Миомир Петровић

Панкратион

(роман у двадесет две слике)

І Pankration (LAT: pancratium) 776 bc. Part of the Olympic Games on ancient Greece. Combined wrestling and boxing and ended in the submission of one contestant. Famous ancient Greek wrestler was Milon of Croton..."

The New Encyclopaedia Britannica

Интернет издање

ИЗВРШНИ ПРОДУЦЕНТ И ПОКРОВИТЕЉ

Технологије, издаваштво и агенција
Београд, јун 2000

ПРОДУЦЕНТ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК
Зоран Стефановић
ЛИКОВНО ОБЛИКОВАЊЕ
Маринко Лугоња
ВЕБМАСТЕРИНГ И ТЕХНИЧКО УРЕЂИВАЊЕ
Милан Стојић
ДИГИТАЛИЗАЦИЈА ТЕКСТУАЛНОГ И ЛИКОВНОГ МАТЕРИЈАЛА
Ненад Петровић

Штампано издање

ГЛАВНИ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК: Димитрије Тасић
УРЕДНИЦИ: Радослав Братић, Јован Радуловић
РЕЦЕНЗЕНТ: Радослав Братић
ЛИКОВНО - ГРАФИЧКА ОПРЕМА: Раде Ранчић
ТЕХНИЧКИ УРЕДНИК: Пера Станисављев Бура
ЛЕКТУРА: Невенка Недељковић

ИЗДАВАЧ

ДП БИГЗ - Издавачко предузеће

Београд, Булевар војводе Мишића 17

За издавача
Снежана Кнежевић

Слог, штампа и повез
Војна штампарија Београд,
Генерала Жданова 40б

Тираж: 500
Београд 1998.
ИСБН 86-13-00923-9

Прологомена I

Да би избегао хладно упориште ветра што му је неко време хода служило као наслон за леђа, он хитро скрену иза првог угла верујући да је пронашао заклон, свестан да се изгубио у оних неколико првих корака борављења у једном теснацу о чији се отвор, управо онај за који је тек замакао, протрљавао чудновати звук ваздушног струјања, неки врисак.

Човеку би непријатно то његово ново боравиште у мраку и у лету се присети једне Аполинерове приче у којој је јунак полако почео да се стапа са зидовима града кроз који је, неопажен, данима лутао, те помисли да би његово присаједињење са излоканим циглама тог пролаза могло бити добар начин за нестајање. За избегавање ветра што је бивао све силовитији, као да се, помислио је, плаши да стане. Човек је наставио даље пратећи први људски глас, или мрену гласова што је, негде у даљини, можда и не баш тако далеко већ више скривено у недоступном а блиском делу лавиринта, почео да се одваја од мемљиве и угажене земље боје цигле. Глас га није далеко одводио, али пратећи тај чудновати крвоток улица који никада раније, а да је на хиљаде пута пролазио овим делом града, није приметио, осети страх.

Када је преплићући својим корацима најзад дошао до изворишта тог гласа, или букета различитих гласова, човек је у једном једином трену, у копрени тренутка, приметио да је на том месту већ раније, током заплитања у чудан колоплет улица, боравио, и тада залутавши на исти начин. Већ у следећем тренутку, човекову свест запосела је још суманутија мисао, мисао да је глас за којим се повео био заправо његов сопствени.

У том трену, читав град учини му се другачијим, и тај лавиринт у који је тако неопрезно зашао, препуштајући се љигавим погледима поплочаних зидова, та дорћолска мемла у којој се нашао просто га суноврати у поноре самосагледавања од којих је, а да се сетио то тек тада, на крају узалудног путешествија, покушао да побегне, можда да заборави све оно што заборава не да није било достојно, већ напротив, заборав није био достојан тог живота.

Узалудан, помислио је Новак, узалудан је сав труд да се из овог мемљивог лавиринта изађе, јер излаз заправо постоји само у нама самима, и баш зато што је само постојање несигурно и вечито подвргнуто сталном преиспитивању, излаз је непостојанији него да је преко девет високих планина. Већ у следећем тренутку, поновно се бацио у преплитање корака и утврђивање правог правцијатог извора гласа који је само на први поглед омогућавао излаз из тунела, а да је заправо био само даље пропадање у мрачну рупу која није нудила излаз.

Пролегомена II

Узалуд се Новак из петних жила трудио да пронађе праву, најпогоднију, не поремећену и ничим ометану позицију из које би само једним, веома благим, готово несигурним покретом прста препустио цело своје тело шклопоту фотографског апарата, при чему би макар један ухваћен детаљ Дринчићеве улице почео да зуји и умотава се, готово усисан, у објектив направе што је успевала да заустави време, да га увуче у себе и преиспита га у тим унутарњим претакањима из једне у другу светлосну комору, из једног у други оптички деташман, да га проучи, заглави у једном једином трену већ бившег постојања.

Дорћолске улице, прекривене чак и у тананом, летњем, ваздушном струјању копреном ситне, од сунца наранџасте прашине са крошњи старих платана, све те искривљене капије иза којих се крила и могла осетити мемла са задахом неког скромног, обичног, чак маргиналног живота, ти нахерени кућерци иза чијих би се неомаланих, испуцалих, изједених, распаднутих прозорских рамова могло сагледати и једно сентименталношћу обојено постојање и опстајање Цигана, Цинцара, дивљих Срба, избеглица, Јевреја, породица дотераних изанђалим тракторима из Шида, рецимо, али одмах, тик уз њих, и присуство старих београдских породица што су изоловане на речном насипу, обрубљене сеоским тарабама силно причале о првим трамвајима и нестрпљивим ишчекивањима првомајских парада, касније о малолетним преступницима за којима је језичина злог гласа палацала више него за ратним злочинцима једне земље у распадању, дорћолске улице пребогате за око фотографа нису се тог дана нудиле његовим танким прстима прибијеним, знојавим стиском, на окидач јапанског техничког чуда што је све могло учинити само од себе, осим изабрати повољно струјање, разломљени флуид слике која би настала.

Новак је само зацоктао језиком и пратећи трагове на плочнику улице, трагове отпалих делова гипсаних фасада што су снежили и у летње доба, преплићући својим нервозним корацима, као посматран са стране, као праћен неком уходом чије лице се није могло видети, кренуо даље уз улицу наилазећи на добро му познате новије, соцреалистичке настамбе за спавање, тако непристојно згурене тик уз коловоз придржавајући знојавим дланом свој апарат.

Врева Бајлонијеве пијаце и читав један, влажан задах је путовао од куполе циглане и неосвештане цркве све до пијачних водоторњева, трамвајских шина, сам осећај да је сада поново ближи граду и да излази из једног простора што ничим није био омеђен учинио је да Новак пребаци и себе самог из једног времена што није ни текло већ се јављало као фотографска творевина, рециклажа времена, у потпуно друго, реално, животно, у време проласка, сусретања, мимоилажења са другим људима што су својим активностима, тако зајапурени од августовске врелине, занесени над својим воћним и поврћним кесама, штековима цигарета пазарених код кутијашких продаваца, код Циганки са гримизним веловима и пластичним папучама на ногама, тако спремни да одгурну, одбаце телом, без икаквог нарочитог разлога, своје суграђане, да се прогурају до трамваја правећи места својим колонијалима у врећама више него себи самима, другим људима што су тако бесомучно активни, у ствари што су позивали на живот, прост, уобичајени, српски живот у земљи омраженој од свију, у земљи омраженој још више од самих земљака, позивали на бесконачно постојање на овом простору, у Београду, граду чије су две реке, чинило се, више односиле време него што би га довлачиле из далеких крајева пред ноге становницима.

Тако је, ипак се одлучивши на трамвајски превоз јер је угледао нахерено, жалосним следом неких трошаџијских околности клонуло и поклекло тело црвеног трамваја, улетео у затварајуће чељусти аутоматских врата и како је дочекао на своја плећа забране устајалог ваздуха и задахе убуђалих, непроветрених пешкира, и како су прва цимања огромног возила почела да кидају по унутрашњости градског превоза и тела и њихове инерције, тако је, дакле, помислио: Ипак се крећемо, идемо из устајалог Београда!

И заиста, његово тело, или је то био његов дух, праћено јапанским фотоапаратом, неизбежним пратиоцем професионалног фотографа, и непрестаним звуком шкљоцања и зујањем премотавања филма унутар кућишта, почело је да се креће неким потпуно новим стазама. Или му се то само чинило.

Пролегомена III

Новак је нервозно прекрио оба прозора завесама, схвативши да је пред призором истопљене, ужарене, од топлоте искривљене чубурске улице почео да тоне не више сам у себе, како је то до пре пола године могло изгледати дављенику, већ, како више није имао ни себе у кога би утонуо (урушавајући се тихо и без дашка ветра попут оронуле зграде), да тоне, тако усправан, у паркет једне собе, у центру једног стана, у центру једног града, града што је и сам по себи био престоница. Престоница чега, више нико није знао. Град под његовим ногама као да је временом, полако, неумитно, тихо почео да се претвара у своју супротност, у један припремајући, громогласни крик животиње што се није мирила са чињеницом да је рањена и да је отпочело њено споро отпуштање из живота.

Потом је бесно прошао врховима прстију кроз косу грубо зарезујући ноктима кожу главе. У ствари, сваки пут када би прешао својим дугачким прстима кроз косу, а то је из пуке нервозе чинио веома често у облику сопственог, особеног тика, у њему би се јавио чудовишни осећај у чијим се мучним порама појављивала слика у којој су отисци прстију, ти уникатни и ко зна зашто на одебљалој кожи урезани трагови једног живота, отпадали и качили се за влати косе не би ли, нешто касније са главе, уместо перути, отпадали управо они, а са њима и читав један идентитет издељен на десет поткожних поља.

Пре свега, била је то садржина и једног сна који се с времена на време понављао. Могло би се рећи како је човек од августа прошле године престао да спава, почео да сања и најгоре могуће се буди, увек подједнако окупан сопственим знојем и изнова преплашен да би за који тренутак, можда већ у следећој секунди, респираторни органи престали да раде, да би се за који тренутак могао потпуно и неопозиво угушити.

Гушење је тако за њега добило обличје узаног тунела кроз који се морало проћи да би се, нешто касније, тај тунел све више и више сужавао и колико би год расле нада и упорност онога који је пузио тунелом, што се лактовима и коленима отирао о његове склиске, земљане зидове, толико је расла и немогућност да се исти окрене и пожури назад.

Иако свестан да је гашење дисајних органа или недостатак кисеоника нешто што би најпре захватило мозак, Новак је временом постајао уверенији да ће сопственом гушењу, све до краја, присуствовати у свесном стању. Да ће се прво угасити сви други органи и њихове животоудисајне функције, да ће то редом осећати и одболовати до краја опсаду која ће трајати, да би се тек потом угасила и сама свест. Тако је сам тренутак усновљеног гушења бивао, истовремено, и онај први тренутак буђења после кога би човек искочио из кревета, рукама покушавајући да задржи узнемирено срце од излетања из грудног коша, онај трен спознаје властите немоћи и даље непроходности тунела у коме је опстајао.

Била су то лепљива буђења натопљена сувим и неизбежним страхом, страхом од саме смрти, ма колико је то и њему самом апстрактно звучало, буђења испуњена кратким и нервозним дисањем. Дисањем на шкрге.

Новак, у почетку, није сновима придавао неку велику важност, тим пре што су се увек кретали од једне до друге крајности. Од потпуних апстракција у којима не би постојао ни он сам као јунак сна, до потпуних уобичајености (само усновљењем наглашених), у којима није било ничег злослутног, ничег што би упозоравало на неку конкретну опасност. Касније, како се то током године претворило у хроничну болест, упорно је покушавао да их растумачи, да у њима, што је било и најприродније, истовремено пронађе и знаке упозорења везане за наступајући дан. И, наравно, никакве везе између реалности и усновљене реалности није било те га је сваки наредни покушај да анализира сан бацао у све већу фјаку.

А до пре прошлог лета Новак је био изузетно приљежан спавач, један од оних који су са радошћу ступали у просторе сна не би ли побегли од дана а ретко се будили током ноћи. Изгледало је тада да је његов сан толико дубок да се после буђења, растерујући ситне копрене сновиђенске слике, човек дуго и крваво борио да схвати ко је и где се налази, изгледао је, неком ко би га са стране посматрао као преморени ратар, тежак на сламарици који спава под гримасом самртног хропца. Касније, то исто сладострашће избегавања реалне копрене дана, у свој својој лепљивости свученог змијског свлака сна и спавања, престало је да се појављује.

Током године, ако је један сан имао облик тунела у коме се гуши а други отисака прстију који полако отпадају са главе, снови у множини, снови као појава у његовом животу добили су слику двоколица што су их вукла два побеснела, запенушана коња које је бесомучно шибао по леђима и гонио невидљиви возач (невидљив, али сасвим сигурно, велики непријатељ) не би ли прегазио спавача. Лице тог непријатеља Новак никада није успео да сагледа, јер би сваки пут истоветно био обузет брзином рада ногу и самом путањом бежања, да су тандркаве двоколице увек остајале за леђима док је испред спавача био само трновит и неподесан пут. Зато је са великим страхом отпочињао све те припреме за починак а будио се с још јачим осећањем прогоњеника кога само што нису стигли његови гониоци. Са својим ружним намерама.

Можда је слика отисака прстију који су отпадали била потпуно измишљена, само метафорична манифестација нервне неуравнотежености, али можда је и почела да се гради почетком овог августа, приликом повратка колима у Београд из војвођанских манастира, када је у реду, ни сам не знајући зашто, био приморан да чека неколико сати због споре колоне бескућника из ратом спаљених делова бивше земље, колоне која је текла спорије и загонетније, тако створена из земље, неочекивана, ненајављена, непозвана, необјашњива, дакле, спорије од сваке равничарске реке према његовом граду.

Тучени јаким сунцем, те и од физичке стране неба мрцварени као лешина (иако су са метафизичке стране то били одавно), без икакве помоћи на сремачком путу пуном рупа и вододерина, у приколици прикаченој за полупокварени трактор, чланови једне породице, тупо и уморно, угасло и безизражајно зурили су у његова кола, у његов сат на кроз прозор нехајно избаченој руци, у кутију цигарета на командној табли, и жвакали. Жвакали су безвољно, држећи обема рукама неке дехидриране јабуке. Њихове шаке, свих њих, биле су потпуно црне, прилично испечене (реч опрљене, чинило му се, била је и сувише бенигна), и Новак се питао, збуњено их гледајући, какав ли су то они пожар преживели када су им од читавог тела гореле само руке. Или, шта су то вадили из ватре!?

Те шаке, од најмањих до највећих међу члановима породице, биле су црне, са њих је још неопран гар контрастирао сунчеве зраке, понегде су биле и црвене попут ружиног пупољка, на оним местима са којих је отпадала кожа. Прсти су им били толико светли на самим врховима, са друге стране, са њих је кожа очигледно неколико пута нестајала пре но што је ваздух стизао да је имало зацели да је то напросто била боја песка, или можда само мало ружичастија, слична боји неког прекуваног јастога.

Колона је више стајала него што се кретала, поред Новакових кола је опстајало у том тупом реду још само неколико са градским таблицама, те је контакт без иједне проговорене речи, контакт погледима стидљиво повијеним и камуфлираним, без иједног геста који би неопозиво показао свест о присуству других путника, трајао бесконачно дуго, обострано запретен у срамоту и шок. Наравно, Новаков шок морао је бити много мањи. Ужас који је само неколико сати преживела та породица, ужас који се, недогледан, бесконачно продужавао на сремачком путу у свој својој застрашујућој реалности, није се могао мерити нисачим. Ипак, и човек је био паралисан, и то не зато што је призор био толико изненадан и непојмљив (па је свест професионалног фотографа, јер неко би други на његовом месту сместа зграбио фотографски апарат што је лежао на задњем седишту и шкљоцао колико га прсти носе, све унаоколо не губећи дах, не часећи часа, па је, дакле, свест покушавала да га избрише већ у тренутку настанка и урезивања у разум), већ зато што га је годинама очекивао, проводећи свој живот у земљи бескрајног припремања на апокалиптични ударац.

Тако су сатима животарили једни поред других, породица спржених шака и један човек у колима. Новак се у тим тренуцима борио само за очување сопственог разума, разума који су неуморно нападали сви чланови те породице својим црвено-црним шакама али и он сам својим, чврсто, до престанка протока крви стегнутим рукама око волана. Иако се никуда није кретало, већ само стајало.

Колико је год пута покушао да из свог грла исцеди неку реченицу, неко питање или макар уопштену псовку (јер остали цивили су се бар тако сједињавали, малограђански, без већег уплитања са избеглицама у колони) пред том несрећом која је попут густог дима наједном обавила све људе, иако је сунце сијало да није могло бити јаснијег, кристалнијег дана, исто толико пута је себе у томе спречио, да не би дошао у позицију да увреди или можда разгневи, или да, њиховим одбијањем контакта са њим, себе не доведе у опасност.

Од чега?

Од пуцања по свим шавовима ту, на сремачком путу, од опасности да полије из канистера бензином и себе, и своја кола, и све њих, па их затим, све заједно, ритуално спали, од крика што га је могао испустити било прво он или неко други, у једној махнитој инкантацији која би свима пробила бубне опне, док би небо, незаинтересовано за те људске израслине на својој кори, као и обично само мудро ћутало. И можда, само можда...гледало.

А затим се одважио, без речи узео кутију прве помоћи са задњег седишта надређујући је оној другој, фотографској, изашао из кола оставивши врата отворена и кључ у брави, и прво чистио и превијао руке најмлађем детету, оном што је и поред све своје сломљености, укачено тим дечијим духом још неспремним на унутарњи пораз, најведрије могуће својим погледима контактирало са њим (немо изговарајући марку аутомобила), а затим редом свима осталима. Без иједне речи, чланови породице пружали су руке, бојажљиво и ћутке али у исти мах и утучено, ако не и згрожено милошћу човека. На самом крају, нису рекли ни хвала, нити изговорили једну једину реч, утопљени у дубоку, Новаку се чинило, разапињућу увређеност пред ситуацијом у којој су, ето, они стајали на том друму путујући некуда где нису знали шта их чека, бежећи однекуда где их баш ништа више није очекивало. Или је тај могући разговор прекинуо покрет колоне?

Ако је нешто запамтио од тог лета, онда је то била слика шест, седам пари спржених шака са којих је отпадала кожа. И отисци прстију са њом.

Зато је и касније, током читаве године, па и после њеног трајања, Новак сањао како отпадају прсти са његових шака, тражећи у томе тајну поруку везану за његово лично постојање, уместо да је прихватио чињеницу да је та слика била толико визуелно и идејно чиста и јасна, да ју је било немогуће сањати у интегралном, репетитивном облику. Јер се и подсвест, кроз изостанак реалистичне емулзије сна, борила противу призора. Сећање на тај август за њега је било сећање на колону сунцем и страхом спржених људи, на колону која се споро креће, толико споро да је свака честица прашине тог дана путовала брже, на готово ритуалну поворку у којој није било места за религијски занос. Већ само за жртвовање. Безразложно, без некаквог смисла који се могао накнадно уписати, смисла кога би се неко из поворке или неко из њене околине могао сећати, а који је, морало је бити, некада постојао.

Тај месец је био и мешавина неке апстрактне несреће што је обитавала свуда унаоколо, у којој се пливало или по којој се плутало, и једног реалног, мада прималног страха. Страха од смрти. Све то окупано топлотом. Инферналном.

Још једном дубоко уздахнувши, примакавши се својој постељи у коју није био рад да гледа, Новак невољно и у први мах бесциљно премести поглед ка плути изнад радног стола и ка фотографијама распетим и крволочно прибоденим, учвршћеним прибадачама. Учинило му се да су му се сопствене фотографије осмехнуле.

Трудио се да постепено и систематично замењује фотографије изнад радног стола, урађене увек у истом формату, што је зависило од мапе слика на којима би радио. Тако би слева на десно, од горњег па све до последњег, најнижег реда, свакога дана скидао по једну фотографију и на њено место доводио, у правом смислу те речи, онако како слепац испитује нови простор, по једну фотографију из нове мапе. Тако би метаморфоза стања његове свести и духа бивала очигледнија, јер би, после дугог посматрања, уочивши како једна нова серија и нови фон слика почиње да осваја простор плутане табле на зиду, могао да врши коректуре, да даје упуте својој креативној енергији (тада је веровао у "креативну енергију" као у силу отпора потонућу у капиларне трептаје галопирајућег страха), да одлучи шта треба појачавати или наглашавати.

А када би и последња слика била замењена новом, она прва у првом реду морала је бити склоњена да би се појавио неки нови смисао. Тако је, попут маратонца што свакој трци прилази као првој и последњој, оног тркача што стално контролише сопствену продуктивност, он сам, колико је то било могуће критички оцењивао свој рад и анализирао своје приватно, лично, животно стање у коме се налазио.

У том тренутку његовог спорог, учмалог присаједињавања са фотографијама, на зиду је владала метаморфоза у којој су слике из нове мапе (портрети маргиналаца, социјално најнижих облика живота у граду), замењивале оне из старе мапе (проституција у Београду). Улични продавци бензина, тезгароши и накупци водоинсталатерског алата са бувље пијаце, пљескавичари на приласцима железничкој станици, безуби семенкари испред "поново раде" биоскопских дворана, просјаци са лажним и злослутним осмесима на уснама спремни да због изостанка девалвираног новчића баце најгору могућу клетву на замољеног пролазника, Циганке обучене збрда-здола као какви мутанти постнуклеарне катаклизме, сви они, дакле, сада су заменили раскокане Румунке у лихтплавим ципелама налакћене гротескно на аутомобиле, разгаћене провинцијалке којима су недостајали готово сви зуби али не и помодне минђуше у ноздрвама, на пример, прве јавне градске травестите што су пућили своја смрдљива уста на фокус камере.

Пребацивши се на тај уобичајени координатни систем фотографа, Новак је морао помислити како је и на једним и на другим портретима страх од смрти, у својим последњим анималним трзајима лажне разузданости тела и духа, почео да се прелива с једних на друге становнике овога града.

Како је све то постајало очевидније и како је, сасвим вероватно, свако лице с фотографија (и када га је бирао, и када га је развијао, и када га је сушио, и када га је објављено у неким новинама гледао), упућивало само њему јасну поруку:

"Упитај се шта је с тобом? Упитај се како је могуће да сам ово Ја, овакав, а да дишем исти ваздух који дишеш и ти? Ми смо суграђани, да ли је могуће да се и ти оваквим осећаш, али још немаш храбрости да то себи признаш?"

1.

Фијук тролејбуса, прозујавање електричне направе што се више готово нигде у свету није употребљавала, или и јесте али као туристичка атракција, фијук па грмљавина нахерене лађе што је прохуктавала Толбухиновом улицом парајући својим науљеним смрадовима пнеуматика летњи ваздух једног, наизглед напуштеног града, цела та компасерија одвлачења пажње није могла оставити ни човека уроњеног у фотографије што су напасале његове замућене очи и Новак, пренувши се из летаргичног покушаја поновног успостављања менталне равнотеже, макар пред сан потребне, дохвати нагло, једним хитрим покретом, као да га је неколико сати планирао па се уз превелику одговорност није усуђивао на такав скок, дохвати, дакле, писмо што је лежало пресавијено на његовом радном столу и нехајно га расклопи.

Пре свега, није ли то писмо била најконкретнија материјална веза са старим Кратовцем чији су портрети били његова најновија, потпуно непланирана пасија, издвојена из силине различитих, разбарушених планова и жеља, веза са потпуно слепим човеком једном ногом дубоко огрезлим у саму смрт, човеком до кога је, муњевито и као по пројекту, дошао преко свог комшије што је и сам обављао правне послове у Савезу слепих и слабовидих, видевши га само једном на прелазу испред Карађорђевог парка како је, потпомогнут тим истим комшијом, више снаге улагао у одупирање тој непотребној му помоћи, дрхтећи више за безбедност комшије и помагача него за своју личну сигурност, већ на први поглед оставши прикован за то избраздано лице чија је племенитост нагло бивала замењена једним скоро безубим осмехом старца који као да је позивао на само проклетство, за лице са кога је белина беоњача, парадоксално, емитовала постојаност и безбрижну сигурност, удаљење од света што га је окруживао до те мере да се човеку морало причинити, макар на трен, да је сам слепац окруживао свет својом немогућношћу да га обујми, дефинише, прегледа, анализира, можда само та истанчаност слуха и вероватно свих других инстинктивних радњи приковала се у једном јединственом трену за Новакову пажњу. Знао је човек да су такви процепи између сасвим рационалног сликарског плана и с друге стране, потпуно иреалног, нагонског и пречесто погрешног фокусирања на нови призор чешће штетни него корисни, али је у том сусрету, и наставку мало низ парк, праћен том двојицом све до улице Огњена Прице, или сам као пратилац њихове шетње, док је сунце под неправилним углом за то доба године падало на комплекс Онкологије, тамо из правца из кога су они дошетали њему пред ноге, у том је сусрету, дакле, и неколико тек реда ради проговорених речи осетио потребу да сними то лице што је деловало, окупано подневним сунцем као змијски свлак, као нешто што непрестано отпада, исцурева, као да се свлачи једно из другог, као да полако све отиче па се (у смислу кичерских перпетуум мобиле фонтана за кућну употребу) поново враћа на једно исто место одакле ће поново поцурети надоле, према земљи, потом и потребу да се, дакле, њиме, без наручиоца или наредбодавца, мало изразитије забави.

Тако је између њих двојице брзо успостављен контакт, али колико се год трудио да у првих неколико сесија открије прави разлог пристајања на један, за слепог човека сигурно помало тугаљив и увредљив положај да буде фотографисан (какве је само Новак борио битке да би усликао и најобичније људе, чак и чланове његове фамилије што су као амерички Индијанци живели у страху да ће им сам чин сликања одузети душу), и то фотографисан без иједног правог разлога, без иједног правог објашњења, сем, наравно, неутаживе, импулсивне потребе фотографа да задовољи своју глад, колико се год трудио, дакле, да не буде погрешно схваћен али, истовремено и сам не схватајући зашто је стари Кратовац дозвољавао њихове сусрете, односно зашто је уопште, тако пензионерски тачно и уљудно, долазио увек у заказано време у Новаков стан што је истовремено био и фото-студио, човек у прво време није дошао до правог објашњења.

Тек, ето, њихови су сусрети временом почели да постају све занимљивији, и после Новакове усиљене шале једном приликом изговорене ("Ако икада пожелите да се кандидујете за председника Савеза слепих и слабовидих, господине Кратовац, макар ћете имати прегршт одличних фотографија за плакате, пошто и сам повремено радим оне велике паное за председничке изборе"...), нешто се у смиреном, опуштеном, старом, слепом интелектуалцу и власнику неколико факултетских диплома Брајевом азбуком савладаних отворило и старац је, напрво мало стидљиво а потом све чешће, и што је још важније све лепше и лепше отварао приче.

И заиста, после неколико сусрета, у оним тренуцима када је Новак успевао да своје потпуно неоправдане сесије заказује између јурњава ка преживљавању, када је већ број испуцаних филмова премашивао и најпрагматичније фотографске задатке, човеку постадоше занимљивије Кратовчеве приче од самих портрета.

Онда је једном приликом, већ се спријатељивши (тако је помишљао Новак у том периоду њихових виђања), старац својим необично сигурним, за те године невероватно мирним и стабилним прстима што их нису мимоишле старачке пеге али јесте старачко дрхтурење, тај човек без породице и наследника, функционер сумњиво функционалног удружења, извукао, дакле, из џепа један пресавијен комад папира и потом почео да прича нешто, напрво несхватљиво, о човеку који је управо дошао са разних ратишта на којима је његово постојање обитавало, о човеку који је изгубио тамо оба ока, дакле ратном инвалиду о коме је Савез (изговорио је то са дозом аутоироније, као да ни сам, сваки пут када би изговорио реч "Савез", није веровао у постојање тог тела) преузео бригу.

Намотавајући апарат старије производње јер је њиме покушао да ухвати печат појавности свог новог сликарског модела, Новак је пречуо причу хватајући је нехајно само за репове и прирепке док је све остало струјало око њега одузимајући му прилику за заинтересованост, ступајући ретроактивно у контакт са том причом тек пошто је оком, својим вештим оком окрзнуо предмет што га је старац извукао, држећи га прецизно и мирно врховима кажипрста и средњака. Тек пошто је угледао писмо.

Старац је тада први пут проговорио јасно, проговорио фокусирано на једну важну, веома важну ствар, први пут, чинило се Новаку, могао је да чује апсолутно све поре шумова што су се стали јављати, што су стали кружити око задатог предмета.

"Младићу, време је да и ви учините нешто за некога ко још не би дуго обитавао овде, међу људима. Погледајте ово писмо. Написао га је тај несрећник својој жени пре пар година. Са ратишта. Видите да ли ту има нешто што би вас заинтересовало."

Старац није скоро ни пружио руку, довољно је било што је благо смањио стисак својих мирних прстију и папир је залепршао простором прецизно се смештајући на дрвени, ко зна у ком делу подрума ископани сточић, проналазећи своје место том ексцентричном радњом особе што је непрестано остајала у дубокој тами, прецизније него што би то ико други успео да учини.

2.

"Толико смо кратко подшишани да зима улази и под вунене капе, црне лоповке које су нам дали пре два дана. Могу да видим код других и осетим код себе, како на појединим деловима главе, без икаквог реда, чак и на оним заштићеним капом, расту једна по једна, тамноплаве мрље, како се кожа на тим мрљама полеђује све до самог отпадања, па човек више не зна да ли да се чеше по глави и прави ране или да пусти. Ноћ је одавно пала и сада је дубок снег око нас, изгледа као бело ноћно небо што рефлектује готово све звезде са горњег, црног неба, толико правилно да имам утисак да ходамо по великом огледалу у које нам пропадају ноге. Пси које су нам дали у напуштеној касарни грабе напред и ми покушавамо да их стигнемо, али тежи смо од њих па све више и више тонемо. Не знам још колико ни где смо. Изашли смо из Богића Дола и далеко је за нама светло последње сеоске куће, тамо према истоку. Према западу, биће да нисмо толико далеко, линија раздвајања. Пси и даље грабе, онај старији, вучјак се утишао, боље, његови урлици су одјекивали и санкали се, суновраћивали су се низ ободе планине, топећи, чинило се, глатку мрзлину снега. Најзад, нањушили су нешто. Четворо нас је, пети, један суви младић из Севојна, остао је у шумарку. Повраћао је тако светлу, розикасту а опет, чинило се, бескрвну слуз да смо видели како данима није ништа јео. Има ли розикасте слузи у човеку? Можда нека нова, пета жуч. Ћопави вади две батеријске лампе, покушава да осветли парче снега што су га пси изровали. Брадати узима ашов и копа у снегу. Стење. Ћопа се пресамитио, псује и мапе и лампе и псе. Они поново реже. Нешто су нањушили. Питам се где је линија фронта. Копам и ја. У леђа ме удара, баш ме убија у крста крута торба са апаратима. Понео сам два, увезана у џемпер да се не заледе. По овој тмини блиц ништа не вреди. Брадоња бесно копа, ради више од бораца. Брада му гребе површину глача, тамо где још није прокопао. Уморан је. Сви су престали да га опомињу, да га смирују. Треба им сада један такав. Брадати ђаво, негде из Лике, одакле ли је?

Старији вучјак је потпуно миран али одбија да погледа у рупу коју због њега копамо. Још горе, погледава негде у ноћ, чуљи уши као да га сада не интересује оно због чега је толико грабио у снег. Чељуст му се кеси и дах полеђује испред ње. Брадоња псује, сада сви гледамо у ископину, ништа се не види. Вадимо их. Два или три тела. Толико су залеђени да се могло десити да су стајали и два, три дана а да их ништа није променило. Један у униформи. Брадоња покушава да стргне са рукава војни амблем. Крпа се, онако залеђена, мрви под његовим прстима. Као да је битно. Њему јесте. Сада псује.

Друга два тела су у светлоплавим, радничким оделима. Очи су им упрте у звезде. Толико су наплавела њихова лица да су боје индига. Зачудо, поред широм отворених очију која емитују ужас, гримасе су им мирне. Усне једног од њих склопљене су тако мирно, тако напућено, изгледа као да је цмокнуо ту прилику која му се пред крај указала. Други у шаци стеже мотку. Држак од лопате, одакле му лопата!? Трећи, онај кога највише чистимо од снега, изгледа да ништа није приметио пред крај. Његово лице је мирно, изнад десног ока обрва му је издигнута, његово лице је лице плавог, модрог створења што у миру своје трпезарије чита спортску страну новина, и једина реакција је чуђење поводом резултата. Боље за њега. Уши су му светлоцрвене, вероватно је на том месту вирио из снега. Брадоња им јебе крваву мајку, да им јебе матер у ону пичку ненормалну..., није му јасно јесу ли то њихови или наши.

Поново тражи ону распаднуту крпу са рамена униформе. Свима шију иста одела. Моја униформа има исте џепове као код једног њиховог на чије сам тело натрапао прекјуче.

Не могу да сликам. Није ми мука, стомак ми је толико залеђен да се црева не мичу ни горе ни доле. Повремено осећам како моје тело не лучи ништа. Чак ни пљувачку. Ћопави препознаје чизме униформисаног. Нису наше. Брадоња ми нешто виче. Узнемирио је псе. Тражи ми да сликам, каже да су ме само зато и повели. Не могу.

Поставили смо три тела једно поред другог. Једном не можемо да избацимо држак из руке. Два наша борца се смеју. Оном блаженом покушавам да исправим ноге. Повијене су у смрзотини негде у коленима. Његово тело изгубило је статику. Клати се лево, десно како ветар дуне. У ваздуху миришем снег. Онај суви, лепршави што не даје ни грудву од себе. Вучјак њуши отворена уста једног мртваца. Набија њушку унутра. Почиње да чупа, бори се са ружичастим патрљком укрућеног меса, клизе му зуби у залеђену површину језика. Брадоња копа по џеповима оног другог. Ћопави пушта вучјака да растрже. Узимам торбу за апарате, ударам џукца, урлам, покушавам да га оборим, зубима сам га заклао. Џуле се сада окомљује на мене. Давимо се у снегу.

Очњаци су му балави, њушка је потпуно изродила чељуст која испада, удвојило се његово лице, сада је чељуст испред пса. Квасе ме бале по лицу, не успевам да га савладам. Дерем се колико ме грло носи. Ћопави удара кундаком пса у слабине. Овај се повлачи. Брадоња зове за батеријску лампу, пронашао је неку исправу. Наши су, ово су ипак наши...

Онда, бљесак. Затим, туп ударац. Неко нас гађа. Не, не нас...неко гађа шумарак из кога смо изашли. Тамо где је остао онај из Севојна да повраћа. Шумарак сада гори, пламти свака безлисна грана. Док пројектили лете изнад глава, пси лају и трче у круг. Тај круг се шири. Онај блажени, коме сам покушао да исправим ноге, сада се смешка. Његово плаво лице рефлектује наранџасту светлост неба којом смо сада окупани. Полазимо. Нико више не обраћа пажњу на мене, сем оног блаженог мртваца са наранџастим осмехом. Око мене падају ватрени опиљци граната које нас пребацују. Упадају у снег са врелим шиштањем челика, моја огледалска, ледена површина се пуши. Помишљам како личе на оне чвориће буђи и влаге на нашем старом огледалу у предсобљу. Деформишу погледаног, буботке и рупе јављају се на лицу онога који се огледа. Идемо одавде.

Наш нови посао, ископавање лешева.

После текста потпис "Твој Иван" и потом ништа. Још је остало места за белину папира, једног јединог листа умашћеног хемијском оловком, ситно исписаног листа.

Новак није приметио како је дан неумитно замро за време његовог концентрисаног читања, штавише, за време плутања по туђим крхотинама успомена које то можда и нису биле, јер су опстајале толико јако и упорно да је било невероватно чак и помислити да би неко пронашао довољно присебности да запише овакве ствари, Новак, дакле, није ни приметио како је дан отишао са прозорских окана. А прозори су били једино што га је изоловало од већ касноподневне вреве на прометним улицама, од буке тролејбуса.

Човек је помислио да је можда најстрашније везивно ткиво њега самог са овим парчетом папира, кукавичким јајетом што га је стари Кратовац угурао подно Новаковог гнезда не питајући има ли довољно присебности то биће да се уопште упути у ткиво, међу поре и нерве самог текста, можда га предајући њему баш из тог неповерења, да је та најчвршћа веза потекла управо из једне баналне чињенице да је то биће, тај Иван (помислио је током првог читања његовог имена на Ивана Горана Ковачића, слепог песника пронашавши симболику и у тој околности) био фотограф. Док је још имао очи. Баш као и читач. Повијен над свој радни сто само је лагано заклопио папир. Могао је у том трену осетити како је нешто полагано почело да се удваја у њему самом, правећи две половине које би ускоро могле пореметити статику фигуре на столици па би, уз невелику буку, само трен после попуштања, и једна и друга половина пале на под растуривши се у хиљаде комадића. Тако је било, наизглед немотивисано, безразложно и после сусрета са породицом опрљених шака.

Човек је осећао ту, у својој радној соби, после трећег читања текста нит једног потмулог, радиоактивног струјања. И поново је његова глава, макар махинално, полетела ка плутаној табли на зиду и фотографијама, према метаморфози једне мапе слика које су гутале оне друге, претходно постављене. У том трену све му се учинило плошним. Као да је нека трећа мапа фотографија почела да се појављује иза, па све више и више испред ове прве две што су и саме биле у борби. Како је неумитно почела нека непланирана, фотографска промена у којој би обе серије (о проституцији и о маргиналцима) ускоро прогутале трећа мапа слика. Са једног филма који можда и не постоји, који можда није ни постојао. Беспомоћно је запалио цигарету.

Можда у тренутном запошљавању свог разума и није могао сагледати шта га је чекало, тек организам је, чинило се, веома добро знао шта га очекује, емитујући немуште сигнале о самом чекању, толико упорно да се власник тог организма морао запитати о чему се, заправо, ради...није ли се чекало на још једну, четврту, непланирану метаморфозу у којој би, један други организам почео да замењује овај постојећи. А те промене Новак се тада веома уплашио, можда управо зато што је она једном већ наступила а да то тада није приметио. Можда у оном августу. Или се томе није ни одупирао. Једном када промена завлада, помислио је, ништа је више неце избацити из тела.

3.

Апарат је поново окинуо и усред нагло поремећеног зујања, звучног исијавања механике што је морала служити заустављању времена, петрификацији самог призора који ће регистрован и наново откривен у развијачима, течностима што су готово алхемијски оцртавале нове обрисе наизглед препознатљиве ствари, предмета или догађаја, који ће, дакле, послужити као алиби, као доказ за судског вештака да се извесни ниво реалности ипак некада десио, што ће сигурно посведочити и о постојању актера реалности, додуше у времену пре и после уснимљеног трена, човек је, истовремено инстинктивно мењајући баждар на светлометру и другом руком подешавајући потпуно другачији угао халогенке, посматрајући из прикрајка старога Кратовца који је у том тренутку (мисливши, ваљда, да га Новак не гледа, или можда управо знајући да га посматра) својим обневиделим лицем и устима широко развученим у полуосмех просто гутао нове зраке светлости што су га шарали, вероватно изазивајући очи да се подсете свог фантомског уда, скрасивши се мирно и уљудно у студијску столицу, ни сам не знајући зашто је баш њега овај младић изабрао за свој модел и коме то скоро исцурело лице може чинити пријатност да те фотографије уопште и гледа, човек је у делићу секунде морао помислити и на оно што му се увек, у истоветном делићу, јављало, осећање да више, после овог окидања неће никада успети да квалитетно слика, да ухвати тренутак (као што је и вожња бицикла била ствар која се, једном научена, више није могла заборавити али која је изнова бивала обавијена страхом да се неће поново успоставити равнотежа), после чега се махинално подсетио реченице неког, њему већ непознатог естетичара, реченице која је, тако очигледна и проста, одувек пружала одгонетку његовог посла: "Фотографија механички понавља све оно што се више никада неће поновити у животу".

І Да ли сте можда стигли да погледате оно писмо што сам вам га оставио јуче, млади господине?" разбиле су речи изговорене кроз промуклу тубу многих набора и грлених спазама тај наизглед постигнути моменат потпуног смираја, заустављања времена под широким сноповима светла што се разливало преко просторије, ипак изненадивши човека који се и сам, читавог јутра, припремао да упути директно питање старцу.

"Јесам...морам признати, неколико пута сам прочитао писмо...А тај Иван, он је, рекосте, изгубио оба ока", правио је Новак тим концентричним круговима неки забран, можда себи одступницу, "у рату, и сада је препуштен Савезу?"

"То сте већ чули, Новаче, али да ли погађате зашто ми је било важно да баш ви прочитате писмо?" рекао је старац покушавајући да не примети нервозне покрете дрхтавих прстију троструко млађег човека од себе, којима га је намештао у нову позу њиховог необичног познанства.

І Претпостављам због тога што је човек фотограф...био фотограф", Новак је узвратио суво и не гледајући га, можда из уобичајеног страха онога који може сагледати погледом свет према некоме ко га обујмује сасвим другачијим механизмима него што би то биле очи.

"Хм...то ми није било блиско размишљање, морам да признам. То је један несрећник око кога већ неколико месеци ниједна од наших успорених комисија (па видите само како ћемо изгубити и две пензије док се неко накане), не може да одлучи коме, у ствари, његов случај припада. Он се сам и пријавио у рат а претходно је био фоторепортер неког великог, претпостављам, листа из Бања Луке. Несрећа...", замрле су речи већ на Кратовчевим уснама али је његово лице задобило неку гримасу продужене реакције, можда очекивања (о, да, Новак је баш тако протумачио старчеве потезе) да саговорник настави реченицу.

"А, како му се то десило...шта, само очи..?"

"Па, видите, ви сте млад човек, можда су вам те неуралгије данашњег времена ближе него старим људима (ми пре свега од седамдесете године сасвим другачије гледамо на време у коме смо, знате, проживите нешто и потпуно се шћућурите под неко стаклено звоно и почињете да мање разумете људе око себе, па, то је и природно), управо у том грму лежи зец. С једне стране он има лекарска уверења да су му очи, опростите, страдале док је био у неком заробљеништву, ђаво би га знао где, с друге стране, они из Заштите на раду тврде, или је то само мишљење једног прпошног, да простите, лекара, да је он сам себи...извадио...знате на шта мислим", изрекао је старац са таквом лакоћом иако је садржина његовог исказа постала застрашујућа, можда још страшнија слепом бићу него што би то могло деловати ономе који о својим очима не размишља, као што не размишља ни о својим плућима, ноктима, коси, и Новак се лецнуо, неки неиздрж се увукао у њега, као да је даљим отварањима бленде покушавао да разори започету нит њиховог разговора.

"Боже господе, шта ли је тај несрећник видео...када...ма, ајте, немогуће је...", само од себе излетело је то из њега, "мислим, заиста се о том страшном рату свашта прича али схватате, човек после одређеног времена не може ни да се договори са собом да ли то само телевизија пумпа крволочност супротне стране или је сав тај ужас тачан.." Новакове речи почеле су да не верују једна другој, човек се сав уплео у ту лажну форму хладнокрвности и сам је прекинуо у пола реченицу.

С друге стране, старац није ни обратио пажњу на његове речи. Изгледало је да је у том тренутку Новак могао имати толико присебности да анализира његово лице (а касније, враћајући се на анализу призора јасно присетио нечег што у први час уопште није регистровао), као да су и његове уши постале слепе у предвиђању да ће недовољно флексибилан дух његовог фотографа изабрати непотребне и непромишљене речи, те се старац само престројио у својој навалентности да човека увуче у "причу" и наставио даље.

"Знате, то су ствари о којима, заправо, и не вреди причати. живот је то што је живот донео, и ништа више. Тако вам је то. Трпите и трпите и то је ваш живот, мислим, то трпљење...али ето тог Ивана у Београду, код куће све попаљено а ови...они су их продали...и тако је човек овде, они га шаљу у "Рудо", питам вас, шта ће слеп човек на "Руду", није он ногу изгубио...а довео је жену са собом. Деце нису имали. И жена му је, да би све било грозније, јако болесна. Поткровље на Душановцу. Па ја не могу да вам објасним колико је среће тај човек имао да уопште добије нешто, па знате ли ви колико је тих бескућника, бораца што живе по подрумима, ако уопште и живе. Него, жена је из Србије, па је неки њихов кум кума, рођак, ђаво ће га знати ко и шта успео да им издејствује то поткровље".

Скупивши храброст да потпуно доведе у опасност целу причу, помишљајући на тренутак да је можда најбоље и заборавити на тај хир, ту лудост да слика без потребе старца и да допушта да га исти увуче тако дубоко у поре неке душебрижничке, можда старачке приче, он који није ни са својим родитељима проводио више од сат времена недељом не би ли избегао те сипљиве, старачке приче о проблемима који и нису проблеми док се прећуткују оне најгоре могуће муке (као да оне не представљају проблеме него тетка којој су исекли телефон а она је уредно платила и чекала у реду, у пошти неколико сати да би јој и овако нељубазна шалтерска службеница загубила уплатницу, па ето шта се десило.....бах, ужас!), Новак се одлучио за фронтални наступ.

"Није ми јасно...зашто ми све то причате, господине Кратовац!?"

"Ви сте човек уметник, иако не могу да видим какав, иако ту вашу уметност никада нисам ни могао да упознам као што неке друге, слободно могу рећи, знам. И тај други човек је фотограф. Био. Не верујем уметник, али ипак...неки колега. Не знам ни сам, можда сам помислио да би његова прича (а знате како је у Савезу, ту ретко ко и долази и када дође онда му кувамо и кафе и тако, потребно је дружити се, пре свега није ли и Савез основан по указу Министарства за здравље баш зато да бисмо се виђали и причали), па ми је, несрећник у више наврата испричао готово целу своју причу о том ослепљењу у коју ни сам нисам могао да поверујем а, верујте, причао је тако опуштено као да се никада ништа и није десило, тај Иван Ковач", тада је Новак морао помислити да је читава та подударност, или можда би то била погрешна реч, та нека повезаност, јер и сам је помислио на Ивана Горана Ковачића када је први пут прочитао његов потпис, а сада баш Ковач, можда је све то већ помало смешно више него што је страшно, "и читава та прича, надам се да вас не замарам, Новаче, толико се урезала у меморију једног овако старог човека, а знате, у овим годинама готово да ништа и не може да вас заинтригира, када сте пола живота већ проживели тако како сте проживели, толико да је створена готово потреба у мени. Знам, рећи ћете, старац је посенилио и сада више не зна ни шта чује а камоли шта говори, али, верујте, ако бих осетио током препричавања те приче да сам вам макар мало досадио, опростите ми, одмах бих то могао приметити и одмах бих престао препричавање".

"Не знам шта да вам одговорим", почео је Новак тада већ одлажући апарат у тврду кожну футролу, покушавајући да максимално пажљиво, неувредљиво, одврати човека од покушаја да га увуче, па није ли већ и сам, без помоћи неке тужне људске сторије био заглављен, тако му се чинило, у бестежински вакуум сопствених снова и неке недостатне клаустрофобије, можда само нервне напетости (произведене ко зна када али оне која је мукотрпно чекала у прикрајку, чекала да се развију посебни услови, као, рецимо код херпеса, па да у свој својој снази хрупи напоље, на површну коже), довољно нерасположен на онај начин на који се при сваком новом удисају ваздуха испушта читава какофонија дубоко упретених издаха када се пред свест стално поставља једна висока забрана могућег одустајања од себе самог, "без икакве увреде, молим вас, нисам сигуран да ми је у животу потребна још и туђа мука. Мислим, ја не мислим да било чиме умањим страдање тог човека...и морам вам признати да ме је, да ли потресла или само такла та прича, прецизније, писмо које сте ми дали...али, не видим могу ли ја ту ишта помоћи. Не мислите ли да је довољно, па и сами кажете, недобронамерног уплитања читавог тог бирократског апарата, нестручног поступања с његовим животом, да је потребно да се у читаву причу, макар индиректно, и ја умешам, довољно нестручан за пружање одговарајуће помоћи.І

Новак се увелико запетљао у сопствене речи и у следећем тренутку, осећајући добро познат свраб загонетке (која не само да се отварала пред њим него га је, чинило се, увлачила у своје тмасте поре), позив да се загонетка реши, у следећем тренутку је, дакле, његовом свешћу протутњала чак и мисао да старац овим путем жели да разгали Новакову душу, да заправо издејствује нешто сасвим друго, рецимо чин плаћања за ове сесије, пре свега људи Кратовчевих година су се и сналазили на много недостојанственије начине не би ли икако преживели време глади и деградације, при чему старац уопште не би био крив за ту мисао, јер сам је фотограф први понудио (додуше, стваралачки заинтригиран његовим ликом, тим уморним лицем басета, енглеског басета, лицем што је ишло, чинило се, наруку самом протоку времена топећи се пред фотографским окуларом па се поново враћајући на стање претходног истопљавања, али о свему томе старац није морао да размишља, једноставно је могао пожелети да му Новак плати за снимање) да нешто петља са њим, човек се ни по чему није "утурио" Новаку на услугу. Ипак, Новак је убрзо одбацио овакву помисао, јер су се концентрични кругови приче која је стала везивати његову вољу за себе били толико компликовани, исконструисани, усисно јаки попут срца речног вира, да је било немогуће покушати тако баналну акцију тако компликованим путем. Чак и за слепог човека.

Кратовац је само дубоко уздахнуо и његове су се беоњаче (које попут других слепих људи није крио, или само пред Новаком никада није носио тамне наочаре пуштајући да се иначе непријатан призор преокретљивости зеница што су без икаквог оптичког повода лутале лево, десно, често се суновраћујући или залетајући испод и изнад капака) готово преплавиле неком рефлексивном опном, као да је светлост Халогена 233 почела свој нагли заокрет од његовог лица назад ка свом изворишту, и човек је прешао руком, руком која је први пут мало задрхтала (Новаку се учинило тада да су новци ипак, ипак иза свега), прешао, дакле, руком преко свог лица просто испијајући и последње капи течности из веђа, капака, образа и носа, на неки начин цедећи оно последње што би ускоро, макар у Новаковом поимању ликовности тог лица, и само исцурило, и само се преточило у врат и, надаље, рамена и потом изговорио реченицу што није одмах имала никакве везе са досадашњим током њиховог разговора и надаље, познанства уопште, просто се упињући да отвори нови и наизглед потпуно нови круг.

"Новаче, изгледа да сте се лепо сместили у овом простору. Истина је да сваки пут када уђем у вашу зграду осетим мемлу и трошност, претпостављам, самог улаза. Да вам право кажем, Чубурску улицу и замишљам годинама као трошну, склону паду, као неки урбанистички заокрет у односу на Толбухинову, Каленић пијацу па и сам парк, тамо, према Пејтону, али осећам како је потпуно нова ствар када се уђе у овај ваш простор. Све одише, дозволите ми, неким миром, можда је то због ових дебелих тепиха, овај простор као да је сасвим сигурно изолован од остатка куће. Знате где ја живим?"

Новаку се учинило да је отварање новог круга око исте ствари ипак својеврсно одмориште од њиховог, у последњем тренутку неочекивано напетог, затегнутог разговора (човек се покајао што је уопште изазвао такав заокрет јер је устаљеност, мелодичност Кратовчевог гласа била на трен уништена те и сама њихова заједничка, за тих неколико виђења успостављена хармонија једног који не пита сувише и другог који не може да види, али онда се, отварањем новог круга поново успоставила), одмориште у коме је Кратовац узимао нови дах и испонова покретао шуњање око Новакове воље.

"Не, бојим се да ми никада нисте рекли, мислим, знам да сте негде овде, на Врачару."

"Видите, овде сам и одрастао, у Шуматовачкој улици, у броју 42, знате ону двоспратницу, предратну, четири стана само...али то сам био приморан да мењам за неки мањи простор, још у оно време банака и оне, како су говорили, пирамиде, ланца новчаног, већ су ту пензије постале више него скромне, ако смем да кажем, безобразне, па сам мењао тај стан и добио мансарду. Све је то ишло преко Савеза слепих и слабовидих, углавном, да не дуљим, добио сам мансарду у једној веома чудној згради, рекао бих здању, да, чудном здању. То вам је, ако сте пролазили туда, једна предратна шестоспратница између улице Пастерове и улице Др Суботића. Да, изненађени сте....то вам је иначе зграда истурене катедре за анатомију Медицинског факултета између, бојим се, непримамљиве зграде Онколошког института и Диспанзера за децу заосталу у развоју. Али не жалим се. Када човек неке ствари не види, онда их и не осећа. Да, да, то вам је велика, бојим се и једина предност слепих људи. Једноставно, то конзервира мало нервни систем, мислим, та селекција. Не видите, додуше јаче осећате и чујете али половина људских нерава, сигурно је тако, троши се на визуелном. Ви то морате знати, то вам је и посао, вероватно и инспирација...", наставио је човек свој, рекло би се, извештај Новаку, покушавајући да у таласима нових речи, исказа, негира, уништи сваки могући коментар (пре свега и сам је Новак задрхтао када је покушао да замисли ту зграду, заправо, њено окружење свим тим болесним људима. Није ли и он увек заобилазио Пастерову улицу и сва преплашена лица људи што су некога дочекивали, или предавали болницама, па још у последње време окот, просто окот Циганки (што су просиле испред болница очекујући да ће сујеверје и затеченост људи пред болешћу и материјализованим, конкретним страхом од смрти одрешити њихове кесе), онако како је заобишао коментар, дакле, пребивалишта које се просто природно нуди за неку псовку, уздах или цоктање у оним напливима људске енергије која би да избегне, претекне, превари, отера сваку повезаност са болесним људима.

"Ух, па ту вам нимало није једноставно...а, кажите ми, колики је то простор, како, Ви имате само поткровље те зграде!?" уплео се фотограф у питања, у конкретност својих питања иако није желео ни да настави причу о томе али тада је већ било касно, нови одсечан напад могао је потпуно дестимулисати, наљутити човека.

"Да, то је јако добар простор. Фактички, за седамдесет квадрата стана у Шуматовачкој добио сам скоро седамдесет квадрата али по знатно нижој цени. Успео сам да нешто приштедим, а, да вам право кажем, уплашио сам се као и сви старији људи, да ће ме неко изиграти. Јесте, да останете у овој земљи још без крова над главом, онда заиста можете сами да се спакујете у гроб", изговорио је то у једном даху, поново запетљавајући невидљиве нити, кријући их негде у себи, и потом се насмејао сопственој муци.

Новак је климнуо главом. Потом извукао цигарету из згужване кутије што ју је купио од кутијаша у Хаџи Мелентијевој улици који је изгледао као да су га, заједно са његовим паклицама страних цигарета, избацили из воза те се угрувао и изгужвао ништа мање од паклица (а можда и јесу, помислио је док је пружао новац), и пре но што ће запалити сугестивно климнуо главом у потрази за знаком дозволе, схвативши у следећем моменту да је боље да се угризе за језик јер Кратовац то није могао видети (ипак, остао је запрепашћен чињеницом да је старац климнуо главом не реметећи тишину, ваљда осетивши звук развијања провидне фолије са кутије). Међу њима се за тренутак створио дим и Кратовчеве ноздрве су поскакивале пар секунди несвикнуте на дуван али је часно прећутао свој отпор према пушењу.

4.

Поново је погледао савијено писмо, прилазећи рукопису са зебњом или одустајањем, онако како се прилази гробовима највољенијих. Потом је покушао да у поновном читању првог реда одагна оно, иначе природно, осећање у коме су, при ишчитавању једном или више пута прочитаног текста, више навирали утисци везани за стање духа при првом читању него што би дошло до правог разумевања, понирања у смисао. Нешто слично ономе, помислио је, што се у свести фотографа јављало када би се из мрака коморе појављивали прво груби асоцијативни обриси слике, па тек онда право стање ствари. И увек би ти груби, први и готово непрепознатљиви обриси у свести онога који је сликао значили много више, спонтано би га враћали у тренутак окидања, док би потпунија слика која ће провирити из течности развијача касније показивала да баш ништа није онако како је фотограф очекивао да ће бити. Увек неки секунд заустављања пре или касније. Потом је одустао од читања.

Унапред свестан да ће то бити немогуће, Новак није ни покушавао да се те вечери одупре оном подрхтавању свести, незаустављивом обртању и смењивању на први поглед нимало повезаних слика, једном дрмусању церебралних канала о које су свом снагом ударали таласи чулних приказања, да се одупре, дакле, таласању које није пратило природне законитости (као што би после ударца једног венца водене површи о обалу долазило до распрскавања великог дела водене масе, до слабљења брзине кретања течности па би се само мали, незнатни део враћао према епицентру таласања, тамо где је бачен камен, док постепено не би пронашао мир на рубовима копна). Његова свест је заиста безразложно подрхтавала, изазвана једино несразмером свих разумских стега, учвршћивача за егзистенцијално тле и лавине слика, сећања и страхова везаних за разрушена подручја бивше земље, то подрхтавање, дакле, било је све јаче и јаче и Новак је поново легао у кревет, где га сан никако није хтео, отежан услед невероватно великог притиска земљине теже, поново је покушао да пошаље своје тело у ко зна коју по реду шетњу по кући која неће донети ни мир ни отрежњење већ само постељицу подношљивости којом би некако амортизовао ужас што је почео да кола по глави. Уосталом, његов мир почела је нарушавати и изненађујуће чулна слика, или чулна зебња одласка у стан старог Кратовца (пре свега, против своје воље је и пристао на тако нешто и можда је то био свраб загонетке, приче тог напаћеног човека), зебња проузрокована присуством болести, болница, мириса дезинфекцијских средстава. Да, човек је почео чулну припрему за одлазак у Пастерову улицу.

У оном моменту када је још из даљине приметио прве обрисе људске хорде, заправо, неколико марамама забрађених жена, потом гужву испред такси станице и тек онда измршавела, спороходајућа, готово левитирајућа бића у пругастим огртачима и пластичним папучама (првенствено жене чије су кратко подшишане косе, на неким местима чак потпуно просењене деловањем радијације, стварале већ од њиховог торзоа једну необичну конфигурацију тела па би на то дошле њихове изражене, од неухрањености или испијености лопатице, кључне кости или само лактови што су кроз танки нанос преостале коже претили да ће поцепати и то мало меса, избијајући у спољни свет, потом и неколико мушкараца који су око својих забринутих лица и нервозних погледа скоро сви имали повезе, чалме, газу, завијен нос или још чешће врат али их све то није спречавало да наизглед мирно стоје налакћени на жардињере и пуше цигарете (као да су то била последња уживања у дувану), али ускоро и децу, такође оденуту у пругасте огртаче само што су се брже и нехајније кретала, вероватно покушавајући да дохвате ону изгубљену али не и прекинуту нит детињасте игре и смеха), у моменту, дакле, када је пролазећи поред многобројних преко ноћи постављених кућица са брзом храном у облику испаравајућег млевеног меса и свежих земички, надреалних због озбиљности места (да би све било апсурдније не либећи се да протикну кроз своје шибере и звучник са завијајућим звуцима музике што је била реклама сама по себи), када је већ јасније могао чути шушкање пластичних кеса у којима су се носили забрањени или полудозвољени поклони за болеснике, воће, кекси, и претежно храна коју пацијенти нису ни смели да једу, Новак се хитро окренуо и завио на леву страну, преко излокане бетонске стазице по ободу Института.

Већ после неколико корака, тамо где је прозрачно летње сунце већ замирало препречено развијеним крошњама, док се стазица грубље савијала, правећи скоро оштар угао око службених, комуналних улаза у зграду, када је угледао косину улице Др Суботића (помислио је тада да се та улица у свом суноврату, стрмој путањи право у круг болнице, све до Клиничког центра, полагано приближила самим круговима пакла, да је то улица низ коју можда и не би имао храбрости да се спусти све до краја) слика је постала мање оптерећујућа и близина дрвећа могла је пролазнику улити и неку сигурност да је природа близу, да све није тако надреално као што је на први поглед изгледало. Убрзо, угледавши зграду коју му је Кратовац описао много верније, реалистичније до ове што је стајала пред њим, Новак је одахнуо, схвативши да је крај путешествија близу. Прошао је поред униформисаног вратара са оклембешеним пиштољем о куку и разменивши неколико реченица са њим, осећајући при томе да је услед неког необјашњивог страха, страха који као да се одбијао о винилске плочице излизаног пода установе што је мирисала на хлороформ, његово тело почело да се влажи, зноји, како су капци постали тежи, како му се приспавало, продужио је кроз пространи и опустели хол истурене катедре Медицинског факултета покушавајући да се, попут упрегнутог циганског коња са штитницима на очима, не окреће ни лево ни десно да не би видео сувише тих чудних направа за мучење (заправо школских учила)и потом притиснуо дугме за лифт.

"Како неко успева да сваки дан прође овуда?" упитао се, цокнувши већ у следећем моменту уснама (човек је био слеп и пошто ништа није видео није ни чудо што није морао ни да се бори са приказама страха). Ушао је у лифт пуштајући да се врата бешумно затворе за његовим леђима и тек је тада могао поново да прогледа, да освоји простор око себе, да одахне.

Заиста, потпуно органски раздвојена била је целина мансарде, односно Кратовчевог стана у односу не само на околину већ и на саму зграду. Винилске плочице на том месту разграничења (између службеног дела зграде и стана) биле су замењене меким итисоном, ипак довољно ненаметљивим, као да је нова подна облога још неко време поштовала простор после кога ће наступити заиста стан, лично одредљива, особена целина тотално друге намене, и већ пошто је ступио на другачије тле, пошто су његови табани осетили пригушивач меканијег тла, одважио се и са већом лакоћом потерао себе кроз колоплет дугачких ходника што су из лифта водили ка људској настамби, ходника ција је интензивна природна светлост (услед огромног светларника, можда и читавог плафона од мутног стакла) ипак вређала очи приморавајући на жмиркање. Запитао се колико је снажно старчево слепило, морао се запитати осећа ли старац оволике салве светлости и да ли то позитивно утиче на њега?

На крају ходника, дрвена површина улазних врата са уредно исклесаном плочицом и именом ("Др Светолик Кратовац") први пут помислио је да старац мора имати и име. Додуше, претпоставио је да је доктор неких, немедицинских наука, али га је та светлост у имену од рођења слепог човека изненадила, дакле, та дрвена површина натерала је човека да застане у чуду. Чудо, наравно, није потицало од сувише необичног призора што се открио пред њиме већ, напротив, управо зато што је део ходника са вратима на средини деловао толико уобичајено, толико слично милионима осталих зграда по земљи не одавајући никакву свест о контексту у осталом делу зграде и о крају болничког круга. Звоно. Уобичајено звоно. Изоловани ходник на врху истурене катедре Медицинског факултета. По изласку из типично болничког лифта. Зграда је, пре свега, морала барем некада служити као регуларна болница, помислио је Новак и још једном позвонио.

Стан је заиста био чудан, и просторије у којима је становао Кратовац нису могле избећи ту судбину неуобичајености локалитета онако како је део ходника пред вратима то чинио. Пре свега, простор је био омеђен танким, монтажним зидовима, урбанистички узалудан покушај да се имитира стамбена целина и, поврх свега, прозори, високи, огромни прозори издељени нехајно офарбаним лајсницама, постављени само на једној страни стана, вероватно на месту неке бивше оставе за болнички материјал, одавали су незграпност илузије да се овде може становати. Односно, да ту може становати човек који види.

Тако је дневна соба, неки чудан гемишт салона и радне собе (уосталом, све је брижљиво одржавано подсећало Новака на живот уредног, од рођења слепог па самим тим таман толико изопштеног људског бића из света свих осталих бића да је било и приморано на такву уредност, једну ванживотну, вантелесну, рекло би се, уредност), дакле, гемишт рада и одмора била осветљена искључиво дневном светлошћу, огромним слаповима светлости неба али је и гледала на задњу страну Онколошког института у Пастеровој, правећи, тиме, неподношљивост боравка у њој. И Новаку је било превише неугодно да ту седи, да чека уредно припремљену кафу коју је Кратовац, сналазећи се супериорно, попут мачке, у свом стану, доносио љубазно гостећи свог фотографа. Овог пута, Новак је дошао без камере, био је то сасвим другачији контакт са домаћином, али је сам Кратовац упорно понављао њихове до сада утврђене ритуалне радње, као да је младић дошао са апаратом, као да је у питању њихова сесија.

Дан се полагано одмотавао у дневном боравку у коме је човек седео као прикован (прекоревајући себе што је уопште тако лаковерно насео на идеју о доласку овде, па зар му није било довољно што је човек становао у потпуно проклетом крају где нико нормалан не би дошао из Шуматовачке улице), као привезан за фотељу без икакве моћи, без икакве контроле којом би одлепио свој поглед са осунчаних прозора Онкологије прекопута, од белих и шарених одора што су, с времена на време, промицале иза тих прозора (појављујући се најчешће одоздоле јер би болесници устајали из кревета), и Новак је поново осетио како тоне кроз своје седиште док наизглед одржава дијалог на уобичајеном нивоу. Дијалог који је личио на све претходне, пре и после снимања, речи које су шетале, неважне, од човека до човека (а заправо су се одбијале), једино је био дужи, али, опет, као да се очекивао фотографски захват после разговора и ма колико је Кратовац био неусиљен, ма колико је свака реч изгледала нехајна, лако отпуштена, Новак је морао упитати оно што га је највише занимало.

"Господине, није ли мало непријатно то само сазнање да је прекопута ваше дневне собе болница? Болница у којој људи највише, више него у свим другим болницама у Београду...умиру!?" излетело је то из Новакових уста, уперио је то питање садистички, грубо, већ довољно изнервиран што се старац правио да је све то у реду, штавише, што је терао, тим избегавањем, и Новака да помисли како је све у реду.

"Не, да вам кажем, то је вама много напорније јер откада сте дошли гледате у болничке прозоре и, природно, како вас очи воде, мислите о томе. Мени је само мало, понекад, увече то непријатно, а и то је бивало раније када сам се уселио па све док се нисам навикао, а и навикавао сам се теже само зато што сам стар човек а старци тешко подносе промене, али понекад ноћу, лети, знате, нарочито, када су ми прозори отворени (јер овде вам је главна неповољност што лети угреје кров па је као у пећници), понекад се ноћу чују јауци...", а потом је Кратовчева реченица почела да се сама од себе гаси, јер вероватно је и он сам на тренутак био залеђен том изјавом (навићи се на људске, самртне јауке!)"...али и то прође."

Ту је и старац био потпуно неубедљив и као да је, учинило се Новаку, тада, ту, у том тренутку започела метаморфоза у којој се појављивао прави разлог позива у стан. Откривање карата чега се младић и прибојавао.

"А сада ћу вам испричати шта је током првог нашег отвореног разговора Иван Ковач рекао.І

Била је то реченица без поговора, била је то наредба и фотограф се осетио просто неуравнотежено, као да је тло под ногама нестало, цимнуо се на фотељи у убеђењу да ће пасти док му је кроз главу само фијукнуло осећање анестезираног, хипнотисаног човека који пада под туђу власт. Само је климнуо главом. Кренули су. Већ некуда.

5.

Никада до тада глас старца није био толико чист као када је, већ обасут сутоном чије је светлоружичасто обасјавање хрупило кроз прозоре, заједно са свим одбљесцима о болничка окна, почео да прича повест тог незнанца о коме је водио неку чудну бригу, бригу без, чинило се, конкретног уплива ако се није рачунало увођење још некога, тек гласно је проклизнуо лако, без старачког дрхтаја, без насилне артикулације у борби са ваздухом, онако како је повремено и проговарао Кратовац (али само у одсутним тренуцима) али тада заобљено, потпуно, као са аутомата, без непотребног наглашавања, просто као изговарање песме или дуге реченице, без тачке, са многобројним зарезима. Новаку се учинило да је том гласу (када је први пут откако су се упознали зажмурио пуштајући причу да потпуно овлада њиме, или само не опирући се том загрљају, када је покушао да причу сагледа на начин слепог човека, организујући само слух, он који је одувек организовао само вид, још од првих фотографија што их је угледао у некој монографији града, када је покушао да се изједначи са приповедачем), да је том гласу, дакле, потребан још само звук пуцкетања праисконске ватре око које је седела публика руку још увек крвавих од драња коже неке праисконске звери па да ситуација у којој се нашао буде комплетна, дефинисана, објашњена његовим напрегнутим, изиритираним чулима.

"Знате, и када је човек почео да прича и прво што нисам успевао да схватим било је то да ли је причу измишљао предамном, подсмевајући се мени, другом човеку без вида у разговору, да ли ју је измислио раније или се она стварно десила...напослетку, да ли је он био један од актера те прве епизоде или не. А прича је почела отприлике овако...

...Ноћ се већ одавно уселила у крај, склопила је своје сомотасте веђе преко пропланка и могло се учинити да је читава пољана, наизглед мирна и опуштена у ишчекивању мрака, затреперила неком росом, одсјајем, па је у том призору можда пробуђених свитаца или само краткотрајног одсјаја звезда ускоро завладао шум. Испрва је био неразазнатљив и само је изоштрено ухо могло тај шум да издвоји из осталог подрхтавања природе у промени која је почела да кола по оближњим шумарцима и над површином потока урезаног у котлину северно од села, а потом се јасно дефинисало пуцкетање да би призором завладао мирис. Био је опор, али будући да је долазио у таласима, под мренама ветра било је немогуће одредити порекло или правац простирања. Онда се у његовим чулима јавио пламен, можда укус пламена и човек није више оклевао. Погледавши према селу у долини, у првом тренутку је остао запањен количином ватре што је лизала све до последње куће у насељу а потом је до њега лако дошао мирис упаљеног керозина. Протрљао је руке. На пропланку је постајало хладније, као да су упаљене куће (које је тада већ почео да прати хук не ветра већ издимљавања према небу, сличан ноћном хуку равничарске реке) усисавале сав ваздух међу своје ужарене греде. Затим су простор пропарали рафални пуцњи. Изгледало је да су у даљини, мада до села није било више од четири стотине метара и њему је синуло у памети да сукоби још нису завршени и да је преостало још пар људи што ће се међусобно поубијати. Осетио је како његове руке крећу саме, ослобађајући се аутомата што је био пребачен преко рамена, како испитују униформу установивши да је сав у дроњцима, да је поцепан и блатњав више него што је очекивао.

Није га изненадио шушањ што је дошао са леве стране. Људски кораци, бат отупелих стопала протикнуо се до његових ушију али га ни то није изненадило јер је очекивао да се још неко од ратника повуче са положаја што је давно био освојен. Није се ни машио аутомата, јер сељани су давно били побијени, тек спорадичан отпор снашао је војску и он је био одмах угушен, наилазећи је морао бити из исте јединице. Заиста, ускоро је из шумарка изашао брадати ратник, један од недавних придошлица, и човек је пожелео да га позове по имену али га се није могао сетити иако су прошле зиме били заједно на задатку, када су ископавали лешеве из снега. Ратник га је угледао, пребацио аутомат преко рамена и пришао му нудећи га цигаретом. Запалили су у тишини.

Отпухивали су димове. Нису се ни гледали. Нису гледали ни према селу, једноставно су ћутали и гледали ка супротној страни начуљивши уши као да им је звук догоревања и пушкарања могао измаћи а они су ипак желели да га на миру, уз цигарету ослушну до краја.

-Јеби га...можда треба кренути- рекао је придошлица не гледајући човеку у очи, више сам за себе.

-Аха- нехајно је узвратио покушавајући да се сети нечега што је одавно однела ватра у долини.

Осетио је неки неиздрж у том муклом опстајању поред другог ратника и таман када је помислио да ће најбоље бити да одшета негде другде и усамљен сачека свитање (те могући покрет јединице), невољан да пије ракију, невољан да једе, нешто је капнуло на његову чизму, па онда поново. Онда је угледао газу на левој под лактици оног другог, запрљано, укаљано парче чак и недовољно причвршћено, и схватио да је то крв што капље са његове ране.

-Е, срање...поново се разјебала- изрекао је други и таман кад је заустио још нешто обојицу су пренули нечији кораци, боље речено шушањ по врховима травки, као да је неко скијао по високој, од ноћи усправљеној трави и попином прасју. Приметивши како ни други није подигао аутомат, човек се смирио и напрегао очи не би ли видео ко то долази. Ускоро се пред њих, избатргавши се из траве, појавио ћопави и човек је цокнуо уснама присетивши се да је и он био са њима на истом задатку, већ помало стрепећи од коинциденције што је почела да осваја.

И он се догегао у тишини и само климнуо главом. Потом су сва тројица погледала ка селу које се већ сурвавало само у себе као да је ватра налегла на кровове не мрвећи, зачудо, саму конструкцију колико су прво темељи неколико кућа у исти мах почели да посустају, зацвилела је грађа и онда је почело урушавање.

Брадоња се накашљао.

-У бруму оне куће у подножју, изрешетане гранатама толико да ветар што шишти кроз њу подсећа на непрестано надлетање неке гломазне, транспортне летилице која никако не одлеће, она још увек лежи у упљуваној постељи и више никога нема на њој. Пијани и сјебани од главобоље, пилула и керозина што су га пили место ракије, војници леже на земљаном поду око њеног кревета- рекао је у једном даху, исписујући поему, и човека није изненадио његов говор већ је и ту необичност приписао дуготрајној изолацији од света живих, нормалних, од света људи.

-Је ли убијена...та девојка!?- упитао је реда ради припаливши другу цигарету.

-Од курца, мислиш!?- прошиштао је ћопави кроз смех и човек је тек сада приметио колико је он тек одрпан када су се ногавице просто свлачиле саме са њега, расцветавајући се попут коре од банане.

-Не, још је жива- суво је одвратио Брадоња.

-Зашто их ниси све побио?- поново се заценио ћопа али је и Брадоња одмах, као запета пушка одвратио.

-Зато што је то сада вероватно свеједно. Живи или мртви, људи су учинили то што су учинили, њихове су руке створиле то што су створиле. Сада више ништа неће изменити ствар – рекао је то сугестивно као да ту није био крај његовог исказа и само додао: Кренимо!

-Па зар се већ не крећемо?- питао је први и насмејао се немо више сам себи него другој двојици.

Брадоња је дубоко уздахнуо.

-Добро питање, брате. У последње време и ја осећам како стојим чак и када се крећем. И читав овај свет, ова кугла која се претвара да се окреће док, у ствари, и даље стоји, почиње да ми иде на курац!- онда је нагло окренуо главу према ћопавом и наставио: -А ти...када смо се први пут срели иза штале, у клисури, драо си ножем кожу са оних заробљених пиздурина. Помислио сам како сам те некада раније сањао. И онда сам се сетио, видео сам те у сну како корачаш површином неког огромног језера. А онда, онда се вода претворила у блато и ти си и даље ходао али су ти ноге пропадале као у тесто..

Ћопави је пљунуо. Као да није желео да одговори, испрва, али се онда предомислио.

-Сереш, много...Мада...био сам једном поред таквог језера. Чини ми се да је то било у Мађарској. Тамо смо често одлазили и доносили у дугуљастим, пластичним флашама....- није стигао ни да заврши када је Брадоња наставио.

-....Бензин! Балатон, то је језеро Балатон. Видиш, нисам те случајно сањао...онда ћу те звати Балатон!- деловао је одушевљено због свог новог открића просто тражећи одобравање од оног првог, а потом га је први ненадано прекинуо као да је питање што ће га поставити дуго кувало у њему па се најзад одважио.

-А како ће бити моје име?-, слегнуо је раменима постајући све одлучнији да се упусти у вир што је растао пред њим, да пође са овим људима некуда. Балатон је као напета пушка проговорио.

-Ако ти ја дам име, јер први пут када сам те видео шкљоцао си апаратом нагнут над побијене и попаљене, није ти тада сметало ни димљење лешева што ти се увлачило под униформу, није ти сметао ни смрад цркотине...име би ти било Шкљоцало...или Снимач!- у његовим очима нагло је засветлело неко усијање, можда преливање вулканске лаве од интересовања за овог човека што му је, мора бити, нагло порастао у очима тада, због своје издржљивости, незгрожености, штавише опчињености лешевима.

-Још увек смрдим на њихова телеса- узвратио је фотограф скромно.

-Некада давно, прочитао сам причу- отпочео је Брадоња- у којој је главни јунак био сликар по имену Авелино. Сликајући посмртне маске угинулих од куге он је толико верно стварао да су њихови духови настављали да живе на његовим цртежима обраћајући му се ноћу, тражећи упорно од њега да их поново црта не би ли им оживео и тела, све док он није потпуно полудео...Дао бих ти име Авелино – завршивши у неком прелазу из говора у монолог, готово промрмљавајући последње речи себи у браду као да је велика тајна негде дубоко у њему почела да испливава напоље, претећи да га разоткрије, одголи пред другим људима, као да је било потребно да зашије своја уста, да прикује језик не би ли је поново утерао у подрумске канале одакле се ослободила.

Човек је само климнуо главом и полако препустио своје постојање, дакле, све оно што је о себи мислио, новом имену које ће носити ту дефиницију. Постајао је све нервознији и жудео је да негде крену. Брадоња је нагло прекинуо њихов разговор и машио се завоја на левој руци одмотавајући завој, пуштајући да се крв слива скроз до шаке па потом извукао чисту газу из џепа на ногавици. Вешто је заменио тканину.

-А како ћемо тебе назвати, рањениче!?- отело се Авелину не из злобе, више из потребе да негде крену.

-Када сам заклао свог првог Хрвата, док је нож пролазио кроз гркљан, мекано као кроз главицу купуса, рекао ми је :"Казимир,

зовем се Казимир". Помислио сам колико глупа имена имају ти Хрвати и одговорио му: "Звао си се!". Онда сам га убио- инфантилно је зевнуо Брадоња као дечак који се хвалио својим маленим несташлуком, рецимо разбијањем комшијског прозора, нудећи то као илустрацију, потврду своје храбрости, одважности, темперамента, заборављајући потпуно на већ обезважени објекат своје храбрости.

-Онда ће ти име бити Казимир, против урока- констатовао је Авелино и већ му је у том тренутку постало лакше што више није Иван него Авелино, што Брадоња постаје Казимир и што је ћопави постао Балатон, тражећи у тим новим, некрштеним именима што су их један другом наденули, можда још тачније него што су то учинили родитељи или кумови будући да нису могли знати која ће то имена заслужити, извојевати деца својим будућим делима, тражећи у њима, дакле, један фотографски бланк којим ће прекрити свој живот, спаљујући том преекспонираношћу све што је до тада видео и урадио.

Кријући свој апарат, један једини што је преостао после неколико замена за цигарете и лекове против болова, Авелино је затворио ранац, проверио још једном шаржере што су били залепљени изолир-траком за рукохват аутомата и пожурио за Балатоном и Казимиром који су већ кренули према шумарку. Ускоро су сва тројица, ни сами не знајући где се тачно налазе и колико је линија раздвајања близу, кренули низ брдо, остављајући, а да се нису ни један једини пут окренули, па чак ни помислили на село, покољ и девојку што је силована лежала у некој од кућа, осећајући, вероватно, у тој посрамљеној обамрлости и преданости свим новим животним токовима (или пре пакленим), осећајући, дакле, ватру што је почела да се шири око њене постеље (можда захватајући и пијане, дрогиране силоватеље што су полегали око ње), остављајући, дакле, попаљени крај. Требало је кренути према реци и граници са мирним подручјем.

Тако бесциљни и одрпани, Авелину су њих тројица заличили на чопор вукова али се онда насмејао сам себи констатујући "Јадан ми је то чопор од тројице", ипак, већ у следећој секунди осетивши како ненадано њиме почиње да струји нека нова, убилачка, огромна, преплављујућа енергија, снага, елан, помишљајући како и у једном једином вуку, заправо лежи читав чопор. Казимир је водио без речи и ни Авелино ни Балатон нису помишљали да би било добро упитати за циљ њиховог путовања, једноставно су се шћућурили уз његове скуте осећајући колико страх толико и поштовање према предводниковој одлучности, према игнорисању бола (ипак, једини је он био рањен), не осећајући више ни глад, ни жеђ, ни хладноћу, само су корачали, око њих се ширио звекет оружја, ипак, ходали су у тишини као да је било немогуће проговорити, пазећи да за собом не оставе дезертерске трагове, једино је Авелино извадио, по први пут откако су напали село свој фотографски апарат и једино је зујање, премотавање филма, звекет машинице који остали нису ни чули, просејавање кратког, бледог, магнезијумског светла са његовог блица прекинуло ноћ на тренутак, претапајући постојање чопора у једну слику....

....и отприлике ту, кажем вам, Новаче, Ковач је завршио своје прво казивање. Видите и сами, иако људима у старости сензације не представљају ништа, навикнете се временом да скептично гледате на све ствари (из тог разлога, знате, пензионери нису толико ни кивни на ово стање, ми се много не узбуђујемо око ове беспарице, можда нас зато често и сврставају у присталице оних са којима се не можемо слагати ништа више од вас младих људи али само, једноставно умемо да ћутимо), и поред свега тога нисам могао да заборавим на то прво казивање. Глас му је временом добијао неку металну боју и Иван Ковач је настављао своју причу, знате, он би ми је до краја и испричао, макар то трајало и недељу дана, да га нисам...тактичније колико сам могао прекинуо. Али, знате, није он деловао претерано узбуђено, да ме не схватите погрешно, није он то причао као лудак који се сваком следећом реченицом све више уплиће у своје казивање. Не, потпуно смирено. Зато се није ни увредио када сам га прекинуо. Следећи пут наставио је баш тамо где смо стали....а, опростите, нисте ми рекли, шта ви мислите о тој причи?"

6.

Корачао је споро, ноге као да су се забадале у раздрљени, похабани, неколико година већ непресвучени асфалт Карађорђевог парка, као да је сваки наредни корачај био знатно тежи од претходног и Новаку се учинило да је чак и количина ваздуха што су га примала плућа у свом уобичајеног удисају, потискивању ваздуха директно у најзапретеније алвеоле његових респираторија, да је чак и та количина била омеђена, неком невидљивом стегом смањена и читав је ход био праћен незаустављивим брумом аутомобила што су се готово сурвавали низ булевар просто се закуцавајући у петљу пред Аутокомандом.

Погледао је два, три пута на улицу и успео да макар поново призове ту оптичку сензацију што га је од ране младости интригирала, те шаре, репови аутомобилских фарова и кола су му поново заличили (наравно само због тог захуктавања, суноврата) на узнемирена тела неких дивљих звери што су потпуно концентрисане, фокусиране на плен који покушава да побегне у неки заклон (а то су им у мраку, као дивљим мачкама, рецимо, сијале очи огрезле у глад или крв што ће ту глад утолити), па су при томе изнедривале и крик, урлик будућег победника који ће растргнути жртву. Или је можда поново сам себи изгледао као плен.

Ипак, Новак се насмејао. Та прича, пре свега, није била уопште неинтересантна и Кратовац је заиста имао све особине доброг приповедача. Можда је његово слепило било разлог за то, за могућност да потпуно урони у причу што га је освајала (и коју је сам освајао), за могућност да уђе у тело и душу актера приче, штавише да увуче и свог слушаоца у тмасте перивоје једног препричаног дешавања (дешавања живота). Са друге стране, Иван Ковач је засигурно морао бити толико поремећен, сигурно луд кад је био у стању да неког странца дави својим измишљотинама (о, да, није било никакве сумње да је Ковач измислио све то и вероватно то учинио пред Кратовцем, из ко зна ког разлога), не презајући да сваки следећи венац започне на завршној лажи претходног, чинећи то (уколико је старац заиста верно преносио његове речи не уграђујући сувише своју приповедачку самосталност) у савршеном реду, у филигранској прецизности.

Заиста, било је неопходно понети апарат на следећи разговор, а до следећег разговора морало је доћи (Новак је постајао све сигурнији у то, старац је заиста имао начина да га хипнотише), првенствено зато што је читав визуелни аспект приче градио своју сугестивност, уверљивост у чињеници да су прекопута просторије, иза прозора неки људи заиста одумирали полако, неки људи заиста боловали. И непрестано у лавирању између одлуке да гледа кроз прозор, тако воајерски, са алибијем, заштићен од било какве реакције, да се приближи максимално том интимном тренутку препуштања сили незаустављиве, неизлечиве болести и одлуци да зажмури и покуша да необичну причу усиса у себе концентрисан (попут свог приповедача) само на значење приповести, на скривене тајне поруке везане за његово лично постојање. Тако је, већ ушавши дубоко у Ранкеову улицу, Новак терао своје мисли у том несвесном грађењу колоплета одбране и амортизовања нових, ненаданих и неугодних сензација у правцу лицне креативности, и помислио је, дакле, како би идеална позадина за стварање старчевог портрета заправо и били прозори огромне болничке зграде у којој су људи јецали гајећи тек малену наду у наставак свог живота, у ствари чекајући саму смрт да наступи, како би се у тој позадини још светлијим приказали његови упали образи и лице без вида.

Ипак, Новаку је још само неколико корака било могуће да се отргне нитима приче што га је почела упетљавати и освајати, везивати и заробљавати попут Лилипутанаца који су своје оштре конце обмотавали око уснулог Гуливера. Било је нечег у поетици старчевог приповедања, можда и у склопу саме приче, неке лиричности и песничког надахнућа увреженог у веома морбидну садржину, нечег што је освајало и омамљивало слушаоца и морао је помислити како је Иван Ковач (можда, уколико је био сличан њему самом), изгубивши вид на ко зна који начин, растајући се са макар хипотетичком могућношћу да и даље фотографише уствари добио оно жељено чуло сваког фотографа, чуло испипавања мрклог света врховима прстију, развијања филма у унутарњој мрачној комори и додавања, обогаћивања снимака потпуно новим елементима суштаственије везаним за природу живота. Тако је читава сесија (тог пута испројектована са Кратовчеве стране) била још занимљивија, јер је само у чињеници (а можда је то била и нетачна вест) да је Иван Ковач био фотограф, Новак проналазио још веће занимање за себе самог, сматрајући да би прича могла помоћи и њему у сазнању о сопственом фотографисању.

Док је шарка на улазним вратима, вероватно ненауљена још од подизања тог, сада прилично оронулог здања, изграђеног негде пред Други светски рат под строгом присмотром финансијера и будућег кућевласника који је захтевао дебела, двокрилна орахова врата са малим од замагљеног стакла израђеним прозорима, дакле, док је та шарка зашкрипала својим језивим тоналитетним азбучником, скалом што је подсећала на најстрашније сцене из Трансилванијских легенди, Новак је прогурао своје тело у мемлу и хладноћу ходника, нервозном руком опипавајући зид што је остављао своје последње, суве и већ ужутеле боје на отисцима прстију не би ли пронашао прекидач за светло, грчевито то радећи (као да ће светло нештедимице помоћи у борби против зебње што је почела освајати). Најзад, упалио је светло. Голе сијалице, неравномерно и без икаквог реда постављене по спратовима и под конструкционим нишама свода (препуног растегљиве, гумасте паучине), осветлиле су прилично неугледну унутрашњост зграде, те је Новак (иако је још од детињства управо ту поставио маркере духовног постојања па би се и у мрклом мраку, потпуно слеп ту снашао), сада већ мирније удишући ваздух кренуо уз степенице после којих је јасно оњушио мирисе своје јазбине.

Чудно, помислио је, Кратовац је већ при првом доласку тачно оценио стање зграде коју никада у животу није могао видети, служећи се, ваљда, као и ја сада, само мирисима.

Откључао је врата и, заиста, пред њим се за тили час развила читава, суманута, незаустављива палета, запахнуо га је мирис што је у трену сасушио ону ознојену угроженост са његових устрепталих леђа, мирис глицеринског сапуна, топлог хлеба и развијача за фотографије, мирис сигурности. Ипак, негде у дубокој ноћи, пошто је рутинирано и без узбуђења, по ко зна који пут распростро по свим собама све оне пластичне конопце и по њима покачио развијене фотографије из нове мапе коју је трабало завршити, шака још смрдљивих по шпиритусу и сумпору, Новак је, помажући се само стопалима скинуо ципеле и не мучећи се да брижљивије опере руке или умије лице легао као проштац на кревет зарозавајући постељину својим наглим и неуравнотеженим покретима. Пред њим је стајао сан ширећи своје руке. А потом је га је сан уснио.

Из ноздрва никако није могао одагнати мирис паљевине и ветар што је кружио, чинило се, свим просторијама оронуле куће и само још више наносио смрад догорене материје не пуштајући ни уснама да заграбе већу количину ваздуха. Први пут је био у том простору, али опипавајући шакама сваку иоле облију површину на коју би наишао пратећи колоплет сопствених стопала не би ли утврдио њену праву природу материјала, ипак, дакле, добро се сналазио. Пре свега, свака наредна соба куће у коју би ступио мирисала је на још већу и јаснију паљевину, догоревање неких њему непознатих материјала и човек је, плашећи се да би га неко могао чути а ипак довољно уплетен и заинтересован да сазна где се и зашто налази, отварао следећа врата, иза њих следећа све док мирис није био пожар сам по себи, све док последња врата пред која је дошао нису била у пламену. Чекао је. Потом се одважио и зграбио усијану кваку. Ништа се није десило, никакав бол није омео отварање и пошто су зарђале шарке зацвилеле својим бесним, демонским гласом, пред њим се указао потпуно неочекивани простор. Била је то соба, али прво што је стигао да примети био је свеж ваздух што је струјао унаоколо, ни помена каквој ватри, и за собом је, ступајући зебљиво, оставио мирис догоревања. С друге стране соба је била нешто између просторије, затвореног простора и стаклене баште. На самој средини расло је дрво и њега је човек прво приметио. Било је шупље, страшно испреплетено животом и одумирањем, са појединих страна потпуно здраво и зелено, са неких црвоточно или труло док је кроз разгранату крошњу, налик на баобаб, зјапила дубока (до корена, а можда и ниже) шупљина чији је вир просто мамио да се у њега ступи. Онда се одмакао зачувши продоран фијук ветра кроз шупљину, као да се Панова фрула развила у свом спеву управо ветром продувана. Приметио је (мада су се слике увећавале и смањивале, изоштравале и шарфовале пред њим у монтажним секвенцама променљивог интензитета) у неколико кратких бљесака, сићушних интервала, у углу собе, иза дрвета, метални кревет са челичним рамом сличан оним затворским или логорашким и на њему, у локви пре слузи него крви (свакако неке смесе различитих течности и излучевина) угледао је девојку са распуштеном, масном и улепљеном косом, раздрљене хаљине и тешких, плетених чарапа на стопалима, раскрвављену и полусвесну како својим чворноватим шакама навлачи остатке тканине на међуножје, радећи то као у трансу, инстинктивно, са материцом готово испражњеном на укаљане плахте, претучену, полумртву девојку а потом и неколико мушкараца који су лежали око кревета у сличној бесвести или трансу. И они сами су били улепљени у крв и сперму, обучени у остатке неких неидентификованих униформи, распојасани, краткоошишани, упљувани, међу читавим туцетом разбацаних празних флаша у којима је, морало је бити, била ракија или сличан алкохол. И сви они, и девојка и мушкарци, само су јечали, уједињени у неком безизлазу, сједињени неким страшним батргањима која нису уродила плодом, један од њих још је цимао свој оклембешен и испражњен уд покушавајући, ваљда, да из њега исцеди још коју кап семена али убрзо је и он престао да се труди и придружио се заједничком јецају.

Напротив, Новак се није осетио нимало непријатно у њиховој околини и као да ниједан једини прамен малопређашњег страха од других у овој просторији није остао, једноставно је знао да му они неће наудити, да су сувише везани за тај ритуал у коме их је замало прекинуо (али то се није десило и они нису показивали никакву свест о његовом присуству) да би га уопште приметили. А онда је девојка устала. Затетурала се на својим климавим ногама, при устајању читав слап слузи стркаљао се низ бутине натопивши грубе чарапе, не показујући да га је уопште видела кренула је према вратима (а он као клипан само је и даље стајао између ње и врата не могавши да се покрене), стала пред њега и зајаукала што је више грло носило по први пут склањајући руке са рупишта свог пола, вадећи испод остатака хаљине неко љигаво парче меса (плода или само делова материце), пружајући га њему, баш њему ни кривом ни дужном, полако, као да је он цариник пред којим се треба све извадити да се не би изазвала сумња али са бојажљивим погледима невиног пред униформом (било којом униформом).

І Ево, ово ти дајем јер си од почетка то и тражио. Сликај је, сними је, не дај да се заборави овај део мог тела", девојка је рекла мирно, више није било јаука на њеним уснама.

Потом је нагло дошло до промене и чинило се да нека усисна сила вуче Новака уназад, девојка и читава соба постајали су све удаљенији, или се то само тако чинило, неколико момената касније ни њега више није било у соби али је призор још увек био ту, потом се слика изокренула и он је могао сагледати себе како, окупан продорном, црвеном светлошћу мрачне коморе развија фотографију великог формата на којој се јасно видела девојка како му пружа парче своје материце, соба или стакленик са шупљим дрветом на средини и мушкарци, повијени у свом и само њима познатом болу.

При буђењу је Новак осетио како му нешто пара стомак и потом је, оборивши упаљену лампу са столица поред кревета, само скинуо једним кружним покретом баласте зноја са свог лица и усана суновраћујући се поново на кревет помисливши: "Добро је, сањао сам само оно о чему ми је старац причао...ово је само понављање већ познатих догађаја."

7.

Није, у ствари, ни стигао да одговори слепом старцу на његово питање. Шта би иначе могао да мисли о причи која није показивала у оквиру свог наративног склопа нимало везаности за реалност (можда тек негде у траговима), делујући на слушаоца као сан коме нема краја и који, после неколико безуспешних покушаја (слушаоца) да му удахне правила живота или чак и маште (али систематичне, каналисане маште), није више тако занимљив колико је непредвидљив, у коме се нико ничега не плаши јер је бивао све неорганизованији и неорганизованији, готово смешан у својој сулудој разузданости. Дан је био претопао за обојицу, за фотографа и за приповедача, и пошто су изгледали један другом довољно исцрпљени том жегом што се, чинило се, увлачила међу све разоденуте поре на телу, Кратовац није инсистирао на томе да се дуго задржавају у његовом необичном стану.

Додуше, неко време провели су ту и старац је ипак дозволио Новаку да направи неколико снимака док је седео у фотељи наспрам прозора и ухвати ту позадину (Кратовац није био сигуран да је она, тако морбидна "мора бити морбидна човеку који може да види", промрмљао је, права сценографија за исликавање његовог лика али је уз наваљивање, ипак пристао), дакле да ухвати позадину састављену тог дана од призора болесница које су на пространој тераси Онколошког института, на самом крову који се одлично видео са Кратовчевих прозора, простирале свој ситни, лични веш препуштајући се, рекло би се, уобичајеним причама о визити, рођацима, рецептима, пратећи једна другу (вероватно, помишљао је Новак) само низ стазу обичних, баналних прича и асоцијација не дозвољавајући да било која од њих почне да прича о тегобама, зрачењу, операцији, шавовима, физиолошком раствору, самоабсорбујућем концу, ињекцијама тродона, боцама кисеоника, не дозвољавајући да ико помене праву природу њиховог заједништва.

Кратовац је деловао прилично нервозно због врућине што се чинила поготову јаком на његовој мансарди и није одмах почео причу. Само је замолио Новака да ипак сиђу до улице Др Суботића и да прошетају. Заиста, како није било време посета, тек средина недеље и средина дана, у лавиринту стаза кроз болничке паркове није било много пролазника. Ипак, само је слепац могао да ужива у шетњи по болничком кругу, помислио је Новак и свестан да ће многе друге ствари омести његову пажњу пошао за њим (као да старац треба да води њега а не он старца), у том тренутку готово жељан приче.

"Знате", готово је ускликнуо Кратовац, "Живот сувише често није оно што се чини да је сасвим је могуће, ако ми дозволите да се и ја мало упустим у философију судећи да се у данашње време у њу сви смело упуштају, сасвим могуће да је он нешто потпуно супротно те да ми о њему немамо уопште објективну слику. Знате ли ви, Новаче, шта је он даље испричао...?

.....Пропланак је био опасан толиким мраком да је бивак Авелина, Казимира и Балатона, иако на отвореном, поред жбуња био толико самом природом закамуфлиран да га нико није могао опазити. Спавали су раздвојено и на опрезу, са пушкама довољно надохват руке како би, приликом напада на једног, друга двојица могла да одреагују рафалном ватром. Путовали су скоро читаву ноћ и потом је Балатон, посуставши, натерао другу двојицу да остатак ноћи преспавају ту и да крену у саму зору јер се пред њима већ пружала дубока шума у којој их дневна светлост не би открила. Били су већ довољно одмакли од спаљеног села и знаци живота, иако још нису почели да се појављују, осећали су се у близини. По Казимировом прорачуну, до саме реке и границе зараћеног дела земље и оног мирнодопског делило их је тридесетак километара. Земља је била пуста и, иако су путовали ноћу, само је понеки прамен говеђег воња откривао да се негде у близини налазе људи. На њих нису наилазили, и боље, помишљао је Авелино, јер би их Казимир по кратком поступку средио. Додуше ни сам Авелино није налазио потребу да фотографише, јер је свуда око њих била језива пустиња.

Приметивши да је Казимирово дисање довољно плитко да није могао бити у сну. Авелино, коме сан такође није долазио, полако је отпузао до њега пазивши да никако не пробуди Балатона који је, истини за вољу, изгледао најуморнији. Казимир се тргнуо. Авелино му је показао прстима да ћути.

-Знаш- почео је тихо – Балатон је покушао да ме покраде. Ишли смо уз онај шибљак и јасно сам осетио жмарце. Прво сам мислио да ми трње цепа кошуљу. Онда сам се окренуо. Његова рука била је на мом рамену. Ти си ишао напред. Покушавао је да ми у ходу скине фото апарат са рамена. И видео је да сам ја приметио. И ладно је наставио...

Казимир је одмахнуо руком, промрмљао нешто буновно себи у браду и таман када је Авелино помислио да му неце ни одговорити,

исцедио је из себе:

-Јеси ли сигуран? Био је мрак...уосталом, прича се да у оним шибљицима живе вампири – рекао је Казимир и потом се пригушено насмејао.

-Верујем у оно што верујем – то је успело да наљути Авелина – а верујем у оно што видим и што могу сликати. То је био он. Али, ја сам се уплашио. Само ме је погледао, очи су му севнуле и као да сам осетио пламен на образу. Нисам смео да га убијем. А хтео сам.

-Знам ја да је Балатон лопов, ако ме то питаш, одгризао је тај мајци и брадавицу када га је дојила. Види му се на лицу. Ипак, добро да га ниси убио. Треба да нас је тројица, један да чува од данас, један од јуче, један од сутра – узвратио је Казимир спреман да одмах ућутка Авелина ако би се овај успротивио.

-А куда смо уопште кренули? – сасвим је несигурно питао први, искрено као да је читав разговор отпочео на неком другом месту у друго време.

-Идемо по једну девојку, једну девојку која нам може помоћи да на миру умремо. Знаш, да би неко умро, неко мора да га убије. То је тајна коју не знају други. Када је нађемо, спраћемо крв са наших руку – човек је одговорио толико озбиљно да је Авелино само могао да климне главом осетивши у том тренутку исту ону немоћ као током претходне вечери када је Балатон покушао да га покраде.

Људи су још неко време лежали у тишини и таман када је јутарња влага почела да се спушта на земљу увијајући њихове кости у нарамке студени, Казимир је бучно устао галамећи све више док је организовао покрет. Било је то тик пред зору и морали су да пожуре како би дошли до шуме. Казимир је само бесно шутнуо Балатона и овај је, пљујући, пренут из ко зна ког сна, опсовао неколико пута ипак се војнички подижући са земље што је већ почињала да се натапа росом. Неколико минута касније простор је окупала, дошавши ненадано у једном налету ветра, чинило се, крвава зора и људи су могли да се већ мало боље огледају те је Авелино искористио тренутак окинувши неколико снимака на ову двојицу. Изгледали су као да их је избацила запенушала, прљава, мутна река. Необријани, мусави, још одрпанији, једино уредни у одржавању аутомата, умрљани крвљу. Зачудо, Казимир се није противио сликању иако су све чинили да не оставе ниједан траг. Можда мисли да ће ме се отарасити, прозујало је Авелину кроз свест.

Трава под њима је већ почела да полеже пред налетима густог јутарњег ваздуха и људи су корачали у тишини, на удаљености од пет метара један од другог, разбијени у стрелце. Шума је звала, чинило се, својом густином, у унутрашњост обећавајући сигурност а можда и који извор воде (јер су залихе већ почеле да пресушују, а пили су иако им се није пило и нису јели ни осетили глад откада су кренули), и они су јој се приближавали проређујући свој корак, грабећи ка њеним сомотастим, зеленим наборима. Тик пред првим редовима стабала Казимир је запевао прво тихо, сам за себе, а што је шума била ближа све јаче и јаче. Песма је била тужбалица на македонском и Авелину се чинило да ју је већ негде чуо. Верујући да је Казимирова процена добра (те да га нико жив неце чути) препустио се загонетним и неразумљивим речима, мелодији отпеваној без слуха али ипак омамљујућој:

Саслушавши до краја Авелино се није могао отети утиску да човек то није случајно запевао, и да постоји макар нека симболика у песми коју Казимир није могао и да је хтео, избећи. Та га је помисао, иако апстрактна и ничим везана за њихов пут подсетила на Казимирову причу о некој девојци. Човека је прошла језа. Ни Балатону се није свидела прича те је палацнуо својим језиком:

-Је ли, бре, ти си Македонац!?

Казимир га је само прострелио погледом и суво одговорио:

"Можда сам и Македонац. Ко ће га сада знати, не сећам се више...што, је л то теби важно?"

Балатон није ни одговорио, скупио је своја широка плећа у један савршен лук мишица што су пробијали и испод униформе градећи читаву картографију његове дивље снаге, запалио је опушак (један од десетак што их је лихварски омађијано чувао и непрестано пребројавао по џеповима) и само наставио даље. Шума је била огромна. У то су се уверили тек пошто су ступили и кренули својим разгранатим, раздвојеним стазама по њеним скутима, ширила се према истоку и поглед је сезао само неколико корака испред, стабла су понегде била поређана логиком оних што су некада пошумљавали крај а понегде толико разбарушена у својој природној дивљини да се није могло проћи ни после силовитог крчења кундацима аутомата, па су њих тројица неколико пута скретали и увртали потпуно заобилазним путањама. Светлост се ломила о крошње и Авелино је, ходајући у дневној помрачини дубоког хлада, неколико пута, штедећи блиц, снимао те прозрачне траке светлости што су се суновраћивале ка земљи прекривеној лишћем. Нису се чуле птице, оне заиста нису пуштале своје вапаје, али се Авелину чинило да су ту, присутне, да их посматрају и да са кљуна на кљун, по читавој шуми преносе вест да су људи у њиховом простору. Било је необично наилазити на снопове тракасте светлости на оним местима што су неком чудном природном логиком личила на градске тргове и раскршћа. Ипак, трагова људи је било. Прво је Казимир нагазио чизмом на неку провидну твар и шумом се проломио звук цепања материје што је већ по свом тоналитету деловала вештачки. Била је то пластична флаша минералне воде, провидна али на неким местима жућкасто зелена од влаге и буци што се нахватала. Казимир ју је натакао на свој нож и подигао високо изнад главе, обраћујући се Балатону са смехом на уснама (као да му је поручивао: Ево флаше у којој си преносио бензин из Мађарске, можда си је и сам ту оставио!), на шта је овај само отпљунуо у његовом правцу. Нешто касније, Авелино је испод једног дрвета спазио полураспаднуту тканину неког бившег капута и тек што је помислио на то да и друге обавести, Балатон је дотрчао и одмах покушао да пронађе џепове или макар да испита постоји ли нешто зашивено у наборима. Лоповчина, помислио је Авелино и кренуо ка Казимиру да му то и каже (већ у следећем тренутку се угризао за језик и окренуо на другу страну осетивши се као школарац који је за све што му је сметало тужакао старијег и снажнијег друга).

Наишли су на стару тракторску гуму коју је Балатон, пронашавши је, шутирао и котрљао низ шумску стазу подврискујући попут малог детета, све док га Казимир није зауставио једном каменицом што је ударила у његова леђа. Авелину су обојица у том тренутку заличили на пећинске људе, и он сам себи међу њима, на једног Крапинца што је пронашао точак и другог коме је то сметало. Ходали су читав дан ипак не наилазећи на људе, потом читаву ноћ. Шума је почела да се проређује.

-Било је крајње време – рекао је Авелино погледа упртог у ређе пошумљену долину што се простирала испод њих, присећајући се да је некада чуо причу о римским легијама што су сасвим неочекивано наишле на огромну шуму на подручју касније названом Шумадија (простирала се, сећао се да је чуо, од Косова до Дунава). Пространа шума у којој су били подсетила га је на то. Негде у подне, први пут од уласка у шуму тројка је обедовала. Казимир је поново превио своју чудновату рану која је заклокотала крвљу и нанова навлажила његов рукав. Не осећајући глад, јели су храну што ће је само избацити из свог организма у истом облику у којем су је унели, не разграђујући је и не претварајући у снагу. Уопште, помишљао је Авелино, откада су њих тројица били сједињени на путу без циља, храна је само упадала у њихове чељусти, људи просто нису жвакали, било је то продирање хранљиве материје у организам, није се могло чути ни мљацкање, ни жвакање, није се чуло ни гутање, једноставно, људи су трпали храну а она је, чинило се, њих жвакала. Потом су заспали, јер је из шуме требало изаћи по ноћи. Авелино је помислио како се већ добро свикао на другу двојицу, па чак и на Балатона (од кога је, додуше, скривао апарат како је знао и умео), и у следећем тренутку, негде пред навлачење сланкасте опне сна на очи, помислио: Можда смо се и раније кретали заједно, можда се нисмо упознали на фронту, можда раније... И потом је уснио.

Лежао је у рупи ископаној усред неке смрдљиве, жуте земље и гледао небо над собом. Без иједног облака, без дашка ветра, без сунца (али јако осветљено), без неких лоших порука на себи, призор неба је ипак изазвао нервозу у човеку. А није се питао откуда он у рупи. Потом су, нагло, ненајављени и непозвани, на обруб земље у коме је стајало небо хрупили неки људи. Погледи су им били одсутни, ипак, гледали су га. Појавио се свештеник. Био је то слеп старац, седе браде повијене нагоре, као у неког древног Асирца. Почео је да кади и пева опело. Онда је схватио. Био је то његов погреб. Међу другим лицима, а да ни за једно није могао да веже танане нити свог сећања, појавило се једно које је препознао. Била је то његова жена, односно жена човека који се тада звао Иван Ковач. На њеном лицу није било бриге, поглед је био утрнут у неком болу што је премашивао разлог доласка (Авелино је одмах осетио да она не жали због њега), њене усне биле су бледе и чврсто стегнуте у неодобравање, неодобравање свог живота па тек онда његове смрти. Управо је она бацила прву шаку земље и ускоро је, под снажним замасима невидљивих гробара али видљивих лопата, над човеком завладао мрак. Протегао се по својој рупи. Било је простора. Није се плашио. Добро је дисао. Покушавши да се боље намести, човек је лактом ударио у земљани зид и потом се читав тај зид урушио подижући око себе прашину, откривајући подземну просторију. Као што би неко ушао у просторију кроз ниски подрумски прозорчић, Авелино се скотрљао унутра. Била је то трпезарија неке куће. Осветљена жутим, умашћеним, мувљим изметом упрсканим сијалицама, на средини велики сто за ручавање. На њему, жицама увезано тело. Раскречено, бачено на трбух. Девојка. Крв се полагано сливала из оштрих засекотина жице. Нага. У просторију су упали Балатон и још један мушкарац. У први мах било је логично да је други Казимир, али лице, покривено вуненом, лоповском капом са прорезима за очи и нос, лице му, дакле, није одмах могао видети.

Тај други, извукао је однекуд тешку, дрвену батину (држаљу неке лопате или секире) и пружио му је.

-Кост о кост, кост о кост, кост о кост....!!! – Казимир је крикнуо на њега. Човек је зграбио батину и пробудио се.

Облизнуо га је ледени пољубац. Човек се тргнуо растерујући сан. Балатон га је дрмнуо металном преклопком аутомата. Око њих је већ увелико била ноћ. Опазио је нешто даље Казимира који је већ паковао руксак. Кренули су брзо и тихо. Без иједног шума, као да су се њихова тела суљала низ маховинасте прилазе долини и пошто су дошли до пропланка, могли су видети широку реку чија су се сива леђа пресијавала од месечине а иза ње, на другој обали упаљена светла неколико кућа. Нису им биле потребне мапе. Сва тројица морала су у истом тренутку помислити: Да, ово је граница ратног подручја. Ипак, нико није то гласно прокоментарисао.

Казимир је наредио Балатону да сиђе до обале и потражи чамац. Без коментара, Балатон је репетирао аутомат и почео да се спушта. Авелино је помислио како је Казимир заиста био она врста човека који није морао дуго да прети, да се замара наређивањем, како је био потребан само један миг па да га послушају беспоговорно. Казимир му је пришао. Нису се погледали. Обојица су погледали према реци. Казимир је припалио цигарету не понудивши га. Авелино је одмотао фото апарат и начинио неколико снимака реке. При сваком окидању, у трену када је фокус подрхтавао инертно пративши заклапање бленде, човеку би пред очи би му дошао делић слике из његовог сна. Покушао је да се не обазире на то. Онда је упитао предводника:

-Јесмо ли близу?

-Јесмо, Авелино – Казимир је почео избегавајући да му се поглед сретне са његовим – још неколико корака који ће нам се учинити растегнутим као вечност и стићи ћемо на место одакле смо можда и кренули. Уколико човек бежи од себе, знаш, побећи ће само к себи. Зато и идемо по ту девојку. Учинила је нешто страшно и ми ћемо је казнити, њу и још неколико бића, кажњавајући, уствари, себе – и потом је довршио неразговетно говор, поново шарајући тим необичним склоповима тишину што је владала око њих.

Онда је поново проговорио, као да је неодлучност да настави претходни исказ за тренутак била замењена просветљењем – У хуку протекле ноћи, негде пред црну тишину када је природа минула преморена од непрестаног хода иструљења и умирања, мењања и сталног свлачења своје животне опне, Балатон је пожелео да те опљачка и запали!

Авелино се тргнуо.

-Та уштва! Знао сам. Гледа ме испод ока откако смо кренули –

засиктао је – Када сам га први пут угледао, док је спаљивао људе у једној кући, погледао ме је својим ужареним очима и рекао : Писни само неком о томе шта си видео, о томе шта један човек моце да учини ако се створе погодни услови, само писни и бићеш спаљен као они!

- Можда зато и хоће да узме твој апарат, можда се плаши да си га снимио некада за време његових нељудских радњи. Он је ратни злочинац – Казимир је доливао уље на ватру.

-Мислиш да ми нисмо? – Авелино је већ осетио студен.

- Не мислим. Али, када човек погледа облике туђег злочина, сопствени злочин постаје увек лакши, провиднији, док се туђи чини правим, материјалним. Припази се. Када будемо поново ступили међу људе, они нас неће гледати онако како се ми међусобно гледамо. Посматраће нас као мртве. Знам ја то, био сам једном овакав међу живим људима! – завршио је Казимир и Авелино је први пут приметио скрушеност у његовом тону, страх или можда меланхолију, (мора да је заиста Македонац, зато прича тако необично, помислио је).

- А шта ако смо заиста мртви, Казимире? Тако би се могао објаснити овај спори проток времена око нас. И овај утисак да стојимо и када се крећемо? – човек није могао поверовати сопственом језику.

Казимир није стигао да одговори јер их је нагло прекинуло пуцкетање сувих гранчица, читав жамор Балатонових корака.

- Пронашао сам чамац...него, чудно је ово место. Пронашао сам неколико угинулих животињица. Три кунића, поред њих две сове, на оној страни неколико водених пацова, чак и једну мртву водену змију. Као да преко ове реке царује неко непожељно царство. Иако је тамо мир а овде рат – рекао је у једном даху и могло се приметити како му низ чело клизе капи зноја.

- Преко реке је мотел. Ту је циљ нашег путовања – покушао је да га смири Казимир.

- Спалићемо мотел! – кликнуо је Балатон.

- Полако – вођа је већ кретао пут обале.

- Опљачкаћемо мотел! – човек није одустајао.

- Полако – одвратио је вођа.

Авелино је заостајао пакујући камеру у крпе:

- А шта ако нас неко препозна? Можда смо једном већ били тамо? – упитао је.

- Биће страшније ако нас нико не буде препознао – узвратио је вођа и наредио покрет....

.....видите, Новак, и поред тога што је два, три пута Иван Ковач изнова препричавао онај сан, сваки пут мењајући све у њему, ређале су се ту, знате, најразличитије варијанте па се могло учинити да га је неко натерао да тај сан укључи у своју причу а он се није онда најбоље сналазио у повезивању сна са остатком (па се батргао покушавајући да себе и мене увери у веродостојност сна), али, свеједно, у том другом наврату његове распричаности Ковач је први пут поменуо своју жену, ону коју је заобилазио и у сасвим прагматичним разговорима у Савезу слепих и слабовидих, као да и не постоји. Знате, да сам тада био прибранији, било би ми логично да је није без потребе, тек тако поменуо већ да ће и она ступити у наш малени, тихи пакт једног приповедача и једног слушаоца. Заиста, неколико сати пошто ју је први пут поменуо, не изговарајући гласно њено име (Божана, нешто касније је ипак превалио њено име преко усана), ставио ме је у позицију без избора, натерао ме да је упознам...І , старац је седећи на клупи што се клатила између коцке тротоара и болничке алеје, испред Института за неурологију и даље жмурио као што је то чинио током приповедања, терајући несвесно (или свесно) и Новака да зажмури. Зажмурио је, дакле, као да је то стварало неку разлику, и Новак је, прилично ошамућен самом причом и прилично нехајан за овај преостатак разговора што је личио на рационалан, реалистични прирепак једне фантастичне поеме, морао да се запита да ли је старац заиста био потпуно слеп или је његову, претпоставио је, таму, ипак нарушавало неко светло, неки фотографски бланк, и затим је, вративши се ипак некако на саму причу, упитао човека:

І Чекајте мало, хоћете да ми кажете да вас је тог истог дана Иван Ковач упознао са својом женом...како, рекли сте да су ваши разговори били у природи, где сте могли да набасате на његову жену, још и он, он је слеп, како...І , замрло је глупо питање на његовим уснама.

І Хоћете да питате, како два слепца уопште ходају улицом најпре, а нарочито како успевају да сретну некога, или још горе, да оду до некога?І , Кратовац је зазвучао гневно.

Новак се увукао у себе, поново припаливши цигарету и дубоко уздахнуо. Дан је већ почео да се губи и у ваздуху се могла осетити она танана, прохладна нота што је упућивала на то да је јесен близу и да је само питање тренутка када ће она, та јесен, завладати (а да неће доћи однекуда већ како је и сада ту, склупчана, опрезна, камуфлирана у свом чекању да се развију посебни услови за њен развитак), и осетивши како је увредио старца испрва га је облио малени срам али се пошто пото његово биће узјогунило већ у следећем тренутку, кочоперећи га и обавештавајући како они нису ни пријатељи, ни колеге, ни рођаци, ни вршњаци, како је могуће за тили час растурити тај њихов чудан однос и запутити се (корацима којима би се већ заборављало на све), преко Булевара ЈНА, Карађорђевог парка, Ранкеове, све до Чубурске где би, за тили час, наставио живот пре Кратовца.

І Да, то вече, ако вас баш занима, на његово инсистирање и уз помоћ једне госпође из Савеза (која види, ако вам је то толико битно), Ковач ме је повео до болнице где је лежала Божана Ковач.І

8.

То вече, враћајући се кући, натоварен са неколико пластичних кеса пуних намерницама, жутих пластичних кеса чија се пресијавајућа политура истезала и просењавала већ пошто би први пакетићи били спуштени у њу, крећући се Зечевићевом улицом све до пијаце, где је требало докупити нешто, Новак, као никада пре приметио колико је град био пуст. Разлог за то није се могао пронаћи у "годишњим одморима", јер је читава земља те године била на "колективном одмору", а још је мање било новаца да би се некуда отишло. Не, Новак је осетио злослутну самоћу што је одзвањала мрачним улицама, што се одбијала о трошне и нахерене зидове чубурских кућица и покушавајући да у себи дефинише то чудновато осећање (он, коме су позиције светла, угао сунчеве светлости били од пресудног значаја за расположење, рад, снимање, па чак и неку ситну, тренутну животну филозофију, у сваком случају пресудне за самоосећање), покушавајући, дакле, да тачно одреди шта му је сметало, њему који је иовако зазирао од масе. Помислио је: страх. И заиста, већ у следећој секунди, ослушкујући одјеке сопствених ципела, гегајући са оним жутим кесама лево, десно, дохватио је својим чулним мембранама неки општи, чинило му се, страх, страх свију од свега.

Читав колоплет улица, заправо, заличио је на лавиринт церебралија, на неку мождану структуру и он у њој, као да је био преносилац неког необјашњивог страха, контаминатор што је продирао све дубље и дубље, заправо, страха је било и пре њега и све је личило на затишје пред буру, као да су људи почели да намичу ролетне, да затварају дрвене капке на прозорима, да и отираче за ципеле што су стајали пред вратима увлаче у куће, као да је нека страшна зараза улазила у град. Са једног прозора огласила се птица у кавезу, њен је урлик упућивао је на какадуа (иако је било сигурно да се ради о мање егзотичној птици), и Новак је осетио како је и то заправо позив на укрцавање пред потоп што ће уследити, потом је из капије залајало неко несрећно куче које је познавао од раније и није морао да се упиљи у таблицу ("Пази, опасан пас"), док га на крају, шуштање неколико бесних, псећих репова уз подрумске прозоре кућа, између паркираних аутомобила и кућа обрубљених раскомаданим кесама за ђубре није подсетило да ниједан страх никада није закорачао у град без беснила. Неколико луталица, предвођених чупавим шаровом чије је тело било дугачко колико и неки од паркираних аутомобила, неколико луталица, дакле, само је фијукнуло Зечевићевом улицом тражећи у скривеним порама игре заправо место за своју нагомилану агресију, један бич захукталог, жвалавог псећег тела само је ошинуо Новака и његове кесе, остали су га пратили лајући на сваки аутомобил који је штрчао изван паркинг-простора (као да су у свој својој омађијаности снагом и енергијом исправљали људске грешке, као да су указивали на то да се њихово беснило и садржало у тим људским грешкама), и ускоро је испреплетени, заталасани организам псећих тела само завио за угао дражећи оне ретке, привезане, дворишне псе, а потом се све умирило.

Новак је обрисао зној са чела и корачао даље осетивши страх од паса и њихове брзине тек пошто је све прошло, нагомилани страх, наплив, талас који га је још више унеспокојио, и тим осећањем занет већ је избио на пијацу и улицу Горког. Људи су се наједном створили у готово фантастичној секвенци њиховог умножавања, триплирања, и човек је помислио како се страх може видети на њиховим лицима закамуфлираним понирањем у свакодневне обавезе. Ишли су одрпанији него раније, скрушенији и гладнији. Он их је посматрао, трудећи се да делује поносно и плодно, тако окрућен, заузет кесама док га је незаустављиво обузимао тај нељудски страх (о, да, Новак је морао помислити да је нељудски), осећајући како се између позе достојанства и унутрашњег титрања зебње заправо гуши. Људи су почели да му узвраћају погледе, због тога је постајао све нервознији па је сталним покретом прстију кроз косу покушавао да прикрије све то што је у њему колало. Да прикрије титраје некога ко је чекао да се живот који му је подарила природа заврши, промени, искриви, изобличи, најзад, да постане подношљивији усред једне земље која више није могла бити подношљива.

И по ко зна који пут тог дана, после друге Кратовчеве приповести, рекао је себи: Више ништа неће бити исто када се прича буде одвила до свог краја! Пожелео је у том тренутку, запахнут задахом науљених пнеуматика тролејбуса, нешто сулудо, нешто што нико ко га је иоле познавао не би ни у лудилу уврстио у његове жеље, да узме у руке једну од својих драгоцених камера, прикључи продужни окидач на њу и слика себе. Да се слика аутоматским окидачем који је испуцавао комплетан филм за само неколико секунди, наг и повијен, урушен у себе, не би ли касније, на миру, могао сагледати своје тело усред једне метаморфозе, усред процеса који је сваког следећег јутра, после сваке старчеве реченице, после сваке измишљотине Ивана Ковача, доносио битне промене, важне симптоме надируће болести. Присећао се, док је гурао тело кроз гужву изнемоглих а, опет, погледима љубопитних људи што су куповали конзерве у малим радњама са полупразним рафовима, да му је кроз главу поново прошла добро позната реченица: "Фотографија механички понавља оно што се више никада у том облику неће поновити".

Испред њега је ненадано искрсао мушкарац у офуцаном, бледобеж болничком мантилу са пластичним папучама на ногама, био је то млађи човек али пожутелих зуба пресвучених никотином, опточен густом и прљавом брадом и искесио му се у лице. Његова брада се помакла, Новаку се учинило да је покушао да му се обрати, али из уста, напротив није изашао ни један једини звук, можда неко шкрипање. Новак је покушао да га избегне, његов нагли трзај телом улево није изненадио беспризорника, он је посегао за својим десним а Новаковим левим, испречујући се на путу, и тада је заиста промрмљао нешто, међутим из његових уста, пре звука излетео је трачак хлороформа а потом и следећи, алкохолног врења. Новак је поново осетио како страх почиње да се слива низ леђа, како је његово тело почело да емитује неке отрове што су избијали сами од себе створени, потом је покушао да још једном избегне насртљивца и овог пута у томе је успео. Пијана будала остала је за њим, али страх, он је још увек био на леђима. И Новак је грабио кући.

То вече, пошто је припремио себи попару коју је прогутао у даху, у гутљају што се као код пловки само нанизао бридећи у једном грлу, заличивши себи на Иванове или Авелинове описе обеда у шуми (помисливши при том како је беспризорник са улице у болничком огртачу заправо заличио на све његове маштарије о обличју јунака Казимира, тако брадат, полупијан, смрдљив са полулудим погледом), Новак је узео Јашику увек постављену близу врата, која је служила само за напрасне, непланиране излете ван куће, намотао филм проверивши отворе бленде и експонажу и пришао свом старом, напуклом огледалу ту у предсобљу куће и студија. Окинуо је једном и флеш га је потпуно заслепио разаславши своје тачкасте, грануловане светлосне сензације по читавом предсобљу, растварајући се на праменове ваздуха и путујући на њиховим плећима зашао у скоро све поре невеликог простора, а Новак је помислио: Ако почнем да сам себе сликам све чешће и чешће можда ће се демони сиротог Дориана Греја пробудити и почети да постарују, унесрећују, сакате, ту наказу на фотографијама док ће из мог сопственог живота заувек бити изгнана метаморфоза умирања и страха од смрти! Он, који никада није волео да се нађе са друге стране објектива, који је, попут његове давно почивше бабе, гајио у себи (иако фотограф) одбојност према сликању као да би тај чин тренутног, бљештећег сублимирања представљао избељење, бланкирање, разблеђивање душе (онако како су то мислили амерички Индијанци не допуштајући досељеницима да их фотографишу иако су им претходно допустили да их побију, купе, корумпирају, напију "ватреном водом", скалпирају, одведу им децу и узјашу жене), он је, дакле, пожелео да се слика, да сам себе слика, да заустави проток времена на једном једином призору свог опстајања.

А онда, током вечери, примајући на своје груди тек мало огрнуте кожном јакном налете смога ношеног кошавом, држећи се једном руком за ограду Бранковог моста, уперио је неколико пута камеру према Новом Београду, према лажно велелепном хотелу на другој страни реке, камеру деконцентрисану и светлосно преварену жутим сијалицама уличне расвете на чијим су се стакленим стомачићима борила мноштва ухваћених и светлошћу привучених мува и бубица да изађу и још једном покушају да преживе, окинуо је, дакле, неколико пута иако му се учинило да ће развити у својој комори само мрак. Под њим се ваљала река. Одводила је у тмасте перивоје својих рукаваца, између ада и насипа, одводила је само време и Новаку је нагло постало хладно, решио је да ипак заустави такси и врати се кући одакле је излетео попут танета, тако циљно, тако спремно да учини нешто са својом енергијом, да побегне од себе у неки замишљени посао, да не доведе себе у необјашњиву опасност од чекања на следећи сусрет са Кратовцем.

Касно увече био је задовољан што је бесциљно лутао улицама и преузимао на себе одасвуда одашиљани страх што се од застоја на друму у Срему причињавао све реалнијим и јаснијим, Новак је још једино био осветљен плавом, монохромном светлошћу телевизијског екрана са којег су цуреле последње емисије пред крај програма, задовољан, дакле, што се толико изморио да је сан већ почео да шушти у његовим ушима. На програму је била нека историјска емисија скинута и наврат-нанос симултано преведена дрхтавим гласом несигурног и слабо плаћеног преводиоца (вероватно "скинута" са BBC-ија) и човек је кроз магле сна што га је већ натапао могао чути тог смотаног преводиоца како (интонирајући и подешавајући глас као и оригинални наратор BBC-ија, само што је то код њега звучало патетично и неаутентично) говори о првим Олимпијским играма у старој Атини објашњавајући које су то дисциплине у то време биле најпопуларније, изговаравши: "...Панкратион, једна од најпопуларнијих забава за посматраче и најкрвавији спорт за ривале био је мешавина данашњег рвања и бокса. Веома груб спорт није имао никаква правила сем да је један од спортиста могао и убити другог. Касније ће се из суровости Панкратиона, латински Панкратијума, родити грчко-римски стил рвања, али у то време чупање за косу, кидање очних капака, грижење за врат и истрзање удова није била ретка појава. Један од најпопуларнијих бораца био је Милон из Кротона који је по предању до савршенства довео захват којим је, голим прстима, вадио оба ока из дупљи својих противника после чега би умирали, што је публика увек изнова поздрављала..."

На екрану су се смењивали глумљени, костимирани прилози где би се у прашини два мушкарца давила и полуанимирани цртежи са древних посуда где су се јасно видела обнажена, затегнута, агресивна мушка тела како кидају једно друго све док човек није скренуо поглед са екрана помисливши : "Шта ако је Иван Ковач, у некој босанској вукојебини на исти начин изгубио очи, а потом и душу, шта ако је Авелина ослепео Казимир, или Балатон?" А потом је заспао.

9.

Новак је ипак продро у дубину ноћи, скривајући се иза њеног тамног платна попут старовремског фотографа што би се свио уз свој апарат прекривши и себе и њега завесом од мрког тила. По први пут Кратовац га је позвао после вечере што ју је обављао у студентској мензи са специјалним боновима Савеза на углу између Булевара Револуције и Београдске, позвао га је заправо не би ли га Новак сачекао на тромеђи, на самој Славији па би отуда кренули заједно (при чему би га младић придржавао и водио), уз трамвајске шине све до Пастерове. Заиста, застали су само једном испред Метеоролошког института и угледавши га на клупи осветљеног тамноплавим одбљеском уличне светлости што се рефлектовао о савремено здање за његовим леђима, иза маленог парка (што је зачудо увек био пажљиво покошен, сређен и омеђен из простог разлога што је место било сувише непожељно, тако прометно и загушљиво, близу болнице и близу далеко привлачнијег парка код храма Светог Саве), угледавши га, дакле, у тој космичкој, нестварној светлости Новак је направио пар слика.

Касније, већ су ушли у истурено одељење за анатомију медицинског факултета где је старац сместио своје обитавање, у ваздуху се могао осетити једва чујни, ритмички уздах апаратуре за вештачку вентилацију, једини шум који није толико реметио тишину колико телесни мир некога ко је стајао овако близу болнице (па се страх од непожељности призора толико дубоко увлачио да је било готово немогуће размишљати о било чему другом сем о болесницима).

Заиста, после неколико минута једва успевши да се обузда од унутарње веома немирне фасцинације што ју је изнедрило путовање кроз празне, хладне, бледом светлошћу зујавих неонских лампи осветљене ходнике Кратовчеве зграде, човек је у тренуцима тишине могао опазити да се тај шум вентилације с времена на време појачава градећи своју усисну снагу на потискивању дима и смога опазивши да га неодољиво подсећа на научно-фантастичне призоре (помислио је, из "Сталкера") у којима је увек преовладавао неки чудан брум ваздуха што својим својствима није био наклоњен људском бићу. Целим крајем, заправо, ширио се неки чудновати мирис тишине, тишине што је, наравно, имала светлије или тамније нијансе (а мирис управо зато што би га човек у ствари усисавао у себе много више но што би тишину успевао да одгонетне и дефинише само чулом слуха), и ту су атмосферу његова чула и те како успевала да одреде и да се ње клоне и раније, у касним ноћним повратцима кући и постељи. Ипак, човек никада није ни помислио да би се могао наћи усред ноћи, у унутрашњости те тишине. Погледавши кроз прозор, очекујући да не види много упаљених светиљки у Онколошком, изненађен призором неколико потпуно осветљених соба где су пацијенти седели на својим креветима гледајући зујаве ТВ апарате или причајући још увек неспремни на спавање (после кога би могле, по јутру, доћи и операције или отпуштања оних неизлечивих), Новак је запазио и неколико прозора на првом или другом спарту са којих је сијала необична, наранџаста или много загаситија, рецимо бакарна светлост. Помислио је да су вероватно то просторије за зрачење и низ кичму су се човеку врло брзо слили неки жмарци, попут зрикаваца акустично добујући по нервима.

Старац је ћутао. Његове су руке вешто петљале око румунског електричног чајника и собом се ускоро разлегао мирис менте. Док га је посматрао преместивши поглед са прозорских окана, Новак је уронио у тишину дивећи се Кратовчевим нежним али сигурним, постојаним покретима прстију, чијим је врховима (вероватно по политури зделица) препознавао шећер, млеко, цимет и чинило се да се старац потпуно затворио у сопствену таму, да је у њој обитавао неко време заборављајући на госта (госта што је и сам покушао да утича своје дисање, да смири тело не би ли се закамуфлирао потајно међу зидове и намештај како би могао одговорити том свом воајеризму), као да је, дакле, Кратовац препустио своје покрете и ритуалне радње дубоко несвесном струјању што га је производило слепило само контролишући његове потајне жеље, вукући га низ тамне превоје и окуке. Изгледало је да је у потпуној хармонији са својим телом али и да тело није било део његове воље или духа, већ као да је било стопљено са невидљивим му простором, део нечег спољашњег, нечег диктираног извана што је тек једва признавало постојање његовог бића. Тако је Кратовац успешно савладавао простор и време из телесног непознавања своје спољашности, због саме таме којој је био препуштен без икаквог права на негодовање.

Новак га је тихо замолио да направи пар снимака. Кратовац је климнуо главом не враћајући се у Новаково време, тек отварајући том несвесном радњом мали тунел између своје таме и Новакове светлости. Прозујао је сниматељ својим електронским блицем неколико пута купајући просторију а старац се није ни мрднуо. Само је после четвртог снимка нагло зауставио ваздух извијајући врат, попут јелена који је својим тананим, пренадраженим чулима регистровао неку промену у шуми и Новак је поступио исто. Заиста, после неколико секунди могао је чути звук који је омео Кратовца. Био је то сићушни брум, налик извијању оних вентилационих уређаја, али мање правилан, потмулији, као да је долазио са веће даљине, са места где је био разговетно испуштен па је у свом путовању губио на звучности. Онда се опет поновио. Било је то заправо издисање људског бића, можда пре издисање него јаук. Понављао се ритмички правилно и можда и не би био јасан да је ваздух макар мало струјао напољу, али у муку летње вечери он је лако путовао, утемељивао себе и своје порекло сасвим разговетно. Био је то пригушени крик при сваком избацивању ваздуха.

Новак је занемео. Постојало је нешто у ваздуху те вечери што је заиста повлачило по околини неку нелагоду и звук се залепио за њу, објашњавајући, чинило се Новаку, нешто што заиста није било објашњиво, неки апстрактни страх од смрти, страх који је једно живо бице испуштало последњим атомима снаге, страх што га је друго биће (несвесно али увек у близини тог истог, уопштеног страха) осећало, страх кога се (њега самог) одвајкада плашило. Кратовац је тутнуо шољу са чајем у Новакове шаке и суво изговорио:

"Када метастаза освоји више од тридесет процената организма они јаучу без воље за умирањем, без снаге према животу. У праву сте, Новаче, тада умеју да звуче страшно."

Новак је ћутао. А онда се накашљао стављајући старцу на знање да је време да отпочне причу. Он, он је то сасвим елегантно, као приликом кретњи кроз ваздух, и учинио.

"Потом је рекао, и учинило ми се, знате, да је у том тренутку покушао да заплаче (иако то није могао учинити будући да су му очи и сада, док причамо, увезане у дебеле јастучиће газе), био сам сигуран да му глас дрхти изнутра, да он заиста плаце, рекао је дакле да су прешли у том часу реку. Знате, и пре но што сам чуо остатак приче могао сам да се закунем, у једном једином тренутку, да је тај прелазак реке за њега био дефинитивно опраштање од овоземаљског живота, или можда да је тог тренутка ослепео а не много касније како ћете сазнати....

Ледена пољана, учинило се Авелину, потпуно је светлуцала мраком, иако то није могао боље себи да објасни, ту огромну површину неосветљену чак ни месечевим зрацима која је светлуцала али, изгледало је, не искрицама светлости већ искрицама мрака и врло брзо пошто су се искрцали (док је Казимир из необјашњивих разлога гурао чамац низ реку као да им више никада неће бити потребан), пред њима је, тек што су изашли из приобалног шипражја, изронила пољана. На свом северном делу она је заиста, тамо у даљини, показивала трагове живота просто објашњавајући да је мир са ове стране. Ту, на линији хоризонта што се слабо оцртавала, заиста је био неки пут. Авелино је приметио чак и једно возило које је промакло крајем, нечујно, удаљеније него што је могло испрва изгледати. Поред линије пута заиста је стајала зграда. Онижа, развучена, личила је на мотел, и Авелино помисли како до сада није видео ниједну зграду откако су кренули. Ипак, десно од зграде из које су допирале мутне, пригушене светлости простирало се огромно поље што је завршавало мочварним, чинило се са даљине, подручјем пошумљено разгранатим стаблима, сувише удаљеним једно од другог да би се могло именовати шумом. После њега наилазио је рукавац реке.

Балатон је нервозно шљапкао по блатној обали трудећи се да не погледа према првој згради у последњих неколико дана, трудећи се да не запази трагове првих људи на које су наишли. Простором се развио ветар и напрво није било могуће дефинисати звук, али нешто касније он се кристализовао, чудан, налик на Панову фрулу.

- То су шупље букве кроз које струји ветар – рекао је Казимир и кренуо обазриво по пољу.

- Пљачкаћемо!? – бојажљиво је упитао Балатон.

- Глупо биће, зар не мислиш да постоје много компликованији задаци од самог пљачкања – раздрао се Казимир не пазећи да ли ће га неко чути – потребно је да урадимо нешто много више.

Авелино је почео да шапуће, негде у себи стихове што их је отпевао Казимир ("Девојко, бела Марије, што синок много седовте?...Са нок ми стреји капале, са нок ми пцити лајале!")

Нису дуго ходали до мотела, чинило се као да је Казимир толико добро познавао богазе кроз које су се пробијали да му није била потребна светлост. Ускоро, протикнувши се поред једног јединог паркираног аутомобила, људи су пресекли дуж бока зграде, право према жбуњу осветљеном са ниског прозора. Без питања и без оклевања, пратећи Казимира, сва тројица су се приближила прозору.

- Прво ћемо посматрати. Морамо да оценимо ситуацију добро. Морамо да видимо кога има и где су. Онда ћемо упасти – прошапутао је предводник гужвајући прстима своју браду и они су слушали.

Начичкани на широки приземни прозор, људи су, пазивши да не додирну један другог и звекетом оружја не скрену пажњу на себе, упрли погледе у унутрашњост прве животом људским прошаране просторије на коју су наишли после неколико дана. У ваздуху се могло осетити неко чудно брујање, као да су се рукавци свежег ваздуха борили и преплављивали са оним другачијим, тешким ваздухом сумпорног укуса који се извијао над мочваром. У соби, заправо дугуљастој просторији рецепције, седела су два човека за високим, незграпно истесаним столом,

у ствари тезгом. Авелино се примакао ближе. Младић од неких двадесетпет година, обучен робусно, у јевтиној кожној јакни и лацнозападњачкој мајци седео је немирно на својој столици,

вртећи се напред, назад, око и испред ње и човеку се могло учинити да је његов давно изгубљени мир сав, у свој својој неразговетности неког унутарњег хаоса, био згуснут, најочигледнији у тим немирним, црним очима што су засужене иако није било суза летеле лево, десно као маслинке на уљем пошкропљеном тањирићу, младић је, дакле, отпухивао дугачке, аветињски бледе димове цигарете и посматрао тим нестабилним погледом оног другог, старијег, посматрао га је као да рентегнски снима сваку честицу, сваки растерски грам његовог лица. Насупрот њему, загледан у тек овлажено дно дугачке, зеленкасте флаше ракије, терајући својим особеним тиком врховима прстију масне прамичке косе, пребачене преко ћеле што је поткопала свој пут посред његове главе, седео је старији. На његовом лицу било је неколико великих брадавица и сав, онако улепљен у алкохол, изгледао је као да је нека масна индустријска, отпадна вода решила да га у последњи час избаци на обалу не гутајући својим чељустима његово тело. Младић је нервозно угасио цигарету гњечећи је палцем, без помоћи других прстију, и Авелину се у трену могло учинити да је баш тај покрет некада видео, да му је тај покрет вратио неколико згуснутих сензација у којима је можда, некада раније, и видео тог младића. Можда, а можда му се и учинило. Младић је гледао оног другог и као да је на његовом челу сијала идеја о продужетку некада давно започетог разговора, усне су му се мицале у неутаживој, чинило се, потреби да изговори те речи које је припремао, које су вибрирале негде на уснама што их је стискао ипак одлажући тај тренутак. Старији је само подригнуо.

- А што се ти, онда, ниси побунио, Данило!? – сикнуло је питање, просто испаљено из дуго циљаног и намештаног нишана.

Старији је испио оно мало ракије што се нашло на дну, подригујући, и лице му се зачас, као да су обновљене речи између њих двојице нагло подсетиле на муку и чекање да она прође.

- Ма, једи говна, дете! Шта сам могао да урадим? Главу да изгубим, а? Ти би то волео, мали, да сам главу потурио на пањ!? Не знаш ти колико је глава важна ствар. И нећеш знати све док ти гузици не буде било толико мрзло да не мож да седиш! Тек онда знаш колико је важна глава! – урликнуо је тај Данило не повлачећи се у себе, како је изгледало, његове су пијане речи током исказа постајале тромије, натопљене знојем и мамурлуком.

- А теби је глава на гузици? – одвратио је младић просто настављајући ту дугачку партију јаким ударцем.

- Јебем ли ти матер безобразну – поново је загрмео Данилов глас али се тело, зачудо, није ни помакло с места, као да су речи одвијале једна другу негде дубоко у свести а не кроз грло па напоље – Не можеш ти то да схватиш! Ти, бре, не можеш ни пешкире по собама да промениш како треба а мене си нашо да исправљаш!

- Ма, не, само те питам, лепо те питам, што ниси покушао нешто да промениш? – инсистирао је младић.

- Ма... – отего се одговор као да га је толико пута изговорио да се реченица сама одмотавала кроз неки неисправни магнетофон -...јебеш му матер. Прво је изгледало тако јасно. Чисто ко дан. Издајице. Пизде. Направили смо им земљу. Направили смо народ од њих. Народ, бре, од мађарских и аустријских клозетара!

- Ти си правио народ од неког, а!? чиме, бре, мајке ти!? Који смо то Ми правили народ!? – младић се заклатио на својој столици.

- Па јеси ли ти, Григорије, магарче један, учио историју!? –

одговора испрва није било – Батали...не можеш ти то да разумеш. Лако је теби кад си балав. Ти прошлу земљу ниси ни упамтио. Кад те мајка одма скине са сисе, брже проходаш! – заклатио се Данилов одговор.

Григорије је слегнуо раменима :

- Добро, ајде, нек је тако. Само кажи, пошто је теби све то јасно, што си се онда толико потресао, што ти је притисак скочио, што си се кљукао регланима и нифелатима и цепао ракију преко тога док си гледао Теле мост Сарајево-Београд синоћ!? А, одговори ми!? – запео је.

Авелино, Казимир и Балатон, тихи и склупчани у Рашомонско клупко немо су гутали њихов разговор и чинило се да у свакој изговореној реченици Казимир проналази (климао је, пре свега, главом) објашњење свог доласка на ово место и да је потребно само још мало времена па да и остала двојица схвате зашто су овде. Иза стаклене преграде, Данило је зајецао:

- Јебеш га...скупило ми се ту негде, као песница у грлу да се заглавила. Човек и жена...лепа жена. Она тамо, он овде. Гледам, знаш, а има нешто у тим везама, у тим жицама, ђаво ће га знати, па кад једно говори у камеру оно друго га одмах види, ал га не чује. Звук касни. Па кад га чује, а овај већ отвара уста за трећу ствар. И никако се не чују. А причају. Једно у клин, друго у плоцу. И не разумеју се. А истим језиком говоре. Ко да их тај језик не разуме. Док би се они разумели. Онда се гледају. Једно у друго, а између њих стакло екрана. Ко рибе, бре, ко да су у два акваријума. Онда грцају, онако, види се да им је непријатно да плачу пред толиким људима. А и што би? Не помињу ни живе ни мртве, ни срушене куће, баш о веселим стварима прицају. А гутају говна.

Човек је завршио и Авелино је, скривен, могао осетити како је један део човека исцурео, леђа су му се повила као да, парадоксално, терет није спао са њега већ се повећао, помислио је ратник да је вероватно сваки пут када је причао о томе, Данило у ствари додавао по млински камен на себе. У соби је настала тишина. Григорије, младић, поново је запалио цигарету држећи је палцем и кажипрстом. Ћутао је. Као да су се у њему припремале давно покренуте, али увек, из неког разлога, запретене ствари.

- А ја имам пилонидалну цисту – суво је рекао.

- Шта, бре, имаш? – пробудио се онај други из чудне опчињености још не подижући свој поглед са празне флаше. Младић је, први пут откада га Авелино посматра, устао са столице, шутнуо ногом једну њену ногу оборивши је и урликнуо.

- Пилонидалну цисту! Све сам књиге о томе консултовао: Може наступити као последица ненормалног затварања у набору стражњице, изнад чмара, пре рођења или као стечена болест. То је шупљина, слична апцесу, која садржи длаке и лој. Циста је дубока 2,5 сантиметра. Некада наступе болови после којих се циста шири и продубљује док се не провали и испразни. Међутим, ни тада није залечена, јер се после извесног времена поново загадиІ Видиш, све сам напамет научио. Има да докажем да је то нервно обољење – победоносно је завршио.

- Чекај, сад па ти, шта си ти то видео тако страшно у животу, да ти од нервирања пукне буља – згрануто али са примесом подсмеха упитао је Данило па онда још ватреније, готово се присетивши наставио – Видео си ти курац! Ја сам у твојим годинама...- не стигавши да заврши јер је Григорије цикнуо.

- Видео сам, пичка ти материна, дабогда нисам видео то што сам видео, дабогда ме мрак појео кад сам видео то што сам видео, бре, говно није црно као то што сам видео дабогда нисам видео, јебем ли им мајку у пичку ону ненормалну.... – гејзир је шикнуо из њега.

Потом се ућутао и тек после пар секунди наставио:

- Па је л знаш ти, будало матора, како се осећа човек коме су крпили сестру ко крпењачу!? Не знаш!? Лепа је била моја Марија. Добра у школи, дечка није имала...Тамо пред Светог Трифуна, моји су били код кумова, она ишла другу смену у школу, ја се враћам одавде, уљопали смо се од вињака...Дођем у двориште, попаљена светла свуд по кући, капија отворена, врата разглављена. Одма сам се отрезнио. Уђем унутра, све разбацано, ко да је бомба пала. У мени се спало, оћу да се заледим, усро се. Стојим ту у предсобљу, хоћу да стојим ту док сам жив, не могу да се макнем, не смем да писнем. Уђем у кујну. Она лежи преко стола. Гола. Жива. Крвава. Јечи. А све по њој заудара. Жицама је привезали на све четри ноге од стола. Осетила ме. Каже: "Биће добро, Гришо, Григорије, биће добро". А онда, видим, низ ноге лије крв, а они још пишали, бре, ПИШАЛИ по њој! Јебали је, па и пишали. И онда се више не сећам. Пао у несвест, кажу. Тек, сећам се јаког светла. Милиција. Испитују ме, серу нешто, потписујем папире. Два кера седе око фуруне, греју се. Ко да ништа није било. Марију одвезли у болницу. Кева и ћале...шта да ти кацем. Као, наћи ће их, ово је правна држава. Ја скочим, кренем да давим тог инспектора. Ставе ме у самицу, да се охладим. После кажу, неки повратници с фронта. Као она дала изјаву да су били у униформама. Дошао тај инспектор, донео ми ратлук, кафу. Гледа ме. Неће они далеко. Да потпишем њену изјаву, она није у стању. Оде. Гледам ону шољицу, кафу, тацну... – и док је човек говорио, док су се напољу Авелино, Казимир и Балатон већ неколико пута стресли од хладноће што је хрупила у поље (Казимир и Балатон одавно су престали да слушају разговор двојице рецепционера, тада је Казимир већ предлагао да оду до другог упаљеног светла у згради), док је он говорио таласали су се удари тетануса, понегде би се стресао од те температуре, од тог унутарњег зла, шетао је лево, десно.

Данило је пажљиво слушао човека и у једном једином тренутку, у судару потпуно му (изгледало је) непознате приче, апстрактне и ничим везане за младића са којим је радио, кога је мислио да познаје, у том тренутку алкохол је ишчилио из њега, леђа су му се исправила. Гледајући га, Авелино је пожелео да га фотографише, помисливши: Ево како се само тело јавља, како се уздице да одбрани људскост. Онда је упитао Григорија:

- И...због тога ти се појавила та...циста!? – покушавајући да буде што трезнији и блажи.

- Јок. Узео сам ону кафу, сломио шољицу о зид па...свуд по телу. Једну брадавицу сам откинуо, знаш, потпуно сам попиздео, па онда и у... – није желео да заврши. Данило је у тишини извукао нову флашу ракије и понудио мукло младића. Овај је пар тренутака,

вероватно још увек обитавајући у простору и времену необичне приче, посматрао час човека, час флашу, а потом је узео чврсто у руку и отпио мало.

На другој страни, Казимир је само лагано наслонио своју маљаву шаку са прљавим, неподсеченим канџама на Авелиново раме и шапнуо:

- Ајде, ове будале ће се побити саме док стигне време да их укебамо.

Авелину се, пак, учинило да је прича што ју је изрекао младић са друге стране стакла грознија од свих призора које је не само видео већ и снимио, помислио је како су речи, тако несавршене, речи без остатка, речи којима се дефинисао некадашњи, нечији злочин, некадашња, нечија патња уоквиравале у један временски издвојен, непроменљив тренутак, догађај, који се, као на фотографијама што су заустављале људски живот, више никада неће поновити (и баш зато увек остати много грознији него док се реално одвијао). Једно је било роварити по утробама лешева гањајући се са полудивљим крмцима и псима, нешто друго било је слушати причу о патњи.

Казимир и Балатон су га оставили тако опчињеног, у ствари је то урадио Казимир пуштајући да човек сам схвати циљ њиховог путовања, обојица су отишли даље, према мочвари и стаблима шупљих букви да се одморе, спавају, поједу нешто наложивши му (користећи ту његову омађијаност), наредивши му, дакле, да сам оде до другог осветљеног прозора и провери ко је и шта у мотелу. Не могавши да лако одвоји погледе али и тело од прозора иза кога се одиграла чудна људска прица, Авелино је зашуштао кроз жбуње низ зид зграде.

....уморни сте, Новаче, можете да прилегнете овде, знате, не ваља журити куци уморне главе а по јутру, могли бисмо отићи до Божане Ковач", Кратовчеве речи промицале су, цуриле низ Новакове уши и он се само спустио на двосед пуштајући да му глава клоне, без воље да се и даље одупире, свестан једино своје несвести, неконтроле, хипнозе у коју га је приповедач увео. Није га коснула ни та сугестивна реченица "могли бисмо отићи до Божане Ковач". Само му се спавало.

10.

"Зашто је изабрао баш мене?", упитао се док је јутро савлађивало бокоре мрака. Није ли, мислио је, Кратовац предвидео и његово стање, онај сусрет са породицом угљенисаних шака, тај страх који се увукао у њега и пре случаја Ивана Ковача, није ли баш он, Новак, изабран за све ово (вероватно измишљену причу која је у својој симболици тек скривала неку конкретну радњу што се захтевела од њега) због своје малодушности, због тога што је својим црним мислима призивао стваран контакт са стварном причом, нису ли можда његове мапе фотографија биле, у времену које је мирисало на смрт и иструљење, сувише добронамерне према тренутку који је снимао, можда је црни ђаво похлепе за стварнијим призором, пејсажем (за којим жуди сваки сниматељ) услишио његове подсвесне жеље, можда је слепи Кратовац намерно пролазио свакодневно Карађорђевим парком нудећи своје фотогенично лице да би га увео у потпуни ужас? Новак је, дакле, почео да копа по унутарњем смислу приче у коју је био увучен, тражећи у њеном одвијању разлоге за своју улогу. Улогу коју још увек није могао да види, ма колико назирао њену неизоставност.

Испред неба и човека, над читавим крајем, чинило му се, подигла се црвенкаста мембрана, у којој су и птице што су пролетеле у два-три наврата у свом разједињеном јату биле под једном неприродном патином дана који се још увек није у потпуности надвио над град, и Новак је само успео да упали још једну цигарету и пошаље дим једним надљудским удисајем у празне просторе изнутрица који су завијали својом уморном циком. Кратовац, као што је и претпоставио (али можда не баш Кратовац већ он сам, Новак, онај који се није одупирао више ничему, који је пуштао да прича крочи у њега знајући, од самог почетка, да му та прича уопште не прија али је још пуштао да она крочи унутра, нервозан услед загонетке која као да је питала: Како је могуће да те овако недефинисана, апстрактна прича у којој се, истини за вољу, још ништа није десило али вероватно предосећаш да ће се тек десити, како те та прича толико повређује, на који то начин!?, и баш зато спреман да горку пилулу жваће до краја), дакле, Кратовац је желео да њих двојица већ по јутру, у првом временском теснацу визите посете Божану Ковац.

А како се ничему није више одупирао, ипак верујући да је протекла ноћ била једна велика грешка, да је показао слабост самоконтроле и да ће у следећој сесији (о, да, сигуран да ће следеће сесије ипак бити) показати много више одлучности и ставити тог слепца на његово место, како у њему није било ни отпора ни вољности, зачуђен пореклом те изузетне енергије човека који је обитавао у мраку, што целе ноћи није спавао, чак ни оно мало што је пре свитања Новак продремао на неудобној софи, тако је, дакле, послушно попио шољу јутарњег чаја коју је старац нечујно спустио на сточић поред лежаја и навукао јакну.

Сам тај одлазак са мансарде био је довољно чудан, али не и непредвидив и у чињеници да је замало заборавио футролу са својим фотоапаратом и резервним пуњацем за флеш. Ипак, сетио се у последњем тренутку, или се то сетио старац што је само оклевао на вратима, заклатио се у тренутку као да му, онако слеп, указује на недостатак камере у његовој појави.

А онда, два повијена тела, једно старо и искривљено као полуосушено стабло из приче Ивана Ковача и природно погнуто, али и оно младо што је под руку водило старца, неиспавано и у сваком случају згрануто својим сопственим понашањем, два су се тела попела улицом Др Суботића и врло лако зашуштала просторијама Онкологије. Глатка, рефлектујућа, хладна површина теретног лифта са тихим и хитрим, покретним вратима и електронско звонце што је означавало позицију возила, та неонска светлост која није допирала ниоткуда али и одасвуда, и мирис испраних плахти, готово мирис штирка (зачудо без примесе ароме средстава за дезинфекцију коју је човек морао очекивати), све то одмах је изазвало мучнину у Новаку. Тај дуги, дуги пут ка жељеном спрату, и повремена шкрипа услед трљања кућишта по неком ненауљеном делу сајле, и друга једна шкрипа, шиштање респираторија Кратовца који је само упијао својим чулима путовање лифтом, све је то било сувише необично, неприпремљено, шокантно а свему томе се човек није више могао одупрети. А онда, последњи спрат. Сунце је већ раслојавало све фуге, наборе, одмаралишта, проширења ходника и могло је изгледати да су два повијена тела заправо ушла на неку орбиталну станицу (из јевтиних филмских продукција, не толико тачне, вероватне сценографије колико сугестивне) споро се крећући услед неприлагођености бестежинском простору, а не крочила у болницу.

Јер, тек је овде настајала болница, тек се овде мирис оболелих могао јасно дешифровати, издвојити, хол је био препун разних вибрација, мноштва људских тела, посетилаца, лакших болесника или тек примљених пацијената и ту је владала атмосфера железницке станице, колодвора, ту се човек још увек могао осетити безбедним, а касније, већ при првом кораку на спрату било је јасно да се ту и умире.

Божана Ковач лежала је на кревету тик поред врата, поред ње, на металним, белим пиједесталима лежале су још три жене, свака у својој тишини, не покрећући главу да виде ко то улази, не мичући уснама, не контактирајући ни једна са другом (а понајмање са трећом). Божана Ковач постала је у Новаковим оцима све што је Иван, њен муж, тек морао постати, више не мит, не замишљена људскост, већ живи објекат преузимајући (могло се наслутити) све персонификације свог мужа и његовог постојања на себе. Била је ту, стварна, жива и човеку је морала бити чудна та унутарња реакција, јер шта би се тек десило да је угледао самог Ковача, односно Авелина, јунака једне приче, тако је човек стајао напола на вратима бојажљив, нервозан као да је пред њим лежао Кентаур или Херакле, било које митско биће. Божана Ковач, напротив, лежала је сасвим мирно, људски, није спавала, то је одмах могао оценити, али је мировала са два бела, памучна, влажна јастучића преко очних дупљи. И пошто је то сагледао (те две крпице натопљене водом), човек се тргао, уплашио од сувише јасне симболике, препао у једном једином делицу секунде: Није ли можда и она, у загрљају суровог Панкратиона, изгубила очи?

Жена је зајаукала. Прво тихо, онда јасније. Као да је први звук који је испустила навео Новака да погледа и њено тело, да се одлепи од тих јастучића. Прекривена до грла, таман толико да је испод покривача извирио колир од шарене, готово провидне тканине, њен положај био је погнут, изломљен негде у куку, неправилно је лежала и Новак није могао оценити да ли је она толико измршавела услед болести, да ли је опака твар у њеном организму испила све слојеве меса остављајући још само кожу да опстаје ту, на костима, или је тај чудни положај утицао да покривач ниже главе буде празњикав. Тек, она је промрмљала нешто себи у браду и тананим, венавим шакама, прстима са дугим, јако дуго не посеченим ноктима, скинула своје памучне наочаре. Иза њих, засијале су светлоплаве очи, очи рибе што је дуго била у мрачним, непрозрачним дубинама и још се није навикла на плаветнило плиткијих делова мора.

І Божана, добар дан, сећате ме се...Светолик Кратовац? Како сте данас?І , старац је упитао готово сигуран да је скинула повез са очију, фамилијаран са њом већ у првој, потпуно колоквијалној реченици.

Новак је одмах замерио старцу што је поздравља тако стерилним, уштогљеним питањем, па жена није могла никако бити добро и било је јасно као дан да је његово питање чак неумесно, он је добро знао како јој је и откуда то питање, тако недотупавно...а онда се примирио, постајући свестан да он сам ништа не може упитати, да је толико безизлазна ситуација ове посете да он не би ни такву глупост рекао, него још већу.

Већ у првој реченици открио је, дакле, колико је и њему самом непријатно, непријатно вероватно због чињенице што њену болест није могао ЗАИСТА видети, можда не би ни смео, а колико је био свестан непроходности тунела у који ју је судбина увела.

І А ово...ко је ово, кога сте ми то довели..?І , почела је жена без икаквог увода, просто откривајући да су Кратовац и она били у неком дослуху, у неком завереништву, много више но што се то учинило Новаку, заправо, као да је тим нестрпљењем показивала како нема још много времена пред собом и да се мора почети са тим планом, договором који је стајао, неизговорен, између њих двоје, да се не сме часити часа.

І То је младић о коме сам вам причао, Божана, Новак му је име. Он је фотограф као и ваш супруг. Данас је дошао да вас видиІ , издекламовао је Кратовац брзо и у једном даху (Новак никада до тада није видео страх у том човеку који је, изгледало је, сав свој страх поделио са мраком у коме се нашао још од својих најранијих година и могло је личити да је Брајева азбука под његовим прстима, сви ти написани и прочитани редови, само служила дешифровању удеса који се десио, који га је затекао још од рођења, а сада се плашио, попут неприпремљеног ђака пред таблом), дакле, изговорио је то правдајући се а да Новак није, у том моменту, пронашао ни трачак снаге да се сам јави (као када га је отац представио, говорећи у множини, за себе и њега, новом разредном старешини у школи "Светозар Марковић" у Хаџи Милентијевој), да сам, у своје име нешто прозбори. Само је климнуо главом, тако укочен, затечен, у страху да не увреди болесника коме је дошао на ноге.

Било је јасно да је тада потпуно био у Кратовченој власти, али и да је слепи маг био у власти ове болесне жене, и младић није баш ништа учинио да измени тај поредак ствари. Божана га је добро загледала, одмерила га је од главе до пете, као да су њене прозрачне очи рентгенски снимале његов организам, не направивши ни једну једину гримасу. А Новак је отрпео, смешкајући се блесаво (у том је смешку, заправо, био сублимиран последњи забран реалности који је човек држао грчевито уз себе, оно последње нормално што је могао учинити), и потом се благо наслонио на рам њеног кревета. Жена је поново уздахнула и покушала да промени положај.

І Када човек умире, он то јасно сања. Ја сада то знам. Знају и лекари, али шта вам је наш народ, само да им нико не дирне у њихову џебану, ћуте, мрште се...изем ти људе који студирају нешто што се не да излечити. Ја разумем зубар, педијатар...али да се овде дође, да вам сваки дан понеко умре...не знам, нисам више паметна. Је л знате да сам синоћ сањала једну песму. Сањам као да Иван и ја идемо обалом неког језера. Хладно је а ми ћутимо, само се пара из уста види. И ја онда рецитујем..."

Отпочела је бојажљиво, са тим акцентом Босне, увијајући своје реци у рухо нечег природног, као да се плашила да је речи не заболе више од праве боли, и онда почела да рецитује:

Нису још дуго остали. Жени је, одмах пошто је завршила своју песму, нагло позлило, почело је кашљање и пљување у коме су слепи старац и омађијани човек били само сметала. Потом јој је било боље и још неколико реченица је изменила са Кратовцем из којих се могло још једном видети да међу њима постоји неки договор. Новак је само ћутао и пуштао да се њихови гласови одбијају од тела других двеју жена што су лежале поред не слушајући ништа (јер, вероватно су се преко дугих ноћи довољно наслушале једна друге), па се потом одбију и о зидове. А онда се она обратила баш њему :

І Слушајте, хвала вам што сте овде...будите пажљиви према Ивану Ковачу, он је разум изгубио фотографишући све то...тамо...и ако икада развијете његове филмове, немојте их дуго гледати. Од тога сам и ја ову болест добилаІ , рекла је нежно, готово мајчински и Новаку се учинило да је скоро и намигнула. Потом су отишли.

Већ у ходницима, док су се сударали са колицима на којима је стајао доручак, логорашки, оскудни обед, праћени мирисима који су били све само не болнички (неко је чак донео у посету лонац са паприкашем и могле су се чути кашике како звецкају као у некој мензи, а нико од особља се није ни побунио), већ, дакле, ту, присетивши се оног што је у једном даху своје збуњености прогутао ("ако икада будете развили његове филмове"), Новак је почео рационално назирати своју улогу. Али, када је упитао Кратовца за Иванове снимке, он је само, и сам стресавши узбуђеност и непријатност због посете, само одмахнуо главом:

І Не, Новаче, не знам заиста ништа о филмовима. Нити мислим да је у свему што ми је испричао Иван Ковач фотографисање имало неку битну улогу. Довео сам вас као уметника, као некога, јер, дозволићете, ја вашу уметност не бих знао оценити и када бих био у стању да видим ствари и слике, али као, сигурно, човека који се бави погледом, проучавањем свега што је видљиво, довео сам вас, дакле, и још једном вам захваљујем јер сте ми мало ублажили нервозу, само да видите како та жена изгледа...не, не треба да ми је објасните, мислим, ја њу као да добро видим, и сав тај бол. Не, довео сам вас да видите како изгледају осуђени на смрт. Пре свега, није ли и моје старачко лице било повод нашем познанству. Нема никаквих фотографија, укратко, или их мени Ковач није помињао. Оно што бих вам испричао, следећи пут, мени је било страшније од било каквих фотографија. Замислите, у следећем сусрету, Ковач ми је испричао да је МЕНЕ видео тамо, у том мотелу.І

"Како то сад, вас!?", излетело је из Новакових уста и већ је био спреман да се, онако уморан и бесциљан, разјари, да га отера у пичку материну ("шта се, ког врага, овај цовек зеза самном и зашто ја, глупан, уопште долазим у болнице којекакве..."), а онда је Кратовац окренуо главу према њему, док су већ улазили у лифт, и то лице било је сиво зелено, као да је видео духа.

"Да, видео ме је у шупљој букви. Али то ћу вам испричати други пут. Уморни сте, идите да спавате".

"А када ћу видети Ивана Ковача?"

"Када за то буде било време", одвратио је и онда га ћушнуо у правцу командне табле лифта. Новак је притиснуо дугме и два тела су убрзо почела да тону.

11.

Исте вечери, Новак је посетио своје родитеље и на вратима, када га је испратио отац, зарозан и у папучама, препун прича о политици, човек је могао препознати извесну сету у свом гласу, неку носталгију. Није то била жеља за родитељима и њиховом заштитом што јој је рок трајања истекао (како му се у одређеним тренуцима у животу јављало), била је то нека подсвесна ствар у којој су они, његови родитељи, и сав остали свет, остајали негде иза, на почетку пруге, док се он кретао. Као да му живот више неце бити исти, погледао је оца са жаљењем што већ мора да оде и помислио: Остај ми здраво, буди добро, не дозволи да никада завршиш у болници или тако нешто, чувај ми се.

Касније, када се на Београд сручила ничим најављена киша, летњи пљусак што је подигао прашину са бетона и улица да би ускоро завладао хаос у саобраћају, читава пометња као да су то падали радиоактивни метеори а не киша (тако је увек изгледао човеку пљусак у граду), када је добро замандалио све прозоре свог стана, изолован звучном завесом добовања, капљања, цурења, прокишњавања, лумповања воде, Новак се осетио спремним и довољно вољним да разјасни ствар. Сам, себи да је разјасни, да покуша да пронађе макар неки заметак те приче у себи, да пронађе везу (што је можда била органска а није се примећивала, није је био свестан у довољној мери), између себе и те приче. Покушао је да утврди, у предратним регистрима акредитованих фотографа Југославије, идентитет Ивана Ковача што је већ клизио у правцу измишљотине. Није успео. Потом је назвао неколико новинара (он који их се згражавао и увек избегавао), и ту је сазнао о могућности постојања те особе ("Слушај...не могу да се сетим, али радио је у Бања Луци, да ли Иван или Јово Ковацевич...Шта, Ковач? Да, сада се сећам, радио је у Гласу у Бања Луци, али тај ти је погинуо на ратишту....І ), али и о немогућности да то буде Кратовчев човек. А онда је узео са највише полице енциклопедију старословенских симбола и предања. Тек је ту успео да пронађе траг приче. Радило се у симболу шупљег стабла, а локалитет је био Славонија.

Бацивши књигу украј собе, више љут на себе што се бавио глупостима него разочаран, Новак је ипак приметио везу успостављену у ископаним очима Крамуја и Ковача. Или Авелина.

Али се сетио и свог сна, собе на чијој је средини било шупље стабло.

"....видите, Новаче, ту сам већ и ја помислио на свашта. Ђаво ће га знати шта све може да се човеку јави у глави. Да вам неко убедљиво каже, ви сте пијани, можете помислити и да јесте. Сугестивност. Е, тада, када је следећи пут у причу увео и једног старца, додуше који види али старца кога је описао онако како мислим да ја изгледам, хоћу рећи за све ове године иако не видим, не замерите, имам представу о томе како изгледам, када је, дакле, тај нови лик описао као мене помислио сам: Или треба прекинути ту болесну маскараду једног лабилног ума, или, шта или, поверовати у то!? Онда ми је синуло, знате, човек који не види претпоставља априори неке ствари, не размишља о њима, онда ми је у делићу секунде синуло: Па Иван Ковач, слеп, повађених очију никада није могао да ме види. Зашто је онда лик тог старца описао као да ме је добро видео. Или, можда он и није био слеп, знате, људи, ма колико намучени а често и управо зато ове избеглице чине разне ствари да би од државе добили оно што, руку на срце, њима припада, али им се не даје. Елем, онда је испричао ово...

".... Авелино је само два, три пута хукнуо у шаке по навици а потом осетио како се хладноћа све више и више увлачи у његово тело. Била је дубока ноћ. Казимир и Балатон су вероватно, помислио је, захркали као заклани. Онда се, пазећи да не закачи оштро жбуње што се протезало дуж зида зграде, довукао до другог, осветљеног прозора, неких педесетак метара од рецепције. Нагнуо се преко симса и покушао да у полумраку сакрије своју силуету. Унутрашњост је била оскудна, уобичајено намештена за мотелску собу, а ипак је, у очима човека који неколико месеци није видео текућу воду или струју, изгледала као рај на земљи. Једина светлост избијала је иза отворених врата купатила, док је соба била увијена у сивило мрака помешаног са трачком огољене сијалице. Ипак, неки брум теретио је слику и Авелину је био потребан само један тренутак да угледа, на поду управо испод прозора, са друге стране стакла, у истоветном положају, на коленима испијену, мршаву појаву, раширених, широм отворених очију упртих у њега, обрубљену масном, рашчупаном косом, у дрхтају, у некој необјашњивој (или, можда само у тренутку недовољно видљивој) температури, грчу. Тетанусу. Онда се инстинктивно тргао и скочио на земљу већ тражећи врховима прстију капну на аутомату за репетирање, сигуран да је примећен. Неколико тренутака, његове су усне додиривале полеђену политуру угажене земље и Авелино је први пут задрхтао жалећи што Казимир и Балатон нису са њим. Кроз главу му је фијукнула помисао да неце смети да пуца у њу. Било је нешто у том изненадном појављивању њеног умашћеног лика, у том неприродном положају што је охладило ратника, и човек је, иако су му руке одавно шкрипале од скорене крви других живих бића, само помислио: Не, нећу моћи да пуцам у ту жену.

Ништа се није догодило. Престрављен, више зато што је непланирано био ухваћен у свом воајеризму (јер се у мраку, вирећи кроз прозоре осећао довољно изоловано и безбедно али и на језичку живота и дешавања, попут арбитра или малог Бога), него што би то могло имати реалне последице. Па шта, иако не би пуцао у њу, дрека коју би дигла пробудила би Казимира и Балатона и они би, уместо њега (вероватно Балатон који је, попут безразложно разјареног пит була само вребао прилику у којој би разаслао ватрене хице према неком живом, пулсирајућем људском телу кажњавајући себе што је природом био детерминисан да кажњава унаоколо), уместо њега, дакле, убили девојку вероватно гурајући у понор после тога и све остале људе у тој настамби, јер више се не би могло скрити њихово присуство. Да, то би се догодило. Али, пуштајући да напливи узбуђене крви одашаљу своје закључке и рационализације широм тела, Авелино је ускоро увидео да ништа од тога неће морати да учине.

Девојка га није приметила. И ако јесте, онда је то утомила у себи, и сама нестварна, тако ознојена и ко зна у којој врсти делиријума. Авелино се опрезније прикрао прозору, поново. Било је ту неког узбуђења крадљивца забрањеног воћа и помислио је, у делићу секунде, како је баш малопређашње узбуђење било довољно да поврати неку чулну смисленост његовом задатку. Када се довољно приближио, поново је могао ослушнути онај чудновати брум, неко инкантирано вишегласје. И пре но што се поново нагнуо на симс прозора, човека као да је уљуљкао тај трозвук, представљајући себи лажну потребу да се још мало скрије, само се наслонио на ледени зид зграде, тик испод прозора и потом су речи постале јасније, очигледније, као да се звучност уклањала сама од себе или од вибрирања ваздуха да би наступила смисленост, повезаност речи. Девојка је била у молитви, заиста, била је то мелодија литургије, али речи су биле другачије. Можда је то била песма.

Трајало је то неко време. Девојка је још неколико пута поновила бајалицу и онда се све, за тренутак, смирило. Авелино је одлучио да је погледа. Пропевши се на прсте, пуштајући да му лице буде изван светлосног зрака што је продирао кроз прозор рашчлањавајући струјање ваздуха на прашњаве пахуљице и остатак, студене бобице, човек се, сигуран да ће овог пута остати непримећен, поново загледао кроз стакло. Заиста, девојка је била у молитви и тако, сва умашћена, у дрхтају, пуштала је да је ноге, као по команди мелодије што ју је литургија производила као сама од себе, носе амо тамо по соби, од кревета до огледала, од огледала (у које није смела ни да погледа) све до врата купатила одакле је долазила светлост и поново назад све се клатећи, гегајући, ношена неком неразумном силом.

Авелину се, у ствари, допала та њена појава, било је то тако неочекивано, необично, тако далеко од свакодневног понашања у свету живих људи а, са друге стране, тако блиско свету мртвих (у коме су, по Казимиру, њих тројица обитавали), било је то нешто фантастично и само због тога непривлачно за сакаћење или напад. Јер све друго, све што је мирисало на живот и ред, позивало је, преклињало да буде убијено. Ипак, и та некаква ликовност њеног изгледа, стања, њених радњи, позивала је човека да можда и фотографише, да услика, овековечи ту необичну жену. Чинило му се да је то потребно урадити, али светло је било преоскудно и човек је наставио да гледа. Она, она се умирила, полегла на под своје собе (Авелину се тада учинило да је то тапацирана соба луднице а не мотелско коначиште), и ћутала неко време. Авелино је ћутао њеним ћутањем, и тек у тој паузи он је почео да заиста чује њене речи, тај грч, ту нервозу, свраб, немогући свраб, приклањајући га својој зебњи. Ипак, неочекивано колико и сама њена појава, Авелинов страх од тога да је примећен, неочекивано, врата њене собе су се отворила, он није могао чути шкрипу или неки звук, само се светлосни сноп проширио а онда поново нестао како су се затворила. Девојка је мировала а у собу је ушао старац. Сипљив, погнут, његово лице, када се и сам приближио прозору, било је као пред исцурењем, отицањем, као да се сва појавност сливала у слаповима низ то необично лице, са крупним провидним, бледим очима. Девојка је мировала као да је очекивала да уђе, да се догега својим несигурним корацима (у истрошеној, туђој одећи, распаднутој, одећи просјака тако налик на Авелинову униформу), до средине собе и ту стане као неко ко је позван а да не зна зашто. Обратио јој се.

- Ти се, девојко, нешто много злопатиш!? – шкрипао је његов глас раздвајајући се у различите тоналитете, као да је место људског имао змијски, двосекли језик.

- Ко си ти!? – упитала је климаво и Авелину све постаде сумњиво после те реченице, увидевши да је било ту нечег недоговореног, случајног међу њима. А случајност је мирисала на људскост која му се гадила.

- Ја сам само старац. Зову ме Кратовац – одговорио јој је – Морам да ти помогнем.

- Зашто мораш? Ко те је звао!? – почела је да се повлачи према зиду, стигавши до њега, осетивши леђима да је ту крај собе, само је пружила руке обујмљујући његову хладну површину.

- Девојко, ја живим у једном дрвету, ту, иза куће. Оно ме је звало, моје дрво – старац је и даље стајао у месту, пазивши да не начини неки корак који би је још више могао узнемирити.

- Шта то причаш!? Које дрво!? Ти ми се привиђаш! – ту је већ почела погледом да тражи врата, пут из собе. Старац се није макнуо:

- То је буква, шупља буква. Пре, негде, шездесетак година осушила се изнутра, али чудно, споља истрајава. Има много таквих букви према реци. Када је био прошли рат, један је бежао од других три, четри дана. И када је по ноћи стигао до реке, а није знао да плива, видео је да нема куд. Онда је ушао у шупљину. Увукао се. једва. Морао је да се увуче са рукама одигнутим скроз изнад главе, стабло је било уско. Патрола је прошла. Он је остао. Није могао да изађе. Иструлео је изнутра. Од тада станујем у њој. Чува, деда, букву. Како се зовеш?

- Вера. Зашто чуваш букву? – изговорила је у једном даху а човек се благо насмешио свестан да је главни отпор угушен. (Авелино је тада већ почео да дрхти и својим знојавим прстима ипак је извукао камеру, свестан да снимци највероватније неће успети.)

- Тако су наредили. Они. Знаш их ти. А реци ми, јеси ли ти дошла са фронта, Вера? – тихо, готово нежно је упитао.

- Не, из нервне болнице...али не мисли да сам луда. Нисам ја луда. Радила сам тамо, ја сам сестра. Дошла сам да једном младићу предам поруку од његове сестре која лежи у болници – рекла је то мирно, полако, клизећи леђима надоле, ка поду, као да је сва малопређашња енергија молитве и отпора пала у воду.

- Је ли болесна много? – Кратовац није одустајао.

- Много. Силовали су је – тада је већ села а старац се наслонио клонулом руком на рам дрвеног кревета :

- Дешава се све па и то. Зашто не пронађеш тог младића!? – рекао је како се говори рођеном. Бојажљиво, с поштовањем.

- Није ми добро, откада сам изашла из болнице. Не могу да изађем. Почнем да дрхтим и да се осипам када приђем вратима – заронила је главу међу шаке и масни су се репови косе слили преко корена руку.

- Зато врата, Вера, и постоје. Сви дрхтимо јер се врата никад не отварају. Отвара се само свест па пролази кроз врата. Она, пак, увек остају затворена, као и буква. Не бој се, ја познајем њеног брата. Да. Довешћу ти га у ову собу. Ал, за узврат ти ћеш убити Кратовца – као да је разглабао о јеловнику или спорту, човек је промрмљао то, сасвим обично, нехајно.

- Да те...убијем – било је то, изгледало је, сувише чак и за Верина тмасте пориве.

- Да би неко могао да умре, неко други мора да га убије. Није то ништа страшно. Мораш ми помоћи да умрем. А сад, збогом – човек је нагло прекинуо, чинило се, не толико ток речи колико трајање тела у том положају и простору. Потом је изашао из собе. Девојка се није померила.

Авелино је био изван свог тела, учинило му се да се сав претворио у копрену страха што окружује живо биће. Није ли тај Кратовац поновио, дословце поновио Казимирове речи. Док је грчевито стискао апарат, испуцан до половине филма што највероватније није могао да се развије, само је дрхтао. Шћућурио се попут покисле кише, на својој грани, под прозором, и само чекао шта ће се следеће десити. (Није га, заправо, ни могло разумски узбудити или уплашити све то што је чуо, осим поређења са Казимировим речима о томе да су сва тројица одавно неживи али да треба сачекати да их још неко и убије, све друго шуштало је око њега, речи нису имале значење, само је форма, то сновиђење што је терало човека да се уштине, само је та форма кршила његов отпор. Или опстајање у свету природе, живих.)

Онда је Вера нагло устала, то је била трећа неочекивана појава у тој соби и Авелино је помислио на трен да је боље да побегне. Залетела се са једног краја собе и ударила читавим телом (пљоштимице, тупо, раширених руку) о зид. Потом је то поново учинила и њено је тело пљеснуло на други зид. А речи, речи су почеле да излећу из њених уста, да се испаљују попут баража, као да је пауза што ју је старац учинио својим присуством само вратила запретену снагу у њено тело и само је говорила, преплитала, пола се није ни могло разумети, не би ни стигла да изговори колико су нове речи хрупиле хитро на уста. Причала је у два гласа, мењајући, модулујући звук у сваком новом исказу и могло се учинити да су то заиста две особе које причају, да је све потпуно нормално. Само да није било призора у којој је постојала само једна особа. Авелино више није могао да гледа. Поново је сео на земљу, ипак прикован неком чудном страшћу, прождирући сваку следећу њену реч истоветном брзином којом је и настајала, само је неколико пута уперио, преко главе, не нишанећи, камеру и пуцао у празно.

Изговорила је то последње и Авелину се учинило да је у тишини што је наступила, сав ужас овог света прешао на њега. Био је исисан. До последње капи. Без задршке је почео да пузи кроз шипраг, негде према реци и шупљим буквама где су морали бити Казимир и Балатон....

.....То Вам кажем, Новаче, није ме ту само коснуо део приче, што је пре свега и вас оставио са отвореним устима, ако дозволите, није ме само то да је девојка причала у двогласју, да је изговарала своје и некада из других уста изречене речи, као у некаквом лудом позоришном приказању (а верујте, Иван Ковач ме је још неколико пута убеђивао, после тог разговора, да је њен глас заиста био њен звук када је била у улози медицинске сестре али и заиста промењен, демонски промењен у потпуно другу интонацију, па чак и шпрахфелере када је говорила реплике те Марије), није ме, дакле, само то коснуло, већ и појава мог имена, знате он је равнолинијски причао све то, и ма колико се трудио, а, верујте, слеп човек и те како зна већ по дисању (ето ја знам да ви сада покушавате да се повратите из шока иако ништа не говорите, већ тако дишете), ма колико покушавао да ухватим тон неке ироније, презира или шале, када је поменуо да се тај старац звао Кратовац, и описао га онако како је вероватно мислио да ја изгледам (мада то, понављам, није могао видети), нисам успевао. Он је причао даље своју невероватну, сновиђенску причу, не спотакнувши се ниједном када би рекао моје име или поменуо старца из шупље букве, не показавши ми да ли је то неко чикање, испитивање моје послушности (мене као омађијаног заробљеника његове приче), или је заиста веровао да је видео и чуо некога сличног мени. То се све дешавало у ходнику Онкологије и само зато што смо били ту, нисам имао храбрости да му, у овим годинама, састружем у лице, да га опсујем, да одем некуда и престанем да слушам ту причу", Кратовац је говорио држећи капке потпуно затворене, као да су ти грчевити трзаји његових јабучица недвосмислено показивали Новаку да је и сам у некој борби да настави приповедање. Седели су поново у његовом стану, јер Кратовац је одбијао да више дође у Новаков студио (он чак није желео ни да му позира више), као да се плашио да би у другом простору, ван куће или уобичајених путања сама прича ишчилела.

Новак је седео. Ништа није могао да уради. Помисливши како је сваки његов покушај копања по површинским слојевима приче, сваки покушај да се продре у дубину саме ствари заправо већа мистификација (о, да, водила је она у тоталну параноју препознавања знакова у којој је све подједнако било конкурентно, свака информација је значила апсолутно исто дарујући човеку само несигурност у избављењу, у даљи издржај), веће компликовање него потпуна неактивност, помисливши то, дакле, Новак је уздахнуо и покушао да се врати још једном посети Божани Ковач.

"А, кажите ми, Кратовац, о каквим је то фотографијама његова жена говорила?", упитао је несигурно, већ је једном то питао и постајала је могућност да се старац наљути на њега због толиког неповерења.

"Немојте, молим вас. Никакве фотографије ми Ковач није поменуо, и сам сам схватио као беспотребну епизоду све то око његовог снимања тих места и људи у причи. Ви непрестано имплицирате, а то је, да опростите, ваше евидентно батргање из приче јер она још увек није до те мере везана за вас, али то је само питање времена, непрестано имплицирате да сам вас увукао у све то са неким разлогом. Да од вас ја, или Ковач, или Божана Ковач, нешто тражимо. Нико од вас не тражи ништа. Почео сам да вам причам јер сам окружен тишином, ако баш хоћете, некада само тамом, а касније и тишином. Јер морам све то са неким да поделим", старац је био љут.

"Шта хоћете да ми кажете? Рекли сте: То је само питање времена. Не мислите да ми кажете тиме да ћу се ускоро и ЈА појавити у том Ковачевом сну?І , исхитрио је Новак.

Опет, нешто касније, на путу према кући, помишљајући да је доста времена прошло откада није снимао, откада ни у рукама није држао апарат (можда жељан неког спољног, овлаш додира са послом, рецимо жељан парафинског мириса развијача) Новак је полако напредовао кроз буљуке људи. Фудбалска утакмица је тек била завршена и на потезу пред Ветеринарским факултетом стотине мушкараца, у одвојеним групицама или потпуно разбијени у стрелце пролазили су поред њега, крзајући га телима, гуркајући га, била су махом крезуба лица пубертетлија али и алкохолом навлажени старији људи, чинећи тим змијоликим кретањем и повременим нападима (онако групним) на климава и већ препуна возила градског саобраћаја, једну хорду препотопских звери жељних крви. И Новак је помислио: Боже, они као да се враћају са великог Панкратиона где су летели удови, где су се комадала тела, где су се избијале очи!

12.

Успео је да се некако угура у зграду Онкологије. Додуше мајмун са једном руком на пиштољу (пиштољчићу који је могао изазвати само смех, тај кретен српски коме је неко дао пиштољче и неку пластифицирану картицу што је висила са ревера, те је он постао шериф једне мале, стаклене портирнице где је скуткао и креветић и мали радио-апарат са својом грозном звучном фреквенцијом одакле је завијала и запомагала нека новокомпонована курветина оплакујући себе и свој живот, па се сада са свим тим елементима новог доба и нове земље коју је и он, својим пиштољчићем и "овлашћењима", био спреман да брани, тај неки ред у океану нереда), са, дакле, једном руком на пиштољчићу док су у другој биле пресавијене укрштене речи, тај идиот се заиста опирао, њушио је Новака не би ли открио траг алкохола, није му дозвољавао да уђе. Била је ноћ и време визите давно је прошло, читава зграда тек је сада мирисала на дезинфекциона средства, ваљда пошто су људи отишли кући или на спавање а остали само пацијенти, дежурне успаване сестре, овај стражарчић и сама смрт, ваљда је воњ чекао да се све смири па да завлада. Некако је прошао. Сигурно, Кратовац му је и дао неку стару повластицу Фонда за борачка и инвалидска питања па је Новак само махао легитимацијом пред лицем стражарчића и упорно понављао како мора горе, на четврти спрат до Божане Ковач, како је и њему касно, али мора да обави неку анкету коју су други заборавили (и њему се сада не ради посао других, али ето,"јебеш им матер, мора неко и то да ради"), и мали је посустао. Пустио га је, збуњен, ипак довољно прибран да не покаже пораз свог жандармеријског посла, пустио га је унутра и опоменуо надмену да не прави буку ("Јер, ако те неко буде пријавио, нека сестра да си пробудио пацијенте, да си лармао...").

Лежала је у тишини и само се месечева светлост што је падала кроз велики, непокривени прозор, само се светлост ноћи спуштала полагано и једва приметно на њену постељу. На другом и трећем кревету према прозору није више било никога. Само гужве неопране постељине. Прво је дуго стајао на вратима пуштајући да светлост из ходника продре таман толико унутра да би се жена сама пробудила. Заиста, неколико тренутака касније, када су и последњи трзаји са лица увученог у неки дивљи, тмурни сан нестали у једном моменту готово заустављеног времена пре но што је лагано отворила очи све јасније обитавајући, много пре но што ће заиста прогледати, Новак је схватио да га је осетила. Тачно, Божана Ковач нимало није изгледала изненађено.

"Спавате ли...?" упитао је и тек потом схватио да је та недотупавна изјава била заправо прва реченица што јој је упутио откада су се видели. Штавише, та реченица био је први остварени контакт са неким ко је ближи Ковачу, ко није само приповедач, посредник као што је то био Кратовац. (У кратком, али изразито јасном налету, напливу сећања, Новак се подсетио породица угљенисаних шака из избегличког конвоја и тог неиздржа, језе која је колала у њему због немогућности да остваре било какав контакт.)

"Не, младићу, очекивала сам вас", рекла је то блажено просто не очекујући било какав одговор на своју констатацију и у човеку су затрептале некакве ледене капи, слиле су му се у тренутку низ кичму и поново је могао осетити како више ништа, баш ништа пређашње није под његовом контролом. Да ли је онда уопште нешто и било под контролом, ако је као омађијан хрлио у сусрет тој особи, сам, попут пса повијеног репа дошао до њених скута не знајући ни сам шта би са тим? Ћутао је.

"Поуздано сам знала да ћете доћи, било је нешто у вашем погледу, пре неки дан, што је говорило да ћете, иако нисте желели да проговорите ниједну реч, доћи да ме опет видите. Кратовац вас је добро описао. Тихи сте али натегнути као струна. Вибрирате, вибрирате и јасно је да не можете седети скрштених руку", наставила је више не обраћајући пажњу на њега, само је причала окренувши главу према великом, незаклоњеном прозору, према два празна кревета. "Њих су одвели. Сећате се оне две жене које су лежале овде? Одвели су их. Знате, људи овде много умиру. Када сам још била у Босни, и када сам мислила да нема већег спалишта, је л се тако каже, од онога у Босни, када сам мислила да ће свет, ако се извучем оданде, поново изгледати добро (и ја ћу заборавити, заиста никада више нећу ни помислити како је тамо било, и нећу се више никада сећати ни страха, ни хладноће), тада нисам знала колико се овде умире."

"Разболели сте се одмах пошто сте дошли у Београд?" упитао је Новак подједнако збуњено као и када јој се први пут обратио.

"Не, наравно. Разболела сам се још тамо, али открила сам то сасвим случајно. Знате, Иван, мој муж, био је већ пребачен овде,

на ВМА и посећивала сам га. Онда су, сасвим случајно, почели и мене да прегледају, прво неуропсихијатрија, потом остали. И открили га. Ту, у стомаку. Да, с друге стране, већ после два месеца проведена у Београду дошла сам овде. У то време Иван, мој муж, говорио је у сну: Човек не може умрети док га неко други не убије. Онда ми је постало јасно...да су ме убили. Још тамо. Убили, да", њег глас нагло је надмашио смирени буке тек пробуђеног и лепо уснулог и појавиле су се извесне храпавости у сазвучју тог тона, из грла су почеле да се распростиру грубости, изанђалости гласа.

"Некада није било тако. Били смо мирна земља добрих људи. Не тако давно", Новак је већ сео наспрам ње, завртео се на столици сличној клавирској, негде између Вакумасера и боца са кисеоником што су уредно поређани чекали аларм па да се прикључе на њено тело. Наиме, тек тада је Новак приметио како је заиста била прикључена на инфузију (мало, мрко, крваво гнездашце свило се на њеној левој шаци где је цевчица била прикључена на вене), и да се то променило од његовог последњег доласка. Било јој је лошије.

"Нисте у праву. Сувише сте млади да не би тако размишљали. Овде, у овој земљи, одувек је било тако, само се о томе ћутало. После концерта "Бијелог дугмета" на Хајдучкој чесми, пронађено је шеснаест лешева. Неки од њих су били толико искасапљени да их је било немогуће идентификовати, је л се тако каже? Ту вест тада нико није објавио. Овде, подземни и надземни свет никада нису били раздвојени. Негде у иностранству ти живиш, знаш, или осећаш да постоји подземни свет али га никада не видиш", рекла је Божана и тек ту, после апсурдне реплике, парадоксално, Новаку се учинило да тек ту успоставља са њом прави однос, да разговор нечему води.

"Овде је, хоћете да кажете, тај подземни свет видљив?" упитао ју је сигурно.

"Ниједан пут І Братства и ЈединстваІ није га могао забетонирати. Ниједан. Да, он је ту. Ко сад у мени. Стално је ту и онда, онда одете до лекара и сасвим случајно схватите да су се преко ноћи развили потребни услови и да је тај подземни свет у вама, у вашем трбуху, рецимо, прорадио", рекла је узбуђено.

"Заправо", почео је прво несигурно и у следећем трену његову пажњу али и страх заокупио је звук лифта из ходника па се морао добро напрегнути да се увери да то нису дошли по њега (већ да неко једноставно путује на поноћно зрачење у ону собу коју је могао видети са Кратовчевог прозора),"заправо, вама је Иван, ваш муж, открио, својим удесом, постојање тог света. Или бар пролаза?"

Жена се закашљала. Било је то испрва тренутно, као да је долазила до даха да би му одговорила, али потом се и сам Новак успаничио, кркљање је постајало јасније и јаче, њени су бледи прсти само успели да покажу на пластичну, провидну маску наслоњену на вентил боце са кисеоником и он је схватио, укапирао је у свом надраженом уму. Потом је хитро ставио маску на њено лице и жена је продисала.

"Да, повремено ме напада. Сада су ти напади све чешћи. Хвала вам. У праву сте, Иван ми је то открио. Када се вратио са ратишта, заправо, када су ми рекли да је у Београду, на ВМА, без очију али жив, тек тада, знате, ја сам могла мирне душе оставити оно мало беде што нам је преостало у Бањалуци и дошла сам овде. Мислила сам да је мртав. Речено ми је било да је нестао, да се одвојио од своје јединице и да је нестао. Онда се појавио, жив. И онда је почео да прича. После операције", узимала је ваздух као риба на сувом којој су шкрге издвајале, инертно, оно мало кисеоника из самог ваздуха без воде, исисавајући само постојање.

"Причао вам је оно што је тамо видео?" Новак се прибрао и већ му се чинило да је дохватио, очајничким напорима, нит старчеве приче.

"Не, причао је оно што је видео после напуштања јединице. Исто оно што је испричао доктору Кратовцу, што је он, пак, причао вама", инсистирала је.

"Поверовали сте у ту причу?" Новак није одустајао. Чинило се да је тек сада имао и њу, и Кратовца, па најзад и Ивана Ковача у шаци. Тада је морао да преокрене игру у своју корист, не у своју, тачније у корист истине, неке рационалне споне.

"Као што сте и ви поверовали, младићу. Као и ви. И није ми било потребно да видим његове развијене филмове, било ми је довољно то што је рекао. Као што је довољно и вама, па сте дошли", Божана је инсистирала.

Било је у томе неке нелагоде што је хрупила на Новака, неког осећања да је поново изигран, да се ствар неће завршити на томе где је мислио да хоће.

"А шта ви, у ствари, желите од мене?" упитао је сломљено. Спаљено.

"Имате ли ту свој фотоапарат?" изговорила је то нежно, оним истим гласом као када су почели.

"Да", осетио је свраб на темену.

"Прво бих волела да ме сликате", било је нечег заповедничког у томе, "а потом бих волела да искључите све ове апарате на којима сам."

Намерно пречувши остатак њене реченице, Новак је споро, тромо извукао фотоапарат што се свио под јакном. Заиста, било је ту нечег примамљивог и, пошто је те вечери заобишао све људе што су се враћали са фудбалског панкратиона и ушао у кућу само са једним разлогом, да узме своју камеру и да се запути ка Онкологији замишљајући на коју ће слику тамо наићи, њему је на неки начин, било драго што је то предложила. Фотографисао ју је. Неколико снимака, флеш је забљештао издвајајући, чинило се, само ту собу белих зидова са којих су повађени прекидачи, умрљани прозори и огуљених металних рамова на креветима, издвајајући, дакле, тај мали простор живота који се гасио од свега другог унаоколо, у самој згради, у самом граду. Ипак, није смео, сваки пут када би притиснуо окидач, да је погледа. Биле су то слике рађене насумице и Новак је, иако у својој професији није био склон претераним и одбојним призорима иструљења, порозности ткива, ипак је помислио како је срамотније гледати, намештати свој модел или камеру него снимати.

Тек пошто је завршио, до његових ушију дошао је остатак реченице.

"Зашто?" упитао ју је као што се пита строги родитељ кад, противно свим дететовим рационализацијама, поимањима света ипак налаже детету задатак, шаље тамо где дете не жели, где не сме да иде. Умиљавајуће, задрто али понизно.

"Еутаназија", рекла је суво, "еутаназија је једино што је човек могао да смисли не би ли макар мало преварио природу. И једино што не може над собом учинити. Мислим да је на то Ковач мислио када је проговорио, онда, на ВМА."

Само је побегао. Тихо је клизнуо, ишуњао се без икаквог објашњења, без речи. Није било места речима, знајући да она зна да ће се кад-тад вратити, да не може опстати а да се не врати, као што никада не би могао ни да опстане а да не саслуша Ковачеву причу из уста слепог, усамљеног старца, само је нестао из собе све носећи свој апарат у оклембешеној руци. Чекајући лифт, по образу га је помиловао трачак свежине. И по други пут те вечери, готово омађијано, кренуо је за праменом свежег ваздуха и дошао до отворених врата терасе. Тераса, судећи по томе да се налазио на последњем, четвртом спрату, била је заправо кровни спој између два крила зграде. Човек је изашао и пустио да свежина уђе у њега.

Над њим се прострло небо. Тамно, сомотасто, ипак ведро у свом мраку, са испрсканим звездама и трагом неког млазног авиона који се (још видљив услед трептања сигналног светла) кретао ка истоку. Било му је потребно неколико тренутака да стабилно стане на обе ноге и осети, прво у малом, кратком вапају а онда све јасније, да осети, дакле, како је као у неком чудноватом "virtual reality" систему стајао не на крову једне зграде (здања, дакако, обичног и ни по чему налик на умирање или болести, уопште), не на кровној конструкцији што је, претворена у терасу, повезивала једно крило са другим, већ на глави умирућег, урликајућег, рањеног организма који се (са свим тим ситним уздасима испуштеним негде пред сан када се усновљење само по команди стапа са реалним светом и правом муком постојања на њему) батргао, опирао тој бесмисленој смрти.

Да, учинило му се да је зграда на чијем је вертикалном завршетку стајао и пиљио у мрачно небо, пуштајући да свежина поља уче у њега, у све респираторије (можда осећајући онај исти страх који се јављао у замућеним сновима када је мислио да се налази у дубоком и све ужем тунелу који ће га прождрати не избацујући чак ни кости што би могле посведочити да је ту некада постојао), учинило му се, дакле, да је зграда жива и још горе. Да је умирућа, па му је изгледало да се она миче под његовим ногама, да чудовиште жели да га збаци са своје њушке на коју је, не знајући, невино ступио. "Како би све изгледало много подношљивије, уљудније, када не би било умирања. Или, како би се уљудније живело када би умирање било само прелазак из јаве у сан, не прожето толиким страховима што су се окомљавали на бедни опстанак на земљи!", помислио је и даље пратећи траг млазњака на авиону па онда спуштајући поглед на обронке приласка граду, баш тамо, до оне црте аутопута који се змијолико спуштао ка солитерима капије Београда (Новак није ни смео да помисли на тај неславни завршетак посете Божани Ковач јер она је заиста, много прибраније него током разговора јасно ставила на знање да би он када би то желео да уради, када би имао довољно снаге, или одлучности, или мотива, морао прво искључити вакуумски апарат за респирацију, потом прекинути инфузиони раствор на путу до њене шаке, затим отићи у суседну собу, у којој су биле сестре и с времена на време по један дежурни лекар, и тамо искључити читав осигурач за довод струје до апарата, осигурач који би прекинуо струју у читавој соби, али тада баш нико сем ње саме не би био тиме угрожен, јер су управо биле отпуштене из живота њене две цимерке/болеснице. Он се, међутим, стресао као да је први пут у животу његово мекано тело изнето на милост и немилост зими, и само је имао снаге да побегне, заједно са својим фото апаратом. Касније, док је посматрао уливање аутомобилских фарова у куцавице града некада пројектованог да буде репрезентативна метропола (Новак је Београд стално упоређивао са описиваним, фотографисаним, замишљеним градом Бразилијом некада пројектованим као најсавременије урбанистичко чудо да би га ускоро прекрила никада до краја ућуткана џунгла), није се могао отети утиску да се на исти начин, заправо, и болест, сам вирус, улива у тело полако га преузимајући, не обазирући се на власника организма. Који самом чињеницом да је вирус, ето канцер, могао ући неовлашћен у тело, заправо губио и то мало етикете да неком припада, да је неко (сем Бог или демон) његов власник.

По први пут, пекле су га очи. Можда је било ту и мало безразложних суза, тек, Новак је осетио копрцање под својим капцима, он који је од очију готово живео, (једном је један његов пријатељ рекао: Новак једе своје очи", мислећи на посао фотографа који је продавао, слободан и неангажован, своје снимке новинама што нису биле раде да плаћају нешто за шта су "на плати" имали по неколико нерадника) који је непрестано очима доживљавао свет око себе, живот око света, и помислио: Да ли је могуће да је Кратовац мирнији, сталоженији не због година већ због тог страшног, огромног, незаустављивог отицања времена које се очима не да видети, које се не да описати, као жубор потока који је ту, негде у близини, али још увек неоткривен, покривен густим растињем, и зато неосетан."

13.

Поново ту. На истом месту, само са друге стране амбиса у коме су се, елегантно смештене, налазиле топловодне цеви централног грејања Института. Са Кратовчевог прозора лако се видео лимени, већ зарђали симс терасе на којој је био претходне вечери. Било је јасно и њему самом (зато је и начинио пар снимака не би ли успоставио равнотежу са преживљеним), да се,

када год и колико год буде дошао у стан старца, неће више одвајати од великих окана са којих је јасно могао видети болницу. Био је дан, врева се већ развила Булеваром ЈНА и тандркава возила некадашње престонице јурила су, стрмоглављивала су се право ка футуристичкој петљи створеној ко зна за које прилике дефилеа или Првомајских парада и, пошто је читаво пре подне ходао бесциљно дорћолским улицама, Новак се поново, попут кучета повијена репа што је, отрчавши ван дворишта у потрази за искушењима самосталног живота неприпитомљеника, наишло само на шутирање, батине и повике, вратио, дакле, Кратовцу. Старац као да је све већ знао. Пустио га је да стане пред прозор и затим је шкрипаво (о, да, у тој шкрипи Новак је могао осетити да су то његове прве гласно изговорене речи што се извијају из неприпремљеног грла, те да он једноставно није могао отићи до Божане Ковач и испитати је, чиме је сазнање постало страшније), проговорио:

"Она је у великим боловима. И умреће. Најгоре што човек, опростићете ми јер ни сам нисам осетио то искушење, али, знате, годинама човек губи све више и више времена антиципирајући сопствени крај па онда може да претпостави ствари боље, можда и јасније него што оне у ствари јесу, најгоре, дакле, што човек може да осети је да му нема спаса и да ће, сасвим сигурно, ускоро умрети. Сам сам успео да дођем до тих сазнања о могућем, кажем могућем искључењу апарата на које је прикачена. Она је толико инсистирала да сам овакав, хоћу да кажем слеп, успео да ја довољно навалим на неке људе које познајем и сазнам како се то ради. Само то сазнање да познаје начин, метод на који ће моћи да искључи себе из живота пре но што, дозволићете ми да се изразим поетски, сам живот њу искључи, олакшао јој је сигурно један добар део патње."

"А зашто то онда није од вас тражила, тако лако, спортски, нехајно, као што је од мене?" навалио је Новак, заправо побунило се нешто у њему против тог мира, тих његових нових "пријатеља", који су причали о најстрашнијим стварима космоса као о решивим, као сунце јасним загонеткама.

"Ех..." тада се старац већ насмејао, "зато што она, веровали или не, после мужевљеве приче, односно оног дела у причи где сам се ја, поименце, помињао, не верује да сам ја жив! Знате. Ковач је успео да јој улије у памет, а она је сигурно у једном потпуно измењеном стању повредивости које ви и ја не можемо да разумемо, те је мишљења да је не може убити мртав, већ само жив човек. Ето, то сте ви за њу: жив човек!"

"Причајте ми даље", Новак је простењао осећајући како га стакло на које се ослонио полако гњечи. И старац је заиста наставио.

....и таман пошто је успео да завије неком тек тада откривеном, под добом цокула створеном, чинило се, стазом према биваку Казимира и Балатона, Авелино је застао. Било је нешто у самој ноћи, не толико у призору те двогласне немани што ју је творила девојка Вера, па цак ни у чудном, у најмању руку застрашујућем разговору што се одвио између ње и старца који се представио као Кратовац, колико у самој ноћи, у тој Пановој фрули, симфонији коју је правио ветар дувајући кроз шумарак шупљих букви, што га је зауставило. Прво је погледао у апарат и мало се смирио, кад је схватио да је филм заиста испуцан, да је, вероватно (и поред мрака), макар нешто снимљено. Старац се запутио према рецепцији, према другом осветљеном прозору, и човека је стала да копка нека радозналост, баш преко страха и исцурења моћи (како му се чинило док није имао храбрости чак ни да погледа кроз прозор, већ је снимао бесциљно, да га гребе та радозналост. Пре свега, није ли се он, тако смешан са том камером у рукама коју је више пазио од аутомата, од почетка тешко сналазио у њиховом чопору. Није ли се он довољно разликовао од Казимира и Балатона, тако одлучних (једног да влада а другог да пљачка и унесрећује), да би их могао оставити по страни целог догађаја.

Окренуо се и вратио мотелу. Полако се, много опрезније него у првом покушају протикнуо кроз шибље и ускоро застао, повијене главе, под прозором рецепције.

Погледао је опрезно, унутра. И угледао младића, Григорија и оног старијег, како наизменце пију из флаше ракије. На столу, пред њима, стајала су још два празна, провидна стакленца. Старији је шетао, амо-тамо, по просторији гегајући се и изгледало је да ће сваким наредним корачајем пасти, тако пијан и убљуван, на под. Григорије му се смејао. Церекао се у лице, иако, чинило се, трезнији од њега. Можда је младић био и одсутан, јер повремено је нервозно листао књигу гостију (које је то госте, сем оне облесављене девојке овај мотел могао имати!?), али Данило се није предавао. Гегао се, певушио је и читава сцена изгледала је Авелину више као затишје пред буру него као смирај после онаквих, изречених ствари. Данило се попео на кожну фотељу, и забацио прстима своје масне трагове косе (носио је влати некадашње бујности преко ћеле по средини главе) и почео да пева.

Авелино се насмејао у себи. Био је то неки шлагер који је већ некада, а да се никако није могао сетити када и где, у ком животу, чуо, а појац је својим пијаним гласом (додуше уз примесу слуха) покушавао да опонаша самог певаца. Песма је гласила овако:

- Баш си тужан, видим, Данило... – започео је младић отровно као да је дуго спремао реч да је ошине на човека – ...а кажи ми, шта сте ви, маторани, урадили да не буде туге, а!?

Данило се накашљао просто спремајући псовку, учинило се Авелину, да је врати Григорију. Потом је ипак помирљиво рекао:

- Немој да се свађамо, Гришо... лепо си ми рекао оно што ти је било на души, сине, сво ово време. И што сад да се свађамо? Несреће се дешавају, нико их не зове, десе се...

- Не, бре, чекај! Јеси ли био на радним акцијама? – Григорије није одустајао.

- Јесам – Данило се за тренутак насмешио, тражећи, деловало је, у том подсмеху самом себи неки забран, амортизер за оно што ће доћи. А онда је нагло скинуо осмејак са лица.

- Градио си путеве, певао песме, правио си боље сутра...

На Даниловом лицу се појавио за тренутак неки наплив блажености. Као да су га Григоријеве речи вратиле у загрљај некој ранијој, преживљеној, погаженој миљи и речи су потекле нежно и мелодично:

- Па то сам ти и причао, мој Григорије, не знаш ти како је добра била она земља... – а потом су нестале, на његовим уснама као да су се још сладиле, али су заправо из звучности простора нестале те речи, замрле, утопивши се у остале шумове.

- Па како је то била добра!? – урликнуо је младић – шта сте ви маторци учинили да спречите та три добровољца да улете у поштену кућу, са поштеним комшилуком, да све однесу и силују ми сестру....А, ТО ТЕ ПИТАМ, ТО ТЕ ПИТАМ, ВОЛЕ ЈЕДАН МАТОРИ!? – тако је урликнуо да се чинило да ће Данилова пијана глава пући само од физичког притиска тих речи, тог издаха, тог немогућег издржаја, а Григорију је, изгледало је, недостајала још само једна, макар и најбаналнија реч, неповезана, бесмислена да и сам поскочи са своје столице и не заглави своје шаке у Даниловој утроби.

Старији није успео да одговори. Гримасе су се смењивале и као угушен неким парчићем беса што се заглавио у душнику претећи да га убије (тако мален и бесмислен али на правом месту у право време) он јесте покушавао да нешто каже, још увек у толиком шоку да је било немогуће да примети реалну опасност што је стајала тик иза речи позивајући то врело тело на акцију, покушавао је али ништа није излазило из њега. Онда су улазна врата, с друге стране зграде од Авелиновог воајерског уточишта, тако јако закрештала да су обојица не само погледали престрављено у њих (а Авелинови пренапети живци једног иначе изнуреног тела само су још једном скочили терајући га да пободе, по други пут те вечери, главу у земљу под ногама) већ се и послушно, муњевито и омађијано вратили на своја места иако још нису угледали прилику што је отворила врата. У просторију је ушао старац и Авелино је препознао Кратовца. Ипак, није му било одмах лако уочљиво о коме се ради јер се витално тело што се сукобљавало са девојком, малопре, сада приказало у погнутој, оронулој, сипљивој, одрпаној фигури човека што је потпуно слеп, изгледало је, само својим чворноватим шакама крчио себи пут, пипајући и милујући тим опипавањима и кваку и стаклену политуру врата и наслон старе фотеље што је са две друге и расклиматаним, ниским сточићем градила фоаје, лоби. Одједном, пред њим се створио слепи просјак. Али се појавио, најпре, пред рецепционерима и Авелино је одмах погледао у њих савлађујући изненађење измењеном Кратовчевом појавом (вероватно предосећајући да се нека ујдурма скрила иза тог обличја слепца), али се тек ту, задржавши поглед на Данилу и Григорију забезекнуо. Они су одахнули, угледавши га, и поново се вратили у стање претходне температуре.

- Немој опет да нас гњавиш, у ово доба...нема ништа ситно, иди куци деда... – чак се Данило одважио то да му среже, он који је до малочас обитавао у реалној опасности, он који је био спасен старчевим уласком од попишавања, од батина.

- Дај шта имаш, сине, дај деди, сине, мало хлеба деда да купи, љуби те деда, здравље и срећа да те послуже, очи да не изгубиш ко што је деди врана ископала... – старац је испевао вероватно уобичајену жалопојку, он који им је био знанац а Григорије се у том тренутку по трећи пут преокренуо, овог пута у смех, закикотавши се прво на врховима усана а потом из дубине душе.

- Је ли деда Кратовац, шта раде букве ноћас, како је у букви..!?- била му је мила та игра.

- Теби, деда, није доста што си прошле године замало робију заглавио...знаш, знаш, не одмахуј, кад си нашао ону мртву девојку, једва су те из милиције пустили, него опет сереш овде о мртвима и буквама...а!? – Данило је преузео тај кикот од Григорија и тада су, пред Авелином, несвесни њега и можда баш зато, обојица стали, из те своје, личне пизде материне испловили као окупани, као поново рођени собаљујући се на слепца који можда то и није био.

Али, ипак, Кратовац се није вређао (није било сумње да је то исти старац јер га је неко и ословио тако), штавише само је обрнуо своје капке и сви су, па и удаљени Авелино, могли видети како се беласају његове готово провидне очне јабучице. Дакле, био је слеп. Или није био. Или је био слеп још код девојке а да то Авелино није приметио.

- Немој, сине, деди тако, немој, никад не знаш коју муку како можеш да призовеш. Они што своје мртве не оплачу ваљано и не закопају их довољно дубоко, и не ставе камен-плочу преко, ти свом семену смрт проричу... – поново је отпевао Кратовац клањајући се неким само њему видљивим утварама а људи су се још више закикотали трезнећи оне неотроване таласе своје крви, натапајући оне здраве вирове.

Та хармонија, дубоког и ненаданог саучесништва двојице посматрача слепчеве игре, нагло се заклимала изгубивши статику истоветно брзо као и у свом настајању, у трену када се на Григоријевом лицу поново запатила она ситна мржња, цинизам, када је поново окренуо главу према Данилу, стварајући тиме поново забран, рампу међу њима. Потом се одважио и поново напао пијанијег од себе:

- Је ли, Данило, јеси ли ти добро асфалтирао тај пут І Братства и ЈединстваІ на акцији, а!? Јер ако ниси...може се десити да мртви изађу испод њега, да се измигоље и поједу нам главе, а!? – расплела се нова увреда и Данило је само стигао да отвори уста,

већ довољно пијан и нервозан да би имао снаге да поново пружи отпор. И тек пошто је пожелео да заусти нешто, тек пошто је заиста неки (Авелину је већ по његовој гримаси изгледао непостојан и неуверљив) отпор кренуо из његовог грла, слепи просјак га је одмах прекинуо обраћајући се младићу.

- Је ли синко...је ли теби име Гриша, Григорије...имаш ли ти сестру, што ради као болничарка у болници?

И тада као да се ситуација заледила. У трену сви су стали мирно, једино је старац остао у истом, невидевшем положају лица што је бленуло према звуку али га није, уистину, проналазило, чекајући одговор на своје питање.

- Откуд ти сад па то, деда? – младић није смео да га погледа, само је оборио главу у положај жалосне врбе али је на његовом лицу затитрала необична енергија спремности да одмах скочи човеку за врат. Данило је запео да одговори уместо старца али је сама реч престала већ пошто је кренула својим путем.

- Има, деда, али није болничарка већ... – а онда га је Григорије силовито прекинуо, сада постојан у идеји да скочи старцу за врат и оконча са њим.

- Умукни, будало – изашло је из њега, напетог и сапетог и поново је завладала тишина. Тишина коју ће још једном прекинути Кратовац.

- А ти си био, дечко, на ратишту у Хрватској? Некада си преносио бензин из Мађарске са неким пајташима, добровољцима. А онда си отишао у рат, је ли!? – старац је декламовао као рафалима, секући устајали ваздух међу њима, изгледало је Авелину већ одавно промрзлом али решеном да читавој причи присуствује до краја.

- Нисам – прозборио је Григорије, спреман да ту остане последњи пут на речима.

- Онда можда и ниси онај кога тражим. Кога тражи девојка, а ја јој помажем. Ништа, онда – Кратовац је рекао последњим атомима снаге, чинило се, да ли зато што је осетио да би после тога ствар постала гора по њега или зато што је само одлагао тај сукоб са припитим младићем, тек он се окренуо, одгегао напоље исто тако аветињски као што је дошао, пуштајући двојицу рецепционера да се само згледају збуњено, да се Григорије срџба према њему поново окрене ка Данилу, враћајући се у претходни положај што је само за трен био поремећен и модификован.

Авелино је осетио неку мрзлину, много другачију од спољашње хладноће што га је повређивала, и најзад решио да оде.

І Можда је старац заиста мртав?І помислио је и потом се упутио ка биваку Казимира и Балатона, остављајући људе да наставе своје пијано мрцварење пре но што се они (у том трену био је потпуно убеђен како се ноћ неће завршити а да њих тројица, предвођени Казимировим задатком али и усмерени Балатоновом енергијом уништавања, не улете и не побију их све) заиста врате у облику дивљег, вучијег чопора који ће сејати смрт за собом.

Пронашао их је на договореном месту. Балатон је невино спавао у својој врећи од камуфлажног платна, али поред њега, баш на месту где би по њиховом уобичајеном поступку стајала малена ватрица од сувих грана (али ње, наравно, није било јер су били сувише близу живим људима, јер су прешли реку која је одвајала мир од рата), чучао је Казимир држећи свој аутомат пребачен преко колена, спреман да одмах реагује. На Авелиново шепање (јер можда је већ био довољно омамљен свим призорима које је, без њих двојице, видео), Казимир се није ни окренуо на страну одакле је долазио. Само је звиждукнуо њихов знак и Авелино се, попут одбеглог кера, и вратио газди.

Наравно, није им ни једном једином речју ставио на знање шта се то све одвијало у мотелу који је имао само једног госта и само два запослена, уколико би се и прећутала аветињска појава неког, тамо, локалног, слепог просјака, он просто није имао снаге да им каже и заиста се у њему јавило оно познато осећање карактеристично за паликуће, осећај да је све то, тамо, потребно хитро и неопозиво спалити. Балатон се и сам пробудио и веома брзо на лицу му се развила убилачка снага. Казимир је још увек тајио њихов задатак. И нико од њих двојице није смео да му постави поново то потребно питање.

- Време је да кренемо и ућуткамо девојку која би нас једина могла оцинкарити – једино је то суво прошиштало на Казимирова уста после кратког Авелиновог рапорта (он заиста није причао појединости само је известио колико их је и где су), и Балатон је већ ту, под шупљим буквама, стотину или стотину педесет метара од зграде, репетирао аутомат спреман да одмах осуне паљбу.

Данило је био сам. Како сад, где је онај Григорије, Авелину је протрчало кроз свест истовремено са шибом Казимировог погледа који га је оцима то исто упитао. Хрупили су не проверавајући стање кроз прозор, то није било предвиђено јер је Авелино лепо известио да су на рецепцији двојица, просто није било потребе да се то поново проверава, али ето, Данило је био сам, налакћен на пулт. Када су улетели, није их одмах погледао. Било је ту и алкохола и умора, тек он је запиљио у њих тројицу, тако одрпане и до зуба наоружане, из авиона налик на промрзле гусаре, потом је протрљао очи пожелевши, вероватно, да заувек избрише ту ненадану и ничим изазвану појаву три ратника (мора да је помолио да је то ипак привид, да је у мотел поново бануо стари, слепи просјак), и тек потом његово се биће примирило и он је јасно видео тројку. Потом је узео ваздух, па га поново испустио предомишљајући се и онда заиста, пијано и дрхтаво, проговорио:

- Добро вече...желите собу....? – било је то више смешно него глупо, тек Данило је покушао, изгледало је, да тим питањем поврати неки след догађаја, да ствари постави у неку фиоку, на неко место. Сва тројица су прснули у смех, а потом се и невини постављач најглупљег питања у универзуму истоветно насмејао, кесећи се све док му Балатон под нос није потурио цевку аутомата.

- Где ти је колега, онај дечко?! – први је вриснуо Авелино на човека.

- Ја...отишао је да обиђе собе...ја... – није ту било краја реченици. Казимир је преузео ствар у своје руке.

- Пробијајући се кроз шибље што је гребало кожу правећи малене, крваве раседе, спавајући дању по рупама у земљи, ходајући ноћу као ракуни се гурајући један уз другог, ни најмање нисмо очекивали да су у свету живих сви пијани ко гузице!! – провриштао је Казимир поново склапајући речи на онај необичан начин као што је то учинио већ на ледини изнад спаљеног села када су њих тројица склопили пакт и Авелино је осетио ону исту унутарњу хладноћу, студен леша и неживота. Онда је Балатон устремио питање на Данила:

- Говори, матори, где су?! Или убијам одмах и онда ти палим гузицу! Где је девојка и где је твој компањон!? – био је спреман да му пуца у нос.

Све је почело хитро да се дешава. Питања су се гомилала, Данило је посустајао (посустајао је негде и Авелино, једини пасиван у игри мачке и миша), а шамари су учестали. Ратници су то радили жустро, призивајући успаване инстинкте.

ДАНИЛО: Људи, овде нема пара!

КАЗИМИР: Говори, где је девојка Вера или Марија јој је име. Црнка, луде очи, болничарка у лудари, где је!?

ДАНИЛО: Чекајте, бре, мало, ратници, Обилићи...

БАЛАТОН: Зашто Обилићи!?

ДАНИЛО: Па, видим, носите униформе, а Срби сте...

БАЛАТОН: И шта сад, сваки Србин је Обилић!?

ДАНИЛО: Извињавамо се, ако нисте Срби...али, већ сам вас негде видео.

БАЛАТОН : Говори, где си могао да нас видиш, говори, мозак ћу ти просути!?

ДАНИЛО: Преварио сам се, шта хоћете, ево, има неких пара...има, има и девојка у соби 9...

И скоро се уопште не погледавши, Казимир и Балатон су затрупкали истовремено својим разваљеним, прљавим цокулама, Казимир је само једном ошинуо збуњеног, пасивног Авелина својим леденим погледом што је подсећао на глечер, затрупкали су, дакле, тако одлучно и, изгледало је, договорено и увежбавано раније по хиљаду пута, репетирајући своје аутомате, био је то толико велик и јак притисак ужурбаних стопала по одавно нехоблованом паркету, према мрачном ходнику што је водио у лавиринт соба да се Авелину учинило да ће ускоро намештај и прозори почети да се распадају (јер кренули су да доведу девојку, али и младића), а предводник је још само стигао да просикће:

- Вежи ту џукелу, пизда ти материна! – мислећи, ваљда, на Данила. Да ли у звуку њихових корака или у тој збрда здола изреченој псовки/наредби, углавном, нешто је у том последњем кадру запахнуло Авелина по лицу, деловало му је као да је, уперен на њега, просто бљеснуо неки моћан блиц са камере, он се поново протресао од хладноће коју су сипале Казимирове очи и оно пређашње стање (још од првог момента када је, пред прозором, први пут после одласка из запаљеног села остао сам) неке грознице, слабости, температуре што га је обливала, водећи га прецизно не толико у несигурност и зебњу, већ посредно, у осећања и кодове, шифре живих људи (а то већ доста дуго није осећао стапајући се са наплављеном агресијом и снагом, постајући ратник), то, дакле, прцашње стање бојазни нагло се изменило, у њему је заурликао поново неки нечујни и невидљиви курјак.

Окренуо се, пратећи команде свог тела а не производивши наређења за њега, окренуо се око своје осе на пети цокуле скидајући, у том плесу, аутомат са рамена и погодио Данила право у подбрадак. Човек је, ионако пијан и прошамаран, широко отворених очију, у неком slow motion-у дочекао ударац и потом је полетео ка рецепционерском пулту, Авелино је могао видети како су се из његових усана и ноздрва одмах издвојиле две, три громуљице крви или шлајма, пре него што је пао на под, ударивши претходно главом у пулт. Одмах је изгубио свест.

Авелино је хитро истргао телефонску жицу из зида, потом из апарата, и увезао човека, све у једном даху, у јединственом покрету, заличивши себи на рутинираног Казимира или Балатона.

Тада је нешто из њега проговорило тако хитро и убедљиво али гласом за који је могао бити сигуран да није његов, прокрештао је на онесвешћеног човека:

- Када вас све побијемо, и убијемо Бога у њој, има да легнемо овде, поред ваших лешева и да умремо на миру. ДА УМРЕМО, ЈЕ Л МЕ ЧУЈЕШ, ПИЧКА ТИ ПИЧКИНА ГОВНАРСКА ОНА ПИЈАНА....!!

Онда се примирио. И сам уплашен тим безразложним изливом, нарочито гласом који се није могао препознати, Авелино је, поново размишљајући о девојци Вери и том гласу неке Марије што као да је живела у њој, препознавајући и себе у читавој причи, сео на столицу и загледао се у Данила, отежано дишући. Извадио је своју камеру и окинуо неколико пута на крваво, хропћуће, обесвешћено лице пијаног човека. Помислио је, премотавајући филм за нови снимак како ће једнога дана, када буде одавно довољно мртав да се свака нит, веза, свака мрежа испреплетена са светом живих буде угасила, урушила, неко пронаћи његове филмове и развити их. Биће то једини доказ да је он постојао. Потом је и прошапутао:

- Није ли то све што фотографисање и може да пружи? Видеће се на тим снимцима само други, распаднути лешеви и призори силовања. Ипак, они ће боље казивати о Авелину што се некада звао Иван Ковач од свих аутопортрета!

И Готово да је задремао.

Глава му је клонула на часак, онако како се то дешава напетим духовима на путу, у возу или у аутобусу, негде пред смирај дана што је навлачио копрену на хоризонт чинећи да дух задрема, ушушкан у топлоту и мисао о путовању, ипак у лак сан што би се, с времена на време, циклично раздвајао осматрајући околину и удаљеност одредишта. Само је глава на трен клонула и када је, чинило му се, секунд касније поново испливао на површину света...увидео је да га је нечији корак, више повлачење стопала по поду, пробудио. Погледао је и пред собом успео да угледа оног истог старца, Кратовца, поново слепог, ту, тик поред њега самог, али окренутог леђима. Старац је ушао најнечујније што је могао и, вероватно се одређујући према дисању, окренуо се ка Данилу, не уочавајући својим чулима (уколико је заиста био слеп, хитнуло се Авелиновом главом) присуство ратника. Авелино је стегао аутомат, трудећи се да не произведе ниједан шум и да остане анониман до краја. Кратовац проговорио. Обратио се Данилу.

- Шта ти се то десило, сине мој...? – звучало је као да то сквичи дрвена грађа старог једрењака баченог у буру. Данило је отворио очи, погледао прво уопште, око себе, потом у слепца, и тек на крају у Авелина који је мировао.

- Ко си да си, деда...одлази, и тебе ће убити... – покушао је да ослободи руке, цимајући бесно раменима, не одвајајући поглед од укоченог Авелина који је једино успео да прекрије кажипрстом усне дајући му знак да га никако не открије, не знајући ни сам зашто то чини.

- Не може, сине, ништа он деди, он је одавно мртав а и деда је одавно у оној шупљој букви поред реке. Мртви мртвима ништа не могу. Живи виде живе а мртви мртве. Ја га и не осећам али знам да је ту. Он мене можда и види, дуже сам ја мртав од њега. А онај мали, Григорије...побегао? – шарао је Кратовац својом дугачком, танком граном (Авелино ју је први пут упазио тада) по поду, тај бели штап за слепе у обличју танке гране киселог дрвета шкрипнуо је по паркету, можда је тражио место где да седне.

- Ако сте сви ви мртви, како сте ту...? – упитао је Данилу пљујући још једном крв на патос.

- Човек умире само ако га неко убије, у времену убијања где крв лети распршена кроз ваздух, где људи трпе метастазу душе, када деца неизраслим зубићима откидају мајчинске брадавице, у том времену, на земљу у којој се свет живих и свет мртвих стално преклапа, у којој мртваци живе животе рађајући своју мртву децу Србији земљи, људи умиру само убијени. А ходају мртви. Не би, сине мој, они дошли да је деду Кратовца неко раније убио...овако, ова ноћ можда и неће проћи. Можда никада – а потом је, још не завршавајући свој монолог старац почео да се суновраћује и кобеља према излазу не обраћајући пажњу на Авелина, шћућуреног и стегнутог намаленој столици.

Једино што га је мучило било је питање да ли је Кратовац заиста слеп или не, каквим се приказао у Вериној соби? Везао се Авелино за то безвредно питање јер више није било могуће да помисли, макар и на тренутак, на смисао речи које су прозујале око њега, понека се забадајући дубоко у ткиво....

....видите, Новаче, на то сам и мислио. Зато она у вама види живог човека и ништа друго. Шта ви видите у њој, јер, дозволићете ми, ипак сте ви отишли без позива или молбе до ње, синоћ, шта, дакле, ви видите у њој, то не знам. Чуо сам од неких пријатеља да постоје игре на овим рачунарима, које су толико завладале светом да људи који се на послу служе њима, готово омамљени играју те игре. Кажу ми да када неко пређе са једног нивоа загонетке на други, компликованији, кажу да је човек тада уплетен хтео или не хтео. И наставља даље. Мислим да сте ми и сами једном казали како често имате утисак да сте у тунелу. Дакле, као тунел у који, када се једном уђе, мора се напред да би се икако изашло." Кратовац је деловао мирно и Новак се по ко зна који пут упитао како је могуће да човек не осећа умор.

Седели су на клупи одмах поред старог здања оближњег храма и летње вече је почело да се увлачи под кожу. Током читаве приче поред њих су дефиловали, умножавали се или делили људи са својим псима, били су, обојица, непрестано окружени псима и Новак је, слушајући пажљиво све што је слепи човек имао да му исприча, размишљајући о тунелу много пре но што га је поменуо, заправо непрестано посматрао шнауцере, ретривере, пит булове, вучјаке, пинчеве, кокере и птичаре како насрћу један на другог (сви прилично млади), како се између њихових бала и уједања, тог ситног чикања оног другог, њушкања и пражњења, у ствари уденуо један страх, страх од смрти и вечита потреба да се она, смрт, антиципира. Као да су, мислио је, сви пси, тим бруталностима, минијатурним, пригушеним суровостима заправо испробавали сцену сопственог удеса, сопственог умирања. Што се прича Ивана Коваца даље одмотавала, у немогућности да избрише из главе или макар одложи слике болесне Божане Ковач, човек је све чешће у мислима имао реченицу: Да ли је и рат једно природно стање човекове свести у коме се до краја испробава све оно што се на својој кожи, не би могло поднети?

"Све је то као сан. Сањате да сте умрли и потом вас ништа више, на јави, не може утешити, одагнати ту идеју страха. Не сам страх, већ идеју страха. Почињем да се плашим оног момента када ћете ми рећи како је и мене самог, у свом свету мртвих, видео Ковач", рекао је то мирно, повијеног репа, не очекујући било какав одговор. У ствари, можда је тек тада у тој, ко зна којој по реду, сесији са слепим Светоликом Кратовцем, тада када је, уколико није све измишљао, и он сам (Кратовац) постао део метастазираног Ковачевог сна, дакле, можда је тек тада осетио неку емпатију, саосећање са старцем. Грозно је бити тако, на малена, споредна врата, уведен у туђу хистерију.

Старац није одговорио. Није се ни помакао. Помакле су се само његове веђе пошто је на образу осетио мрак и ко зна зашто скинуо на тренутак своје тамне наочаре откривши беле, слузаве, шупље, чинило се очи. А Новак је наставио:

"Време је да ме одведете Ивану Ковачу", изашло је из њега, праснуло као ситнеж кијања који се распрши и против воље усана и носа.

"Новаче, молим вас само једно, немојте мислити да је на његовим неразвијеним филмовима одговор ове загонетке. Боље мислите на Божану Ковач", готово је стидљиво изрекао старац одмах потом укрућујући своје ноге и крста, устајући са клупе док су се алејом, све до Станковићеве улице, обасјавајући на трен читав Неимар, палиле уличне светиљке. Кренули су.

"Знаци, ти филмови ипак постоје", рекао му је дрско,"а на Божану Ковач мислим колико треба да мислим. Осим ако ви не желите да ме посаветујете...да је боље да јој ја САМ, искључим апарате!? Је л то хоћете да кажете!? Реците ми то, отворено, па да се најзад, да га јебем, поздравимо", настављајући још горе.

Кратовац је уздахнуо и онда, без комплекса или знака увређености потурио своје десно раме (Новак се већ угризао за језик жалећи што је био тако прек), не би ли га младић превео преко улице. Ноћ је расла над њима, продавци бензина почели су да упаркиравају нахерене, иструлеле аутомобиле препуне пластичних флаша пред дугачке семафоре или забита места близу прелаза и онда је Кратовац сасвим немотивисано питао:

"Мислите ли да је могуће остати нормалан у овој земљи? Или да ће то икада бити могуће?"

Новак није знао шта да му одговори.

14.

Негде у то време, Новак је, сасвим случајно, за време једног од самотних повратака кући, после посета многобројним редакцијама, тада када је било немогуће превести се градским превозом са једног на други крај града (пошто би се удисала, усисавала сва нусарома осталих путника, та неопраност забезекнутих и буновних, устрашених али и гневних лица са кривим, неједнаким зубима што су смрдели на устајали дуван купљен негде на пијаци кога су неувежбани прсти покушавали да увију у једнаке цигарете присећајући се технологије што су је познавали њихови родитељи, после тих нежељених али и неопозивих присаједињавања са врелим телима обухваћеним лошим, искрзаним, конфекцијским оделима, после оног извињавања српских духова још несвиклих на пардонирање тако што се свако извињење могло за тили час, као у некој сахарској земљи, претворити, дакле, у тучу или потезање неког хладног оружја, јер путовало се са сталним застајкивањем и цимањем, инертна, полежућа тела људи који су, негде у свом малом мозгу, још увек имали и гајили осећање посебности а не удруживања очекујући за себе привилегију поседовања личног превоза, заједно са свим оним претрудним мајкама што су, у доба највеће кризе, без наде за боље сутра, напумпавале, чинило се, без икакве контроле, своје стомаке вођене једино инстинктом за размножавањем не би ли се прикупила нека егзистенцијална топлота у периоду тоталног страха), када је, дакле, било немогуће превести се с једног краја града до другог, па је човек некада био и приморан падом напона струје у тролејбусу да сиђе на Славији не би ли се упутио пешице узбрдо кући, ходајући осамљеном улицом Корнелија Станковића у којој још увек нису горела зујава градска светла, приметио како су ноћи почињале раније.

Да, јесен се приближавала и биће то тек последња година пре но што Београдом буду завладале хронична захлађења у којима ће већ крај септембра бити огрнут у дубоку јесен а понекад и зиму, да, тада нико није могао слутити да ће, изгледало је, последње нахерене приколице избеглица што су бежале од ватре у Крајини заувек донети са собом зиму. Изгледало је, те године, да су управо донели жегу са својим караваном, жегу која никада неће престати док се под њом, у том топљењу тела, ширењу страха услед топлоте, не буду распали и последњи остаци некадашњег достојанства и криминално амбициозних националних снова. Новак је тек зашао за улицу сагледавајући парк (тада су светиљке већ почеле да се пале) на узбрдици Кочићеве, та једина, мала плућа Неимара где је проводио, на тим истим, непромењеним, неофарбаним клупама своје детињство, неких двадесетак година уназад пошто би побегао из школе, и у том трену заурликао је стари знанац, вучјак метузалем из оближњег дворишта, зашкрипала је крива жица по којој се ролала алка причвршћена другим крајем за његово крзнено грло. Новак се тихо насмејао. Још када је први пут прочитао писмо Ивана Ковача (оно о ископавању лешева из густог снега), заиста је у глави имао прву, неуништиву асоцијацију управо тог вучјака који је одвајкада био ту, увек упоран и истоветно бесан у својој глупој псећој оданости што се морала исказати потенцијалним растргнућима свакога ко није најављен. Пролазио он и другом страном улице.

Да, пас се огласио и по ко зна који пут насрнуо на пролазника насрћући, заправо, сам на себе. Новак је помислио да је потребно већ једном фотографисати ту џукелу која је била саставни део повратака кући, и управо зато, због те близине и неодвојивости из комплетне слике куће, краја, комшилука толико уклопљена у слику да ју је било немогуће издвојити и при томе запазити. Све до тог тренутка када се у појавност пса, односно звучну завесу његовог лавежа, није умешала ноћ која је почела раније.

Лето је пролазило, и поред тога што би читаве дане проводио као заробљеник приче којој се крај није ни назирао а да је већ довољно усисала човека у своје поре, Новак је осећао, у сваком слободном тренутку, недостатак фотографије. Није се та идеја о раду који је запоставио родила због некаквог спољашњег разлога (Новак је имао довољно фотографија да их продаје до краја године разним часописима што су се стварали у земљи без права на добре вести као печурке после кише), та идеја настала је још на сремачком путу са избегличким караваном.

Тада није могао да фотографише. Било је нешто у породици спржених шака што је одбијало помисао о сликању. Било је ту срамоте, стида. Крећући се узбрдо улицом Петра Кочића човек се запитао: Како је могуће да већи, опипљивији страх и срамоту нисам осетио када сам сликао Божану Ковач или Кратовца? Ипак, ништа није могао пронаћи за бољи и материјалнији алиби у односу на хистеричну, назалну, чинило се, потребу да сними то умируће тело. Да, била је то нека первертирана потреба, потреба што се изнедрила, уверавао је себе, управо зато што је морало проћи извесно време хибернације вируса (који је, ако не започео у моменту избијања рата у Југославији када је било много приучених али и професионалних фотографа, као и Иван Ковач, дакле колега, који су просто полетели на стрвождерске просторе фронтова, онда макар заиста продро у тело тог дана на сунцем опаљеним војвођанским пољима) да би се шок савладао, да би ново, измењено стање заиста ушло у човека, изборило се и поред одбијања разума за своје место и постало пејсаж. Или инспирација.

Тако је, убрзавајући своје дисање притиснуто лепљивим, тешким мирисом лета на узмаку, поверовао да је сво то време уплитања у Ковачеву причу, у Кратовца и Божану било, заправо, последње цимање и одбијање организма да поверује у присуство правог, додирљивог, присутног, досежног, најзад људског распадања земље и многих живота. Уздахнуо је и мирније, потом, савладао страх од губљења перспективе.

Остатак вечери провео је у купатилу, осветљеном једино црвеном, контролном светиљком изнад зидне грејалице. Било је нешто у том отужном укусу развијача и осталих хемикалија, у том аветињском, провидном облику пластичних посуда кроз чију је политуру сијало црвено сунце, било је нечег у оном тананом тренутку додиривања пластичних зубаца пинцете и аморфне, масне површине тек развијених фотографија, у звуку капања развијача у цедиљке, било је, најзад, нечег у призорима последњих Кратовчевих портрета (на којима је, чинило се а да то није могао приметити док је окидао, старац заиста изгледао као давно умрло ткиво што се кеси, избечује, позлеђује својим слепим, дезоријентисаним погледом) а потом и снимака Божане Ковач.

Испрва је мислио, када је прва од њених фотографија улетела у дубину развијача, да је снимак бланк. Заиста, ништа се није појављивало на бледој, под светлом сивкастој површини масног папира. А потом се појавила. Искривљена, увек, у свакој наредној слици у неком неправилном, нељудском повијању оболелог тела на болничком кревету, са лицем ухваћеним у тренутку свести о фотографисању прожетог стидом (вероватно због свог срамног положаја), лицем које је имитирало изјављивање, продужетак дијалога са непознатим човеком, била је ту, пред њим, у купатилу (колико је пута осетио ту присност са моделима пошто их је развијао у стидном простору дома), а заправо у својој болесничкој собици, окружена духовима мртвих, нетом умрлих жена са другог и трећег кревета, могло се очитати на њеном лицу сво то претварање у тумор, пристајање организма да постане своја супротност, да постане своје обољење. Било је ту и примесе оне девојке из сна што је потурила усновљеном Новаку под нос део своје крваве материце, али највише, и то је зачудило Новака, било је ту нечег неконтролисаног, неког тика изнад њених испуцалих усана, нечег што је можда, током протеклог дана могао да региструје код паса који су се, испред храма Светог Саве, гризли. Испробавања сопственог краја. Где је, у ком углу снимка, у ком делу њеног лица успео да сагледа ту животињску игру са смрћу, то отицање тела, то метастазирање њене, чинило се, душе, није умео да одреди.

Тек, било је потребно још само неколико снимака па да у свом телу осети надирање неке невероватне топлоте, паклене топлоте сличне оној на сремачком путу, да се тргне и потпуно заборави и на развијање, и на филмове које је још требало прегледати, на црвено светло које је остало укључено, да готово излети из свог стана не могавши чак ни да навуче јакну, само хватајући у лету фотоапарат.

"Фотографија механички понавља оно што је више немогуће поновити у животу", пролетело му је кроз главу, та молитва и компримирање читавог света и његовог устројства, читаве уметности и свог удела у њој.

Није желео да ризикује са вратаром. Ризиковао је још и више. Зашавши у Пастерову једноставно је скренуо према Институту за фацијалну анатомију, према Кратовчевој згради и ту, на пола пута, при крају зида Онкологије шибнуо у жбуње што га је угледао први пут када је кренуо код слепог старца. Било је потребно скочити са зида и стровалити се право у двориште, негде између улаза у котларницу и набавне службе. Учинио је то, пазећи да направи што мање буке. Сакрио се поред отрцаног фургона паркираног већ данима (могао је то у осматрању зграде још са Кратовчевог прозора закључити да возило нису данима померали) и ослушкивао. Једног дана, сасвим невезано, Кратовац је, објашњавајући природу становања у кругу градске болнице, напоменуо како је понекад увече ту прометно због сексуалних манијака, заправо воајера и мастурбатора који су, по ведрим и мирним ноћима, крстарили на потезу између Онкологије и Гинекологије не би ли угледали жене у мантилима или пиџамама. Шћућуривши се ту, између возила и зида, учинило му се да је зачуо шушкање тих надреалних рашомонаца, а потом се заиста смирио.

Сковао је тај план још приликом прве посете. Прозор WC-а у приземљу Института ноћу је зјапио отворен. Успентрао се два, три метра из дворишта преко олука и убрзо је био унутра.

Све је одзвањало празнином и неисправним гумицама са славина. Вода је капала, полако, тромо, као да се време заустављало тим звучним граничницима протока, као да није, парадоксално, протицало. Пазио је да улазна врата WC-а не зашкрипе и пошто је пролаз био сигуран (светлост се рефлектовала о празне ходнике преламајући сопствени облик у неколико унакрсних, калеидоскопских слика), тихо је шмугнуо не према лифту, јер би електронски звук силаска кабине сигурно побудио пажњу вратара, већ према степеницама испод којих је жуборила мала, импровизована фонтана од зелених каменчића. Први, потом други спрат. Ту су се степенице завршавале.

Срце му је јако ударало, али је био сав опремљен том унутарњом топлотом, сав толико напет, напрегнут, спреман да изгара за своју фиксацију, спреман да погине чувајући фикс идеју, пре но да одустане. Уздахнуо је, заустављен. Куда? Покушавајући да обујми урбанистичку логику неког пројектанта који је за собом оставио ту немилу настамбу одакле су људи најчешће излазили вођени колицима баш на онај (претпоставио је) улаз поред кога је био паркиран комби, покушавајући, дакле, да продре у начин размишљања (а шта са случајем пожара?), ускоро пронашао неприметну везу у лавиринту, ходник који се одвајао на одморишту другог спрата. Да, био је то наставак. Трећи и четврти спрат.

Спавала је. Није јој сметао звук вентилационог система који је вукао страшне количине ваздуха собом. Није га осетила. А он, искористио је то и затворио врата за собом. Био је поред ње. И тада се све учинило присним, живот је, изгледало је, поново корачао одлучно, био је на оном месту за којим је жудео.

Није јој сметао, дисала је неуједначено, искидано, као риба на сувом, њене су се шкрге бориле са налетима ваздуха које је било, изгледало је, све теже и теже преводити у живот, у здравље, њено се лице грчило у неком унутарњем дијалогу са тумором који је, помислио је Новак, растао са сваким ударцем срца, са сваким новим пумпањем крви кроз крвоток. Мислио је да је пробуди. Желео је да му исприча још нешто о Ивану Ковачу, о свом мужу, о неразвијеним филмовима које је Авелино донео са ратишта, о улози Кратовца у свему томе, о крају читаве приче, желео је да је фотографише, да разговара са њом о свему, о девојкама Вери и Марији из мотела Ковачевог сна, о Казимиру и Балатону, о Данилу и Григорију... желео је да сазна даље и таман пошто је кренуо руком ка њеном чаршаву, заборавивши на све могуће опасности које би се јавиле уколико би нека од дежурних сестара само на трен ушла у њену собу, пошто је чак додирнуо њен јастук, човек је скренуо поглед на нешто што га је иритирало од самог уласка, али није могао то да јасно дешифрује у температури у којој се нашао и потом стао.

Поред њеног узглавља, таман толико нападно да је помрчина собе била тек такнута али не и нарушена, светлеле су лампице апарата за одржавање живота. Управо оне које је Кратовац тако брижљиво описао. Које Новак није успео да примети за прве две посете њој. И није могао да је пробуди. Зелена, црвена и бела лампица. Трепћуће. Трепћуће и осцилирајуће. Као живот сам. Осетио је хладноћу. Пожелео је да крене.

15.

Кратовац је само задовољно промрмљао нешто себи у браду. Одбијајући и даље да макар на тренутак дође у Новаков студио, тамо где су и отпочели своје нејако пријатељство повезано само речима што су покушавале да исплету своје паукове мреже између њих двојице, али се ни то није дешавало у једном јаловом опстајању два тела и два ока једно уз друго, слепи старац је поново седео са младићем на већ ритуално маркираним позицијама маленог храма мансарде, обојица уперивши своје главе (један и очи а други само вољу очију), према олтару сачињеном од замашћених прозора (Новак је први пут помислио да су светиљке што их је држао Кратовац у кући само гест лепог понашања према гостима, али да, заправо, у читавом стану није било ни огледала док су прозори, нефункционални у погледу пружања призора, још мање потребни за давање светла), и један и други чекајући неки природан, органски почетак нове приже. Да, међу њима као да је заиста седео Иван Ковач и Новак је, покушавајући да у својим бесаним ноћима призове лик странца често замишљао Авелина као малог, здепастог али виталног човека, неког чије се лице крило иза тамних наочара за слепе али још више иза бора и рељефних меандара опуштености коже, замишљао га је са неким ђаволским, можда бедастим, инфантилним осмехом, мутавим смејом на лицу како чучи између троседа на коме је било место фотографа и фотеље на којој је увек био старац, налакћен на једну своју страну као да тим клаћењем заправо позива да га досегну призори пошто му нису могли бити надохват погледа, дакле, замишљао га је више као нешто него као неког, очекујући, негде у тамним перивојима свести, да он заиста само чучи јер је контаминација једне приче одавно била емитована и примљена тамо где је, гуран својим загонетним циљевима, желео да стоје.

Тек, све је било поређано и аранжирано за почетак литургије када се, брецнувши се прво јер је видео како су ноздрве слепог старца поскочиле (Кратовац је, свеједно, често, као што је у слепих људи и обичај, често уносио, регистровао и обрађивао миомирисе који су обичним људима били неосетни, једноставно стопљени у масу мириса са којим се путује и у које се улази сваким кораком новог простора) и нешто је било посебно у том рзању старчевих ноздрва, нешто што је натерало и Новака да набора свој нос. Заиста, у мансарду је, на први удисај неосетно а касније све чешће и чешће, упливао прамен тешког, горког мириса, тек на први утисак сличног диму, мирис роштиља вероватно са оближње скаре, ту, под прозором, на углу Булевара и Пастерове. Старац је, осетивши и препознавши мирис само трепнуо. Посматрајући га и покушавајући да из призора одагна визију Ивана Ковача и његовог пакленог, немог смеја, чекајући да прича почне, већ довољно неиспаван и испрепадан тим освајајућим, незаустављивим поривима што су га прогањали кад год би пао мрак (тако је претходне ноћи поново ушао у Онколошки институт), Новак се, при додиру са неочекиваним а ипак блиским, продорним мирисом прженог меса морао запитати како су киосци са роштиљем у болничким круговима увек мирисали јачим и упечатљивијим мирисом хране него они по граду, да ли је ту, у самој близини смрти и болести, одумирања и отицања живота, храна увек више личила на храну него другде, да ли су уста постајала халапљивија (како је нешто подсвесно, вероватно, крстарило по људском телу позивајући га на ждерање, храњење, на продужење живота ту, на самом прагу подземног света), окрећући се, дакле, свим облицима исхрањивања и паничне жеље за истрајавањем?

Кратовац се ипак није дао омести. Учинило се у једном тренутку да ће прекинути свој мир тим новим мирисом, да ће прокоментарисати ту балканску глупост, да ће рећи можда: "Истамбул! Видите како почињемо да личимо на Истамбул", али он није ништа рекао, само је прогутао још један прамен тог тешког мириса и наставио да се гега, не опипавајући околину јер му је била и сувише позната, и потом сео на своју фотељу затварајући очне капке. Притиснуо је врховима прстију своје слепоочнице.

"Видите, Новаче, она је једноставно забранила да јој Ковач дође у посету, мислим, то је било још раније, недељу или две дана пошто је дошла да лежи у Институту, али је недавно забранила то и мени. Сада сте ви једини коме је посета дозвољена", није много обраћао пажњу на своје речи, пуштао је да оне клизе.

"Знам. Био сам поново синоћ код ње", суво је изрекао Новак, више у неком исповедном него у тону признања, очекујући, ваљда, да ће Кратовац сада пожети да га подробно испитује, очекујући од самог себе, вероватно, да ће, уместо да повије реп као кривац, у ствари сачекати шлагворт па да почне да се жали на своју нову помаму, да почне да кука. Ипак, Кратовац није ништа питао. Само је дубоко уздахнуо и почео да прича даље.

"Њој није још много остало, ви, пошто сте сада једини који има право посете, сигурно знате боље од мене колико су болни ови дани за њен организам, колико распадање почиње, рекао бих, ако ми дозволите, да се обелодањује у болу, да се представља њеном бићу. Проћи кроз тежак и напоран живот, то је још једноставно, мислим, возити се тандркавом композицијом живота из које нема изласка, за коју нема станица. Али, изаћи, искочити из воза под тако тешким условима, да вас Бог и у томе спречава пошто сте се навозили и навозили, то је најстрашнији крај путовања", његове су речи сада почеле да се ушиљују, да режу ваздух испред себе, постале су оштрије и Новак се обрадовао томе, осећају да сада поново постоји неки подтекст, неки само старцу познат контекст, тајна коју је још било рано обелоданити њему, Новаку, али која се назирала. Само је ћутао.

"...Авелину се, пошто је ипак успео да поврати топлоту у тело, чинило да је ноћ у којој су обитавали била у борби са самом природом да никада не престане, да се никада не умори. Поново је подигао поглед и угледао раскрвављеног Данила како се борио да не прогута крваву пену са усана, сукрвицу која је надирала из организма ваљајући се преко руба лица, све низ врат и кошуљу, а како је, у неком полусвесном страху мислио, морало је бити, да и после Авелиновог ударца кундаком (када се слепи просјак изгубио оставивши за собом ратника смрзнуте крви у венама) мора остати у хропцу, несвести, тишини, тако је, дакле, човек пазио да не испљуне пену али је, истовремено, и не прогута. Крајње исходиште било је да се гушио у сопственој крви. Дрхтавим рукама, покушавајући да ничим не поремети ту бесмислену игру коју је Данило играо, Авелино је извукао камеру и неколико пута окинуо, фокусирајући управо пену. (Морало је бити, касније је Авелино размишљао, да је у тим тренуцима Данило, који беше већ навикао на Кратовчеве доласке и то трабуњање о шупљим буквама, страху од смрти и повезаности света живих и света мртвих, да је, дакле, Данило био забринут за Григорија који је отишао да прегледа собе и још се није враћао. Питао се, сигурно, јесу ли и њега ратници негде сачекали и убили?)

А онда крик. Продоран, грозан крик мушкарца, звук који је као циркулар зарезао неколико кругова ваздуха негде у мотелу, ваздушних плоча које су, изгледало је, уз тресак пале на под.

Авелино је бацио камеру и подигао аутомат. Ништа. Грозничаво је погледао у Данила који се није помакао, и даље играјући несвест, само га је, у једном муњевитом трену, довољно кратком да га човек не региструје али и довољно дугачком да га Авелино запази у свом надраженом уму, запљуснуо нови налет крваве пене, талас што је открио да је и рецепционер чуо крик. Односно, да је крик заиста постојао.

Још један крик. Краћи, јачи, јаснији и тада се могло осетити, да је неко добро начуљио уши, како се звук одбијао о бетонске зидове незграпног, соцреалистичког мотела. И поново ништа иза тога, ништа што би неопозиво потврдило да се то заиста десило. Ускоро, тишину што је била омеђена криком неког мушкарца, тишину која се и дефинисала, издвајала управо преко крика, запарали су и остали звуци, али они су већ били уклопљени у неко атмосферско померање у простору, у сазвучју, нису били међаши тишине као што је то био крик, малочас. Топот цокула, кораци тако одлучни, јаки, трчећи да их итисон (којим беше покривена унутрашњост мотела) ни дрвене ламперије (којима је неки бивши декоратер покушао да оплемени, отопли крути, бункерски простор широке једноспратнице негде у равници поред реке) нису могли да угуше, чак ни да утишају тај галоп кроз ходнике. Авелину се чинило да се приближавају, и ту је, у том тренутку, његовим умом прокрстарила мисао да су то Казимирови кораци, препознао је његов ход, правилан (не онај шепав Балатонов) и могао је јасно осетити како су ту биле још нечије стопе, не Балатонове, много лакше, много несигурније. Да. Приближавали су се. У муњевитом разазнавању идентитета тркача, пазивши крајичком ока на Данила да, иако везан, не направи неки непромишљен потез, репетирајући аутомат (савивши у трену челични костур кундака уз сандук пушке јер је оценио да би, у случају пуцњаве на рецепцији, он морао скочити да узме заклон иза неког дела намештаја), изоштривши поглед што је више могао не би ли у мрачном обрубу ходника који се, неосветљен, простирао лево од рецепционерског пулта уводећи у утробу здања, не би ли што пре угледао Казимира и тог, још неког, Авелино се угризао за језик против урока, јер то је била радња којој је приступао сваки пут пред неко убијање или одбрану и стегао оружје.

Заиста, ускоро су два људска тела хрупила из мрачног ходника, заправо, био је то Казимир и још једно тело које је вукао. Предводник је вукао девојку, снажно је загрливши око врата десном руком, њена је брада била положена на његов лакат колико ју је само јако и чврсто држао, човек је био сав у мишицу, у снажном стиску девојке која је већ кркљала, колико су њене ноге, тако искренуте, биле спорије, колико није могла да ухвати корак са својим мучитељем, али она се није батргала, и то је Авелино увидео, њен проблем био је што није могла стићи његове одлучне кораке, што није могла ухватити ритам, а не зато што се батргала, што је покушавала да се ослободи. А човек је, не само рачунајући на њен природан отпор, бесомучно вукао то тело не дозвољавајући му да предахне, да ухвати макар један једини удисај ваздуха не би ли преживела (та риба ухваћена у јаку, непропусну рибарску мрежу), не због тога, разлог је остајао у оном поринућу ратничког тела у акцију (Авелино је то могао дешифровати), Казимир је кренуо и његово тело, бритко и јасно у наређењу што га је само себи издало, није процењивало отпор, оно га је, априори, рушило не дозвољавајући да улов утекне.

Стровалио ју је на средину просторије, баш пред напетог Авелина, Данило је тада заиста отворио очи, пљунуо пену са усана, и сам уверен, колико и фотограф, да је пауза престала и да ће сада, неумитно, наступити други чин.

- Побегао је. Ухватили смо таман трен када су два бића, вођена неким неухватљивим нитима, као омађијана, била у клинчу. Напала га је, помислио сам, а вероватно и лопов... – заурликао је Казимир на крају назвавши Балатона онако како га никада до тада није назвао (лопов), растапајући суштину својих речи управо у форми, у том чудноватом сплету, готово сонетном венцу и Авелино је, иако ухваћен у сопствену температуру ратника који је морао одговорити неком акцијом, дакле, могао најзад схватити да је вођа управо китио своје речи тим бесконачним, уопштеним, лирским низовима само када је био заиста уплашен, а потом је наставио – ...онако како изгубљени крмци налећу на пролазнике, са жељом да му ишчупа сваку пору живота, помислио сам, ево како у свету живих влада још већа помама него у свету мртвих! А младић се отргао и успео да побегне и Балатон се, а да нисам имао појма да је у њему толико брзине и окретности, дао у мрак за њим!

Тек је тада, не схватајући Казимирове речи које су, тек пошто би биле изговорене левитирале негде у простору између њих двојице, почеле да се одмотавају градећи известан, макар у наносима стечен смисао, Авелино приметио да су њене шаке биле скроз крваве. Десна рука је била крвава све до подлактице. Вера се није опирала. Склупжчала се ту где ју је бацио, попут кривца који, очекујући нове наносе заслужене казне, уопште не схвата почетне грубости као напад, све спремајући своје тело на нове таласе испаштања, и једино је Данило, онако везан и тек дошавши к себи, први прокоментарисао:

- Чекајте, људи, јунаци...кога ви уопште тражите! – убрзо се заледивши, вероватно, учинило се Авелино, јер га је (а то се свима њима раније дешавало), потпуно паралисао Казимиров груби, претећи поглед. Ударац би био сувишан. Потом се десило нешто сасвим неочекивано, човек није ни могао замислити курјака предводника у том стању, хватајући залет, ипак пративши већ постигнути ритам животиње у скоку, Казимир је заурликао бесно се хватајући обема шакама за главу (при томе му је испао аутомат и човек није ни одреаговао на то, као да је нека страшна, нагла, нељудска мигрена обухватила у свој врели прстен његово чело) испуштајући невероватно високе крике, подврискивање, и потом исцедио тим гласом који као да је већ био опседнут туђим присуством али се полако уобличавао:

- Курац! Ове се уопште не сећам...довели смо погрешну жену...кажи ми, кажи ми да ово није она!? – гледајући Авелина први пут са милошћу, нежношћу, први пут са ишчекивањем да би управо он могао прозборити решење загонетке, а онда, пошто упитани баш никако није реаговао (пошто је стајао готово заглављен у опушцима опрљени, жвакама полепљени итисон не мрдајући ни лево ни десно) наставио:

- Чекај мало, па ти би морао да се сећаш те ноћи када смо први пут нас тројица банчили, оне ноћи на Светог Трифуна и девојке испред чије смо куће у Бачком мраку и студени чекали да остане сама, а!?

Његово ново питање поново је остало без одговора. Не, Авелино се, наравно, није могао сетити ничега што је излетело на Казимирова уста. Њему је план, уопште долазак у мотел, мотив неке девојке од самог почетка био стран али је фикс идеја, то приљубљивање јединог међу њима који је имао одлике али и циљ вође, та фиксација, тако рационална, тако усредсређена и организована, прецизна, у времену када је све око њега престајало да има облик, у времену када су његове руке ипак биле прекривене слојевима скорене крви (да му је у глави често обитавала идеја да се туђа крв толико жустро слепила за њега да је произвела красте на тим шакама), када није знао има ли где да се врати и да ли би то било, после свог босанског ужаса, уопште добро, тај повратак, та фиксација је, дакле, била једини (не њен смисао, само њена силина) разлог да се крене са њим. Као и сам рат. Рат који је, без суштине која би могла допрети до измрцвареног ума некога ко је кренуо као ратни фоторепортер да би веома брзо камере заменио пушкама (пре свега да би могао да преживи), пружао извесност и усисну снагу. Извесност потребну да биће не би било згажено, згњечено и остављено негде на друму. Снагу неопходну да би се уопште, клизећи уз бокове рата, издржало.

Зато није одговорио. Вера је, осим чудновате сцене коју је приредила за његов воајеризам, за њега била било ко. Као и Казимир. Не знајући шта да одговори, окренуо се њој (још увек згрченој, чекајући нови напад) и питао:

- Што си тако крвава? – хладно, полако, као неко ко нанова успоставља сопствени смисао и исходиште.

- Шта хоћете од мене!? Ко сте ви!? – њен глас је одјекнуо и пренуо укоченог Казимира.

- Реци ми, само једном ћу те питати...јеси ли икада била силована?- и он је, као да је примио ту њену помирљивост у гласу, као да му је пренела неки давно изгубљени мир својом ставњеношћу, сасвим мирно, као када се говори са лудаком упитао. Као иследник који тражи пролог и загревање новог случаја. Љубазно.

- Само пробај да је дирнеш...ја ћу...!! – загрмело је тамо где се нико није могао надати. Данило је, покушавајући да се ослободи, у налету неке снажне, отпорне крви готово поскочио, таман довољно да налети на Казимирову цокулу.

- Ти ћеш да ћутиш! Оне перивоје таме из које су се поново на исте кости, преко истог меса скупили делови нашег некадашњег постојања, те делове помрачине ти и не познајеш, створе. Мислиш си да мртваци могу да силују, чак и ако то желе!? Давно је приређен белај, направили су га и други, па и ми. И то нико не може да исправи, је л јасно!? – било му је немогуће сада стати на пут. Могао је да убије и зубима, колико је јако стала да опседа нека тајна на коју ни сам, после толико дана напредовања ка циљу (који се, изгледало је Авелину, мигољио) није могао да очекује. А девојка га је мирно гледала. Онда јој се, савршено фингирајући неку смисленост, заправо се прикачивши на делове Казимирове фиксације коју је донекле одгонетнуо тим монолозима, обратио Авелино благим гласом:

- Девојко, ми једноставно...морамо да умремо. Тражећи парчиће својих недела, остала си још само ти, уколико ниси неко други што само тврди да је ти, као што ни ми сами не знамо ко смо и одакле смо.

- Не тражите мене. Сама сам тражила једног младића и сада сам га нашла. Да се нисте умешали...очи бих му до краја извадила! Не тражите ви мене – њен глас нежно је миловао Авелина, њена одлучност, ти погледи равно у очи само су раздраживали Казимира. – То је немогуће. Знаци су били више него јасни. Ти мораш бити Марија, Марија коју смо ми средили једном! – испустио је из себе полагано као да је проверавао каквоћу својих речи и тада је Авелину синуло, тада је повезао име Казимирове девојке и онај глас са којим је, у тетанусу лудила Вера проговарала пре но што ће у њену собу ући слепи старац (Марија!), али вођа је наставио: – Уколико њен дух није напустио њено тело, настанивши се у некоме ко је обитавао у близини...

Биле су то речи пораза. Односно, Казимир је тада ућутао спознавши пораз који се помаљао. На тренутак који се чинио као вечност он је само гледао у њу. И онда поново крик из дубине ходника, из мрачног сплета. Прво крик а потом и топот ципела, затим звецкање метала.

- Балатон! – ускликнуо је Авелино тражећи у развоју ситуације излазак из слепог црева у коме су се нашли – Мора да га је ухватио!

- Можда је, у нападу на младића, курва покушала да се убије, да би нас оставила заувек у међупростору једне ноћи која никако не замире и дана који се никако не рађа! – Казимиров бес се стишавао, једино је Данило, гледајући га искоса, и даље се претварајући да је немоћан (док је Авелино у једном једином погледу којим га је окрзнуо прочитао, схватио да намерава да се ослободи) покушавао да прихвати причу, ситуацију, вербално лудило новопридошлих.

- Ко сте ви!? – сада је у њој расла температура иако се није померала, мада је крвавим шакама покушавала да заглади масну косу са залисака, чинило се да је сада она преузимала иницијативу, таман толико апсурдну у односу на свој положај да је тај парадокс прихватио први Авелино, покушавајући да се укачи за неки смисао свега, одсечно изговоривши:

- Знамо ко нисмо. Нисмо живи – после чега му је глас једноставно замро. А онда Данило, изнебуха:

- Убићете нас све. Знао сам да ћете доћи. Додај ми флашу, морам да отпијем – обраћајући се тада Авелину који је, морало је бити, изгледао као боља половина тандема, или боља трећина.

Али Казимир се на то осмехнуо, Авелино је још држао свој аутомат стегнут на грудима, Казимир је био тај који је одмереним корацима пришао столу, узео флашу у руке нежно је примакавши Даниловим уснама. Потом је, у једном хитром окрету, само просуо остатак ракије право у лице. Данило је урликнуо, алкохол је моментално почео да му пржи очи иако се данце није још осушило, иако је још трајао ратников покрет. Казимир се грохотом насмејао:

- Дезинфекција...очи су твоје превише виделе, старче, време је да их очистиш.

Авелино није обраћао пажњу на њих. Гледајући час у девојку час у зјапећи, мрачан процеп у зиду одакле се морао појавити Балатон (топот је постајао све ближи и ближи), поново је био фокусиран на нешто. И зато се добро осећао. Онда је, пре но што се Балатон појавио, Вера устала, стала баш пред Казимира, дрско, без бојазни, стала је а са шака је тек сада почела да капље крв жртве, погледала га је у очи. Авелину се, иако је на трен покушао да одреагује и из неког бесмисла стане између њих, да загради, заштити Казимира (!), учинило да се лице ратника савило, извило у неки плач без суза, у неки смеј без звука. Није је спречио, ни Казимир је није зауставио. Она је тек, као да то није ништа, поново стала да се тресе (баш онако како је то, раније током вечери, Рашомон Авелино угледао кроз прозор), поново се модификовао њен глас и тим другим, гласом Марије из лударе, тим дубоким, шкрипавим гласом, све гледајући ратника равно у очи, опет изустила:

- Хрупили су. Сама. Ноћ. Сада ми се чини да сам их нечим сама призивала. Ломљава. Мрак. Батерије. Улазе у собу. Пијани као земља. Четворица. Не видим их добро. Пушке. Чизме. Блато. Војска нека. Снажни, врло снажни. Смех. Кидају. Кухиња. Сто. Жица. Око руку и ногу. Не могу а да не вриштим.

Престала је нагло и, таман у тренутку када је Авелино очекивао да ће трансформација, махнита промена која је завладала у њој треснути тело опседнуте девојке право у амбис, у још веће захуктање (пред којим би, помислио је, чак и Казимир морао да погне главу, да се заустави у свом суманутом хтењу), када је, дакле, већ гледао на коју страну да ухвати заклон од ерупције коју ће дух мучене Марије извршити на Верином телу, девојка је престала. И не само да више ништа није учинила, не само да је престала да говори, више од тога, без икакве припреме поново је наступила промена коју је, овог пута, она сама изазвала, скупивши се телом, вративши се у своје природно обличје. Да, девојка је села на столицу, спустила је поглед и могло се, у тишини која се, претећа, надвила над четворо људи што су и даље, као приковани, као разапети, гледали баш у све тачке просторије сем у њу, могло се, дакле, чути како је, у дијалогу са собом (не више са Маријом у свом телу већ са самом Вером) почела неку тиху, полулуду брзалицу, шапатом, брзалицу што се убрзо претворила у песму чије речи више нико није могао да разуме уколико их је разумевало и биће што је започело.

- Ту смо, значи! Дух наше жртве која ће нам подарити мир. Ипак је у њој! – изговорио је Казимир и било је у тим речима неког укуса победе, он се заиста сталожио, могао је одахнути, тако фокусиран (сада поново) на некада изгубљен, модификован али сада пронађен смисао, и потом наставио – Сећаш ли се сада, сликаре, сећаш ли се тих слика, и Марије!?

На крају, вођа је то изговорио лукаво, гледајући испод ока Авелина и човек је, први пут откада су кренули заједно, могао осетити неку, зачудо, миљу због тих слика што их је изговарала Вера. Да ли је то било сећање, морао се упитати, или су, једноставно, други пут на његове уши изговорене речи, тај синопсис некадашњег страдања некадањег бића, оваплоћујући се у већ једном изазваним асоцијацијама престале да опстају као информација а почеле да освајају обрисе неког монолога, можда фантазије (Верине), да постају готово позориште?

То га је мучило, и поред тога што је Казимир и даље зурио у његово лице, и поред тога што је, морало је бити, очекивао неку конкретну реакцију, можда признање, и поред страха који му је тај курјак уливао од самог почетка, наједном Авелина више није било брига. Створила се, чинило се, нека прираслица у њему самом и човек је, обузет наглом и неутаживом потребом да посегне у маглу свог разума, да се присети нечега чега је можда и било, наједном престао и да мисли о Казимиру, престао да чује и види, постао је само интроспективни окулар који је рендгеном прелазио преко самог себе очекујући да ће се једном изврнута очна јабука поново окренути око своје осе и прогледати право у спољни свет одакле је била ротирана.

- Потрбушке, кост о кост, кост о кост, кост о кост и смрад измета. Осветљавају један другог батеријама. Сада знам да их познајем. Добровољци. Они исти који са Гришом шверцују бензин. Смеју се. Цере ми се у лице... – девојка је наставила поново другим гласом (овог пута њено је тело остало мирно и цео мизансцен лица потпуно се притајио, она је и даље изгледала као неко ко мрмља брзалицу или песмицу себи у браду чупкајући својим крвавим прстима праменове масне, просењене косе), и наново је наступило вретено асоцијација звука, мрака, тајне, брума у ваздуху, вретено што су га плеле тада само речи а више не толико слике. А Казимир је ликовао. Било је то зато што су се његова очекивања од Авелина, поновним Вериним уплитањем поново пренела на њу, на ту непобитну потврду да је девојка, додуше, била нека друга али да је непогрешива нит што води несахрањене мртваце довела њега самог, њега и његов окрвављени чопор ипак на право место... јер у њој је обитавала њихова некадашња жртва. Жртва које се Авелино није могао сетити. Као што се није могао сетити ни звукова који су га нагнали (као да је то било малочас) да погледа право према отвору, вратима што су водила у низ ходника. А онда се тргао.

Тек тада (касније се човеку чинило да је прошло ужасно много времена у коме су и Казимир и Вера проговарали, у коме се десило много тога што се није смело десити у тако сићушном временском теснацу), тек тада је, дакле, у просторију утрчао Балатон.

Био је крвав по лицу, али се са десетак корака могло одмах опазити да то уопште није била његова крв. Био је више размазан и по његовим образима оцртавао се чак и траг шаке која га је размрљала, стао је пред њих, ту, у оквиру врата, блед, ставњен, заустављена некада хуктава машина хитрог кретања, стремљења према нечему, заправо, подсећао је на Веру тако умашћен и одрпан али као пребијен, упалих образа и плавичастог, модрог прстена око усана.

- Ја...довео сам га...Казимире, тешко га је ранила, чини ми се да му је оба ока ископала а кретао се тако брзо, тако је јездио кроз ходнике и онда је, тек пошто сам га ухватио...скочио на мене, и покушао да ме, да га јебеш, уједе! – стровалио је речи пред Казимира не примећујући ни девојку, ни Авелина, ни Данила, окрећући се око своје осе у полукруг, пуштајући спором, одмереном, готово ритуалном кретњом да у рецепцију ступи младић. У ствари, прво је ступио звук испред самог тела, баш пре но што ће тело закорачити у прстен светлости:

- ДАНИЛО, ДАНИЛО...крв јој јебем...Данило, очи ми је, Данило, повадила!

И тек је онда ушао, тек пошто су речи довољно дуго звониле да би се читав ваздух око свих њих довољно компримирао тим злом, злом што га је појава потпуно и неопозиво оцртавала. Тело у дрхтају. Шаке на лицу, посред лица, и много слузи. Слузава појава, чинило се да је аморфна течност клизила преко његовог тела преливајући се преко трупа, бутина и колена право на итисон. Онда је, пошто је девојка у тренутку када је подигла поглед и поново га угледала (па јој се лице искривило у маску неке огромне и људском роду непознате жалости, можда чак и сажаљивог смешка), па пошто је и Данило окренуо своју алкохолом упљискану главу према њему не знајући, за разлику од Вере, ни коју гримасу би могло лице да створи, ни коју маску да изгради на себи, онда је, дакле, неочекивано и за Авелина али и Казимира управо Балатон проговорио.

- Сећам га се, Казимире, сећам га се, са њим сам одлазио по бензин пре него што је почело, Казимире, пре него што смо се нас четворица окупили.

Било је то довољно курјаку и он, не само што је погледао Балатона и ослепелог младића који се тресао (вероватно у покушају да ипак одвоји своје притегнуте шаке од очних дупљи али у немогућности да то учини због страха да је заиста ослепљен) са неком милошћу, са потврдом на лицу, потврдом да су се поново нашли, они, стари знанци, да је заиста од почетка био у праву (при томе уопште не узимајући за озбиљно чињеницу да је младић сигурно слеп), не само што је њих тако погледао уживајући у Балатоновом признању. Више од тога, својим негледањем у Авелина изопштио га је.

- ...толико познато лице четвртог, као лице некога кога толико добро знам да га и не могу препознати, не, не верујем – рекла је Вера и даље гледајући Григорија са оном истом миљом.

Авелину је само прошло кроз свест: "Четврти је био њен брат. Тројица, то смо били ми".

Казимир га је прекинуо у спознаји, обративши се Григорију:

- Познат си ми. Сањао сам те некада. Личиш на мене. Били смо некада заједно, сва четворица! – после чега је и младић престао да се тресе, додуше држећи шаке још на лицу и мирним гласом, као спасен од болова, рекао:

- Знао сам да ћеш доћи. Предуго си био на фронту. Носио си ме у себи као што ова кучка носи моју покојну сестру...носио си ме и распадао се, метастазирао си изнутра, ја сам те ждрао.

Уместо да прихвати клетву, Казимир се само грохотом насмејао, по ко зна који пут мењајући своје стање и заурликао:

- Побићемо вас све! Балатоне, иди и пронађи шупље букве у које ћемо их ставити! Овог пута неће бити трагова!

16.

Новак није могао тачно да одреди када је то почело, углавном, и док се шуњао обасјан само ведрим небом кроз шибље око Института, јер уличне су светиљке ту одавно престале да разбацују своје сипљиве зраке, и док је скакао у задње двориште поново поред оног истог, и даље паркираног комбија, и када је на једвите јаде успентрао своје тело кроз отворени прозор тоалета у приземљу, и пошто је замакао за степениште поново ослушкујући, попут ловине, има ли на путу дежурних сестара или доктора, и пошто је већ увелико, на врховима прстију, продирао кроз неоном осветљен ходник, све то време, дакле, у глави му је одзвањао звук, високофреквентни звук телевизорског звучника са кога је (читаво поподне чекао је да почне Теле-мост Сарајево Београд не би ли макар мало уобличио све оно о чему је Иван Ковач на Кратовчева уста причао, да је говорио Данило из мотела) допирао метални глас једног од учесника (заиста, како је Данило и говорио глас је каснио у пријему на другу страну електронског моста) који је казивао: І ...и надам се да су сви добро, они који су живи, који су побегли. Ми се у Сарајеву више не распитујемо за живе, страх нас је да питамо...а ти лепо изгледаш, мада пријем није најбољи...изгледа да си се мало поправила...последњи пут сам те видео пред Црвеним крстом пред новогодишње бомбардовање...І

Божана Ковач била је осветљена само црвеном и зеленом лампицом вакумера за одржавање живота и чекала га је. Без речи, пошто се увукао у собу, направио је неколико снимака и чинило му се, док је електронски звук аутоматског премотавања парао простор између њих, да ни флеш није успевао да разгради црвенило и зеленило тих трепћућих, контролних лампица а потом, када је поново соба уронила у полумрак, Божана му се обратила.

"Ноћ је била тамноплава, попут свиле глатка и нешто се покренуло, неки очај, нека гнојна упала, покренуло се то дубоко у њему, смрад бензина и страх под непцима, укус страха што те гризе док га гризеш...сестра, делови тела које ни брат никада није видео, које је само младић могао видети и нека ракија као мазиво паклене машине...уронити заувек у сопствену наказу и једино бол, бол који ти говори да постојиш. Да, тако је говорио Григорије, тада када су се сви окупили", из ње је проговарао онај део мужевљеве приче до кога је стигао и сам Новак.

Жена је само дубоко уздахнула и човеку би непријатно, у јединственом бљеску неке истине, што је уопште дошао и прећутно је фотографисао, али поново се вратио на смисленост, онтологију своје посете и њиховог познанства, нанова задовољан што је добио ново поглавље Приче, а онда је, потпуно непредвиђено, Божана открила свој стомак и пред човеком је, а да то приликом фотографисања није приметио, изронила трбушина савладана од тумора (схватио је пошто је дошао себи), нешто чега није било, макар у тој количини приликом његове последње посете.

"Да, као што видите, потпуно ме разјео. И сада живи у мени. Молим вас само једно, немојте развити Ковачеве фотографије".

Прво је искључио оба прекидача и црвена, потом и зелена лампица престале су да трепћу. Онда, већ довољно обузет температуром која је преплавила његово тело, прекинуо је, у еластичном и готово увежбаном покрету довод инфузије до њене шаке те се угасила и бледа, скоса постављена лампица. Отрчао је у суседну собу. Никога није било и Новак помисли како неће лако моћи да се ослободи вољности, енергије, агресије коју је напумпао вештачки у себе не би ли се обрачунао са дежурном сестром коју је очекивао баш ту, уснулу у дежурној соби, али је убрзо претопио ту додатну снагу у одлучну радњу чупања осигурача из зида на шта је нагло престао брум вакумера из Божанине собе. Потом се вратио до ње. Просторијом је владало неко гломазно шуштање, брум, учинило му се, огромне транспортне летилице и његовим умом, навикнутим на проналажење визуелног оправдања, утемељења, ликовног аргумента у свему што је било надохват погледа (можда импрегниран и многобројним филмовима које су стално емитовали на телевизији), његовим умом, дакле, прострујила је асоцијација, слика тешких клобука паре, магле, који би се подизали из свих пора пода навише. Бар је то очекивао. Али, био је то вакумер у свом последњем издисају што се јављао у звуку као душек на надувавање који су немирна деца ипак успела да натакну на неког осушеног морског јежа и тиме га пробуше, апарати су цичали (замало га подсецајући на јецаје јастога што су, полуживи скакутали по кључалој води пре но што ће испустити и последње остатке своје некадање животности, и поред њега, окружена црвеном, белом и зеленом трепћућом лампицом које су такође још само неколико пута забљештале да би се потпуно угасиле, некако уклопљена у светлуцаје звезда падалица, лежала је Божана Ковач са својим надутим стомаком и у мраку су, то је запазио много пре но што се одважио да упали светло и добро осмотри делотворност своје акције, у мраку су њене очи, попут мачијих, сијале неком неутаживом радозналошћу. Радозналошћу што своје упориште више није проналазила са ове стране светлости, већ су очи, чинило се, ушле прве у дијалог са оном страном очекујући да добију одговоре на загонетке што их је стварао живот сам, са ове стране постојања.

Није на њеним уснама било запомагања. Очекујући да се створе јауци и грчевито држање за овостраност (вероватно убеђен да је умирање подсећало на усновљени пад у амбис), или да се, штавише, у последњим секундама жениног живота појави оно друго лице о коме је читао у психолошким расправама о самоубиству, лице оног дела људскости које није дозвољавало самоуништење, па да жена крикне и затражи помоћ, да позове у помоћ свог џелата, да обустави процес који је једном покренула, да га опозове, Новак је само стајао поред њеног узглавља урањајући у те широм отворене очи које су већ неколико секунди бивале старије и искусније од њега, очи које су са том малом временском (али великом просторном) раздаљином већ знале много више. И покушавао да сам дође до одговора. Али њега није било. Тело се трзнуло још само неколико пута, још неколико пута је поскочило, у свеобухватном dance macabre-у, панкратиону на невеликом рингу пресвученом белим чаршавима, потом се потпуно умиривши.

Када је касније, дрхтећи у свом стану, неколико пута се буквално суновраћујући низ степенице не би ли пронашао макар мало смирење на мрачним, пустим улицама са којих је још испаравала јара летњег поднева, па се поново враћајући у стан (жељан да окрене телефонски бројчаник и сам се пријави, потом повраћајући и не стигавши да дотрчи до каде изнад које су се цедиле тек развијене фотографије), уврћући се сам у себе, као да ће под наборима сопствене коже пронаћи довољно уточиште или скривалиште, када је, дакле, касније Новак покушавао да изврши реконструкцију читаве те "акције", никако се није могао сетити на који је начин изашао из болничког круга и да ли је то учинио неприметно. Додуше, није га превише ни занимало да ли га је неко могао видети, био је и сам спреман да се пријави, и то ће се осећање кривице распростирати унедоглед његовог постојања (можда "остајања" у животу, за разлику од Божане), једино што му је представљало неко оптерећење, а да је долазило из спољног света живих људи, био је осећај да га је Светолик Кратовац, уколико није ни био слеп (после свега морао је веровати и у ту могућност присећајући се Фришовог "Гантелбајна", књиге коју је некада давно читао), посматрао док је чинио то што је чинио. Руку на срце, Кратовац га није физички, оптички ни морао гледати, мада се са његових прозора и те како добро видео прозор њене болесничке собе, он га је сигурно осетио. Чак и да је Новак стигао да погледа кроз прозор не би ли проверио да ли је старац у стану, то по мраку не би било могуће уочити јер слепац није никада палио вештачко осветљење, када би обитавао сам у свом биваку.

Али он је морао знати, морао је осећати својим пренадраженим нервима, својим до усијања шпанованим чулима да се Новак одлучио на тај, самоубилачки потез. Не зато што је схватао како је еутаназија, што је Божана споменула мамећи га, једино делотворно што је људски род смислио за борбу против деструктивне природе, пре зато што је његово биће толико цвилело под притиском Ковачеве крваве, нељудске приче, под сагорелим шакама породице из Срема, под турбулентним распадањем једног поимања живота, земље, народа, метастазирањем времена у које се сместило његово постојање, па тек онда и њено, мучено и черечено постојање, да је једини излаз што се нудио (излаз за каналисање и проток енергије самоодржања) био убиство болеснице.

Потом је заспао. Зачудо, лако и без сна, као да је толико конструктивно било проведено време пре замора тела да се ни о чему, сем о новом напливу снаге, није могло размишљати.

Сутрадан, већ пошто је свануло, пошто је прва, болешљива летња жега ступила у просторе обамрлости и спавања без сна, лако је и хитро отворио очи. На њему и у њему није било трагова мамурлука. Јутро је било јасно, злочиначки медено, невино и човек је, први пут после дуго времена, ритуално избријао своје образе, не штедећи ни пену ни колоњску воду, обукао најсветлију кошуљу које се могао сетити и отишао, не заборављајући (ходајући Чубуром тихо и спретно, попут кученцета што је махало репом не плашећи се ни аутомобила ни глади) чак да доручкује у пекари. Без икакве примесе опорости или тежине, пошто су његове очи угледале са врха Браничевске улице зграду Епидемиологије и болничког круга, споплићући се о наносе свеже, покошене траве у Карађорђевом парку, као да никада раније, а камоли синоћ, није ни био у том крају па је све изгледало ново и постојаније него иначе, не стигавши чак ни да се зачуди толиком осећању лакоће и прозирности, човек се запутио ка Кратовчевом стану. Ипак, тек га је тротоар који су делиле једна и друга зграда, одмах после тмастих мириса са киоска за млевено и пржено месо, тек га је то парче тротоара приморало да подигне главу и погледа према самом улазу Института (очекујући, ваљда, да ће угледати у даљини од неколико десетина метара погребна кола или колица прекривена белим платном). Никога није било.

17.

"....Балатон је, иако ћопав, тако хитро излетео из просторије, раширивши врата таман толико да у собу на час хрупи густина ноћи коју је само Панова фрула шупљих стабала на тренутке разређивала. Он је, готово катапултиран, ваљда намирисавши довољно крви и почетак пљачке, руку на срце, не узимајући превише озбиљно све те Казимирове и Гришине речи, тако нагло излетео напоље да је Авелино сасвим махинално зграбио Казимиров аутомат са пода и одлучно га уперио у Григорија, покушавајући више подсвесно него свесно да смири ситуацију. Довољан је био шушањ тог покрета у тишини која је наступила закратко да се Григорије, још придржавајући своје очне јабучице шакама низ које је текла крв (али много мање него што је Авелино могао замислити при копању очију), да се, дакле, Григорије само скљока поред Вере. Она је, још дрхтећи, замазане косе и руку, ненадано кренула ка њему, суљајући се коленима по поду, и нежно га пригрлила. Руке које су, ако им је било веровати, ископале очи другом лицу, сада су га не само миловале (бајала је још своју песмицу и није било везе, чинило се, између ње и реалности), већ је Григорије немо прихватао та миловања иако свестан ко му се то сада приближио. На његовим уснама почео је да трепери некакав храпав, једва чујни смех. И тако су две мелодије, два полугласја, обасјавала тишину.

Данило је, дошавши себи, успео да се некако успентра на столицу, иако још везан телефонским гајтаном, али ни Авелино није могао да га својим крутим, затеченим покретом, узимањем на нишан спречи у томе. Казимир је ћутао. Гледао је у прљави итисон под ногама и чинило се да је у тој тишини на којој је његово, иако зајапурено, убрзано тело инсистирало само ослушкивао себе. Не разума, пре организма у коме се спремала нека бура (можда иструљења, поверовао је Авелино), ерупција нагомиланог беса. Авелино га је гледао. У тишини. Ма колико су се његове надражене поре трудиле да спознају своју улогу у причи коју је Казимир наметао, ма колико се трудио да се присети иницијалне епизоде на коју су га сви позивали (не само да су га позивали; сви, баш сви, причали су о свему томе, о тој кући негде у Бачкој, о том силовању не обраћајући пажњу на њега, он се једноставно подразумевао у читавој компасерији некадашњег догађаја), дакле, ма колико се упињао да пронађе себе у свему томе, једино је наилазио на бланк. На парче осветљеног филма, парче филма до кога није ни стигла емулзија, ни развијачи, које, иако фотографисано, није пружало ниједан траг осим остатака уништења. Човек се борио да не поверује том труну уништења, да не подлегне верујући да је заиста у нечем таквом учествовао само зато што је неко или нешто некада избрисало траг. Траг чега, није знао да одговори. И можда би, услед толико надражаја те вечери, Авелино наставио да трага за Иваном Ковачем у себи, за стварима које је могао да почини да га није прекинуо рафал из аутомата. Пуцњава је дошла споља, са ледине, можда већ из шуме.

- Будала је схватила да треба да издуби букве – резигнирано је прокоментарисао Казимир а Гришин полунеми смеј тек је испливао на површину, он се готово заценио, и када је фотограф следећи пут обратио пажњу на њега није се могао довољно зачудити том призору у коме је Вера држала шаке прислоњене на његове очне јаме, уместо њега, њега чије су руке оклембешене лежале поред тела као две мртве змије што су свој крај пронашле поред жртве у чији су врат забиле, истовремено, своје отровне зубе.

Тек, врата су убрзо поновно шкрипнула и у оквиру се ускоро могла назрети погнута фигура слепог просјака. Казимир се лецнуо и стигао чак да истргне из Авелинових руку свој аутомат. Кратовац је у руци држао Балатоново оружје. Тек после неколико секунди, када су се Авелинове очи довољно привикле на таму која је нанова, као и када је Балатон отворио врата да би изашао, тихо и мирно, као по некој лојавој површини ушла унутра претивши, више него заумна појава просјака, да ће стегнути својим прљавим шапама сваког од њих понаособ снажно све док их не буде погушила, тек тада, у ствари, човек је уочио да су тамне мрље на његовој кошуљи, по његовом одрпаном сакоу, биле заправо крваве мрље а не рупе разједене од мољаца и буци, како му се напрво учинило. Тишину је прекинуо Григорије, обративши се Данилу, помислио је човек само због тона, због начина на који је проговорио тек свестан старчеве појаве, али тоном који као да је изашао из оног претходног, почетног разговора са старијим рецепционером:

- Увек је било тако. Само се о томе ћутало. После концерта "Бијелог Дугмета" на Хајдучкој чесми, пронађено је шеснаест лешева. Неки од њих су били толико искасапљени да их је било немогуће идентификовати. Ту вест тада нико није објавио.... – речи су се поново угушиле, поново се покренуо онај исти шиштај, храпавац. Или га је то прекинуо Кратовац.

- Једном је деда, за време оног рата, ушао у букву и више никада није изашао одатле. Чекао вас је, деда. Онај ваш, напољу, није хтео да помогне деди да умре...а ти, предводниче, питаш се...како...зар је могуће да несахрањени убију несахрањене? Јесте – и тек је после тога Авелино јасно разграничио да је старац ипак дошао до њих у обличју оне лукаве, старе авети која види и која гризе унаоколо не би ли се докопала сопственог краја.

Прошла је кроз њега лепљива хладноћа. Прекинуо ју је Казимир.

- Ако је тако, онда смо могли и сами да се поубијамо! – био је то више крик него исказ.

Онда је наступила промена. Кроз Авелина је, наместо хладноће, прострујио добро познат осећај да се објекат, лице, животиња или осветљење што га је требао сместити у кадар, слику заустављања догађаја, оног првог, визуелног наноса реалности преко кога је одувек успевао да разреши, дешифрује само постојање бића, односно догађаја, да се људска фигура сместила у тренутак коме ће (уколико буде на време био ухваћен фотографском илузијом), више него у својој животној, тродимензионалној пројекцији, више него у себи самом, када се буде окинуо прекидач камере, представити оно што се више никада у животу неће поновити. Симбол постојања. И потпуно инстинктивно, човек је окинуо прекидач. Али, уместо апарата, у његовим рукама био је аутомат.

Морао је да вришти, али та потреба није дошла у том тренутку из немогућности да се, заједно са огњеним парчићима метала, не избаце последњи атоми нагомиланог беса који се и гомилао због испаљивања. Авелино је, схвативши у том отежаном, магловитом стању свести да не држи камеру у руци (иако је порив долазио из жеље да се ситуација замрзне, сними, дефинише) почео да вришти, све се окрећући око своје осе и обасипајући све што је могао да види, да би надгласао машину која је била у његовој власти, механизам који је, дисциплинован и добро одржаван, чинио све да услужи човека са друге стране држаље. Да би осетио да и поред њене механичке супериорности, снаге што је долазила из фокусирања на једну јединствену радњу, јер се машине нису расипале у немоћи, конкурентности наређења, да би осетио да субјекат још увек ПОСТОЈИ...

...Ноћ се већ одавно уселила у крај, скупила је своје сомотасте веђе преко пропланка и могло се учинити да је читава пољана, наизглед мирна и опуштена у ишчекивању мрака затреперила неком росом, одсјајем, па је у том призору можда пробуђених свитаца или само краткотрајног одсјаја звезда ускоро завладао шум. Испрва је био неразазнатљив и само је изоштрено ухо могло да тај шум издвоји из осталог подрхтавања природе у промени која је почела да кола по оближњим шумарцима и над површином реке северно од мотела, а потом се јасно дефинисало пуцкетање да би призором завладао мирис. Био је опор, али судећи да је долазио у таласима, под мренама ветра било је немогуће одредити порекло и правац простирања. Онда се у његовим чулима јавио пламен, можда укус пламена, и човек више није оклевао. Погледавши према селу у долини, тик испод ледине у првом тренутку остао је запањен количином ватре што је лизала све до асфалтног пута а потом је до њега лако дошао мирис упаљеног керозина. Протрљао је руке. На пропланку је постајало хладније, као да је упаљена зграда (коју је тада већ почео да прати хук не ветра већ издимљавања према небу, сличан ноћном хуку равничарске реке) усисавала сав ваздух међу своје ужарене греде. Осетио је како се његове руке крећу саме, ослобађајући се аутомата што је био пребачен преко рамена, како испитују униформу констатујући да је сав у дроњцима, да је поцепан и блатњав више него што је очекивао.

Није га изненадио шушањ што је дошао са леве стране. Људски кораци, бат отупелих стопала протикнуо се до његових ушију али га ни то није изненадило јер је очекивао да се још неко повуче из котлине шупљих букви. Заиста, ускоро је из шумарка изашао старац, један од недавних придошлица, и човек је пожелео да га позове по имену али га се није могао сетити. Старац га је угледао, пребацио је аутомат преко рамена и запутио се шантаво према њему, као тек прогледали киклоп што је познавао стазе и ливаду али другим чулима све док се нису, учинило се човеку, отвориле очи пружајући му другачији увид у изглед земље.

Нису се гледали. Нису гледали ни према запаљеној згради, једноставно су ћутали и гледали ка супротној страни начуљивши уши као да им је звук догоревања могао измаћи а они су ипак желели да га ослушну до краја.

- Јеби га...можда треба кренути – рекао је придошлица не гледајући човеку у очи, више сам за себе.

- Аха – нехајно је узвратио покушавајући да се сети нечега што је одавно однела ватра у долини. Таман пошто је заустио још нешто, обојицу су их пренули нечији кораци, боље речено шушањ по врховима травки, као да је неко скијао по високој, од ноћи усправљеној трави и попином прасју. Приметивши како ни старац није подигао аутомат, човек се смирио и напрегао очи не би ли видео ко то долази. Ускоро је пред њих, избатргавши се из траве, појавио од пијанства подбули човек средњих година са видним траговима крваве пене око усана. Човек је цокнуо уснама присетивши се тог лица, као да га је раније видео.

Трећи се догегао у тишини и само климнуо главом. Потом су сва тројица погледала према мотелу који се већ сурвавао сам у себе као да је ватра налегла на кров мрвећи, зачудо, саму конструкцију колико је прво темељ почео да посустаје, зацвилела је грађа и онда је почело урушавање.

Старац се накашљао.

- У бруму оне куће у подножју, изрешетане мецима толико да ветар што шишти кроз њу подсећа на непрестано надлетање неке гломазне, транспортне летилице што никако не одлеће, она још лежи у ватреној постељи и више никога нема на њој – рекао је у једном даху, исписујући поему, и човека није изненадио његов говор већ је и ту необичност приписао дуготрајној изолацији од света живих, нормалних, од света људи.

- Је ли убијена...та девојка!? – упитао је реда ради припаливши цигарету.

- Од курца, мислиш!? – прошиштао је трећи кроз смех и човек је тек сада приметио колико је он одрпан када су се ногавице просто свлачиле саме са њега, расцветавајући се попут коре од банане.

- Не, још је жива – суво је одвратио старац.

- Зашто их ниси све побио? – поново је заценио трећи али је старац одмах, као запета пушка, одвратио:

- Зато што је сада вероватно свеједно. Живи или мртви, људи су учинили то што су учинили, њихове руке створиле су то што су створиле. Сада више ништа неће изменити ствар – рекао је и додао; – Зовем се Кратовац.

- Данило – трећи је пружио руку и човеком је завладао немир. Није се могао сетити свог имена.

- Ти беше Новак!? – старац га је попреко погледао и човек је схватио да је време потрошено.

- Да – потврдио је махинално. Лакнуло му је. Само је климнуо главом и полако препустио своје постојање, дакле, све оно што је о себи мислио, новом имену које ће носити кроз ту дефиницију. Жудео је да негде крену. И заиста, старац је наредио покрет.

Кријући свој фотоапарат, Новак је затворио ранац, проверио још једном шаржере што су били залепљени изолир траком за рукохват аутомата, пожурио за Кратовцем и Данилом који су већ кренули према шумарку, и поново застао. Хитрим покретом је свукао апарат са кожног ремена, завитлао узицу, неколико пута начинио пун круг изнад своје главе и смрскао га о повијену букву. Осетио је како га пеку очи и у трену су почели о његову свест да ударају таласи неке необјашњиве енергије казивајући му, тако спојени у јединствен удар да су његове очи сувише виделе, исто колико је и његов апарат сувише снимио. Док су друга двојица већ застали, тамо у даљини не би ли га сачекали, Новак је извукао нож из корица.

Биће им напорно да вуку слепца са собом, помислио је.

Оно чега се није сетио биле су десетине неразвијених филмова замуљаних међу остале ствари у ранцу.І

18.

У Новаку је само брујала једна једина реч, једна реч наспрам слапова набујалих речи под које га је бацао Кратовац, реч која се, парадоксално уопште и није односила на причу Ивана Ковача већ на Божану.

"Хвала вам." Било је, пре свега, нечег увредљивог у том "вам", уосталом, било је уопште увредљиво коментарисати ту акцију, тај ток који је Новак прихватио својим животом можда управо толико одлучно јер му је био наметнут а не изабран, речи било шта (а нарочито "хвала"), некоме ко је убио. И нису га могле пренути из размишљања о злочину ни коинциденције приче која се, потпуно се развивши, дошавши до свога краја, конзистентно скупљајући на окуп све разгранате меандре, представила, у свом коначном облику, као атрактивно приповедање. Дошла је до краја и у њу их је Ковач, и Кратовца и Новака, бацио без милости. Уколико је Кратовац причао истину.

Речју, било би лицемерно, помислио је човек, не осетити извесно задовољство у тренутку када се, претходно толико разграната, разуђена, хаотична прича у коју се, у њеној првој половини, није могло поверовати све док други део њеног развијања, парадоксално, још упетљанији и конструисанији, још невероватнији није почео, тај други, дакле, део, полако обухватајући скоро свих стотину конаца који су били повучени, нити и слепих црева којима је, дубоко ударајући у сопствени ћорсокак та прича поново завладала и виче није било важности. Важности до саме приче. Она је заиста оптеретила Новака градећи, својим наративним простирањем, читаву метаморфозу коју ниједна мапа фотографија на плутаном паноу изнад радног стола није успела да изврши над својим аутором, али је сада, на њеном последњем исходишту, човек осетио огромне напливе задовољства, пада једног терета дубоко у амбис, амбис у који је и он сам одвукао Божану Ковач.

Завијао је лево, десно, непрестано мењајући правац као особа која је толико уверена да је неко прати да би свако окретање, ослушкивање корака који су, напросто, морали бити ту, тик за петама, било беспредметно, као да би у тој тренутној провери да ли је у питању манија гоњења или оправдана сумња човек разрушио и последње крхотине наде да ће можда, ако довољно хитро мења правац и брзину кретања, ако довољно вешто успе да затоми топот својих корака, успети, дакле, да избегне злу судбину. И што је дубље залазио у мрачне и потпуно празне улице, то је више ступао у просторе Чубуре где се доводила у питање и његова, домородачка оријентација у шуми у којој је провео читав свој живот, то је више простор са свих страна освајао онај исти, потмули хук вентилационих уређаја из круга Онкологије просто гурајући човека напред и против своје воље, усисавајући Новака као што би усисавали, ти уређаји, смог и вреву бучних и загађених улица. Повратка није било, тога је био свестан и још се један миг слепог Кратовца у том тренутку вратио до њега испресецавши све могуће лавиринте што су га делили од његове мансарде. Старац је на самом крају, када је, после читавог дана проведеног у његовом стану (када је скоро читав дан покушавао да одагна жељу да погледа кроз прозор све према Божаниној соби и увери се у њено ишчезавање са лица земље тиме што је испод ока тражио, гледајући слепца, разлоге и доказе по којима он и није био слеп, доказе да га је не само могао видети све време већ да га је и посматрао када је протекле ноћи одузимао један живот), старац је, дакле, рекао још нешто. Дозволио је да Новак упозна Ивана Ковача подробно му објашњавајући на који ће начин уредити њихов сусрет следећег дана.

Није човек више веровао у неопходност сусрета са Иваном Ковачем, прича је била готова и оба своја времена постојања, оном фотографски запечаћеном и претопљеном у саму причу и оним другим, тренутним у коме је и последња, чинило се, жртва једног иструљења и изумирања сигурно нашла свој спокој на оном свету. Није му Иван Ковач у том тренутку био потребан и једино што је човека нагнало да бежи и даље према својој кући, увијајући свој ход уличним меандрима, да не поклекне том непознатом који га је из мрака, био је сигуран, јурио, једино што је постало разлог за повратак било је развијање још оних неколико фотографија што их је начинио у болници.

Ипак, увучен у црвенило контролног светла свог купатила/лабораторије, Новак није дануо душом. Заиста, ређале су се пред њим, праћене парафинским испарењима развијача неколике фотографије, међу којима и онај аутопортрет у огледалу предсобља, у њима је, поред познатих призора човек итекако (на исти, професионални начин), откривао нове и нове наносе те реалности, реалности која је испарила, није се само чинило да је и тај његов портрет примио на себе, попут Дорјана Греја, многе боре којих заиста није било, то се заиста дешавало, аветињско пропадање једног ткива некада названог Божана Ковач сијало је још страшнијим сјајем тумора који се прелива преко пиџаме и постеље обухватајући читаво тело и постајући управо то тело, метаморфоза на фотографијама беше присутна и јака, сигурно јача од свих до тада начињених. Али ниједна слика није заправо мењала реалност и представу те прошлости на онај силовит начин на који је то чинио сам живот у последњих пар дана мењајући изнутра фотографа.

"Панкратион, сурови спорт копања очију", само је то одзвањало његовом главом и чак пошто је своје уморно тело стропоштао на кревет тек тада увидевши како је, већ при уласку у стан, изломљен страхом од самоће, можда у жељи да неким другим звуком надјача тај одвратан хук вентилације, како је, дакле, укључио радио не бирајући станицу. Са апарата је и даље (праћена продорним исијавањем црвене и зелене лампице чија га је светлост могла подсетити само на болнички вакуумер) текла нека музика и његово је поспано, у парафин умочено тело успело да разазна звуке нумере "Round Midnight", то шиштање завијеног звука неког дувачког инструмента који је, продирући попут омамљујућег дима индијских штапића, завлачећи се у поре и наборе намештаја, рупе по зидовима и рагастове што нису дихтовали, просто сазивао њене прозрачне очи у којима више и није било запомагања и молитве већ само загледаности у празнину што је зјапила. Тако је добро позната деоница, у њему непознатом аранжману непознатог извођача, па чак и инструмента (начас је помишљао да је саксофон, па обоа, па флаута) почела да се шири свуда по простору који је полагано напуштало присуство а освајао сан испуњавајући га. Ношен неком виртуалном реалношћу могао је осетити како се његово тело полако топи и постаје сам звук непознатог инструмента, како се, готово дезинтегрисан, поново враћа у тај хропац, јаук који додуше Божана никада није испустила али који се јасно, већ приликом прве посете Кратовчевом стану, могао чути како допире са прозора болнице, увио се у звук који је час постајао урлик час остајао џез звук.

Иван Ковач није био ни налик Авелину. Претходно, пре но што се одлучио да добрано загази у простор у коме га је слепи човек могао осетити, да пређе бетонску стазу на крају које је, на дрвеној, зеленој клупи седео Ковач, Новак га је добро изокола, попут грабљивице која вреба, одгледао. Човек пред њим није био ни висок ни развијен као Авелино, његова рамена нису била упала, још увек је тонус једног активног тела опстајао на њему, али су та рамена била сићушна у поређењу са оним што је фотограф замислио. И његова глава била је много ситнија, једино су уредно штуцовани, чекињасти, мрки бркови, повезани са линијом обрва што су се готово спајале у својој разузданости изнад носа, једино су, дакле они, одавали неко страхопоштовање човека одлучног да спроведе свој живот тамо где је и наумио. Седео је скрушено, помислио је, и његове су крупне шаке (било је то најупечатљивије на његовом телу) лежале мирно на коленима. Ноге, пак, биле су неприродно савијене у І иксІ . Тек тада, пошто је био сигуран да то није Авелино, не узимајући тамне наочаре на лицу које су могле бити ту сасвим случајно јер је Ташмајдански парк био окупан сунчевом светлошћу касног лета, као неки битнији доказ слепила, тек тада је, дакле, пришао. А онда, начинивши само неколико корака ка њему, у трену када је спазио да су му се уши начуљиле, онако како је то већ утврдио посматрајући данима Светолика Кратовца, да га је препознао без окретања главе, без тог очекиваног покрета. Био је слеп. Тихо се спустио на клупу поред њега и човек је, из близине делујући још смиреније, још негованије, још више "домаћински", толико јасно проговорио поздрав, као да се ради о најобичнијем могућем сусрету два познаника али никако пријатеља, толико јасно да је тек ту задрхтало Новаково тело. Присетивши се страха од прошле ноћи.

Нису скоро ништа проговорили. Био је то онај тренутак у коме речи не да су биле излишне, у исходишту у коме су се нашли, већ су, и поред огромне жеље, биле неизрециве. Баш ништа. Наравно, утврдили су идентитет један другоме и Иван Ковач готово да се својим упорним климањима главом захваљивао, бестидно попут Кратовца, због прекраћивања мука тој жени. А Новак је само посматрао, држећи се на сигурној дистанци, покушавао је да допре иза широких и потпуно тамних окана сунчаних наочара, да провери још једном јесу ли заиста очне дупље биле шупље.

Човек му је само пружио један коверат и већ по облику тог парчета пресавијеног и прилепљеног папира Новак је могао знати да су унутра ролнице неразвијених филмова. Стрпао је пакет у џеп и тражећи не погодне речи колико довољну радњу којим би се овековечио њихов први и вероватно последњи сусрет, не нашавши је једноставно је отишао.

Над градом је бујао сутон.

20.

Када је, много касније, у времену у коме је прича већ довољно избледела, толико довољно да се и сам Београд чинио као неко добро познато и некада давно, у афективном заклињању или клетви, напуштено место на које се човек, после потуцања по белом свету, изгребан и храпаве душе поново вратио да би био међу својима, покушавао да се присети осећања приликом развијања фотографија, тада нагнут над каду испуњену развијачем, када су колена, упорно се одупирући о плочицама озидан зид купатила, клецала а руке већ прилично дрхтале (када се, пре свега, већ у његовим устима довољно осећао мирис трулежи који ниједна паста, ниједно рибање није могло спрати), када је враћао у својој свести слике, једну по једну, Новак се није могао сетити ничега сем страха. Једноставно, то вече, када се сутон већ увелико увалио у просторију мрачне коморе и у њено црвенкасто светло док је напољу владао мрак, човек је по први пут помислио да је добро позната просторија са својим уобичајеним осветљењем у ствари одувек подсећала на понирање у сопствену, оргазмичку нутрину обложену ружичастом слузокожом, да је једино у њој, у својој лабораторији и у свом купатилу истовремено, било могуће заронити дубоко у себе. Чак и против своје жеље.

Слике су полако израњале из масне провидне течности и ма колико се део његовог бића трудио да тог момента, пре но што баци и први летимичан поглед на њихов изглед, не дохвати са стола у дневној соби упаљач и не запали, много пре но што ће видети први призор који је Авелино покушао да сачува од заборава, у течности и фотографијама у њој, други део њега пиљио је са нестрпљењем очекујући најзад потврду свих својих страхова. Потврду да се заиста све то, баш тако одиграло. Није имао снаге ни за једно ни за друго и тек се тада сетио оне немоћи да слика породицу спржених шака и избеглички конвој са почетка лета. Онда је полагано, држећи једном руком пластичну пинцету која неће повредити текстуру нежне, тек развијене фотографије, још прекривене слузавом опном новог постанка а другом руком придржавајући зглоб прве не би ли зауставио те маничне дрхтаје, онда је, дакле, пипаво и опрезно почео да качи папире на конопац изнад каде.

Испрва је мислио, када је прва фотографија у низу почела да се појављује, слично Божаниним сликама, да је снимак бланк. Заиста, ништа се није појавило на бледој, под светлом сивкастој површини масног папира. Ипак, призор се најзад изборио за своје постојање. Била је то она. Искривљена, увек, у свакој наредној слици у неком неправилном, нељудском повијању оболелог тела на болничком кревету, са лицем прожетим стидом, ухваћеним у тренутку свести о фотографисању, лицем које је имитирало продужетак дијалога са непознатим човеком, била је дакле ту, пред њим, у купатилу, а заправо у својој болесничкој собици, окружена духовима мртвих, нетом умрлих жена са другог и трећег кревета, могло се очитати на њеном лицу све то претварање у тумор, пристајање организма да постане своја супротност, да постане своје обољење. Било је ту и нечег неконтролисаног, неког тика изнад њених испуцалих усана, испробавања сопственог краја. Где је, у ком углу снимка, у ком делу њеног лица успео да сагледа ту животињску игру са смрћу, то отицање тела, то метастазирање њене душе, није умео да одреди.

Тек, било је потребно само неколико тренутака у којима се могао уверити да су фотографије пред њим биле идентичне (и по броју, и по осветљењу, и по гранулацији) у готово свим аспектима, сем, можда, у позицији. Као да је човек нижи од њега (а Иван Ковач је свакако био нижи) био иза апарата. Онда се тргнуо. Лаганим прихватањем влажне површине лавабоа покушао је да спречи своје тело од пада, од растакања. Када се прибрао, покушао је да поново ствар узме у своје руке. Штавише, копао је по полицама изнад каде, по фиокама под лавабоом и, парадоксално, утврдио да је филм који је развио био заиста из Ковачеве коверте. Није погрешио. Није узео свој филм испуцан оне вечери у Онколошком институту. Узео је Ковачев.

Призори што их је већ кроз причу упознао, на Кратовчева уста покушавајући да смисли где их је и у ком тренутку одвијања инфернале снимио, нису били призори рата. Ни призори шупљих букви. Била је то метастаза. А нико сем Авелина није могао знати како је, када и зашто снимио своју покојну жену. И зашто су те фотографије биле идентичне са Новаковим. Садржина наредних осам филмова била је иста. Исти призор, тих десет снимака у Институту понављаних до бесконачности на сваком појединачно и свим филмовима, уопште.

21.

Јесен је већ почела да зарива своје студене канџе у оне још мекане делове топлог ваздуха који је знао да пробриди поред човековог лица а да га, заправо, и не дотакне и изгледало је да ће београдска кошава, на коју одвајкада нико није помишљао све док се не би завитлала кроз улице празнећи их од људског присуства а опет не остављајући их мртве, беживотне, већ напротив, убризгавајући неку посебну хаотичност која као да је опомињала да се са ветром не треба шалити, да ће, дакле, кошава разоденути и последње мирне смираје дана, баште ресторана и корзое, да ће уништити све заблуде о ширини живљења и могућности опстанка у земљи коју су давно сви умни оставили да је само ветар черечи суновраћујући се олујно и без престанка не би ли макар фингирао неко постојање, постојање смисла. Данима је Новак само лутао улицама трудећи се да иза сваког угла призове јесен, не би ли њоме призвао и оно обличје свог бића што је постојало током прошле године у којој се, посматрајући из перспективе Ковача и читаве приче, осећао згрнутим и склоњеним од пошасти садашњег пребивања. Онда, сасвим случајно налетевши на комшију (помислио је тада, тек касније схвативши да је сусрет био унапред припремљен и добро изрежиран, толико добро да у њему није изазвао ни трун сумње), налетевши, дакле, на комшију баш поред Карађорђевог парка, на оног истог правника који је и уприличио његово познанство са Кратовцем водећи га тада под руку док се старац батргао невољан да вапајем за асистенцијом приликом преласка улице наведе и свој дух на помисао или прихватање да је свет слепих био једним зидом од замућеног стакла одвојен од света видевших, налетевши на њега а да старца није видео читаве две недеље од свог последњег уласка у Онколошки институт, било је потпуно нормално да га позове кући. Као кривац који би позивао све жртве неке велике пљачке не би ли они, у трзајима и подсећањима на немили догађај који никада неће заборавити ма колико дуго још живели, препознали његово лице које је тада било покривено маском, не би ли одали макар најмањи, за њих несвестан али за њега и те како опипљив траг који би могао довести до њега. Зебљиво, сипљиво, несигурно.

Касније, у његовом стану сасвим огољених зидова на којима више није било ни масног трага дотадашњих фотографија, ни паноа од плуте на коме су се мапе слика бориле у гломазној, идејној, идеолошкој мутацији наметнутој од стране аутора, међу зидовима који су зјапећи просто звали сада људе а не призоре да их прогутају својим бледосивим чељустима, касније :

"...па ја вам причам, Новаче, нисам могао да верујем. Мислим мени је познато да су људи око нас подилканили, и ја сам...ономад ме пита син, каже, како је могуће да човек проживи оволико времена међу људима за које преко ноћи сазна да су тотални странци, да их уопште не познаје...и ја сам, кажем ти, уопште не знам како да останем нормалан. Мислим, у реду је то, живели смо ми на државним јаслама, ко ти је плаћао здравствено, школовање за дете и те ствари, схватам ја да је ово нека врста последице, али не можеш да радиш а не примаш плату, да се зезаш како се ништа није променило а само гледаш код којих рођака да пребациш дете ако почне нека, да је јебем, мобилизација, па сви и причају о тој шестој флоти, питам их ја: која шеста флота, бре, која!? И кажем вам, нисам могао да поверујем када сам чуо. Прво га није било неколико дана у Савезу и, шта ћеш, кад имаш посла са старим људима, прво мислиш да није скончао од глади, тамо у тој својој мансарди, а онда одмах помислиш, јеби га, мала пензија, вероватно се чича обесио. Пазите, то не би био први случај, он још слеп од рођења, можеш само да помислиш како би ти на његовом месту, а камоли у ово време..."

Новак је пуштао да га милују његове речи, та логореја без смисла и почетка, без икаквог зрна оне консолидности, оног конзистентног кићења, арабеске коју је Кратовац тако вешто чинио, вероватно јер овај човек није био слепац, јер је њему и слика била довољно конкурентан подстицај, и није био приповедач, ипак, Новак је пуштао да уместо кошаве коју је за сваким углом очекивао до њега допру ове нагомилане речи. Речи које су морале говорити о Светолику Кратовцу а заправо су, као и у свих лоших приповедача говориле више о њему самом него о теми о којој је певао. Човек је наставио такође тромо, Новак је могао да примети како му срце убрзано ради, како долази најзад до једног валидног податка због кога је читава ствар и покренута:

"Онда нам је полиција јавила за њега. Једноставно је бануо код њих, мислим да је то било пре две недеље, и пријавио се. Тек пошто је потанко описао мрежу прекидача и начин на који је приликом посете искључио апарате те цене, пазите, то је била жена једног новопридошлог у наш Савез, са ратишта, и Др Кратовац је заиста више пута био код ње у посети, и тек када је све потанко објаснио они су тада проверили са Институтом где су им рекли: Шта ви мислите, када нас зовете да вам потврдимо такву ствар, па ми смо следећег дана, када је сестра која је преузела смену видела да је пацијент мртав а да су апарати искључени на оба осигурача, ми смо вам одмах пријавили ствар! Је л видите, то зна да млати када су демонстрације, то зна да вам прети и наплаћује казне за погрешно паркирање које коштају више од ваших кола на аутопијаци, о бензину да вам и не причам, то зна да вас малтретира, али када треба да испитају нешто, па то је, да га јебем, убиство, више-мање онда прц...!!!" човек је толико захуктало преломио леву руку у лакту укрштајући је десном не би ли та визуелна опсценост сама по себи била драмема, зенит драмске радње у коју је терао свој монолог, да је Новаку изгледало да ће се и он сам напола прекинути, "...онда не знају ништа. И није њихово, и немају овлашћења. Е, тек су га тада ухапсили. Лично мислим, да вам кажем, да ће га стрпати у лудницу. Или у неки старачки азил. Па, мислим, ту нема никакве тежине. То је можда правно убиство, али то вам је еутаназија, па знате зашто ми никада нећемо имати закон који даје право породици на еутаназију? Не знате! Па зато да би се људи мучили до бесмисла, па то вам је једино што Србин хоће Србину, да се мучи! И ко је убица, старац слеп од рођења коме неће ни ЕКГ, а тај податак знам, ни ЕКГ да ураде јер су још пре три године утврдили да ће живети само још шест месеци. И "бај-пас" и све то...да вам не причам. Моја вам је процена...а где купујете ову кафу, то је нешто на црно, оно што нам у самоуслугама продају, људи моји, мени кева каже да је за време Немачке окупације било боље кафе у Београду него сада...моја вам је процена да му неће ни судити. И коме да суде? Ђаво ће га знати...", човек је млео и млео и млео и није могао да примети како је бледило потпуно запосело Новаково лице, како је скоро постао свој бланк. Не зато што га је посебно изненадила чињеница да се Кратовац пријавио још пре него што је у судару са тим тренутком (кога приповедач или гласник није био свестан), ствар протекла, персонификована у те комшијине речи, протекла глатко, без узнемиравања, без синкопе. Једноставно протекла.

22.

Следеће ноћи, поново усправан у смогу и тмини Бранковог моста, са апаратом обешеним о врат и торбом препуном филмова и фотографија не само Ивана Ковача већ и оних иницијалних сцена из Божаниног живота које је сам снимио, човек се одлучио мењајући свој претходни корак у нагли трзај. Запутио се све до краја крака који је лежао на израслој, мочварној трави Новог Београда, заокренуо преко утабане стазе према Ушћу, пратећи само ореолски одсјај далеко постављене парковске расвете под слабим напоном. Дошавши у простор где се непокошена, упетљана, осушена трава већ упињала ка небу, где светлост више није могла да допре, осветљен месечевим бледилом које као да се надовезивало, спајало, можда и израњало из кубета Музеја савремене уметности, тамо где су се ливаде простирале слободно, иако оивичене тандркавим возилима са две и тромим хуком мрачног Дунава са треће стране, човек је четири, пет пута креснуо упаљач све док гране изџигљалог жбуна већ сунцем опустошених ситних листића налик на малене језике нису прихватиле ватру, у турбуленцији неког данима притајеног а сада раскалашно пуштеног прегоревања. Дуго је слао у пламене чељусти фотографије и филмове. И сваки пут када би трака налегла на претходно распаљени пламен морао је рукама заклонити очи и измаћи се колико је ситних, малих, гранулованих експлозија пуцкетало када би у једној јединој секунди ватра потпуно растакала пластифицирани каиш.

Нешто касније, при повратку кући, Новак је осетио како су му врхови прстију натопљени гумастом смесом. Погледао их је под светлошћу прве бандере на коју је наишао. Прсти су му били прекривени растопљеним филмским тракама. Када би их врхом нокта скинуо, попут пластичног поклопца са флаше, са прстију је отпадао и део коже, део отисака. Помисливши како ће неки од прстију, као код породице спржених шака, задобити у зацељивању потпуно нове обрисе, линије и карактеристике, човек је схватио да никада неће успети да скине остатке филма са свог тела.

Потом је бесно прошао врховима прстију кроз косу грубо зарезујући ноктима кожу главе. У ствари, сваки пут када би прошао својим дугачким прстима кроз косу, а то је из пуке нервозе чинио веома често у облику сопственог, особеног тика, у њему би се јавио чудовишни осећај у чијим се мучним порама појављивала слика у којој су отисци прстију, ти уникатни и ко зна зашто на одебљалој кожи урезани трагови једног живота, у којој су, један следећи други отпадали и качили се за влати косе не би ли нешто касније са главе, уместо перути, отпадали управо они а са њима и читав један идентитет издељен на десет поткожних поља.

Миомир Петровић

// Пројекат Растко / Књижевност / Уметничка књижевност //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]