Miodrag Radović

KATALOG POREĐENJA

Dobro veče još jednom svima koji ste se okupili večeras oko prisustva onoga koji je svojim delom počeo da stvara jedno jedinstvo svetske čitalačke publike, začudo i novo jedinstvo, nepoznato u istoriji srpske književnosti i na ovim prostorima u novijoj istoriji.

Večeras kada se naš zavičaj otvara horizontom da primi svetskog pisca, kako je ovde rečeno, nalazimo se pred jednim zadatkom gotovo nemogućim. Nemoguće je u mnogo ovakvih prilika oslikati portret, duhovni portret, pisca mnogolikog i mnogoputog, kako je to Gete kazao u jednoj prilici, kakav je Milorad Pavić, zato što se taj portret proširio na mapu čitanja kakva je mapa sveta. Naime, delo Milorada Pavića je doživelo svojevrsnu svetsku afirmaciju i nostrifikaciju tako da je "hazarsko blago" postalo univerzalno blago. Naravno, uvek je uzbudljiv događaj kada se zavičaj lišava partikularizma i time uzdiže do univerzalnosti. Od Vitgenštajna znamo da su granice našeg jezika granice našeg sveta. Svaki pisac koji je, pre svega, zatočenik tamnice jezika može postati u krugu svog naroda i nacionalne književnosti ono što se zove Bekonovim jezikom, idol plemena i biti predmet uzajamne adoracije između svog naroda i njegovog dela. No, međutim, postoji jedna dalekosežnija ambicija onoga koji uzima pero da piše, koju je drukčije Kafka izrazio - da je svako pisanje u stvari juriš na granicu. Na granicu našeg sveta, našega jezika, našega naciona. Samo najređima se događa to čudo da iskorače iz tamnice svoga jezika i prekorače granicu svoga naroda i svoga sveta. To je jedna pustolovina za čudo i jedna začudna priča. Ta priča je vezana u našoj literaturi za ime Milorada Pavića, koji se oprostorio na svetskoj mapi čitanja, koji je svojim delom ušao u onaj trop koji nazivamo danas Vavilonska biblioteka koristeći ga kao simbol za stariji pojam - svetska književnost. Značaj jednog književnog, umetničkog dela se meri prvo snagom kojom može okupiti čitalački auditorijum, veličinom čitalačke zajednice koju može stvoriti. To je kao nekakvo prvo mitarstvo, kako je Pavić sam govorio. Zatim, snagom kojom prekoračuje drugu carinsku barijeru - izdavače i treći, ovozemaljski, težak ispit za ulazak u rang i krug pisaca svetske književnosti a to je krug kritičnog komentara i kritičke verifikacije, odnosno kritička književnost. Dodali bismo tome još nešto što se večeras već čulo u nagoveštaju. Naime, domet, vrednost i značaj jednog pisca mogu se meriti još jednim, veoma značajnim, parametrom. Ne samo do kakvih novih govora i čitalačkih odgovora može dovesti pisac i njegovo delo nego je, takođe, isto toliko značajno, naročito u okvirima svetske književnosti gde je metoda čitanja komparativna, do kakvih novih čitanja pisac može dovesti u čitalačkim odgovorima i koja nova poređenja može njegovo delo izdržati u svetskim relacijama, koliki je opseg, kakav je kvantum i, mnogo više, kakav je kvalitet tih poređenja. Želim da kažem zašto o toj temi, o katalogu poređenja koji je Pavićevo ime i delo doživelo, hoću da govorim večeras. Prvo, što to podrazumeva izvestan popis, odnosno listu, tačnije jezikom postmoderne - katalog. Taj katalog nije iscrpan, naravno ni potpun, jer poređenjima nema kraja u Pavićevom slučaju. Ipak, nisu ni sva poređenja podjednako vredna, nisu ni podjednako relevantna ni značajna ali na svoj način govore. Ja ću samo za večerašnju priliku uzeti ne samo ona najopštija nego i ona najneočekivanija. Uopšte, jedan nacionalni pisac sa strepnjom može očekivati svako poređenje sa kanonskim piscima jer se postavlja pitanje da li će to pitanje pokazati dobru meru ukusa, istinitosti i tačnosti.

Pregledajući konstelacije u kojima strana kritika pravi poređenja o Pavićevom delu i Pavićevo ime stavlja uz imena svetskih pisaca čovek je zaista zatečen kao što je i ta sama kritika zatečena. Simon Gi, jedna od Pavićevih kritičarki, upozorava sa izvesnom ogradom, rezervom: "ali nikakva poređenja nisu pravilna", ukazujući sasvim opravdano da pored čitavog sistema poređenja, kojim je okruženo to ime u svetskoj konstelaciji, ostaje na neki način sasvim jedinstvena pojava, ona ima svoju razliku, svoju posebnost. Već smo čuli neka poređenja večeras. Bio bi jako loš znak ako bi jedan pisac bio sveden na jedno poređenje kao opšte mesto kao što je najčešći slučaj bio da se o Paviću govori i u inostranstvu i kod nas kroz poređenje sa Borhesovim delom. Bio bi to znak oskudice i kritičke mašte i samog poredbenog dela. Međutim, ta poređenja zaista zapremaju jedan raspon od Homera i Šeherezade do najnovijih, najmodernijih autora, recimo do Umberta Eka, jedno od odomaćenih poređenja. Naravno, ukoliko bi se ostalo na tim imenima to ne bi bilo dovoljno. Invencija, komparativna, evropskih kritičara ide u daleko većem spektru. Tako je Žan Kontruiči nazvao Pavića "balkanski Kivije", Kivije - paradigma za naučnika koji od neke neznatne koščice rekonstruiše sliku monstruma, dinosaurusa iz nestalih vekova. Ova naučna komparacija sa arheologom po meni predstavlja jedan od najlepših, najukusnijih a možda i najtačnijih komplimenata koji je dat Pavićevom delu. Šta je ohrabrujuće za čitaoca Pavićevog dela? Ohrabrujuće je što kod svih ovih poređenja, a ja ću navesti još i neka druga kasnije, kod svih tih poređenja, uprkos asimetriji koju svaka analogija ima, ni jedno ne pokazuje da ne spada u dobar ukus. "Hazarski rečnik" je, i to je najteže poređenje koje jedna knjiga može da izdrži, upoređen sa Biblijom i to na osnovu dva kriterijuma, tajanstvenosti i privlačnosti, večne čari biblijskih starozavetnih i novozavetnih tekstova. Zatim je upoređen sa "Ilijadom", u jednoj drugoj prilici, po zamahu srpske siline ili sa izvesnom kibernetskom "Odisejom". Možemo otvoriti jednu zagradu pa se upitati koja to dela smeju hrabro i bez straha da se uporede sa Homerom, danas? Zatim, jedno drugo, diskretno i neotrcano poređenje koje čini čast našem klasiku i koje je umesno, prikladno, jeste iz pera Vernera Krauza koji kaže: "On je Didro našega vremena, neizmerno načitan, prosvećen i izobražen". Zatim dalje, druga, diskretna poređenja sa piscima koji nisu tako slavni i tako poznati, manje izvikani, manje u sistemu mode. Roland Cinklauer upoređuje Pavića sa poetskim piscem francuskog jezičkog izraza Janom Potockim. To je jedno vrlo plodno poređenje koje je malo nerazvijeno no koje pokazuje da uzajamna svetlost između ovog klasika iz Servantesove tradicije i Pavića može da nam omogući pravo zadovoljstvo komparativnog čitanja. Dalje, jedno poređenje sa piscem iz osamnaestog veka, velikim nemačkim imenom Lesingom, piscem "Emilije Galoti", gde je Pavićevo delo upoređeno sa kružnom parabolom Lesinga. Možda danas to i ne blista u svom sjaju, možda je manje čitano i gledano ali svakako svakom piscu čini čast da bude stavljen uz to ime. Zatim jedno originalno poređenje koje potiče iz Latinske Amerike i koje čini isto ono što i mi činimo. Slavim taj rečnik, kaže kritičar ushićeno, tu novu staru knjigu, veličanstvenog rođaka Floberovog dela "Buvar i Pekiše" i kod ovog poređenja dozvolite da zastanem. Možda u literarnom pogledu i sa gledišta književne evolucije dragocenije je, iako skrovitije, od svih ostalih poređenja jer Raša Livada je s pravom upozorio da treba biti oprezan prilikom formulacija ovakvih poređenja koja mogu biti i proizvoljna, ukoliko se mnogo potežu pomodna imena. Međutim, sa francuskim klasikom koji je ponovo oživeo upravo u doba postmoderne, kao naš savremenik, stvar stoji isto onako kao što stoji sa Pavićevim odnosom prema Janu Potockom ili Servantesu zato što je veza suštinska, genetska, između Floberovog književnog projekta i Pavićeve književne realizacije mnogo dublja nego recimo između savremenog Borhesa i Pavića. "Buvar i Pekiše" ostaje to nedovršeno delo koje svoju promociju dobija tek kroz Džojsov roman i u doba postmoderne ali Flober nije do kraja dopisao to delo zato što je sanjao da ga dovrši jednim drugim delom koje bi se sastojalo od rečnika opštih, odnosno nasleđenih ideja, opštih mesta. U poređenju sa onim što je Pavić ostvario kao roman - leksikon Floberova ideja izgleda kao bezazleno naivna i ostaje u horizontu devetnaestog veka. Pavić ima, za razliku od Flobera, ipak jednu ekumensku viziju koja ovaploćuje kudikamo ozbiljniji projekt, zamisao, ali se tu, čini mi se, uspostavlja ona velika stvaralačka osovina u istoriji evropskog romana na liniji: Flober - Džojs - Pavić: "Buvar i Pekiše", "Uliks" i "Hazarski rečnik" i "Unutrašnja strana vetra", naravno.

Ima još mnogo drugih, brojnih, poređenja. Sa Kalvinom sa Kortasarom, sa Pinčonom, postmodernim piscima. Svako od tih poređenja, naravno može pokazati svoju valjanost ili svoju manju valjanost ali ono ukazuje na nešto neosporno - da je Pavić pisac koji je ušao u konstelaciju svetskih vrednosti i u onaj pojam koji je formulisao Gete u devetnaestom veku, 1827. godine, a koji je ostao živ i produktivan do našeg vremena. Ono što se ubraja u svetsku književnost ima mesto u svesti svih naroda, ono pripada svetu bez obzira na jezičke barijere, na etičke granice, na političke i rasne razlike. To je upravo slučaj, jedinstven u našoj literaturi, sa ovim delom. Zašto jedinstven? Mi smo svedoci da neka dela osvajaju svet podupirana državnim razlogom, političkim sredstvima, zatim nošena snagom međunarodnih nagrada, zatim podupirana, takođe, velikim Internacionalama, verskom, jevrejskom, muslimanskom, katoličkom. U Pavićevom slučaju ni jedne te paraliterarne sile koja bi gurala delo u svet nije bilo. Sve što je ostvario stvorio je, tako reći, goloruk, snagom svoga talenta i snagom svoga jezika. Recepcija čak i posle dobijene "Nobelove nagrade" za mnoge pisce svetskog priznanja ide sporo, neuspešno, bez munjevitog uspeha. Ovde je delo, pak, osvojilo svet tako reći na prepad, munjevito, tako da i oni koji su bili osvojeni našli su se, i priznali to, zatečeni, preko glasova svojih kritičara. Odmah iza toga se dogodio jedan jedinstveni fenomen, da se naime u trenutku kad je evropska književnost pokazivala znake zamora i kada su neki teoretičari poput Ermana sticali poene sa knjigom "Smrt književnosti" i najavljivali književnu apokalipsu dogodilo se nešto nepredviđeno, neočekivano. Sa one strane otkud se zapad najmanje nadao pojavilo se delo koje će osvojiti svetski auditorijum kao čitalački auditorijum. Odjednom su Francuzi, Englezi, Amerikanci, prepoznali sebe u tom delu i počeli da izjavljuju, svi, kako smo svi mi apokrifni. Alen Boske, francuski pisac i jedan od boljih ako ne i najboljih Pavićevih kritičara u Francuskoj, najbudnijih svakako, zatim Džon Leonard, koji kaže. "Zar nismo svi mi Hazari", zatim, opet jedan treći kritičar, strani, koji kaže: "Poželimo ili pomislimo da smo svi mi Srbi u doba opasnosti od atomske bombe". Desilo se ono čudo koje omogućuje jednom delu da postane svojina svetskog čitalačkog auditorijuma, da, naime, kod pripadnika raznih nacija u ogromnoj Vavilonskoj čitaonici izaziva želju za identifikacijom upravo sa tim delom tako da se pripadnici raznih nacija, naroda, kultura, ustvari čitajući tu knjigu nalaze pred uživljavanjem, identifikacijom, iskazom: "Hazari - to smo mi", "Princeza Ateh - to sam ja", ili taj Čihorić, junak iz "Unutrašnje strane vetra" - to sam ja, taj graditelj. Ustvari, reč je o jednom veličanstveno produktivnom prividu, o onoj čaroliji koja Paviću uspeva na raznim stranama sveta, da stvori iluziju koja omogućuje univerzalnu identifikaciju bez obzira na sve razlike.

// Projekat Rastko / Književnost / Milorad Pavić / Književni portret //
[ Promena pisma | Pretraživanje | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]