, koju su pobedioci preduzeli bila je: kontrola nad železničkom stanicom;

zabranjen je bio dolazak svima dalekim putnicima.

I tada se utvrdila jedna čudnovata stvar:

koliko je mladost konzervativna u nečem bitno svome. Mnogi duhovi žalili su, što su pobedili, kad pobeda dovodi do sveopštega otuđivanja, do zabrane kosmičkoga bluđenja i putovanja.

Njih, te lelegdžije i zapomagala, takođe su proglasili za starce i — pobili.

Najzad se utvrdilo:

Da ništa nije strašnije no pobeda mladosti.

Pobeda mladosti nikad nije definitivna. I u tome baš i jeste njen užas i njena kob.

Kada je to svima postalo jasno, nastade po celoj vaseljeni jedna vartolomejska noć mladosti.

Starci pobediše gotovo svud, i u znak triumfa zapališe mora i atmosfere.

Podigoše se triumfalno novi milijoni železničkih kosmičkih stanica, kao simbol nad simbolima pobede nad pobedama.

I cela vaseljena huktala je, zvečala i fijukala, bleštala i vrištala svetlošću, od dolazaka i odlazaka putnika. Putovanje postade sveopšti zanos i vaseljensko ludilo. Najzad duhovi izgubiše otadžbinu, u beskrajnim svojim putovanjima i lutanjima i oni prestadoše da razumeju ma i jedan lokalni, pojedinačni, stvarni problem.

Sve zvezde njihove postadoše za njih samo prtljag i često nesnosan, u putovanju, u seljenju, u skitanju, u bluđenju. A izgubivši moć za sve detalje, oni prestadoše da shvataju celinu, i sve više oni su samo skitali, jurili, vandrovali, tražili — ne znajući, kao večiti begunci iz svakoga mesta, kao Ahasveri, kao vaseljenske izbeglice, ni gde da se traži, ni zašto da traže.

Ceo kosmos duhova pretvorio se u ludi Nižnjenovgorodski panađur duhova — lutača.

I to je — izgleda — bila osveta mladosti.

Mladosti, koja jedina, stvarno, može i ume da nađe sebe.

One mladosti, koja ne traži: jer još ne zna, da sem nje, ima drugih, pristupačnih i primamljivih stvarnosti.

Njegoš i zli volšebnici.

Kao i toliki drugi, i Njegoš je izigran zlim volšebnicima. Uloga zlih volšebnika jeste: sprečiti oslobođenje čovečanstva.

Veliki duhovi stalno rade na sveopštem oslobođenju. Veliki duhovi otkrivaju odnose, koji postoje u Kosmosu, i tim samim doprinose oslobođenju, jer je konstatovanje jednoga odnosa, već pokušaj prelaska u drugi.

Zli volšebnici ne mogu da zadrže vezu like duhove u njihovome oslobodilačkome radi Ali zli volšebnici došli su na strašnu i kobnu misao, koja upropašćuje sve što velik duhovi u svome sveobimnome zanosu i svespasavajućem grču obuhvate i osvoje. Zli volšebnici, šta više, postignu, da ono što je učinjeno protivu vlasti zlih volšebnika, bude u stvari jedna nova pomoć, posluži ne za obaranje njihove vlade već za učvršćivanje.

Dinamiku velikih duhova zli volšebnici ne sputavaju, oni je još više razobruče, ali je upute drugim pravcem.

Sve što veliki duhovi učine za spasenje sveta, sve to postaje jedan okov više, koji veže i drži robove, i ne da im da shvate večiti polet svega živoga.

Ima — to tvrde — velikih duhova koji su u službi zlih volšebnika, ali mi znamo da su svi oni silom svoje misije u vaseljeni, protivu volšebnika i ako, najčešće, rade za volšebnike.

Veliki duhovi shvate borbu nekih sila, i iznesu je, na konkretan način. Čim je nešto izneseno, iznesen je i privremeni, lokalni rezultat te borbe, koja od iskoni traje i u budućnosti uvire. Taj rezultat, kao što je jasno, jeste samo privremena ravnoteža, jeste samo simbol borbe a nije sva borba, a još manje kraj borbe. Zli volšebnici pre svega uvere nas da je borba bila zbog toga sićušnoga i slučajnoga rezultata, i da je prema tome sad završena.

A zatim, uvere nas, da je postignuti rezultat cilj ne samo te borbe, već jedan od večitih ciljeva. I tako rezultat postane prepreka, jer sile koje su privremeno dovele do toga, deluju i dalje i moraju ga nadmašiti, pružaju iznad njega ruke, moraju ga preći, ostaviti iza sebe. Nas hoće da nagone najpre, da nešto postignuto smatramo ne kao prvo približenje onome, čemu smo pošli, već kao kraj težnje.

Zatim nas nagone da taj kraj smatramo kao definitivan, te se on, taj kraj, ta prva približna ravnoteža, upotrebljuje protivu svakog traženja nove ravnoteže, onih istih sila koje su stvorile prvu, i koje moraju ići dalje. Jedan stvoreni svet postaje smetnja svakom novom svetu.

Tako sve postignuto, mesto da bude podstrek daljim postizavanjima, postaje barikada, brana, prepreka. Tako neki duhovi dolaze do nihilizma i ne žele da pobede, Jer znaju, da svaka njihova epizodična pobeda otežavati sve više veliku borbu, konačniju pobedu, zbog koje se i došlo do jedne prve pobede. Zli volšebnici od svake pobede Velikih Duhova stvaraju bedem daljem prodiranju duhova. Zli volšebnici iskorišćuju i svoje rođene poraze, u borbi protivu velikih duhova, i od svojih poraza stvaraju sebi grudobran.

II.

Njegoš je pesnik revolucije. Zli volšebnici stvorili su od njega pesnika nacionalizma i duhovne kontrarevolucije. Njegoševi stihovi plamte da nas zapale buntom, a zli volšebnici učinili su da ih pogrešno shvatimo, i da se večiti poziv na bunu shvati kao himna uspehu neke slučajne bune iz prošlosti, koja je definitivna, koja ne dopušta novo idenje u suštinu ljudskih odnosa. Kao da je ta borba u prošlosti bila jedina borba, i kao da je samo zbog nje ječao grom revolta kroz krševe, klance i urvine kamenitih deseteraca u „Gorskome Vijencu".

Jedan od pomoćnika zlih volšebnika na delu savlađivanja Njegoša i dovođenja Njegoša u službu zlih volšebnika, jeste profesor Brana Petronijević. U svojoj knjizi „Filozofija u Gorskome Vijencu", gospodin Petronijević stara se da dokaže da je Njegoš duboka filozofska priroda i da je Gorskim Vijencom hteo pokazati taštinu svega zemaljskoga. Zli volšebnici u stanju su proglasiti Njegoša velikim filozofom, metafizičarom, čak i muzičarom, slikarom, skulptorom — samo ne onim što jeste: najvećim revolucionarom u srpskoj književnosti.

Profesor Petronijević upućuje osećanje drugim tokom. Mesto da đačka puzeća svest nađe oslonca u Njegoševom tekstu pri dokučivanju osnovne misli koja izvire iz teksta:

a to je nepomirljiva revolucionarnost, borba do istrage sa svakim kompromisom, — profesor upućuje đaka lažnim tragom. Đak traži, upućen od g. Petronijevića, ne: dubine revolucionarnog raspoloženja, već: neku daleku metafiziku, odricanje, abnegaciju, iluziju, Maju, Indiju, presićeni i sebe svesni pesimizam. To je jedan sjajni trik zlih volšebnika:

otkriti u čoveku i ono čega nema, samo ne dati da se dokuči ono što duh u stvari jeste i hoće.

III.

Kad Njegoš iznosi svoje najosnovnije, najbitnije: da je prva dužnost čoveka buniti se na nepravdu, da zato čovek ima u sebi božansku iskru, onda to gospodin Petronijević naziva „humanizmom" Njegoševim, i dokazuje, kao da je to neka njegova drugostepena odlika.

Sav je Njegoš u ovome:

„Al tirjanstvu stati nogom za vrat Dovesti ga k poznaniju prava To je ljudska dužnost najsvetija."

Sav se Njegoš ogleda u onome:

„Kome zakon leži u topuzu Tragovi mu smrde nečovještvom."

Glavni je naglasak Njegošev u onome:

„Ti si hajduk roblja vezanoga, Ja sam hajduk, te gonim hajduke Glasnija je moja hajdučija."

A to je sve — za g. Petronijevića — neki humanizam! Nije to humanizam, već revolucija, već bunt, potreba, opravdanost, i dužnost bunta.

Kod Njegoša ima verovanje, i to najdublje, najprisnije, najstrasnije: da se na nasilje mora odgovoriti pobunom, da }e to prva i osnovna dužnost svega živoga, da sve živo samo za to i živi, što se bori sa nasiljem, koje se njemu hoće da nametne.

Međutim postoje sile, koje egzaltuju, koje dovode do vrhunca, do zenita, ove najsvetije odlike: to je poezija. Dužnost poezije jeste:

dati blesak, dati elan revolucionarnosti čovekovoj.

Pesnik je kod Njegoša najveći mag, koji pruža zamah, polet, lepotu svetinje i nimbus božanstvenoga — svemu onome i svakom onome ko se bori protivu nasilja:

„Zvanije je svešteno poete Glas je njegov neba vlijanije". veli Njegoš u „Luči".

I opet:

„Tvar je Tvorca čovek izabrana, I opet:

„Svemogućstvo svetom tajnom šapti

Samo duši plamena poete."

Pesnik je taj koji postiže sve, svojom intuicijom, i zato pesnik jeste plamen, koji zapaljuje čovečanski materijal na svetu borbu za osnovno pravo čoveka: da bude čovek.

Poezija čini da je ne samo junaštvo potrebno, (radi odbrane osnovnog prava), već da je junaštvo i lepo, opjanjuje:

Junaštvo je car zla svakojega a i piće najslađe duševno koji jem se pjane pokoljenja."

Sam instinkt, bez koga čovek ne bi bio čovek, udružio se sa poezijom, da bi postao svešteniji, lepši, divniji u očima pokoljenja:

„Miloš baca u nesvijest ljude" ...

I opet, Mićunović se pita, šta su junaci, koji idu u smrt, u borbu za osnovno

pravo:

„Što su oni? žertve blagorodne da prelaze s bojnijeh poljanah u veselo carstvo poezije".

Dakle, ono što drži i čini čoveka, otkriva mu se u sjaju tolike lepote, da je ne samo etički, već i estetički imperativ.

Opet, Mićunović:

„Đe se gusle u kuću ne čuju tu je mrtva i kuća i ljudi."

Tako je već sam Bog Njegošev hteo, da ono, što je najpotrebnije bude i lepo, da bude i primamljivo. Već zbog toga ne može se sumnjati u božju iskru u čovekovim grudima.

Same mrtvačke kosti igraju u grobu, ako se započne borba. Vojvoda Milija žali se: „ne smijemo ništa započeti što bi narod k viteštvu zažeglo, što bi svete kosti pradjedovske ogranulo, da u grob igraju."

Iguman Stefan luta decenijama, i dolazi među svoje Crnogorce, da ih potstakne na borbu sa svakim oportunizmom, na borbu bez oklevanja i sumnje (jer iguman ne sumnja, naprotiv, on zna, da se mora boriti, da se ne sme čekati, da je istina u onome instinktu koji zapoveda: ne pokoravati se onome što čoveka ponižava):

Ja sam mnoga zažega kanđela na oltaru crkve pravoslavne pa sam slijep doša među vama da podžežem, koliko uzmogu i vaš oganj svetli na oltaru na oltaru crkve i poštenja."

Dakle, sveštenik, kad je najviši, po Njegošu, nije Hamlet, kao što drži g. Petronijević — ne, on je ono što i pesnik, on je taj koji ima da egzaltuje, koji ima da podžegne oganj borbe. Crkva kod Njegoša jeste oružje borbe za oslobođenje čoveka. Sveštenici su najviši oni, koji mogu da oduševe najveći broj za tu borbu.

Ovoj borbi estetika služi kao aureol. Kod Njegoša je sva estetika borbena, i ono što više i jače podstiče na borbu, to je i lepše, pa čak Milotićeva snaha, lepa je, u funkciji simbola borbe, lepa je da oplače junaka:

„Divne li ga oči oplakaše, divna li ga usta ožališe."

Od sve estetike borbe, od ovog obožavanja borbe za osnovno pravo, g. Petronijević je stvorio neki pesimizam, koji poredi sa Šopenhauerom. U svojoj poeziji Njegoš nije pesimist. Pesimizam se kod njega javlja kao trenutna klonulost, kao privremeni neuspeh, kao razmišljanje koje sumnja u instinkt, a instinkt je: bunt, revolucija.

Njegoš propoveda da se mora pokoravati tome instinktu, koji je mudriji, veći, razumniji, savršeniji, od svakoga mudrovanja:

„Kad sam gode mnogo razmišljava Vazda mi se poso povukova."

Instinkt, duhovni vođa, jeste ono što bolje zna, no mi, što treba činiti. To je jedan kategorički imperativ: to je Njegošev kategorički imperativ pobune:

„A ja zebem od mnogo mišljenja'" veli Mićunović. I opet knez Rade:

„nego udri dokle mahat možeš." i opet:

„neka bude što biti ne može ...
na groblju će izniđi cvijeće
za daleko neko pokoljenje." i opet:

„U krv će nam vjere zaplivati
biće bolja koja ne potone." i opet:

„Pripravlja se dok odjednom pukne." i opet:

„Ište svijet neko djeistvije
Dužnost rađa neko popečenje
Obrana je s životom skopčana."

Što znači, najprostije i grubo rečeno:

ne pomaže misliti, mora se raditi po instinktu: ko se ne brani, tome ne samo da će biti zlo, (to bi bio pesimizam), već taj uopšte ne može opstati. Ne pomaže misliti, odgađati, udešavati, pronalaziti razloge, plašiti se nekih daljih posledica: mora se boriti, mora se podati instinktu, inače nema života. Sve je ostalo sporedno:

„Sve priroda snabdjeva oružjem Protiv neke neobuzdne sile Protiv nužde, protiv nedovoljstva."

Znači, da je instinkt u nama, u pravu, jer priroda, koja je u nas usadila da se moramo borlti za svoju duhovnu, za svoju čovečansku sadržinu i dostojanstvo, ta nam je priroda dala i oružje za odbranu. Takav bi bio taj Njegošev, na silu boga, darvinizam.

„Nove nužde rađu nove sile
Djeistvija naprežu duhove
Stesnjenija slamaju gromove
Udar nađe iskru u kamenu,
Bez njega bi i kam očajala."

I:

„Šta je čovjek, a mora bit čovjek."

To znači, da će instinkt uvek naći načina da pobedi, da će svaka nevolja biti pobeđena novim oružjem i da osnovni zakon (da čovek mora biti čovek) — da će taj zakon biti održan po cenu otimanja od same prirode novih sredstava i načina za odbranu i pobedu. Ovo bi bila neka suvrst geteanstva. Geteu je čovečanski oblik slučajnost, a oganj, bukteći u obliku, bitnost. Stari Gete traži, da mu se da novi kalup, Jer se oganj ne sme ugasiti. Stari Gete traži za sebe novo, mlado telo, da bi u njega preneo svoj oganj.

A Njegoš zna, da svaki kalup ima svoj oganj, — i mesto da samo menja kalupe, (koji će opet propasti u borbi, izveštati), on traži saradnju prirode, (kao i Gete) ali saradnju stvaralačku. On ne traži privremenu pomoć (da mu priroda uzajmi za sada jedan nov oblik, kalup — a posle?). On traži da mu priroda pruži novih, neviđenih, neznanih načina, puteva, sredstava, mogućnosti da se oganj odbrani kao takav. On traži nova oružja odbrane. Jedno je već našao Njegoš: to je poezija...

„Tek sokolu prvo perje nikne On ne može više mirovati ... Sve je ovo nekakva nauka." Instinkt, ali ne instinkt organskog samoodržanja, već instinkt borbe za održanje nekog najvećeg, najvišeg principa u sebi:

„Nada nema pravo ni u koga Do u Boga i u svoje ruke." Taj instinkt, dakle, ne čeka čuda i znamenje. Srpska narodna pesma često je isto tako revolucionarna kao Njegoš, ali je ona mnogo mističnija, lšogo više prožeta kosmičkim duhom sveopšte uzročnosti. Revolucija je u njoj posledica kosmičkih prilika. Zato srpska narodna pesma traži i neka znamenja i prilike i znak, koji najpre treba da bude dat. Njegošu je nagon sve i svja. Njemu ne treba nikakav spoljni zvezdani uput, nikakva opomena neba:

„Udri vraga, ne ostav mu traga."

Ne mora da se čeka, sem ako je čekanje predviđeno, a akcija ima doći neminovno posle njega.

Vuku Mićunoviću su oni, koji idu za poturicama (to jest oportuniste) još mrskiji no i samo odricanje instinkta (jer poturice su odricanje nagona, oni se staraju da dokažu da nagon vara):

„Mrzij su mi oni nego Turci ..."

IV.

Međutim ima u Njegošu mesta očajanja i sumnje, no to su već pauze, uvek očekivanje, i uvek to su samo reflekcije, to nije ona cela akcija, ni cela slika, ni cela metafora, ni ceo umetnički pokret. To je deo opštije metafore, i opštijega pokreta, to je privremeno negiranje, da bi afirmacija izašla što gorostasnija.

Od takvih pojedinih visoravni među beskrajnim poletom vrhova, g. Petronijević stvorio je legendu o pesimizmu Njegoševu. Pesimizam jednoga umetnika ima se tražiti ne u refleksiji već u umetnosti umetnikovoj. Njegoš je opleo vencem cele svoje umetnosti revolucionarni nagon čovekov. Prema tome Njegovd bi bio pesimista kada bi pokazao da nas taj nagon obmanjuje, da nas dakle, obmanjuje ono, što je osnovno i gotovo jedino. To bi bio Njegošev pesimizam, kao što je pesimizam naučnika Fausta kada dođe do saznanja da je sva nauka ništavna, kao što bi bio pesimizam kod Bajronovog Don Žuana kada dođe do osećanja da je ljubav ništavna, kao što je pesimizam kod cara i vlastodršca Solomuna kad oseti da su carstvo i vlast ništavni.

Kada je džin „Fantastične Simfonije" shvatio (u svome dnevniku) da muzika nije apsolut — to je bio pesimizam Berlioza. A kada bi neki Floberov apotekar koji svira u flautu nedeljom i praznicima, pojmio da muzika nije apsolut, on bi mesto muziciranja bacio se na pecanje ribe ili na jahanje. I to ne bi bio tada pesimizam gospodina Home, jer duša g. Home ne trepti sva u otkrovenju muzike. Za gospodina Home, tipičnog Francuza, pesimizam bi došao tek kada bi on posumnjao u plitke ideje Ogista Konta, koje su ga zanosile i održavale.

Kod Njegoša nagon se stalno slavi i taj nagon pobeđuje. Pobeđuje ideja da se ne sme pristajati ni na kakav kompromis. Pobeđuje ideja, da se sve poturice moraju istrebiti, ma kakve bile žrtve. Gorski Vijenac na kraju prelazi kao u likujuću eksploziju orgulja koje glorifikuju pobedu večitoga principa nepomirljive borbe za sačuvanje višega čoveka i njegovoga dostojanstva. U igumanu Stefanu, koji nosi 80 godina borbe u svojoj svesti, peva, klikće, pripeva staračka duša, kao u prve dane najsjajnije mladosti. Svi su se uverili da su dobro učinili što su poslušali svoj nagon. I spev se svršava simboličkim pozivom Mandušića Vuka za nove borbe: samo je oružje oštećeno, ali ne princip, koji stvara oružje. Niko nije sada manje borben no što je bio pre ishoda velikog sukoba.

Njegoš nije pesimista jer nije pesimista u onom svom osnovnom. G. Petronijevića obmanuo je izraz, obmanule su reči, neke figure i neka privremena klonulost. Pesimizam, kao i svaka bitnost, ima se tražiti u osnovnom, u onom što se htelo i što se osetilo.

Njegoš je krajnje revolucionaran i u toj revolucionarnosti optimista.

Ovo svaki mora osetiti, ko je i jedanput čitao Gorski Vijenac.

I sav trud, sav nagon zlih volšebnika ide na to, da pas uvere, da je Njegoš bio što je najmanje mogao biti: Čovek koji sumnja u ono oružje koje mu je priroda dala, da sačuva božansku iskru u sebi; čovek koji sumnja čak i u svoju božansku iskru ...

Pokrovski.

Nekoliko Rusa, nekoliko Ruskinja i dva tri Srbina, koji su slučajno zalutali. Rusi su možda došli samo za to što je svoj. A Srba nije bilo, jer nisu osetili, da 1ie im ovaj koncerat nešto dati. Nisu imali intuicije. U to se javi Pokrovski. To je čovek mlad. Ispod očiju ogromni, tamni koluti. Vidi se da je bolestan. On je u vatri. Ruke podrhtavaju. Pogled traži, ne nalazi, i gubi se, nestaje ga, okreće se sam u sebe. Oseća se da ima visoku temperaturu. Vrata se otvaraju. Ulaze neki novi Rusi.

Pokrovski ih ne gleda, njemu izgleda kao da su i oni, i taj njihov ulazak, i škripa vrata, i još nešto neodređeno, što ima doći — da je sve to deo neke muzike, koja traje od pamtiveka, u večitim disonansama i pauzama. On zastaje. Ogromnim rukama, koje hvataju decime, on grli nekoliko akorada. On ih ne sluša, jer ih je znao. On opet staje. Neki relativan mir. On počinje.

On svira Baha. U najmračnijem hromatizmu nekih suhih tonova, on uzima pedal. Izgleda da hromatizam ne može da se se pomiri sa pedalom. Jedan glas iz fuge, kao duh, koji je postao u stezi i koji ima da se izgubi u stezi, odjedanput oseća da je sav život bio promašen. On neće to trajanje, to zadržavanje, taj pedal koji spaja, (kao da su jedno): senku, predmet, oblak, gvožđe, mrak, mir i gromove.

Iza njega se bude svi glasovi neke jezovite fuge. Svaki postaje svesan, traži da se odvoji, da postane ono što je. A pedal i dalje vezuje sve luđe i sve mudrije, neke hromatizme, i svima je odjednom jasno, da van celine nema postojanja, Svi se još bune, odjekuju, ječe, individua lišu se, ali znaju da celina postaje još zlokobnija, još gorostasnija, baš za to, što su je hteli ostaviti. Niko nikoga ne može napustiti. Svi se drže. Neki novi tonovi rugaju se pod starim svodovima. Oni su ponikli već u ropstvu, i smeju se onima koji su ga hteli napustiti.

I polagano, ali neumitno javljaju se nove harmonije, koje će biti sudbonosne, gde će najzad smisao... Smisao. Kod granice smisla. Sad -će progovoriti jasnim i svetlim izrazom. Došlo se do izraza: kada je prestao izraz. Krajnji izraz, krajnji smisao, krajnja harmonija — jeste jedno ćutanje, ćutanje u kome svi žive. Pre groba, posle groba, između dva života?...

Najtišim trilerima saznajemo da se negde rodio Šopen, da se negde još nije rodio Šopen, i da se sve meri saznanjem: ima li ili nema u prirodi nečeg Šopenskog.

U „fantaziji" jezovito saznajemo da su iznad sunaca obešena beskrajna ogledala, u kojima se ogledaju svetovi, i sve tako, da svetovi u svetovima, svetovi kroz svetove, izgubljeni, utopljeni, zagnjureni, u hiljadu stručeni u ogledala, koja blješte, koja se lelujaju, menjajući likove.

Neka gruba ruka zastire sva ogledala, a svetovi i dalje žive. Šta je sa njihovim likovima? Sa milionima ponavljanja, izmena, sa odbijenim vijugama talasa? Padaju opet zastirači. Ko ih je skinuo? Sve je strašnije, jer se sve ogleda u svemu, i to onda znači da ničega stvarnog nema, kao i malo pre, ali jezivije.

Ogromno ništavilo koje udara po novim mekim stvarnostima, i sve se lomi, kida, cepa, kotrlja, gubi. Velika ogledala sad, najzad sjaje sama, i niko se u njima ne vidi.

Noktirn se javlja iz talasa, i hoće opet u neke talase. Zadržavaju ga, mole ga, stvaraju se ljudi, duhovi, svetovi, sam Pokrovski, obliven znojem prestaje, diže ruke, baca se na njih ćutanjem, ali je ćutanje strašnije, rečitije — on misli, on jednom rukom opet donosi svet, on drugom rukom hoće da umiruje, on zna da se na duhove zvukova može samo zvucima dejstvovati, akordi ječe, ali i oni odlaze i ne ostaje niko, niko. Ta luda jeza samoće, pustinje, begstva stalno spopada raskolničke ruke Pokrovskoga, ruke, koje grme svoje hromatizme, oktave, sekste, uzalud, uzalud... Sve je ulazud, sve nas ostavlja. I mi sami sve ostavljamo. Sve se, svi se, ostavljamo.

U besomučnoj jezi, u sonati top Pokrovski hlje da stvori uverenje da stvarnosti ima, da je sve svud. A valovi huje, kao što se to priviđalo i Hjunekeru, koji je i sa ove jezovite strane prilazio Šopenu. Šopen je jezovit kod Pokrovskog. Šopen je onaj, o kome je pisao ludačke stihove Rolina, koji je imao osećanje realnosti samo u halucinacijama. Taj Šopen kojim se užasava Rolina, upoređujući ga sa Edgarom Po, taj Šopen ne postoji više nigde. Uneli su i dušu, i bol, i otadžbinu, i ljubavnicu, i snove, i neku čulnost.

A možda je samo taj Šopen. Pokrovski hoće da nam kaže tu jezu, on se žuri da nam je još saopšti. On hoće nekoga i sebe i sve od svega da o trgne, kao da je neki grozni košmar i da niko ne može da dođe do delića stvarnosti. Sve beži, sve huji dalje, kao valovi Nirvane. Jedna jedina kap, jedan jedini atom, komad zvezde, parče mesa, nešto ugrabiti, iščupati kandžama! Sve besno i ludo prolazi i ni do čega se ne može doći, ništa se ne može uhvatiti, postići, shvatiti zadržati u vlasti bar za trenutak.

Taj jezivi Šopen nije jedini jezivac. Onaj jasni, izraziti, pristupačni List, odjednom izlazi iz realnosti, postaje fantom, užas koji lebdi nad svima. Jasni i prosti motiv iz Don Žuana, okružen zvucima, kao oreolom, od jednom ludi, od jednom sve ono prosto postaje jezovito baš za to što je prosto, što se svi duhovi sviju vaseljena moraju izraziti samo tim prostim motivom, što taj prosti motiv postaje simbol svega, u toliko zlokobniji, što je prost, što on nije za to, što je sve tako spleteno, a on je prost, proststrašan. Aleksander Blok je izneo negde sav užas onoga komada platna u sred boljševizma, platna zaostalog iz Bog zna kojih zanosa za vreme Kerenskoga. Na dronjku toga platna još se vide proste reči: Ustavotvorna Skupština.

Ona je, kao, imala da reši sve, sav haos, sve što ne razume neka jeziva starica koja luta po snegu i zagledala se u taj prljavi dronjak. Tako i Don Žuan, prosti, Jasni bliski, odjednom, listovskim zapletima, sudbinom Pokrovskoga, ima sve da reši, postaje smisao, postaje Alfa i Omega Svemira. Pokrovski svira Vagnera, i vatre koje odružavaju Valkiru, ne sjaje više svojim vedrim, beskrajnim i proročkim sjajem. Objašnjenje je postalo katastrofa.

Te vatre, mesto da štite, proždiru i samu Brinhildu, obuzimaju sve, u požarima je sve, i plamenovi traže, traže:

Ima li još svetova? Ima li Još svetova?...

Ničega nema, plamenovi beskrajni...

Ničega...

Pokrovski pada u užasu pored klavira. On ćuti. Plamenovi obuhvataju salu...

Publika pljeska.

Pokrovski se klanja.

Prinosi ruku čelu.

Opet se klanja... kao da sam sebe traži.

Njega nema. On još ne zna da ga nema... On svira neki ludi vojnički marš...

Traži se...

Nikoga nema...

Postoje samo zvukovi, a zvukovi su, eto, sami sebe progutali...

Postoji samo jeza, poslezvukovna jeza... To je jedina stvarnost.

Neki Rozental.

Rozental je napisao jedno ogromno Rimsko Pravo zvukova.

Svi su slučajevi predviđeni, sve je podvedeno pod neki smisao. Zna se, oseća se, da nema nepredviđenoga. Mogućnosti ima više no što je spomenuto. Ali je mehanizam kojim se stvari klasifikuju — uvršćuju, kategorišu, tako savršen, da se sve da podvesti, da sve nađe svoju odgovarajuću grupu, sve što se javi, što se ne javi, što bi se moglo javiti.

U ovom ravnom zvučanju oseća se pobeda nekog višeg principa, koji je sve predvideo pa i svoje prisustvo. Da nije i samog sebe predvideo, tada bi, na kraju krajeva, nešto se moglo ipak prepričati, jer bi negde postojao krajnji smisao, bio bi izvan ili unutra. A krajnji princip pobeđuje, ali ga nema ni izvan, ni unutra negde u zvučanju, on postaje i stvara se. On je pobednik koji nije u pobedi. Deo zvučanja donosi samo deo smisla. Do njega se dolazi, ali on nije u onome što dolazi do njega.

Ideja Rozentalove duhovne pravde, predpostavlja sve mene i prelaze. ona kategoriše sve, pa i samu sebe, tako da se ne može uhvatiti kraj kategorisanju. To je ideja svačijeg prava na život u jednoj hierarhiji bića koja obuhvata sve, koja obuhvata i samo obuhvatanje kao takvo: ne gubi se iz vida da mi možemo pasti u ludilo određivanja, i u bezumlje kategorisanja, pa se čini jedna korekcija u zvučanju, da bi se udaljio ovakav rezultat: da je pravilo zvukova iznad zvukova. Zvuk nosi u samome sebi svoje opravdanje, svoju snagu i gorčinu. Kategorisanje nije proizvoljno. Ono je imanentno. Iz toga se stvara iluzija, da postoji samo jedna mogućnost pridavanja važnosti stvarima, a to je nešto apsolutno, nešto što se stvari jesu. Kao, nije tuđa volja koja im određuje mesto. No i to je iluzija. Uveravaju nas da se stvari same po sebi ređaju baš u taj poredak u kome ih nalazimo. Mi znamo u stvari, mi slutimo, da je to najsuptilnija obmana. Opšta nepredviđenost ako se završava smislom i hierarhijom — bila je predvađena samo se to nije osetilo.

Zvukovi i akordi pokorili su se ovome ovakvome procesu. Proces je pobedio. Rozental više ne mora da misli kako da ih rasporedi i naglasi. Oni su sami ušli u to ludilo, ili u tu mudrost stvaranja i oni sebe daju onako, kako bi to hteo sistem koji je jednom bio pronađen Rozentalom. Jedno ide za drugim. Glavno jeda bude stvoreno Jezgro, ili samo jedan ali potpun, ali izrađen deo — pa će sve poći njegovim tragom, pa će sve samo po sebi iščauriti, izraditi se po istome planu. Jer, po Rozentalu izgleda, da postoje načini na koje se jedino zvuci i daju opredeliti u zvučni poredak. Ko stvori samo od jednog broja zvukova što ulaze u celinu, ko stvori jedan pejzaž — taj će nagnati sve preostale zvukove da se, sami po sebi, uobliče u sve one ostale pejzaže, koji su savremeni onom prvom. Tako se otima tajna od prirode: ako se unese smisao u jedan jediti njen kut.

Stvaranje postoje zaraza, ono ide samo po sebi, ako je dat prvi i pravi impuls. Noggog uasš ovde je ćoggog od neogranskoga. Ako kogod od elemenata haosa, stvori ma i najmanju pravu harmoniju — sav haos, silom okolnosti i sam po sebi, zakolutaće se, razbiće se u dalje harmonije, u nove harmonije, koje su u vezi sa onim što je već uobličeno.

Glavno je, izgleda, ma jedan kut stvarno preobraziti — sve ostalo doći će samo po sebi.

Pobediti prirodu znači nagnati je da nas ona služi, da stvara igrom prostih imanentnih mogućnosti, ono, što smo mi već otpočeli.

I opet dolaze za muziku dalja upoređenja koja se najzad sama u sebe vraćaju, jer najbolje objašnjenje u njima je samima, u muzici je. Donekle prirodu možemo zamisliti u zavisnosti od ovoga muzičkoga principa: zaražavanje kosmosa jednom jedinom klicom individualnosti — a ta klica, bez svake dalje pomoći, kao filoksera, stvara od vaseljene sve nova, sebi slična bića.

Rozental unosi klicu neke svoje hierarhije. Takva muzička Revolucija ide sama po sebi, ako je bar negde izvedena integralno. To je preduslov.

Ima narodna priča: kako je glavno uhvatiti nekog volšebnog zeca, a već on sam oderaće se, i urediti, nataći na ražanj i ispeći.

Zamišljam kao da je priroda milijarda komplikovanih mašina sa tegovima, ozibima, merama i šrafovima. Ako udarimo kako treba, ako premestimo gde treba, tegove i zavrtimo njene šrafove, sav mehanizam otključaće se, proradiće, ići će po redu, zavitlaće se. Novi tegovi po primljenom impulsu padaće i dizaće se, šrafovi će se odvrtati, a ozibi premeštati.

Glavno je naći početni ritam, uhvatiti, početak. Tako je i suncu prema kojoj nepokornoj kometi glavna želja da ona dođe u orbitu, u delokrug potpunog, jačeg privlačenja sunca, bar za jedan atom vremena, a posle će već sunce postati i ostati jedini gospodar kretanja te komete.

Ako je i jedan atom preobražen na pravi način, dejstvom naše volje — onda će svi ostali atomi morati, i bez dejstva naše volje, prostim odnosom prema prvome atomu, formirati se u njegovome duhu, biti njegova razvijajuća se odnosnost.

Tako nesvesno rade zvuci ispod ruku Rozentalovih. On zna najveću svoju tajnu: mora se ma šta stvoriti, ali zbilja, idealno stvoriti i udružiti. Taj prvi spoj izvodi na čistinu sve ostale. U amorfnoj masi zvukova, po Rozentalu, čim je obrazovan ma jedan kristal, sudbina cele mase rešena je već: svugde će nići kristali čiji je preporod otpočeo samom egzistencijom prvoga. Najveća tajna: odkud prva klica? To je individualnost. Sve ostalo dolazi kao posledica. Rozental je kao bez temperamenta, jer je i temperamenat još iz ranije, postao sastavni deo tkiva koje ima da se stvori, i za temperamenat je ostavljeno taman toliko koliko mu treba da se ispolji, unapred je za njega zadržan potrebni minimum muzičnog prostora za zvučanje, talasanje, dodir i odbijanje.

Spoljni svet potpuno je isključen. Sve što ima doći — i ako je iznenađenje, — dolazi ipak kao posledica onoga što je bilo.

Betovn tu gubi sve tuđe slojeve van-muzičkih svojih emocija, on se toliko pretvara u muziku, da nas ta muzika u čistome vidu vređa prekomernošću svoje postepenosti, čistotom svoje rude. Čistota već boli. Aritmije i disoniranje kod drugih muzičara dolaze obično kao posledica spoljnjeg sveta koji se upliće u rad zvukova, u volju zvukova: da se kreću i da nalaze jedni druge.

A ovde, i aritmija dolazi kao posledica prekomerne ritmičnosti; kao jedini lek od ritma, od bezizlainosti ritmične ritmičnosti, koja bi se prestala osećati da nije, logički, prešla u negaciju same sebe.

I čistota zvuka navlaš predviđa čas, kada, zbog akustičke iluzije, ne sme se do kraja biti čist, mora se ići u amalgam, jer naša čula, na kraju krajeva, traže samo iluziju stvarnosti, te kad im se da prava stvarnost oni je krivo osete.

Šopen dobija kod Rozentala preglednost koja je moguća samo u duhu, dobija logiku zvuka, koja nas priprema na sve, a i na potres što mora doći da prekine ovo pripremanje i da ga onemogući. Savršenstvo je ipak smrt čak i za sebe samu. Sve najzad logički dolazi do negacije sama sebe. I to je najveće prokletstvo svake logike stvaranja, svakog logičkog stvaranja.

Kod Rozentala, List nam se pokazuje kolorista i čulan i po malo vulgaran, usled potrebe da se spase od prekomerne svoje određenosti, od spajanja sebe u sebi i sa sobom čulnim. Mi u stvari pre Rozentala znamo nešto sasvim drugo: znamo da je List po malo vulgaran, ne zato što je hteo time da se spase, već zato što je takav, sastavljen i od vulgarnog i od nevulgarnog. A Rozental uvek, sa svojom zvučećom logikom, svaku bitnost jedne kompozicije opravda, kao jedinu mogućnost. Prema tome kod njega vulgarnost će biti posledica čistote, i obratno, i u opšte nalazi se veza uzročna između nevežljivih stvari.

Rozental je samo muzičar. On muziku tumači samo muzikom. On bi mogao da tumači sentimentalnost Šopena životom Šopenovim. On bi mogao tumačiti Betovnove zanose ideologijom Betovna. A Rozental sve to tumači samo u muzici. On odbacuje sve što ga je život naučio, pa to opet nalazi u tonovima. Možda kritičarski trik? Na osnovu onoga što je Šopen zvucima izrazio, Rozental pronalazi da je Šopen morao biti takav, da njegove kompozicije pruže elemenat sentimentalnosti. Opravdanje i poslednji razlog Betovna on nalazi samo u razvijanju motiva i tema kod Betovna. To su mislioci, koji znaju da je Dostojevski bio Rus i bio u Sibiru, pa to znanje biografsko kao bajagi zaborave, da ga pronađu, naknadno, u srži Dostojevskovih koncepcija. To su Kolumbi, koji najpre otkrivenu Ameriku, naknadno pronalaze, pomoću astrologije i silogizma, a ne moreplovstvom.

Najzad se kod nas javlja nostalgija za ličnošću. Zar je zbilja ličnost samo u sebi, samo u svojoj logici, bez svega stranoga? Zar je ličnost tako centralna za samu sebe? Zar i ona nije pre svega otariće, pa i za samu sebe? Zar nije njena logika i opravdanost svega što je u njoj njeno — samo vid u kome se ona nama javlja? Kad bi sve bilo muzika, sve bi možda i moralo samo muzički uslovljavati se, iskrsavati, — samo iz muzike izvirati ili ne izvirati.

Ali sve nije muzika.

Ništa se ne sme iscrpeti do dna, pa ni sama prošlost.

Gde je kraj motivaciji i zavisnosti? Imamo divlju želju da u Šopenu osetimo ne samo Šopena, da Šuman obuhvati i Mocarta, da Bah predoseti dolazak Štrausov, da duhovi dopuste uzajamnost granica i da se sme verovati u srodnost po rođenju i vezu po ljubavi ...

Mora da postoji i budućnost.

I kad nam otimaju smisao za budućnost, — nama postaje tegobna i sama muzika. Stvaranje koje je opravdalo samo sebe, izlazi nam na nos i na usta.

Ličnosti koje i suviše samostalno postoje, izgube vezu sa stvarima, koje, sve manje intenzivno, jesu, ono što su: Jer priroda nije imala ipak smelosti da se sva i do kraja ostvari.

Poslednji ispit u mandarinskoj školi.

Ove godine ispiti u mandarinskoj školi počeli su malo ranije no obično.

Sa raznih planeta imalo se javiti, po očekivanju, oko sto kandidata. Svi su oni dolazili u originalnoj duhovnoj nacionalnoj nošnji, koja je vladala u njihovoj otadžbini.

Neki su putovali veoma dugo, večnostima, drugi su bili pošli sasvim nedavno.

Jedna naročita komisija, kao i obično, izvršila je izjednačenje: izabrani su bili modeli, dosta jednostavni, ovaj put, u koje su ušli duhovi kandidata, da ne bi bilo zabune, usled raznih lokalnih pojedinosti. Takođe, kao i uvek do sada, izabran je jedan opšti način izražavanja, da ne bi pojedini govornici štrčali specifičnošću svojih izražavačkih navika.

Ove godine, izgleda, bila je obraćena glavna pažnja na sadržinu i s toga su, šta više, bili i vraćeni neki „došljaci", koji su hteli da obrate veću pažnju na oblik.

Ispitna komisija, kako izgleda, nije sama izabrala ni pitanja, ni temu — već ih je uzela iz anala jedne već ugašene zvezde, na kojoj čovečanstva nisu mogla nikako naći odgonetku tih tajni.

Kako se čulo u krugovima bliskim predsedniku komisije, pitanja nisu bila toliko teška i zamršena i pravo je čudo, što se na onoj zvezdi o njima u opšte tako dugo raspravljalo.

Međutim, po jednoj drugoj verziji, pitanja jest da nisu bila teška sama po sebi, ali, s obzirom na prilike, koje su vladale na onoj zvezdi, ona su bila mal te nerešljiva.

Vladalo je opšte uverenje da će ovaj put broj doktorskih povelja biti vrlo veliki, i čak je bila opravdana bojazan, ako stvari pođu tim tempom: kako će se za sve nove doktore naći odgovarajuća mesta u ovome sunčanome sistemu. Sve je ovo bilo, čak i taj lažni strah, u duhu ranijih ispitnih prilika, i nije pobuđivalo veću senzaciju.

No, što je bilo neobično: nikako se nije mogao utvrditi, tačan broj kandidata.

Ovaj, ovako sićušni detalj, proizveo je čitav niz nesporazuma. Komisija nikako nije bila na čisto o broju. Neki članovi komisije tvrdili su da je to, po svoj prilici (a prema presedanu, koji je zabeležen u analima mandarinske škole), usled toga što su se na ispit javili dvojni ili trojni duhovi, koji su se (kako kad), mogli pretvarati i u jednolične.

Aparat, koji je imao da registruje broj kadndidata, menjao je boju plamena, koja je izražavala cifru: i ta je promenljiva boja zadavala strahovitu uznemirenost celoj komisiji.

Govorilo se čak da je aparat, usled dugogodišnje upotrebe, pokvaren. Veliki Mehaničar utvrdio je, nepobitnim spektralnim reakcijama, da je aparat ispravan.

Razume se, da je bilo nemoguće brojati prisutne duhove, drukčije, no plamenom, i iz vrlo prostog razloga, naime, svi duhovi nisu bili podjednako vidljivi, i samo je hiperpolarni plamen, podešen prema dubokim zakonima prisustva individualnosti, mogao da konstatuje, broj prisutnih u jednome određenome prostoru.

Najzad su ispiti počeli. Tema je ovaj put bila:

Sagraditi jedan svet, na osnovu podataka, koji protivureče mogućnosti ostvarenja toga svega.

Za čudo da je ovako jedan lak zadatak u opšte mogao biti dat za najveći i najviši ispit u ovome sunčanome sistemu. No još više je čudnovato da je samo mali broj uspeo dobro rešiti ovaj zadatak.

Kao što je poznato još iz gimnazije: svet, sagrađen pomoću podataka, koji se ne nalaze u njemu, jeste najobičnija pojava u vaseljeni. Tako se zna i za našu planetu, da je ona sagrađena pomoću podataka, koji su van nje. Naša planeta stalno se ostvaruje, i možda se nikad potpuno ne će ni ostvariti — te prema tome nijedan u njoj nalazeći se podatak (za njenu sagradnju) — nije konačan.

Tačan odgovor dala su svega tri kandidata. Osamdeset kandidata izvršilo je samoubijstvo. Sad dolazi ono, što zvuči malo čudnovato:

Svakome od trojice kandidata, koji su položili, ponuđena su sjajna mesta u našem sistemu, no oni su ta mesta odbili. Ovo još ni jednom nije bilo. Članovi ispitne komisije dugo su se savetovali. Opasnost je bila očigledna. Za sada su jedine sudije o tome, jeli neki vaseljenski plan tačan ili ne — bili članovi ispitne komisije. Bilo je mnogo duhova, koji su znali graditi svetove; ali nisu smeli pokušati ništa na svoju ruku, jer su se bojali, da ipak ne pogreše; sem toga bez doktorske titule bilo je nemoguće definitivno nešto stvoriti. Jedina sankcija da je plan doista dobar ili izvodljiv, bila je u ispitnoj komisiji: kad ova sankcioniše i stavi svoje: approbatur, znalo se, da je plan zbilja izvodljiv i nepogrešan. Svi, koji su dosada položili doktorski ispit, odmah su primani u državnu vaseljensku službu, i njihovo znanje upotrebljavano je na korist vladajućega poretka. U ostalom, pri stupanju u službu, duhovi su polagali strahovitu vezujući se zakletvu, koja ih je sputavala na sve načine, pa čak i fizički jer su ulazili u jednu zajednicu živih. Svojim neprimanjem državne službe ova tri duha stavila su u opasnost ceo sistem: oni su znali jedan kut tajne stvaranja, i mogli su, kao slobodni, to zloupotrebiti za svoje ciljeve.

Na taj način, od danas, sve je bilo stavljeno u pitanje, — opstanak svega i nestajanje svega, u ovome obliku u kome je.

Bilo je jasno, da se priprema revolucija Protivu vladajućeg poretka.

Međutim, stvar, po tvrđenju direktora prve hemijske centrale (koji je odavno već doktorirao, još pri starome režimu), stoji sasvim drukčije. Veliki Hemičar tvrdi: da je apsolutno nemoguće da ima duhova u vaseljeni, koji bi odbili čast da budu u bratstvu svih ranijih mandarinskih generacija. To se protivi samoj hemičkoj prirodi duhova. Prema tome — nastavlja Veliki Hemičar — ta tri duha, koja su se odpadila u stvari i ne postoje.

Jedan od dokaza je već i u tome- što plameni aparat nije mogao utvrditi tačan broj kandidata.

Pre svega: je li bilo prosto dvojnih duhova? Ovo je nemoguće iz sledećih razloga:

1. Pogranične straže, prema postojećim pravilima i propisima, ne bi propustile te duhove ovamo na ispit.

2. Pretpostavimo da je bilo 92 jedinična i 4 dvojna duha. Tada bi aparat jedanput zabeležio recimo sto, (Kada bi sva četiri dvojna duha javila se u oba oblika), ali bi drugi put zabeležio i 96, kao najmanji broj. Prema tome aparat bi beležio:

a) Ako su sva četiri duha razvijena:

100 == 92, + 4 H 2 (devedeset dva prosta i četiri dvojna duha == 100).

b) ako su od četvorice samo tri duha udvojena:

99 = 92, + 1 + 3 X 2;

c) ako su dva duha dvojstvo, a dva nisu:

98 = 92 + 2, + 2 X 2;

d) ako je jedan: 97 = 92, + 3 +, 1 X 2;

e) ako su sva četiri dvojna duha pojedinačni:

96 = 92 + 4.

Dakle: broj bi imao ići od 96 pa do 100, prema tome kako bi se kad duhovi javljali:

dvojno ili pojedinačno ...

No, u poslednjem slučaju, pred ispit, ovoga nije bilo: brojevi su bili čudnovatije nestalni i nikako se nije mogla odrediti tako prosta granica. Metalo se svaki čas. Iz čega, a na osnovu drugih naučnih hipoteza, izlazi:

Da se na ispit nisu javili pluralni duhovi, to jest duhovi sa nekoliko individualnosti.

I, izlazi još:

Pošto broj nije mogao biti stegnut između nekih granica, znači da je sam. odnos duhova između sebe stvarao nove duhove.

Da budem tačniji:

Izvesan poredak, kojim su bili poređani u grupicama kandidati, dovodio je do nove radiumske individualnosti. Dakle: jedna grupica duhova stvarala je, kao posledicu, još jednoga duha, a kada je ta grupica bila drugačije razmeštena, ona je predstavljala opet samo sebe i nikog više. Po sredi je jedna, još ne rasvetljena teorija, o „pridodatim individuama": naročite grupe, sticajem, sklopom svojih sastavaka, stvaraju veliki duhovni plus.

Time se da i tumačiti što se broj stalno kolebao; to je prosto zavisilo od razmeštaja... Što se tiče duhova, koji su položili ispit, evo šta j'e po sredi. To nisu pravi stvarni duhovi, to su oni plusovi, stvoreni razmeštajem grupica. Čim se grupe razmeste drukčije, tim će plusova nestati.

Sad je najvažniji zadatak, razmestiti preostale duhove tako, da se ona tri plusa izgube. Inače će ti plusovi, koji sami po sebi ne postoje, živeti, i moći dovesti do revolucije...

Ova teorija Velikoga Hemičara izgledala je svima jasna i beskrajno ubedljiva. Na žalost preostali duhovi-kandidati sa ispita vratili su se u svoje postojbine.

I sad, ako je verovati Hemičaru, postoji opasnost, da ova tri plusa, to jest ona, koji ne postoje, unište sve ono što postoji.

Stoga su svi duhovi-kandidati sa ispita opozvani da se vrate ovamo, da. se izvrši njihov novi razmeštaj. No pitanje je kad će oni stići, i neće li tad već biti dockan...

Ima još jedan detalj, koji užasava članove ispitne komisije i dovodi prosto do očajanja.

(Vele, da je sazvan bio savet svih mandarina da o tome rešava). Naime, poznat je fakat, da se osamdeset kandidata ubilo. Sad dolazi ono što je fatalno: moguće je da su ovi „plus-duhovi" postali jednim naročitim razmeštajem pokojnika, pokojnih 80 duhova. I sad, da bi se uništili „plus-duhovi", potrebno je najpre vaskrsnuti pokojnike, pa ih razmestiti drukčije, pa tek tad da plusovi nestanu. Međutim, duha, koji sebe sam uništi nemoguće je vaskrsnuti.

I tako je baš u smrti tih duhova najveća zaloga za besmrtnost ovih novih plus-duhova.

U takvome slučaju, nad plus-duhovima ne može da se izvrši čak ni zločin nasilnog umorstva (opravdan zebnjom za održanjem poredka). Ubiti plus-duhove nemoguće je, jer su oni emanacija nečega što ne postoji, i da bi se uništili, potrebno je uništiti najpre (odnosno razmestiti) one, koji su ih stvorili, to jest one, kojih više nema.

Tako je smrt duhova donela besmrtnost posledici tih duhova, posledici, koja se ne može uništiti jer je uzrok izčezao, jer je uzrok, ušavši u uništenje, prestao da bude dosetljiv za uništenje.

U slučaju da su plus-duhovi zbilja posledica razmeštaja nepostojećih više duhova — vaseljeni više nema spasa.

Govore, da se na sednicama mandarina, raspravlja čak i o seobi na drugi Svemir.

Mandarini bi se spasli a kukavni proletarijat ostao bi i propao.

Stoga je, u nekim krugovima, potekla ideja revolucije protivu mandarina, kao izdajnika, kakvih još nikada nije bilo.

Vrlo je karakteristično i to, da se tvrdi, da su plus-duhovi u vezi sa narodom, sa proletarijatom.

// Projekat Rastko / Književnost / Umetnička književnost / Proza //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]