 |
(1893 - 1977)
Kad svetiljke sinu
i ulice pođu u visinu,
u tami stojim ja
Na svemu što dođe
moj osmeh zasija.
Nestanu boli okovi i laž,
od mog pogleda zavisi sva draž
svega što prođe.
Žene prolaze i oblik gube,
smeše se, pa mi priđu da me ljube,
a ja im novu senku dam.
I dok tio zamagli noć
ulice pune seni,
ja imam neba bezgraničnu moć,
svi boli sveta skupe se u meni.
Ko cvetići beli sa meseca
rađaju se po ulici deca.
Od osmeha mog umire dan,
i svakog koga pogledam
stiže moja sudba sreća i an.
Kad mahnem rukom neotice
nove zvezde sinu.
Tad sjajan tužan ceo grad
liči na moje lice.
Svi idu u nebo da me vide
po ulici zvezda i srebra.
Ja stojim raspet sam na zidu,
a Mesec mi blago probada rebra.
Zaista, zrak si samo? I to je sjaj u meni
što se sad, nestajući, rasipa, u prazninu,
osvetlivši mi put, i bezdan, u isti mah?
Sve su to bile, dakle, prolazne samo seni
na koje sam, kroz blagost, i žalost, i tišinu,
stresao, ustreptao, svoj zvezdan, zračni, čisti, prah?
Odlazim, dakle, sa tela toplih, i mladih, srna,
ledu, na vrhu nekom, u bolnom svom hitanju?
A plač mi samo vraća se, porfiru jednog zrna,
što visi, o dršćućem, žarkom, koncu, u svitanju?
Tu, tu bih, u ovom životu, da me oblije slap
svih divota čulnih, kao pad mirisnog mleka.
A čini mi se, jedna jedina, takva, blista kap,
nad peskom pustinja, i tla, nad zemljom, daleka.
Zaista, zrak sam samo? I to je sjaj u meni,
što se sad, nestajući, rasipa, u prazninu,
osvetlivši mi put, i bezdan, u isti mah?
Sve su to bile, dakle, prazne samo seni,
na koje sam, kroz blagost, i žalost, i tišinu,
stresao, ustreptao, svoj zvezdan, zračni, čisti, prah?
(1900 - 1924)
Put nam je svima u bolu isti,
ma se mi kako zvali:
beli generali
ili crveni ekstremisti.
Vidik nam je siv od žica,
i nebo je sivo,
i duša je siva
u valu smrti, tifusa, padavica.
Nećemo u smehu podići glave
ako se nad nama beli ždralovi jave,
naš će osmeh za njima da se vine
u nedokučne, slućene visine.
I kad nam nad glavom zatutnji,
i zaljulja se nebo, i sunce, i žice,
ne možemo da odolimo teškoj, krvavoj slutnji,
i gledamo preda se netremice.
O, bolje da smo prezreni u stidu
pali na nekom neprekoračivom zidu.
Puti su nam sada od bola i bede sliveni,
i žice nam poglede u nebo krate.
Ljudi su u nama duboko, duboko skriveni,
i ne mogu,
ne mogu,
da se vrate...
(1894 - 1938)
I najednom zasivi,
kao pregorelo je sve,
a sve živi.
Druže u tajni,
čuj, mukotrpno se ovo srce
imo sve jeze otisne.
I koji za mnom,
i u neznanju,
greš ovaj čudni put:
Sivo je tamo,
sivinom prostreli bit,
sive su oči tajni.
I kad umiru drveta,
ni tuga ni opomena, te suhi list
čudno tišinom omiluje patniku čelo.
Žarom zatamni u predvečerje tvar,
i oči: bludu li, pagubi na rub
il skrušenju.
Ispolin anđeo
silovito nad krovovima zatrubi.
I ne vide ga, žarki stub,
i ne čuju.
On trubi, trubi
u predvečerje strahobni rub.
I vidim,
samo što pagubom ne bukne
kužna oluja.
I čujem,
samo što strahobno u skladu ne zahori
Aliluja.
Ko si?
Ko i kuda ja,
Plod bez ploda tvoj,
I sudnja ova u meni reč?
Sin, evo, progledavam.
Mrenjem za života
Skidam sa sebe slepi rođaja znak.
I ne kao ti
Strmoglav oplođenju
Slepo na pir.
No voljom, te ne sazdala me,
Put otvaram, evo,
Sebi za uništenje,
Nerođenima za mir.
Plod ja bez ploda tvoj,
I sudnja ova u meni reč.
To kuda neprohod im,
čudno mi se otvori put.
To kuda stupaj ih laki,
stuknem, brale.
Plač i smeh vrve u vrevi,
bukću kao smola,
bledi pronose tugu.
I ja bih u vrevi da vrvim,
osama na trgu me snađe,
tišina njinom huku:
kud oni šestarim,
sa rujnih lica štijem lobanje kob.
Prostreli, o prostreli me raba.
Prominu njinom
sablasno ovo ostajanje.
Prostreli, o, prostreli.
Kamen da sam na veki.
Po mojoj senci da mere
smiraje i svitanja
na trgu.
Čudno li me slobodi ovo
čudnije li veza.
buknem u tebi, vreo se ulivam,
jeza je ovo, oh, jeza.
I trag putanjama tvoj,
pa me pali.
A čudno zastrepi srce,
a studim.
Ljubeći šta li to ubijam,
šta li budim?
Jer i pepeo će vetri razneti,
a nema razrešenja.
Tonu bez potonuća,
bez dna u nalaženju,
bez dna se izgube stvorenja.
I tragom kuda sagoreli
sve bolnija su obnaženja.
Vreo se ulivam,
a čudno zastrepi srce,
a studim.
Ljubeći šta li to ubijam,
šta li budim?
1
Prozrem vas:
jadna jasnota,
umlje, jadna reč,
mračni put grete.
Zamukni mukom skota; -
dostojan spolja lik i um,
unutra zver
i bespomoćno dete.
2
Mrklo kad jezgro života,
zamrači njim
i prazni umlja vid.
Iz tame sebe tamom poteci van;
rugobom noći
šturninu oplodi dan
u videla neprebol,
u stid.
3
Čujem vas:
na mužansko grlo
zacvili dete,
rikne na pitomine zver.
I sinak bio majci,
ili kćer,
zamukni, zalud glas,
kad nikog i ništa ne zovete.
4
Jadna jasnota,
umlje, jadna reč,
mračni put grete.
Dostojan spolja lik i um,
unutra zver,
i bespomoćno dete.
1
Jer gazilo se tuda,
jer gazilo,
i neboga, evo,
stopa utabava; -
nema traga.
A žedniji hodim sve,
a hode; -
u nedohvat je,
eto to užasava.
2
Hodim, i hode,
a na svaki bat
kameni kora
po nedohvat - blagu.
Od biser-žeđe,
tragom u netragu,
školjka na školjku
tvrdnu očajanja.
3
Hodim, - ni traga.
Il trag bi,
ludi da težak bat
stvrdla ova zdruzga utabanja.
I životom to da brizne svaki kut,
putu zdruzgati je stopu,
stopi put.
4
Hodom to u nehode,
u bespuće neputem,
i brodi da se ne prebrode.
I stopom to, i skutem,
vrelini vreo,
usna kad usnu
ispijajući prokazi,
na kraju nestati ceo,
al proklijali trazi.
5
Hodim,
jer hodilo tuda.
Zaludu stazi te krivuda,
plavetnoj zaludu meti
te obriče čuda;
hod ovaj samo će doneti,
bez jeseni zimu,
leto bez proleti.
6
I znam,
i ledi me znanje, -
šturo je ovo,
stopa u stopu tkanje.
I jalov plamen,
samu kad ne sprži srž; -
jadovan mraz,
kad ne stroši se kamen.
7
Hodom to u nehode
u bespuće neputem,
i brodi da se ne prebrode.
I stopom to, i skutem,
vrelini vreo,
usna kad usnu
ispijajući prokazi,
na kraju nestati ceo,
al proklijali trazi.
1
Ni reč, ni stih, ni zvuk
tugu moju ne kaza;
A duge sveudilj neke
nebo i zemlju
spaja i spaja luk.
2
I krenem, i rodna kob
sve dublje me koreni.
I kriknem,
i u srce kao nož rođeni zarije se krik.
3
I krvlju tu pa tu
materom u krug.
A svićem sa zorama,
a s večeri setno
nestaje me za gorama.
4
I nemo iz tvari tugom
objavi se drug.
I tugom zacvrkuće tica
i zazeleni lug.
5
I sekira kad ljuto
zaseče dub;
i jagnjetu vuk, - kosti kad mlavi zub;
nemo sve svemu tugom
verni ostane drug.
6
Sloboda robu, - odbegnem daleko,
a sve dublje tu.
I blagoslov što grobu
kolevci prokletstvo neko, -
odužiti dug.
7
Sve zove, -
ostajem.
Korenom u kamenu
tuzi zatvaram krug.
8
Patniku iz tiha srca
to čudno pukne zore cik.
I čudno,
na ramenu sebi,
svetli svoj sagleda lik.
9
Ni reč, ni stih, ni zvuk
tugu moju ne kaza.
A duge sveudilj neke
nebo i zemlju
spaja i spaja luk.
1
Ambise prekoračim,
stukne na ravnom tlu noga,
Dnevi svoje zamračim
blesne videlo Boga.
2
U tišinu se oblačim,
tajnom progovara tvar.
Pepeo vetri me veju,
ostane žar.
3
Bezdoman,
topli nudim kut.
Besputan,
daljinama povedem na put.
4
I sudnje me,
i mrem,
a život otvara tek dveri.
Reč svoju nem
kamenu zaveštavam,
i zveri.
5
Bezdetan,
na istinu grem.
Sinovi prate me
i kćeri.
1
Tišinom čudno
sve mi zasvetli, -
krilata pohodi me ona.
Nerođenih zora
zapoju mi petli;
sa dan iskon-mora
potonula, čujem, bruje zvona.
2
Raduj se,
svemu si spona,
pokoji u tebi svi žive.
I duša
tuzi što sklona;
i prazninom što
dani zasive, -
u pohode to sprema ti se ona.
3
I čudom,
u neprohod me spletu,
putanje isprave se krive;
i radosnica suza
orosi me kam.
4
I kroz golet me, u mahu,
dah zastruji aprila.
U samoći to
ne ostadoh sam:
tajno je kroz potaje moje, znam
noga njena bila.
5
I nespokoji
u pokoj svi ožive.
Sa bezdan sa izvora
poteku vode svete.
Blage od srca srcu
vesti polete.
6
Mreži to, i pauku,
zloslutno što je plete,
prisniva se svila.
Duši to,
svetli za let,
tajno izrastaju krila.
7
Tišinom čudno
sve mi zasvetli, -
krilata pohodi me ona.
nerođenih zora
zapoju mi petli;
sa dna iskon-mora
potonula, čujem, bruje zvona.
(1897)
Svu noć kroz usta ulice
Curila spavaća kafa
Svu noć se u postelji nemira
Pod obrvom krvave tamnice
Na panterskim rukama babice
Porađala trula žirafa
Jedno je dete u vosku
Najnižeg varoškog rafa
Glodalo bačenu kosku
Jedno bi dete moglo
(Kada bi samo smelo)
Da zakolje čitavo selo
Svu noć sam pod skutom stanice
Sa plućima od bele hartije
Čekao zakusku srca...
Jedno je drvo na drumu
Krvlju koja iz očiju štrca
Čuvalo užasnu šumu
Na ledeno lenjim minama
na pesnici ledeno lenjih požara
Jedno bi drvo na drumu
Moglo (kada bi htelo)
Da zapali čitavu šumu
(1898 - 1949)
To, to! Umreti; nikada više ne živeti! Nikada!
Ovu ljubav sa očiju skinuti, početak ove misli, ovo disanje;
Ptico, složi krila, senkom njinom uzbuđuje me livada -
Gledaj, evo sunca! Jadnice, šta zoveš ti: disanje;
Zar i zato umreti i nigde više ne živeti!
Gledaj, gledaj ovaj drukčiji Uskrs, gledaj ove drukčije Cveti!
Teško krilo!... Nikada više ne živeti, nikada.
Veče, veče! Srce, bolno srce moje, umiri se...
Čudne reči devojke, dobre nevezane reči,
Srce, pametno srce moje, zaboravi!
Zaboravi sve, sve, boje jutra i voća, bolne usne dok ječi,
Zaboravi Tajne rođenja, zaboravi Velikog druga;
Idi, idi, jecaj, srce moje! Zaboravi! Zaboravi!
Il pogledaj još jednom to divno veče što pada;
Pre no što pođeš smrti,
Da ne živiš više nikada, nikada.
Jedan se jedini put ipak probuditi u večnosti,
Ne živeti opet, već samo svoje oči otvoriti,
Pod nebom prepunim ptica, pod talasima mladim svetlosti;
Od opšteg uzbuđenja, odjednom oči otvoriti:
O, kako čudno i divno to dođe!
Dok gledah ljubičaste zrake ovog granja u zori,
Kao da njina opojna mladost tek prođe...
Ne luduj, srce, o njima ni trag više ne govori!
Uzbuđen, neznanog časa, širokih zenica u beskraju;
Još jedan jedini put tada u veličanstvenom sjaju
Zaboravljati; zaboravljati sve to što život bi iza mene.
Sanjati, sanjati, o slušati da se iz samog dna smrti penje
Taj već davno zaostali poljubac za usne njine rumene.
Preći i ova rasvetljenja, preći i ovo gorenje...
U onaj čas, u kom se čuje i krv i lišće kako pada.
Ne pamtiti, al sanjati, možda biti nesrećan ko nekada.
To, to! Odjednom oči otvoriti!...
Zadihan i probuđen za čas jedinstvom u drveću, -
Da l smrti ostavih žeđ za dno idućeg dana? -
Oslobođen videh kružna slivanja da pokreću
I ovu umornu moju usnu, da s njom i zenica mi sana
Od ponoći već shvati Čas nenadmašnog ganuća!
Kroz jedinstvo bola mog probi zrak, dok leže po dubravi
Sunca, što sijaše kroz mene u tolika svanuća:
Da jedan čas sam večit, sred ove bezrazložne ljubavi,
Pronesite i sjedinite kroz mene neba večito putujuća;
Pa nek se vežeš najzad sve što bi u telu, nenadmašno u glasu,
I nek se izvrši najzad ta Žudnja, jedina verna ovom Času!
I neka umrem već jednom, nek prevaziđe ta misao,
Suviše žedna da zna koji bi nov san da ustavi...
Toliko dobre tišine dođe iz noći koju sam disao,
Mir, srce; i taj Čas daću, za jedan još čas ljubavi!
Il osvrni se na veče što zasta da gleda još u dan,
I rasvetli se naglo ko a bi sunce da vrati;
Osvrtaše se tako tad da nam i pogledom plati
Taj Čas; o srce, budno već, što se vraćaš u san...
Pa nebo kad bude rasvetljeno, što već bi rasvetljeno,
Kad i daljina bude sama, što je večito bila sama,
Kada i radošću i saznanjem sve bude natopljeno:
O tada tek, ko u san, tonuti u smrt iz beskraja,
Tonuti, tonuti, za večnost, sa svetlim poljupcem na usnama.
Dignem tad oči nebesima, nada mnom se plavilo rađa,
Pogledam dole: u beskrajnih svetlih izviranja je java,
I kruži magleni daljni dah, sedefom, dok mleko se rađa,
Na očima ruke providne, čežnjama mi zanosi glava;
Govorim, a glas moj, sa nebom, ko šapatom se bolnim srađa,
Niti ikada mogah izreći - koliko me tad to spasava.
Zaćutim, jer van providnosti postoji li ikoja građa,
Spram koje život ovaj celi izgledaće kao da spava.
Ovde ni jedna zgrabljena strast ne primi se korenom sreće
Nit udovoljstvo da dođe s njom, no mešanje je s tugom veće,
I od užasa evo samog da u smrti je gluvost kraja.
Ali mi za novu onu boju otvaraće se oči druge.
I onda svaku strasnu žudnju tek tad odvešće nove pruge.
Sa mojom zračnom suzom u samu tu sredinu raja.
(1898 - 1993)
I odjednom čudno se nešto dogodilo,
kao reč čarobna neka da se rekla:
oživela je na zidu slika
i eka široko potekla,
i krišom u nju pouvirali
listovi poumirali.
I odjednom tužno se nešto dogodilo:
u visokom nebu čuo se krik,
to je zrno neko pogodilo
nad rekom, u srebrno krilo,
pticu koje nije nikad bilo.
Svu večer na pustom bregu
neko stoji.
Pusti me, majko, da vidim
da li je čovek ili bor.
Pusti me da vidim ko to
svu večer gleda
u naš beli, skromni dvor.
Pusti me, majko, neće me
umoriti hod,
breg je blizu našeg doma.
O, ja osećam da mi je rod
taj čovek ili bor
što svu večer blizu groma
stoji i gleda u naš dvor.
Vidiš li oblak crn,
ogroman, zlokoban brod
nad njim plovi
i smrt nosi?
O, majko, idi
ti ga bar zovi
neka se skloni u naš dom
taj čovek ili bor
što svu večer stoji i gleda
u naš beli skromni dvor.
Na pustom bregu on je sam
kao dete kad ruke skrsti
nad bolom nekim prvi put.
Pusti me da tanki moji prsti
meta budu burama zlim.
Pusti me, pusti, dobra majko,
tako je potmuo
i zao oblak
što vitla nad njim.
Bože, ja znam da me ti ne poznaješ,
slučajno ruka tvoja život mi je dala,
slučajno ona me diza i obara.
Bože, tebi je svejedno da li je zala
pun život moj, ili dobara.
Mada smo bili u tvom krilu, zaboravljaš na nas
kao mi na davno rasute snove,
ne tiče se tebe da li smo plakali danas,
ni gde ćemo proliti suze nove.
Ja znam da ti nas ujedno vrstaš,
da duša moja utešna je varka,
isto smo pred tobom ja i pauk krstaš
i na kamenoj ploči šarka;
isto je pred tobom potoka žubor i moj glas;
jedno su uzdah moj i miris iz bašta;
pomeriti se neće nijedan trun, ni vlas,
nad zvezdama što je na zemlji ispašta'.
Pred licem tvojim jedno su stena gruba,
i srce moje, i rubini i topazi;
ni kad stanem prestolu tvom kraj svetlog stuba,
poznati me neće oko tvoje, i ako me opazi.
I kad god siđeš u života ovog tamu
kao postanje, cvetanje i smrt,
svud hodi duša tvoja kroz sebe samu
kao kroz tući vrt.
Zemlja ničija
puna je straha i plača,
otrovnih vrela puna,
puna vrtača
koje silaze do pakla.
U njoj su pevice slomljena kljuna
i srnama su zamućene zene,
ljudi žive srca već iščupana,
tu ne zarasta nijedna od rana,
tu već s proleća slana opari trave,
ni posle kiše tu nema otave.
Oko ponoći kada svi već pospe,
zemlji se ničijoj privrzaju demoni,
strahom, sumnjama, misli ljudi truju,
u srce im se duboko uvlače,
ubacuju u njega kajanja guju,
nedolične misli ubacaju.
Još za života
ljude u pakao odvode demoni.
(1898 - 1980)
Da imenuješ senke
I plamen
Da razgrneš te magle
I kamen
Između sebe i jasne zvezde svoje
Smrti da staneš:
Koliko toplih trava
Koliko bolnih očiju
Koliko puta ljubav
Koliko pustinja
Da kažeš
Nisi stigao.
A grdan jedan džin na tvome
Pragu da uđe čeka
I slabosti sve te da pomete
Na tvome domu
Uzalud
Neka noć bude opet onakva kakvu vi hoćete
Ja više ništa ne znam
Ništa ne razumem
Do samo noć kako opora i smolasta nadolazi
Noć i noć i noć.
Mesto zlata i zla i dobra i zida očaja
Koji se ne srvšava o koji udarim glavom svaki čas
Jedan zanos bez lika jedan razum bez krika
Za dugu noć koja nailazi
Pogled i vidik smešni i smešani zanavek.
Sem krvi koja teče između bola svakog i bola svakog
Nema tog viska koji će da im meri dubinu.
Zaboravi svoje pamćenje zaboravi svoj zaborav
Ko putnik rasejani bošču na nepoznatoj stanici
Most ranjav od rana sveta pruža se preko tih urvina
Preko tog užasa i blata
Gde se lomi navika svetlosti u suzi neotkupljenoj.
Eto na proplanku te jeze bez dna da bdim i spavam
Lomljiv i tavan i sam
Drskost mi ništa ne pomaže.
(18999 - 1943)
Na peskovitoj padini nišu se tuje;
Pod njima bujni mravinjaci,
Često, ovuda, nečujni koraci
Gluvih noći do kolena gaze,
A koji put, kad dunu oluje,
Zelenom dolinom, sve do planinskog ždrela,
Glas neke kobne ptice zoru pomračuje.
Neki krupan, crveni cvet
Raste ispod mrkih senika,
Kao kandila šumskom bogu.
Sa tog sam brega, davno, odlutao u svet,
Te ne znam dal i još u kojoj brezi
živi slika
Mog prozeblog detinjstva,
Svetačkih i bosih nogu?...
Bio bi mi potreban razmak od sto leta
Da saznam kakvim sam strahotama savremenik bio.
Šta je propast Mikene pod kojom limun cveta,
Pad Troje i rušenje Pergama,
Iza čijih se zidina krvavi Danajac krio?
Ne prokunite me ako me vidite sama
Gde hodam daleko od ljudi
Drumovima uz koje glogovi procvetaše!
I neka vas ništa ne začudi
Vidite li me zagledanost u zvezdano nebo
S ove crne zemlje naše!
O bolje, bolje uopšte da se nisam rodio
Pre no što svetom minu zli vetrovi ljudske krvi!
Bio bih tako srećnik prvi
Koji se od svoje sudbine sakrio
U vatrenu volju bogova koji se javljaju samo
Kad žele do u beskraj da otkriju svoja čuda.
Ali ko zna od nas zašto se rađamo i kuda lutamo.
U najvećem bolu sveta, nemi kao Buda?
(1903 - 1954)
Bogojavljenski su hujala nebesa, ogromna,
Zvezdana, hladna.
Silazili ste na reku smrznutu,
Visoki, vitki, lepi.
Anđeli bivši znam:
Krotili ste mrak uvodama.
U moje srce-zvon zvonili ste
Krinom,
Da ne svisnem od života.
Ko vas otera sa izvora
Oka moga...
Ne vidim vas.
Još samo u snežnom cveću prozorskom
Tražim krila i kolena vaša predivna.
Uzalud.
(1902 - 1966)
Da nije još ove noći
da nam sećanja ugasi i mutne ove žudi,
da nije još ove noći
nikad ti, druže, ne bih mogao doći,
zalud bi čekala moj korak da te iz
samoće razbudi!
Da nije još ove noći
da nam nebo sklopi, ovo grdno, i naše oči,
da nam ove noći nije
zar bih još znao kakve su tvoje oči,
zar bih se sećao kakve sve boje krije
nebo Srbije?
Da nema još noći ove
da nam javu uspava i bistre probudi snove,
da ove noći još nema,
nikad, ah nikad Morava protekla ne bi
između ovih žica,
i zar bi ikad, u pustoj ovoj Šleskoj
zalistala lipa, do oblaka golema,
i u granju njenom zapevala ptica!
Da noći ove još nema!...
- Šta sužnju crnom ostaje?
Noć neka dovek traje!...
Pevam da mi dan ovaj ne ode u priviđenja.
Tol'ko se minulog leta srušilo sunčanih jata,
toliko zvezdane vatre u oči prazne od bdenja,
da obnevideh odjednom pod pljuskom ognja i zlata
i glava mi se pomuti od nenadnog pomračenja.
Pa tek što sam sveo oči da se od bola umire,
zaiskah opet da vidim, još jednom, visoke boje,
al Sunca više ne beše: crni se koluti šire
i samo na obalama iskre se poslednje roje.
Ne znadoh da je s vidika odavno Sunce klonulo,
jer skitah spuštene glave jedino bleskom zanesen,
i ne slutih a je leto u svoju sen utonulo,
da je noć duža od snova i da se smrknula jesen.
Pa prihvatih se za granu, tražeći od nje spasenja.
'Grana je, grana je!' - šanuh. O, našto ta
iskušenja?
Nasmej se da ti dan ovaj ne ode u priviđenja!
Nebeskih svetlila nema, al pomrčinom ne bludim,
jer sam tog zlatnog leta toliko sjaja skupio
da mi se već kazivalo da mesto zora ja rudim
i da svud razlivam sjajnost koju sam s neba upio.
Budim se, a iz mog tela, gle, svetlost sama izvire!
Pođem li, pod mojim hodom zračna se staza stvara,
preda mnom sva ustreperi, ali već za mnom umire,
a istkana je od mora, i sva je od nebeskog žara.
Izdignem ruku ka nebu - u tavnom srcu svemira
novoizniklo sazvežđe od moje šake zablista.
Oslonim li se na stablo, zapitam se pun nemira
da l krošnja mog krvotoka il srebrom maslina lista.
Ko kuca? Je li to damar u grani jesenjeg zrenja,
il moje udara srce, već ludo od uzbuđenja?
Pa ridaj da ti dan ovaj ne ode u priviđenja!
I vidim da, osim mene, svuda zare iz polutame
dozivi, bilje i stenje, i luče svetlost ko u snu.
I plime morske promatram kako se varniče same
i dime sumpornim sjajem kad međe kopna zapljusnu.
Sve što se napilo sunca - rasipa zračenja noću.
Glas prhne, a za njim sjaji, još dugo, drhtava struna.
Kroz lišće mraka bukti po grumen Sunca u voću,
a mesto Meseca greje svakog drveta kruna.
Negdašnja sazvežđa više s neba dažditi neće,
al druga, okolo mene, sada nad zemljom lete:
iz tame smokve i nara zvezdano kolo uzleće
i mladu Putanju Mlečnu maslina od granja plete.
Varnicu hvatam u letu, sav skrhan s nepoverenja:
svitac mi na dlanu gori. Ne, neću ja snoviđenja!
Zastrepi da ti dan ovaj ne ode u priviđenja!
Kamen li dohvatim rukom - iskra u njemu sneva,
i tinja u svakom cvetu po jedan ugarak skriven.
Žut odsjaj ilinskih munja u grudima mi još ševa
i sav sam od mesečine i sav od sunca saliven.
I vidim: gube se međe između noći i dneva,
Moj život, zvezde i bilja prominu u magnovenju,
al istrajaću sve dotle dok sjaj iz mene izgreva
da opet prigrlim Sunce pri njegovome rođenju.
Ja ću ga čekati mirno da put prevali do mene,
no ako mi pre te zore crn dvojnik Sunčev zasja,
pašću u njegovoj senci pod kojom sve mre i svene,
al umiranje će moje i njegov mrak da obasja.
Pa zato ne strepim više od potpunog uništenja,
jer mojim prestankom zračim i Sunčev dvojnik se
menja
...I pevam da mi čas ovaj ne ode u priviđenja.
Tri noći, tri puna dana opčinjen bejah od trave
Mesto Meseca i Sunca, druga sad gledah znamenja,
i saznadoh da sagreših sa soje mahnite glave
što ljubljah dosada samo čari neba i kamenja,
a travu poznavo nisam. Tri dana, tri teške noći
rasla je meni kroz snove, na javi ta ista mora,
pa strepeh već da mi lice, u zloslutnoj toj samoći,
ah, neće nikada više zracima umiti zora.
Tri noći, tri puna dana minuše bez sveta žarka,
i ja ga uzalud čekah da dom i mene pozlati.
Nada mnom cvetaše samo njegova utvarna varka:
suncokret, mesto Sunca, koji se u nebu klati.
Tri dana, tri teške noći prođe bez sunčeva zraka,
pa mene, zveri i šume obuze predsmrtna strava.
Ispod tog ogromnog cveta koji se širi iz mraka
ja videh da celim svetom svud vlada svemoćno trava.
Do podne svakoga dana iz grdnog kratera cveta
bili su mlazevi trave s hukom iskonskih glečera,
od podne u mrak tog grotla sve trave ovoga sveta
vraćale su se, sumorne, ko zraci Suncu s večera.
U snovima, do ponoći, iz zemlje sam kido travu,
i ne slutih da to čupah, iz nebesa, kišu crnu.
Ali kada na prag stupih da razvenčam san i javu,
mesto toga, preko mene, ponoć kišni plašt ogrnu.
Od ponoći, strasno žuđah da se spasem travnih
čini,
ali zalud! Uzalud sam ja čupao svoje kose,
Od jave mi, i od snova, ostanuo trag jedini:
u ruci sam pritiskao pregršt trave, s kapljom rose.
(1905 - 1983)
Da l zora budi jabuku, bezdan il oganj strašni?
Da l prvo jutro trubi ponorom jeze od noći i snova,
ili mirta zelenu njiše granu, kikoće sunčani zmaj raskalašni,
il svetoga se plamena ruj toči dolinom ptica i zverova?
Ne znamo ni kud nas nosi, ni kud nas zove jek sunčeve trube;
ne snismo ni šta je, ni šta biva na međi ljubavi i bola;
i ne slutismo zašto se pod krovom celog jutra ptica i sen grle i ljube,
ni da li je misao skrušena, carska il hola.
Svud su svetovi oko mene, svud se smeši čovek s verigama snage i boka;
svud su reke oko nas, svud pevaju kako je noć na vrancu odjahala;
svuda su, nevesela i užarena, dva prisna, dva topla ljudska oka;
svud su beli leprši jutra, svud sveci i deca iz svih nebesa i mahala.
O bliska i nerazdeljiva tugo u domu, u devojke il prosjaka,
o smerni bole, ti se izlivaš u torzo, medenu krunu jada!
Nema nam, nema dobrih sejača i dobre setve, a tvrda je šaka,
i sve je, sve tugom zasuto, sve između polja i grada.
Ne slušaj više tu teskobu mira, taj teret buđenja i sinje sete.
Ogrni kolastu azdiju i rastoči mrak, zvezdanu plevu i obruč samoća.
Nek ušetaju ti u dom zveri i ptice, krila, krila što lete!
Nek zašumori na trpezi časnoj sve što je od sjaja, vina i voća!
Ne daj da te mir skoli, samoće pređa il nevesela samovanja;
nek prsne prsten što se oko nas plamen, zao spleo;
nasloni srce na pozdrav, psovku, zvono, jutro što odzvanja;
na tugu, suze il krik, nasloni srce i uvo na svet ceo.
(1910 - 1978)
Stećak mramorni ćuti govorom scena po boku.
Jači od kandža kiše, povampirenja i krađe.
Njegov mjesec i sunce, što znače posmrtne lađe,
Davno su prevezli dušu, vjekuju sad u doku.
Udaljili su se od njega i gradovi i sela.
Vidik mu stvore listopad i koze što tu brste.
Vjetar podsjeti lijeske, i one se šaptom krste.
Zmija mu krene uz reljef, svoj reljef svije sred čela.
Zašto sam došao ovdje kad sve već ovdje piše?
Posljednju bijedu zelen s jesenjom travom dišem.
Čuj, zvoni zrelo stablo: to lijes mi teše žuna.
Stihove što još bruje - dlijetom po stećku svom stišaj
i, uspokojen, pusti neka ih pokrije lišaj,
lezi pod stećak stiha bez prevoznika-čuna.
(1915 - 1944)
Ti glase iz tišine,
kada se rujnim predzakom
neznano kroz nas vineš,
da je mrenju zablistalo proleće
u senkama što ispred stvari stvarnošću prebivaju,
srebrnom niti doći ćeš u pohode
na granicu crnih i belih svetova,
gde će da ti zazvuči tugovanka
od satrtih, bezdanu poletelih nadanja.
I od hoda dolaska tvog
mekano zvončiće u dušama bezvučanje,
da još jednom načuje se pesma
što je kroz niti u prelomu nosiš.
A sa likova umirenja, otpašće sve boje,
i u belo sahraniće svu radost i očekivanja,
da ti belinom osvetle put
kroz tvoju poslednju večer.
I doći ćeš na slavlje
u doline svih zvonova,
od naricaljki što potegoše u dubinu,
i biće ti doček
na visinama svih verovanja
što u rasplinutom prelivanju
ni tebi ni drugom ne krenuše.
Ali se ne boj, i ne zadrhti,
što će i tebi zacvokotati zubi od ledne večere,
jer sa prstiju,
u ta siva vremena,
skliznuće i poslednja kap nam krvi,
za toplo, ne da bude,
već u crvenom da dočekamo te
i još jednom
osetimo se kao ljudi,
kada je i krv dopevala svoje.
I posle večere,
rastrćemo ti ležaj
od zglobova mekanih nam bolova.
A iznad krovova,
zabrujaće ti uspavanka,
dotle uzdržavana, iz naših koleba.
No neka te ne žalosti to
i što će u tvojim snovima,
po suza biserna na trenutak
niz lice da nam blesne,
njome ćemo ukresati vatru,
za večno,
kroz tvoj ustalasani oganj, vezivanje.
I plamom iz suze probuđeni,
posedaćemo okolo ognja,
i prigrlićemo tvoje snove.
A onamo, sve što nismo mi,
tama još jednom,
salomiće sebi vrat...
I tad,
zapalićemo se svi,
i iščileti kroz skrušeni plamen,
a ti glase,
usnićeš ponovo svoju reč,
za u nekud dalja rođenja ljudi.
Nebo je skovano kao zvono zlatno.
A zemlja od tuča obešeno klatno -
bruje oluje.
Vetri kroz raskuštrene kose prohuje;
čelom dotičemo nedro visina,
prstom razmičemo zveku modrina -
zaglušio je svako svog sluha ton.
I dozivamo s gluhi sa zvonika
i gledamo se slepi sa vidika,
nekom rub zvona tuč ugiba -
pojasom plavim po zraku šiba
pomamljen zvon;
te uhom našim bruje oluje
u zlatno nebo -
kad srce tuče o tvrdo rebro
bezglasno bim, bezglasno bom.
(1922 - 1991)
Svako svuče svoju kožu
Svako otkrije svoje sazvežđe
Koje noć nikad videlo nije
Svako svoju kožu kamenjem napuni
Svako sa njom zaigra
Obasjan sopstvenim zvezdama
Ko do zore ne zastane
Ko ne trepne ne tresne
Taj zaradi svoju kožu
(Ova se igra retko igra)
Jedni odgrizu drugima Ruku ili nogu ili bilo sta
Stave to među zube
Potrče što brže mogu
U zemlju to zakopaju
Drugi se razjure na sve strane
njuše traže njuše traže
Svu zemlju raskopaju
Nađu li srećni svoju ruku
Ili nogu ili bilo šta
Na njih je red da grizu
Igra se nastavlja živo
Sve dok ima ruku
Sve dok ima nogu
Sve dok ima bilo čega
Jedni su noći drugi zvezde
Svaka noć zapali svoju zvezdu
I igra crnu igru oko nje
Sve dok joj zvezda ne izgori
Noći se zatim među sobom podele
Jedne budu zvezde
Druge ostanu noći
Opet svaka noć zapali svoju zvezdu
I igra crnu igru oko nje
Sve dok joj zvezda ne izgori
Noć poslednja bude i zvezda i noć
Sama sebe zapali
Sama oko sebe crnu igru odigra
Igrali se belutkom
Kamen ko kamen
Igrao se s njima ko da srca nema
Naljutili se na belutak
Razbili ga u travi
Ugledali mu srce zbunjeni
Otvorili srce belutka
U srcu zmija
Zaspalo klupče bez snova
Probudili su zmiju
Zmija je uvis šiknula
Pobegli su daleko
Gledali su izdaleka
Zmija se oko vidika obvila
Ko jaje ga progutala
Vratili se na mesto igre
Nigde zmije ni trave ni parčadi belutka
Nigde ničeg daleko u krugu
Zgledali se osmehnuli
I namignuli jedni drugima
Ruka se iz zemlje javila
U vazduh hitnula belutak
Gde je belutak
Na zemlju se nije vratio
Na nebo se nije popeo
Šta j s belutkom
Jesu li ga visine pojele
Je li se u pticu pretvorio
Eno belutka
Ostao je tvrdoglav u sebi
Ni na nebu ni na zemlji
Samog sebe sluša
Među svetovima svet
Na tri koraka od vrha neba
Od lipe u večnome cvetu
Staro je sunce zastalo
Pocrvenelo pozelenelo
Okrenulo se oko sebe triput
I vratilo svome ishodu
(Na naše oči da ne umre)
Kažu da ima sina sunčevića
Dok se okat i za nas ne rodi
Naučićemo mrak ovaj da sija
Sakata dva zraka
Slepo sunce vode
Jutro je u pečalbi
S one strane neba
Nije na svome pragu
Podne je nisko palo
Vucara se s munjama
Nikad nije kod kuće
Veče u svet otišlo
S posteljom na leđima
Prosi na nekoj zvezdi
Raširenih ruku
samo je noć izišla
U susret slepom suncu
Rodilo se modro sunce
Pod levim pazuhom neba
Rodilo se crno sunce
Pod desnim pazuhom neba
Penje se modro penje crno
Prema kuli u zenitu
Gde pustoš sada stoluje
Sišli smo goli u sebe
Otvaramo krtičnjake
Šapućemo tajno ime
Sunca svoga zavičajnog
Zlatni tronožac iz kule
Krenuo je na tri strane
Iz golemog crnog jajeta
Izleglo nam se neko sunce
Sijalo nam je na rebrima
Otvorilo je nebo širom
U grudima našim sirotim
Zahodilo nije uopšte
Ali ni ishodilo nije
Pozlatilo je u nama sve
Ozelenilo nije ništa
Oko nas oko toga zlata
U nadgrobni nam se kamen
Na živom srcu pretvorilo
Izvadi sunce iz usta
Noć nas žive sahranjuje
Jabuka je ovo moja
S neba mi na jezik pala
Pustite me da je sladim
Zini nulo da nam svane
Da sunce i nas kruniše
Molite se da ne zinem
U jabuci za vas crve
Slatkog posla više nema
Zašto nam vrat zrenikom stežeš
Volim da mi nabori neba
Gusto niz bokove padaju
Zadavićeš nas tim pojasom
Volim vaš plač sa plavom omčom
Kad umoran se raspojasam
Digni tu svoju nožurdu
Na misao si nam stao
ne mogu kroz vas korake
na rukama da pronesem
Skloni se misao će ti
Ujesti zvezde s tabana
Ne mogu da žrtvujem put
Kroz vaše me glave vodi
Pusti nas da odletimo
Iz tvog dvora bez temelja
u zvezde sam vas kovao
Pod svodom svoje lobanje
Odletite ko vam brani
Pusti nas da propadnemo
Svaki nas let u dvor vraća
Tu sam vas ptice čekao
Odrežite sebi krila
Slobodan da vam bude let
Ostale su za njim njegove reči
Lepše nego svet
Niko ne sme u njih da se zagleda
Čekaju na okukama vremena
Veće nego ljudi
Ko može da ih izgovori
Leže na mutavoj zemlji
Teže nego kosti života
Smrti nije pošlo za rukom
U miraz da ih odnese
Niko ne može da ih podigne
Niko da ih obori
Zvezde padalice glave sklanjaju
U senke njegovih reči
Ništarijo spavala si
I sanjala da si nešto
Nešto se zapalilo
Plamen se previjao
U mukama slepim
Probudila si se ništarijo
I grejala leđa
Na plamenu iz sna
Nisi videla muke plamena
Čitave svetove muka
Kratkovida su ti leđa
Ništarijo zaspala si opet
I sanjala da si ništa
Plamen se ugasio
Muke su njegove progledale
I ugasile se i one blažene
Pogledale ste se zvezde
Krišom da nebo ne vidi
Mislile ste dobro
Razumele se naopako
Osvanule ste hladne
Daleko od ognjišta
Daleko od kapija neba
Pogledajte mene zvezde
Krišom da zemlja ne vidi
Dajte mi znakove tajne
Daću vam višnjev štap
I putanju jednu moju boru
I vodilju jednu trepavicu
Kući da vas vrate
Bio jednom jedan zev
Ni pod nepcima ni pod šeširom
Ni u ustima ni u čemu
Bio je veći od svega
Veći od svoje veličine
S vremena na vreme
Tama bi mu tupa tama očajna
Od očaja tu i tamo blesnula
Mislio bi čovek zvezde
Bio jednom jedan zev
Dosadan ko svaki zev
I još izgleda traje
(1928)
Daj reči guste ko smola
I reči kao krv neophodne
za naše prazne ruke bola
Podignute u svetlo podne.
Daj onu strašnu reč što tone
Još neprobuđena u mrak mesa
Od koje grudi muklo zvone
Kao negledana kap nebesa.
Daj reči koje imaju telo
I u telu srce crveno,
Sve one koje će gorko čelo
Naći u svetu razbijeno.
Daj reči gorde ko mač topola
Za naše prazne ruke bola.
O vrati se u sobu
Iz blata pod beli krov.
Glupi te umorio lov
Po polju i po lobu.
I sve dok živi u dubu
Bezglasni tihi crv
Neka se i tvoja krv
Povuče u muk. A trubu
Mladosti nek zatrube
Drugi za druge i grube.
O vrati se o vrati.
Lomi se već tvoja trska
Na vetru. I kiša prska
Po golom mesu što pati.
Ova pesma nema oštrih zuba
Sve je u njoj golo ćutanje i mir
I spori dolazak do poslednjeg ruba
Ispod koga mami hladan dubok vir.
Ova pesma nisu teške reči
Mada malo opor zvuči gusti zvuk.
U njoj nema kapi koja glavu leči
I bolne ruke zgrčene u luk.
Ova pesma možda liči na dolinu
U kojoj se bolno skamenio vuk.
Ova pesma sporo ulazi u tminu:
Ja ne vidim više od nje pomrčinu
I osećam samo teški tamni zvuk
Kako moje ruke vuče u daljinu.
Uspavajte se gde ste zatečeni
Po svetu dobri, gorki, zaneseni,
Vi ruke po travi, vi usta u seni,
Vi zakrvavljeni i vi zaljubljeni
Zarastite u plav san kameni
Vi živi, vi sutra ubijeni,
Vi crne vode u beličastoj peni
I mostovi nad prazno izvijeni,
Zaustavi se biljko i ne veni:
Uspavajte se, ko kamen, neveni,
Uspavajte se tužni, umoreni,
Poslednja ptico: mom liku se okreni
Izgovori tiho ovo ime
I onda se u vazduhu skameni.
Taj muk - da nije zvuk bez kraja
Što svud seže
Pa neki mir sa krikom veže
Il maglen duh sa mesom spaja?
Taj krik - da nije vrh tišine
Što e ko usov u nas ruši
Il neki bat u našoj duši
Kad bol se vine?
O miso rije
Moj duh i kao smrt me gleda:
Sve što biva - a san nije
Zaspalog nečeg usred leda?
Taj mrak - da nije bolest sjaja?
O sjaj su samo vrata kraja.
Ponekad tako stajati
Skriven u seni ponoći
Kad zaškripe vajati
Kao da ištu pomoći:
Pucaju grede debele
Načete tajnom sekirom,
A daske krive, nebele,
Odječu ko pod zvekirom.
I vonja sve na amove,
Kožuhe, krnje rogove,
Slavine, koce čamove,
Lanene dreje, stogove.
I šušti slama umorna
I curi zob iz zobnice
I zjape vrata sumorna
Ko odškrinute grobnice.
Sve što je ikad imalo
Život, do ure udesne,
O nije mrtvo nimalo
(Bar neke noći čudesne).
(1928)
Veliki uzdah svetla
na ćošku, kao što reče pokojni ujak
na vodenom obronku Carigrada,
gospoda u crnom dočekuju zoru
s brojanicama u ruci, na terasi.
Grožđe zri.
Hod na smrt miriše.
Nad pučinom se diže jezik koji gori
i oblak ukršten,
u srcu klija nov početak,
oko konaka se viju ptice i konci.
Stefane, časovnici zvone, piši,
(možda se jutros poslednji okreće vodenica trnja)
piši: sjaj je dolazio iznebuha,
iz svećnjaka većeg od planine,
trnuli su žitejski magneti
i svi su imali strpljenja:
zarobljenik duha i rđa na krstu,
trava i pećinski oči bdenja,
i vasilevs kome skidaju krila,
svi opijeni bistrinom
gasili su vreme.
Ubogima sviće odavde melem-dnevi:
sunčeva svetlost puna mesečine.
Vino je bura, burgija i huk,
hleb je nežni tabor,
vino je zvonara divovska i gola,
prva rečenica otpadnika, klik,
hleb je bedem bednih,
sofra za slepiće
i venjak iznad Mrtvog mora,
vino je jezik zapaljen,
zlatna verižica snova,
zazubica koja slatko zanoveta,
hleb je pozdrav pabiraka,
dobra ikra iz nasušnih reka,
vino - srma besa,
između dva grada avetinjski žagor,
njega u klancu otmeš ko nevestu,
hleb obreteš kao svetlu glavu.
Onda se stignu te dve snage
i bratime njihovi damari
pred tobom, u čaši, u ponoć:
iz modre se pogače biser roni,
a cvetna grana po krvi se razmeće.
U tebi žeđ kao gušter palaca,
ustaješ pobunjen ljubavlju
i tražiš da se pije i cveta,
preokret ti u ušima zvoni.
Za stolom strava.
So na prstu učenika,
u zoru kad se sve otkriva -
četa spava. Ko će sutra reći
u koje se telo hleb pretvara,
na kakav nas sabor to poziva vino!
Prete nam sa svih strana
u ime oca i sina,
prete nam potopom
što stoji odmah iz brda
kao džin od sluzi,
pa glađu
od koje ne štiti ni jedno bilje,
prete i užasnim obiljem hrane
(kakva budućnost!)
i najezdom vina.
U kardinalski-crvenom
šetaju nam noću po stanu
i traže prekidače
za sve što svetli i greje,
drže propovedi duge
koje malo znače,
a mogu da se pozovu samo na trube
što vrebaju s neba
ko topovi s ratne lađe.
Prete nam sa svih strana
udarcima i strašnim snima,
avaj, i naši snovi su s njima!
No pretnja predugo traje,
udrite već jednom, ili dosta!
U nama vidno prkos raste
i svako u svom uglu spreman je da umre
sopstvenom smrću, hrabro i polako.
Udrite!
Kosti nam postaju metal
i zvone kao zvona,
gospodarima ludim i sporim
uzvratićemo pretnju
glasom sa gore Siona!
Lagali su oni koji su rekli
da posle smrti ničeg nema,
kao i oni što zborahu o spasenju:
čim se poklopac spusti
začuje se zvižduk
i počinju da te bubotaju s desna
i da te guše s leva.
Posle te navezu na sivo more
da ploviš il plivaš po memli,
pustoš je očajna ispod kupola,
izgovaraš imena koja si uvežbao
na času veronauke, il u bolesti,
al odjeka nema, niko za njih ne zna!
Shvataš: ni spasitelji,
nit iko sa zemlje
do ovog bezdna nije stigao.
Osim tebe.
Ni to baš nije moralo da bude.
Dok plivaš bez predaha
razna svetla na leđa ti se svale,
pa te struje nose kroz sobe
gde su samo boje koje ne razumeš,
a promiče vreme.
Sad bez očenaš smišljaš novu veru
no ništa tvoj napor ne vredi,
ne radi se o milosti ni o grehu -
odgovor se krije jedino u značenju boja
o kojima ti pojma nemaš.
Kakva bruka!
Promašaji u životu su sitnice
prema ovom kako si sad smeten
iako si sve platio za svoj prolaz.
Šta će se zbiti s tobom
koji ni a ne umeš da kažeš na tom putu?
Stojiš usred smrti kao kreten!
Posle predsoblja i amblema
ulazimo u glavnu dvoranu
dovde je mogla nečija ruka
da nas vodi
presto od gline
tavanice nema
između četiri zida
jedna ptica luta
onda na izgled neumesno
na stolici seda
i čini pokrete
svojim kljunom
ćutanje se više probiti ne da
ptica okreće listove knjige
potom na liri
tvori zvuke
oči joj rastu dok u nas gleda
i vidi sliku koja zuri
kao što i lira
više svoj zvuk
neće da preda
tako i knjiga
do vrha puna znaka
ne odgovara više i ne pita
listovi se okreću
Slovo samo sebe čita.
A tamo duva
preko sveta i svega
i gasi se
gasne
upornost svetla
slogovi vetra
idu preko sluha
i gde je tamno i jamno
zrak što dolazi
pravo iz disanja
svoj prostor kuša
i u bespočetno
dira.
Atman drži u ruci
veliki meh
za vetrove što huje
i dišu
na svetske pesme
upućene Divu.
O
moga smrtnika
i zemljinog kneza
neka u istinu
obuku
pre no što nebivanju preda
uzdarju vedra
i vreli osnov
svoje duše.
(1931 - 1996)
O ozverene zvezde, o ozvezdane zveri,
Na mene juri bojni konj, ponosan i zao,
Konj mrtvog najamnika što razbijao je dveri
Uplašenih oltara bronzanim oklopom grudnim,
Konj težak, širok, konj davno izumrle pasmine,
Konj bez jahača, koji je davno u travu pao
Sa zvezdom krvi u grlu i očima od kletve budnim;
Sa zvezdom krvi u grlu i očima od kletve budnim;
Na mene juri njegov konj, i bojim se da glas mi ne
Postane pramen straha, jauk prazne dvorane,
O zvezde ozverene, o zveri ozvezdane
Što izlazite iz razbijenih dveri trajanja
Pred vama strašno sam ceo, lišen moći udvajanja
Na krvi i plamen, i zato okrećem lice
Velikom konju što juri iz sna, iz crne ravnice.
U noći, daleko, plane vatra. Za njom druga,
leptiri plamena sleteli na ivicu noći,
Treća vatra. Ubrzo jedna čista plamena pruga,
Prsten oko sna. Gotovo. Niko neće proći.
Kestenima pred kućom opadne lišće od straha
I ljudi kažu: jesen. Melisa, to je tabor
Velike mrtve vojske, smešten na daleke bregove.
Sam, osluškujem trubača, napeto, bez daha,
Ali mesto bakarne jeke čujem prve snegove
U napuštenim šumama. A vatre se ne gase.
Negde se sruše gradovi kad zemlja ispravi nabor
Na zamišljenom čelu. Ali vatre se ne gase.
Prsten oko sna. Je li neko čuo trubača?
Trubač je iza tišine, i tišina je jača.
Prosto jutro, kad sva su lica bogova slična,
U jetkom praskozorju, svirepa, nepomična,
Jednako mokra od tuđih suza, zelena od plesni,
U osmehu što otkriva naoružane desni,
Jutro bez namere, o zubati zidovi sobe
Iz koje treba da pođem, običan, međ ljude,
Da nastavim davne nedovršene seobe
U stvari što kao zvezde zbunjujem prisustvom,
Jutro bez milosrđa, glas kiše na prozoru, studen
I ljubičast, pokreti okovani iskustvom;
Svakog sam jutra slabiji a bogovi se smeše
Zubatim osmehom; oni su isti, a mene je sve manje,
A njihova prokleta snaga je samo moje neznanje,
Moj zaborav, uboga krv, oči i ruke što greše.
Talas: nabor vetra otisnut u kalup.
Roj slika obnovljen u peni
Bezvremeno -
talas što u sebi nosi
Pokret krila u zglobu, prvo oko
I treptaj onog poslednjeg:
dovoljno je
Zagnjuriti se da rastvori se privid,
Umiju oči bojom prve zore
I zaplaču, vidovite.
Šta da mesiš
Od ilovače, ako vlage nema,
Bože bezimeni? Ko čuje žeđ mrtvih,
Suvi jezik, pucketanje plamena
U grobu neprelivenom?
Glas iz pustinje
Obrasta u perje, krik ptice šestari
Iznad ledenih bregova: tvrd je san vode
Koja zastane na putu -
Kao suza krhka je ta šarka,
Taj zglob u kojem slika pokreće se
Od pamtiveka do kraja i natrag.
Prosto jutro, kad sva su lica bogova slična,
U jetkom praskozorju, svirepa, nepomična,
Jednako mokra od tuđih suza, zelena od plesni,
U osmehu što otkriva naoružane desni,
Jutro bez namere, o zubati zidovi sobe
Iz koje treba da pođem, običan, među ljude,
Da nastavim davne nedovršene seobe
U stvari što kao zvezde zbunjuju prisustvom,
Jutro bez milosrđa, glas kiše na prozoru, studen
I ljubičast, pokreti okovani iskustvom;
Svakog sam jutra slabiji a bogovi se smeše
Zubatim osmehom; oni su isti, a mene je sve manje,
A njihova prokleta snaga je samo moje neznanje,
Moj zaborav, uboga krv, oči i ruke što greše.
(1934 - 1961)
Hladna vatro koja izgaraš
Svud oko mene a dan ne stvaraš
Ne znaju kuće gde odoše ljudi
Nit pozna jutro one koje budi
Al zna ih ponoć puna suncokreta
Biljni petao na krovu sveta
Koji ih samo zato budi
Što mrtvi znaju da budu budni
Da slede reku zvezde i ptice
i nastave život kriomice
To u šta se sjaj i bol pretvara isto
Biva: ljubav koju još pesnik ne reče
Jarki cvete kojim vrtovi se leče
Iz probitog nerva rasteš bolno i čisto.
Daj mi da vidim svršetak tvog leta
Mir tvoga kretanja što mi nemir snio
I nepokretnost moja kad sam mrtav bio
Sam u svom srcu bez munje i cveta.
Gde je uteha za ono što znamo
Nada bez onoga koji se nada, san
Bez onoga što sanja, svet bez seni!
Je li to ljubav što se iz srca tamnog
U vatru premešta iz vatre u dan
Ljubav van nas i u uspomeni?
(1933)
I ovo još hoću da znaš, dragi moj Fedre: živeli smo
U vremenima sasvim očajnim. Od tragedije
Pravili smo komediju, od komedije tragediju;
A ono pravo: ozbiljnost, mera, mudra uzvišenost,
Uzvišena mudrost, uvek nam je izmicalo. Bili smo
Negde na ničijoj zemlji, ni mi sami,
Ni neko drugi; uvek tek za korak-dva udaljeni
Od onog što jesmo, onog što je trebalo biti.
O dragi moj Fedre, dok budeš šetao
Sa vrlim dušama, po ostrvu blaženih,
Spomeni ponekad i naše ime:
Neka se njegov zvuk rasprostre zvonkim vazduhom,
Neka bar pođe ka nebu koje nikad ne dostiže,
Neka nam se bar u vašem razgovoru duše odmore.
(1935)
Mršav vetar
jednu granu brsti
U dnu neba
Oblak zvezde poji
Kud će šta će
Leptir vazduh krsti
Ljudi moji
Ljudi moji
Crna šuma
Crnjoj šumi šeta
U korovu
Palo sunce stoji
Kud će šta će
Šuma preko sveta
Ljudi moji
Ljudi moji
Mlado drvo
Izvan šume svija
Iz visine
Mesec zveri broji
Kud će šta će
Zverka zverku vija
Ljudi moji
Ljudi moji
Sklon snevanju a sam odvajkada
Iz nemira
Sebi nepoznata
Okreće se
Zagleda se u čas
Svog postanka
I prestanka pravog
U početku vidi završetak
U svršetku
Ne vidi početak
S kraja na kraj
Tako nadaleko
Da je znao
ne bi ni gledao
(1935)
Da li te iko na kraju puta čeka?
Je li ti nebo prazno bez čoveka?
Ili si mračna što znaš da gore ima
jedno još mračnije sunce, iz koga bije zima?
Ili znaš tamu jutra koje ne osvane?
I koliko pepela od jednog sunca ostane?
U zlo se seli, dobroselica!
Prtenom vrećom ogrnut Negotin,
Beograd sa šlemom na ranjenoj glavi,
Užice s rana razgoneći vrane,
Obrenovac na nosilima.
Valjevo s grobom na ramenu,
sa točkom oko vrata Vranje,
Kruševac noseći odsečenu glavu,
vuku se preko Kosova.
Osta na severu, na vešalima, Kosmaj,
vidik na jugu zatvaraju obrisi grobova;
beži iz svojih šuma Kopaonik,
na drenovu štaku oslanja se Povlen,
ogluveo od topova.
Drvlje i kamenje valjajući, Drina,
Timok, zagrcnut mutnim kišama,
Lab, pun potopljenih topova i svinja,
glibovita Kolubara,
štapom pipajući, slepa Nišava.
Uzleće Petrova crkva, praćena svojim grobljem,
sija Gračanica u oblaku, iznad rasula,
okruženi žetvama uzleću Sopoćani,
leti Žiča, lete Visoki Dečani,
puna jabuka, pred njima
Ćele-kula.
Kuća iz kuće izbačena,
drvo iz drveta prognano, -
zaglibljeni već do ramena
kroz razlivena gacamo blata;
ni iz nebeskog bleska ni iz čamca
niko nam ruku ne pruža;
tonu gradovi, planine, tonu crkve,
za pramen magle
davljenik se hvata.
Nad barom što nam se popela do brade,
od devet nebesa, osam se smračilo,
a deveto se dimi.
Sve iznad njih se zapalilo!
Gledamo taj plamen
visoko iznad goleti,
gledamo taj plamen,
- u njemu još ničeg nema!
Ni onaj ko nas vodi ne zna
hoće li odatle da nam siđe zora,
ili požar u kome ćemo,
grad za gradom, žito za žitom,
izgoreti.
Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici
Majko Slova i Spasa, Trojeručice,
neka naše čamce u blage luke
iz gustih oluja s pučine dovedu
ptice, izletele iz Tvoje treće ruke!
Trojeručice, katance, brave i vrata,
braću u kazanu olova koje ključa,
sve što su bezbrojne ruke zaključale,
neka nam tvoja treća ruka otključa!
Trojeručice, dok nas love i mere
metrom, litrom, kantarom, tegom i vrećom,
Ti, dveju ruku sklopljenih pred kantardžijom,
izmeri nas, i pomiluj nas, trećom!
Dok kišu protkiva susnežica, i vuk,
riba i vrana kreću na nas, u lov,
beskućnicima u vejavici, Trojeručice,
Tvoj treći dlan neka nam bude krov!
Dok se zatvaraju sve kapije, svi kapci,
pred smradom naših grehova i rana,
Trojeručice, nek nam se otvori crkva
na Tvojoj trećoj ruci sazidana!
Gole, mlaćene motkama, sekirama,
oborene pod noge, i dotučene
u podnožju brda uz koje smo se peli,
trećom nas rukom, trojeručice, isceli!
I uzvisi, trećom rukom, Trojeručice,
sve one koji su, stotinama ruku,
stotinama godina, iz žetvenih slama,
bacani na dno kazana i jama!
U ovom svetu neslanih mora i jela,
dok nam se broje poslednji trenuci,
nek zasvetli, nek se osoli, Trojeručice,
so suza, skupljena u Tvojoj trećoj ruci!
Trojeručice, luko i uteho,
majko čokotu kog raspinju i tuku,
smiluj nam se, grešnim i ubogim, i primi
duše naše u Tvoju treću ruku!
Dvema rukama sahranjene, Trojeručice,
u ovu zemlju, ispunjenu mukom,
nek nas iz ove crne zemlje u oblak
ponese hrast, zasađen trećom rukom!
/ Projekat Rastko / Književnost / Umetnička književnost / Antologija srpskog pesništva /
[ Promena pisma | Pretraživanje | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]
|
