Добрица Камперелић

Непролазност сигналистичке емфазе Мирољуба Кешељевића

Јединствен сигналистички ангажман Мирољуба Кешељевића (1921–1993), филозофа и песника, полихистора и маштара, остаће трајно упамћен, будућим истраживачима и тумачима сигнализма биће важан путоказ ка откровењу неких есенцијалних значајки овог још увек живог авангардног песничког и уметничког покрета.

Као оригинални атер сигнализма, као мислилац и песник, Мирољуб Кешељевић скренуо је пажњу песничке публике, поготову оне знатижељне, отворене за нову поезију, својом првом књигом У простор у време (1971) која садржи песме (У простор у време, Полидијалектика, Конкретна песма, Човек...) водиље за потоња сигналистичка истраживања и за утемељење сопствене поетике, коју Кешељевић није посебно именовао али је нови циклус песама садржан у његовој другој књизи X — BOAT / ЛАЂА ИКС (КОВ, Вршац, 1982) означио као логестетско-нумеричке песме. Прве песме те врсте с називом Логетска бајка о коначним варијацијама објавио је давне 1977. године у нишкој Градини. И управо овом песмом Кешељевић уводи нумеричку димензију у своју логестетску визуелну поезију, с нескривеном иронијом на коначне тезе о судбини савременог света.

Симболом x и другим симболима, тејпврајт техником, летристички дакле, Кешељевић означава и гради логичку, семантичку и естетско-развојну целину визуелне чаролије ЛАЂЕ ИКС, осликавајући дијакомплексологију (мултипликовану комплексиолошку дијалектику) тадашњег, садашњег, а богме и будућег времена и простора с епифеноменима свих важних догађаја и сазнања.

У средишту овог песничког циклуса је ЧОВЕК, човек с могућностима самоисказивања под њихалом страве и времождерача, али и човек као незасити истраживач, трагалац за формулама живота и света (какав је и назив једне песме — Формула света) никад довољно уман да схвати сопствену егзистенцијалну проблематику. Тај човек, тај Кешељевићев човек у логестетско-нумеричком оделу визуелне поезије, прилагодљив новим космичким моделима бивствовања, као у песми Есенцијални модул, прима и шаље сигнале универзалистичке епохе.

Драматика и динамика људског развитка очитавају се у Кешељевићевим песмама Конфронтација, Екскомуникација, Летећа глава и Комплекс 9, које бих назвао видео-филозофским песмама, судећи по филозофској утемељености и визуено-нумеричкој транскрипцији ових визуелно-поетских творби, а тако их је, колико се сећам, и сам Кешељевић називао.

Иако заступљен у већини сигналистичких зборника и других публикација посвећених сигнализму (Сигнализам 81, КПЗ, Оџаци; Др Живан Живковић, Сигнализам / генеза, поетика и уметничка пракса /, Вук Караџић, Београд, 1984.; Signalism — Yugoslav creative movement, Мирољуб Тодоровић, Сигнал, Београд, 1998. итд), Мирољуб Кешељевић, по мом уверењу, још није довољно објашњен, а ни схваћен, као песник-филозоф, као трагалац за сопственим песничким и визуелно-поетским изразом. Овај самоникли и својемислећи сигналиста, без посебних узора и песничких модела, у својој поезији је гајио један универзални семантички и визуелно-поетски код, довољно атрактиван и прихватљив да га Цесар Еспиноза, знаменити мексички песник и теоретичар, с одушевљењем прихвати и објави већи део ЛАЂЕ ИКС, као посебно издање визуелно-поетске групе Colectivo — 3, коју је основао крајем седамдесетих.

И зато, драги пријатељу, Мирољубе Кешељевићу, Ваше путовање Лађом Икс траје и даље. Започето у Вршцу, у време дечаштва и дружења с Васком Попом, школским другом, настављено потом ко зна где све и ко зна с ким све, настављено је посебно у сигнализму и никад довршено.

У Београду, 29. маја 2000.