|
|
 |
 Петар БуњакПреглед пољско-српских књижевних веза
|
|
Интернет издање Продуцент
и покровитељ 1. август 2001. Уредник и
продуцент: Ликовно обликовање:
Коректура
и техничко приређивање: Вебмастер:
|
Штампано издање Издавач: Београд, 1999 Славистичка библиотека; књига 4 Белешке уз текст. - Библиографија уз свако поглавље и стр. 133-171. - Регистри. (Београд : Чигоја штампа). - 184 стр. ; 21 цм . Тираж 500. ISBN 86-7391-009-9 |
Преводи из пољске књижевности објављени на српском језику од 1826. до 1941.
Преглед пољско-српских књижевних веза (до II светског рата) настао је из жеље да се на једно место сакупи и сажето изложи што више релевантних података о пољско-српским додирима у области књижевности и књижевног живота, те да се они сместе у шири контекст културне и политичке историје као фактора који их условљава. Тачка гледишта је при томе српски терен, па је отуд највише речи о нашим људима који су на овај или онај начин били везани за Пољску и Пољаке, али и о Пољацима који су боравили у српским земљама или долазили у непосредан додир са Србима и њиховом културом. Што се тиче термина "везе" из наслова књиге, његова је употреба нешто шира од уобичајене - распростире се наиме и на односе у ширем смислу, тј. комуникацију уопште, као и на контактне, генетске и типолошке везе у ужем смислу.
Књигу чине два дела, од којих је један својеврстан дајџест научних сазнања из шире области пољско-српских односа, а други - библиографски свод српског преводилаштва из пољске књижевности. Први је намењен широкој публици, тј. свима који пожеле да стекну основну слику о томе шта су у прошлости Срби знали о Пољацима, шта су ценили у њиховој култури и књижевности и шта су од тога прихватали као трајно духовно добро. Одлучујући се на публиковање другог, библиографског дела, аутор је, међутим, имао у виду славистичку јавност, а нарочито студенте полонистике, којима током школовања ова врста информација никако неће бити сувишна, утолико пре што ће им, сасвим извесно, пасти у део да истраже све оно што нису стигли, могли или умели да учине њихови претходници.
Текст који је сада пред читаоцем имао је донекле необичну судбину. Први одељак, Хронологија, писан је најпре као сажета енциклопедијска одредница о пољско-српским односима са становишта културе и књижевности, а затим је са истом наменом више но двоструко проширен обимом и материјалом. Рукопис је напослетку проширен још једном, за потребе овога издања. Приступајући приређивању књиге, аутор се одлучио да уз хронолошки преглед дода и Поменик - прегршт азбучним редом распоређених кратких текстова о личностима које су биле најистакнутији градитељи пољско-српских мостова у прошлости, а које су рођене и стасале до уласка Краљевине Југославије у II светски рат. Ови се текстови сажето баве самим тим личностима и њиховим посебним доприносом пољско-српским везама, допуњавајући и у понечему прецизирајући чињенички скелет презентован у Хронологији.
Подаци од којих су саздани текстови Хронологије и Поменика потичу из бројних и разноврсних извора. Да се текст не би оптерећивао његовом карактеру непримереним цитатним апаратом, после сваког поглавља (односно, одреднице) даје се попис литературе, и то углавном према редоследу излагања; то, дакле, није (само) упутна библиографија, већ првенствено списак коришћених извора.
Најзад, оба одељка су, ради једноставнијег 'укрштања' имена, пропраћена Индексом.
Све је то, међутим, нека врста претходне илустрације или коментара уз оно што заправо чини информативно језгро књиге - одељак Преводи из пољске књижевности објављени на српском језику од 1826. до 1941. Овде се допуњеном библиографском корпусу који је аутор прикупио за свој рад Рецепција пољске књижевности код Срба (од осме деценије XIX века до 1941) додају преводи из пољске књижевности публиковани пре 1870. године.
Углавном једнострана слика пољско-српских прожимања која се овом приликом нуди читаоцу - једнострана зато што највећим делом прати само један смер трансфера: пољска култура >> српска култура - тек чека своју допуну. Имајући у виду чињеницу да је српско-пољска проблематика доста дуго присутна у пољској славистици (од фундаменталних библиографских истраживања до студија о рецепцији српске књижевности, народне и уметничке), та би се допуна могла очекивати пре свега у смислу систематизације богате и већим делом проучене грађе.
Околности у којима се појављује Преглед пољско-српских књижевних веза умногоме релативизују, па и компромитују саму идеју историјског сагледавања културних и политичких прожимања двају народа, и то не само због разилажења Пољака и Срба на томе пољу у последњој деценији, нарочито заоштреног у време данашње балканске драме, већ и због зида културне изолације којим наш народ, опстане ли, може бити окружен до дубоко у наредно столеће. Ипак - премда без илузија о томе да је прошлост икада уистину била поука садашњости или будућности - Преглед је сведочанство пре свега о вишевековном континуитету отворености српске средине за плодоносне дотицаје са другим, сродним и несродним културама.
Иако то ова књига не одаје на први поглед, у њеном темељу су опсежна библиографска и архивска истраживања, обављена у Народној библиотеци Србије, Универзитетској библиотеци "Светозар Марковић", Библиотеци Матице српске у Новом Саду, Библиотеци САНУ, Библиотеци Катедре за српску књижевност Филолошког факултета у Београду, Архиву Србије, Историјском архиву Београда и Архиву на Новом гробљу у Београду. Институцијама и људима који их чине припада благодарност на предусретљивости и разумевању.
Од великог значаја били су и подаци усмено добијени од једнога броја информаната. Међу њима, аутор на првом месту с пијететом спомиње име Учитеља, пок. професора Ђорђа Живановића, који је - осим у великоме броју научних радова - своје енциклопедијско знање ученицима преносио и у изузетно занимљивим разговорима. За низ података о породици и потомцима др Леонарда Лонткјевича, а посебно о животу и раду запаженог преводиоца пољске књижевности с почетка XX века, Јованке Димитријевић (рођ. Лонткјевич) - заслужна је њена кћи, гђа Јелена Величковић. Драгоцен саговорник био је и г. др Симон Драговић, лекар, историчар медицине, а надасве добар познавалац пољско-српских односа.
Пишчева је пријатна дужност, најпосле, да рецензентима ове књиге, гг. професорима Мирославу Топићу и Предрагу Пиперу, захвали на труду око читања рукописа, вредним сугестијама и добронамерној али суштинској критици, а ништа мање и главном уреднику "Славистичке библиотеке" г. професору Богољубу Станковићу - на залагању да се књига, упркос ратним неприликама, ипак појави.
П. Б.,
Београд, 31. маја 1999.
Опремајући текст једне традиционално писане књиге на путовање кроз кибернетски простор - који у свему задобија права ако не потпуно новог света, оно свакако нове димензије старога - имао сам потребу да га за ту прилику у понечему дорадим.
Унео сам пре свега исправке уочених штампарских грешака из традиционалног издања (што никако не значи да их и овде неће бити!) и надокнадио један број материјалних пропуста на које су ми указали пажљиви читаоци. Уметнуо сам затим нешто нових података, а у Поменик, као посебну одредницу, додао још једно презаслужно а прошли пут неправедно изостављено име: Стојана Новаковића.
Из ове верзије, због могућности аутоматског претраживања, изостао је Индекс уз прва два одељка, као и регистри уз библиографију српских превода из пољске књижевности.
И сама библиографија претрпела је одређене измене. Поред мањег броја исправака и допуна, преведени предговори/поговори уз засебна издања регистровани су овога пута и као посебне јединице, а имена пољских аутора дају се у изворној графији.
За измењено и допуњено издање Прегледа пољско-српских књижевних веза (до II светског рата) које до читаоца стиже у оквиру Пројекта Растко заслужан је - од замисли, преко корисних информација и сугестија, па све до коначне реализације - мој уважени колега и пријатељ г. др Дејан Ајдачић. На томе му од срца захваљујем.
П. Б.,
Београд, јуна 2001.
У нашим изворима нема много сведочанстава о политичким додирима, а још мање о непосредним културним прожимањима двају словенских народа, пољског и српског, у њиховој дубљој историјској прошлости. Можемо само претпостављати да је свакако морало бити доста раних и, могућно, разгранатих економских контаката посредством трговачких путева који су преко наших крајева повезивали пољске земље са Византијом и Истоком. За некакве запаженије односе у културном погледу могло је бити још мање места с обзиром на припадност наших народа различитим ареалима. Док смо ми били у орбити око жаришта византијске културе, дотле су Пољаци гравитирали европском Западу, те ће ограничавајући фактор, како у дубљој прошлости, тако и касније - све до XVIII века, па поново у наше време - бити кључна пољско-српска типолошка разлика: однос 'Slavia romana' - 'Slavia orthodoxa'.
Од времена појаве Турака на границама Европе, упоредо са постепеним нестајањем српске самосталности, растао је политички значај Пољске. После персоналне уније Пољске и Литве (1386) ова огромна држава простирала се повремено до обала Црнога мора, те је и сама почела играти улогу 'источног бастиона' Европе, обухватајући при томе - што је за пољско-српске везе тога доба од нарочитог значаја - велика пространства настањена православним хришћанима. Из тих времена датирају први додири и прва поузданија сведочанства о познавању Пољске и Пољака међу Србима.
Стари српски летописи и други писани извори Пољаке све до дубоко у XVII век називају "Лесима", а њихову земљу по припаднику народа - "Лех" или "Лехија", "лешка земља". Тешко је, међутим, егзактно утврдити на које се географске просторе заиста односио појам "Лехије", односно, "лешке земље". Ђорђе Трифуновић, аутор за нашу тему изузетно важног рада Леси и Лешка земља у старој српској књижевности и писмености (1981), повезује га са појасом источне Пољске који се простире северно од Галиције и обухвата западне крајеве Мале и Беле Русије и Литве. Неспорно је, међутим, да су Срби доста рано имали мање или више формиране представе о пољској држави, утолико пре што су пољске акције биле усмерене против Турака, па су већ и само због тога наилазиле на доста снажан одјек у нашем народу.
Припреме за велики поход на Турке пољског и угарског краља Владислава III пробудиле су знатно занимање, па и наде међу Србима, будући да се као савезник хришћанима у томе рату појавио и деспот Ђурађ Бранковић. Наставак тога најпре успешног похода, а у првом реду неславан исход битке код Варне 1444. године и Владислављева погибија - остављају трага у нашој усменој традицији. У доба непосредно после Ђурђа Бранковића, наиме, потврђен је још један назив за Пољаке: "Леђани" (од мађарског lengyel = Пољак). Доказујући да је "Леђан град" из наше народне поезије првобитно семантички покривао Пољску и Пољаке, Стојан Новаковић као крунски аргумент наводи тзв. Бранковићевог летописца који о краљу Владиславу пише као о "Леђанину". Према Новаковићу, "Леђан град", "краљ од Леђана" итд. у народној традицији код Срба и Бугара губио је постепено своје примарно значење, стичући с временом различите конотације; свм назив је, по Новаковићевој претпоставци, могао ући у народ у време после битке код Варне, односно, у другој половини XV века.
И ова, као и претходне кампање против Турака доводиле су, са друге стране, у наше крајеве или њихову непосредну близину, поред осталих, и пољске ратнике. Тако је, примера ради, легендарни пољски витез "без мане и страха" Завиша Чарни († 1428) - учесник славних битака (између осталог, оне код Грунвалда 1410) и победник на бројним витешким турнирима - допао турског ропства у походу Сигисмунда Луксембуршког на Османлије 1428. и убијен недалеко од града Голупца на Дунаву.
О застрашујућој сили са Босфора, њеној верској, војној и административној организацији, као и о животу поробљених народа - па тако и о Србима и њиховој историји - Пољаке и читаву хришћанску Средњу Европу обавештавао је од последње деценије XV века Србин Константин Михаиловић из Островице као аутор Јаничаревих успомена или Турске хронике. Његово је дело 'живело' кроз цео XVI век и спадало је међу најчитанија у своме времену, а сачувано је захваљујући пољским и чешким рукописним споменицима. Јаничареве успомене и личност њиховог писца до данас су отворене теме, и то не само пољске и српске славистике. Па ипак, још увек се није дошло до недвосмисленог одговора на питање на којем је језику и где Константин писао своје дело: да ли је (хипотетични) изворник био српски, написан можда у Угарској, те је према њему начињен превод на пољски и чешки, да ли је оригинал негде у корену пољске рукописне традиције, настао негде у Пољској или Литви, или је пак изворник чешки, забележен на основу казивања негдашњега јаничара…
С друге стране, информације о пољском народу и његовој земљи стизале су Србима почев од XV, кроз XVI и XVII век, захваљујући нашим путницима, световним и свештеним лицима, гусларима и невољницима, чије присуство у тим крајевима бележе различити извори.
Постоје, на пример, подаци да је у првој половини XVI века епископ смедеревски Павле, пошто му је пропао покушај обнављања Пећке патријаршије (1541), предузео путовање по Русији, Пољској и Влашкој како би по тим земљама сакупљао милостињу за свој народ, а да је од пољског краља и влашког војводе добио за то и писмену дозволу. Сличне акције предузимале су се из Хиландара, о чему сведочи сачувани концепт писма које је архимандрит Григорије послао Стефану Баторију, пољском краљу (1576-1586), где се каже: "И молимо твоју светлују милост, што би дал братијам нашим твоју краљевскују грамату добровољнују, по твојој краљевској државе дља милостињи, да бисмо ју имели и у предњаја времена приходити до твојег светлог краљевств[а]"; ово свакако није био преседан, јер су такве повеље давали "и прежни краљеве, твоја братија". Зна се да су у православним деловима пољске државе милостињу сакупљали монаси из манастира Папраћа 1561, Ремета 1628, Лепавина 1650, Раваница 1692. године итд.
Манастир Папраћа (недалеко од Зворника) од половине XVI века одржавао је живе везе са Русијом, али и са источним пољско-литавским земљама; за Папраћу је, на пример, "у Земљи Волинској" 1551. писано Четворојеванђеље по налогу кнеза Димитрија Фјодоровича Сангушковича, "старостича володимерского, маршалковича Земље волинској, старости житомирского, при державе короља пољского, великого књаза литовского Жигимонта Жигимонтовича Августа [Зигмунта Августа], рукоју многогрешного д'јака Михаила до манастира царскије Земље сербскије Благовештенија пречистије Владичице глагољуме Папраћа". Исти калиграф писао је у Володави (Подласје) десет година касније, 1561, за Папраћу и Псалтир, чији је дародавац био извесни "пан Никола Сербин", што би нам могло понешто казати и о ширини српских миграција у XVI веку.
Ћирилске књиге - како писане тако и штампане - стизале су к нама током XVI и XVII века са територија пољске државе вероватно у знатно већем броју но што то данас можемо утврдити. На то, између осталог, указује и порекло једног броја наслова из хиландарске библиотеке.
Зна се такође и да је половином XVI века, тачније 1557, у православном, касније поунијаћеном Супрасалском манастиру код Бјалистока сликарске радове довршио познати српски сликар тога времена Нектарије Србин.
После потпуног успостављања турске власти на Балкану, дакле, од половине XV и кроз XVI век, копнене комуникације између наших земаља и остатка Европе битно су ограничене, па тако ни Пољаци, изузев у ретким приликама, нису путовали кроз српске крајеве. Један од облика тих спорадичних додира јесу дипломатске мисије. Тако је, на пример, године 1574. пољско посланство сувоземним путем стигло у Цариград у своју готово полугодишњу мисију и на исти начин се вратило, пропутовавши при том кроз српске и бугарске земље под турском влашћу. У саставу тога посланства био је и ренесансни полихистор и песник Маћеј Стријковски (око 1547 - после 1582), који је сазнања и запажања са тога путовања, углавном етнолошко-фолклористичка, саопштио у своме главном делу - Хроника пољска, литавска, жмудска и свих руских земаља… (Kronika polska, litewska, żmudzka i wszystkiej Rusi…, 1582). Ту је описао "српске гусле" ("serbskie skrzypice"), обичај казивања епских песама уз њихову пратњу и општу склоност ка усменом песништву балканских народа, како хришћанских - Срба, Бугара, Влаха и Морлака, тако и исламизираног становништва; уз то, оставио је и драгоцене податке о косовском предању у народној епици, чије је формирање у то време било у самом зачетку.
Још један карактеристичан облик комуникације почев од ранога средњег века представљају ходочашћа хришћанских верника у Свету земљу. Пољски путници, међутим, избегавали су копнени пут преко Цариграда, већ су у Палестину путовали морем, најчешће из северних италијанских лука, те у њиховим итинерарима готово и да нема спомена о јужнословенским народима. Изузетак у том погледу представља Ходочашће у Свету земљу (1582-1584) [Peregrynacja do Ziemi Świętej (1582-1584)] кнеза Миколаја Кшиштофа Рађивила - Сирочета (1549-1616), које, поред чисто литерарних вредности, за нашу тему има и знатан документарни значај. Пољски аристократа је, наиме, оставио занимљиве податке о своме познанству са извесним Дионисијем Дамаскином, православним монахом манастира Св. Саве код Јерусалима, Словеном "из Македоније родом", с којим се споразумевао "словенски". Није, међутим, реч о (могућној) етничкој припадности монаха Дионисија српском народу: за нас је као чињеница много важније аутентично и веродостојно кнежево сведочанство о доста честим путовањима монаха Дионисија Дамаскина и других православних духовника из Палестине преко Пољске и Литве - па и рађивиловских поседа - у Русију. Драгоценост је овога податка у томе што недвосмислено 'трасира' правце којима су православни хришћани са Југоистока Европе (па тако и са словенског Југа) и Палестине путовали у православне источнословенске земље.
Крајем XVI и у XVII веку у Пољској су, по свој прилици, познате српске гусле, о чему би се трагови могли наћи код песникв Каспера Мјасковског (око 1550-1622), Хјероњима Морштина (око 1581 - око 1623) и Јузефа Бартломјеја Зиморовица (1597-1677). Неспорно је, међутим, да је у Пољској у XVII веку одиста било Срба, и то вероватно у не малом броју. Индикативна је, наиме, законска одредба Варшавског сејма из 1624, у којој се каже да се у земљама Зигмунта III "много штетних ствари дешава […] због чувања Влаха и Срба, ненасељених и слободних", те да се стога "нико, ма ком сталежу припадао, не сме усудити да такве људе чува, јер ће сносити кривицу као да је згрешио по закону о чувању Цигана".
С друге стране, на основу малобројних писаних трагова стиче се утисак да је међу Србима током XVII века нагло порасло интересовање за Пољску. Разлог томе је велика пољска победа над Османом II код Хоћима 1621. године. Непознати преписивач, не без радости, на маргини свога списа бележи: "Ва лето 7129 [1621] ходише Турци на Леха и не получи ничто и вазвратише се дрехли, Господи поспеши". Овај турски поход забележен је и на зиду тек саграђене цркве у Кривој Реци подно Копаоника: "И ва то лето поиде турски цар на Леха". Под том годином српски летописац констатује: "Ходи цар Осман на Леха и ничто не получи тамо". На сличан начин забележен је турски поход против Пољске 1672. и пад Камјењца Подолског: "Поиде цар Мехмед на Леха и вазет Каменицу град".
Но све се то не може упоредити са одјеком који је блистава победа Јана III Собјеског над Турцима код Беча 1683. имала међу Србима. Овај догађај, по много чему кључан за историју Европе, ушао је и у нашу народну традицију, те је велики војсковођа познат у усменом предању као "Иваниш, краљ пољачки", али - што је веома индикативно - и као "Московић Јоване". Ово последње је, наиме, евидентан показатељ да се од краја XVII века тежиште наших историјских нада неповратно преносило на нову велику силу, Московску Русију.
Једини засад регистровани пољско-српски политички контакт у целом овом раздобљу назиремо из рускословенске повеље пољског краља Јана Казимјежа из 1668, којом препоручује руском цару ердељског митрополита Саву II Бранковића. Митрополит је тада путовао у Москву заједно са братом, грофом Ђорђем Бранковићем, и сва је прилика да се прихватио, поред осталог, дипломатског посредовања између Пољске и Русије.
Од XVII века Русија и источнословенски терен у ширем смислу постају нови посредник у упознавању наше средине са Пољацима. Најранији путеви рецепције пољске писане речи у нашој писмености воде управо преко словенског Истока. Тако ће се, на пример, замашни изводи из дела пољског хроничара и историчара Марћина Бјелског (око 1495-1575) Хроника целога света (Kronika wszytkiego świata, шт. 1551; каснија изд. 1554, 1564. итд.) наћи у српским хронографима XVII века - Врхобрезничком хронографу Гаврила Тројичанина, Пивском хронографу и др., и то уз посредовање Хронографа западноруског. Недавна истраживања Мирјане Бошков констатовала су евидентно присуство овога пољског извора и у тзв. Порфиријевом зборнику, односно у тзв. Порфиријевом летопису или Порфиријевом хронографу, који је послужио као један од непосредних извора Гаврилу Тројичанину. Међутим, сам Порфиријев хронограф не ослања се, како изгледа, искључиво на традицију Хронографа западноруског, већ се приближава неким партијама Хронике Бјелског из III издања (1564). Ово упућује на незнаног српског преводиоца и компилатора појединих чланака Хронике с краја XVI или почетка XVII века, па можда и на читаву рукописну традицију тих партија текста, која је, опет, претходила Порфиријевом зборнику.
Током XVIII века Пољска сасвим губи пређашњи значај у представама Срба, а наш народ, иако покорен и издељен, постепено улази у припремну фазу своје националне еманципације. Насупрот томе, Пољска је у XVIII веку на силазној историјској путањи и, као резултат трију подела (1772, 1793, 1795), за више од једног столећа, све до 1918, остаје без државног суверенитета.
У том веку многи наши људи путовали су кроз Пољску - Доситеј Обрадовић, Јован Рајић, Герасим Зелић и др. - али њихово крајње одредиште била је, као и српским путницима у ранијим вековима, углавном Русија или која друга земља, те су о своме боравку у Пољској остављали само фрагментарна и узгредна сведочанства.
Из различитих Доситејевих дела, понајвише из Живота и прикљученија…, зна се да је он имао спорадичне контакте са Пољацима - у Смирни, у школи Јеротеја Дендрина, као и на лађи за Цариград - али и да је два пута пропутовао кроз Пољску: једном 1782, на своме путу преко Цариграда и Молдавије за Хале, а потом 1787, када је путовао из Беча у Шклов Симеону Зорићу. Осим податка да му је пут "био кроз Лемберг [Лавов], Пољску и Силезију", Доситеј о овим својим пропутовањима није оставио никакву забелешку.
Герасим Зелић је, међутим, у своме Житију… знатно експлицитнији и даје опширнија обавештења, како о градовима кроз које је пролазио тако и о личностима и реалијама са којима се сусретао. Кроз пољске земље путовао је у два наврата - 1782. и 1786-1788.
Први пут, намеривши се у Ново-Миргород ("Нова Сербија"), Зелић је пролазио кроз Лавов, а посебну пажњу привукао му је унијатски манастир у Почајову близу Кшемјењца: "…уочи Светог Петра стигнем усред Пољске у манастир зовеми Почајев, који лежи на невисоком холму, и имађаше тада славенску, кијевској подобну, књигопечатњу. Ово су унијати, и зову се калуђери Базилијани. Млади сви брију браде, а старији подбријавају. У овоме Почајеву, како ми је казано, почела је најприје у Пољској унија, и већа част прешла је к римокатоличкој цркви…" (Унија је, истине ради, на теренима пољске државе започета још тзв. Брестовском унијом [Unia brzeska], склопљеном 1596. у граду Бресту, у Литви.)
На свом другом путовању за Русију, новембра 1786, Герасим Зелић је прошао кроз "град Краков, стару столицу краљв пољскије"; конкретан резултат прве поделе Пољске (1772) описује овако: "Кроз сред овог града тече једна невелика ријека [Висла!], која граничи са Австријом и Полонијом." Пут га је даље водио "у Варшаву, нову столицу краља пољског Станислава Поњатовског", где је провео дванаест дана "гледајући овај славни град, који лежи покрај велике [!] ријеке Висле". Зелић даље описује како је, срећним стицајем околности, доспео на аудијенцију код последњег пољског краља Станислава Августа Поњатовског, с којим се споразумевао на руском и од којег је добио пасош, а чини и сажетак краљеве биографије, очигледно, добро му знане. Путујући даље кроз Литву, Зелић је стигао "у престолни град, зовеми Слуцки [Sluck], у коме пребиваше принцип од Литваније, Антоније Рађивило" - кнез Антоњи Рађивил. У наставку српски путописац пружа прегршт занимљивих података о православном манастиру у Слуцку и историји кнежевског рода Рађивила.[1]
На повратку из Русије Герасим Зелић је пропутовао кроз Броди, Лавов и Краков, за који овога пута вели да је "млого већи од Варшаве, али је посве стар, и домови приближују се већ паденију". И поред лепих запажања и незанемарљиве обавештености, Зелић по свему судећи није остварио дубљи контакт са Пољацима, нити је та земља одиграла какву виднију улогу у његовом бурном животу.
Располажемо веома оскудним сазнањима о путовањима Пољака кроз српске земље у XVIII веку. Герасим Зелић наводи усмено сведочење кнеза Антоњија Рађивила "како је био он у Задру […] у години 1771, када је ишао у Босну великом везиру, а из Босне у Цариград, у вријеме конфедерације принципа пољскије противу свога краља". Логично је, дакле, претпоставити да је тајна мисија за време тзв. Барске конфедерације приморала кнеза Рађивила да на путу од Босне до Цариграда прође и кроз друге српске земље.
Кроз Србију је, према сопственој тврдњи, пропутовао гроф Јан Потоцки (1761-1815), пољски књижевник француског језичког израза, научник, дипломата и страствени путник. У свом делу Историјски и географски фрагменти о Скитији, Сарматији и Словенима (Fragments historiques et géografiques sur la Scythie, la Sarmatie et les slaves, 1796), расправљајући о личности српског кнеза Радослава, Потоцки сведочи да је у Србији био 1783. и да је лично чуо "тамошње трубадуре како певају о некаквоме Радославу", као и да су "те певаче пратили инструменти с двема [!] жицама и гудалом, засигурно исти они које Стријковски зове Serbska Skrzypica".
Последња деценија XVIII века време је рађања српске штампе и новинарства - у Бечу од 1791. до краја 1792. године излазе "Сербскија (повседневнија) новини" Маркидеса Пуља и 1792-1794. године "Славено-сербскија вједомости" Стефана Новаковића. Европске прилике тога времена, разумљиво, диктирале су и тематски профил најстаријих српских гласила, па је у првоме од њих већ од априла 1791. године отворена стална рубрика - Пољска. "Сербскија новини" су регистровале и коментарисале дебате у Сејму (тзв. четворогодишњи сејм), бурне прославе доношења, потписивања и проглашење слободоумног Устава од 3. маја 1791, понашање суседних дворова и напоре Сејма и краља Станислава Августа у смеру очувања пољске независности, па тако и конфедерацију у Тарговици и стављање краља на страну противника Устава.
"Славено-сербскија вједомости" од огледног броја имају рубрику Полскаја, те у њој настављају са праћењем збивања, премда углавном неутрално и са позиција које су нужно морале бити комплементарне са аустријском политиком. Ту су опширно представљена кључна збивања која су непосредно претходила другој подели Пољске 1793, сама подела и, нарочито детаљно, устанак из 1794, од избијања до крвавог угушења. При томе је посебну пажњу привукла личност славног устаничког вође - Тадеуша Кошћушка.[2]
Готово непосредно после коначне поделе Пољске 1795. године почиње дуготрајно раздобље тешких напора пољских патриота у земљи и емиграцији да поврате изгубљену независност. Пољске наде везују се од тада за Француску и Наполеона, те су већ 1797. године почели да се формирају пољски легиони у Ломбардији под командом генерала Јана Хенрика Домбровског, који би у садејству са Наполеоном извојевали независност Пољске. У том смислу постојали су и планови за пребацивање пољских легиона, уз сагласност Турске, преко Истре и Далмације на турску територију, односно, преко Босне, Србије и Бугарске у Молдавију, одакле би се кренуло против Русије, док би паралелно Французи напредовали преко Аустрије и Мађарске. Озбиљно се рачунало и са попуном легиона у јужнословенским земљама. Историјске прилике су, међутим, од пољских легиона начиниле оруђе Наполеонових освајања широм европских (па и ваневропских) ратишта, али, независно од тога, у пољским глобалним политичким плановима Балкан почиње да игра све значајнију улогу.
Наша старија наука (почев од Јована Скерлића) у XVIII век смешта и први српски превод с пољског: то је Историја Барона Цесара, гар'динала римского… од Гаврила Стефановића Венцловића, "један од најранијих" - како каже Скерлић - "световних превода у новој српској књижевности". Фрагментарни српскословенски текст Историје укључен је у Венцловићев Разглаголник из 1734, а неки његови делови - у Пентикости из 1743.
Формулација из поднаслова текста у Разглаголнику "Преведена с полскаго језика на словенски" послужила је као полазиште за тезу да је реч о преводу са пољске прераде. Дело кардинала Цезара Баронијуса Annales ecclesiastici (1588-1607) на пољски је прерадио језуитски проповедник Пјотр Скарга (1536-1612) и публиковао под насловом Roczne dzieje kościelne… wybrane z rocznych dziejów Cezara Baroniusza, kardynała…(1603; II изд. 1607). Према Скаргиној преради, међутим, начињен је знатно раније и анонимни руски, тачније, рускословенски превод насловљен Дјејанија церковнаја и гражданскаја… Сочиненија Баронија… (настао 1678; шт. 1719); у поднаслову тзв. синодалног издања из 1719, поред осталог, стоји: "Преведенаја с полскаго јазика на славенски".
Иако су се јавили гласови да је Венцловић Историју преводио с руског или чак само преписивао руски текст, у шири оптицај ушло је мишљење, са мањим или већим оградама, да је изворник - Скаргина прерада. Дилему је разрешио италијански слависта Луиђи Константини, који је упоредио текст из Разглаголника са Скаргиним II издањем из 1607. и руским издањем из 1719. и нашао да су хронолошки испремештани Венцловићеви одломци "у директној вези са руском традицијом, а не у директној вези с пољским текстом"; скромност закључка италијанском истраживачу диктирала је недоступност редакција руског текста пре синодалног издања, али обиље примера које наводи недвосмислено сугерише да је Венцловић пред собом имао рускословенски превод и то у некој од редакција које припадају рукописној традицији пре издања из 1719. Поред тога, за Венцловићев текст Константини, уместо термина 'превод', нуди адекватније одређење: 'транскрипција'.
И Венцловићева Историја Барона Цесара показује, као што је то било и у претходном веку, да пољски садржаји у нашу културу стижу захваљујући мањем или већем источнословенском посредништву.
Истим путем - преко силабичке поезије руског, тачније руско-украјинског и руско-белоруског барока - у нашу старију уметничку поезију пристигао је и значајан версификацијски образац, тзв. пољски тринаестерац. Истина, његов први пример у српском културном кругу идентификован је још половином XVII века (Пентикостар, штампан у Трговишту 1649), али од конца треће деценије XVIII века узима маха, при чему је у његовоме ширењу евидентна улога руских учитеља и школа међу Србима у Угарској. Као образац у нашем песништву био је продуктиван и касније, током XIX века, а довољно је за ову прилику подсетити само на чињеницу да су њиме испевани и неки делови Химне светом Сави (Ускликнимо с љубављу…).
Без обзира на корените промене у политичком животу код Пољака, а на почетку XIX века и код Срба, прве деценије века време су остваривања тешњих веза између Срба и Пољака у многим сферама, али - што је карактеристично - нарочито у културној. За пољско-српске односе на почетку XIX века кључан историјски моменат био је I српски устанак, премда, разуме се, у оној мери у којој је скренуо пажњу свеукупне европске, па тако и пољске јавности на наш народ, његову борбу, историју и културу. С друге стране, историјски међаш који хронолошки затвара овај одељак јесте пољски устанак против Русије, подигнут поткрај 1830. године (тзв. Новембарски устанак) од којег почиње нова, квалитативно другачија етапа у пољско-српским политичким и културним односима.
Иако пољске државе више није било, на почетку XIX века и даље су постојали пољски центри моћи, додуше, померени ближе другим европским метрополама. Тако је, поред знатног дела пољског политичког и војног естаблишмента окупљеног око Наполеона и пољских легиона на Западу, у Русији деловало умереније крило које је, посебно у личности младог и просвећеног цара Александра I, тражило могућности за васпостављање некадашње Пољске под покровитељством велике словенске империје.
На двору Александра I започео је своју делатност један од кључних људи пољске политике у XIX веку - кнез Адам Јежи Чарториски (1770-1861). Као лични царев пријатељ и уз то руски министар спољних послова (1804-1806), он је био главни експонент те пољске, условно речено, "словенофилске" струје.
Чарториски је први пут дошао у додир са Србима и српским питањем још пре но што је постао министар спољних послова, 1803, када је у Русији почела кампања против црногорског митрополита Петра I Петровића као француског човека. Иако је и сам учествовао у тој кампањи, Чарториски убрзо дубље улази у проблематику и у многим приликама наглашава значај придобијања митрополита за руске интересе. Поставши министар, Чарториски је будно пратио развој догађаја у Србији, о чему се непосредно обавестио преко меморандума митрополита Стратимировића руском цару из 1804. С јесени исте године и лично је примио српску депутацију. О пријему ове депутације код руског министра и детаљима разговора сведочи њен члан, прота Матеј Ненадовић, у својим Мемоарима, а на другом месту открива да је иницијатива за оснивање Правитељствујушчег совјета потекла лично од Чарториског, наводећи његове речи: "И ваља да имате синод. Јербо нити ће Росија, нити икаква држава, корешпондирати са једним човеком, но са народом и са синодом". Узгред би ваљало споменути да је депутација српских устаника концем 1804. на своме повратку пропутовала, поред осталог, и кроз Варшаву, иако код проте Матеја о томе нема забележених појединости.
Кнез Чарториски после 1806. године више није имао директног утицаја на односе Русије и српских устаника, али ће зато чврсте и плодоносне политичке контакте са Србима остварити тридесетак година касније.
Постоје сведочанства, додуше врло штура, о учешћу групе Пољака у I српском устанку. Сва је прилика да је реч о људима из кругова око легионв генерала Домбровског. Љ. Дурковић-Јакшић наводи у науци већ познат, али за нас драгоцен документ из заоставштине пољског политичара и познатог јакобинца Анджеја Хородиског (1773 - око 1857), одакле дознајемо да су "у служби код Карађорђа у Србији" били: Анджеј Шур, генерал; Станислав Ђедушицки, пуковник; Миколај Хајдел, пуковник; Антоњи Завадски, потпуковник; затим следе официри без ознаке чинова: Михал Козјебродски, Казимјеж Ћињски, Антоњи Козловски, Јан Виламовски, Миколај Забоклицки и Адам Пјетруски; исти документ садржи и значајан податак, добијен од споменутих лица, "да има Пољака најмање 150 у војсци" српскога вожда. Чудно је, међутим, што у нашим изворима о томе нема никаквога трага.
Љ. Дурковић-Јакшић доста уверљиво аргументује претпоставку да је овај списак Хородиском послао пољски научник и пасионирани истраживач словенских старина - кнез Александер Сапјеха (1773-1812), који је, иако у дубокој конспирацији, помагао устаничко расположење међу Србима у Херцеговини и добро познавао балканске прилике. Сазнања до којих је дошао на своме путу по Далмацији, Босни и Херцеговини, Дубровнику, Црној Гори и Боки - поред осталог, информације о становништву, његовим миграцијама, обичајима, језику и историји - Сапјеха је објавио у путопису Путовања по словенским земљама током 1802. и 1803. године (Podróże po kraiach sławiańskich odbywane w latach 1802 gim i 1803 cim…, 1811).[3] На основу објављене грађе из аустријских полицијских архива, међутим, зна се да је Сапјеха у нашим крајевима био током 1804. и 1805, као и да је радио за Наполеонову обавештајну мрежу. Боравио је у Имотском, затим, прерушен, у Мостару и можда Сарајеву и Зворнику. Карактеристични су кнежеви чести контакти са православним клером (у ман. Житомислић, Мостару и др.) у којима је настојао да се обавести о расположењу према устанку Црнога Ђорђа; зна се и да је носио менице и гарантна писма која су гласила на српске трговце, а имала да послуже за куповину оружја; циљ му је, дакле, недвосмислено био подстицање устанка и, могућно, утирање пута француској војсци.
Од оснивања Велике школе 1808. године у устаничкој Србији шире се обавештења о Пољацима и не тако давној трагичној судбини пољске државе. Сачувани одломци предавања Миљка Радоњића († 1836) из опште географије и историје речито су сведочанство о томе да су тадашњи српски ђаци знали за њима савремену геополитичку творевину - васпостављену Варшавску Кнежевину, историјски врло сличну Карађорђевој Србији, да су слушали о томе како "Варшава бејаше пре 16 лета столични град независног пољског царја", али и како је у пољском Сејму постојала погубна институција liberum veto. Закључујући своје предавање о Пољској и Пољацима, Радоњић вели да је "Пољска раздељена между својим соседима из числа европски держава и у самом земљеописанију изчезла", а са својим ученицима дели симпатије и неодређене наде: "И сад Пољаков име има место у историји; Пољаков земље у земљоописанију дал ће?!"
Знања о пољском народу, његовој историји и културном наслеђу, чије је основе на овај начин почео да гради Миљко Радоњић, током времена ће наставити да преносе наследнице најзначајније устаничке просветне установе - Лицеј, Велика школа и Универзитет.
У пољско-српским односима у области културе и књижевности у првим деценијама XIX века много тога је зависило од личних познанстава наших културних посленика са Пољацима.
Први додири на том плану везани су за лексикографски рад Самуела Богумила Линдеа (1771-1847). Док је прикупљао грађу за свој епохални Речник пољског језика (Słownik języka polskiego, 1807-1814), где су пољске одреднице објашњаване речима из других словенских језика, веома му је недостајао српски материјал. Његов покровитељ, гроф Јузеф Максимилијан Осолињски (1748-1826), потражио је стога помоћ од Атанасија Стојковића, професора Харковског универзитета; Стојковић је Осолињског и Линдеа упутио на митрополита Стратимировића. Осолињски је тако ступио у кореспонденцију са Стратимировићем (1803), који је пољског лексикографа и његовог мецену упутио на архимандрита манастира Крушедола Гедеона Петровића, затим Лукијана Мушицког и професора гимназије у Сремским Карловцима Јована Лазаревића. Нема, међутим, података о томе јесу ли и у којој мери ове личности оствариле контакт са Линдеом. Зна се пак да у библиотеци митрополита Стратимировића постоји потписани примерак Линдеовог речника, али и да је Мушицки у преписци с Вуком Караџићем нарочито хвалио Линдеово дело.
У време писања своје Јероглифике (око 1810) Павле Соларић се у Венецији упознао и спријатељио са пољским научником грофом Јузефом Сјераковским (1765-1831), активним чланом варшавског Друштва пријатеља наукв (Towarzystwo Przyjaciуł Nauk), који се бавио прикупљањем извора за историју Словена. Заједничко поље интересовања и интензивна размена мишљења постали су темељ срдачном пријатељству. Познато је да је Сјераковски од Соларића тражио да му у Рим (за њега и кнеза Станислава Поњатовског, синовца последњег пољског краља) пошаље два примерка Бесједовника Вићентија Ракића, у којем је Соларићев предговор заправо одломак из Јероглифике. Из Соларићеве преписке (где о Сјераковском, у трећем лицу, вели: "добри пријатељ мој") дознајемо да је недовршену Јероглифику дао на читање пољском научнику, као и да ју је овај високо оценио. Сјераковски је, међутим, имао и неколике примедбе на ово дело, што је Соларића поколебало у намери да га одмах штампа и нагнало га на додатна истраживања. Узгред, Сјераковски је био и први претплатник на Јероглифику.
На препоруку чешког филолога, једнога од утемељивача славистике, Јозефа Добровског, Соларићу се, боравећи у Венецији, обратио и пољски слависта Михал Бобровски (1785-1848). Бобровског је 1817. године Вилњански универзитет послао на научно путовање у Беч и Италију ради усавршавања у области теологије и древних језика Средњег Истока, што је овај искористио и за путовање по словенским земљама Средње Европе и - у великој мери под Соларићевим утицајем - по Хрватској, Далмацији и Дубровнику. Преписка Бобровског са кнезом Чарториским најпотпунији је извор о овом научном путу и његовим резултатима. Одатле, поред осталог, дознајемо да се Чарториски интересовао за Соларића, да је Бобровски подробно обавештавао кнеза о Соларићевим радовима, као и да су Соларић и Бобровски намеравали да заједно путују и проучавају језик и обичаје Далмације, Дубровника и Црне Горе. До заједничког путовања, међутим, није дошло због Соларићеве, како се касније испоставило, смртне болести, па је Бобровски 1820. кренуо у Далмацију сам, не стигавши до Црне Горе. Његови извештаји универзитету у Вилну и писма Чарториском обилују вредним запажањима о становништву Далмације, премда се у понечему још увек ослањају на Сапјехине погледе (Бобровски, на пример, нарочито истиче "православне Морлаке", који су добро очували обичаје и у своме "хрватском" језику задржали најстарије словенске особине).
Најсвестраније односе са Пољацима остварио је Вук Караџић. У бечком кругу око грофа Осолињског, где се обрео захваљујући Копитару, Вук се посебно спријатељио са грофовим секретаром, пијанистом и композитором Франћишеком Мирецким (1791-1862). Мирецки се заинтересовао за српски фолклор, те му је Вук могао послужити као прворазредан извор; за узврат Вук је могао добити драгоцена обавештења о пољским народним обичајима. Плод те сарадње је прилог са нотним записима, штампан уз Вукову другу књигу народних песама - Народна србска пјеснарица (1815). На ову књигу, споменимо и то, претплатили су се из Варшаве - Линде, а из Кракова - библиотекар Јагјелоњске библиотеке Јежи Самуел Бантке (1768-1835), познати историчар, библиограф и лингвиста. Сувишно је наглашавати од колике је користи Вуку при састављању Српског рјечника било Линдеово лексикографско дело. Спомена је, међутим, вредан податак да је, поред Линдеовог, Мушицки Вуку препоручивао и Банткеов речник, који му је потом Копитар и набавио; реч је о двојезичном пољско-немачком речнику (Słownik dokładny języka polskiego i niemieckiego…, 1806).
Када је концем 1818. кренуо на пут за Русију, Вук се неко време задржао у Кракову и Варшави. За свега седам дана бављења у Кракову склопио је срдачно познанство са Банткеом, а у Варшави, где је боравио до почетка фебруара 1819, више пута је походио Линдеа. Занимљиво је да су се Вук и Линде ватрено препирали око изговора пољских назала, те да је Вук у тим полемикама у понечему за више деценија антиципирао резултате пољске лингвистике.
Међу варшавским научницима нарочиту наклоност према Вуку показао је зачетник пољске упоредне лингвистике, санскртолог Валенти Скорохуд-Мајевски (1764-1835). Вук и Мајевски разменили су своје радове и узајамно се, преко заједничких интересовања за словенске језике и фолклор, веома зближили. Мајевски је, захваљујући Вуку, научио да чита и пише српски, а Вук је од Мајевског слушао санскрт и - што је за Мајевског било изузетно важно - указивао на сличности облика са српским народним говорима. Под непосредним утиском овог познанства Мајевски је написао врло значајан чланак под насловом Обавест о делима Вука Стефановића Србљина (Wiadomość o dziełach Wuka Stefanowicza Serblanina, 1819).
На Копитарев предлог, угледно Краковско учено друштво при Јагјелоњском универзитету изабрало је крајем 1820. године Вука за свога дописног члана; за то је врло вероватно заслужан и круг Вукових пријатеља међу ауторитативним пољским научницима. О ширини Вукових контаката с Пољацима најречитије сведочи број његових пољских кореспондената. Треба споменути да су, поред Вука, за чланове-кореспонденте Друштва изабрани тада још и Димитрије Давидовић и Димитрије Фрушић као личности нарочито заслужне за издавање бечких "Новина сербских".
Са Пољацима је, мада скромније, долазио у додир и Сима Милутиновић-Сарајлија. Он је, по претпоставци Љ. Дурковића-Јакшића, о њима могао стећи извесна обавештења и лична познанства већ за свога боравка у Одеси 1825. године. На повратку из Лајпцига С. Милутиновић се 1827. задржао у Бечу, где се упознао и спријатељио са пољским славистом Анджејем Кухарским (1795-1862), с којим се потом срео на Цетињу 1829. О томе да С. Милутиновић и његов рад нису били непознати Пољацима сведочи и чињеница да су неколико година касније међу претплатницима на његову Пјеванију црногорску и херцеговачку (1833) били Варшављани - Кухарски и познати историчар словенских права Вацлав Александер Маћејовски (1793-1883) - као и Самуел Бантке из Кракова. С друге стране, књижевни рад Сарајлијин наићи ће четрдесетих година XIX века на ласкаве похвале највећег песника пољског романтизма Адама Мицкјевича (1798-1855); Мицкјевич је, наиме, у својим предавањима о словенским књижевностима на париском Collиge de France Милутиновићеву Трагедију Обилић убрајао у словенске књижевне врхунце, стављајући њеног творца уз бок великоме Пушкину.
Познанство са С. Милутиновићем, али и са другим знаменитим Србима из бечког круга (1827) - у првом реду с Вуком, а затим и с Петром Матићем, Илијом Стејићем и др. - учврстило је Анджеја Кухарског у намери да на својим путовањима по словенским земљама посети и српске крајеве. Боравећи у Пешти крајем 1827, Кухарски се поновно састао са Вуком; почетком 1828. вратио се у Беч, одакле се упутио најпре у Словенију и Хрватску, а на пролеће 1829. у Далмацију и Дубровник. Из Дубровника је Кухарски у лето 1829. кренуо на вишемесечно путовање по Црној Гори, куда га је, боравећи на Цетињу, свесрдно позивао Сима Милутиновић. У црногорској престоници пољски слависта се упознао са митрополитом Петром I и посведочио његово изврсно познавање картографије (Кухарски је од митрополита добио на поклон својеручно начињену мапу Црне Горе). Поред осталога, Кухарски је са Цетиња понео и Сарајлијину рукописну збирку народних песама, која чини највећи део касније Пјеваније. На повратку из Црне Горе, преко Далмације, Кухарски се обрео и у Војводини; у Сремским Карловцима упознао се са Лукијаном Мушицким и Самуилом Илићем. Постоје подаци да је Кухарски намеравао да посети и Нови Сад и Кнежевину Србију, али је, по свој прилици из здравствених разлога, од тога путовања одустао. Пољски слависта је, стицајем околности, тек 1838. објавио дело о словенским старинама, за које је на своме истраживачком путу систематски сакупљао грађу; то су његови познати Најстарији споменици словенског законодавства (Najdawniejsze pomniki prawodawstwa słowiańskiego), где се нашао и Душанов законик по тзв. новосадском рукопису.
Драгоцен извор података о пољском друштвеном и културном животу биле су за нашу јавност "Новине сербске" Д. Давидовића и Д. Фрушића, које су излазиле између 1813. и 1822. у Бечу. Осим обавештавања о текућим политичким приликама и нарочито стању у тзв. Пољском Краљевству (део под руском влашћу), "Новине сербске" су нарочито богато извештавале о стању у пољској култури и књижевности. Већ 1814. читаоци овога листа добијају информације о пољским граматикама и речницима (Линде, Бантке), 1816. у три наставка могу прочитати о Линдеовом раду на речнику и о особинама самога дела[4], 1817. о оснивању "Заведенија Осолиновог у Лавову" - националне културне фондације грофа Осолињског (Osolineum), 1819. о првим двема књигама капиталног дела Осолињског Историјско-критички подаци за историју пољске књижевности… (Wiadomości historyczno-krytyczne do dziejów literatury polskiej…) итд.
Међутим, праве почетке рецепције пољске књижевности код Срба у данашњем смислу речи омогућила је прекретна појава у нашем књижевном животу тога времена: "Сербска летопис" Георгија Магарашевића (1825). Пољске теме у првом српском књижевном часопису нису изоловане од осталог словенства, напротив, јављају се у широко захваћеном словенском контексту, што је одраз Магарашевићеве опште концепције "Летописа" и његових словенских погледа. Овакав приступ, уопште узев, биће константа у пријему пољске књижевности код нас током читавог XIX века - то је само једна значајна тема у оквиру општег српског интересовања за Словене и словенство.
Такав словенски приступ "Летописа" ни најмање не чуди, јер је главни Магарашевићев сарадник на том пољу био Павле Јосиф Шафарик. Он је, како то показује Ђ. Живановић, у првим свескама часописа штампао одломке, односно варијанте текстова из књиге на којој је радио, славне Историје словенских језика и књижевности… (Geschichte der slavischen Sprache und Literatur…, 1826).
Сем ранијих информација о Пољацима као народу уопште, смештеном у велику словенску породицу, споменицима његове писмености, културним и научним институцијама и др. (уводни одељци Историје), Шафарик се пољском књижевношћу у "Летопису" позабавио први пут у 3. свесци часописа за 1825. годину. Ту је српској публици пружио дотад први целовити преглед ове књижевности и уједно прве податке о великом низу (преко педесет) пољских књижевника, односно, људи од пера у најширем смислу. Ту су се нашли филозофи, реформатори, политички и историјски писци и филолози раме уз раме са "песницима", односно представницима лепе књижевности у ужем смислу. Међу овим другима представљени су, на пример, Игнаци Красицки, "највећи поета под Станиславом Аугустом", затим Станислав Трембецки, који је "сојединио […] у својим поезијама дерзновеније Пиндара с вкусом Хорација и с пријатностију Сапфе", Јулијан Урсин Њемцевич, који је представљен као значајан баснописац, Алојзи Фелињски, "највећи пољски стихотворац (у строгом смислу реч ову узимајући)" који је "стих пољски до највећег савршенства довео" и др.
Поред бројних других, Шафарику је за пољску књижевност главни извор била историја пољске књижевности (Historia literatury polskiej wystawiona w spisie dzieł drukiem ogłoszonych, 1814) Феликса Бентковског (1781-1852), одакле су многи судови дословно преношени. Српски читаоци су стицајем околности, дакле, прва одређенија сазнања о пољским писцима и целини ове књижевности стекли захваљујући "зрачењу" те књиге. Шафарикова сарадња у "Летопису" није се, међутим, састојала само у објављивању опширних текстова. Он је Магарашевићу уступао и краће белешке о различитим новим појавама широм словенског света, па, врло вероватно, и први текст о Мицкјевичу на српском језику (књ. 14. за 1828). Реч је о белешци поводом изласка из штампе Мицкјевичевих Сонета (Sonety, 1826), где одјекују и гласови из актуелне полемике између романтичара и класичара коју је нова Мицкјевичева збирка додатно разбуктала. Из овога сажетог написа читалац "Летописа" могао је дознати да је аутор сонета међу својим сународницима цењен као један од најбољих песника и велики иноватор. Спомињу се при томе две раније збирке Мицкјевичевих лирских песама - прве две песничке књиге (Poezje, I, 1822; III, 1823), од којих се појава прве узима за почетни датум пољског романтизма.[5]
За словенске теме Магарашевићу је као издашан извор послужио лавовски часопис "Mnemosyne" који је, иако пољски по својој тематици, излазио на немачком језику. Одатле је Магарашевић превео или прерадио неколико прилога (поред осталог, и о Пушкину), а тим путем стигао је и први белетристички прозни текст дотад објављен у "Летопису" и, додуше посредно, први публиковани превод неког пољског белетристичког дела на српском језику - приповетка Желислав и Људмила, штампана у 6. књизи 1826. године. Иако непотписан, преводилац је познат: био је то сам Магарашевић. Међутим, питање ауторства, односно изворника ове приповетке било је својевремено и отворен проблем у полонистици. Ф. Илешич је најпре, као и већина дотадашњих пољских истраживача, ово дело приписивао Станиславу Јашовском (1803-1842), потписаном уз немачки текст Żelisław und Ludmille (1824) у час. "Mnemosyne"; касније је посумњао у то и допустио могућност да је аутор пољског текста Żelisław i Ludomiła (1819) Леон Потоцки (1799-1864), што је много година касније потврдио и М. Живанчевић. Ђ. Живановић је био мишљења да је Желислава и Лудомилу Потоцког на немачки потпуно прерадио Станислав Јашовски за "Mnemosyne", те да је заправо он потпуни аутор Магарашевићевог изворника. Релевантни пољски библиографски извори немачки текст Јашовског одређују као превод приповетке Л. Потоцког, а под именом Потоцког Магарашевићев превод регистрован је и у Садржају Летописа Матице српске (I, 1968; III, 1976). Сва је пак прилика да је истина на средини, тј. да је свакако реч о делу Потоцког, касније прештампаваном и више пута прерађиваном, али и да је Јашовски - било као мање-више веран преводилац, било као парафраста - исто тако несумњиво аутор Магарашевићевог изворника.
Из истог часописа Магарашевић је превео и запажен чланак С. Јашовског о пољској песникињи XVII века Елжбјети Дружбацкој под насловом Јелисавета Дружбацка; овај прилог штампан је у 8. књизи "Летописа" 1827.
Уопште узев, српски читалац, који је у првим трима деценијама XIX века био тек категорија у повоју, добио је релативно обиље информација о Пољацима, њиховој књижевности, култури и друштвеном животу - разуме се, мерено еталонима тадашње српске националне књижевности.
У наредним трима деценијама XIX века укупне пољско-српске односе одредиће, посредно или непосредно, неколики догађаји. Ново раздобље отвара први, крваво угушени, пољски устанак против руске доминације у XIX веку, тзв. Новембарски устанак (1830-1831). На посебан начин, као општа клима, на те ће се односе одразити револуционарна збивања 1848-1849. и потом Кримски рат, док ће апокалиптични Јануарски устанак у Пољској (1863-1864) и његов одјек у нашој средини дати другачији квалитет следећој епохи у пољско-српским односима.
Новембарски устанак у Пољском Краљевству, дакле, у делу пољских земаља под руским суверенитетом, који је избио крајем 1830, а угушен наредне године, имао је дубоке корене и сложену генезу; за ову прилику довољно је рећи да му узроке најпре треба потражити у општем карактеру руског самодржавља, нарочито после ступања Николе I на царски престо (1825) и његовог крунисања за пољског краља (1829).
Не може се тврдити да је Новембарски устанак нарочито снажно одјекнуо у српској јавности, па ни да је изазвао симпатије за пољску борбу. Па ипак, до кључних личности српске политике допирала су обавештења о њему. Вук Караџић је детаљно информисао пре свих кнеза Милоша, тачније, преносио му све вести, проверене и непроверене, до којих је успевао да дође. Код Вука су се о устанку распитивали, поред осталих, Василије Поповић, Методије Лазаревић и Јеврем Обреновић. Српско јавно мнење, иако о томе постоје само посредна сведочанства, још увек је било наклоњеније Русији, чему је свакако доприносила и оскудност истинских информација.
Међутим, последице тога пораженог пољског устанка имале су далекосежан значај како за историју пољског народа тако и за његове (политичке и културне) односе са другим народима. По угушењу устанка из земље се излио дотад највећи емиграциони талас у пољској историји: преко 10.000 најбољих пољских патриота потражило је уточиште широм Европе, највише у Француској, Белгији, Швајцарској, а затим и у Турској и Америци. Међу њима су биле политичке и војне вође устанка, готово сви угледнији учесници у устаничкој законодавној и извршној власти, бројни преживели ратници, али и многи интелектуалци и уметници, речју, пољска културна елита тога времена. С ваљаним је, дакле, разлогом та избегличка река у историји понела назив Велике емиграције.
У емиграцији је настављена политичка активност; било је више организација и средишта патриотско-ослободилачке делатности, али су се с временом искристалисала два најмаркантнија.
Најпре је основан кратковечни Пољски национални комитет (Komitet Narodowy Polski, 1831), углавном састављен од представника левице, и то под вођством угледног историчара, некад професора Вилњанског универзитета, Јоахима Лелевела (1786-1861). Радикалнија левица је 1832. основала Демократско друштво (Towarzystwo Demokratyczne), око којег се временом окупио највећи део либерално-демократски опредељених емиграната. Иако је Ј. Лелевел од 1833. стално боравио у Бриселу, а Демократском друштву приступио тек 1846, његов је ауторитет на левици све време био велики.
Политички је, међутим, знатно утицајније било конзервативно, аристократско-монархистичко крило које се окупило око кнеза Адама Јежија Чарториског и према његовој париској резиденцији добило назив табора Отел Ламбер (obóz Hôtel Lambert). Политичка моћ ове групације почивала је на угледу самога кнеза и на његовим блиским везама са владајућим круговима Француске и Енглеске. Чарториски, који је у Новембарском устанку био на челу Националне владе, решење пољског питања видео је овога пута у његовој интернационализацији, односно, у коришћењу жаришта потенцијалних конфликата на Блиском Истоку и нарочито Балкану за слабљење позиција Русије и, уз помоћ Француске, Енглеске и Турске, васпостављање Пољске од пре трију подела. Снажан ослонац који је Чарториски имао у Француској омогућио му је да створи озбиљну и моћну државну организацију у егзилу. У том погледу разграната дипломатско-обавештајна мрежа пољскога кнеза одиста је јединствена историјска појава у европској политици XIX века.
Још од I српског устанка Срби су заиграли важну улогу у политичкој комбинаторици кнеза Чарториског. Та је улога, међутим, прерасла у кључ његове балканске политике на почетку четрдесетих година. Штавише, захваљујући акцији Чарториског и његовој агентури, наредних двадесетак година, између 1840. и 1860, доба су најинтензивнијих политичких односа између Пољака и Срба у целокупној њиховој историји, дакле, све до данас.
За своје главно дипломатско упориште на Истоку пољски кнез је изабрао Цариград, јер требало је да се ситуација на Балкану контролише и усмерава уз ослонац на Турску. Пољско дипломатско средиште у Цариграду организовао је 1841. године опуномоћеник Чарториског, књижевник Михал Чајковски (1804-1886), од 1851, по преласку у ислам, познат као Садик-паша. Ово представништво било је својеврсна трансмисија између Балкана, Турске и западних дипломатија.
Свој непосредни ангажман међу Србима Чарториски је започео подршком непоузданом авантуристи "кнезу" Николи Васојевићу у успостављању српске државе "Холмије". Тим поводом М. Чајковски је најпре послат 1840. године у Рим, а затим 1841. у Цариград. Пошто је, на основу запажања Чајковског, коначно посумњао у Николу Васојевића, Чарториски је - ради прикупљања додатних обавештења о "кнезу" - у лето 1841. послао свог првог агента у Београд. Био је то др Адам Лишчињски, који се представио као енглески доктор Leech (или Lynch). Ово прво изасланство није дало велике резултате, али је скренуло пажњу Чарториског на уставне борбе у Србији и открило право поље деловања пољске емиграције у Србији.
Непосредно по свом доласку у Цариград, 1841, Чајковски се најпре упознао са Вукашином Радишићем, секретаром српског конзулата и угледним цариградским трговцем Симеоном - Симом Андрејевићем Игумановом. Уз њихово посредовање дошао је у везу са вођама уставобранитеља који су у то време пребивали у Цариграду у добровољном изгнанству и успоставио трајан лични контакт, поред осталих, са Томом Вучићем Перишићем, Аврамом Петронијевићем, тројицом Гарашанина - оцем Милутином и синовима Илијом и Луком - и др. Кнез Чарториски је у деловању уставобранитеља видео удаљавање Србије од руског утицаја, те је лично предузео кораке да овој струји обезбеди подршку француске владе, а, преко Владислава Замојског, и енглеске.
Када су се Вучић, Петронијевић и др. 1842. вратили у Србију, Чарториски је - са њима заједно - у Београд послао свог новог изасланика, веома агилног Лудвика Звјерковског (под лажним именом др Луја Леноара). Звјерковски-Леноар, који је активно учествовао у припреми Вучићеве буне и свргавању кнеза Михаила 1842, давао је виђенијим уставобранитељима корисна упутства и савете, али - преко својих централа у Цариграду и Паризу - и многа драгоцена обавештења о политици великих сила.[6] Уставобранитељске политичке кругове, а посебно Илију Гарашанина, Звјерковски је упознао и са копијом тајног програмског документа кнеза Чарториског из јануара 1843, насловљеног Conseils sur la conduite a suivre par la Serbie (Савети Србији за управљање државом).
Када је Русија 1842. године оспорила избор Александра Карађорђевића и извршила притисак на Порту да га поништи, дипломатска мрежа Чарториског одиграла је одлучујућу улогу како у организовању поновног избора кнеза Александра, тако и у признавању тога избора од стране западних сила.
Михал Чајковски, челни човек дипломатске агентуре пољскога кнеза на Истоку, придружио се с пролећа 1843. Звјерковском-Леноару у Београду у веома важној мисији. Чајковски је, наиме, усред Београда лично руководио организовањем, па и сазивањем скупштине, која је, на Видовдан 1843, по други пут изабрала Александра Карађорђевића за српскога кнеза.
Пошто је задатак политичке смене у Србији обављен, Чарториски је заменио свог изасланика. Новембра 1843. у Београд је стигао Фрања Александар Зах (1807-1892), који је на тој дужности остао до 1848.[7] Као агент Отела Ламбер, Зах је добио инструкције да српским политичким првацима изложи дугорочни политички план кнеза Чарториског и његово виђење будуће улоге Србије. Непосредно по доласку у Београд Зах се упознао, поред осталих, са Илијом Гарашанином и у првој половини 1844. године сачинио на српском језику за Гарашанина лично поверљив политички спис са детаљном разрадом плана Чарториског. (Овај документ пронашао је у Гарашаниновој заоставштини Д. Страњаковић и објавио га као прилог свом раду Како је постало Гарашаниново "Начертаније", 1939.) Многе тезе и, што је најважније, основна концепција тога плана ушле су с незнатним изменама у Гарашаниново Начертаније из 1844, а тиме, посредно или непосредно, и у темељ спољне политике Србије до дубоко у XX век.
Разлике између Заховог тајног списа и коначног облика Начертанија, тачније, изостављање појединих одељака Заховог текста и промена појединих формулација у Гарашаниновом меморандуму, биле су, а то су и данас, предмет многих тумачења, понајвише оних која су имала за циљ да докажу империјални и великосрпски карактер укупне српске политике од половине XIX века.[8]
Пажњи досадашњих истраживача промакло је, међутим, да неке од идеја из Заховог меморандума за које се није нашло места у Начертанију - нису остале без одјека у јавном животу Србије. Овде првенствено имамо на уму одељак VII - О унутрашњој политици Сербије, која би назначеној спољашњој одговарала - где се Фрања Зах залаже за "основање и заведење катедре или професуре Историје и књижества јужно-славенске гране при лицеуму књажества Сербије", али и за оснивање катедре "за обште-славенску историју и литературу", јер су поданици Србије "сви славени". Циљ би, при том, било у првом реду буђење свести о припадности[9], а узор, поред осталих - Мицкјевичева париска катедра.
О томе да су владајући кругови тадашње Србије уважавали Захове аргументе, може, чини се, посведочити један важан законски акт из области просвете: Устројеније јавног училиштног наставленија, проглашено 23. септембра 1844. године.
У чл. 41 Устројенија, који прописује предмете у "училиштама гимназијалним", на листи предмета за IV разред гимназије налазимо: "Земљеописаније (о Русији, Пољској и о Грчкој.)", односно "Историја народа (Русије, Пољске и Грчке)".
Кад је пак о Лицеју, односно "Великом училишту" реч, на другој години "Одјеленија философијског" прописан је предмет "Филологија Славенска, с обзиром на Естетику" (чл. 51 Устројенија).
Тешко је рећи шта се у српским гимназијама и полугимназијама могло говорити и учити о Пољској, која у то време јесте имала своју пребогату историју народа, али која ни тада, а ни још дуго потом није имала своје (политичко) земљеописаније. Сигурно је, међутим, да је 'озакоњивање' филологије славенске на Лицеју 1844. године кључан датум укупне српске високошколске славистике… и то, по свој прилици, знатном заслугом управо Фрање Заха и пољске политичке емиграције коју је заступао.
У веома осетљиво време, 1848, Чарториски је остао без агента у Београду; на тај положај опет је именовао Л. Звјерковског (овог пута под лажним именом Метијени) са задатком да у Београду и Загребу пропагира зближавање Јужних Словена са Мађарима и заједничке акције против Беча. У сличну мисију послат је 1849. у Београд и пуковник Лудвик Бистшоновски; његов је задатак био да увери српску владу да успостави пријатељство са Мађарима, али то није наишло на подршку. Пољско-српску сарадњу отежавала је чињеница да су Пољаци војнички иступали на страни Мађара. После руске интервенције (1849) позиције Русије на Балкану осетно јачају, те је она у стању да захтева од Турске удаљавање двојице људи: Чајковског из Цариграда и Звјерковског из Београда. Као резултат тога, Чајковски се турчи, Звјерковски напушта Београд, а у Србији се недуго потом смењују "неподобни" министри, па и сам И. Гарашанин (1852). Исто је било и са наследником Звјерковског, историчарем Франћишеком Духињским, који је у Београду боравио кратко и морао га напустити 1851. године. Од тога времена послове агента табора Отел Ламбер преузима за дуже време Матија Бан, који шаље извештаје цариградској централи и води поверљиву кореспонденцију са Чајковским - Садик-пашом.
Са избијањем Кримског рата источна политика Чарториског кулминира, али и губи дах; знатне пољске војне формације стациониране су у Турској, а тамо делује позната бригада турских козака под командом Садик-паше и са пољским официрским кором. Постоје индиције да су турски или "султански" козаци регрутовани великим делом и у нашим крајевима, на пример, у околини Лесковца, Врања и Ниша. Та је војска употребљавана у различито време и у различите сврхе, па јој је, поред осталог, била намењена извесна улога у рату против Црне Горе 1861. године. Према другим подацима, у црногорској војсци је исте године потврђено присуство пољских официра који су ту били ангажовани већ дуже време на припреми општег ослободилачког рата балканских Словена… Ово показује да у војним и политичким акцијама пољске емиграције више није било јасне координације.
По задатку Чарториског у Цариград је 1855. послат и велики песник Адам Мицкјевич. Зна се да је, поред боравка у Цариграду и у Бургасу (где су тада биле стациониране Садик-пашине пољске трупе), Мицкјевич планирао дужи научноистраживачки рад у јужнословенским земљама, па и Кнежевини Србији. О томе сведочи и сачувано писмо којим Садик-паша препоручује Мицкјевича српском капућехаји у Цариграду Константину Николајевићу. У Мицкјевичевој заоставштини постоји списак личности од којих је могао добити помоћ на свом путу; ту се, између осталог, спомиње Босна, затим један Француз у Београду (М. де Сегур), највероватније француски изасланик, и најзад "Le Patriarche Rajacic" - патријарх Јосиф Рајачић који је столовао у Карловцима. Мицкјевич, међутим, није остварио своје намере: у Цариграду се изненада разболео и умро 26. XI 1855.
Мицкјевич се пред смрт сретао у Цариграду и са песником Романом Зморским, новим агентом којег је Чарториски слао у Београд, а који је тамо стигао највероватније почетком 1856. Постоји мало података о дипломатској делатности Зморског у Београду, што Љ. Дурковић-Јакшић тумачи чињеницом да је Матија Бан (којем је Зморског препоручио Садик-паша) настојао да задржи политичко-дипломатске контакте с Пољацима у својим рукама, те да за Зморског на том пољу није преостајало много места. Зморски, иначе један од најбољих познавалаца српских прилика свога времена, веома значајни преводилац и популаризатор наших народних песама код Пољака, задржаће се у Београду до краја 1856. или почетка 1857.
Смрт кнеза Чарториског 1861. године дошла је заправо већ после краха његових политичких и дипломатских настојања на Балкану. У пољско-српским политичким односима иницијатива прелази у руке левог крила пољске емиграције (Демократско друштво), али трагова његовог деловања на српском тлу знатно је мање. Зна се да је у два наврата, једном 1849. као револуционар-бегунац пред руском интервенцијом у Мађарској и други пут 1854-1855. по задатку Демократског друштва, у Србији боравио касније познати пољски књижевник Теодор Томаш Јеж, правим именом Зигмунт Милковски (1824-1915), писац популарних романа са јужнословенском (и српском) тематиком. Ипак, нема података о некаквој опсежнијој акцији демократског крила међу Србима пре Јануарског устанка (1863-1864).
Војћех (Адалберт) Цибулски (1808-1867), од 1841. године предавач словенских језика и књижевности на Берлинском универзитету, боравио је 1839, по завршетку студија, у Чешкој и јужнословенским земљама. Познато је да је јула 1839. добио дозволу да из Загреба путује у Земун, одакле је наставио за Београд. У Београду је могао провести свега неколико месеци, пошто се већ наредне, 1840. године хабилитовао у Берлину. Иако немамо прецизнијих података о боравку Цибулског у српској престоници, нема сумње да је тамо остварио и бројна лична познанства, јер зна се да му је каснијих година српска влада слала новац за њене питомце у Берлину.
Од краја тридесетих и почетка четрдесетих година, нарочито после 1849, известан број пољских емиграната, углавном образованих стручњака, настанио се у Србији. Међу првима, 1839, стигао је Србин по мајци Алексије Околски (1793-1848), први предавач француског језика на Лицеју и писац наших првих уџбеника овога језика после Јоакима Вујића: Француског буквара (1839; II изд. са Читанком, 1843), Француске граматике (I, 1840; III, 1842) и др. Од године 1842. у српској државној служби је и др Аћим Медовић (правим именом Joachim Midowicz, 1815-1893), касније угледни цивилни и војни лекар, оснивач и први председник Српског лекарског друштва, који је вишеструко унапредио српску медицину. Према једном пољском документу, у Београду су 1851. године, поред Аћима Медовића, боравила још четворица Пољака: Алфонс Лучињски, Карол Енглерт, Никола Дроховски и Јан Пјотровски; за њих немамо података да ли су били у српској служби, чиме су се бавили и колико су дуго били у Србији. У својим успоменама Т. Т. Јеж сведочи да је 1854. "у доброј служби" био већ поменути Алфонс Лучињски, и то у Мајданпеку, а да је у истом месту боравио и Виктор Дроздовски. Дроздовски се у једном писму Вуку из 1856. спомиње као "надзиратељ шума" у Мајданпеку који се за свог боравка тамо "добро и мирно владао" и који "има и сведочанство на то под презименом Викторовић". Готово је сигурно да је Пољака у Србији тада, а и касније било и много више, али да су их 'штитила' нова презимена.
Обухватније интересовање наше средине за пољску књижевност, историју и културу уопште запажа се од почетка тридесетих година XIX века. На то су утицала два фактора: ширење свести о нашој генетској и духовној припадности великој заједници, Словенству, која ће прерасти у својеврсну идеологију, и, упоредо са тим, културно сазревање саме наше средине и њених кључних институција.
Та су интересовања пробуђена понајвише благодарећи првим поколењима наше омладине школованим у Грацу, Бечу, Пожуну, Модри, Прешови, Пешти, Сегедину и другде, која су са собом доносила идеје Јана Колара и потом Људевита Штура о словенској узајамности. То је, уосталом, природно када се знају Коларове везе с Пољацима, а поготово Штурово одушевљење за пољску књижевност. Међу нашим "Славјанима" својеврсну претходницу чине Павле Стаматовић и Теодор Павловић, а нешто касније стасава читава плејада: Светозар Милетић, Павле Поповић-Шапчанин, Ђура Даничић, Богобој Атанацковић, Јован Ђорђевић, Бранко Радичевић, Јован Илић, Стеван Владислав Каћански, Аца Поповић-Зуб и многи други. Важно је нагласити да пољска култура и књижевност у то доба словенског заноса продире к Србима раме уз раме са руском, чешком, малоруском…
У Београду се четрдесетих година XIX већ осећа потреба за организовањем курса словенских књижевности, попут оног који је у то време држао Мицкјевич у Паризу. Милош Поповић, уредник "Новина србских" и часописа "Подунавке", старији брат Ђуре Даничића, одржао је 1843. на Лицеју предавање о значају отварања катедре са које би се ширила знања о словенској историји и књижевности. Попечитељство просвештенија је исте године дозволило др Јанку Шафарику, професору Лицеја, да држи јавна предавања из историје и књижевности Словена.
Из оваквих расположења будила су се и интересовања за словенске језике, па тако и за пољски. Половином четрдесетих година у Београду је основан словенски клуб који је одржавао састанке у кафани "Код јелена". У раду клуба учествовали су, на пример, Матија Бан, Јанко Шафарик, Милош Поповић и др. Поред осталих активности, клуб је организовао бесплатна предавања француског језика за своје чланове, а из белешке коју су "Новине србске" донеле 29. X 1846. сазнајемо "да г. г. членови намеравају између себе веште изабрати да предају и разне славјанске језике, имено: руски, чешки, пољски". Нема података о томе да ли је та намера и остварена, али сасвим је извесно да је у Београду тада од "вештих" за предавање пољског језика била бар једна личност: Алексије Околски, професор Лицеја.
Ђура Даничић, "штуровац", почео је да предаје српски језик и словенску филологију на Лицеју 1859. У оквиру словенске филологије свакако је својим слушаоцима давао и обавештења о пољском језику. Чини се, међутим, да се Даничић није задржао само на спорадичним информацијама, већ је врло вероватно организовао и неке интензивније облике наставе. О томе, уосталом, сведочи чињеница да је један број његових ученика на студијама научио пољски језик, док ће се неки од њих - Стојан Новаковић (1842-1915), Мита Ракић (1846-1890), Сима Поповић (1844-1921), Владимир Николић-Илић и др. - показати шездесетих година и као даровити преводиоци пољске књижевности.
Друштво србске словесности, прва научна институција тога типа код нас, основано је 1842. Разумљиво је да се и ту осећала она словенска клима која је у то доба давала тон интелектуалном животу Београда. Атанасије Николић, један од оснивача, рекао је на свечаној седници 8. јуна 1842. да ће Друштво "не само са свима у литератури нашој познатим расејаним Србљима, него и са другом славенском браћом нашом […] у књижевном договору бити". Већ после прве седнице на којој су бирани кореспонденти и почасни чланови секретар Друштва Константин Богдановић је тражио од пољског агента у Београду Л. Звјерковског да му се преко њега пошаљу Мицкјевичева предавања како би га могао предложити за почасног члана. Међутим, због немира у земљи Друштво већ августа 1842. прекида рад, а наставља га две године касније, 1844. И опет на једној од првих седница Мицкјевичева кандидатура је и званично истакнута; како сазнајемо из извештаја Фрање Заха Чарториском, тај предлог подржао је председник Друштва и попечитељ просвештенија Паун Јанковић, али је ипак изјашњавање о њему остављено за следећу седницу. Касније, међутим, томе предлогу нема никаквога трага. Сва је прилика - претпоставка је Љ. Дурковића-Јакшића - да Мицкјевич није изабран из чисто политичких разлога.
Поткрај четрдесетих година међу члановима Друштва србске словесности од Пољака је само др Аћим Медовић. Но било је ту и српских људи од пера, искрено наклоњених Пољацима - у првом реду Милош Поповић и Љубомир Ненадовић. Године 1849. изабран је, заједно са најугледнијим европским славистима тога времена, Војћех Цибулски, "доцент славенске литературе у Берлину". Ову кандидатуру предложио је, врло вероватно, Љ. Ненадовић, који је у Берлину слушао предавања Цибулског. Као члан Друштва, педесетих година спомиње се и историчар права Вацлав Александер Маћејовски.
Педесетих и шездесетих година Друштво је добило један број дарова од Пољака или у вези с Пољацима. Роман Зморски је 1856, за свога боравка у Београду, начинио Друштву поклон у књигама, а неколико година касније, 1860, послао је и своје преводе српских народних песама; Медо Пуцић даривао је Друштву 1858. једно Мицкјевичево писмо и 1861. свој превод из Мицкјевичевих предавања.
Овакве односе са Пољацима наставиће и Српско учено друштво од 1864. и Српска краљевска академија од 1886.
Од тридесетих година, с почетка скромно, а од четрдесетих знатно интензивније развија се процес рецепције пољске писане речи у нашој средини. Појачаном интересовању публике тада је већ био кадар да одговори један број људи који су у мањој или већој мери познавали пољски језик и њиме писану књижевност.
Незаменљиву улогу на том пољу и даље има "Сербски летопис", иако више не под уредништвом Георгија Магарашевића. Тек трећи уредник после Магарашевићеве смрти, Теодор Павловић, вратиће се пољским темама, мада то за почетак неће бити лепа књижевност.
Први пољски аутор у "Летопису" у овом раздобљу био је Игнаци Бенедикт Раковјецки (1783-1839), историчар права и древних обичаја Словена. Његов текст у 37. књизи "Летописа" за 1834. године носио је наслов Извод из књиге под именом: Prawda ruska. Том I; то је уједно и први наш публиковани превод непосредно с пољског језика. У питању је у то доба врло популаран аутор у словенском свету, а извод је начињен из дела Prawda ruska… (I, 1820; III, 1822), по мерилима ондашње славистике, репрезентативног издања древних споменика словенске писмености са посебним нагласком на обичајима и праву; осим одломака из Слова о Игоревом походу и Ханкиних мистификација (тзв. Краловедворског и Зеленогорског рукописа), ту су, у II тому, објављене повеље и уговори руских кнежева између X и XIII века и Руска правда на руском, црквенословенском и у пољском преводу Раковјецког; посебну вредност представљају неколике пропратне студије и опсежни коментари. Одломак у "Летопису" одговара студији Rys historyczny zwyczajów, obyczajów…, тачније њеном завршном одељку.
У ово време код нас је изузетно популаран и пољски историчар права Вацлав Александер Маћејовски. Његова монументална четворотомна Историја словенских законодавстава (Historia prawodawstw słowiańskich, 1832-1835) код нас се преводи у одломцима од 1834. Први превод из Маћејовског начинио је Павле Стаматовић и одељак под насловом Права сербска штампао у 5. свесци "Сербске пчеле" 1834. Неколико година касније изводе из Маћејовског преводио је за "Летопис" Теодор Павловић - Ход славенског изображенија (књ. 49, 1839) и О земљи и људма славенскима вообште и у најстарије доба (књ. 50, 1840). Милош Поповић је у "Подунавци" за 1843. објавио фрагмент Полиција у стари Славена, а потом су Маћејовског преводили Јован Суботић ("Летопис", књ. 65. и 67, 1844) и Сима Филиповић ("Летопис", књ. 80, 1848. и 81, 1850). Овакво интересовање за Маћејовског, односно, за тематику којом се бавио, резултирало је и једном засебном публикацијом: Матица српска издала је у Будиму 1856. први том списа Маћејовског под насловом Историја славенски права. Књигу је, додуше, с немачког "превео и са својим примедбама, које се на српско право односе, попунио" професор права на београдском Лицеју др Никола Крстић.
Први српски песнички превод непосредно с пољског такође је везан за "Летопис": била је то Мицкјевичева Ода на младеж (Oda do młodości) у препеву самога уредника, Теодора Павловића, објављена 1837. године у 40. књизи. Овај исти превод, којем би се подоста тога могло замерити, штампан је под насловом Младежи у "Подунавци" 1845; из преводиочевог криптонима "-л-п-" могло би се закључити да је Павловићев превод "присвојио" Милош Поповић. Ово потврђује чињеница да је исти препев (и са истим насловом) М. Поповић прештампао 1846. у збирци Мач и перо. Па ипак, о популарности овога текста сведочи и податак да га је Ђорђе Малетић уврстио у своје Примере поетски састава за младеж у IV гимназијалном разреду (1856).
И прво прозно дело преведено с пољског, највероватније опет из пера Т. Павловића, појавило се у "Летопису": реч је о приповеци Обручење запорошког козака. Пољско-украјинска каска из XVI столетија (Swatanie Zaporożca) Михала Чајковског штампана у 47. књизи 1839. године.
Током четрдесетих година, као одраз убрзане књижевне активности међу Србима и општег националног узлета, све већа пажња поклањала се преводилаштву, те нагло расте и број превода из пољске књижевности у српским листовима и часописима, а јављају се и нови преводиоци.
Знатно интересовање влада за Мицкјевича. Лирика пољског великана у преводу Станка Враза публикује се 1841. у "Бачкој вили" - Разговор (До Д. Д.) - и 1842. у "Скоротечи" - Анђелији г. 1839. (Rozmowa). Следе затим изводи из Мицкјевичевих париских предавања у "Подунавци" (1843-1844), "Бачкој вили", "Српском народном листу" (1844-1845) и "Зимзелену" (1848); преводиоци тих фрагмената били су Милош Поповић, Петар Јовановић, Теодор Павловић и Александар Андрић. Мицкјевичева песма Нова година (Nowy rok), инспирација из Жана Паула Рихтера, позната је код нас под насловом Шта желиш? у преводу Љубомира Ненадовића, насталом 1847, а први пут публикованом три деценије касније.
Михал Чајковски је, првенствено због егзотичне козачке тематике своје прозе, наишао на добар пријем код српске публике и био је извесно време једини представник пољске романтичарске прозе код нас. У "Србским новинама" 1845. објављена је приповетка Молимо се, па бијмо! (Módlmy się, a bijmy) у веома добром преводу Ђуре Даничића, а 1848. у "Подунавци" приповетка Атаман (Skałozub w zamku siedmiu wież), чији је преводилац, могућно, био Ђорђе Рајковић.
После 1848. уочава се извесно затишје у многим сферама културнога живота, па и у превођењу из страних књижевности. Није отуда изузетак ни пољска књижевност: почетни замах из четрдесетих година био је готово прекинут. У шестој деценији јавља се само један одиста значајан преводилац и пропагатор пољске уметности речи на нашем терену: то је Ђорђе Поповић-Даничар (1832-1914), уредник "Седмице" и "Данице". Педесетих година изишла су свега четири превода из пољске књижевности, од којих два у "Седмици": приповетка Сеоски племићи Казимјежа Владислава Вујћицког у преводу - највероватније с руског - Милана Димитријева (1855) и Козачки Ханибал Лудвика Зјелињског од Ђ. Поповића-Даничара (1856). Друга два начинио је с немачког Михаило Ћелешевић; то су две књижице Чајковског: Козачка освета 1854. и Црвена аљина 1856, иначе прве засебне публикације неког пољског књижевног дела на српском језику.
О нарочитом интересовању за пољску књижевност током четрдесетих година, али и њеном познавању, речито говори и то што су неки српски песници тога доба у пољској поезији налазили узоре. Пољска национална химна Песма пољских легиона у Италији (Још Пољска није пропала…) [Pieśń legionów polskich we Włoszech (Jeszcze Polska nie zginęła…)] Јузефа Вибицког оставила је, на пример, јасан печат на песмама двојице осведочених српских полонофила - Improvvisata Милоша Поповића и Ајд! ајд! Љубомира Ненадовића.
Пољско-српске односе у означеним хронолошким границама у највећој мери обележио је пољски Јануарски устанак и његов снажан одјек у нашој средини. То ће се одразити на место пољске теме у српском културном и књижевном животу омладинског доба, па ће јој пробити пут и у времену које следи. Са утемељењем реализма у нашој књижевности, током осамдесетих година, доћи ће и до веома интензивне рецепције пољске књижевности, нарочито прозе, што је својеврсна компензација замирању политичких односа. Најпосле, ново раздобље отпочиње по организовању великошколске наставе пољске филологије у Београду (1895).
Од смрти кнеза Чарториског (1861) и неуспеха његове "источне" политике, значај дипломатског средишта пољске емиграције у Цариграду постепено слаби, па тако и његова улога у политичким везама са Србијом. С друге стране, званична српска политика настојала је да се не одређује према пољском питању које се осетно заоштравало на почетку шездесетих година. Па ипак, српска јавност, нарочито у Војводини, помно је пратила збивања и, пре избијања Јануарског устанка, њене су симпатије готово неподељено биле на страни Пољака. Међутим, сам устанак и политичке игре великих сила, с једне стране, и 'словенско' становиште које је искључивало братоубилаштво такве врсте, с друге, поделили су српско јавно мнење. Пољски устанак био је једна од најважнијих тема наше тадашње штампе, па се та подела јасно огледа у писању појединих листова. Нпр., "Напредак" Данила Медаковића заузима углавном негативан став према устанку, а опонира му "Србски дневник" на чијим страницама Пољаке заступа Јаков Игњатовић и нарочито предано Светозар Милетић; за пољска настојања није имао много разумевања "Србобран" за уредниковања Аце Поповића-Зуба, што је изазивало оштре нападе Јована Јовановића-Змаја у "Комарцу" и "Змају". Слично је било и у Србији: званичне "Србске новине" уздржане су и сиромашне вестима о устанку; најподробније и најцеловитије о њему - мада без одушевљења за пољску борбу - обавештава "Видовдан" Милоша Поповића, док је на изразито антипољском становишту "Световид" Александра Андрића.
Одушевљење наше омладине за пољски ослободилачки покрет најбоље илуструје чињеница да је известан број Срба узео учешћа у Јануарском устанку. Скерлић спомиње двојицу младих српских официра који су прекинули усавршавање у Берлину да би се прикључили пољским устаницима; то су били Јеврем Марковић, старији брат Светозара Марковића, и каснији генерал Сава Грујић; други извори сведоче и о учешћу Димитрија Ђурића, потом такође високог српског официра.
Можда већ од краја 1862, али сасвим поуздано током 1863. године - незнано у ком својству - у Новом Саду борави тајанствена личност: извесни Ј. Јаблоновски, Пољак. На одушевљени пријем наишао је у кругу Милетићевих пријатеља, ватрених присталица пољске ствари - Јована Ђорђевића, Јаше Игњатовића, Ђ. Поповића-Даничара, Змаја, Лазе Костића и др. Његове су потресне приче о судбини Пољака изазивале живо саосећање, па је тако, према једноме сведочанству, настала и Змајева песма Пет талира, посвећена пољском устанку.[10] Идентитет Ј. Јаблоновског, међутим, можда и није нерешива непознаница. У неколико наврата, па и почетком шездесетих година, у јужнословенским земљама боравио је пољски историчар и слависта Александер Јаблоновски (1829-1913), који је своје радове имао обичај да потписује криптонимом "Ј". Реч је о веома обавештеном слависти (студирао је славистику у Кијеву и Дорпату, а потом и у најугледнијим центрима Европе), који је добро познавао српске прилике: међу првима је, примера ради, писао о Пољској и Пољацима у јужнословенском фолклору (Polska i Polacy w poezji ludowej Sł owian zadunajskich, 1880). И поред сазнања да је у нашим крајевима био бар трипут (од почетка педесетих до половине седамдесетих година), не располажемо никаквим чињеницама о тим његовим научноистраживачким путовањима. Као личност умешана у конспиративни рад пред Јануарски устанак, могао је - као својевремено кнез Александер Сапјеха - међу Србима у Угарској боравити и у каквој тајној политичко-дипломатској мисији. Не искључујемо, дакле, могућност да су Ј. Јаблоновски (или "Јаблановски", како стоји код Скерлића) и Александер Јаблоновски - заправо једна личност.
Место раније дипломатске агентуре кнеза Чарториског преузимају представници левог крила пољске емиграције - Демократског друштва - који су по избијању Јануарског устанка заступали устаничку владу. У Београду је читаве три године (1864-1866) с таквим задатком боравио пуковник Зигмунт Милковски, односно, књижевник Т. Т. Јеж. За свога последњег али најдужег боравка у Србији Јеж је до извесне мере проширио круг познанстава - лично се упознао са Јанком Шафариком, Љубом Ненадовићем, Стојаном Новаковићем, Пантом Срећковићем и др. - а продубио је и своје познавање српских прилика. Сама мисија која му је поверена завршена је такорећи и пре но што је уистину почела. Када је стигао у Београд, последњи диктатор устанка Ромуалд Траугут већ је био у затвору, а Јануарски устанак је догоревао. Иако примљен код Илије Гарашанина, који је том приликом изразио симпатије према пољској борби, Милковски је у Београду имао статус приватне личности, заправо, обичног емигранта. С друге стране, његов боравак у престоници Србије привукао је по угушењу устанка нове пољске придошлице, устанике-револуционаре. На његову препоруку у Београд је тих година пристигла група лекара - Вермињски († 1879), Леонард Лонткјевич (1836-1892)[11], Казимјеж Гонсјоровски (1840-?), Изидор Коперњицки (1825-1891), Казимјеж Станишевски (1833-1911), Владислав Јасњевски († 1896) и др. Већина њих ступила је у државну службу и трајно се настанила у Србији, док је Коперњицки, касније веома истакнути лекар и антрополог, на интервенцију Аустрије, морао да напусти Србију. Па ипак, Коперњицки је у Србији проборавио довољно дуго да је успео да научи наш језик и да доцније и српску и пољску културу задужи као најуспешнији преводилац наших народних песама на пољски.
Неки од ових људи у потпуности су се укључили у демократска кретања оновременога српског друштва. Тако, на пример, Скерлић наводи да је у другој половини шездесетих година у омладински покрет активно укључен "Пољак др Јасневски" који је тада радио у Ћуприји. Др Јасњевски, касније високи српски санитетски официр, седамдесетих година био је општински лекар у Пожаревцу, надлежан и за пожаревачки казамат. Има података да је овај пољски демократа пружио велику помоћ Светозару Марковићу, за време његовога деветомесечног заточења у Пожаревцу 1874. године.
Када је Т. Т. Јеж стигао у Београд 1864. затекао је, по сопственом сведочанству, велику пољску колонију, и то како у престоници тако и широм тадашње Србије. Нажалост, о тој колонији у нашим изворима не постоје егзактни подаци који би били сакупљени на једном месту.
Између 1867. и 1871. у Цариграду је деловао информативни биро за Балкан којем је на челу био бивши представник Чарториског код Порте и изасланик устаничке владе - Тадеуш Окша-Ожеховски (1837-1902). Биро је радио као агенција турске владе, а имао је у многим балканским центрима, па и у Београду, своје дописнике од којих су неки радили при дипломатским мисијама трећих земаља. Зна се да је на тој дужности у Београду било бар три личности - Карол Пјењковски, Владислав Козловски и извесни В. Колачковски. За последњег се готово ништа не може рећи, али прва двојица оставила су за собом извеснога трага.
Карол Пјењковски је од 1867. радио за биро Окше-Ожеховског, исте или наредне године посетио је, изгледа, Црну Гору, а од 1868. је дописник из Београда; од 1869. спомиње се као преводилац стране (словенске) штампе у енглеском конзулату у Београду. Пјењковски је свакако имао контаката и познанстава са неким личностима у Београду, па, по свој прилици, и са Стојаном Новаковићем. Новаковић је у "Вили" 1868. превео песму Пјењковског Спавање Црнојевића Иве, написану "по народном предању црногорском", а крајем исте године приказао књигу Црна Гора у географском, статистичком и историјском погледу (Czarnogóra pod względem geograficznym, statystycznym i historycznym) коју је Пјењковски штампао у Лавову о сопственом трошку, означивши као годину издања наредну, 1869. Више је но вероватно да је Пјењковски, боравећи у то време Београду, Новаковићу лично дао своју књигу.
В. Козловски се у Београду задржао нешто више од две године, између 1869. и 1871. О његовом раду за агенцију мало се зна, али оставио је јаснога трага о свом боравку у Србији у бројним дописима из Београда за лавовски часопис "Mrуwka". Његови су текстови били разноврсни - од информација о српској књижевности, преко описа историјских личности, народних обичаја и веровања све до путописних реминисценција. Према оцени Ђорђа Живановића, Козловски је у тим својим прилозима показао изврсно познавање како наших тренутних прилика тако и књижевности и фолклора.
Током шездесетих година српске културне институције почињу интензивнију сарадњу с Пољацима. Матица српска, на пример, од тога доба систематски врши набавку дела најистакнутијих пољских писаца у оригиналу. Као најрепрезентативнија, ту се нашла у првом реду серија "Библиотека пољских писаца" ("Biblioteka pisarzy polskich") у издању лајпцишког Брокхауса са делима Јана Кохановског, Адама Мицкјевича, Јулијуша Словацког, Зигмунта Красињског, Михала Чајковског, Ципријана Камила Норвида, Луцјана Сјемјењског, Корнела Ујејског и др.
Српско учено друштво наставило је са праћењем прилика у пољској науци и култури. Године 1867. Друштво успоставља контакте с Пољским ученим друштвом из Кракова и Заводом Осолињских из Лавова и почиње са овим установама најпре скромну, а потом и обимнију размену литературе. Почетком 1869. године за стране дописне чланове Друштва, поред осталих, предложени су пољски филолог и књижевни историчар Антоњи Малецки (1821-1913), највећи пољски сликар тога времена Јан Матејко (1838-1893) и за нас веома заслужни Зигмунт Милковски (Т. Т. Јеж), за којег се у предлогу каже да је "књижевник […] чувен и иначе у свом народу" као и да је "писао неколике чланке о српској историји и књижевности, рад упознати своје земљаке с нама". У фебруару 1869. сви предложени Пољаци су изабрани и обавештени. У Архиву САНУ чува се писмо З. Милковског, упућено 26. VI 1869. из Брисела председнику СУД др Јанку Шафарику, којим захваљује на избору.[12]
Пољске књиге су шездесетих и седамдесетих година Српском ученом друштву даривали С. Новаковић - брошуру Т. Т. Јежа Српски јубилеј (Jubileusz serbski, 1865) - Владислав Козловски и две анонимне личности (могли су то бити можда К. Пјењковски и сам Т. Т. Јеж).
После изборв из 1869. године једини Пољак који је све до прве деценије XX века примљен у Српско учено друштво био је правник, историчар и књижевник, професор права на Петроградском универзитету, Влођимјеж Спасович (1829-1906): за дописног члана изабран је 30. јануара (11. фебруара) 1885.
Шездесетих година обнавља се књижевни живот у свим српским центрима, па оживљава и преводилачка активност. Долази и до утемељења српске књижевне периодике у правом смислу речи: појављују се "Даница" (1860-1872) и "Вила" (1865-1868), па се тако и на пољску књижевност обраћа сразмерно већа пажња. Ђорђу Поповићу-Даничару се у њеном популарисању придружују Даничићеви ђаци - Стојан Новаковић, Мита Ракић, Сима Поповић, Владимир Николић-Илић, а поред њих и Јован Јовановић Змај, Милорад Шапчанин и др.
И даље траје интересовање наше публике за козачку тему, па ће тежиште преводилачке делатности пасти на прозу М. Чајковског. О томе сведочи чак шест превода његових дела у тој деценији. Стојан Новаковић је превео роман Крџалија, публикован најпре у "Видовдану" 1862, а због великог интересовања и засебно 1863, као и приповетку Козачка женидба за "Вилу" 1865. Ту су затим приповетке: Павле Виховски у преводу Михаила Ћелешевића, објављен у "Ружи" 1865, затим Полазак на Цариград, коју је за "Даницу" 1866. превео Владимир Николић-Илић, као и две у преводу Мите Ракића - Термолама и Атаман Куницки, обе публиковане у "Матици" 1868.
Поред Чајковског, заступљени су и други представници пољске приповедачке прозе. Тако су се појавила два романа Т. Т. Јежа - Асен у "Даници" 1863, и то у преводу Ђ. Поповића-Даничара и Анђа Загорничанка коју је у "Вили" 1867. штампао М. Ракић. Следе затим Добош К. В. Вујћицког - превод Ђ. Поповића-Даничара (у "Даници" 1868), Тринаест Карола Ћешевског - превод С. Новаковића (у "Вили" 1868), Мушица Јана Захарјасјевича - превод В. Николића-Илића (у "Вили" 1868) и Чајчина могила Паулина Стахурског - превод Ђ. Поповића-Даничара (у "Забави Српкињама", додатку "Данице", 1869).
У поезији, иако је малобројнија, и даље влада Мицкјевич. "Вила" је штампала четири његове песме, од којих једну у Новаковићевом преводу - Душице моја… (До Д. Д.) 1865; остале три превео је, и то успешно, Сима Поповић: Две речи, Племић и девојче и Самац (Pieśń pielgrzyma), све три 1867. Уз Мицкјевича ту је још само Теофил Ленартович са песмом Два дуба ("Вила", 1867) у преводу Милорада Шапчанина.
Оснивањем сталних позоришних дружина у Новом Саду (1861) и Београду (1868) створили су се услови и за рецепцију пољских позоришних дела. На доста неуједначеном српском позоришном репертоару у овој деценији нашла се комедија 'пољског Молијера' - Александра Фредра Госпође и хусари коју је с немачког превео тада славни новосадски глумац Лаза Телечки (1841-1873). Комедија је први пут изведена у Новом Саду 3. марта 1864. године, а новосадска трупа ју је приказивала много пута како у матичној средини тако и на гостовањима, те су 21. фебруара 1865. Госпође и хусари премијерно приказани и у Београду. До сезоне 1909/1910, када је последњи пут играна у овом преводу, Фредрова комедија је имала више десетина извођења и остала један од најприсутнијих пољских комада на нашим сценама до II светског рата.
Са догоревањем омладинског доба, током седамдесетих година XIX века, дошло је до извесне стагнације у процесу пријема пољске књижевности код Срба. Разлоге најпре треба тражити у оскудној лепези књижевне периодике, па и равнодушности појединих гласила. Стари "Јавор" се, примера ради, ограничио на само једну белешку невеликог значаја о Мицкјевичу, а новооснована "Отаџбина" током целог свог излажења ниједном неће обратити пажњу на пољску књижевност. Бечка "Српска зора" била је у том погледу изузетак: преко рубрике Слике из културног живота словенског коју је водио чешки књижевник Едвард Јелинек до наше публике стизале су драгоцене вести и са пољског терена; били су то прикази нових издања, прегледи пољских књижевних часописа и дневне штампе, некролози и разни други пригодни написи о пољском литерарном животу и његовим носиоцима. Као медијски догађај и прворазредна национална манифестација пажњу српске штампе привукла је прослава 50-годишњег јубилеја пољског књижевника Јузефа Игнација Крашевског 1879. године.
Седамдесетих година појавило се релативно мало превода из пољске књижевности, али један од њих је врло значајан. Реч је о преводу Мицкјевичеве песничке приповести Конрад Валенрод, засебно публикованом у Новом Саду 1871. године, чији је аутор био контроверзни песник и публициста Данило Медић (1844-1879). И поред извесних мана, па и велике 'слободе', реч је о врло репрезентативном наслову, будући да је српској публици понуђен један од кључева пољске романтичарске идеологије. Поред овога, спомена је вредна књижица Луцјана Сјемјењског Старо време, стари обичаји, издата у Новом Саду 1879; у питању је приповетка Jak to dawniej kochano коју је с немачког превео Сава Петровић. Исте године у Београду су засебно објављене, свака у по једној свесци, и две приповетке М. Чајковског - Термолама и Атаман, обе у већ публикованом преводу Мите Ракића. У "Жижи" је 1871. објављена песма Црна сукњица Константија Гашињског у преводу Ј. Ј. Змаја, у "Ружи" 1871-72. два превода М. Ћелешевића - Изненадно весеље Едварда Дулског и Љубав и обожавање М. Чајковског, а у календару Србија за 1875. извод из Мицкјевичевих париских предавања под насловом Словенска слобода.
Поред Госпођа и хусара, са знатно мањим успехом, на српској сцени изводи се од 1877. још једна Фредрова комедија - Девојачки завет у преводу Јосипа Еугена Томића; комедија Фредра Сина - Јана Александра Фредра Јединица (Posażna jedynaczka) изведена је 1877. једанпут и одмах скинута с репертоара.
У контексту пољско-српских књижевних поређења треба споменути две чињенице из ових година. Једно је трагедија Матије Бана Ванда, краљица лешка, настала 1868, а изведена 1875; реч је о слободној, романтичарски артикулисаној преради старопољског мита о неустрашивој краљици-девици, која носи јасну словенску поруку. Пољска тематика ове трагедије није нимало чудна, узму ли се у обзир Банови разгранати дипломатско-обавештајни контакти са Пољацима и његово опште опредељење за словенску узајамност. Друго је роман Милорада Поповића-Шапчанина Хасан-ага (1879). Детаљна истраживања Ђ. Живановића доказала су да је реч о - плагијату; у питању је само понешто скраћен превод романа М. Чајковског Bośnia, и то начињен према његовом руском преводу.
Осамдесете године карактерише знатно повољнији амбијент и отуд осетно богатији књижевни живот у српској средини што ће се пренети и на последњу деценију века. Нови књижевни часописи - "Српске илустроване новине", "Стражилово", "Босанска вила", "Коло" и др. - окупљају већи број нових сарадника који мање или више компетентно прате књижевне прилике других народа, па ће се то повољно одразити и на опште присуство пољске књижевности. Преводилаштвом с пољског још увек се интензивно бави Ђ. Поповић-Даничар, а наступају и млађи, у првом реду Лаза Нанчић (1854-1887), први преводилац Хенрика Сјенкјевича код Срба, и наш најзначајнији преводилац с пољског у XIX веку Никола Манојловић-Рајко (1864-1897). Две нове српске књижаре у Војводини - књижара браће Јовановића из Панчева (осн. 1872) и браће М. Поповића из Новог Сада (осн. 1875) - осамдесетих су начиниле преокрет у укупној српској библиокомуникацији; и ту је значајно место издвојено за пољску књижевност. Браћа Јовановић су кроз своју познату "Народну библиотеку", која је излазила између 1880. и 1895, остварила пројекат масовне књиге, 'књиге за народ'; у библиотеци, чији је уредник и углавном једини преводилац с пољског био Ђ. Поповић-Даничар, за све време излажења појавило се 13 пољских дела у корицама 11 засебних публикација. Књижара браће М. Поповића почела је да обраћа пажњу на пољску књижевност откако је у круг њених сарадника ушао Н. Манојловић-Рајко, који је за новосадску књижару превео 10 веома репрезентативних наслова како из новије тако и из њему савремене литерарне продукције.
Наша је публика током осамдесетих и на почетку деведесетих година XIX века, у обиљу ситнијих прилога у периодици, али и озбиљних сумарних прегледа, о пољској књижевности дознала више но икада раније. Међу преводним и компилираним написима о пољској књижевности издваја се неколико наслова.
Чланак под насловом Пољска појезија из пера Владислава Алина, штампан у "Јавору" 1884, посвећен је тзв. 'украјинској школи' пољског романтизма. Поред поједностављеног прегледа пољског песништва пре романтизма, овај текст садржи доста обухватне информације о пољским романтичарима Антоњију Малчевском, Јузефу Бохдану Залеском и Северину Гошчињском.
У "Стражилову" је 1885. у неколико наставака штампан сажетак студије Ота Хауснера Новија пољска књижевност о књижевности после 1864, пренет из немачког часописа "Deutsche Rundschau" за 1882. Овај текст донео је импозантан попис имена и наслова, али и неке проблематичне судове о појединим истакнутим писцима. Од веће информативне вредности је општи тематолошки опис пољске реалистичке прозе.
Преглед-компилација Најновије пољско песништво Николе Манојловића-Рајка, штампан у "Колу" 1889, веома је информативан, обилује цитатима и успева да предочи српском читаоцу панораму пољске поезије друге половине XIX века. Рајков чланак компилиран је (што и сам аутор наводи) према делу пољског књижевног критичара и историчара Пјотра Хмјеловског Преглед пољске књижевности за последњих двадесет година (Zarys literatury polskiej z ostatnich lat dwudziestu, 1886) и према књизи немачког песника и есејисте Хајнриха Ничмана Историја пољске књижевности ((Geschichte der polnischen Literatur, 1882; II изд. 1889).
Најрепрезентативнији текст у овој групи је ретроспективни преглед Књижевност у Пољака Стевана Павловића, публикован у "Летопису Матице српске" током 1891. и 1892. Појавом ове обимне студије српски читалац је први пут добио на једном месту преглед целокупне пољске књижевности у њеном историјском развоју, дакле, од самих почетака до актуелне савремености, при чему није реч само о лепој књижевности, већ и о историји, историји књижевности, археологији, филозофским наукама и др. Како у погледу презентирања грађе тако и по методолошком приступу студија је еклектички скројена према већ споменутој Ничмановој књизи и према II тому другог издања импозантне Историје словенских књижевности А. Н. Пипина и В. Д. Спасовича (История славянских литератур, 1881).
Уопште узев, врло дуго, све до II светског рата, основни извори података о пољској књижевности у нашој средини - као што је некад П. Ј. Шафарику био Бентковски - биће Пипин/Спасович и Ничман.
У преводној књижевности с пољског тога доба нарочито треба истаћи Мицкјевичеву песничку приповест Гражина у преводу Стојана Новаковића, први пут објављену латиницом у алманаху "Дубровник" за 1876, а засебно ћирилицом 1886. у 122. свесци "Народне библиотеке" браће Јовановића; реч је о високом домету Новаковића као преводиоца, али и уопште о једном од наших најзначајнијих преводилачких остварења на овом пољу у XIX веку.
Не може се, даље, заобићи ни књижевноисторијски значај првих превода Хенрика Сјенкјевича, касније најпревођенијег пољског писца код нас. Неприкосновено првенство припада приповеци Јанко музикант, објављеној у календару "Банаћанин" 1881, која је каснијих година више пута прештампавана у разним сличним публикацијама. Следе затим роман Младост-лудост (На марне), штампан у наставцима у "Јавору" током 1883. и приповетка Стражар на морској кули ("Јавор", 1885), а све то у преводу публицисте и књижевника, великог 'милетићевца', Лазе Нанчића, који је своје књижевне радове потписивао псеудонимом Владимир.
Читав корпус чини још 10 наслова из "Народне библиотеке" у (непотписаном) преводу Ђ. Поповића-Даничара, међу којима су најважнији: трагедија Миндове, краљ од Леђана (1885) Јулијуша Словацког и два романа Јузефа Игнација Крашевског - Уљана (1883) и Крваво знамење (1886).
Појава романа Крашевског Песник и свет (1887) у преводу Н. Манојловића-Рајка, и то двају издања исте године, прерасла су у прави књижевни догађај. Тих година је Рајко за браћу М. Поповиће превео низ вредних и запажених књига: још два романа Крашевског - Јермола и Мушкобана, оба 1888, затим Приповетке (1887) и Хању (1891) Х. Сјенкјевича, роман Болеслава Пруса Палата и чатрља (1888), избор из приповедачког опуса првог декларисаног натуралисте у пољској књижевности, Адолфа Дигасињског, под насловом Новеле (1888) и роман Елизе Ожешкове Простак (1893).
Од каснијих Рајкових превода нарочито је био радо читан роман Девајтис Марије Рођевичувне у колу Српске књижевне задруге 1896.
Преводи пољске лирике у овом раздобљу, иначе малобројни, највећим делом су везани такође за Рајково име. У "Стражилову" је објављивао своје препеве Јулијуша Словацког, Корнела Ујејског, Мјечислава Романовског и Нарцизе Жмиховске, а у "Бранковом колу" му је посмртно, 1904, објављен успели превод Мицкјевичеве песме С очију ми (Precz z moich oczu).
На сценама српских позоришта током осамдесетих и деведесетих година и даље опстају Фредрове комедије Госпође и хусари и Девојачки завет. Као да више ниједно пољско позоришно дело не може да им конкурише: једини забележени новитет до половине деведесетих је комедија Јузефа Нажимског под насловом Очеви и деца (Pozytywni) у Рајковом преводу, коју је Српско народно позориште извело без већег успеха 1894. на гостовању у Старом Бечеју.
Занимљиво је да и поред обиља превода, па чак - можемо слободно рећи - популарности појединих пољских писаца и њихових дела, у стваралачкој пракси представника нашег реализма нећемо наићи на разговетне одјеке лектире пољске књижевности. Знатно ће другачије бити са поколењем српских модерниста, што се наслућује већ код њиховог непосредног претходника, Војислава Илића.
У Војислављевом дому био је веома жив дух словенске узајамности из четрдесетих година, и то захваљујући оцу, Јовану Илићу, прешовском и бечком ђаку. Ту је могао стећи и прва знања из пољског језика и прва обавештења о књижевности; све ово је посведочио још као веома млад, приређујући 1883. за "Србадију" чланак о заточеништву Јузефа Игнација Крашевског према пољском новинском напису из дневника "Nowa Reforma". Истраживања Мирослава Топића убедљиво су показала да се коренита унутрашња промена у поезији Војислава Илића подударила са временом када му је претеча пољског модернизма Вацлав Ролич-Лидер лично упутио своју збирку Poezye II (1891); чини се да је то она нова Војислављева лектира која га је усмерила ка првим симболистичким искуствима, "карика која недостаје", чије су постојање наслућивали ранији истраживачи. Тако Лидер, по свој прилици, улази у круг посредних покретача модерне српске књижевности.
Кључан моменат у свеукупним пољско-српским културним односима, који се временски углавном поклапа са појавом модернизма у уметностима обеју средина, јесте - као што смо већ напоменули - увођење пољског језика и књижевности као наставног предмета на београдској Великој школи 1895. године; после тога времена, наиме, сазнања наше средине о Пољској и Пољацима добијају нови квалитет. Раздобље затвара исход I светског рата, подједнако судбоносан за оба народа.
Пољска ослободилачка настојања у овој историјској фази везивала су се за различите политичке факторе, при чему су од последњих година XIX века све важнију улогу почела играти социјалдемократска усмерења. Овај покрет нарочито се радикализовао у револуцији 1905-1907, када се унутар револуционарног радничког покрета искристалисало крило Јузефа Пилсудског (1867-1935), у чијем је програму на прво место избила национална независност. Општа национална политика пред избијање I светског рата имала је две основне групације - Националну лигу (Liga Narodowa) под вођством Романа Дмовског (1864-1939), која је очекивала победу Антанте и - табор Пилсудског, који је ослонац тражио у Аустро-Угарској. У току рата створен је, с једне стране, у Паризу Пољски национални комитет (Komitet Narodowy Polski) на челу са Дмовским, а са друге будући војни гарант пољске независности - легиони Пилсудског који делују на страни сила Осовине, ишчекујући погодан тренутак за васпостављање државе.
Насупрот томе, Србија и Црна Гора су већ одавно међународно признате, суверене државе, обе су краљевине, на унутрашњем плану се све интензивније развијају, а на спољном настоје да побољшају своје позиције у свету великих сила и њихових испреплетених утицаја. Србија започиње борбу за престиж на Балкану и, у савезништву с Црном Гором, за постепено ослобађање делова српског народа најпре под влашћу Турске, а потом и Аустро-Угарске. Политичка оријентација последњег Обреновића, а нарочито династичка смена 1903. Србију беспоговорно приближавају Антанти. Слична је и оријентација Црне Горе.
Светски рат је оба народа, српски и пољски, поделио линијом фронта и наменио им сличне судбине - да се, одевени у униформе различитих зараћених држава, боре против сопствених сународника. То што су своје интересе, генерално гледано, везивали за супротне, управо сучељене стране, само је коначна последица дивергентних политичких путева двају народа током овога раздобља. Са друге стране, културни односи су све тешњи, степен међусобног познавања и духовних прожимања Срба и Пољака квалитативно расте дефинитивно се растајући од политичке сфере.
Иако славистичке, па и полонистичке традиције у београдском високошколском средишту датирају још из шездесетих година, за почетак редовних полонистичких студија узима се 1895. година, када је за предавача словенских језика и књижевности на Великој школи изабран књижевник Радован Кошутић (1866-1949). Кошутићеве личне везе са пољским научним и културним радницима биле су веома разгранате. Познавао се и дописивао са Елизом Ожешковом и Јузефом Савицком-Остојом од књижевника, а од филолога, лингвиста и књижевних историчара - са Јаном Бодуеном де Куртенеом, Адамом Антоњијем Крињским, Јаном Карловичем, Стефаном Дембијем и др. Одмах по ступању на дужност, с почетком наставне делатности, Кошутић је приступио изради универзитетске хрестоматије пољских књижевних текстова; његова преписка са Ожешковом, коју је 1968. објавио Стојан Суботин, указује на генезу те хрестоматије и пружа представу о свесрдној помоћи коју је Кошутићу пружила велика пољска списатељица. Тако је настао први полонистички уџбеник код нас: хрестоматија Примери књижевног језика пољског из 1896. године. Није тешко замислити какав је извор за Кошутићеве слушаоце била та књига прворазредних пољских књижевних текстова, и то од великих романтичара XIX века до модерниста-Младопољака. Кошутић је потом приступио изради значајног инструмента за савлађивање чисто језичких препрека - граматике; његова Граматика пољскога језика угледала је светлост дана у Београду 1898. године. На почетку XX века, 1901, појавио се добро познати избор текстова, знатно сажетији него први, али са пољско-српским етимолошки објашњеним речником: Примери књижевнога језика пољског (разлика у односу на први наслов је само у покретном "а"); на том уџбенику одшколовале су се многе генерације студената, али и велики број самоука, а о ширини његовог зрачења речито говоре бројни преводи начињени из њега.
Када је, с јесени 1895, започео свој курс пољског језика и књижевности, Кошутић је у своме аудиторијуму, међу студентима прве године, имао Александра Белића, Милана Ракића, Милана Грола, Јована Скерлића, Лазара Кнежевића и др., а из његових клупа изишли су бројни будући преводиоци и популаризатори пољске књижевности.
Од свога оснивања (1886) и обједињавања са Српским ученим друштвом (1892), Српска краљевска академија настављала је сарадњу са пољским научним и културним институцијама, иако, заузета својим унутрашњим тешкоћама, дуго није примала нове иностране чланове - па тако ни Пољаке. То ће се догодити тек првих година XX века. Од 3. (16) фебруара 1906. године чланови Академије су код нас већ познати и признати пољски писац, нобеловац Хенрик Сјенкјевич и филолог-слависта, славни истраживач и издавач словенског споменичког наслеђа, берлински професор Александер Брикнер (1856-1939). Годину дана касније, 5. (18) фебруара 1907, изабран је и пољски историчар, професор Јагјелоњског универзитета Михал Бобжињски (1849-1935), један од твораца тзв. краковске историјске школе. Поред споменутих, у раздобљу до I светског рата Академија је у своје редове примила још познатог индоеуропеисту Јана Михала Розвадовског (1867-1935), професора Јагјелоњског универзитета, и то 6. (19) фебруара 1912.
У српској периодици се и даље систематски прати пољска књижевност и публици се пружају квалитетна обавештења. "Бранково коло" донело је 1898. синхрони пресек пољске углавном реалистичке књижевности са почетка деведесетих година Пољска књижевност из пера Станислава Жевуског, мостарска "Зора" 1900. - прегледни чланак Пољска приповиједна књижевност, који је према немачком изворнику ("Literarisches Echo") приредила највероватније Надежда Гавриловић, затим новосадско "Позориште" 1901. - анонимну синтезу Драма и позориште у Пољској, где се први пут опширније говори о пољским модернистима, а најпосле опет "Бранково коло" 1903. - опширан и у фактографском погледу темељит текст Зофје Дашињске-Голињске Двадесет година пољске литературе.
Српски читалац добијао је на различитим местима и у различитим приликама и бројне текстове о другим пољским писцима - Адаму Аснику поводом смрти (1897), Болеславу Прусу, Елизи Ожешковој, Марији Конопњицкој поводом 25-годишњег јубилеја (1902), Станиславу Пшибишевском и др.
Пажњу наших гласила, књижевних и дневних, нарочито су привукла два пригодна датума у пољској култури - стогодишњица Мицкјевичевог рођења 1898. и четвртвековни јубилеј Сјенкјевичевог књижевног рада 1900. Први датум донео је, поред осталог, и бар два веома озбиљна прилога о Мицкјевичу на српском језику. Дотад најдокументованију и најопширнију студију о пољском романтичару под насловом Адам Мицкјевић начинио је Милан Поповић и публиковао у сарајевској "Нади" (1898); други текст је надахнути есеј Јована Дучића Адам Мицкијевић (1798-1855), објављен у "Зори" 1899, очигледно компилиран према књизи Пипина и Спасовича, али изузетно складан и доста информативан. Што се тиче Сјенкјевичевог јубилеја, он је углавном одјекнуо као медијски догађај, па обиље текстова у нашој штампи није битније допринело општем познавању овога писца у нашој средини.
Деведесетих година своју делатност започиње двоје запажених популаризатора пољске књижевности и културе у нашој средини: књижевник Милорад Павловић (1865-1957), познатији под надимком Миле Крпа, и угледни музички педагог Ружа Винавер (1871-1942).
Милорад Павловић-Крпа је, углавном према личним афинитетима, преводио пољске песнике различитих поколења. Он је први српској публици понудио песме Адама Асника и Марије Конопњицке, као и уопште прве преводе из књижевности Младе Пољске - пољског модернизма. То су Асникове песме Умири се… ("Дело", 1897), Не питај и У часу буре (обе: "Бранково коло", 1898), потом, врло вероватно, Без крова ("Бос. вила", 1895), а сасвим сигурно Не долазим, слављи… и Ах, сунашце кад би сјајно знало… од М. Конопњицке; први текстови модерниств су: Не заборави (одломак из поеме W turniach) Јана Каспровича, објављен у "Делу" 1896. и Лирска фантазија са Татре Казимјежа Тетмајера коју је донело "Бранково коло" 1898.
Ружа Винавер - рођена Варшављанка, супруга још једнога лекара који од краја осамдесетих година живи у Србији, дра Аврама Винавера, првог рендгенолога код нас, и мати чувеног српског експресионисте Станислава Винавера - на страницама "Дела" и "Нове искре" писала је о Аснику, Прусу и контроверзном модернисти Станиславу Пшибишевском. Преводила је углавном касније, на почетку XX века, и то пажљиво бирана прозна дела Б. Пруса, М. Конопњицке, Ј. Каспровича, а аутор је и првог српског превода Стефана Жеромског - приповетке Ариман се свети ("Нова искра", 1904). С друге стране, са прилозима о српским темама оглашавала се у варшавском часопису "Przegląd Tygodniowy", постајући у правом смислу речи спона двеју култура.
Међу Кошутићевим ученицима као преводиоци се, до I светског рата, нарочито истичу Лазар Р. Кнежевић (1876-1932), Милорад Ст. Јанковић (1881-1950) и Јованка Лонткјевићева (1880-1962).
Својим преводилачким радом Л. Кнежевић је постепено прерастао у личност која ће на том плану обележити читаву епоху. Почео је још као студент, од Сјенкјевичеве приповетке Анђео ("Нова искра", 1899), а затим је у периодици дао низ прозних дела, поред осталог, У жупном приморју (1899) и Палилац на фару (1905) од Сјенкјевича, потом Чудноват човек, Далеко (1906), Каријере, Милорд (1912), Ситанце (1913) од Елизе Ожешкове, Столара Коваљског (1899), Сруља из Љубартова (1903) и Пана Јенджеја Кравчиковског (1912) од Адама Шимањског, Оргуљаша (1899), Рођаку (1900), Писмо (1903) од Јузефе Савицке-Остоје, Прусовог Михалка (1900) и Повратни талас (1902), прве преводе Вацлава Сјерошевског - Освит (1902), Дно јада (1909), Хајлах (1912), У јесен (1912) итд., затим приповетке Е. Ожешкове, С. Жеромског, Владислава Рејмонта, Густава Дањиловског и др., али и један занимљив песнички превод - поему великог романтичара Јулијуша Словацког Отац помрлих од куге у Ел-Аришу ("Бос. вила", 1913). До I светског рата Кнежевић је објавио и три вредне и запажене књиге: Мртву стражу Болеслава Пруса (СКЗ, 1907), Огњем и мачем I-III (Забавник СКЗ, 1910) и Quo vadis? (Свесловенска књиж., 1913) Х. Сјенкјевича.
М. Јанковић као преводилац пољске књижевности није био толико плодан. У периодици је објављивао преводе приповедака, на пример, током 1905. два текста Б. Пруса - Легенда старога Египта ("Дело") и Сени ("Српски књижевни гласник") - као и Стару мајку Е. Ожешкове ("Српски књижевни гласник"). "Дело" је током целог годишта 1907. доносило у наставцима роман Плави М. Рођевичувне у његовом преводу. Највећи успех постигао је засебним издањем Сјенкјевичевог омладинског романа Кроз пустињу и прашуму (1912).
Ј. Лонткјевићева, кћи већ споменутог пољског емигранта др. Л. Лонткјевича, студирала је пољски језик због породичне традиције. Захваљујући Кошутићу који је у педагошком процесу нарочиту пажњу посвећивао превођењу, Лонткјевићева је још као студент почела да објављује своје радове. Посебне пажње вредан је први, мада само делимично објављен превод Сјенкјевичевог романа Без догме ("Књижевна недеља", 1904-05). Лонткјевићева је сарађивала у "Српском књижевном гласнику", "Делу", "Бос. вили" и "Звезди" са преводима прозних дела Мицкјевича, Сјенкјевича, Пруса и Ожешкове.
Већ и површан поглед на библиографију српских превода из пољске књижевности између 1895. и 1918. године - која броји близу двеста позиција - речито говори о присутности појединих пољских писаца. Тако ће по превођености (и популарности) у овоме времену неприкосновено прво место припасти Сјенкјевичу. Већина његовог приповедачког опуса преведена је на српски, а поједини наслови публиковани су, независно један од другога, и по пет и више пута. Сјенкјевичев роман Quo vadis?, пре засебног издања из 1913, штампан је у два наврата у наставцима ("Законитост" и "Дневник", 1901-1902. и "Ново време", 1910-1911), "Дело" је неколико година (1902-1905) у наставцима доносило друштвени роман Породица Полањецких у преводу Чедомиља Петровића, а београдски дневник "Слога" штампао је у подлиску 1902-1903. роман Узаман (На марне). Додају ли се томе већ споменути преводи романа Без догме, Огњем и мачем и Кроз пустињу и прашуму, затим засебна издања приповедака - Трећа (1899), На ведрој обали (1903), Приповетке (1914, два издања) добиће се читава мала библиотека.
О Сјенкјевичу се у то време код нас писало као о познатој појави, излазак из штампе његових дела на нашем језику пратила су значајна српска критичарска пера - нпр., Јаша Продановић или Бранко Лазаревић - а харизматска слава овога писца кулминирала је после доделе Нобелове награде Сјенкјевичу 1905, прве за књижевност која је доспела у словенске руке. Када је, при избору иностраних чланова Српске краљевске академије 1906, тадашњи председник Академије, Стојан Новаковић, истицао кандидатуру пољског нобеловца, рекао је само да предлаже Сјенкјевича, "славног пољског писца" - и то је било довољно. О посебном месту које је Сјенкјевич имао у нашој средини сведочи и то да је његова Хања једино пољско дело које су за време I светског рата читале српске избеглице и војници на Солунском фронту: 1917. у Женеви та је приповетка штампана у анонимном преводу као прва књига Библиотеке "Српског курира".
Иако значајно заступљени, други пољски позитивисти (реалисти) Прус, Ожешкова и др. остали су у Сјенкјевичевој сенци. Посебно место, међутим, заузимају два типична представника модернизма - Станислав Пшибишевски и Казимјеж Тетмајер. Пшибишевски са низом релевантних дела у периодици - углавном у модернистички усмереном "Бранковом колу" - и засебним позицијама - Гости (1911), De profundis и Андрогина (обе 1914) - спада у најприсутније модернисте, иако је његов "сатанизам" био одвећ радикалан за главну струју српског модернизма. Тетмајер је нарочито популаран као аутор песама у прози из збирке Меланхолије (Melancholia, 1899), из које је први избор начинио Ђ. Поповић-Даничар већ 1900. у "Бранковом колу"; од тада се поједине песме у прози или њихови шири избори прештампавају много пута на страницама "Нове искре", "Српског цвећа" и "Венца", али и у дневницима "Штампа", "Депеша" и др. Тек иза Пшибишевског и Тетмајера долазе представници модернистичке прозе - Жеромски и Рејмонт, засад без иједног засебног издања.
На репертоарима српских позоришта, и поред још увек упадљиве доминације Фредра Оца (Госпође и хусари, Девојачки завет), ипак има места и за нове пољске комаде; репертоар се, међутим, споро мења. Српско народно позориште извело је 1896. у Новом Саду комедију Чанколизи (Pogodzeni z losem) Едварда Лубовског у преводу Н. Манојловића-Рајка; и поред повољних рецензија, представа није репризирана. Сличну судбину доживела су још два комада на сцени београдског Народног позоришта. Реч је о Сјенкјевичевој једночинки Ко је крив? у преводу с немачког Маге Магазиновић, изведеној 1905. уз Фредрове Госпође и хусаре, и о комедији Лакомислена сестра Влођимјежа Пежињског у преводу Милорада Јанковића, чија је премијера одржана 1908. Комад Пежињског имао је, додуше, неколико реприза, али, према запажањима критике, није издржао конкуренцију Теодоре Викторијана Сардуа. Нешто касније, међутим, две трагикомедије пољске списатељице Габријеле Заполске доживљавају изванредан успех и знатан број извођења у Народном позоришту у Београду. То су Морал госпође Дулске (1909) у преводу Јулија Бенешића и Њих четворо (1913) у преводу Лазара Кнежевића.
Богата рецепција пољске књижевности у нашој средини последњих деценија XIX века и до I светског рата одразила се и на оригинално стваралаштво српских писаца, а у понечему чак и на књижевноисторијски процес наше књижевности.
Позната Дучићева песма Морска врба открива велике типолошке сличности са Тетмајеровом песмом Лимба, чији је изворник наш песник могао наћи, између осталог, и у Кошутићевим Примерима из 1896. Уочене су, затим, интертекстуалне везе између Прусовог романа Placówka (Мртва стража), приповедака Do swego Boga (Своме Богу) Жеромског и Zawierucha (Мећава) Рејмонта, с једне стране, и приповедака Петра Кочића Гроб слатке душе и Кроз мећаву. Сижејни скелет и главни јунак Дошљака Милутина Ускоковића сродни су са другим делом трилогије Homo sapiens Пшибишевског, а лектиру драмских дела овог пољског модернисте открива и драма Светислава Стефановића Сукоби.
Исход I светског рата и Версајске конференције био је, поред осталог, потпуно нови географски распоред Средње и Источне Европе, у којем се нашло места и за обновљену, самосталну пољску државу - Републику Пољску (Rzeczpospolita Polska), и за нову јужнословенску државну формацију - Краљевину СХС. У том погледу, дакле, као версајске творевине, ове две земље у политичким и културним односима настоје да манифестују сличности. Већ почетком 1919, на предлог Пољске, успостављени су пуни дипломатски односи, а затим су уследили многи важни међудржавни уговори: први трговински уговор 1922, правна конвенција 1923, уговор о пријатељству 1926. и, најпосле, уговор о културној сарадњи концем 1931. године. Највиши политички контакти између Пољске и Југославије у међуратном периоду били су на нивоу министара спољних послова.
Многе иницијативе на билатералном плану - у томе је изузетак само академска размена заснована на реципрочним квотама државних стипендија - одлагане су и по више година, јер Пољска и Југославија једна другој нису биле спољнополитички приоритети. Примера ради, први лет између Београда и Варшаве, који је означио и успостављање редовног авионског саобраћаја, реализован је тек 14. јуна 1939, једва нешто више од два месеца пред почетак II светског рата.
Но без обзира на скромност политичких односа, културни односи доживљавају квалитативни успон. У разним околностима групе наших културних радника боравиле су у Пољској и пољских код нас, а изузетну подршку добила је иницијатива за институционализацију сарадње са Пољацима. Група југословенских новинара (од Срба су ту били, поред осталих, Живко Милићевић и Станислав Краков), која је боравила 1922. год. у Кракову приликом оснивања Пољско-југословенског друштва, прва се заложила за стварање сличних друштава и код нас.
До тога је дошло тек две године касније, после свечаности поводом преноса посмртних остатака Х. Сјенкјевича из Швајцарске у отаџбину (октобра 1924) које су имале знатног одјека у нашој средини. Крајем 1924. основан је иницијативни одбор Пољско-југословенског клуба на челу са академиком Љубомиром Јовановићем. Клуб је свечано отворен 3. маја 1925, на пољски национални празник. Слична друштва, основана у другим градовима Краљевине, обједињена су 15. септембра 1931. у Пољско-југословенску лигу. На челу Клуба и потом Лиге смењивале су се многе значајне личности тадашњег културног и јавног живота: кратко време Лазар Кнежевић, затим академик Никола Вулић, др Лујо Бакотић, Радован Кошутић, Драгољуб Аранђеловић и др. Примера ради, у телима Лиге 1935. године, поред председника, инж. Милана Нешића, били су др Бранислав Војиновић, тадашњи управник Народног позоришта, Момчило Милошевић, управник Државне штампарије, Радослав Веснић, директор Драме у Народном позоришту, као и веома бројне личности из света политике, државне администрације и привреде. Лига је имала своје комитете и секције: Пољско-југословенски привредни комитет који је имао функције трговинске коморе (од почетка 1939, свега неколико месеци, функционише самостална Југословенско-пољска трговинска комора), Туристички комитет, затим Академску секцију која се бавила разменом и усавршавањем студената, Дамски комитет, намењен каритативном раду, као и Културну секцију, на чијем је челу током тридесетих година био књижевник Момчило Милошевић. Културна секција је организовала бројна гостовања пољских уметника у Југославији и наших у Пољској, јавна предавања наших и пољских угледних личности, а бавила се и издавачком делатношћу. Лига ће, стицајем околности, најконкретнију улогу одиграти у јесен 1939, организујући прихват и смештај пољских избеглица које су на почетку II светског рата преко наше земље одлазиле пут Француске и Енглеске.
Од српских књижевника у Пољској су, у различитим приликама, боравили Станислав Винавер (1925), који је том приликом упознао Стефана Жеромског, неколико месеци пред смрт пољског прозаисте, а затим и Вељко Петровић (1931), заједно са југословенском културном делегацијом. И пољски књижевници боравили су у Југославији: Зофија Налковска 1930. и 1932, Јузеф Витлин 1932. и Марија Домбровска 1934. и 1936; свима њима је, међутим, одредиште био или Загреб или далматинска обала, а у Београду и Србији били су углавном само на пропутовању.
Од почетка двадесетих година један број наших људи боравио је на научним усавршавањима у различитим пољским универзитетским центрима. Први међу њима био је Константин Перић (1891-1938?), који је провео у Пољској неколике године (између 1922. и 1928) и тамо стекао докторат филозофије највероватније на основу расправе Kazimierz Brodziński i serbska pieśń ludowa (Казимјеж Брођињски и српска народна песма, 1924). На Јагјелоњском универзитету у Кракову је 1926-1928. довршио студије и положио докторски испит наш касније познати старословениста Петар Ђорђић (1904-1989). На краћим и дужим студијским боравцима у Пољској су током тридесетих година били још слависти Крешимир Георгијевић (1907-1975) и Ђорђе Живановић (1908-1995). Студент теологије и историје Љубомир Дурковић-Јакшић (1907-1997) довршио је школовање у Варшави и тамо докторирао 1937. с дисертацијом Петар II Петровић Његош (1813-1851) (шт. на пољском 1938). У исто време, на бази реципроцитета, у нашој земљи усавршавали су се млади пољски слависти, касније угледни научници - Станислав Роспонд, Маријан Јакубјец, Хенрик Батовски, Станислав Папјерковски и др.
Иако већ са добрим традицијама, сарадња између пољских и српских научних институција није се непрекидно развијала узлазном линијом. О томе доста речито сведочи избор само једнога пољског научника у Српску краљевску академију за све време између светских ратова. Био је то угледни лингвиста, један од утемељивача пољске дијалектологије, Казимјеж Њич, изабран 17. фебруара 1936.
Од јесени 1919. године обновљена је настава пољског језика и књижевности на Филозофском факултету у Београду. Радован Кошутић, оснивач Катедре за источне и западне словенске језике и књижевности, изабран је 1919. за ванредног, а 1922. за редовног професора Филозофског факултета. После пензионисања 1936, предавао је као хонорарни професор до самога II светског рата. Кошутићева катедра се дуго није попуњавала полонистичким кадром. Тек 1929. додељен је ту на рад (до 1931) др Петар Ђорђић, који је држао курс историје пољског језика и језичка вежбања. Тридесетих година у раду Катедре помагали су краће време пољски стипендисти у Београду: Станислав Роспонд био је хонорарни лектор за пољски језик, а Станислав Папјерковски одржао је два циклуса предавања из пољске књижевности (Мицкјевич, Сјенкјевич).[13] Од 1937. до II светског рата др Крешимир Георгијевић је радио у звању приватног доцента за чешки језик и пољску и чешку књижевност; он је тада држао курс о књижевности пољског романтизма.
*
Информације о пољској књижевности којима је располагао наш читалац у међуратном периоду згуснутије су и комплетније; оне и даље долазе понајвише из страних извора, али, што је веома битно, у првом реду пољских.
У нашим гласилима нашли су одјека бројни догађаји из пољског књижевног живота. Први такав повод била је Рејмонтова Нобелова награда (1924) за роман Сељаци, следе затим доделе пољских државних награда за књижевност, четрдесетогодишњи јубилеј Казимјежа Тетмајера, оснивање Пољске академије за књижевност 1933, а нарочито велика генерацијска смена коју је двадесетих доживљавала пољска књижевност - смрт Г. Заполске, С. Жеромског, В. Рејмонта, Ј. Каспровича, С. Пшибишевског и др.
Од бројних општих прегледа пољске књижевности међу најраније и најзначајније спада Најновија пољска поезија Константина Перића ("Мисао", 1923), где су први пут представљени песници групе "Скамандер" - Јулијан Тувим, Казимјеж Вјежињски, Антоњи Слоњимски, Јарослав Ивашкјевич и Јан Лехоњ - познањски експресионисти - Ј. Витлин и Витолд Хулевич - и централна личност краковског покрета формиств - песник и сликар Титус Чижевски. Поред сажетог ретроспективног прегледа од ренесансе до савремености Ксаверија Глинке, пољског дипломате у Београду, под насловом Пољска књижевност. Кратак преглед најважнијих писаца и дела ("Летопис Матице српске", 1931), нарочито је важна серија написа С. Папјерковског у "Српском књижевном гласнику" током 1932: Савремена пољска књижевност - Експресионистичка и футуристичка поезија, потом Роман као и Савремена пољска драма; ови текстови Папјерковског били су код нас за дужи низ година важан извор информација о пољској књижевности.
Питањима пољског романтизма, Мицкјевичем, Словацким, Зигмунтом Красињским, Т. Т. Јежом, а затим и Сјенкјевичевим историјским романима бавио се Жарко С. Калинић (1889-1944) на страницама "Претече" (1928), београдске "Критике" (1932), "Летописа Матице српске" (1934, 1937. и 1939) итд. О Мицкјевичу се оглашавао и руски слависта Александар Погодин ("Воља", 1928; "Мисао", 1933), о Сјенкјевичу и Жеромском писао је Станислав Винавер ("Време", 1924; 1925), о Тетмајеру и његовој збирци приповедака На стеновитом Потхалу расправљао је Леополд Ленард ("Воља", 1926; 1928), а савремену пољску књижевност, поезију и прозу, популарисали су млади слависти Крешимир Георгијевић и Ђорђе Живановић.
Пољска књижевност и различити видови пољско-српских књижевних и културних веза у међуратном раздобљу постају предмет дисциплине у повоју: српске научне књижевне полонистике. После већ споменутог Константина Перића, рецепцијом српске народне песме у пољској средини бавио се и др Милан Марковић у запаженом чланку Адам Мицкјевич и наша народна поезија ("Прилози проучавању народне поезије", 1934). У истој области радио је и Крешимир Георгијевић, који је с том темом и докторирао у Прагу 1934; његова књига Српскохрватска народна песма у пољској књижевности (Београд, 1936), темељно прерађена и допуњена докторска теза, у својој области је дуго, до почетка седамдесетих година, била најпотпунија синтеза. Пољском уметничком књижевношћу, а касније и проблематиком њенога пријема код Срба бавио се ученик и научни наследник Радована Кошутића и Павла Поповића, асистент Филозофског факултета - Ђорђе Живановић; поред једног броја научних чланака у нашим ("Прилози за КЈИФ") и пољским часописима ("Ruch Słowiański", "Przegląd Polsko-Jugosłowiański"), он је између ратова објавио и две књиге. Реч је о невеликој, али значајној брошури Адам Мицкјевич и његов 'Пан Тадија' (Београд, 1934), коју је поводом стогодишњице Мицкјевичевог спева издала Пољско-југословенска лига, а надасве о докторској дисертацији, рађеној под руководством Павла Поповића и одбрањеној 1939. после менторове смрти, која је под насловом Срби и пољска књижевност (1800-1871) штампана у освит II светског рата - у рано пролеће 1941; та је књига незаобилазан, а у много чему и непревазиђен извор за познавање пољско-српских односа до краја омладинског доба.
Више од трећине укупне дотадашње библиографије превода из пољске књижевности настало је у међуратном периоду. На почетку раздобља публици се, међутим, ретко нуде дела новијих писаца, те се може констатовати да је реч о потреби за континуитетом - допуном читалачког искуства непреведеним делима већ познатих и популарних писаца. Савремена књижевност, поглавито проза, израженије је присутна тек тридесетих година.
Од ранијих преводилаца најактивнији је плодни Лазар Кнежевић. Одмах по завршетку рата он се поново окреће Сјенкјевичу: у "Мисли" (1919-1921) наставља превод романа Без догме (започео га је М. Јанковић, суоснивач и власник "Мисли"), за "Демократију" је превео део романа Легиони (1922), у "Венцу" је публиковао приповест Преко прерија (1927; исте године и засебно), а 1931. СКЗ је објавила други део Трилогије - Потоп (I-III). Међу млађим прозаистима највећу Кнежевићеву пажњу привлачили су Жеромски - нпр., приповести Доктор Петар ("Српски књижевни гласник", 1926), О војнику потукачу ("Мисао", 1929) и низ краћих приповедака - и Рејмонт - Изабрана дела у две књиге (Београд, 1929-30). Кнежевић је о свом трошку издао и три књиге Изабраних дела пољске књижевности (I-II, 1921; III, 1925); у првим двема централно место заузима Сјенкјевич: Бартек победилац, Палилац на кули светиљи, Анђео (I) и У жупноме приморју (II), док трећу књигу чине Сјенкјевичева бајка Две ливаде, а затим приповетке Милорд и Чудноват човек Елизе Ожешкове. До смрти 1932. Кнежевић је засебно објавио још Прусову приповест Вал се враћа (1922) и роман Магнат Марије Рођевичувне (1931); посмртно су му штампани преводи Сјенкјевичевих Крсташа (1934) и Приповетке Жеромског и Сјерошевског у једној књизи (1939).
Неки предратни преводиоци, попут Руже Винавер или Јованке Лонткјевићеве, престају са радом, а други ограничавају своју активност. Милорад Павловић-Крпа објавио је у издању "Народног дела", између осталог, нови превод Сјенкјевичевог романа Quo vadis? (1934), а Милорад Јанковић, осим поновљених издања Кроз пустињу и прашуму, још само дечију књигу Корнела Макушињског Чудновате приче (1922). Песник Војислав Илић Млађи, којем су на пољску поезију скренули пажњу Кошутићеви Примери из 1901, интензивно преводи песме М. Конопњицке; најшири избор из њене поезије објавио је у својим Песмама (1936).
Од двадесетих година почињу се јављати и млађи преводиоци. Константин Перић први је преводилац пољске авангарде код нас; за часопис "Мисао" већ 1922. преводи песму Ј. Тувима Са мужем си… (Mąż i ja), а почетком 1923. Повратак Т. Чижевског, које су у том тренутку одиста биле "новитети". Перић није био нарочито плодан као преводилац: дао је с пољског још само преводе Макушињског (Хумореске, 1927). Песник Живојин М. Пауновић објављивао је у више наврата своје препеве Мицкјевичевих сонета (највише у "Новом животу", 1923-1924). Књижевник и издавач Милан Л. Рајић је више пута објављивао преводе Тетмајерових песама у прози (из зб. Melancholia), а предмет његовог трајног интересовања био је Жеромски - раније објављене преводе овога писца објединио је у књигу Приповетке (1926). Тетмајером као писцем модернистичке лирске прозе нарочито се бавио Миливој Соколовић, који је с руског превео чак три његове књиге: Тријумф (Скопље, 1934), Меланхолија (Ск., 1935), као и драмску фантазију Сфинкс (Ск., 1938). Највећи преводилачки допринос, међутим, дали су млади слависти Крешимир Георгијевић, Ђорђе Живановић и Војислав Поповић.
К. Георгијевић је нашу средину плански упознавао са савременом пољском прозом. Почео је од запаженог одломка романа М. Домбровске Ноћи и дани (Noce i dnie) под насловом Пјотрушева смрт (СКГ, 1934) и приповетке Густава Морћинека Тишина (СКГ, 1935). Највећи његов допринос у овом периоду је антологија пољских приповедача Савремене пољске приповетке (1935), где су заступљени Анджеј Струг, Пјотр Хојновски, М. Домбровска, Фердинанд Гетел, Јулијуш Каден-Бандровски, З. Налковска, Станислав Василевски, К. Вјежињски, Г. Морћинек, Хелена Богушевска и К. Макушињски.
Ђ. Живановић је као преводилац дебитовао у "Венцу" (1933-1934) приповетком Жеромског 'Ма шта се збило - нек се на ме сручи' и одломком из путописа Европа купи сено Ј. Кадена-Бандровског под насловом Похода Вајмару. За исти часопис начинио је сажети прозни превод Мицкјевичевог Пана Тадије (1934-1935) поводом стогодишњице спева. На почетку преводилачког рада Живановић је за "Српски књиж. гласник" (1934) преводио поезију Тувима и Казимјере Илаковичувне. За лист "Политика" Живановић је 1938-1941. превео 25 приповедака углавном савремених пољских прозаиста, а превео је и "пољски" део Антологије савремених приповедача Западних Словена (Нови Сад, 1938 [1941!]), где су се нашла дела Ј. Кадена-Бандровског, Јежија Косовског, Г. Морћинека, П. Хојновског, Јана Виктора, М. Домбровске, Ф. Гетела и Марије Кунцевичове. У сарадњи са Војиславом Поповићем, полонистом и чиновником Пољско-југословенске лиге, Живановић је за СКЗ превео трећи део Сјенкјевичеве Трилогије - Пана Володијовског (1937), а за "Народно дело" - Сељаке В. Рејмонта, од којих се за време окупације појавила само прва књига; превод ће у целини бити штампан тек 1979 ("Слово љубве").
Међу најприсутнијим пољским писцима код Срба између ратова и даље је на првом месту Сјенкјевич, а од модерниста - Тетмајер и Пшибишевски, чија су се дела већином преводила с руског. Не рачунајући велики број Тетмајерових песама у прози у многим различитим преводима, неколике књиге Пшибишевског - Вигилије у преводу (с немачког) Јована Палавестре (Сарајево, 1921), нова издања De profundis и Андрогине, роман Синови земље (1921) - као и бројна дела у периодици сврставају овог ултрамодернисту у најчитаније пољске писце код нас током двадесетих година. Као и пре I светског рата, тек за овим ауторима следе Жеромски и Рејмонт. Пољски писци млађе генерације као да нису имали довољно времена да појединачно стекну знатнију популарност код Срба.
На сценама наших позоришта између ратова пољски комади су нешто присутнији него раније, премда и даље ни издалека не илуструју врхунце пољске међуратне драмске продукције. У Београду је 1921. године премијерно изведена комедија Госпођица Маличевска Г. Заполске, 1923. Ашантка В. Пежињског, 1928, последњи пут, Госпође и хусари Александра Фредра и 1931. Морал госпође Дулске Г. Заполске - све у преводу Јулија Бенешића. Новосадска публика имала је прилике да види Њих четворо Заполске у преводу Л. Кнежевића већ 1919. године, Ашантка је стигла 1923, кратко време после београдске премијере, а Морал госпође Дулске 1928. Новосадско-осијечко позориште одиграло је у Сомбору 1928. комедију С. Жеромског Утекла ми препелица и у Новом Саду 1932. мало познати комад Школа Казимјежа Лечицког. Поред Њих четворо (од 1921) и Морала госпође Дулске (од сезоне 1921/22) на српској сцени у Скопљу изведена је 1932. комедија Наследник (Spadkobierca) Адама Гжимале-Сједлецког. Најизвођенији пољски комад у овоме раздобљу је, међутим, Морал госпође Дулске, који је више пута приказиван у Нишу и Пожаревцу, а био је и на репертоару путујућих позоришта. Ипак, највећи успех ова "филистарска трагикомедија" Г. Заполске имала је на београдској сцени ("Мањеж"), и то захваљујући како режији Јурија Ракитина тако и популарној глумачкој поставци на челу са Жанком Стокић.
*
И поред релативно доброг познавања прилика у пољској књижевности, па и појединих стваралаца или њихових дела, наши књижевници између ратова, бар они најзначајнији, не откривају неке изразитије филијације. Најбогатији, али и најконтроверзнији однос према Пољацима и пољској књижевности имао је Иво Андрић, који је 1914. године, свега један семестар, провео на студијама у Кракову; иако заљубљеник у Словацког, предани читалац Мицкјевича, Красињског, Жеромског, али и Сјенкјевича, он то својом уметничком праксом нигде није дословно и недвосмислено потврдио. Своје одушевљење за Словацког Андрић је преносио на друге наше писце, па и на Вељка Петровића, који се пак присећао да му је и Адам Прибићевић казивао одломке из трагедија пољског романтичара.
Непосредни одјеци пољске књижевности у делима наших аутора наћи ће се код оних мање значајних. Тако ће друга (неизведена) драма Светислава Стефановића Кућа тамних сенки (1927) бити прожета инспирацијама из Пшибишевског, а доста амбициозни роман из народног живота Село (1937) Душана Радића дуговаће много тога, почев од композиције, па све до појединих ликова, Рејмонтовом роману Сељаци.
(*1/13.[14] V 1871, Варшава, 1942?), пијанисткиња, музички педагог, преводилац и популаризатор пољске књижевности; супруга дра Аврама и мати Станислава Винавера. Музичко образовање стицала је у Варшави. Године 1890. доселила се са супругом у Србију и трајно се везала за нашу средину. Ратне 1915 године, после мужевљеве смрти, прешла је са сином преко Албаније, а после рата се запослила као професор Музичке школе. По избијању II светског рата крила се у Београду, али ју је, по анонимној достави, Гестапо ухапсио 1942, откада јој се губи траг; претпоставља се да је стрељана у неком од београдских казамата.[15]
Текстове о пољским писцима и преводе њихових дела објављивала је у "Делу", "Новој искри", "Српском књижевном гласнику", "Босанској вили" и "Звезди", а прилоге са српском тематиком слала је варшавском часопису "Przegląd Tygodniowy". На тај начин и сама је постала својеврстан мост у међусобном упознавању двеју култура.
Опус Руже Винавер на овом плану количински није велики, али његов је значај вишеструк. Као аутор текстова о пољским књижевницима огласила се свега три пута, али увек подужим, садржајним текстовима о одабраним темама, који су имали сва обележја рафинираних књижевних есеја. Први у низу, а и њен српски деби, био је заправо некролог под насловом Адам Асник (El…y), објављен у "Делу" 1897, уједно најкомплетнији напис о овом пољском песнику код нас. Осећајући да је Болеслав Прус код Срба неправедно запостављен у односу на Сјенкјевича, Ружа Винавер је настојала да га популарише, те је уз свој први превод штампала и есеј Болеслав Прус ("Нова искра", 1899). Неколико година касније вешто и бираним речима представила је српској публици ултрамодернисту и "сатанисту" Станислава Пшибишевског ("Нова искра", 1905).
Своје преводилачко ангажовање Ружа Винавер је у почетку везала за "Нову искру", где се добро изабраним приповеткама заузела за Болеслава Пруса; то су: Прсник (1899), Сан (1901), Вергл (1902) и Египатска легенда (1903). Прва је Србима представила Стефана Жеромског, и то као модернисту, приповетком Ариман се свети ("Нова искра", 1904). Приповетку Марије Конопњицке из јеврејског живота Јактон штампала је двапут - у "Делу" 1908. и "Босанској вили" 1911. За "Српски књижевни гласник" превела је 1909. две експресионистички интониране поетске прозе Јана Каспровича - Баладу о јуначкоме коњу и Филозофа. У "Звезди" је 1912. објавила и два лирска записа Елизе Ожешкове - Литавска кажа и У албуму г-ну Х. Н..
Истанчан укус и пажња с којом је Ружа Винавер приступала популарисању пољске књижевности у нашој средини сврставају је међу најистакнутије посленике на томе пољу.
(*5. I 1907, Нова Градишка, †14. X 1975, Београд), историчар књижевности, слависта-компаратиста, преводилац с чешког, словачког и пољског, професор Београдског универзитета. Основну школу учио је у Новој Градишки, држ. реалну гимназију у Сремској Митровици, где је и матурирао 1925. године. Филозофски факултет Свеучилишта у Загребу - "а) хисторија јужнославенске књижевности, б) хрватски језик са старословенским, ц) народна хисторија, руски и латински језик" - завршио је 1929. По завршеним студијама као државни стипендиста проучавао је у Варшави 1930/31. пољски језик и књижевност, у Прагу 1933/34. чешки и словачки језик и књижевност и, најпосле, у Паризу 1936/37. упоредну књижевност. Докторску тезу Адам Мицкјевич и српско-хрватска народна песма одбранио је 1934. на Карловом универзитету у Прагу код ауторитативних професора Јиржија Хорака и Маријана Шијковског.
За суплента гимназије у Сремској Митровици Георгијевић је постављен 1930, а 1933, по положеном професорском испиту у Загребу, премештен је у мушку гимназију у Новом Саду, у којој је предавао до 1941. Георгијевић је од 1937. до рата приватни доцент Филозофског факултета у Београду, где је на Катедри за источне и западне словенске језике и књижевности предавао пољску и чешку књижевност. По избијању рата распоређен је у мушку гимназију у Шапцу, а од јануара 1942. стављен је "на располагање", тј. отпуштен из државне службе. После рата, 1945, Георгијевић је једно време био директор гимназије у Петровграду (Зрењанин), а када је 1946. обновљена славистика на Филозофском факултету у Београду, постављен је за доцента за пољски и чешки језик и књижевност. За ванредног професора изабран је 1951, а за редовног 1956. године. Предавао је следеће предмете: пољску књижевност 1946-1954, чешки језик и књижевност и словачку књижевност 1946-1958, хрватску књижевност 1954-1958. Године 1958. Георгијевић је приморан (сва је прилика, из политичких разлога) да напусти Универзитет, а од 1959. је у инвалидској пензији. Од 1954. био је редактор Чешко-српскохрватског и Пољско-српскохрватског речника САНУ и на тој дужности је остао до 1968.
Георгијевић се од двадесетих година јавља у периодици; сарађивао је у "Омладини" (Загреб), "Венцу", "Књижевном северу", "Вијенцу", "Летопису Матице српске", "Савременику", "Хрватској ревији", "Гласнику Југословенског професорског друштва", "Српском књижевном гласнику", "Прилозима за КЈИФ", "Прегледу" (Сарајево), "Политици", "Књижевним новинама", "Животу" (Сарајево), "Зборнику МС за књижевност и језик" и др.
Трајно место у нашој полонистици Крешимир Георгијевић је обезбедио расправом Српскохрватска народна песма у пољској књижевности (1936), чије језгро чини студија о Адаму Мицкјевичу и његовим париским предавањима о нашој народној поезији (докторат брањен 1934. у Прагу). Овој средишњој студији додате су на почетку нове партије текста (о Казимјежу Брођињском и Аугусту Бјеловском као преводиоцима наших народних песама), а за њом још одељци о Јузефу Бохдану Залеском, Роману Зморском, потом Изидору Коперњицком и др. пољским преводиоцима после Мицкјевичевих предавања. У проучавању превода Георгијевић је у потпуности приврженик позитивистичког метода "констатовања грешака", чија је детаљна анализа и класификација једини основ за извођење закључака о начину рада појединих преводилаца. Део о Мицкјевичу детаљно разматра његове погледе на јужнословенски фолклор и пружа богат материјал о песниковим изворима за предавања о нашој народној песми. И поред неких својих недостатака, ова је књига објединила дотад највећи чињенички корпус о рецепцији српске (српскохрватске) народне поезије у пољској књижевности и већ као таква стекла незаобилазно место у својој области.
Георгијевић научно није често посезао за пољском књижевношћу, али јој је приступао као компетентни есејиста и популаризатор. Заслуга му је у томе, на пример, што је широј српској читалачкој публици краћим огледима и преводима први скренуо пажњу на стваралаштво Марије Домбровске. У више прилика освртао се на годишњице и друге пригодне датуме из пољског књижевног живота, а дао је и низ темељитих, аналитичних предговора преводима пољских дела.
Као преводилац пољске књижевности, Георгијевић се јавља од 1934, када у "Српском књижевном гласнику" објављује песму Сунчани рудник мање познатог пољског песника Адолфа Фјерле и одломак из романа Ноћи и дани Марије Домбровске под насловом Пјотрушева смрт. Изузетно му је значајна антологија Савремене пољске приповетке (1935), где су заступљени тада најактуелнији, живи пољски приповедачи - Анджеј Струг, Пјотр Хојновски, Марија Домбровска, Фердинанд Гетел, Јулијуш Каден-Бандровски, Зофија Налковска, Станислав Василевски, Казимјеж Вјежињски, Густав Морћинек, Јарослав Ивашкјевич, Хелена Богушевска и Корнел Макушињски. После II светског рата Георгијевић је преводио песме Владислава Броњевског, Станислава Ришарда Доброволског, Луцјана Шенвалда од савремених песника, али није запостављао ни класике - Адама Мицкјевича, Зигмунта Красињског, Ципријана Норвида, Адама Асника, Марију Конопњицку. Највећи домети Георгијевића као преводиоца пољске књижевности су роман Лутка Болеслава Пруса (1958; II изд. 1973) и романтичарска драма Небожанска комедија Зигмунта Красињског ("Мостови", 1975).
(*29. XII 1880/10. I 1881, Крагујевац, † 11. XI 1962, Београд), преводилац с пољског. Рођена је као осмо од једанаесторо деце у породици пољског лекара, устаника из 1863, дра Леонарда Лонткјевича, и Катарине Андрејевић. Основну школу и нижу гимназију завршила је у Крагујевцу. По очевој смрти (1892), породица прелази у Београд, а Јованка Лонткјевићева - како је потписивала своје преводе - уписала се у шестогодишњу Вишу женску школу. Са жељом да научи пољски, матерњи језик свога оца - и то да би могла одржавати кореспонденцију са рођацима у Пољској - уписала се као ванредни студент 1902. године на Филозофски факултет Велике школе. Студије није привела крају. Преводилаштвом с пољског бавила се углавном пре удаје (1911) за дипломату, политичара и књижевника Миту Димитријевића (1879-1952).
Радован Кошутић је одмах запазио Лонткјевићеву као успешног и даровитог студента, те је, и поред професорове пословичне строгости, између наставника и студента остварен срдачан контакт.[17] Кошутић ју је - као и све своје ученике - свесрдно подстицао на превођење пољске књижевности. Њен домаћи рад био је превод Сјенкјевичеве приповетке Из мемоара познањског учитеља, који је касније и објављен у "Српском књижевном гласнику" (1905).
Јованка Лонткјевићева је сарађивала у "Књижевној недељи", "Српском књижевном гласнику", "Делу", "Босанској вили", "Звезди" и др.
За Лонткјевићеву се не би могло рећи да је била плодан преводилац пољске књижевности, али - осим по квалитету својих превода - значајна је по томе што је прва прегла да упозна српску публику са славним Сјенкјевичевим романом Без догме. Тај је роман био уједно и њен преводилачки деби: "Књижевна недеља" Симе Пандуровића доносила га је за све време свога излажења (1904-1905). Ипак, у овоме преводу Сјенкјевичев роман се никада није појавио у целини: једини траг о његовом постојању заправо су 22 наставка (једва четвртина романа) из "Књижевне недеље". По завршетку I светског рата Српска књижевна задруга била је заинтересована за објављивање романа у целини и рукопис је, ради коначне редакције, послат преводиоцу (тада већ госпођи Димитријевић) у Петроград, где је њен супруг службовао као дипломата. Међутим, игром судбине, при евакуацији српског посланства из Русије, 1919, заједно са целим вагоном личних ствари породице Димитријевић, у неповрат је отишао и превод Без догме. Тек тада, пошто је Лонткјевићева, могућно, одбила да преводи Сјенкјевичев роман из почетка, Милорад Јанковић - иначе, њен колега са студија - почео је да објављује сопствени превод у "Мисли", који је убрзо потом наставио Лазар Кнежевић.
Поред Сјенкјевича, Јованка Лонткјевићева је преводила краће приповетке Болеслава Пруса (О распусту и Воли-не воли, 1906) и Елизе Ожешкове (Свјетлост у руинама, 1909; Одјек, 1912[18]). Превела је, према пољском преводу, и Мицкјевичеву хумореску Ко да буде муж?, изворно написану на француском језику.
(*12/25. XII 1907, Врела на Језерима [Жабљак, Црна Гора], †16. III 1997, Београд), историчар, библиограф и публициста. Основно и средње образовање стицао је у Пљевљима и на Цетињу, а 1930. године уписао се на Богословски факултет Београдског универзитета. Као студент треће године, од 1932/33. школске године, добио је владину стипендију за наставак студија на Варшавском универзитету. Првобитно одабраним теолошким студијама придодао је још право и историју - области хуманистике према којима је, нарочито другој, одраније гајио велике склоности. Дурковићеве студије у Варшави подударају се са врхунцем научне и педагошке делатности великих имена пољске историографије - Марцелија Ханделсмана, Оскара Халецког, Вацлава Токажа и др.
Дурковић је студије на Варшавском универзитету завршио 1935. године и одмах приступио изради докторске тезе о Његошу, под менторством О. Халецког, али и очигледним утицајем М. Ханделсмана. Титулу доктора филозофије стекао је 1937, а већ наредне, 1938. године из штампе је изишла његова теза Петар II Петровић Његош (1813-1851).
Радио је, почев од 1936. као лектор српскохрватског језика на Институту за студије Истока (Instytut Wschodni) у Варшави и на томе послу дочекао почетак II светског рата. Септембра 1939. Дурковић је као добровољац учествовао у одбрани пољске престонице. После слома Пољске депортован је у Југославију, где је од пролећа 1940. активно радио на прикупљању помоћи за пољске избеглице. Учествовао је потом и у априлском рату 1941, а немачку окупацију провео је махом у Београду. Непосредно после рата, 1945, постављен је за доцента Филозофског факултета у Београду, а 1951. изабран је у звање ванредног професора. Између 1945. и 1947. године био је и на дужности управника Патријаршијске библиотеке у Београду. Од 1954. све до пензионисања 1977. провео је на раду у Универзитетској библиотеци у Београду, од 1959. године - у звању научног саветника.
Вишеструке заслуге Љ. Дурковића-Јакшића за пољски народ, популарисање његове културе и ширење знања о пољско-југословенским односима награђене су бројним признањима међу којима - официрским крстом Polonia Restituta, почасним докторатом Универзитета "Адам Мицкјевич" у Познању, признањем Савеза библиотекара Пољске итд.
Сарађивао је у многим пољским и српским књижевним и научним гласилима и дневним листовима, међу којима су: "Przegląd Polsko-Jugosłowiański", "Lech", "Wschód-Orient", "Kurier Warszawski" и др., а затим "Правда", "Зета", "Југословенски историјски часопис", односно "Историјски часопис", "Годишњак града Београда", "Библиотекар", "Гласник СПЦ", "Православље"…
Веома плодан научник, заљубљеник у архивски рад, врстан његошолог, историчар СПЦ, културни историчар Србије и Црне Горе, посебно запажен као историчар књижарства и библиотекарства, Љ. Дурковић-Јакшић је заузео и једно од најистакнутијих места у српској полонистици - премда не као филолог, већ као историчар пољско-југословенских и пољско-српских односа. На то занимљиво и изазовно, а пре њега релативно мало истражено поље Дурковића су одвела архивска истраживања за његов докторски рад. Преко личности кнеза Адама Чарториског, његове дипломатско-обавештајне мреже, његовог словенског програма, а посебно политике на Балкану - што је тема бројних мањих Дурковићевих чланака на пољском и српском језику још од тридесетих година XX века - посебно се заинтересовао за личност и дело Адама Мицкјевича, као и за одјеке његовога рада у југословенским земљама. На тај начин озбиљно је зашао и у домен књижевне историје.
Од преко четири стотине објављених радова Љ. Дурковића-Јакшића овде спомињемо две синтезе од непроцењивог значаја за познавање пољско-српских односа у целини.
У књизи Југословенско-пољска сарадња 1772-1840 (1971; на пољском: Z dziejów stosunków jugosłowiańsko-polskich 1772-1840, 1977) Дурковић компетентно прати развој узајамног познавања Пољака и Јужних Словена, политичких и културних додира почев од деоба Пољске закључно са тзв. Великом емиграцијом, при чему настоји да равномерно заступи обе тачке гледишта - пољску и јужнословенску - као и да начини баланс између самих јужнословенских земаља. Књизи би се можда могло замерити на хетерогености материјала или на неједнакости значаја презентованих појава (што је условљено релативном тескобом хронолошких граница и тежњом ка аналитичности), но несумњиво је да је реч о компендијуму пољско-јужнословенских односа и правој библиографској ризници.
Својеврстан наставак ове књиге је следећа - Мицкјевич и Југословени (1987; у пољском преводу књига се појавила пре оригинала - 1984). И поред 'монографског' наслова, уочава се сродан методолошки поступак: настојање да се сагледа двосмерност односа и да се покрије највећи део бившег југословенског простора. При томе, Мицкјевич не служи толико као 'насловна', колико као средишња личност у широком контексту догађајне историје Европе и Балкана у времену које се знатним делом надовезује на горњу границу Југословенско-пољске сарадње, а завршава шездесетим годинама XIX века, дакле, исходом Кримског рата и природном смрћу политике кнеза Чарториског.
Прикупљањем низа проблемских студија и чланака са пољско-јужнословенском тематиком - нпр., о учешћу пољских официра у српском покрету у Војводини 1848-1849, о пољско-југословенској сарадњи у Паризу у исто време, о сарадњи Војћеха Цибулског са Јужним Словенима, о војевању пољских официра под Омер-пашом у Босни 1850-1851, о месту пољских револуционара у животу Београда крајем педесетих и почетком шездесетих година XIX века итд. - могла би се начинити и трећа, ништа мање значајна Дурковићева књига из ове области.
За жаљење је што Љ. Дурковић-Јакшић као историчар пољско-српских односа још увек нема правога настављача међу нашим и пољским историографима.
(*10/23. XII 1908, Београд, †23. III 1995, Београд), историчар књижевности, слависта-компаратиста, лингвиста, преводилац с пољског, професор Београдског универзитета. Основну школу учио је у Вражогрнцу и Зајечару. Гимназијско образовање стицао је наизменично у Београду и Зајечару, где је матурирао 1927. Исте године уписао се на Филозофски факултет у Београду на XIII групу предмета - историја југословенске књижевности, српскохрватски језик са старословенским, народна историја, француски и руски језик. Ван програма своје групе студирао је пољски језик и књижевност код Радована Кошутића и Петра Ђорђића. Дипломирао је у редовном року 1931, а школску 1932/33. годину провео је као стипендиста у Пољској, где је на Варшавском универзитету слушао предавања угледних полониста - Јузефа Ујејског, Броњислава Губриновича, Зигмунта Швејковског, Витолда Дорошевског и др.
Године 1933. Живановић је изабран за асистента за историју југословенске књижевности код Павла Поповића, који му је сугерисао тему за докторску тезу: Срби и пољска књижевност (1800-1871) и тиме га трајно усмерио ка пољско-српској књижевној компаратистици. Дисертација - први такав рад о пријему пољске књижевности код нас - одбрањена је 1939, а штампана почетком 1941.
Од априла 1941. Живановић је у немачком заробљеништву, одакле је пуштен марта 1942, на залагање - како се касније испоставило - Алојза Шмауса. Остатак рата провео је у Београду, радећи кратко у Народној библиотеци, а потом на Универзитету. У лето 1945. отпуштен је као неподобан, без права жалбе. Од 1947. био је редактор у "Просвети", од 1948. лектор у Народном позоришту, од 1951. до 1954. доцент, а касније (до 1967) хонорарни професор Позоришне академије, где је предавао савремену српскохрватску акцентуацију. Захваљујући заузимању проф. Радована Лалића, 1954. године враћен је на Универзитет, где је најпре ванредни, а од 1959. редовни професор на групи за пољски језик и књижевност Филозофског и касније Филолошког факултета. Као научник и педагог био је активан и низ година после пензионисања 1978. Био је члан Одбора за проучавање књижевности САНУ и главни уредник пољско-српскохрватског речника САНУ. За научни допринос и заслуге у ширењу пољске културе одликован је докторатом honoris causa Вроцлавског универзитета - на предлог проф. Маријана Јакубјеца - официрским крстом Polonia Restituta, медаљом "Заслужан за пољску културу" и Годишњом наградом Пољског центра UNESCO-a.
Пре II светског рата Живановић је, у својству помоћног секретара, био члан редакције "Прилога за КЈИФ" П. Поповића и потом њихов дугогодишњи сарадник, а касније члан редакције и главни уредник "Анала Филолошког факултета". Сарађивао је у бројним домаћим и страним часописима и листовима, међу којима су најважнији: "Венац", "Српски књижевни гласник", "Летопис Матице српске", "Политика", "Ковчежић", "Зборник за славистику", затим пољски "Ruch Słowiański", "Pamiętnik Literacki", "Pamiętnik Słowiański", "Przegląd Humanistyczny", чешка "Slavia" и др.
Ђорђе Живановић се компетентно огледао у неколиким областима словенске филологије: историји међусловенских књижевних и културних веза, историји пољске и српске књижевности, пољском језику и савременој српској акцентуацији.
Од првих корака у науци Живановић почиње да истражује контакте наших књижевних посленика са Пољацима и њиховим литерарним наслеђем. Тридесетих година писао је о Доситеју и Пољацима, Вуку и пољском музичару Мирецком, Мицкјевичу и Његошу, Павлу Соларићу и Змају према Пољацима. Дисертација Срби и пољска књижевност (1800-1871), иако комплетна и заокружена књига, отворила је низ нових проблема усмеравајући пажњу и на књижевност новијих раздобља. Тако је настао низ радова о Мицкјевичу и Србима, посебно српској народној поезији, студије о рецепцији дела Михала Чајковског, Александра Фредра, Хенрика Сјенкјевича, Марије Конопњицке у нас, као и о одјецима дела пољских писаца у опусу српских и хрватских стваралаца - Станка Враза, Аугуста Шеное, Милорада Шапчанина, Јосипа Еугена Томића, Јована Дучића и др. Поред пољско-српске компаратистике, Живановић је дао један број прилога о пољско-руским, словачко-српским и словачко-пољским књижевним везама, не издвајајући никада те појаве из широког словенског контекста.
Проблемима чисто пољске књижевне историје Живановић је приступао ређе, а карактеристична му је у том погледу младалачка књига Адам Мицкјевич и његов 'Пан Тадија' (1935).
Као историчар српске књижевности, Живановић се бавио различитим периодима: од књижевности средњега века (Константин Михаиловић из Островице), преко Стерије (књига Стеријине полемике, 1985), Магарашевића (књига Георгије Магарашевић 1793-1830, 1976), Вука (бројни радови у "Ковчежићу", необјављена монографија Вуково акцентовање), Даничића, Јована Илића, до Лазе Костића, Стевана Сремца или Ива Андрића. Најзначајнији Живановићев допринос у овој области свакако је серија радова о српском писцу из XV века Константину из Островице, као и превод и реконструкција на пољском и чешком сачуваног Константиновог дела Јаничареве успомене или Турска хроника (изд. САНУ, 1959). У рукопису је остала синтеза његовог бављења Константином - опширна монографија о писцу и његовом делу, предата Одбору за проучавање књижевности САНУ.
Живановић се рано суочио са проблемима практичне наставе пољског језика међу Србима. Поводом планираног, али неодржаног соколског слета у Варшави 1935, он је 1934. водио курс пољског језика на радију, од чега је настала књига Практични уџбеник пољског језика (1934). То је била припрема за каснији Пољски у 100 лекција (1971), али и за изузетан универзитетски уџбеник пољског језика - Пољске примере (1967). Велика двотомна граматика пољског језика (фонетика и морфологија) такође му је остала у рукопису.
Пољској књижевности није приступао само научно, већ и као врстан преводилац и популаризатор. За "Политикин" фељтон (1938-1941) превео је 25 кратких прича савремених пољских аутора, сарађивао је на припреми Антологије савремених приповедача Западних Словена (1938 [1941!]), а остаће забележен као преводилац најпопуларније пољске књиге код нас - омладинског романа Кроз пустињу и прашуму Хенрика Сјенкјевича. Следе: Пан Володијовски Х. Сјенкјевича и Сељаци Владислава Рејмонта (превод заједно са Војиславом Поповићем), затим Бескућници Стефана Жеромског, Златни прозори Адолфа Рудњицког, Девојка и голубови Јарослава Ивашкјевича и др.
Личну библиотеку завештао је Катедри за славистику Филолошког факултета у Београду, а оставио је богату архиву и веома занимљиву кореспонденцију.
(*21. XII 1881/2. I 1882, Бошњани, срез Лепенички, † 31. VIII 1950, Београд), преводилац с пољског, професор. Између 1900. и 1905. студирао је VII групу предмета на Филозофском факултету Велике школе - српски језик и словенску филологију код Александра Белића и пољски језик и књижевност код Радована Кошутића. Године 1904. боравио је неколико месеци у Сјерадзу (Пољска), где је усавршавао пољски језик. Радни век провео је у просвети, а пензионисан је 1924. године као инспектор Министарства просвете. Милорад Јанковић је био суоснивач књижевног часописа "Мисао" (1919) и дуже време његов власник.
Сарађивао је у "Књижевној недељи", "Делу", "Српском књижевном гласнику" и "Политици".
У вези с пољском књижевношћу Јанковић се први пут огласио у "Књижевној недељи" 1904, али не као преводилац, већ као критичар - написом Један нетачан превод. Текст се односио на роман Хенрика Сјенкјевича Породица Полањецких у преводу Чедомиља Петровића, који је "Дело" доносило у наставцима (1902-1905). Иако врло оштар, Јанковић се представио као компетентан критичар и, што је најважније, добар зналац пољског језика.
Милорад Јанковић није био нарочито плодан бројем својих превода, али га њихов квалитет сврстава међу наше најбоље преводиоце с пољског. Први превод, настао за боравка у Сјерадзу, а публикован у "Делу" 1905, била је приповетка Болеслава Пруса Легенда старога Египта. Исте године објавио је врло добре преводе приповедака Стара мајка Е. Ожешкове и Сени Б. Пруса (обе: "Српски књижевни гласник"). У "Политици" је 1905. штампао Сјенкјевичеву беседу у Стокхолму приликом доделе Нобелове награде. Наредне године превео је за "Дело" приповетку Остварени снови Клеменса Јуноше (Шањавског), а први велики преводилачки подухват био му је роман Марије Рођевичувне Плави ("Дело", 1907).
За III књигу из серије Приповетке (Забавник СКЗ) 1908. г., на препоруку Радована Кошутића, Јанковић је превео приповетку Крпа К. Јуноше. Исте године Народно позориште је приказивало комад Влођимјежа Пежињског Лакомислена сестра у његовом преводу. Највећи успех Јанковић је постигао Сјенкјевичевим омладинским романом Кроз пустињу и прашуму (1912), у сопственом издању. Између ратова овај је роман доживео још два издања, а - ако се не рачуна првих неколико табака романа Без догме у "Мисли" 1919, који је потом наставио Лазар Кнежевић - Јанковић је превео још само дечију књигу Корнела Макушињског Чудне приче (1922).
У неколико наврата Милорад Јанковић се оглашавао текстовима о појединим пољским писцима и приказима пољских књига и часописа. Спомена су вредна нарочито два написа: Елиза Ожешкова ("Српски књижевни гласник", 1905) и Марија Конопњицка ("Дело", 1913).
БИОГРАФСКИ ПОДАЦИ: Историјски архив Београда. Управа града Београда. Централна пријавница. Картотека житеља; Архив на Новом гробљу. Регистар - Књига сахрањених.
(*9/21. XI 1889, Огулин, † јесен 1944, Лозница), есејиста, преводилац с пољског и руског, књижевник, средњошколски професор. Основну школу учио је у Госпићу, а гимназију у Загребу, где је и матурирао 1906. Апсолвирао је на Филозофском факултету Свеучилишта у Загребу 1912, а дипломирао је на Филозофском факултету у Београду 1921. Професорски испит положио је 1930.
Од марта 1914. до избијања I светског рата био је "привремени предметни учитељ" у зајечарској гимназији; као аустријски држављанин, одазвао се мобилизацији и рат је провео на италијанском фронту. Између 1919. и 1928. предавао је у гимназијама у Земуну, Сремским Карловцима, Руми, Сремској Митровици, II мешовитој у Београду, поново у Земуну, затим у Славонском Броду, II мушкој у Београду и Шапцу. После краткотрајне службе у Државном архиву у Београду, предавао је у Трговачкој академији у Земуну (1928-1937) и у мушкој гимназији у Новом Саду (1937-1941), а од јуна 1941. до пензионисања априла 1944. радио је у гимназији у Лозници.
Разноврсне прилоге објављивао је у часописима и листовима "Бранково коло", "Демократија", "Претеча", "Критика" (Београд), "Време", "Летопис Матице српске".
Калинић је пољски језик могао научити још у време својих студија у Загребу, за време рата (на италијанском фронту у аустро-угарској војсци било је много ландверских јединица из Малопољске), а пошто се с прилозима из пољске књижевности јавља тек од краја двадесетих година, могао је после рата похађати и наставу код Радована Кошутића.
Као преводилац Калинић није објављивао много. Из пољске књижевности публиковао је три превода, и то песму Јулијуша Словацког Мој тестамент и одломак из романтичарске драме Зигмунта Красињског Небожја комедија. Сцена из луднице (оба: "Претеча", 1928), а књигу Фердинанда Антоњија Осендовског Робови сунца штампао је у Загребу, у "Забавној библиотеци" др Николе Андрића (1928). У рукопису му је остао превод романа Болеслава Пруса Фараон. Прегршт информација о Калинићевим преводилачким плановима пружају одломци из кореспонденције са Јулијем Бенешићем, које је објавио Лех Пажђерски (1986).
Уз своје преводе Словацког и Красињског Калинић је у "Претечи" објавио и исцрпне написе о пољским песницима. Нарочито се занимајући за пољски романтизам, а поводом навршавања века од пољског Новембарског устанка (1830-1831), штампао је информативни преглед Стогодишњица пољске емигрантске књижевности ("Критика", 1932), где је представио Мицкјевича, Словацког и Красињског. Словацком се вратио још једном, у дотад најобимнијој студији о овом песнику код нас ("Летопис МС", 1937). Осим тога, добро познавање проблематике показао је у написима о Т. Т. Јежу као писцу романа са јужнословенском тематиком и његовом боравку у Србији ("Време", 1932; "Летопис МС", 1934). Најрепрезентативнија му је студија Историјски романи Х. Сјенкјевича ("Летопис МС", 1939), а спомена је вредан и нешто раније публиковани есеј о пољском модернисти Владиславу Рејмонту ("Критика", 1932).
Калинић је с руског преводио, између осталог, Чехова и Леонида Андрејева; највећи му је подухват на том пољу роман А. К. Толстоја Кнез сребрни ("Демократија", 1922). Поред тога, за "Бранково коло" (1911) писао је о Хамсуну, а до 1914. у истом листу је објавио и више оригиналних приповедака.
(*12/24. VIII 1876, Јагњило, смедеревски крај, † 11. II 1932, Београд), преводилац с пољског, лексикограф, гимназијски професор. Основну школу похађао је у Јагњилу, а гимназију у Београду, где је, у II мушкој, матурирао 1895. Исте године уписао се на Филозофски факултет Велике школе, где је студирао француски са латинским и српски језик и књижевност и - као прва генерација у историји школе - пољски и руски језик и књижевност код Радована Кошутића; дипломирао је 1899. Годину дана 1899/1900. провео је у Паризу на студијама француског језика. По повратку запослио се 1901. као суплент II мушке гимназије у Београду, одакле је 1902. премештен у Врање, а 1906, по положеном професорском испиту, постављен је за професора гимназије у Крушевцу. Од 1912. радио је као секретар у Министарству просвете. Прешао је преко Албаније 1915. и из Скадра је руководио прихватом и евакуацијом српских ђака; као делегат Министарства просвете организовао је смештај и школовање српске омладине у Ајачију на Корзици. У Београд се вратио 1919. настављајући службу у Министарству просвете, где је једно време био инспектор, затим начелник Општег одељења; кратко је вршио дужност управника Државне штампарије. Од 1922. до смрти био је директор I мушке гимназије у Београду. Кнежевић је био члан и, кратко, потпредседник Главног просветног савета Краљевине СХС. У два наврата биран је за председника београдске секције Југословенског професорског друштва, па је у том својству учествовао на међународним конгресима професора у Варшави 1924. (тада је први и једини пут посетио Пољску) и Букурешту 1928. године. Један је од оснивача Пољско-југословенског клуба 1925. и кратко време његов председник. Био је носилац Ордена св. Саве, Polonia Restituta и француске Легије части.
Сарадник је бројних часописа и листова: "Нова искра", "Дело", "Звезда", "Коло", "Српски књижевни гласник", "Одјек", "Босанска вила", "Вечерње новости", "Мисао", "Демократија", "Будућност", "Венац", "Страни преглед" и др.
Свој преводилачки и популаризаторски рад на пољској књижевности Лазар Кнежевић је започео још као студент четврте године. Први публиковани превод била му је приповетка Анђео Хенрика Сјенкјевича у 1. броју тек покренуте "Нове искре" (1899). Од тада се определио углавном за прозу пољских позитивиста (реалиста) и оних модерниста који су задржали реалистички приповедачки поступак. Ретко је преводио поезију.
До I светског рата у периодици је публиковао прозу Х. Сјенкјевича (У жупном приморју, 1899; Басна, 1903; Палилац на фару, Бартек победилац, 1905. итд.), Болеслава Пруса (Михалко, 1900; Повратни талас, 1902), Елизе Ожешкове (Чудноват човек, Далеко, 1906; Каријере, Милорд, 1912; Ситанце, 1913), Јузефе Савицке-Остоје (Оргуљаш, 1899; Рођака, 1900; Писмо, 1903), Адама Шимањског (Столар Коваљски, 1899; Сруљ из Љубартова, 1903; Пан Јенджеј Кравчиковски, 1912). Први је српској публици представио Вацлава Сјерошевског, и то приповетком Освит ("Коло", 1902), а уследила је затим натуралистичка приповест Дно јада (1909), па приповетке Хајлах и У јесен (1912). Аутор је првог и јединог превода пољске модернисткиње Марије Коморњицке (песма у прози Захвалност, 1902). Ту су још Стефан Жеромски (Искушење, Заборав, 1912) и Владислав Рејмонт (Кучка, 1912; Састанак, 1914). За "Босанску вилу" Кнежевић је 1913. године превео (у прози) три песме Марије Конопњицке и дао свој најбољи песнички превод - поему Отац помрлих од куге у Ел-Аришу Јулијуша Словацког.
Пре 1914. публиковао је и три значајне и тада веома популарне књиге - Мртву стражу Болеслава Пруса (1907), Огњем и мачем (1910) и Quo vadis? (1913) Хенрика Сјенкјевича. За Народно позориште превео је трагикомедију Њих четворо Габријеле Заполске (премијера 1913).
После рата Лазар Кнежевић наставља са превођењем истих аутора; нова су само два имена - Адам Мицкјевич с баладом Бекство (1921) у прозном преводу и Густав Дањиловски с приповетком Зимски капутић (1919). Непосредно по повратку са Корзике, 1919, наставио је превод романа Без догме Х. Сјенкјевича, који је за "Мисао" започео Милорад Ст. Јанковић; роман је штампан и засебно 1920 [1921!]. У "Демократији" је у наставцима објављивао и Сјенкјевичев роман Легије (1922); осим приповести Преко прерија истога писца ("Венац", 1927), ту је још и У леду В. Сјерошевског ("Будућност", 1922) и неколико приповедака С. Жеромског. Од махом раније већ публикованих превода Сјенкјевича (Бартек победилац, Палилац на кули светиљи, Анђео и У жупноме приморју) и Ожешкове (Милорд и Чудноват човек) Кнежевић је начинио и о свом трошку издао три књиге Изабраних дела пољске књижевности (I-II, 1921; III, 1925).
За Кнежевићевог живота, поред нових издања Quo vadis? и Огњем и мачем, засебно се појавио Сјенкјевичев Потоп (1931), Вал се враћа Б. Пруса (1922), репрезентативни двотомник Рејмонтових приповедака Изабрана дела (I, 1929; III, 1930) и Магнат Марије Рођевичувне (1931). Посмртно су му издати Сјенкјевичеви Крсташи (1935) и изабране приповетке С. Жеромског и В. Сјерошевског у једној књизи (1939). Романи Quo vadis?, Огњем и мачем и Потоп Х. Сјенкјевича доживели су после II светског рата више издања. У рукопису је остао превод Сјенкјевичевог романа На пољу славе.
О пољској књижевности Лазар Кнежевић није писао ни много ни често. Осим пригодних бележака-некролога о Жеромском и Рејмонту, пажње је вредан текст његовог предавања на свечаној академији поводом преноса Сјенкјевичевог праха у Варшаву (1924), штампан под насловом Хенрик Сјенкјевич (1846-1916) у "Српском књижевном гласнику" 1924, као и чланак Један пољски преводилац наше народне поезије: Јузеф Бохдан Залески (1802-18[8]6) у "Страном прегледу" (1928).
За Лазара Кнежевића може се без ограда рећи да је прославио пољску књигу у нашој средини. Као добар познавалац пре свега српског језика и врстан стилиста стекао је трајно место у нашој култури: неки његови преводи још су и данас у читалачком оптицају.
Поред свих превода из пољске књижевности, Кнежевић је с руског превео Просидбу А. Чехова за Народно позориште, а и један број чланака из књижевности са француског. Аутор је Француско-српског речника (1927), око којег је почетком тридесетих година планула полемика, те је Кнежевић објавио и две полемичке брошуре: Једна вашарска реклама (1930) и Само истина о француско-српским речницима (1931). У картицама му је остао велики српско-француски речник, који је, заједно са целокупном рукописном заоставштином, пропао у бомбардовању током II светског рата.
(*20. II/4. III 1866, Рума, † 9. IV 1949, Банатско Опово), српски слависта, версолог и књижевник, професор Београдског универзитета.
Са пољским језиком и књижевношћу Кошутић се могао срести још као ђак Новосадске гимназије (1882-1885), и то у литерарној дружини "Слога" где је тада био активан и нешто старији Никола Манојловић-Рајко.
Пољска филологија ће, међутим, заузети истакнуто место у славистичком образовању које је стицао великим европским центрима, посебно у Кракову и Лавову (1887-1889). У Кракову је слушао Луцјана Малиновског, једнога од пионира словенске дијалектологије, Станислава Тарновског, историчара пољске књижевности и критичара, као и Станислава Смолку, истакнутог представника тзв. краковске историјске школе. У Лавову је похађао и часове књижевног историчара Романа Пилата, приврженика филолошког метода у пољској науци о књижевности, и Антоњија Калине, историчара словенских језика. За време студија Кошутић је активно научио пољски језик, а стекао је и бројна познанства. Нпр., на пропутовању из Лавова за Петроград, највероватније почетком 1889, упознао се у Гродну са славном књижевницом Елизом Ожешковом, с којом је касније водио занимљиву преписку.
По спроведеном "стечају", решењем министра просвете и црквених дела од 1. јануара 1895, Кошутић је постављен за "привременог учитеља руског, пољског и чешког језика и књижевности" на Великој школи, чиме је после дужег прекида (од 1882) обновљена наша универзитетска славистика. Ступивши на дужност, Кошутић се најпре латио израде хрестоматије пољских књижевних текстова. Његова преписка са Ожешковом (издао ју је С. Суботин 1968) пружа драгоцена обавештења о настајању те књиге и увид у не мали допринос пољске списатељице њеном коначном облику. Примере књижевног језика пољског из 1896, ту прву, дуго времена заборављену хрестоматију, а заправо зналачки састављену, богату и актуелну антологију пољске књижевности XIX века., поново је открио и описао Ђ. Живановић 1982, а темељито проучио М. Топић 1996. године.
Тек други корак у комплетирању полонистичких уџбеника била је израда граматике, у чијем се састављању Кошутић, несумњиво, консултовао са пољским лингвистом и лексикографом, а својим пријатељем Адамом Антоњијем Крињским. Граматику пољскога језика, засад још увек једино публиковано дело те врсте на српском језику, Кошутић је објавио 1898. По својој грађи Граматика антиципира потоња епохална Кошутићева дела из области руског језика - чине је четири дела: Гласови, Облици, Непроменљиве речи и Правила о правопису. За време у којем се појавила Граматика је била веома модерна, а на најбољи начин, диференцијалним приступом језичким чињеницама, спојила је у себи два квалитета: теоријску супериорност и примењени педагошки карактер. За Граматику је Кошутић награђен докторатом honoris causa Јагјелоњског универзитета 1900. године.
Добро позната пољска хрестоматија Примери књижевнога језика пољског појавила се 1901. Део који је посвећен књижевним текстовима краћи је у односу на прве Примере за читавих 8 табака и то више није само антологија бирана по књижевноисторијском и естетском критеријуму. Текстовима су додате подробне Напомене, затим биобиблиографије писаца чији су текстови унети у књигу и, најпосле, можда највреднији део књиге - Речник у којем је пољско-српски лексички материјал из текстова, осим граматички и семантички, објашњен и етимолошки. И овај је уџбеник изузетно актуелан. У раду на њему Кошутић је добио драгоцену помоћ од пољских научника: А. А. Крињског, Јана Карловича и Јана Бодуена де Куртене. Савремен је и одељак о писцима; тих тридесет одредница, од којих су неке прави есеји, рађено је према грађи коју је Стефан Демби спремао за свој Албум пољских писаца (Album pisarzy polskich, 1901). На овоме уџбенику, уз ослонац на Граматику, одшколовале су се читаве генерације полониста, али и много самоука.
У практичној настави словенских језика, па и пољског Кошутић није одвајао језик од књижевности, већ је учење језика, по њему, служило разумевању и одгонетању књижевног дела. Стога је у наставном процесу посебно издвајао превођење, настојећи да одшколује квалификоване преводиоце. За домаћи рад задавао је превод обично неке приповетке, а најбоље међу њима је и објављивао. Тако су дебитовали многи његови ђаци - Лазар Кнежевић, Косара Бобићева, Милорад Јанковић, Јованка Лонткјевићева и др.
Сам Кошутић је с пољског превео само две приповетке - Оргуљаш из Поникла Хенрика Сјенкјевича (1898) и Анта (1899) Болеслава Пруса у I и II књизи серије Приповетке. Преводи из туђе књижевности Српске књижевне задруге.
(*XII 1864, Слатина [Славонија], † 11/23. VII 1897, Слатина), преводилац с пољског, руског, чешког и немачког, песник, православни свештеник. Потекао је из сиромашне занатлијске породице. Рано је остао сироче и у почетку је стицао нередовно образовање. Гимназију је, с прекидима, учио у Сремским Карловцима (до VI разреда), а потом је, кратко, похађао српску препарандију у Загребу. У VII разреду (1883/84) прешао је у новосадску гимназију, где је матурирао 1885. Као благодејанац уписао се 1885. на Богословију у Сремским Карловцима, коју је завршио 1889. Исте године рукоположен је за свештеника добивши при том забачену парохију у Болчу близу Бјеловара, где је остао до краја 1893. Из Болча се преселио у Мељину, а затим 1895. у Пакрац, где је био катихета у учитељској школи. Пред крај живота добио је парохију у родној Слатини. Изабран је за посланика Српског црквено-народног сабора. Сарађивао је у "Стражилову", "Јавору", "Колу", "Делу" и загребачким "Народним новинама".
Пољски језик Рајко је учио свм још као ђак, а прве преводе с пољског објавио је пре матуре. Велику подршку у том послу добијао је од свога наставника Јована Грчића, који је штампао његове радове. Рајко је преводе испрва објављивао углавном у "Стражилову". Почео је од препева, а први објављени била је песма Два анђела Корнела Ујејског (1885); следе Милово сам… Мјечислава Романовског (1886), Жудња и Дар Нарцизе Жмиховске (1888) и Последња успомена на Лауру Јулијуша Словацког. Спомена је вредан посмртно објављен превод Мицкјевичеве песме С очију ми… ("Бранково коло", 1904).
Главне заслуге Рајко је стекао обиљем разноврсних прозних превода с пољског, који сведоче о његовој доброј обавештености и познавању савремених му пољских књижевних прилика. Почео је од Сјенкјевича и први прозни превод му је приповетка Из паметара познањског учитеља (1885), затим Цртице угљеном (1886), обе рађене за "Стражилово", а потом прештампане у првом засебном издању Сјенкјевича код нас - Приповеткама (1887). Од пољских приповедача пажњу су му привукли Адолф Дигасињски, Александер Свјентоховски, Винценти Косјакјевич, Марија Конопњицка и др., а у засебним изборима појавиле су се Новеле Дигасињског (1888), С брда и с дола Елизе Ожешкове и Косјакјевичеве Новеле (1893).
Код тадашње публике били су популарни пољски романи и уопште дуже прозне форме у Рајковом преводу. У периодици је објавио Сјенкјевичеву Хању (1888, засебно 1891), Роман без љубави Михала Балуцког (1889), Лотов цвет Марије Рођевичувне (1890), Црвену капу Јана Захарјасјевича (1892) и данас мало познати историјски роман Адама Креховјецког Мрки вук (1893). За загребачке "Народне новине" превео је Сјенкјевичевог Пана Володијовског (1894-1895), На мртвој стражи Болеслава Пруса (1895-1896), а смрт му је прекинула превођење Ускока Т. Т. Јежа (1897).
Рајко је засебно објавио романе Песник и свет (1887, два издања), Јермола и Мушкобана (оба 1888) Јузефа Игнација Крашевског, затим Палата и чатрља Б. Пруса (1888), Пехарникова кћерка Валеријана Пшиборовског (1893), Простак Е. Ожешкове (1893) и Девајтис М. Рођевичувне (1896).
У више наврата Рајко је писао о пољском књижевном животу и појединим писцима у "Стражилову" (1885-1887) и "Колу" (1889). Посебно треба истаћи зналачке и популарно писане предговоре и поговоре уз књиге превода (нпр., уз Песника и свет Крашевског или Девајтис Рођевичувне). Због своје информативности спомена је вредан преглед Најновије пољско песништво ("Коло", 1889), који је, иако компилативан, добро предочавао панораму пољске поезије после 1864. са њеном укупном традицијом.
Рајко је први у низу наших популаризатора који је овоме послу приступио систематски и који је обавештења тражио и у директним контактима са пољским људима од пера. Зна се да је кореспондирао са Ожешковом и Сјенкјевичем у вези с преводима њихових дела, а да је у интензивнијој преписци био и са писцем Адамом Креховјецким из Лавова и публицистом Леоном Василевским из Петрограда, преводиоцем српске књижевности.
С руског је Рајко преводио Љермонтова и Гаршина, с чешког Јана Неруду, а с немачког и преко немачког читав низ песника - Ленауа, Хајнеа, Уланда, Хердера, Шамисоа, Ф. Рикерта, Гајбела, Хервега, С. Х. Мозентала, Л. Ајхрота, Хафиза, Бернса и др.
Рајкови песнички преводи одликују се мелодичношћу и природношћу стиха, премда је очигледан поступак адаптације текстова према узусима српске поезије омладинског доба. Преводи прозе рађени су пажљиво, са успелим варијацијама стилова, обиљем народских израза и фразеологизама, што је опет једна од одлика тада доминантног књижевног језика.
Као песник Рајко је био познат углавном по ђачкој песми Српска црква; рукописи његових песама чувају се у Библиотеци Матице српске у Новом Саду.
(*1/13. XI 1842, Шабац, † 18. II/3. III 1915, Ниш), филолог, историчар, библиограф, библиотекар, књижевник, преводилац, државник и дипломата; професор Велике школе.
Студије филозофије и права започео је на београдском Лицеју а привео их крају на Великој школи, основаној 1863. године. Његове лицејске студије срећно су се подудариле са доласком Ђуре Даничића за предавача српског језика и словенске филологије, па тако и са првим научно утемељеним информацијама о пољском језику у београдској академској средини. Свакако не без Даничићевог подстицаја, група његових ђака - међу којима и Новаковић - веома солидно је за време студија овладала пољским језиком.
Своје познавање овог словенског језика, занимање за пољску књижевност и добру оријентацију у њој Стојан Новаковић је показао још са непуних двадесет година - преводом Крџалије Михала Чајковског који је током 1862. године у наставцима излазио у "Видовдану". Роман Чајковског наишао је на живо интересовање читалаца, па је наредне, 1863. године штампан и засебно.
Иако превођење пољске књижевности у мору укупних књижевно-научних, јавних и државничких послова Стојана Новаковића заузима једва приметно место, његова делатност на том пољу представља изузетно важну карику у ланцу српског преводилаштва с пољског.
Као уредник "Виле" (1865-1868), Новаковић је у њој објавио неколике своје преводе из пољске књижевности. Ту су се нашли преводи романтичарске приповедачке прозе (Козачка женидба Михала Чајковског [1865] и Тринаест Карола Ћешевског [1868]) и поезије (Мицкјевичева песма Душица моја [1865] и Спавање Црнојевића Иве мало значајнога Карола Пјењковског [1868]). Но пољској књижевности уредник "Виле" поклањао је пажњу и објављујући преводе других својих сарадника - Мите Ракића (Анђа Загорничанка Т. Т. Јежа), Милорада Поповића Шапчанина (песма Два дуба Т. Ленартовича), Симе Поповића (три Мицкјевичеве песме током 1867), Владимира Николића-Илића (Захарјасјевичева Мушица)…
Још у време издавања "Виле", по свој прилици за "Вилу", Новаковић је радио на своме најпознатијем преводу с пољског - преводу Мицкјевичеве песничке приповести Гражина. Превод је у целини довршен с јесени 1868. године. Прве одломке Новаковић је објавио у загребачком "Босиљку" за 1867-1868. годину, а у целини га је штампао готово деценију касније - 1876, у забавнику "Дубровник", и то под насловом Гражина. Приповијетка из Литве. Ћирилична верзија превода, с поднасловом Приповетка литавска, објављена је засебно по истеку још једне деценије - 1886. године у 122. свесци "Народне библиотеке" браће Јовановића. Овај превод, нарочито његова последња верзија, спада у ред најрепрезентативнијих примера српског песничког превода с пољског у XIX веку.
О развоју српске славистике - широко постављене, како би подразумевала науку о источним, али и западним словенским језицима и књижевностима - Стојан Новаковић је бринуо и као министар просвете и члан Државног савета Краљевине Србије. Године 1883. покренуо је, наиме, иницијативу да се наместо катедре за руски језик и књижевност, коју је (1878-1882) држао руски слависта Платон Кулаковски, на Великој школи отвори редовна катедра за словенске језике и књижевности. С тим циљем предложио је, а Академијски савет исте, 1883. године прихватио да се на упражњено место Кулаковског изабере славни пољски лингвиста Јан Бодуен де Куртене. До остваривања ових замисли, међутим, није дошло, а да јесте - путеви српске славистике, па тако и науке о пољском језику и књижевности, били би без сумње битно другачији.
Стојан Новаковић одржавао је шездесетих година XIX века личне пријатељске везе са Теодором Томашем Јежом (Зигмунтом Милковским) и Каролом Пјењковским, књижевницима и дипломатским агентима пољске емиграције у Србији.
Као председник Српске краљевске академије, имао је одлучујућег удела у избору Хенрика Сјенкјевича за њеног иностраног члана (1906).
(*4/16. X 1865, Београд, † 29. I 1957, Београд), књижевник, публициста, преводилац, гимназијски професор; познати београдски козер и боем.
С пољског језика, с којим се могао срести још за време својих студија у различитим центрима у Немачкој, Милорад Павловић није превео много, али је бирао по правилу занимљиве појаве, тада још махом непознате нашој широј публици. Дао је низ углавном слободнијих песничких превода у које је уносио много од сопствене поетике.
Павловић је први код Срба преводио песме пољских позитивиста (реалиста); почео је од Марије Конопњицке - Без крова ("Босанска вила", 1895), Ах, сунашце, кад би сјајно знало… и Не долазим, слављи… (обе: "Дело", 1896); следи затим Адам Асник с песмама Умири се… ("Дело", 1897), Не питај и У часу буре ("Бранково коло", 1898), а ту је још и Мирон (Александер Мишо) с Пролећном песмом ("Нова искра", 1903). Од нарочитог значаја су преводи Јана Каспровича и Казимјежа Тетмајера, јер је преко њих Павловић постао први преводилац представника Младе Пољске (модернизма) на јужнословенском терену. То је Не заборави Јана Каспровича ("Дело", 1896) - заправо одломак из краће поеме W turniach - и Тетмајерова Лирска фантазија са Татре ("Бранково коло", 1898). Из старијих периода пољске књижевности дао је само два песничка превода - Мицкјевичеву баладу Три Будриса ("Бранково коло", 1898) и басну-минијатуру Игнација Красицког Господар и пас ("Наш лист", 1923).
Од прозних дела с пољског Павловић је на почетку века превео хумореску Михала Балуцког Псето што говори и упечатљив, вешто изабран одломак из романа Болеслава Пруса Фараон (оба: "Бранково коло", 1901). Много година касније за београдско "Народно дело" превео је романсирану биографију Лењин Фердинанда Антоњија Осендовског (1933), а круна његовог рада на овоме пољу био је нови превод Сјенкјевичевог романа Quo vadis за истог издавача (1935).
(*21. V/2. VI 1891, Ваљево, † 1938?), историчар књижевности, компаратиста, есејиста и преводилац. Докторску титулу стекао је у Пољској, по свој прилици, на основу расправе Казимјеж Брођињски и српска народна песма (Kazimierz Brodziński i serbska pieśń ludowa, 1924). Сарађивао је у "Мисли", "Вољи", "Животу и раду", "Народној одбрани", "Политици" и др.
У области научне књижевне полонистике Перић је први начео тему преводилачке рецепције српске народне поезије у пољској књижевности. Пионирски је у том погледу сажети рад Наша народа поезија и 'Гусле' Проспера Меримеа у пољској књижевности ("Мисао", 1923), где се расправља о преводима Меримеових мистификација на пољски језик као о одразу стварних интересовања за наш фолклор и у том контексту се представљају текстови Адама Мицкјевича, Александра Хоћка и Антоњија Едварда Одињеца. Од посебног је значаја студија Kazimierz Brodziński i serbska pieśń ludowa, шире утемељена, са знатно богатијим научним апаратом, у којој Перић по фазама прати рад пољског песника Казимјежа Брођињског на превођењу српске народне поезије - од Гетеовог и Хердеровог посредништва, преко сарадње са Валентијем Скороходом-Мајевским, до самосталног читања српских оригинала.
На завидној су научној висини и његови опширни есеји о чисто пољским књижевним темама, објављени у нашој периодици - студија Естетика Ст. Пшибишевског ("Воља", 1928), Артур Гурски ("Мисао", 1930) и Јан Каспрович ("Живот и рад", 1931).
У обиљу краћих прилога и бележака Перић је на страницама периодике пратио књижевни живот у Пољској и предано извештавао о новим књигама, књижевним наградама, јубилејима. Међу његовим популаризаторским текстовима најважнији је преглед пољске књижевне авангарде под насловом Најновија пољска поезија, послат за "Мисао" из Варшаве 1923. године. Чланак нашој публици пружа прва, али поуздана и зналачка обавештења о песницима групе 'Скамандер' - Јулијану Тувиму, Казимјежу Вјежињском, Антоњију Слоњимском, Јарославу Ивашкјевичу и Јану Лехоњу, експресионистима - Јузефу Витлину и Витолду Хулевичу - као и о предводнику формиста Титусу Чижевском.
Перић је с пољског преводио врло мало; два песничка превода публикована у "Мисли" - С мужем си… Ј. Тувима (1922) и Повратак Т. Чижевског (1923) - изузетно су значајна, и то као задуго први преводи пољске авангардне поезије на српски језик. Од пољских прозних дела у видокругу му се нашао Корнел Макушињски као хумориста - хумореска Хасан и његових пет жена, објављена у Словенском хумористикону, I (1926) и књига Хумореске (1927).
Осим с пољског, Перић је преводио, премда опет спорадично, и са других језика. С немачког је превео Стриндбергове Галебове, с чешког хумореске Игњата Хермана, Франтишека Херитеса и Јана Неруде (Чешки хумористи, 1929), а са руског Д. В. Григоровича (Руски хумор, III, 1931).
(*20. X/1. XI 1832, Буковац, Срем, † 25. III/7. IV 1914, Београд), публициста, уредник, историчар, лексикограф, преводилац са немачког, француског, шпанског, руског, чешког, пољског и др., библиотекар Народне библиотеке у Београду. Школовао се у Варадину, Карловцима, Врбасу, Сегедину, Загребу и Бечу, где је, на угледном Терезијануму, матурирао 1851. Докторат правних наука положио је у Бечу 1855. Уређивао је, између осталог, "Седмицу" (1858), "Даницу" (1860-1871), "Српски дневник" (1859-1861), "Напредак" (1864-1869), "Србадију" са Драгутином Ј. Илићем (1883) и др. За све време излажења, 1880-1895, уређивао је и панчевачку "Народну библиотеку" браће Јовановића.
Интересовање за пољску и уопште словенске књижевности Ђорђе Поповић-Даничар могао је стећи и развити током гимназијског школовања, будући да су у то време међу омладином биле популарне идеје словенске узајамности, а прве непосредне контакте с Пољацима и пољским језиком остварити за школовања у Бечу.
Као преводилац пољске књижевности Даничар је почео у "Седмици" 1856. приповетком Козачки Ханибал Лудвика Зјелињског. Наставио је романом Т. Т. Јежа Асен у "Даници" 1863. који је потом 1882. под насловом Асан објавио засебно у "Народној библиотеци", приповетком Добош Казимјежа Владислава Вујћицког ("Даница", 1868) и романом Чајчина могила мало познатога Паулина Стахурског ("Забава Српкињама", додатак "Данице", 1869), који је такође касније, 1888, уврстио у "Народну библиотеку".
Својеврстан корпус чине непотписани уредникови преводи у "Народној библиотеци". Од пољских дела међу њима су најзначајнија: трагедија Миндове, краљ од Леђана (1885) Јулијуша Словацког, два романа Јузефа Игнација Крашевског - Уљана (1883) и Крваво знамење (1886) и две приповести Северина Гошчињског - Страшни стрелац (1881) и Ода (1889). Од мање су књижевне вредности историјска трагедија Јадвига Габријеле Пузињине (1881), роман из малоруског живота Станислава Груђињског Крст у шуми (1887) и моралистички роман Паулине Вилкоњске Отров (1884).
Даничар се потом готово целу деценију није оглашавао с преводима из пољске књижевности, да би 1900. у "Бранковом колу" начинио пионирски избор из лирске прозе пољског модернисте Казимјежа Тетмајера (збирке Меланхолије), која је доцније код Срба стекла такву популарност да су неки наслови превођени и по више десетина пута. Спомена је вредна и приповетка Хенрика Сјенкјевича Сироче (Jamioł), објављена у "Колу" 1901. године.
Као приврженик романтичарске идеологије, Даничар је углавном преводио пољске романтичаре, а изузетке је правио са представницима "поетског" реализма (или појединим таквим делима) и - модернистима. С пољског није превео ништа што би имало било какав призвук натурализма, па би то, бар кад је реч о пољској књижевности, могао бити његов главни преводилачки критеријум.
Свака библиографија, па и ова, тежи исцрпности. Ипак, имајући у виду упућенима добро знани проблем српске историјске библиографије (нарочито кад је реч о периодичним публикацијама), попис превода из пољске књижевности до 1941. који се овом приликом нуди читаочевој пажњи - не може бити коначан. Неки старији библиографски сигнали данас се објективно не могу проверити, јер комплети не тако малога броја периодичних издања (углавном они из фондова Народне библиотеке од пре 6. априла 1941) напросто више не постоје. Довољно је, с друге стране, непосредно прегледати каткад само пола годишта некога листа да би се начинило право библиографско 'откриће'. Стога би, дакле, у блиској будућности требало очекивати и значајније допуне ове листе која је већ знатно премашила 500 јединица.
Библиографија која следи израсла је из базе података на којој је аутор радио, са дужим и краћим прекидима, готово пуну деценију. Полазишта су при томе биле тзв. Јурињак-Бенешићева библиографија (Библиографски преглед хрватских и српских пријевода из пољске литературе од год. 1835. до 1947. [У књизи:] Данашња Пољска. Зборник Друштва за културну сурадњу Хрватске с Пољском. Загреб, 1948, 207-252) и њене допуне (пре свега из пера Ђорђа Живановића), библиографски преглед Стојана Суботина уз одредницу Пољско-југославенски односи у Енциклопедији Југославије, VII књига Библиографије расправа и чланака ЈЛЗ као и поједини томови библиографије пољске књижевности Nowy Korbut. Бројне допуне у односу на почетне информације, квантитативне и квалитативне, резултат су провере де вису највећег дела побележене грађе и непосредног увида у садржај неких српских новина и часописа.
Специфичности библиографског описа захтевају неколико речи објашњења.
Библиографија прати само област књижевности у ужем смислу (тзв. 'лепу', фикционалну књижевност, есеј, критику, књижевну историју…), а изоставља друге области хуманистике: историју, право, етнологију итд. Критеријум за увршћивање у библиографију јесте услов да је текст на било који начин публикован - штампан у неком периодичном издању (лист, часопис, годишњак, алманах…), у зборнику, књизи, или пак изведен у позоришту. Као посебне јединице регистрована су сва састављачу знана поновљена издања, а изузетак је, ради уштеде простора, учињен само кад је реч о позоришним представама: оне се хронолошки региструју само према првој премијери, док се у наставку одреднице дају подаци о премијерама у другим градовима и позоришним кућама, репризама и обновама.
За ову прилику, због могућности аутоматског претраживања, имена пољских писаца дата су у оригиналном облику.
Име преводиоца следи после косе црте "/".
Имена у облим заградама "( )" означавају права имена пољских писаца, а код преводилаца разрешене иницијале или псеудониме, као и утврђено ауторство непотписаних текстова.
У угластим заградама "[]" дају се различита обавештења, нпр. о садржају књига или о каквим другим посебностима библиографских јединица.
Симболом "[?]" означавају се аноними или аутору непознати пољски писци и наши преводиоци.
Остали упитници означавају различите недоумице, претпоставке, недостајуће бројеве страна, свезака, датуме и сл.
У библиографији се користе уобичајене скраћенице - СКЗ за Српску књижевну задругу, ЛМС за "Летопис Матице српске" (изузев у првим деценијама XIX века, када је "Летопис" често мењао име) и СКГ за "Српски књижевни гласник" (НС - нова серија).
Јединице у периодици у највећем броју случајева снабдевене су, поред године, и годиштем; изузетак је "Српски књижевни гласник", чије је излажење углавном општепознато, као и "Венац", код којег се број књиге поклапа са годиштем излажења.
Ради уштеде простора, у библиографским описима изостављају се скраћенице типа 'књ.', 'св.', 'бр.', 'стр.' итд., сем у случајевима када би могло доћи до забуне. Дакле, примера ради, запис: "Мисао, Београд, XI/1929, XXXI/ 233/236, 81-83" значи: часопис "Мисао", Београд, за 1929, год. XI, књ. XXXI, св. 233/236, стр. 81-83.
Код дневних листова где се нумерација обнавља сваке године број се обележава арапским бројем; код оних пак где је нумерација континуирана - користи се углавном само датум после ознаке за годиште и годину.
Када су у питању дужи преводи у часописима, први пар бројева после године означава бројеве свезака, а затим, уколико је континуирана пагинација, следе само бројеви страна по принципу 'од до'.
Веће преводе у дневним листовима, где нема континуиране пагинације, обрађујемо тако што по принципу 'од до' дајемо бројеве листа у којима је прилог излазио на истој страни; са сваком променом у пагинацији, наводи се поново број. (Нпр.: "30-36, 3; 37-40, 2-3" - значи: од броја 30 до бр. 36 прилог излази на стр. 3; од бр. 37 до бр. 40 - на стр. 2 и 3 итд.)
1. (Potocki, Leon), Желислав и Људмила. / (Георгије Магарашевић). - Сербска летопис, Будим, II/1826, VI, 129-140. [Превод с немачког.]
2. (Jaszowski, Stanisław), Јелисавета Дружбацка / (Георгије Магарашевић). - Сербска летопис, Будим, II/1826, VIII, 72-78. [Превод с немачког. У библиографским изворима чланак се обично води као Магарашевићев ауторски рад.]
3. Mickiewicz, Adam, Ода на младеж. Превод с пољскога. / (Теодор Павловић). - Нови сербски летопис, Пешта, XI/1837, XL, 66-68.
4. (Czajkowski, Michał), Обручење запорошког козака. Пољско-украјинска каска из XVI столетија. / (Теодор Павловић). - Нови сербски летопис, Будим, XIII/1839, XLVII, 100-116.
5. Mickiewicz, Adam, Разговор (полаг пољачког). Красној господични Ј. А.… / Станко Враз. - Бачка вила, Нови Сад, I/1841, 1, 199.
6. Mickiewicz, Adam, Анђелији г. 1839. (полаг Мицкијевича). / Станко Враз. - Пештанско-будимски скоротеча, Будим, I/1842, 31, 189.
7. Mickiewicz, Adam, Србљи и њиове народне пјесне. / Л. П. (Милош Поповић). - Подунавка, Београд, I/1843, 30-34, 125-126; 129-130; 130-134; 137-139; 141-142; II/1844, 45, 171-179. - 47-50, 187; 190-192; 193-195; 197-198.
8. Mickiewicz, Adam, Народна поезија Србаља с критичним погледом на историју. / Петар Јовановић. - Бачка вила, Нови Сад, III/1844, 95-114; IV/1845, 58-81.
9. Mickiewicz, Adam, О првом пореклу Славена и о најстаријем имену Срб. / М. Р. (Теодор Павловић). - Сербски народни лист, Будим, X/1845, 8-9, 58-61; 65-68.
10. Mickiewicz, Adam, Младежи. / - л - п - . (Милош Поповић). - Подунавка, Београд, III/1845, 27, 109-110. [Према преводу Теодора Павловића.]
11. (Czajkowski, Michał), Молимо се, па бијмо! / Ђорђе Ј. Поповић (Ђура Даничић). - Србске новине, Београд, XII/1845, 27-31, 105-106; 109-111; 113-114; 117-119; 121-124.
12. Mickiewicz, Adam, Младежи. / Милош Поповић. [У књ.:] Мач и перо. Пјесни Милоша Поповића. - Београд, 1846, 52-55. [Прештампано из Подунавке; према преводу Теодора Павловића.]
13. Czajkowski, Michał, Атаман. / (Ђорђе) Р(ајковић). - Подунавка, Београд, VI/1848, 27-29, 111-112; 114-116; 117-119.
14. Mickiewicz, Adam, (Славени у Турској). / (Александар Андрић). - Зимзелен. Србско-народни мјесецослов, Суботица, III/1848, 169-170.
15. Mickiewicz, Adam, Славенска позоришна игра. (Из Мицкјевића ч. III, стр. 216). / (Александар Андрић). - Световид, Беч, II/1853, 17, 2-3.
16. Mickiewicz, Adam, Историја Западни Славена. / (Александар Андрић). - Световид, Беч, II/1853, 51, 1-3.
17. Czajkowski, Michał, Козачка освета. С немачког преведена. / (Михаило Ћелешевић). - Београд, при Правитељственој књигопечатњи, 1854, [4]+68.
18. Wójcicki, Kazimierz Władysław, Сеоски племићи. / Милан Димитријев. - Седмица, Нови Сад, IV/1855, 15-17, 115-117; 124-125; 132-133.
19. Mickiewicz, Adam, Реформатори. / (Александар Андрић). - Светозар. Прилог Световида за белетристику, Беч, 30. XI 1855, [стр.] 3.
20. Zieliński, Ludwik, Козачки Ханибал. (Приповетка из XVII века). / (Ђорђе Поповић-Даничар). - Седмица, Нови Сад, V/1856, 34-36, 269-272; 273-276; 282-285.
21. Czajkowski, Michał, Црвена аљина. С немачког преведена. / Михаило Ћелешевић. - Београд, словима Правитељствене књигопечатње, 1856, [2]+82+[10].
22. Mickiewicz, Adam, Младежи. / (Милош Поповић). [У књ.:] Ђорђе Малетић, Примери поетички састава за младеж у IV гимназијалном разреду. - Београд, 1856, 31-33. [Према преводу Теодора Павловића.]
23. Czajkowski, Michał, Крџалија. / Стојан Новаковић. - Видовдан, Београд, II/1862.
24. Czajkowski, Michał, Крџалија. Приповетка из подунавских крајева од - . / Стојан Новаковић. - Београд, Државна штампарија, 1863, [4]+328.
25. Jeż, Teodor Tomasz, Асен. / Ђорђе Поповић-Даничар. - Даница, Нови Сад, IV/1863, 18-27, 274-281; 295-300; 308-316; 325-333; 344-351; 358-365; 374-382; 389-397; 406-414; 422-431.
26. Fredro, Aleksander, Госпође и хусари. / Лаза Телечки. - Извођења: Српско народно позориште, Нови Сад, 3. III 1864; репризе: 7. IV 1864; 11. I 1865; 22. I 1866; гостовања: Сремска Митровица, 13. V 1864; Винковци, 14. VII 1864; Слав. Брод, 11. VIII 1864; Нова Градишка, 16. IX 1864; Слав. Пожега, 13. X 1864; Вуковар, 10. XII 1864; Срем. Карловци, 13. II 1865; Београд, 21. II 1865; Бела Црква, 15. V 1865; Вршац, 15. VI 1865; Чаково, 13. VII 1865; Арад, 4. VIII 1865; Кикинда, 16. IX 1865; Стари Бечеј, 29. XI 1865; Сомбор, 18. XII 1865; Баја, 16. IV 1866; Вуковар, 13. V 1866; Земун, 27. IX 1866; Вршац, 5. XII 1866; Вел. Бечкерек, 27. IV 1867; Темишвар, 25. VI 1867; Београд, 28. X 1867; 5. XI 1867; Панчево, 12. III 1868; обнова: 26. IV 1877; [у сезони 1909/ 1910. репризирано 4 пута]; - Народно позориште, Београд, 21. XII 1868; репризе и обнове: Београд, 12. IV 1869; 21. XII 1869; 5. XI 1872; 14. II 1875; 14. X 1875; 24. II 1877; 19. XII 1878; 1. X 1880; 12. XII 1881; 5. IV 1883; 7. II 1886; 19. II 1888; 26. II 1891; 17. XII 1891; 9. VI 1894; 8. IX 1896; 1. VII 1897; 19. VI 1899; 13. X 1905; гостовање: Шабац, 22. V 1869. - 'Синђелић', Ниш, 1895.
27. Mickiewicz, Adam, Душица моја… / Стојан Новаковић. - Вила, Београд, I/1865, 4, 45.
28. Czajkowski, Michał, Козачка женидба. / (Стојан Новаковић). - Вила, Београд, I/1865, 18-20, 225-227; 237-238; 249-251.
29. Czajkowski, Michał, Павле Виховски. / Михаило Ћелешевић. - Ружа, Београд, II/1865, [бр.] 3-9; 12-13; 23-25. [Комплет листа није сачуван.]
30. Czajkowski, Michał, Полазак за Цариград. / Владимир Николић-Илић. - Даница, Нови Сад, VII/1866, 34, 818-823; 36, 841-850.
31. Jeż, Teodor Tomasz, Анђа Загорничанка. / Мита Ракић. - Вила, Београд, III/1867, 1-10, 1-4; 17-21; 38-40; 54-58; 65-71; 82-86; 99-103; 117-120; 134-137; 150-154. - 12-15, 188-192; 207-209; 222-223; 238-243. - 17, 266-272. - 19-38, 301-304; 314-319; 333-338; 352-356; 370-372; 381-387; 400-404; 413-416; 428-434; 449-452; 464-467; 476-483; 494-500; 507-513; 520-529; 540-547; 556-563; 572-577; 583-592; 602-607.
32. Lenartowicz, Teofil, Два дуба. / Милорад Поповић-Шапчанин. - Вила, Београд, III/1867, 14, 217.
33. Mickiewicz, Adam, Две речи. / Сима Поповић. - Вила, Београд, III/1867, 21, 325.
34. Mickiewicz, Adam (и Odyniec, Antoni Edward), Племић и девојче. / Сима Поповић. - Вила, Београд, III/1867, 22, 341-342.
35. Mickiewicz, Adam, Самац. / Сима Поповић. - Вила, Београд, III/ 1867, 23, 357.
36. (Kraszewski, Józef Ignacy), Заслужена награда. Новелета из руско-пољске историје. / Драгутин Томај Тумински. - Световид, Београд, XVI/1867, 93-95, ?; 96, 1; 98, 2-3.
37. Czajkowski, Michał, Термолама. Приповијетка. / Мита Ракић. - Матица, Нови Сад, III/1868, 5-7, 105-111; 128-131; 147-153.
38. Czajkowski, Michał, Атаман Куницки. / Мита Ракић. - Матица, Нови Сад, III/1868, 22-24, 509-512; 534-538; 558-563.
39. Wójcicki, Kazimierz Władysław, Добош. / Ђорђе Поповић-Даничар. - Даница, Нови Сад, IX/1868, 17-20, 385-389; 410-413; 439-443; 466-469.
40. Pieńkowski, Karol, Спавање Црнојевића Иве. По народном предању црногорском. С пољског од - / Стојан Новаковић. - Вила, IV/1868, 26, 606-609.
41. Zachariasiewicz, Jan, Мушица. Критична штудија… / Владимир Николић-Илић. - Вила, Београд, IV/1868, 28-31, 664-668; 680-686; 711-716; 729-734. [Аутор потписан: Јан Захаријашевић.]
42. Karol Cieszewski, Тринаест! / Стојан Новаковић. - Вила, Београд, IV/1868, 36, 841-847.
43. Mickiewicz, Adam, Из … дјела 'Гражине'. (Одломак). / Ст...н (Стојан Новаковић). - Босиљак, Загреб, IV/1867-1868, 24, 369-372. [Аутор потписан: Мицкиевић.]
44. Stachurski, Paulin, Чајчина могила. / Ђорђе Поповић-Даничар. - Даница, Нови Сад (додатак: Забава Српкињама), X/1869, 3-7, 48; 64; 80; 96; 112. - 9-11, 144; 160; 176. - 15, 240. - 17, 272. - XI/1870, 1-4, 16; 32; 48; 64. - 7, 112. - 9-16, 144; 160; 176; 192; 208; 224; 240; 256. - 18-22, 288; 304; 320; 336; 352.
45. Kosiński, Adam Amilkar, Устанак у Шези. / [?] - Јединство, Београд, II/1869, 197-207, ?.
46. Gaszyński, Konstanty Црна сукњица. / Јован Јовановић Змај. - Жижа, Панчево/Нови Сад, I/1871, 6, 22.
47. Dulski, Edward, Изненадно весеље. / Михаило Ћелешевић. - Ружа, Београд, VII/1871, [од бр.] 37 - VIII/1872, [бр.] 5 [с прекидима; комплет листа није сачуван.]
48. Mickiewicz, Adam, Конрад Валенрод. Јуначки епос. / Данило Медић. - Нови Сад, [изд. преводиоца]. [Србска тискарница Дра Јована Суботића], 1871, 78+[2]. [Предговор: Данило Медић, —, 3-10; Медићев текст је заправо дословни превод Мицкјевичевог Предговора овој песничкој приповести. ]
49. Czajkowski, Michał, Љубав и обожавање. / Михаило Ћелешевић. - Ружа, Београд, VIII/1872, [бр.] 5-17. [Комплет листа није сачуван.]
50. Mickiewicz, Adam, Словенска слобода, из једног предавања. / [?]. [У:] Србија. Календар за просту годину 1875. - Београд, Шт. Стефановића и Дружине, 1874, 211-216.
51. Bogusławski, Stanisław, Пружај се према губеру. / Михал Остоја (Холињски). - Извођења: Народно позориште, Београд, 31. X 1875. - Српско народно позориште, Нови Сад, 15. IV 1876.
52. I. K., Варвара Убрих. Калуђерица краковска. Истинита прича. / Милојко Веселиновић. - Београд, [Шт. Н. Стевановића и друга], 1876, 144.
53. Mickiewicz, Adam, Гражина. Приповијетка из Литве. / Стојан Новаковић. - Дубровник [забавник], IV/1876, 232-272.
54. Mickiewicz, Adam, Шта желиш? / Љубомир П. Ненадовић. - Српска зора, Беч, II/1877, 9, 203.
55. Fredro, Aleksander, Девојачки завет. / Јосип Еуген Томић. - Извођења: Српско народно позориште, Нови Сад, 2. IV 1877; репризе и гостовања: Нови Сад, 27. II 1879; Кикинда, 6. IX 1877. - Народно позориште, Београд, 22. II 1878; репризе: 22. IX 1878; 4. I 1880; 21. I 1881; 22. III 1883; 27. X 1893; 5. VIII 1900.
56. Fredro, Jan Aleksander, Јединица. / Сава Петровић. - Извођења: Српско народно позориште, Нови Сад, 23. IV 1877.
57. Czajkowski, Michał, Атаман. / Мита Ракић. - Београд, Државна штампарија, 1879, 48.
58. Czajkowski, Michał, Термолама. / Мита Ракић. - Београд, Државна штампарија, 1879, 63.
59. Siemieński, Lucjan, Старо време, стари обичаји. / Сава Петровић. - Нови Сад, изд. Српске књижаре и шт. браће М. Поповића, 1879, 56. [Предговор: Сава Петровић, Lukijan Siemieński, 5-6.]
60. Goszczyński, Seweryn, Страшни стрелац. Приповетка. / (Ђорђе Поповић-Даничар). - Панчево, наклада Књижаре браће Јовановића, б. г. [1881], 69+[3]. Народна библиотека, књ. 14.
61. Łoziński, Wacław, Две менице. [У књ.:] Goszczyński, Seweryn, Страшни стрелац. / (Ђорђе Поповић-Даничар). - Панчево, наклада Књижаре браће Јовановића, б. г. [1881], 37-69. Народна библиотека, књ. 14.
62. Puzynina, Gabriela, Јадвига. Историјски драмат из XIV столећа у пет чинова. / (Ђорђе Поповић-Даничар). - Панчево, наклада Књижаре браће Јовановића, б. г. [1881], 70+[2]. Народна библиотека, књ. 22. [На насл. страни: "написао Гаврило К. Пузинина".]
63. Sienkiewicz, Henryk, Свирач Јанко. / Владимир (Лаза Нанчић). [У:] Банаћанин. Календар за просту год. 1882. - Вршац, Марковићева књижара, 1881, 40-48. [Аутор потписан: Хајнрих Сијенкијевић.]
64. Jeż, Teodor Tomasz, Асан. Приповетка из бугарске повеснице. / (Ђорђе Поповић-Даничар). - Панчево, наклада Књижаре браће Јовановића, б. г. [1882], 124+[4]. Народна библиотека, књ. 34; 38.
65. Mickiewicz, Adam, Марилин гроб. Романца. / Никола В. Ђорић. - Српкиња, Панчево, I/1882, 6, 41-42.
66. Sienkiewicz, Henryk, Сиромах Јанко. / Ш. - Српске илустроване новине, Нови Сад, II/1882, 34, 337-339.
67. Sienkiewicz, Henryk, Свирач Јанко. / Владимир (Лаза Нанчић). [У:] Вршчанин. Календар за просту год. 1883. - Вршац, Марковићева књижара, 1882, 40-48. [Аутор потписан: Хајнрих Сијенкијевић.]
68. Kraszewski, Józef Ignacy, Уљана. Приповетка. / (Ђорђе Поповић-Даничар). - Панчево, наклада Књижаре браће Јовановића, б. г. [1883], 125+[3]. Народна библиотека, књ. 50; 54.
69. Sienkiewicz, Henryk, Стари Миколај. / [?]. - Српски глас, Рума, II/1883, 59-62, 2-3.
70. Kraszewski, Józef Ignacy, О Тургењеву. / [?]. - Српски глас, Рума, II/1883, 75, 2-3.
71. Czajkowski, Michał, Чивути и Пољаци. / Новак Ковачевић. - Србадија, Београд, III/1883, 5-6, 226-233. [Само први наставак.]
72. Sienkiewicz, Henryk, Младост-лудост. / Владимир (Лаза Нанчић). - Јавор, Нови Сад, X/1883, 1-34, 43-48; 77-82; 109-112; 143-146; 175-178; 207-220; 243-246; 267-272; 301-306; 333-338; 363-366; 395-400; 429-434; 461-466; 497-502; 531-534; 555-562; 589-594; 616-623; 650-657; 687-690; 721-724; 749-752; 787-792; 811-814; 849-854; 879-882; 915-918; 949-952; 971-976; 1001-1006; 1037-1042; 1071-1074.
73. Wilkońska, Paulina, Отров. Приповетка. / (Ђорђе Поповић-Даничар). - Панчево, наклада Књижаре браће Јовановића, б. г. [1884], 55+[1]. Народна библиотека, књ. 86.
74. Mickiewicz, Adam, Мојој милој. / Јован Поповић-Липовац. - Црногорка, Цетиње, I/1884, 29, 247.
75. Goszczyński, Seweryn, Госницки. Хисторијска новела. / [с руског] Мита Поповић. - Сомбор, Штампарија Мужика и Партлића, 1884, 87. [Прешт. из Бачванина.]
76. Słowacki, Juliusz, Миндове, краљ од Леђана. Историјска трагедија у пет чинова. / (Ђорђе Поповић-Даничар). - Панчево, наклада Књижаре браће Јовановића, б. г. [1885], 60+[4]. Народна библиотека, књ. 94.
77. Ujejski, Kornel, Два анђела. / Никола Манојловић-Рајко. - Стражилово, Нови Сад, I/1885, 6, 171-174.
78. Sienkiewicz, Henryk, Из паметара познањског учитеља. / Никола Манојловић-Рајко. - Стражилово, Нови Сад, I/1885, 28-30, 881- 886; 905-912; 945-950.
79. Kraszewski, Józef Ignacy, Старо и ново доба. / (Даница Чакловић ?). - Српкиња, Панчево, II/1886, 3, 43-47… ? [На стр. 47 стоји обавештење: "Продужиће се". Комплет листа није сачуван.]
80. Sienkiewicz, Henryk, Стражар на морској кули. / Владимир (Лаза Нанчић). - Јавор, Нови Сад, XII/1885, 38-41, 1187-1192; 1125- 1230; 1257-1262; 1291-1298.
81. Kraszewski, Józef Ignacy, Крваво знамење. Приповетка. / (Ђорђе Поповић-Даничар). - Панчево, наклада Књижаре браће Јовановића, б. г. [1886], 179+[1]. Народна библиотека, књ. 130; 134; 138.
82. Kraszewski, Józef Ignacy, Љутња. Фантастична приповетка из тринаестог столећа. [У књ.:] Крваво знамење. Приповетка. / (Ђорђе Поповић-Даничар). - Панчево, наклада Књижаре браће Јовановића, б. г. [1886], 169-179. Народна библиотека, књ. 138.
83. Mickiewicz, Adam, Гражина. Приповетка литавска. / Стојан Новаковић. - Панчево, наклада Књижаре браће Јовановића, б. г. [1886], 79+[1]. Народна библиотека, књ. 122. [Предговор: (Стојан Новаковић), —, 3-38.]
84. Romanowski, Mieczysław, Милов'о сам... / Никола Манојловић-Рајко. - Стражилово, Нови Сад, II/1886, 6, 185-186.
85. Sienkiewicz, Henryk, Цртице угљеном. / Никола Манојловић-Рајко. - Стражилово, Нови Сад, II/1886, 33-41, 1085-1094; 1205- 1212; 1239-1244; 1273-1278; 1299-1306; 1337-1342; 1371-1378; 1397-1402; 1433-1438.
86. Krasiński, Zygmunt, Пред очима. / Сава В. Стојчић. - Наше доба, Нови Сад, II/1886, 88, 2.
87. Grudziński, Stanisław, Крст у шуми. Украјинска приповетка. / (Ђорђе Поповић-Даничар). - Панчево, наклада Књижаре браће Јовановића, б. г. [1887], 135+[1]. Народна библиотека, књ. 154; 158.
88. Siemieński, Lucjan, Бернарден Сен Пјер у Пољској. / Св. М. - Наше доба, Нови Сад, III/1887, 2, 5-6.
89. Dygasiński, Adolf, Прометеј. Грчки мит. / Никола Манојловић-Рајко. - Стражилово, Нови Сад, III/1887, 49, 773-776.
90. Jankowski, Czesław, Дан и ноћ. / Казбулбуц (В. Крстић). - Стармали, Нови Сад, X/1887, 9, 70.
91. Siemieński, Lucjan, Звуци из завичаја. / С. Ж. П. (Сава Петровић?). - Јавор, Нови Сад, XIV/1887, 23-25, 356-359; 372-375; 387-390.
92. Sienkiewicz, Henryk, Приповетке [Стари слуга; Цртице угљеном; За хлебом; Из паметара познањског учитеља]. / Никола Манојловић-Рајко. - Нови Сад, изд. Српске књижаре и шт. браће М. Поповића, 1887, 234.
93. Siemieński, Lucjan, Сужањ и ухода. / [?]. - Нови Сад, изд. Српске књижаре и шт. браће М. Поповића, 1887, 51+1.
94. Kraszewski, Józef Ignacy, Песник и свет. / Никола Манојловић-Рајко. - Нови Сад, [изд. преводиоца], 1887, XXI+216+ [12]. [Предговор: Никола Манојловић Рајко, Јосиф Игњат Крашевски, III-XXI.]
95. Kraszewski, Józef Ignacy, Песник и свет. / Никола Манојловић-Рајко. - Нови Сад, изд. Српске књижаре и шт. браће М. Поповића, 1887, XXI+232. [Предговор: Никола Манојловић Рајко, Јосиф Игњат Крашевски, III-XXI.]
96. Stachurski, Paulin, Чајчина могила. Друго издање. / (Ђорђе Поповић-Даничар). - Панчево, наклада Књижаре браће Јовановића, б. г. [1888], 189+[3]. Народна библиотека, књ. 182; 186; 190.
97. Żmichowska, Narcyza, Жудња. / Никола Манојловић-Рајко. - Стражилово, Нови Сад, IV/1888, 2, 22.
98. Słowacki, Juliusz, Последња успомена на Лауру. / Никола Манојловић-Рајко. - Стражилово, Нови Сад, IV/1888, 11, 163-164.
99. Dygasiński, Adolf, На што така породица. Слика из живота. / Никола Манојловић-Рајко. - Стражилово, Нови Сад, IV/ 1888, 11, 166-168.
100. Żmichowska, Narcyza, Дар. / Никола Манојловић-Рајко. Стражилово, Нови Сад, IV/1888, 13, 200.
101. Okoński, Władysław (Świętochowski, Aleksander), Кљимек Борута. Приповетка из пољскога живота. / Никола Манојловић-Рајко. - Стражилово, Нови Сад, IV/1888, 17-21, 262-264; 277- 281; 295-298; 310-313.
102. Sienkiewicz, Henryk, Хања. Приповетка. / Никола Манојловић-Рајко. - Стражилово, Нови Сад, IV/1888, 29-41, 452-454; 472- 475; 485-488; 504-507; 519-522; 533-537; 550-553; 562-565; 577- 580; 593-596; 611-614; 628-631; 649-654; 43, 686-689; 45, 723- 726.
103. [?], Непријатељ и поданик. Пољска прича. / Ј. К. - Јавор, Нови Сад, XV/1888, 40-42, 630-633; 647-650; 661-665.
104. Prus, Bolesław, Палата и чатрља. Роман. / Никола Манојловић-Рајко. - Нови Сад, изд. Српске књижаре и шт. браће М. Поповића, 1888, 156.
105. Dygasiński, Adolf, Новеле [Паликућа; Философ и праља; Тргај; Сањало; Из села у село]. / Никола Манојловић-Рајко. - Нови Сад, изд. Српске књижаре и шт. браће М. Поповића, 1888, 172.
106. Kraszewski, Józef Ignacy, Јермола. Роман. / Никола Манојловић-Рајко. - Нови Сад, изд. Српске књижаре и шт. браће М. Поповића, 1888, 184.
107. Kraszewski, Józef Ignacy, Мушкобана. / Никола Манојловић-Рајко. - Нови Сад, изд. Српске књижаре и шт. браће М. Поповића, 1888, 270+[2].
108. Goszczyński, Seweryn, Ода. Приповетка из времена Bolesława Великога. / (Ђорђе Поповић-Даничар). - Панчево, наклада Књижаре браће Јовановића, б. г. [1889], 58. Народна библиотека, књ. 210.
109. Kosiakiewicz, Wincenty, Из женскога дневника. / Никола Манојловић-Рајко. - Коло, Београд, I/1889, 20-21, 316-319; 335- 337.
110. Kosiakiewicz, Wincenty, Литература моје жене. / Никола Манојловић-Рајко. - Коло, Београд, I/1889, 28/29, 450-453.
111. Świdziński, Karol, [Напред радом. (Одломак. Inc.: У том станку рада, воље…)]. / Никола Манојловић-Рајко. - Коло, Београд, I/1889, 28/29, 455. [Објављено у чланку: Н. Манојловић-Рајко, Најновије пољско песништво.]
112. Grudziński, Stanisław, Fiat lux! [Одломак. Inc.: Божанствена, рајска кћери!]. / Никола Манојловић-Рајко. - Коло, Београд, I/1889, 28/29, 455-456. [Објављено у чланку: Н. Манојловић-Рајко, Најновије пољско песништво.]
113. Grudziński, Stanisław, Јунаштво рада. [Одломак. Inc.: Нек на својој сваки леји…]. / Никола Манојловић-Рајко. - Коло, Београд, I/1889, 28/29, 456 [Објављено у чланку: Н. Манојловић-Рајко, Најновије пољско песништво.]
114. Mohort (Ochorowicz, Julian), Напред. [Одломак. Inc.: Ми хоћемо борбе, али не крваве…]. / Никола Манојловић-Рајко. - Коло, Београд, I/1889, 28/29, 456. [Објављено у чланку: Н. Манојловић-Рајко, Најновије пољско песништво.]
115. Asnyk, Adam, Песници публици. [Одломак. Inc.: Ми смо деца века, где љубави нема…]. / Никола Манојловић-Рајко. - Коло, Београд, I/1889, 30, 472. [Објављено у чланку: Н. Манојловић-Рајко, Најновије пољско песништво.]
116. Bałucki, Michał, Роман без љубави. / Никола Манојловић-Рајко. - Јавор, Нови Сад, XVI/1889, 20-35, 311-316; 328-333; 342-347; 361-364; 372-377; 390-395; 410-412; 422-426; 438-441; 454-456; 471-474; 488-491; 499-504; 517-520; 531-536; 549-551.
117. Mickiewicz, Adam, Будрис и његови синови. / С. Јов. (Риста Ј. Одавић). - Јавор, Нови Сад, XVI/1889, 43, 673.
118. Orzeszkowa, Eliza, С брда и с дола. Новеле. [Особењак; Пропалица.] / Никола Манојловић-Рајко. - Вел. Кикинда, Накладна штампарија, 1889, 181+[2]. [Предговор: Никола Манојловић- Рајко, Eliza Orzeszkowa, 3-4.]
119. Rodziewiczówna, Maria, Лотов цвет. / Никола Манојловић-Рајко. - Јавор, Нови Сад, XVII/1890, 12-37, 183-185; 199-201; 213-215; 229-231; 245-249; 260-265; 277-279; 294-296; 311-313; 325-329; 343-346; 358-361; 374-377; 390-392; 406-409; 422-425; 438-440; 453-458; 470-472; 485-491; 501-503; 517-520; 553-558; 568-571; 582-589.
120. Sienkiewicz, Henryk, Анђео. Сеоска слика. / Милун. - Посестрима, Панчево, I/1890, 7/8-9/10, 121-124; 148-150.
121. Sienkiewicz, Henryk, Хања. Приповетка. С дозволом пишчевом пр. / Никола Манојловић-Рајко. - Нови Сад, изд. Српске књижаре и шт. браће М. Поповића, 1891, 150+[2].
122. Zachariasiewicz, Jan, Црвена капа. / Никола Манојловић-Рајко. - Стражилово, Нови Сад, V/1892, 38-51, 597-604; 611-618; 631-636; 645-650; 662-666; 677-682; 692-697; 709-714; 725-730; 741-747; 758-762; 772-776; 787-792; 806-810.
123. Sarnecki, Zygmunt, Друго дете. / Никола Манојловић-Рајко. - Јавор, Нови Сад, XIX/1892, 22-24, 342-345; 356-359; 372-375.
124. Goszczyński, Seweryn, Песма на стражи. / Никола Манојловић-Рајко. - Јавор, Нови Сад, XIX/1892, 27, 418.
125. Kosiński, Adam Amilkar, Војни суд. Новела. / Милутин. - Београд, Д. М. Ђорић, 1892, 55+[1].
126. Krechowiecki, Adam, Мрки вук. Историјски роман. / Никола Манојловић-Рајко. - Стражилово, Нови Сад, VI/1893, 8-40, 119-122; 132-133; 149-151; 165-167; 181-183; 197-200; 213-217; 228-231; 244-248; 262-265; 276-280; 310-313; 329-334; 347-349; 361-362; 375-378; 388-394; 404-406; 420-425; 437-441; 452-457; 469-473; 484-490; 503-506; 518-523; 534-537; 548-551; 566-571; 583-585; 599-605; 614-618; 628-633.
127. Kosiakiewicz, Wincenty, Плава сукмана. / Никола Манојловић- Рајко. - Јавор, Нови Сад, XXII/1893, 4/5, 115-119.
128. Konopnicka, Maria, У старом млину. / Никола Манојловић-Рајко. - Јавор, Нови Сад, XXII/1893, 11/12, 334-342.
129. Konopnicka, Maria, Гробља. / Никола Манојловић-Рајко. - Јавор, Нови Сад, XXII/1893, 18/19, 580-583.
130. Orzeszkowa, Eliza, Простак. Роман. / Никола Манојловић-Рајко. - Нови Сад, изд. Српске књижаре и шт. браће М. Поповића, 1893, 200.
131. Kosiakiewicz, Wincenty, Новеле. [Утвора. Среда. Закопано благо. Својом муком. Перица. Позив.] / Никола Манојловић-Рајко. - Нови Сад, изд. и шт. А. Пајевића, 1893, 67.
132. Kraszewski, Józef Ignacy, Старо и ново доба. / Даница (Чакловић). - Велики Бечкерек, Књиж. и шт. Ј. Грчића, 1893, 67.
133. Przyborowski, Walery, Пехарникова кћерка. / Никола Манојловић-Рајко. - Нови Сад, изд. и шт. А. Пајевића, 1893, 69+[1].
134. Konopnicka, Maria, Живе мошти. / Никола Манојловић-Рајко. - Дело, Београд, I/1894, I, 269-274.
135. Sienkiewicz, Henryk, Буди благословена. Индијска легенда. / Арса Ж. Илић. - Босанска вила, Сарајево, IX/1894, 17, 262-263.
136. Sienkiewicz, Henryk, Pan Wołodyjowski. / Никола Манојловић-Рајко. - Narodne novine, Zagreb, ЛX/1894, 189-298, ?; 1895, 1-94, ?.
137. Narzymski, Józef, Очеви и деца. / Никола Манојловић-Рајко. - Извођења: Српско народно позориште (Нови Сад), Стари Бечеј, ? VI 1894.
138. Prus, Bolesław, На мртвој стражи. / Никола Манојловић-Рајко. - Narodne novine, Zagreb, LXI/1895, 257-300, ?; 1896, 1-46, ?.
139. Konopnicka, Maria, Без крова. / Н. (Милорад Павловић-Крпа). - Босанска вила, Сарајево, X/1895, 6, 87.
140. Sienkiewicz, Henryk, Јанко музикант. / М. Живковић. - Босанска вила, Сарајево, X/1895, 11, 166-169. [Аутор потписан: Хенрик Сенковић.]
141. Konopnicka, Maria, Не долазим, слављи, да другујем... / Милорад Павловић-Крпа. - Дело, Београд, III/1896, XII, 391.
142. Konopnicka, Maria, Ах, сунашце, кад би сјајно знало... / Милорад Павловић-Крпа. - Дело, Београд, III/1896, XII/1, 74.
143. Kasprowicz, Jan, Не заборави. / Милорад Павловић-Крпа. - Дело, Београд, III/1896, XII/1, 88-89.
144. Rodziewiczówna, Maria, Девајтис. / Никола Манојловић-Рајко. - Београд, СКЗ, књ. 34, 1896, VIII+270+[2]. [Предговор: Никола Манојловић-Рајко, —, III-V.]
145. Lubowski, Edward, Чанколизи. / Никола Манојловић-Рајко. - Извођења: Српско народно позориште, Нови Сад, 12. III 1896.
146. Asnyk, Adam, Умири се... / Милорад Павловић-Крпа. - Дело, Београд, IV/1897, XIV, 442-443.
147. Jeż, Teodor Tomasz, Ускоци. / Никола Манојловић-Рајко. - Narodne novine, Zagreb, LXIII/1897, 114-154, ?. [Недовршено.]
148. Kraszewski, Józef Ignacy, На двору Августа Јаког. Грофица Козел. / с немачког К.***. - Београд, [Шт. С. Хоровица], 1897- 1898, 364+178. [Књ. I-III у наставцима у 17 свезака; нова пагинација од III књиге.]
149. Prus, Bolesław, Из легенада древнога Египта. / с руског Леша. - Зора, Мостар, III/1898, 1, 26-30.
150. Mickiewicz, Adam, Три Будриса. / Милорад Павловић-Крпа. - Бранково коло, Ср. Карловци, IV/1898, 6, 166.
151. Asnyk, Adam, Не питај. / Милорад Павловић-Крпа. - Бранково коло, Ср. Карловци, IV/1898, 28, 869.
152. Asnyk, Adam, У часу буре. / Милорад Павловић-Крпа. - Бранково коло, Ср. Карловци, IV/1898, 29, 897-898.
153. Tetmajer, Kazimierz, Лирска фантазија са Татре. / Милорад Павловић-Крпа. - Бранково коло, Ср. Карловци, IV/1898, 47, 1475.
154. Sienkiewicz, Henryk, Оргуљаш из Поникла. / Радован Кошутић. [У књ.:] Приповетке. Преводи из туђих књижевности. Књ. I. - Београд, СКЗ, 1898, 1-8. Забавник СКЗ, књ. 3.
155. Sienkiewicz, Henryk, Анђео. / Лазар Р. Кнежевић. - Нова искра, Београд, I/1899, 1, 7-10.
156. Szymański, Adam, Столар Коваљски. / Лазар Р. Кнежевић. - Нова искра, Београд, I/1899, 4-5, 58-62; 86-88.
157. Sienkiewicz, Henryk, У жупном приморју. / Лазар Р. Кнежевић. - Нова искра, Београд, I/1899, 9-17, 147-152; 165-168; 182-185; 202-204; 223-225; 254-259; 280-284.
158. Prus, Bolesław, Прсник. / Ружа Винавер. - Нова искра, Београд, I/1899, 18/19, 304-308.
159. Sienkiewicz, Henryk, Омашка. Из америчког живота. / В. Николић. - Звезда, Београд, III/1899, 28-30, 220-222; 229-231; 237- 239.
160. Sienkiewicz, Henryk, Буди благословена. / Вид. Љ. Здрав. - Звезда, Београд, III/1899, 38, 301-302.
161. Ostoja (Sawicka, Józefa), Оргуљаш. / Лазар Р. Кнежевић. - Дело, Београд, VI/1899, XXI, 222-231.
162. Szczęsny, Aleksander Jerzy, Пјесма о пјесми. / Даринка Калићева. - Зора, Мостар, IV/1899, 12, 423-424. [Аутор потписан: Szczзna.]
163. Prus, Bolesław, Анта. / Радован Кошутић. [У књ.:] Приповетке. Преводи из туђих књижевности. Књ. II. - Београд, СКЗ, 1899, 1-26. Забавник СКЗ, књ. 6.
164. Sienkiewicz, Henryk, Трећа. / Ж. Живојиновић. - Пожаревац, [Шт. Ђорђа Наумовића], 1899, 93. [На корицама: 1901.]
165. Prus, Bolesław, Михалко. / Лазар Р. Кнежевић. - Нова искра, Београд, II/1900, 9-11, 269-271; 300-302; 336-338.
166. Ostoja (Sawicka, Józefa), Рођака. / Лазар Р. Кнежевић. - Звезда, Београд, IV/1900, III, 183-198.
167. Tetmajer, Kazimierz, Успомена. / Ђорђе Поповић-Даничар. - Бранково коло, Ср. Карловци, VI/1900, 3, 72.
168. Tetmajer, Kazimierz, Љубав. / Ђорђе Поповић-Даничар. - Бранково коло, Ср. Карловци, VI/1900, 3, 72-73.
169. Tetmajer, Kazimierz, Ждралови. / Ђорђе Поповић-Даничар. - Бранково коло, Ср. Карловци, VI/1900, 3, 73.
170. Tetmajer, Kazimierz, Сенка. / Ђорђе Поповић-Даничар. - Бранково коло, Ср. Карловци, VI/1900, 3, 73- 74.
171. Dygasiński, Adolf, Злосрећно псето. / Р. Пејатовић. - Босанска вила, Сарајево, XV/1900, 5/6, 60-61.
172. Sienkiewicz, Henryk, Зевсов суд. Новела. / [?]. - Српски глас, Задар, XXI/1900, 19, 1-3.
173. Sienkiewicz, Henryk, Сироче. / Ђорђе Поповић-Даничар. - Коло, Београд, I/1901, II/10, 594-600.
174. Prus, Bolesław, Сан. / Ружа Винавер. - Нова искра, Београд, III/ 1901, 6-7, 170-172; 204-207.
175. Sienkiewicz, Henryk, Пођимо за њим. / [?]. - Звезда, Београд, V/ 1901, III, 73-80. [Скраћени превод.]
176. Prus, Bolesław, Фараон. Одломак. / Милорад Павловић-Крпа. - Бранково коло, Ср. Карловци, VII/1901, 27/28, 875-881.
177. Bałucki, Michał, Псето што говори. / Милорад Павловић-Крпа. - Бранково коло, Ср. Карловци, VII/1901, 42, 1344-1347.
178. Sienkiewicz, Henryk, Анђео. / Милан Матић. - Босанска вила, Сарајево, XVI/1901, 9/10, 170-173.
179. Sienkiewicz, Henryk, Свирач Јанко. / [?]. - Србобран, Загреб, XVIII/1901, [бр.] 6-7.
180. Sienkiewicz, Henryk, Лотово цвеће. Индијска легенда. / З. В. - Застава, Нови Сад, XXXVI/1901, 130, 1-2.
181. Sienkiewicz, Henryk, Морнарева прича. / Ј. - Застава, Нови Сад, XXXVI/1901, 138, 1.
182. Sienkiewicz, Henryk, Кад је човек славан! / Милован. - Застава, Нови Сад, XXXVI/1901, 280; 282, 1-2.
183. Sienkiewicz, Henryk, Quo vadis? (Куда идеш?). / [?]. - Законитост, Београд, II/1901, ? (до VI главе); Дневник, Београд, I/1901, 3-15, 3; 17-20, 3; 22-24, 3; 26-31, 3; 33-40, 3; 42-50, 3; 53-55, 3; 58-65, 3; 66-68, 2; 70, 3; 72, 3; 74-77, 3; 80-116, 2; 117-119, 3; 120-122, 2; 124-125, 2; 127-133, 2; 135-137, 2; 139-153, 2; 155-163, 2; 166-167, 2; 170, 2; 172, 2; 180, 2; 189-190, 2; 191, 2-3; 199-200, 2; 206, 2; 214, 2; 217, 2; 222, 3; 237, 3; 239, 2; II/1902, ? (завршено пре бр. 19 од 20. I 1902).
184. Świętochowski, Aleksander (Władysław Okoński), Дамјан Капенко. / [Лав]. - Српска домаја, Нови Сад, I/1902, 5-7, 54-58; 69-72; 78-80.
185. Mickiewicz, Adam, Три Будриса. Литавска балада. / С. М. - Српска домаја, Н.Сад/Рума/Сл.Брод, I/1902, 15/16, 185-186.
186. Sienkiewicz, Henryk, Сахем. / [?]. - Слога, Београд, I/1902, 32-33, 3.
187. Sienkiewicz, Henryk, Узаман. / М. М. Х. - Слога, Београд, I/1902, 1-13, 2; 14-18, 2-3; 19-29, 2; II/1903, 1-5, 2; 6-7, 2-3; 8, 3. [Подлистак.]
188. Sieroszewski, Wacław, Освит. / Лазар Р. Кнежевић. - Коло, Београд, II/1902, 3, 143-152.
189. Konopnicka, Maria, Уз фрулу (Зашто, росо, падаш тако рано...). / Војислав Илић Млађи. - Коло, Београд, II/1902, IV/9, 526.
190. Prus, Bolesław, Повратни талас. / Лазар Р. Кнежевић. - Нова искра, Београд, IV/1902, 1-5, 5-11; 38-47; 70-78; 102-106; 132- 139. [Аутор потписан: Bolesław Prus (Ал. Гловацки).]
191. Komornicka, Maria, Захвалност. / Лазар Р. Кнежевић. - Нова искра, Београд, IV/1902, 6, 180.
192. Prus, Bolesław, Вергл. / Ружа Винавер. - Нова искра, Београд, IV/1902, 9, 270-276.
193. Sienkiewicz, Henryk, Породица Полањецких. / Чедомиљ Петровић. - Дело, Београд, IX/1902, XXIII/1-3, 81-96; 226-239; 399- 414; XXIV/1-3, 83-93; 235-252; 371-376; XXV/1-4, 83-97; 269- 285; 406-431; 531-542. X/1903, XXVI/1-3, 94-106; 264-277; 392- 399; XXVII/1-2/3, 108-120; 321-345; XXVIII/1-3, 76-97; 197-217; 366-388; XXIX/1-3, 56-79; 259-277; 381-404. XI/1904, XXX/1-3, 78-65; 246-256; 410-423; XXXI/1-3, 84-98; 247-261; 395-406; XXXII/1-3, 127-132; 244-256; 386-396; XXXIII/1-2, 109-119; 235- 243. XII/1905, XXXIV/1-3, 109-115; 244-254; 405-412; XXXV/1-3, 89-98; 234-239; 394-400; XXXVI/ 1-3, 103-123; 206-226; 363-383; XXXVII/1-2, 107-130; 334-382.
194. Odyniec, Antoni Edward, Сељанка. / Јован Јагедић. - Бранково коло, Ср. Карловци, VIII/1902, 10, 296.
195. Gawalewicz, Marian, Шоља. / са чешког - ха -. - Застава, Нови Сад, XXXVII/1902, 241, 1-2. [Аутор потписан: М. Гавановић.]
196. Kosiakiewicz, Wincenty, Мој сусед. / Косара Бобићева. - Бранково коло, Ср. Карловци, VIII/1902, 2, 43-48.
197. Maciejowski-Sewer, Ignacy, Пролеће. / Лазар Р. Кнежевић. - СКГ, Београд, 1902, VI/8, 1225-1238; VII/1-2, 25-36; 96-106.
198. Orzeszkowa, Eliza, Несрећан човек. Из правникових приповедака. / Косара Бобићева. - Коло, Београд, III/1903, V/2-8, 93-101; 160-165; 221-225; 283-287; 356-363; 407-418; 460-469.
199. Sienkiewicz, Henryk, Да си благословена. / [?]. - Слога, Београд, II/1903, 9, 3. [Листак].
200. Sienkiewicz, Henryk, Идила. / [?]. - Слога, Београд, II/1903, 11- 13, 3. [Листак].
201. Sienkiewicz, Henryk, Пођимо за њим. / [?]. - Слога, Београд, II/1903, 69-70, 3; 77, 3; 79, 3; 82-86, 3; 89-98, 3; 101, 3. [Листак].
202. Sienkiewicz, Henryk, Свирач Јанко. / [?]. - Слога, Београд, II/ 1903, 105-107, 3.
203. Kosiakiewicz, Wincenty, Телеграфске жице. / Адам Прибићевић. - Бранково коло, Ср. Карловци, IX/1903, 24, 744-747.
204. Szymański, Adam, Јенджеј Кравчиковски. / Адам Прибићевић. - Бранково коло, Ср. Карловци, IX/1903, 26, 826-835.
205. Tetmajer, Kazimierz, Ружа. Песма у прози. / М. Јефремовић. - Бранково коло, Ср. Карловци, IX/1903, 48, 1510.
206. Miron (Michaux, Aleksander), Пролећна песма. / Милорад Павловић-Крпа. - Нова искра, Београд, V/1903, 3, 73.
207. Prus, Bolesław, Египатска легенда. / Ружа Винавер. - Нова искра, Београд, V/1903, 3, 85-88.
208. Tetmajer, Kazimierz, Ружица. / Владоје С. Југовић. - Нова искра, Београд, V/1903, 5, 154.
209. Tetmajer, Kazimierz, Сен. / Владоје С. Југовић. - Нова искра, Београд, V/1903, 5, 154.
210. Tetmajer, Kazimierz, Срећа. / Владоје С. Југовић. - Нова искра, Београд, V/1903, 5, 155.
211. Szymański, Adam, Сруљ из Љубартова. / Лазар Р. Кнежевић. - Дело, Београд, X/1903, XXVII/1, 47-55.
212. Sienkiewicz, Henryk, Басна. / Лазар Р. Кнежевић. - Дело, Београд, X/1903, XXVIII/1, 99-100.
213. Sienkiewicz, Henryk, На ведрој обали. Новела. / Јосиф Холубек. - Нови Сад, [Шт. Ђорђа Ивковића], 1903, 82.
214. Ostoja (Sawicka, Józefa), Писмо. / Лазар Р. Кнежевић. - СКГ, Београд, 1903, X/4, 281-291.
215. Sienkiewicz, Henryk, Без догме. / Јованка Лонткјевићева. - Књижевна недеља, Београд, I/1904, 1-12, 9-11; 18-20; 32-34; 43-45; 56-58; 64-66; 82-83; 93-95; 104-106; 116-118; 127-129; 136-138; II/1905, 13-22; 7-8; ?; 30-33; 41-43; 51-53; 66-67; 81-82; 91-92; 104-105; 119-120.
216. Sienkiewicz, Henryk, Лотов цвет. Индијска легенда. / Милан Л. Поповић. - Нова искра, Београд, VI/1904, 2, 55-56.
217. Żeromski, Stefan, Ариман се свети. / Ружа Винавер. - Нова искра, Београд, VI/1904, 8, 230-233; 10, 303-308.
218. Neuwert-Nowaczyński, Adolf, [Афоризми.] / Драгутин Костић. - Бранково коло, Ср. Карловци, X/1904, 2, 61.
219. Sienkiewicz, Henryk, Хајдемо к њему. / В. Гаковић. - Бранково коло, Ср. Карловци, X/1904, 31/32-33/34, 977-985; 1057-1069.
220. Mickiewicz, Adam, С очију ми... / Никола Манојловић-Рајко. - Бранково коло, Ср. Карловци, X/1904, 37, 1154-1155.
221. [?], Да ми је бити. / Никола Манојловић-Рајко. - Бранково коло, Ср. Карловци, X/1904, 37, 1155. [Приписано Адаму Мицкјевичу.]
222. (Kamiński, Jan Nepomucen), Срце није слуга. / Никола Манојловић-Рајко. - Бранково коло, Ср. Карловци, X/1904, 37, 1156.
223. [?], Бајка. / Никола Манојловић-Рајко. - Бранково коло, Ср. Карловци, X/1904, 39, 1233.
224. Prus, Bolesław, Легенда старога Египта. / Милорад Ст. Јанковић. - Дело, Београд, XII/1905, XXXV/2, 199-205.
225. Sienkiewicz, Henryk, Бартек победилац. / Лазар Р. Кнежевић. - Дело, Београд, XII/1905, XXXVI/1, 42-88.
226. Prus, Bolesław, Гријеси дјетињства. / др Драгослав Поповић. - Босанска вила, Сарајево, XX/1905, 13/14-23, 205-208; 233-234; 245-248; 262-264; 300-303; 324-327; 341-344; 356-358.
227. Sienkiewicz, Henryk, Сабалова бајка. / [?]. [У:] Српски народни илустровани велики календар за просту годину 1906. - Нови Сад, изд. Српске књижаре и шт. браће М. Поповића, 1905, 79-80.
228. Orzeszkowa, Eliza, Стара мајка. / Милорад Ст. Јанковић. - СКГ, Београд, 1905, XIV/3-4, 179-187; 258-269.
229. Sienkiewicz, Henryk, Из мемоара познањског учитеља. / Јованка Лонткјевићева. - СКГ, Београд, 1905, XIV/9-10, 655-664; 737-746.
230. Sienkiewicz, Henryk, Палилац на фару. / Лазар Р. Кнежевић. - СКГ, Београд, 1905, XV/10-11, 741-747; 820-828.
231. Prus, Bolesław, Сени. / Милорад Ст. Јанковић. - СКГ, Београд, 1905, XV/8, 587-589.
232. Sienkiewicz, Henryk, Ко је крив? / Мага Магазиновић. - Извођења: Народно позориште, Београд, 13. X 1905. [Уз: Fredro, Aleksander, Госпође и хусари.]
233. Tetmajer, Kazimierz, Лимба. / [?]. - Српско цвеће, Праг, II/1906, 1, 22.
234. Tetmajer, Kazimierz, Бура. / [?]. - Српско цвеће, Праг, II/1906, 1, 26.
235. [?], Карила. Литавска бајка. / [?]. - Штампа, Београд, V/1906, 1, 2; 2, 2-3. [Приписано Адаму Мицкјевичу].
236. Tetmajer, Kazimierz, Осуда. / [?]. - Штампа, Београд, V/1906, 15, 3.
237. Prus, Bolesław, О распусту. / Јованка Лонткјевићева. - Дело, Београд, XI/1906, XXXIX/1, 64-66.
238. Junosza (Szaniawski), Klemens, Остварени снови. / Милорад Ст. Јанковић. - Дело, Београд, XI/1906, XXXIX/2, 178-185.
239. Orzeszkowa, Eliza, Чудноват човек. / Лазар Р. Кнежевић. - Дело, Београд, XI/1906, XXXIX/3, 285-300; XЛ/1, 15-29; 3, 327-342.
240. Orzeszkowa, Eliza, Далеко. / Лазар Р. Кнежевић. - Одјек, Београд, V/1906, 78 (ускршњи број), 7-8.
241. Prus, Bolesław, Воли-не воли. / Јованка Лонткјевићева. - Дело, Београд, XI/1906, XЛ/2, 193-194.
242. Przybyszewski, Stanisław, На мору. / Никола С. Половина. - Бранково коло, Ср. Карловци, XII/1906, 10, 300-306.
243. Tetmajer, Kazimierz, Једна бајка. / [?]. - Штампа, Београд, VI/ 1907, 7, 3.
244. Rodziewiczówna, Maria, Плави. Роман. / Милорад Ст. Јанковић. - Дело, Београд, XII/1907, XLII/1-3, 79-98; 224-237; 368-385; XLIII/1-3, 76-91; 234-246; 348-376; XLIV/1-3, 42-51; 229-241; 402- 414; XLV/1-3, 62-97; 184-208; 347-368.
245. Zych, Maurycy (Żeromski, Stefan), Раскљуваће нас гаврани, вране. / Адам Прибићевић. - Бранково коло, Ср. Карловци, XIII/1907, 32/33, 983-990.
246. Reymont, Władysław St., У јесењу ноћ. / Адам Прибићевић. - Бранково коло, Ср. Карловци, XIII/1907, 48-49, 1481-1483; 1507-1511.
247. Sienkiewicz, Henryk, Анђео. / Павао М. Ракош. - Бранково коло, Ср. Карловци, XIII/1907, 51-52, 1576-1578; 1618-1621.
248. Niemojewski, Andrzej, За тихог вечера. / Адам Прибићевић. - Бранково коло, Ср. Карловци, XIII/1907, 52, 1612-1618.
249. Sienkiewicz, Henryk, [Писмо цару Виљему.] / [?]. - Босанска вила, Сарајево, XXII/1907, 4, 62-63.
250. Przybyszewski, Stanisław, - Epipsychidion. Introibo. / Никола С. Половина. - Србобран, Загреб, XXIV/1907, 252, Недјељни прилог, 5, 1.
251. Prus, Bolesław, Мртва стража. / Лазар Р. Кнежевић. - Београд, СКЗ, књ. 111, 1907, 278.
252. Konopnicka, Maria, Јактон. / Ружа Винавер. - Дело, Београд, XIII/1908, XLVI/3, 356-363.
253. Niemojewski, Andrzej, Мајлах. / Адам Прибићевић. - Бранково коло, Ср. Карловци, XIV/1908, 6-8, 87-88; 103-105; 118-120.
254. Daniłowski, Gustaw, Него. / Адам Прибићевић. - Бранково коло, Ср. Карловци, XIV/1908, 26/27-28/29/30, 418-423; 462-467.
255. Sienkiewicz, Henryk, На Олимпу. / Никола Стајић. - Бранково коло, Ср. Карловци, XIV/1908, 44.
256. Mickiewicz, Adam, Ко да буде муж? / Јованка Лонткјевићева. - Босанска вила, Сарајево, XXIII/1908, 1-2, 5-6; 23-24.
257. Przybyszewski, Stanisław, Жртва сунца. / Никола С. Половина. - Србобран, Загреб, XXV/1908, 223-224, 1-2.
258. Junosza (Szaniawski), Klemens, Крпа. / Милорад Ст. Јанковић. [У књ.:] Приповетке. Преводи из туђих књижевности. Књ. III. - Београд, СКЗ, 1908, 74-96. Забавник СКЗ, књ. 7.
259. Sienkiewicz, Henryk, Сабалова бајка. / [?]. [У:] Српски народни илустровани велики календар за просту годину 1909. - Нови Сад, Срп. књ. и шт. Учит. д. д. Натошевић, 1908, 79-80.
260. Perzyński, Włodzimierz, Лакомислена сестра. / Милорад Ст. Јанковић. - Извођења: Народно позориште, Београд, 5. IV 1908.
261. Mickiewicz, Adam, Шта желиш. / Љ. П. Н. (Љубомир Ненадовић). - Труба, Београд, II/1909, 2, 2.
262. (Kamiński, Jan Nepomucen), Срце није слуга. / Никола Манојловић-Рајко. - Carigradski glasnyk, XV/1909, 23, ?.
263. Tetmajer, Kazimierz, Ружа. / Властимир Митић. - Моћ народа, Београд, I/1909, 45, 3.
264. Rolicz-Lieder, Wacław, Језеро успомена. / [?]. - Штампа, Београд, VIII/1909, 301, 3.
265. Rosowski, Stanisław, Злато. / Селим Ракошев (Павао М. Ракош). - Бранково коло, Ср. Карловци, XV/1909, 48, 761-762.
266. Orzeszkowa, Eliza, Свјетлост у руинама. / Јованка Лонткјевићева. - Босанска вила, Сарајево, XXIV/1909, 3-9, 41-42; 56-57; 72-74; 104-107; 118-120; 137-138.
267. Kasprowicz, Jan, Балада о Јуначкоме коњу. (Одломак из дела 'О страћари и јуначкоме коњу'). / Ружа Винавер. - СКГ, Београд, 1909, XXII/5, 352-354.
268. Sieroszewski, Wacław, Дно јада. / Лазар Р. Кнежевић. - СКГ, Београд, 1909, XXIII/2-8, 96-109; 179-186; 250-260; 330-337; 415-426; 491-505; 569-582.
269. Kasprowicz, Jan, Филозоф. / Ружа Винавер. - СКГ, Београд, 1909, XXIII/3, 171-178.
270. Zapolska, Gabriela, Морал гђе Дулске. / Јулије Бенешић. - Извођења: Народно позориште, Београд, 7. III 1909; реприза: Београд, 27. II 1911; обнова: Београд, 15. I 1931; до 1941. одиграно више пута. - Хрватско народно казалиште (Загреб), гостовање: Цетиње, 18. VIII 1910. - 'Синђелић', Ниш, 1905, 1912. Нишко градско позориште, 1925. Позориште Моравске бановине, Ниш, 1930/1931. Народно позориште Моравске бановине, Ниш, 26. III 1932; 1938; 28. V 1939. - Народно позориште, Скопље, 25. XI 1921. - Новосадско-осијечко позориште, Нови Сад, 18. X 1928. - Народно позориште Дунавске бановине, Пожаревац, у периоду 1930- 1932. више пута. - Путујуће позориште Живојина Вучковића, у периоду 1928-1933. више пута.
271. Tetmajer, Kazimierz, Успомена. / [?]. - Српство, Нови Сад, I/ 1910, 43, 1.
272. Tetmajer, Kazimierz, Једна из бајке. / Боривоје М. Грашић. - Депеша, Београд, I/1910, 293, 3.
273. Sienkiewicz, Henryk, Quo vadis? Роман из доба цара Нерона. / Јулијана Ст. Станковић. - Ново време, Београд, II/1910, ...279 (9. X 1910), 2 [2. наставак]; ...285 (16. X 1910), 2-3 [8. наставак]; ...338 (8. XII 1910), 2-3 [60. наставак]; III/1911, ...5 (6. I 1911), 3 [84. наставак]. [Завршено пре бр. 26 (27. I 1911).]
274. Przybyszewski, Stanisław, Шопен. / Лаза М. - Бранково коло, Ср. Карловци, XVI/1910, 12-13, 187-189; 204-206.
275. Ostoja (Sawicka, Józefa), Непријатељ. / Павао М. Ракош. - Бранково коло, Ср. Карловци, XVI/1910, 25, 392-396. [Аутор погрешно потписан латиницом: "Adam Szymбnski Ostoja".]
276. Tetmajer, Kazimierz, Океан. / М. К. (Милан И. Марковић?) - Бранково коло, Ср. Карловци, XVI/1910, 48, 759.
277. Sienkiewicz, Henryk, Огњем и мачем. Роман. У четири књиге [I-II]. / Лазар Р. Кнежевић. - Београд, СКЗ, 1910, I, 421+[5]; III, [4]+407. Забавник СКЗ, књ. 9.
278. Prus, Bolesław, Воли - не воли. / Свет. Живковић. - Бранково коло, Ср. Карловци, XVII/1911, 2, 22. [С руског.]
279. Lenartowicz, Teofil, Песма. / Милорад М. Петровић. - Пијемонт, Београд, I/1911, 50, 3.
280. Przybyszewski, Stanisław, Кроз сан. / Боривоје М. Грашић. - Депеша, Београд, II/1911, 75, 3.
281. Konopnicka, Maria, Роса. (Ромиња роса хладна...) / Милорад М. Петровић. - Трибуна, Београд, II/1911, 276, 1.
282. Konopnicka, Maria, Јутро у Млецима. / (Милорад М. Петровић.) - Трибуна, Београд, II/1911, 302, 3.
283. Przybyszewski, Stanisław, Жртва сунца. / Никола С. Половина. - Трговина, Ниш, III/1911, 102/103. 4-5.
284. Konopnicka, Maria, Мајка. / [?]. - Самоуправа, Београд, IX/ 1911, 165, 3; 167-168, 3.
285. Mickiewicz, Adam, Ода омладини. / Андра Гавриловић. - Самоуправа, Београд, IX/1911, 288, [божићни додатак], 1.
286. Rolicz-Lieder, Wacław, Поздрав. / [?]. - Штампа, Београд, X/1911, 1, 3.
287. Rolicz-Lieder, Wacław, Молба. / [?]. - Штампа, Београд, X/1911, 5, 3.
288. Tetmajer, Kazimierz, Љубав. / Борис О. Глушчевић. - Нова искра, Београд, X/1911, 7, 220.
289. Tetmajer, Kazimierz, Сећање. / Борис О. Глушчевић. - Нова искра, Београд, X/1911, 7, 220.
290. Tetmajer, Kazimierz, Срећа. / Борис О. Глушчевић. - Нова искра, Београд, X/1911, 7, 220.
291. Tetmajer, Kazimierz, Сенка. / Борис О. Глушчевић. - Нова искра, Београд, X/1911, 7, 220-221.
292. Tetmajer, Kazimierz, Гробови. / Борис О. Глушчевић. - Нова искра, Београд, X/1911, 7, 221.
293. Rolicz-Lieder, Wacław, Феникс из пламена. / [?]. - Штампа, Београд, X/1911, 49, 3.
294. Rolicz-Lieder, Wacław, Јесен живота. / [?]. - Штампа, Београд, X/1911, 59, 3.
295. Mickiewicz, Adam, Акерманске степе. Из Кримских сонета. / Спасоје Ј. Илић. - Штампа, Београд, X/1911, 220, 2.
296. Asnyk, Adam, Херакле. / Живота Милојковић. - Радничке новине, Београд, XI/1911, 173, 3.
297. Konopnicka, Maria, Јактон. / Ружа Винавер. - Босанска вила, Сарајево, XXVI/1911, 1-4, 10; 24-25; 41-42; 56-57.
298. Przybyszewski, Stanisław, Гости. Драмски епилог у 1 чину. Плес смрти. / Свет. Живковић. - Београд, 1911, 23. Библиотека 'Младост' № 4.
299. Orzeszkowa, Eliza, Одјек. / Ф. Л. (Јованка Лонткјевићева). - Звезда, Београд, I/1912, 5, 289-292.
300. Szymański, Adam, Пан Јенджеј Кравчиковски. / Лазар Р. Кнежевић. - Звезда, Београд, I/1912, 8, 472-481.
301. Sieroszewski, Wacław, Хајлах. / Лазар Р. Кнежевић. - Звезда, Београд, I/1912, 10-11, 604-616; 687-696.
302. Orzeszkowa, Eliza, Литавска кажа. / Ружа Винавер. - Звезда, Београд, I/1912, 12, 740-741.
303. Orzeszkowa, Eliza, У албуму г-ну Х. Н. / Ружа Винавер. - Звезда, Београд, I/1912, 12, 741.
304. Żeromski, Stefan, Искушење. / Лазар Р. Кнежевић. - Звезда, Београд, I/1912, 13, 785-787.
305. Konopnicka, Maria, На Јунгфрау. / Станислав Винавер. - Штампа, Београд, XI/1912, 272, 2.
306. Orzeszkowa, Eliza, Милорд. / Лазар Р. Кнежевић. - Дело, Београд, XIX/1912, LXII/3, 356-368; LXIII/1, 56-68; 2, 244-251; 3, 378- 387; LXIV/1, 47-61.
307. Sieroszewski, Wacław, У јесен. / Лазар Р. Кнежевић. - Дело, Београд, XIX/1912, LXIV/3, 352-364.
308. Tetmajer, Kazimierz, Лимба. / Андра Гавриловић. - Застава (јутарњи лист), Пешта/Нови Сад, XLVII/1912, 46, 1. [Објављено у чланку: А. Гавриловић, Модернисти пољске поезије.]
309. Tetmajer, Kazimierz, Поздрав. / Андра Гавриловић. - Застава (јутарњи лист), Пешта/Нови Сад, XLVII/1912, 46, 1. [Објављено у чланку: А. Гавриловић, Модернисти пољске поезије.]
310. Przesmycki, Zenon, У шта веровати? / Андра Гавриловић. Застава (јутарњи лист), Пешта/Нови Сад, XLVII/1912, 46, 2. [Објављено у чланку: А. Гавриловић, Модернисти пољске поезије.]
311. Przybyszewski, Stanisław, Привиђења. / Селим Ракошев (Павао М. Ракош). - Бранково коло, Ср. Карловци, XVIII/1912, 4-6, 109-113; 142-144; 173-176.
312. Przybyszewski, Stanisław, На Каиновим путевима. / Селим Ракошев (Павао М. Ракош). - Бранково коло, Ср. Карловци, XVIII/1912, 21, 657-662.
313. Żeromski, Stefan, Заборав. / Лазар Р. Кнежевић. - Босанска вила, Сарајево, XXVII/1912, 17/18, 241-245.
314. Orzeszkowa, Eliza, Каријере. / Лазар Р. Кнежевић. - СКГ, Београд, 1912, XXIX/5, 327-336.
315. Żeromski, Stefan, Заборав. / Лазар Р. Кнежевић. - СКГ, Београд, 1912, XXIX/11, 807-816.
316. Reymont, Władysław St., Кучка. / Лазар Р. Кнежевић. - СКГ, Београд, 1912, XXVIII/7, 491-503.
317. Sienkiewicz, Henryk, Кроз пустињу и прашуму. / Милорад Ст. Јанковић. - Београд, [изд. преводиоца], 1912, 342.
318. Przybyszewski, Stanisław, De profundis. / Боривоје М. Грашић. - Београд, изд. Књижаре Свет. Дебељевића, б. г. [1913. или 1914], 71+[1]. [Поговор: О Станиславу Пшибишевском и модернизму од В. Фелдмана, 53-71.]
319. Feldman, Wilhelm, О Станиславу Пшибишевском и модернизму. / Боривоје М. Грашић. [У:] Przybyszewski, Stanisław, De profundis. - Београд, изд. Књижаре Свет. Дебељевића, б. г. [1913. или 1914], 53-71.
320. Sieroszewski, Wacław, У јесен. / (Лазар Р. Кнежевић.) - Вечерње новости, Београд, XXI/1913, 81-84, 1-2; 85, 1.
321. Mickiewicz, Adam, Питаш зашто Бог... Из нештампаних Мицкјевичевих пјесама. / Мих. Јасињски - Босанска вила, Сарајево, XXVIII/1913, 17/18, 237.
322. Konopnicka, Maria, Пјесма за дом. / Мих. Јасињски. - Босанска вила, Сарајево, XXVIII/1913, 17/18, 237.
323. Konopnicka, Maria, Не плачите, тужни. / Лазар Р. Кнежевић. - Босанска вила, Сарајево, XXVIII/1913, 20, 275.
324. Konopnicka, Maria, Одломак. / Лазар Р. Кнежевић. - Босанска вила, Сарајево, XXVIII/1913, 20, 275.
325. Konopnicka, Maria, Зашто је ова провала... / Лазар Р. Кнежевић. - Босанска вила, Сарајево, XXVIII/1913, 20, 275-276.
326. Słowacki, Juliusz, Отац помрлих од куге у Ел-Аришу. / Лазар Р. Кнежевић. - Босанска вила, Сарајево, XXVIII/1913, 22-23, 307-309; 323-325.
327. Tetmajer, Kazimierz, Успомена. / Милан И. Марковић. - Венац, Београд, 1913/1914, V/4/5, 300.
328. Tetmajer, Kazimierz, Суд. / Милан И. Марковић. - Венац, Београд, 1913/1914, V/4/5, 301.
329. Tetmajer, Kazimierz, Ждралови. / Милан И. Марковић. - Венац, Београд, 1913/1914, V/4/5, 301-302.
330. Tetmajer, Kazimierz, Љубав. / Милан И. Марковић. - Венац, Београд, 1913/1914, V/6, 350-351.
331. Tetmajer, Kazimierz, Меланхолија. На Везуву. / Милан И. Марковић. - Венац, Београд, 1913/1914, V/10, 615-616.
332. Orzeszkowa, Eliza, Ситанце. / Лазар Р. Кнежевић. - СКГ, Београд, 1913, XXX/7, 489-499.
333. Zapolska, Gabriela, Њих четворо. / Лазар Р. Кнежевић. - Извођења: Народно позориште, Београд, 28. II 1913; репризе: 31. VIII 1913; 3. IX 1913. - Српско народно позориште, Нови Сад, 6. XI 1919. - Народно позориште, Скопље, 4. I 1921.
334. Sienkiewicz, Henryk, Quo vadis? Роман. / Лазар Р. Кнежевић. - Београд, Свесловенска књижарница, 1913, 644+[1].
335. Reymont, Władysław St., Састанак. / Лазар Р. Кнежевић. - СКГ, Београд, 1914, XXXIII/1, 9-21.
336. Przybyszewski, Stanisław, Андрогина. / Драг. М. Тодоровић. - Београд, изд. Књижаре Свет. С. Дебељевића, б. г. [1914?], 84.
337. Sienkiewicz, Henryk, Победилац. Чувар светиље. Свирач Јанко. Ученикова смрт. Приповетке (са петнаест слика). / Петар М. Петровић. - Београд, 1914, VIII+135+[1]. Савремена библиотека [књ. 1]. [Предговор: Петар М. Петровић, Пре дела, V-VI.]
338. Sienkiewicz, Henryk, Победилац. Чувар светиље. Свирач Јанко. Ученикова смрт. Приповетке. 2. издање. / Петар М. Петровић. - Београд, 1914, 134+[1]. Савремена библиотека [књ. 1].
339. Przybyszewski, Stanisław, Sienkiewicz и пољска душа. / [?]. Београдске новине, Београд, II/1916, 287, 1.
340. Sienkiewicz, Henryk, Хања. / са француског Ą. - Женева [Шт. Српског курира], 1917, 154+[4]. Библиотека 'Српског курира', књ. I. [Предговор: —, 3-4.] [На споредној насловној страни: Bibliothčque du 'Courrier Serbe'. Livre I. Hania par H. Sienkiewicz. Traduit du français. Genčve. Imprimerie du 'Courrier Serbe', Rue de Chantepoulet, 9. 1917.]
341. Sienkiewicz, Henryk, Без догме. / Милорад Ст. Јанковић. - Мисао, Београд, I/1919-20, I/1-5, 40-55; 119-133; 208-223; 282- 289; [од 1. јан. 1920. превод наставља Лазар Р. Кнежевић] 360- 367. II/1920, II/6-12, 439-454; 528-543; 610-625; 693-700; 771- 778; 850-857; 927-934. III/13/14-18, 1040-1055; 1165-1181; 1267- 1275; 1336-1351. IV/19-24, 1420-1435; 1497-1504; 1587-1594; 1672-1679; 1746-1754; 1847-1854. III/1921, V/25-32, 36-44; 125- 132; 199-207; 286-293; 355-363; 441-449; 521-527; 610-617.
342. Daniłowski, Gustaw, Зимски капутић. / Лазар Р. Кнежевић. - Мисао, Београд, I/1919, I/1-2, 33-39; 113-118.
343. Mickiewicz, Adam, Лаури. / Живојин М. Пауновић. - Епоха, Београд, II/1919, 223, 1.
344. Mickiewicz, Adam, Бакчи Сарај. / Живојин М. Пауновић. - Епоха, Београд, II/1919, 235, 1.
345. Lenartowicz, Teofil, Песма. / Милорад М. Петровић. - Народна просвета, Београд, II/1920, 69, 2.
346. Reymont, Władysław St., Томко Баран. / Лазар Р. Кнежевић. - СКГ (НС), Београд, 1920, I/3-5, 170-182; 248-260; 327-338.
347. Tetmajer, Kazimierz, Успомена. / Милан Л. Рајић. - Демократија, Београд, II/1920, 290, 3.
348. Tetmajer, Kazimierz, Суд. / Милан Л. Рајић. - Демократија, Београд, II/1920, 290, 3.
349. Tetmajer, Kazimierz, Сенка. / Милан Л. Рајић. - Демократија, Београд, II/1920, 290, 3.
350. Tetmajer, Kazimierz, Љубав. / Милан Л. Рајић. - Демократија, Београд, II/1920, 290, 3.
351. Tetmajer, Kazimierz, Ружа. / Милан Л. Рајић. - Демократија, Београд, II/1920, 290, 3.
352. Tetmajer, Kazimierz, Над потоком. / Милан Л. Рајић. - Демократија, Београд, II/1920, 301, 1.
353. Tetmajer, Kazimierz, Срећа. / Милан Л. Рајић. - Демократија, Београд, II/1920, 301, 1.
354. Tetmajer, Kazimierz, Ждрали. / Милан Л. Рајић. - Демократија, Београд, II/1920, 301, 1.
355. Sienkiewicz, Henryk, Без догме. / Лазар Р. Кнежевић и Милорад Ст. Јанковић. - Београд, Издавачка књижара Рајковића и Ћуковића, 1920, 307 + 3. Библиотека 'Мисао'. [Као преводилац, на корицама потписан Л. Кнежевић, а на насловној страни - М. Јанковић.]
356. Tetmajer, Kazimierz, Епитаф. / С. Остојић-Сенски. - Епоха, Београд, III/1920, 551, Забавник Епохе, I/1920, 6, 2.
357. Mickiewicz, Adam, Бакчи Сарај. / Живојин М. Пауновић. [У:] Југославија. Народни календар [за 1921]. - Chicago, Књиж. и шт. Паландачић, 1920, 62.
358. Mickiewicz, Adam, Јутро и вече. / Живојин М. Пауновић. - Народна просвета, Београд, III/1921, [бр.] 2.
359. Mickiewicz, Adam, Лаури. / Живојин М. Пауновић. Народна просвета, Београд, III/1921, [бр.] 2.
360. Przybyszewski, Stanisław, Pro domo. / Живота Р. Пантелић. - Нова светлост, Београд, II/1921, 3, 24-28.
361. Przybyszewski, Stanisław, Пир живота. / Живота Р. Пантелић. - Нова светлост, Београд, II/1921, 4, 1-17; 5, 1-18; 6, 1-15; 7, 1-16.
362. Żeromski, Stefan, После Седана. / Милан Л. Рајић. - Венац, Београд, 1921, VI/5, 258-260.
363. Mickiewicz, Adam, Нова година. / Михајло Ј. Јаковљевић. - Венац, Београд, 1921, VI/6, 349-350.
364. Mickiewicz, Adam, Бекство. / Лазар Р. Кнежевић. - Венац, Београд, 1921/22, VII/3, 188-193.
365. Przybyszewski, Stanisław, Вигилије. / Ј(ован) П(алавестра). Сарајево, изд. и шт. Радничке штампарије (Ј. Шмитран), б. г. [1921], 52+IX+[3]. Универзална библиотека, књ. I. [Поговор: (Јован Палавестра), О Станиславу Пшибишевском (из 'Svě tove knihovne' прашке број 650), I-IX.]
366. Sienkiewicz, Henryk, Пођимо за њим! и друге приповетке [Пођимо за њим!; На извору; Светлост у мраку]. / Николај Велимировић. - Београд, Народно дело, б. г. [1921], 70+[1]. Народно дело, књ. I. [Предговор: Петар М. Петровић, —, 2.]
367. Przybyszewski, Stanisław, De profundis. Друго издање. / Боривоје М. Грашић. - Београд, изд. Књижарнице Здравка Спасојевића, б. г. [1921?], 63+[1]. [Поговор: О Станиславу Пшибишевском и модернизму од В. Фелдмана, 45-63.]
368. Feldman, Wilhelm, О Станиславу Пшибишевском и модернизму. / Боривоје М. Грашић. [У:] Przybyszewski, Stanisław, De profundis. - Београд, изд. Књижарнице Здравка Спасојевића, б. г. [1921?], 45-63.
369. Przybyszewski, Stanisław, Синови земље. / Милка Ораовац. - Београд, изд. књижаре 'Освит' - Николић, Стефановић и Поповић, б. г. [1921, или 1922] 117+[3]. Библиотека 'Освит', књ. I.
370. Sienkiewicz, Henryk, Бартек Победилац - Палилац на кули светиљи - Анђео. / Лазар Р. Кнежевић. - Београд, [изд. преводиоца]. [Шт. 'Св. Сава'], 1921, 108+[2]. Одабрана дела пољске књижевности, I.
371. Zapolska, Gabriela, Госпођица Маличевска. / Јулије Бенешић. - Извођења: Народно позориште, Београд, 27. XII 1921. - Новосадско-осијечко позориште, Нови Сад, 21. IV 1928.
372. Tetmajer, Kazimierz, Иза стакленог окна. / Милан Л. Рајић. - Демократија, Београд, III/1921, 459, 2.
373. Tetmajer, Kazimierz, Лептир стена. / Милан Л. Рајић. - Демократија, Београд, III/1921, 459, 2.
374. Tetmajer, Kazimierz, На Везуву. / Милан Л. Рајић. - Демократија, Београд, III/1921, 459, 2.
375. Tetmajer, Kazimierz, Смрти. / Милан Л. Рајић. - Демократија, Београд, III/1921, 459, 2.
376. Tetmajer, Kazimierz, Јела. / Милан Л. Рајић. - Демократија, Београд, III/1921, 467, 2.
377. Tetmajer, Kazimierz, Жена. / Милан Л. Рајић. - Демократија, Београд, III/1921, 467, 2.
378. Tetmajer, Kazimierz, Зла будућност. / Милан Л. Рајић. - Демократија, Београд, III/1921, 467, 2-3.
379. Tetmajer, Kazimierz, Једна из бајки. / Милан Л. Рајић. - Демократија, Београд, III/1921, 470, 4.
380. Tetmajer, Kazimierz, Срећа. Песма у прози. / Ж. Д. П. - Епоха, Београд, IV/1921, 604, Забавник Епохе, II/1921, 14, 2.
381. Przybyszewski, Stanisław, Молитва. / С. Остојић-Сенски. - Епоха, Београд, IV/1921, 682, 4.
382. Sienkiewicz, Henryk, У жупноме приморју. Новела. / Лазар Р. Кнежевић. - Београд, [изд. преводиоца]. [Шт. 'Св. Сава'], 1921, 87+[1]. Одабрана дела пољске књижевности, II.
383. Tetmajer, Kazimierz, Успомена. / Милан Л. Рајић. - Будућност, Београд, II/1922, 3/4, 738-739.
384. Tetmajer, Kazimierz, Суд. / Милан Л. Рајић. - Будућност, Београд, II/1922, 3/4, 739.
385. Tetmajer, Kazimierz, Сенка. / Милан Л. Рајић. - Будућност, Београд, II/1922, 3/4, 739-740.
386. Tetmajer, Kazimierz, Љубав. / Милан Л. Рајић. - Будућност, Београд, II/1922, 3/4, 740.
387. Tetmajer, Kazimierz, Ружа. / Милан Л. Рајић. - Будућност, Београд, II/1922, 3/4, 740-741.
388. Tetmajer, Kazimierz, На Везуву. / Милан Л. Рајић. - Будућност, Београд, II/1922, 5, 809-810.
389. Tetmajer, Kazimierz, Лептир стена. / Милан Л. Рајић. - Будућност, Београд, II/1922, 5, 810-811.
390. Tetmajer, Kazimierz, Над потоком. / Милан Л. Рајић. - Будућност, Београд, II/1922, 5, 811.
391. Tetmajer, Kazimierz, Срећа. / Милан Л. Рајић. - Будућност, Београд, II/1922, 5, 811-812.
392. Tetmajer, Kazimierz, Смрти. / Милан Л. Рајић. - Будућност, Београд, II/1922, 5, 812-813.
393. Tetmajer, Kazimierz, Иза стакленог окна. / Милан Л. Рајић. - Будућност, Београд, II/1922, 5, 813-814.
394. Tetmajer, Kazimierz, Ждрали. / Милан Л. Рајић. - Будућност, Београд, II/1922, 6, 856-857.
395. Tetmajer, Kazimierz, Јела. / Милан Л. Рајић. - Будућност, Београд, II/1922, 6, 857.
396. Tetmajer, Kazimierz, Жени. / Милан Л. Рајић. - Будућност, Београд, II/1922, 6, 857-858.
397. Tetmajer, Kazimierz, Зла будућност. / Милан Л. Рајић. - Будућност, Београд, II/1922, 6, 858-859.
398. Prus, Bolesław, Вал се враћа. Роман. / Лазар Р. Кнежевић. -Београд, Савремена библиотека, 1922, X+(11-96). Савремена библиотека [књ. 38]. [Предговор: Александар Погодин, —, VII-X.]
399. Tetmajer, Kazimierz, Планински лептирак. / с руског Даринка Христић. - Народна просвета, Београд, IV/1922, 21, 2.
400. Tetmajer, Kazimierz, Епитафија. / с руског Даринка Христић. - Народна просвета, Београд, IV/1922, 21, 2.
401. Tetmajer, Kazimierz, Ждрали. / с руског Даринка Христић. - Народна просвета, Београд, IV/1922, 21, 2.
402. Makuszyński, Kornel, Чудне приче. [Бајка о царевој кћери Мари, о црном лабуду и о леденој планини; Обућар Копитко и пловак Квак.] / Милорад Ст. Јанковић. - Београд, Библиотека 'Мисао', 1922, 56.
403. Sienkiewicz, Henryk, Легије. Историјски роман у два дела. Први део. У отаџбини. / (Лазар Р. Кнежевић.) - Демократија, Београд, IV/1922,... 765 (18. I), 2 [19. наставак];... 772 (27. I), 2 [26. наставак].
404. Sieroszewski, Wacław, У леду. / Лазар Р. Кнежевић. - Будућност, Београд, I/1922, I/1-9, 46-49; 88-92; 139-144; 187-190; 235-240; 286-292; 334-338; 385-389; 424-428.
405. Tuwim, Julian, Са мужем си... / др Константин Перић. - Мисао, Београд, IV/1922, X/68, 1501-1502.
406. Tetmajer, Kazimierz, Срећа. / [?]. - Народно јединство, Сарајево, V/1922, 121, 2.
407. Lenartowicz, Teofil, Два дуба. / Милорад Поповић-Шапчанин. - Препород, Београд, II/1923, 3, 5. [Превод први пут објављен у Вили 1867. - в. под бр. 32.]
408. Krasicki, Ignacy, Господар и пас. / Милорад Павловић-Крпа. - Наш лист, Београд, III/1923, 3, 12.
409. Mickiewicz, Adam, На Њемену. / Живојин М. Пауновић. - Нови живот, Београд, IV/1923/24, XVII/5, 141.
410. Mickiewicz, Adam, Сонети. Бакчисарај. / Живојин М. Пауновић. - Нови живот, Београд, IV/1923/24, XVII/5, 141-142.
411. Mickiewicz, Adam, Лаури. / Живојин М. Пауновић. - Нови живот, Београд, IV/1923/24, XVII/5, 142-143.
412. Mickiewicz, Adam, Јутро и вече. / Живојин М. Пауновић. - Нови живот, Београд, IV/1923/24, XVII/5, 143.
413. Mickiewicz, Adam, RezIgnacyja. / Живојин М. Пауновић. - Нови живот, Београд, IV/1923/24, XVII/5, 143-144.
414. Żeromski, Stefan, К свом богу. / Милан И. Марковић. - Венац, Београд, 1923/24, IX/4/5, 279-283.
415. Sienkiewicz, Henryk, Огњем и мачем. Роман у четири књиге. Друго издање. / Лазар Р. Кнежевић. - Београд, Издавачка књижарница Напредак, 1923, I, 240; III, 259+[1]; III, 272; IV, 208.
416. Sienkiewicz, Henryk, Quo vadis? Роман. / Лазар Р. Кнежевић. - Београд, Књижарница Напредак - Свесловенска књижарница, 1923, I, 320; III, [4]+(321-617)+[7].
417. Mickiewicz, Adam, Ода омладини. / Андра Гавриловић. - Јужна Србија, Скопље, II/1923, III/27, 281-282.
418. Żeromski, Stefan, Рђаво предосећање. / Милан Л. Рајић. - Будућност, Београд, II/1923, III/6, 279-280.
419. Żeromski, Stefan, Ма шта се десило - нека удара у мене... / Милан Л. Рајић. - Будућност, Београд, II/1923, IV/1/2, 641-643.
420. Czyżewski, Tytus, Повратак. / др Константин Перић. - Мисао, Београд, V/1923, XI/76, 255-256.
421. Przybyszewski, Stanisław, Предговор. [У књ.] Ханс Хајнц Еверс, Алрауна. Роман једног живог бића. / Моша С. Пијаде. - Београд, Напредак, 1923 [1922!], V-XXVI.
422. Perzyński, Włodzimierz, Ашантка. / Јулије Бенешић. - Извођења: Народно позориште, Београд, 6. IX 1923. - Народно позориште, Нови Сад, 24. X 1923.
423. Makuszyński, Kornel, Жена. / Чк. - Илустровани лист, Београд, [VI] 1924, 5, 3-4.
424. Sienkiewicz, Henryk, Две ливаде. / Лазар Р. Кнежевић. - Венац, Београд, 1924/25, X/3, 179-183.
425. Sienkiewicz, Henryk, Две ливаде. / Лазар Р. Кнежевић. [У:] Одабрана дела пољске књижевности, III. - Београд, изд. преводиоца, 1925, 1-6.
426. Orzeszkowa, Eliza, Милорд. / Лазар Р. Кнежевић. [У:] Одабрана дела пољске књижевности, III. - Београд, изд. преводиоца, 1925, 7-92.
427. Orzeszkowa, Eliza, Чудноват човек. / Лазар Р. Кнежевић. [У:] Одабрана дела пољске књижевности, III. - Београд, изд. преводиоца, 1925, 93-160.
428. Reymont, Władysław St., Његово самољубље. / [?]. - Илустровани лист, Београд, [VII] 1925, 39, 5-6.
429. Tetmajer, Kazimierz, Срећа. / [?]. - Самоуправа, Београд, [XX] 1925, 250, 3.
430. Tetmajer, Kazimierz, Ружица. / [?]. - Самоуправа, Београд, [XX] 1925, 293, 3.
431. Tetmajer, Kazimierz, Сен. / [?]. - Самоуправа, Београд, [XX] 1925, 293, 3.
432. Tetmajer, Kazimierz, Срећа. / [?]. - Самоуправа, Београд, [XX] 1925, 298, 3.
433. Sienkiewicz, Henryk, Кроз пустињу и прашуму. Друго издање. / Милорад Ст. Јанковић. - Београд, изд. Књижарнице Рајковића и Ћуковића, 1925, 272. [Предговор: (М. Ст. Јанковић), Хенрик Сјенкјевић, 3.]
434. Żeromski, Stefan, Приповетке. [Сумрак; Рђаво предосећање; Искушење; После Седана; Ананке; Ма шта се десило - нека удара у мене]. / Милан Л. Рајић. - Београд, изд. преводиоца, 1926, 47+[1]. Породична библиотека, св. 1. [Предговор: Милорад М. Пешић, Stefan Żeromski. Песник страдања и туге, 3-11.]
435. Tetmajer, Kazimierz, Ружа. / [?]. - Самоуправа, Београд, [XXI] 1926, 63, 3.
436. Przybyszewski, Stanisław, Море. / [?]. - Самоуправа, Београд, [XXI] 1926, 80, 3.
437. Sienkiewicz, Henryk, Преко прерија. / Лазар Р. Кнежевић. - Венац, Београд, 1926/27, XII/1-8, 14-20; 114-122; 184-194; 274-288; 410-419; 494-502; 570-577.
438. Makuszyński, Kornel, Хасан и његових пет жена. / Константин Перић. [У:] Словенски хумористикон, књ. I. - Београд, изд. 'Недеље', б. г. [1926?] 93-118. Хумористична библиотека. Друго коло, књ. I.
439. Żeromski, Stefan, Доктор Петар. / Лазар Р. Кнежевић. - СКГ (НС), Београд, 1926, XVII/7-8, 495-502; 581-590.
440. Przybyszewski, Stanisław, У долини суза. / Миодраг М. Пешић. - Шумадија, Крагујевац, I/1927, 1, 6-7.
441. Sienkiewicz, Henryk, Преко прерија. / Лазар Р. Кнежевић. - Београд, [изд. преводиоца]. [Шт. 'Св. Сава'], 1927, 71+[1].
442. Makuszyński, Kornel, Хумореске [Осмо путовање морепловца Синдбада; Последњи центаур; Законски брак ружи Симона Бубу; Прича о нисци бисера]. / Константин Перић. Београд, изд. 'Недеље', б. г. [1927], 143+[1]. Хумористична библиотека. Друго коло, књ. IV. Пољски хумористи. Књига прва. [Поговор: др Константин Перић, Уз ову књигу, 139-143.]
443. Kasprowicz, Jan, Подне. Из књиге 'О јуначкоме коњу и кући која се руши'. / Зденка Марковић. - СКГ (НС), Београд, 1927, XXI/8, 590.
444. Kasprowicz, Jan, Портал катедрале. Из књиге 'О јуначкоме коњу и кући која се руши'. / Зденка Марковић. - СКГ (НС), Београд, 1927, XXI/8, 590-591.
445. Słowacki, Juliusz, Мој тестамент. / Жарко С. Калинић. - Претеча, Београд, I/1928, 2, 45-46.
446. Krasiński, Zygmunt, Небожја комедија. Сцена из луднице. / Жарко С. Калинић. - Претеча, Београд, I/1928, 3, 51-53.
447. Konopnicka, Maria, На језеру. / Војислав Илић Млађи. - Правда, Београд, XXIV/1928, 6, 11.
448. Konopnicka, Maria, Звона. / Војислав Илић Млађи. - Правда, Београд, XXIV/1928, 6, 11.
449. Przybyszewski, Stanisław, Introibo. / Никола Половина. - Воља, Београд, III/1928, I/1, 20-21.
450. Kasprowicz, Jan, Благослов. / Зденка Марковић. - Књижевни север, Суботица, IV/1928, IV/2, 60-61.
451. Żeromski, Stefan, Утекла ми препелица. / Јулије Бенешић. - Извођења: Новосадско-осијечко позориште, Сомбор, 20. [13?] X 1928.
452. Fredro, Aleksander, Госпође и хусари. / Јулије Бенешић. - Извођења: Народно позориште, Београд, 28. V. 1928. [До краја сезоне 3 репризе.]
453. Ossendowski, Ferdynand Antoni, Робови сунца. Пут кроз западни дио екваторијалне Африке год. 1925/26. Пољски написао - . Књ. 1. / Жарко С. Калинић. - Загреб, Наклада Тискаре Народних новина, 1928, 231+[1]. Забавна библиотека, коло XXXVI, књ. 445.
454. Przybyszewski, Stanisław, Љубав. / Никола Половина. - Вез, Љубљана, IV/1929, 1, 6-7.
455. Tetmajer, Kazimierz, Прича. / Светолик Ђорђевић. - Одјек, Београд, XXXV/1929, 2, 7.
456. Kaden-Bandrowski, Juliusz, Котлокрп. / Зденка Марковић. - Књижевни север, Суботица, V/1929, V/3, 86-90.
457. Przybyszewski, Stanisław, Једна ноћ са Хамсуном. / В. Тодоровић. - Књижевни полет, Шабац, I/1929, 7/9, 417-419.
458. Boy-Żeleński, Tadeusz, Медени месец Марије Лешчињске. / др Владимир Николић-Леђански. - Илустровани лист, Београд, IX/1929, 31, 9-10; 32, 10-11; 33, 9-10.
459. Reymont, Władysław St., Изабрана дела. Књига прва. [Праведно; Састанак; Једнога дана; Кучка.] / Лазар Р. Кнежевић. - Београд, Народна просвета, б. г. [1929], XLIII+ [1]+259+[1]. Библиотека страних писаца. [Предговор: Јан Лорентович, Владислав С. Рејмонт (1868-1925), VII-XLIII.]
460. Lorentowicz, Jan, Владислав С. Рејмонт (1868-1925). / Лазар Р. Кнежевић. [У:] Reymont, Władysław St., Изабрана дела. Књига прва. - Београд, Народна просвета, б. г. [1929], VII-XLIII.]
461. Żeromski, Stefan, Казна. / Лазар Р. Кнежевић. - Мисао, Београд, XI/1929, XXX/225/232, 227-233.
462. Żeromski, Stefan, Своме богу. / Лазар Р. Кнежевић. - Мисао, Београд, XI/1929, XXXI/233/236, 81-83.
463. Żeromski, Stefan, Ма шта се догодило - нека удара у мене. / Лазар Р. Кнежевић. - Мисао, Београд, XI/1929, XXXI/ 233/236, 84-86.
464. Żeromski, Stefan, О војнику потукачу. / Лазар Р. Кнежевић. -Мисао, Београд, XI/1929, XXXI/237/240, 274-320.
465. Sienkiewicz, Henryk, Хања. Приповетка. Превод с пољског. 2. издање. / [?]. - Београд, Књижарница Томе Јовановића и Вујића. [Шт. 'Ново доба', Вуковар], 1929, 148. [Опис према Каталогу НБС; књига означена као "минус" у фонду.]
466. Daniłowski, Gustaw, Арапска бајка. / Никола Л. Кнежевић. - Венац, Београд, 1930, XV/4/5, 336-340.
467. Reymont, Władysław St., Изабрана дела. Књига друга. [Ave patria; На ивици; Гробље; Томко Баран; Пред свануће; У пруској школи; Суђење; Сенка]. / Лазар Р. Кнежевић. - Београд, Народна просвета, б. г. [1930], 261+[3]. Библиотека страних писаца.
468. Krasicki, Ignacy, Господар и пас. / Милорад Павловић-Крпа. - Календар Подмлатка Црвеног крста, 1931/32, 118.
469. Rodziewiczówna, Maria, Изабрана дела. Књига прва. Магнат. / Лазар Р. Кнежевић. - Београд, Народна просвета, б. г. [1931], XXVIII+282+[2]. Библиотека страних писаца. [Предговор: Др Станислав Папјерковски, Марија Рођевичувна, IX-XXVII.]
470. Sienkiewicz, Henryk, Потоп. [I-III.] / Лазар Р. Кнежевић. - Београд, СКЗ, 1931, I, 467; III, 555+[1]; III, 409+[1]. Забавник СКЗ, књ. 24.
471. Grzymała-Siedlecki, Adam, Наследник. / [?]. Извођења: Народно позориште краља Александра I, Скопље, ? I 1932.
472. Leczycki, Kazimierz, Школа. / Јулије Бенешић. - Извођења: Новосадско-осијечко позориште, Нови Сад, 6. X 1932.
473. Tetmajer, Kazimierz, На Везуву. / Миливој Соколовић. - Грађанин, Пожаревац, XXXVIII/1933, 31, Прилог, 3-4.
474. Tetmajer, Kazimierz, Над потоком. / Миливој Соколовић. - Грађанин, Пожаревац, XXXVIII/1933, 31, Прилог, 4.
475. Ossendowski, Ferdynand Antoni, Лењин. Са 42 слике. / Милорад Павловић-Крпа. - Београд, Народно дело, б. г. [1933], [14]+(7- 555)+[5]. Савремена библиотека [књ. 26].
476. Żeromski, Stefan, Ма шта се збило, нек се на ме сручи. / Ђорђе Живановић. - Венац, Београд, 1933/1934, XIX/6, 381-384.
477. Kaden-Bandrowski, Juliusz, Похода Вајмару. / Ђорђе Живановић. - Венац, Београд, 1933/1934, XIX/7, 452-459.
478. Kosiakiewicz, Wincenty, Својом муком. / Никола Манојловић-Рајко. [У:] Велики Орао. Илустровани српски народни календар за просту год. 1934. - Нови Сад, 'Натошевић' - С. Ђисаловић, 1934, 32-34.
479. Mickiewicz, Adam, Кад овде труп мој... / Исо Великановић. [У:] Велики Орао. Илустровани српски народни календар за просту год. 1934. - Нови Сад, 'Натошевић' - С. Ђисаловић, 1934, 66.
480. Tetmajer, Kazimierz, Љубав. / Миливој Соколовић. - Грађанин, Пожаревац, XXXIX/1934, 28, Прилог, 2.
481. Tetmajer, Kazimierz, Срећа. / Миливој Соколовић. - Грађанин, Пожаревац, XXXIX/1934, 28, Прилог, 2.
482. Tetmajer, Kazimierz, Епитафија. Из песама у прози. / Миливој Соколовић. - Грађанин, Пожаревац, XXXIX/1934, 28, Прилог, 3.
483. Staff, Leopold, Волети и губити. / Ђорђе Живановић. [У књ.:] Ђорђе Живановић, Практични уџбеник пољског језика, I. - Београд, Просветни одбор Савеза сокола Краљевине Југославије, 1934, 33. [Филолошки превод; оригинал на стр. 32.]
484. Staff, Leopold, О, моји мутни дани... / Ђорђе Живановић. [У књ.:] Ђорђе Живановић, Практични уџбеник пољског језика, I. - Београд, Просветни одбор Савеза сокола Краљевине Југославије, 1934, 70. [Филолошки превод; оригинал на стр. 69.]
485. Tuwim, Julian, Старци. / Ђорђе Живановић. [У књ.:] Ђорђе Живановић, Практични уџбеник пољског језика, I. - Београд, Просветни одбор Савеза сокола Краљевине Југославије, 1934, 46. [Филолошки превод; оригинал на стр. 45.]
486. Tuwim, Julian, Перунике. / Ђорђе Живановић. [У књ.:] Ђорђе Живановић, Практични уџбеник пољског језика, I. - Београд, Просветни одбор Савеза сокола Краљевине Југославије, 1934, 95. [Филолошки превод; оригинал на стр. 94.]
487. Wierzyński, Kazimierz, Мојој мајци. / Ђорђе Живановић. [У књ.:] Ђорђе Живановић, Практични уџбеник пољског језика, I. - Београд, Просветни одбор Савеза сокола Краљевине Југославије, 1934, 62. [Филолошки превод; оригинал на стр. 61.]
488. Słonimski, Antoni, Сећање. / Ђорђе Живановић. [У књ.:] Ђорђе Живановић, Практични уџбеник пољског језика, I. - Београд, Просветни одбор Савеза сокола Краљевине Југославије, 1934, 82. [Филолошки превод; оригинал на стр. 81.]
489. Kosiakiewicz, Wincenty, Среда. / Никола Манојловић-Рајко. [У:] Велики Орао. Илустровани српски народни календар за просту год. 1935. - Нови Сад, 'Натошевић' - С. Ђисаловић, 1934, 36-38.
490. Mickiewicz, Adam, Пан Тадија. / Ђорђе Живановић. - Венац, Београд, 1934/1935, XX/2-9/10, 113-120; 182-191; 287-297; 412-419; 489-496; 567-565; 694-704. [Скраћени превод у прози. У потпису: "Извод од Ђорђа Живановића".]
491. Tuwim, Julian, Песма о радости и ритму. / Ђорђе Живановић. - СКГ (НС), Београд, 1934, XLI/5, 338. [Наднаслов: Из пољске лирике.]
492. Tuwim, Julian, Погреб. / Ђорђе Живановић. - СКГ (НС), Београд, 1934, XLI/5, 338. [Наднаслов: Из пољске лирике.]
493. Tuwim, Julian, Примирје. / Ђорђе Живановић. - СКГ (НС), Београд, 1934, XLI/5, 339. [Наднаслов: Из пољске лирике.]
494. Iłłakowiczówna, Kazimiera, Пролеће. / Ђорђе Живановић. - СКГ (НС), Београд, 1934, XLI/5. 339-340. [Наднаслов: Из пољске лирике.]
495. Fierla, Adolf, Сунчани рудник. / Крешимир Георгијевић. - СКГ (НС), Београд, 1934, XLI/5, 340. [Наднаслов: Из пољске лирике.]
496. Dąbrowska, Maria, Пјотрушева смрт. / Крешимир Георгијевић. - СКГ (НС), Београд, 1934, XLI/7, 487-491.
497. Tetmajer, Kazimierz, Тријумф [Тријумф; Пред вратима раја; Брига; Двострука смрт; Лутка; Епитаф] / Миливој Соколовић. - Скопље, изд. 'Јужне Србије', 1934, 47+[1]. Библиотека 'Ризница', књ. 2.
498. Sienkiewicz, Henryk, Крсташи. Витезови тевтонски. Историјски роман у две књиге. / Лазар Р. Кнежевић. - Београд, Народно дело, б. г. [1934] I, XIV+[2]+357+[3]; III, [2]+(361-761)+[1]. [Предговор: Петар М. Петровић, Хенрик Сјенкјевић, VII-XIV.]
499. Sienkiewicz, Henryk, Quo vadis? Историјски роман из времена Неронова. / Милорад Павловић-Крпа. - Београд, Народно дело, б. г. [1934], XIV+[2]+728. [Предговор: др Ђорђе Живановић, Хенрик Сјенкјевић (1846-1916), V-XIV.]
500. Tetmajer, Kazimierz, Меланхолија. / Миливој Соколовић. - Скопље, изд. Библиотеке 'Ризница'. [Шт. 'Јужна Србија'], 1935, 63+[1].
501. Morcinek, Gustaw, Тишина. / Крешимир Георгијевић. - СКГ (НС), Београд, 1935, XLVI/4, 257-264.
502. Strug, Andrzej, Vojnik s bojišta kod St. Be-a. / Krešimir Georgijević. [У:] Savremene poljske pripovetke. - Београд, 'Луча', библиотека Задруге Професорског друштва, 1935, 3-32.
503. Choynowski, Piotr, Janekov strašni dan. / Krešimir Georgijević. [У:] Savremene poljske pripovetke. - Београд, 'Луча', библиотека Задруге Професорског друштва, 1935, 33-53.
504. Dąbrowska, Maria, Dionizijev trijumf. / Krešimir Georgijević. [У:] Savremene poljske pripovetke. - Београд, 'Луча', библиотека Задруге Професорског друштва, 1935, 54-72.
505. Goethel, Ferdinand, Čovečnost. / Krešimir Georgijević. [У:] Savremene poljske pripovetke. - Београд, 'Луча', библиотека Задруге Професорског друштва, 1935, 73-100.
506. Kaden-Bandrowski, Juliusz, Slava. / Krešimir Georgijević. [У:] Savremene poljske pripovetke. - Београд, 'Луча', библиотека Задруге Професорског друштва, 1935, 101-126.
507. Nałkowska, Zofia, Materinstvo. / Krešimir Georgijević. [У:] Savremene poljske pripovetke. - Београд, 'Луча', библиотека Задруге Професорског друштва, 1935, 127-134.
508. Nałkowska, Zofia, Umirenje. / Krešimir Georgijević. [У:] Savremene poljske pripovetke. - Београд, 'Луча', библиотека Задруге Професорског друштва, 1935, 135-138.
509. Wasylewski, Stanisław, Šopenov koncert u Parizu. / Krešimir Georgijević. [У:] Savremene poljske pripovetke. - Београд, 'Луча', библиотека Задруге Професорског друштва, 1935, 139-147.
510. Wierzyński, Kazimierz, Granica sveta. / Krešimir Georgijević. [У:] Savremene poljske pripovetke. - Београд, 'Луча', библиотека Задруге Професорског друштва, 1935, 148-162.
511. Morcinek, Gustaw, Hleb na kamenu. / Krešimir Georgijević. [У:] Savremene poljske pripovetke. - Београд, 'Луча', библиотека Задруге Професорског друштва, 1935, 163-180.
512. Iwaszkiewicz, Jarosław, Muzika planina. / Krešimir Georgijević. [У:] Savremene poljske pripovetke. - Београд, 'Луча', библиотека Задруге Професорског друштва, 1935, 181-187.
513. Boguszewska, Helena, Piljarica. / Krešimir Georgijević. [У:] Savremene poljske pripovetke. - Београд, 'Луча', библиотека Задруге Професорског друштва, 1935, 188-193.
514. Makuszyński, Kornel, U mladoj šumi. / Krešimir Georgijević. [У:] Savremene poljske pripovetke. - Београд, 'Луча', библиотека Задруге Професорског друштва, 1935, 194-200.
515. Tetmajer, Kazimierz, Ружа. / [?]. - Дан, Нови Сад, II/1936, 239, 6.
516. Konopnicka, Maria, Уз фрулу (Зашто, росо, падаш тако рано...). / Војислав Илић Млађи. [У књ.:] Војислав Илић Млађи, Песме. - Београд, Геца Кон А. Д., 1936, 835-836.
517. Konopnicka, Maria, На језеру. / Војислав Илић Млађи. [У књ.:] Војислав Илић Млађи, Песме. - Београд, Геца Кон А. Д., 1936, 837.
518. Konopnicka, Maria, Звона. / Војислав Илић Млађи. [У књ.:] Војислав Илић Млађи, Песме. - Београд, Геца Кон А. Д., 1936, 838-839.
519. Konopnicka, Maria, Уз фрулу. (Посеј'о сам земљом црном...). / Војислав Илић Млађи. [У књ.:] Војислав Илић Млађи, Песме. - Београд, Геца Кон А. Д., 1936, 840.
520. Konopnicka, Maria, Вечерња песма. (О, ти, љупко сунце жарко...). / Војислав Илић Млађи. [У књ.:] Војислав Илић Млађи, Песме. - Београд, Геца Кон А. Д., 1936, 841.
521. Dąbrowska, Maria, Ноћ изнад света. / Крешимир Георгијевић. - ЛМС, Нови Сад, 1937, CCCXLVIII, 255-270.
522. Tuwim, Julian, Пјотр Плаксин. Сентиментална поема. / Ђорђе Живановић. - СКГ (НС), Београд, 1937, Л/8, 602-607.
523. Sienkiewicz, Henryk, Пан Володијовски. Роман. / Ђорђе Живановић и Војислав Поповић. - Београд, СКЗ, 1937, 607+[3]+ III+[3]. Забавник СКЗ, књ. 29.
524. Nowakowski, Zygmunt, Хуни. / (Ђорђе Живановић). - Политика, Београд, XXXV/1938, 6. VII, фељтон, 21.
525. Dąbrowska, Maria, Јанек. / (Ђорђе Живановић). - Политика, Београд, XXXV/1938, 9. VII, фељтон, 34.
526. Perzyński, Włodzimierz, Кад неко успева код жена. / (Ђорђе Живановић). - Политика, Београд, XXXV/1938, 9. XII, фељтон, 645.
527. Choynowski, Piotr, Вацек. / (Ђорђе Живановић). - Политика, Београд, XXXV/1938, 13. XII, фељтон, 661.
528. Perzyński, Włodzimierz, Без ракије у данима рата. / (Ђорђе Живановић). - Политика, Београд, XXXV/1938, 16. XII, фељтон, 673.
529. Tetmajer, Kazimierz, Сфинкс. / Миливој Соколовић. Скопље, изд. Шт. 'Бранко', 1938, ?. [Податак према: С. Суботин, Библиографски преглед самостално штампаних пријевода из пољске књижевности (избор). {Уз одредницу:} Пољска књижевност код Срба и Хрвата. Енциклопедија Југославије, Загреб, ЈЛЗ, 1965, т. VI.]
530. Kaden-Bandrowski, Juliusz, Политика. / Ђорђе Живановић. [У:] Антологија савремених приповедача Западних Словена. Уредио Јарослав Мали. - Нови Сад, МС, 1938 [1941!], 3-30.
531. Kossowski, Jerzy, Капетан Томек. / Ђорђе Живановић. [У:] Антологија савремених приповедача Западних Словена. Уредио Јарослав Мали. - Нови Сад, МС, 1938 [1941!], 31-40.
532. Morcinek, Gustaw, Верглаш. / Ђорђе Живановић. [У:] Антологија савремених приповедача Западних Словена. Уредио Јарослав Мали. - Нови Сад, МС, 1938 [1941!], 41-52.
533. Choynowski, Piotr, Јанеков страшни дан. / Ђорђе Живановић. [У:] Антологија савремених приповедача Западних Словена. Уредио Јарослав Мали. - Нови Сад, МС, 1938 [1941!], 53-69.
534. Wiktor, Jan, Суседи. / Ђорђе Живановић. [У:] Антологија савремених приповедача Западних Словена. Уредио Јарослав Мали. - Нови Сад, МС, 1938 [1941!], 70-74.
535. Dąbrowska, Maria, Ноћ над светом. / Ђорђе Живановић. [У:] Антологија савремених приповедача Западних Словена. Уредио Јарослав Мали. - Нови Сад, МС, 1938 [1941!], 75-92.
536. Goethel, Ferdinand, Човечност. / Ђорђе Живановић. [У:] Антологија савремених приповедача Западних Словена. Уредио Јарослав Мали. - Нови Сад, МС, 1938 [1941!], 93-117.
537. Kuncewiczowa, Maria, Она је код своје куће. / Ђорђе Живановић. [У:] Антологија савремених приповедача Западних Словена. Уредио Јарослав Мали. - Нови Сад, МС, 1938 [1941!], 118-123.
538. Wiktor, Jan, Суседи. / (Ђорђе Живановић). - Политика, Београд, XXXVI/1939, 11. III, фељтон, 153-154.
539. Perzyński, Włodzimierz, Нормалан ток. / (Ђорђе Живановић). - Политика, Београд, XXXVI/1939, 15. III, фељтон, 169.
540. Nowakovski, Zygmunt, Вандина жртва. / (Ђорђе Живановић). - Политика, Београд, XXXVI/1939, 17. III, фељтон, 177.
541. Makuszyński, Kornel, Лек од зле жене. / (Ђорђе Живановић). - Политика, Београд, XXXVI/1939, 21. III, фељтон, 193-194.
542. Nowakowski, Zygmunt, Леонидин погреб. / (Ђорђе Живановић). - Политика, Београд, XXXVI/1939, 20. V, фељтон, 529.
543. Perzyński, Włodzimierz, Да пролеће буде савршеније. / (Ђорђе Живановић). - Политика, Београд, XXXVI/1939, 26. V, фељтон, 553.
544. Wiktor, Jan, Паткова невера. / (Ђорђе Живановић). - Политика, Београд, XXXVI/1939, 2. VI, фељтон, 573-574.
545. Nałkowska, Zofia, Материнство. / (Ђорђе Живановић). - Политика, Београд, XXXVI/1939, 9. VI, фељтон, 601.
546. Choynowski, Piotr, У пансионату. / (Ђорђе Живановић). - Политика, Београд, XXXVI/1939, 13. IX, фељтон, 297.
547. Perzyński, Włodzimierz, Филозофија штедње. / (Ђорђе Живановић). - Политика, Београд, XXXVI/1939, 18. IX, фељтон, 317.
548. Strug, Andrzej, На станици. / (Ђорђе Живановић). - Политика, Београд, XXXVI/1939, 22. IX, фељтон, 333-334.
549. Reymont, Władysław St., Орање. / (Ђорђе Живановић). - Политика, Београд, XXXVI/1939, 3. XI, фељтон, 501-502.
550. Kossowski, Jerzy, Шћепан Роскоха. / (Ђорђе Живановић). - Политика, Београд, XXXVI/1939, 6. XI, фељтон, 513.
551. Perzyński, Włodzimierz, Јер ће нас побити. / (Ђорђе Живановић). - Политика, Београд, XXXVI/1939, 8. XI, фељтон, 521-522.
552. Nowakowski, Zygmunt, Обрачун савести. / (Ђорђе Живановић). - Политика, Београд, XXXVI/1939, 10. XI, фељтон, 529.
553. Dygasiński, Adolf, За пировања. / (Ђорђе Живановић). - Политика, Београд, XXXVI/1939, 13. XII, фељтон, 661.
554. Nowakowski, Zygmunt, Зосјина јелка. / (Ђорђе Живановић). - Политика, Београд, XXXVI/1939, 22. XII, фељтон, 697.
555. Sienkiewicz, Henryk, Кроз пустињу и прашуму. Авантуристички роман. / Ђорђе Живановић. - Београд, Геца Кон А. Д., 1939. Свеска прва, 266+[6]; свеска друга, 265+[6]. Библиотека 'Плава птица', књ. 11. и 12.
556. Strug, Andrzej, Хумка незнаног јунака. Роман. / Војислав М. Поповић. - Београд, изд. Звезда, 1939, 380+[4]. [Библиотека] Модерни светски писци. [Предговор: Војислав М. Поповић, —, 7-11.]
557. Sieroszewski, Wacław, Хајлах; Чукче; У јесен; Освит; У леду. / Лазар Р. Кнежевић. [У:] В. Сјерошевски - S. Żeromski, Приповетке. - Београд, изд. Професорске задруге, 1939, 19-182. [Предговор: Ђорђе Живановић, Вацлав Сјерошевски, 7-18.]
558. Żeromski, Stefan, О војнику потукачу; Доктор Петар; Казна; Заборав; Искушење; Сенке; Сумрак; Ананке; Зла слутња; Ма шта се догодило, нек удара у мене; Своме Богу. / Лазар Р. Кнежевић. [У:] В. Сјерошевски - S. Żeromski, Приповетке. - Београд, изд. Професорске задруге, 1939, 193-389. [Предговор: Ђорђе Живановић, Stefan Żeromski, 187-192.]
559. Orkan, Władysław, Зашто је Сабала избегавао вашар у Кежмарку. / (Ђорђе Живановић). - Политика, Београд, XXXVII/ 1940, 5. III, фељтон, 129.
560. Sienkiewicz, Henryk, Кроз пустињу и прашуму. / Милорад Ст. Јанковић. - Београд, изд. Књижарнице Радомира Т. Ћуковића, б. г. [1940], 310+[2]. [Библиотека] Одабрана дела омладинске књижевности - Кадок [књ. 27]. Треће коло [књ. 7].
561. Sienkiewicz, Henryk, Quo vadis? Роман. / Лазар Р. Кнежевић. - Београд, изд. Свесловенске књижарнице, 1940, 622.
562. Kuncewiczowa, Maria, Једнакост. / (Ђорђе Живановић). - Политика, Београд, XXXVIII/1941, 14. III, фељтон, 165-166.
563. Makuszyński, Kornel, Шећерна болест. / (Ђорђе Живановић). - Политика, Београд, XXXVIII/1941, 7. III, фељтон, 245.
564. Sienkiewicz, Henryk, Крсташи. Витезови тевтонски. Историјски роман у две књиге. / (Лазар Р. Кнежевић). - Б. м., [Београд, Народно дело], б. г. [1941], књ. I, 4+(1-357)+3; књ. III, 2+(361- 761)+1. [Књига штампана у Загребу пред II св. рат, доштампана у Београду, повезана и продавана за време окупације.]
565. Reymont, Władysław St., Сељаци. Роман. / (Ђорђе Живановић и Војислав Поповић). - Б. м., [Београд, Народно дело], б. г. [1941], 2+320. [Насловна страна штампана накнадно; белешка на полеђини: "Штампано у 'Типографији' у Загребу 1940. године за Савремену библиотеку Народног дела у Београду." Књига повезана и продавана за време окупације.]
[1] "У овоме граду има један благочестиви манастир, ђе сам био драговољно примљен и од оније калуђера добро угошчен, бивши ту на празник Христова рождества. У овоме су се манастиру јошт од старог доба погребавали сви принципи и принципеше реченије Рађивила, будући да су у оно вријеме били благочестивог восточног исповједанија. Исти принципи Рађивили јесу у оно вријеме и сазидали овај манастир, и у цркви овог манастира налазе се кивоти од бронзе, то јест гробнице њиове. Ја сам видио сва њиова тјелеса цјелокупна и нетљена, но мислим да су балсамирана, а не света. Послије је ова фамилија Рађивила прешла к римокатоличкој цркви, како и млоги прости народ. Но са свијем тијем остао је речени манастир Слуцки у своме благочестију и под покровитељством исте фамилије и принципа Рађивила и до данас…"
[2] Само неколико дана по Кошћушковом прогласу (24. марта), у своме броју од 31. III 1794, "Славено-сербскија вједомости" доносе, на пример, овакве редове: "Говори се и то да су се Пољаци сви договорили, или своју стару слободу потвердити, или умрети, и да су већ и с Прајзи [с Прусима] и с Русијани крвава сраженија имали. Генерал Кошцишко, који је и код Росијан и код Пољака велико име војни дјела себи придобио, и у Америки служио, издао је једно окружно писмо из својега главнаго квартира на све своје воинствено дружство, у којему между прочим говори: 'На позиваније ваше, драги друзи моји! готов сам на службу вам бити, и бити вам војвода. Живот мој хоћу за вас дати. Ваша храброст и љубав к отечеству совершену даје ми надежду, да ћемо наше отечество спасити…'"
[3] Кад је о чињеницама реч, Сапјехина књига није увек поуздана, а пишчева тумачења, посебно етнолошка и етимолошка, покадшто су изразито наивна. Сапјеха, на пример, Словене дели на "руске" и "хрватске" народе, док је у имену Морлака склон да види сложеницу: море + "Lach" (од Lech, дакле, Пољак), што би упућивало на "Лахе" насељене крај мора… И поред свега тога, међутим, Сапјехина Путовања по словенским земљама обилују вредним подацима, од којих нарочиту пажњу заслужују они о фолклору (у књизи је, примера ради, дат и запис једне "морлачке" песме).
[4] "Учени овај муж" - пише српско гласило јануара 1816. год. - "којег пријатељство нама за велику чест приписујемо, заслужује да га читатељи наши боље познају. Може бити да ће и који Србљин благородно намјереније предузети, и за прекрасни наш дијалект оно покушати, што је Линде за пољски, такође славенски, готово непобједимо учинио".
[5] Ову кратку, али за пољско-српске књижевне везе изузетно значајну белешку преносимо целу, у савременој графији:
"У Москви је год. 1826. ин 4то печатана књига: Сонети Адама Мицкјевича. Сочинитеља числе Пољаци к својима најбољима поетама. Он влада с језиком свог народа и даје поетическом израженију нови полет. Но управ зато што га Гениј новим сасвим путем носи, јесу неки, на старе калупе већ навикнувши се, његовим сочиненијама незадовољни. Пре неколико година издао је он две частице лирически стихотворенија и балада, и со тим је пред целим светом доказао, какова изредна за поезију дарованија притјажава. У овима пак сонетима, числом 38, прелива се нежност и живост с крепким израженијем и умилним чувством. Пред последњи 18 сонета, који содерже примечанија и чувствованија Поете, по Криму путовавшег, стоји из Гете позајмљено мото: Wer den Dichter will verstehen, muss in Dichter's Lande geben; - аки би со тим опоменути хотео, да само они читају, којима је вишеречена земља позната."
[6] Историчар Драгољуб Страњаковић наводи аутентично сведочанство Јанићија Ђурића, бившег Карађорђевог секретара, о активности Звјерковског-Леноара у Београду (приватно писмо с почетка 1843): "Сада се код Петронијевића налази некакав, који је учествовао пређе у пољској револуцији, врло научен Пољак и велики интригант који је непрестано с Петронијевићем и по вас дуги дан граде план како ће сасвим да збаце са Србије руско покровителство […]. Овај Пољак непрестано говори и саветује, да се Срби одрекну руског покровителства, јер ако Србија то не изради, она ће пропасти као и Пољска и Срби ће постати руске чивчије и робови. Аврам и његови једномишљеници јако се приволевају на то. Пољак уверава да се тако може увући Русија у рат и заваду са осталим сајузним државама, а Србију ће направити краљевином, и да треба тек само радити оно, што је супротно руским интересима. Говор пољског бегунца потпомагао је из Цариграда писмима српски агент Алекса Симић."
[7] Зах је био Чех, добровољац из пољског устанка 1830; службу Чарториског напустио је да би узео учешће на Словенском конгресу у Прагу 1848. и у борбама за ослобођење Словака од Мађара (1848-1849); одмах потом своју судбину је трајно везао за Србију ступајући у њену војну службу. Био је један од првих предавача Артилеријске школе и њен управник, произведен је у чин генерала 1875, а наредне, 1876. постављен за начелника Главног ђенералштаба српске војске.
[8] Као крунски аргумент узима се то што се Захови придеви "јужно-славенски" у Начертаније преносе са "српски", као и чињеница да је из контроверзног политичког списа Илије Гарашанина изостао Захов IV одељак - Отношење Сербије према Хорватској.
[9] "Професора историје и књижества јужно-славенске гране" - вели Зах - "дужност би дакле била, не само непренебрегнути то, да покаже савез јужни славена са осталима, него да још и то јасно покаже свакоме Србину да је Срба тежење једна важна част целог славенства, које србско тежење ниједна друга грана славенска уништити несме, нити изпунити може."
[10] Тон ове Змајеве песме јасно одражавају стихови:
Та није давно - овог лета беше,
Кад оно Пољску муке обузеше;
Падоше силни, ал' у славу роду,
Падоше радо - јер је за слободу;
Дадоше пример шта врлина може,
Европа плака, али не поможе…
[11] Иронијом судбине, син др Леонарда Лонткјевича, Бранислав Лонткјевић, пуковник српске војске, биће током I светског рата (до 1919) српски војни аташе - у Русији.
[12] У овом писму - које је Стојан Суботин објавио у додатку књизи Романи Теодора Томаша Јежа (Зигмунта Милковског) о Југословенима - пољски писац између осталога каже: "…Ова част за мене је подстрек на путу рада који сам изабрао, који, према својим снагама и могућностима, настојим да развијам и унапређујем. Мој рад има за циљ узајамно упознавање и зближавање двају братских народа: Срба и Пољака - упознавање и зближавање, по моме уверењу, у сваком погледу потребно, како једнима, тако и другима. Не знам хоћу ли остварити свој циљ: хоћу ли имати довољно снаге да уклоним препреке које су време, околности и зла воља нагомилали и нагомилавају између Србије и моје јадне Отаџбине. Али постигао сам једну за мене веома важну ствар, и то ме охрабрује. Српско учено друштво признало је моје добре намере…" (Превод наш - П. Б.).
[13] Папјерковски је у Београду боравио најдуже од својих колега - пуне три године (1930-1932). Као генерални секретар Пољско-југословенске лиге у Београду, Папјерковски је учинио и доста конкретнога на пољско-српском зближавању, између осталог и као наставник. Поред ангажмана на Филозофском факултету, он је тих година - што је вредно нарочите пажње - пољски језик предавао у II мушкој гимназији у Београду као изборни предмет.
[14] После косе црте дајемо датуме по грегоријанском календару; у случају Руже Винавер, рођене на територији Руске империје, као и кад је реч о Србима православне вероисповести, основни датум (пре 18/31. XII 1918) даје се по јулијанском календару.
[15] У Картотеци житеља (Историјски архив Београда) у рубрици "одјава" стоји да је Ружа Винавер "отпутовала у Пољску" 11. новембра 1943. године.
[16] Подаци се излажу према сведочењу гђе Јелене Величковић, кћери Јованке Димитријевић.
[17] Примерак Кошутићевих Примера књижевнога језика пољског са ауторовом посветом Ј. Лонткјевићевој њени наследници чувају као породичну реликвију од посебне вредности.
[18] Овај текст потписала је иницијалима "Ф. Л." (што би се могло дешифровати као Фрајла Лонткјевићева), не желећи да и даље користи своје девојачко презиме.
// Пројекат
Растко / Књижевност
/ Наука о књижевности
//
[ Промена писма
| Претрага | Мапа
пројекта | Контакт
| Помоћ ]