 |
Дејан Ајдачић
О клетви у усменој књижевности
Клетва као самосталан исказ или исказ у оквиру других жанрова изриче се са вером у магијску моћ речи да Бога, демона, судбину или природне силе покрене на наношење зла[1]. Ретка проучавања клетве у односу према другим жанровима задржавала су се на њеној улози у епским песмама и баладама, као и у прозним и говорним врстама. Значења, функције, контекст и подтекст клетвених исказа преплићу се у полижанровским текстовима на различитим хијерархијским нивоима – са једноставним и сложеним жанровима. Зато ће и у овом прилогу најпре бити уочен однос клетве према другим апелативним жанровима, да би у другом делу текста било показано њено уклапање у приказивачко-наративне жанрове.
Елементи типични за врсте апелативних исказа су: однос времена у коме се говори према временској димензији реализованости радње о којој се говори; пошиљалац, односно прималац као нељудско, људско или надљудско биће; индивидуално или колективно значење поруке; тип мишљења (митско, магијско, логичко, естетско) и начин његовог језичког обликовања као дословног или фигуративног исказа; одлике контекстуалности, врста емотивног става или потребе која се изражава.
Клетва се у усменим умотворинама преплиће са другим апелативним жанровима зависно од кореспондентности њихових елемената са којима могу бити идентични, сродни, несродни или супротни. Жанрови као системи елемената који их чине сразмерно су кореспондентни односу појединачних елемената. У полижанровским текстовима елементи укључених жанрова, не задржавају у потпуности својства која поседују као самостални жанрови, већ се преображавају у вишеструком текстуалном и контекстуалном прожимању.
Басма и клетва као жанрови сродни по призивању реализације неке радње у будућности, по типу емотивног става, различити су по посредном и директном упућивању поруке, по демонском, односно људском примаоцу, начину језичког обликовања магијског садржаја. У басмама се изговарају тајне речи и активирају међусобно кореспондентни кодови, зле силе се терају на онострана нечиста места, док су код клетви општеразумљиве речи упућене човеку, а несрећа је овоземаљска, чак и ако долази од више силе. Присуство елемената басми у клетвама и клетвених елемената у басмама, сведочи о прожимању ова два жанра.
Преплитање клетве и тужења налази се у тужбалицама у којима се при оплакивању сродника проклињу његове убице или издајници. Настале у конкретној животној ситуацији, сабирајући два емотивна стања и исказа о њима, клетва и тужбалица изражавају амбиваленцију туге и жеље за осветничким узвраћањем. Када Кулин-капетана куне српске војводе који су поразили турску војску у боју на Мишару, али њене клетвене поруке истовремено представљају тужбалицу за изгинулим турским вођама (Вук IV, 30, в. Килибарда 1976: 73-77).
Благослов, као апелативни жанр који највише животне вредности изражава у жељама да се оне остваре, односно клетва која то остварење одагнава кроз призивање најгорих несрећа – могу се преплитати само уколико се међусобно поништавају (нпр. клетву поништава лажна клетва – благослов, и обратно) или уколико се један од ових жанрова служи оним другим жанром да би појачао сопствени исказ.
Лажни благослов садржи формуле добрих жеља за обиљем; међутим, привид благосиљања разоткрива се у наставку исказа којим се призива зло:
По двору ти свако дрво расло
А највише црна трновина! Вук V, 683
Уводни стих се показује као иронична најава стварних жеља исказаних у другом стиху, тако да се призивање обиља показује као злосмислено призивање симбола несреће и пустоши. Двострукост прикривања и откривања клетвене поруке проширује емоционалну и естетску страну исказа.
Уколико се клетва потире благословом, благослов се обликује као лажна клетва преображавајући фрагменте клетвених мотива. У дијалошким лирским песмама мајка куне ћеркиног момка да би она њене клетве преобртањем претворила у благослов. Слично томе, мајчине клетве упућене синовљевој драгој, син преображава у призивање среће и обиља. Ређе се дешава да исто лице након клетве благослови – као у песми о момку кога девојка куне што чупа босиљак, да би потом благосиљајућим речима поништила клетвене призиве (Верковић Л 121).
Но, клетва и благослов се не потиру увек својим супротним значењима. У неким текстовима управо се користи њихов контраст, и то тако што се након набрајања слика призване будућности у завршном делу исказа промени апелативни жанр. У обраћању остављеног младића – кума на свадби девојке невернице – почетној жељи, клетви, да млада остане удовица следи посредни благослов да му се она врати као "суђеница", "реченица"[2].
У песмама са лажним благословом након низа добрих жеља појављује се, као последња, жеља којом се оне претходне, добре, поништавају јер призивају несрећну судбину. Када ћерка куне брата кога љуља, мајка јој жели да порасте лепа и висока, да се богато уда, али на крају и да нема порода. Слика о оствареном животу преображава се у представу неиспуњености и срамоте.
У здравицама, напитничке мотиве прате похвале или благослови – који, као изрази добрих жеља и благонаклоног односа према човеку коме се наздравља, представљају клетвама супротан тип исказа, што међутим није препрека да се са њима укрштају. У помирењу "непомирљивих" жанрова у песми усменог постања потребно је изградити такву емотивну и наративну ситуацију у којој би наздрављање у злу могло да буде могуће и уверљиво. У једној балади јунак, кога је сестра издала за бјело рухо, изговара клетву-здравицу уз чашу јада. Он је куне да не дочека сина из војске:
већ чекала добра коња,
добра коња оседлана,
и на коњу рукавица,
пуна крви наливена,
мрком свилом заплетена[3].
Наздрављање "чашом јада" асоцијативно се везује за будућу смрт сестриног још нерођеног сина посредством рукавице пуне његове крви, као још злокобније чаше која се не може испити.
Похвала и клетва. У клетви која истиче посебност одређеног бића, клетвене жеље се трансформишу изразима: Ја каква је, изјели је вуци[4], који, исказујући дивљење у жанровском смислу, представљају заправо похвалу. Клетва тада има неклетвено значење и функцију различиту од проклињања. Похвална функција клетве настала је из веровања у проклету природу посебне лепоте и снаге када је мржњу или страх од те посебности која мора бити кажњена заменило дивљење.
Покуда и клетва Док покуде представљају суд о манама другог и односе се на прошло и садашње време, клетва призива зла збивања у будућности. У моралном систему народне културе куђење другог се, осим у случају обредног куђења, по правилу осуђује. Посебно се не сме кудити девојка стасала до удаје. У том, за њу тако важном тренутку, у коме су њене жеље за оснивањем породице и друштвено подржане, сваки лош глас може одлучити о њеној несрећној брачној судбини, те отуда и право девојке да прокуне своје кудиоце. Девојка, понављајући покуду троје кудилаца, преображава њихове судове о њој у клетве које усмерава према њима. Извесна сродност негативног емотивног односа заједничка је и покуди и клетви, на чему се и заснива њихова жанровска кореспонденција и трансформација, али их различит однос према могућој кобној стварности, у покуди неисказан а у клетви наглашен, чини различитим. Трансформација клетве директно је условљена покудним исказима[5]. Да је песма о клетви кудилаца, са сврхом одвраћања могућих покуда, могла у древна времена имати своје место и у обредном току свадбе, сведочи песма из Вукове збирке која се певала на путу ка младожењином дому (Вук I, 64). Клетва може имати значење и функцију покуде, уколико призивање зла није праћено жељом да се доиста догоди зло.
Заклетва и клетва. Дејства клетве могу се условљавати могућим понашањем лица у будућности, тако што би се клетвено зло активирало уколико заклето лице учини или не учини дело због кога је заклето[6]. Уграђивањем клетве у заклетву човек који заклиње изражава потребу да се осигура од личног или колективног зла, али и сумњу у људске слабости које би до њега могле да доведу.
Уколико је клетва доминантна у односу на заклетву, заклетвено погодбени елементи "украсно" проширују клетву. Мајка проклиње ћерку да нема порода док не чује рибу да пева и камен да говори. Условљавајући престанак клетвених коби догађајима који се не могу догодити, појачава и потврђује клетвене жеље. Приказивање немогућег заснива се на антилогичкој фигуративности и, као мотив остварења неостваривог среће се преображен и у бајкама и шаљивим причама.
Сабирање клетви. Умножавање клетви проширује круг објеката који се проклињу или опсег зла које се призива. Поучна клетва на крају песме или приче свесно претвара појединачну судбину грешника у судбински тип и уз упозоравајући тон проклиње будуће грешнике.
Клетва као једноставан исказ упућен је призивању зла у једном животном сегменту (здравље, плодност, богатство). Постоје, међутим, развијене клетве састављене из низа појединачних исказа који сабирајући се обухватају низ људских потреба и односа. Циљ такве клетве је да магијски призове несрећу не остављајући ни делић живота за могућу срећу. У клетвеном затирању зле жеље су усмерене против живота, части, здравља, потомства, поштовања, имања, а зависно од драматургије њиховог повезивања, оне могу бити равноправне, степеноване од мање важних вредности до оних најважнијих. Код условљавајућег повезивања клетви избегнута несрећа се прстенасто везује за призивање друге, теже коби. У оваквом везивању градација злих удеса се круни у последњој клетви, која је и најтежа.
Митско знање и магијско искуство у оном сегменту традицијске културе који се односи на клетву као узрок или последицу одређене радње уписује се у различите жанровски одређене текстове као текст пражанра чији се подразумевани садржај уноси у песме, предања и приче.
Мајчина клетва брзо се испунила јер јој је јуда седела на рамену. Народ верује да је кумова клетва[7] посебно тешка – јер он представља моћног посредника између живих и мртвих (Чајкановић 1973: 154-168). У песмама се одражава и убеђење да клетве утичу на велике грешнике-заводнике у гробу, чиме се моћ речи шири и на свет умрлих, са којим се, иначе, тек обредно може комуницирати (ЗНЖ 4 стр. 156). Митско знање често повезује клетву и казну за нарушавање светог време-простора демонских и хтонских бића. У песми проистеклој из веровања у обавезујуће поступке у оквиру народног календара, мајка најпре упозори девојку да поштује табуисани празник, а када она то упркос претњама не чини, онда је и прокуне, после чега девојка настрада (Верковић 21).
Магијско искуство и обредно значење, које није нужно увек текстуализовано, уписује се као део значења у текст. Магијско се у клетви остварује кроз вербално призивања више силе, описивање тока или исхода разарања помоћу магијске моћи појединачних речи, али, каткада, и кроз поступке који клетву прате (клечање на коленима, скидање капе, колективно бацање камена на гомилу, у заклетви мајке показивање дојки).
Везивање и међусобно ојачавање вербалне и невербалне магије среће се у песми у којој остављена девојка осветнички куне неверног момка и даје његовој мајци траве или киту јаворову које ће бити кобне по младожењу и младу (Делорко Хвар, 268; МХ V, 56). У једној блиској, али различитој варијанти, девојка куне момка који ју је оставио, али магијске поступке изводи да би се сама ослободила од љубави (МХ В, 60). Клетву остављене девојке прате и други поступци љубавне магије – нпр. прскање марамицом натопљеном сузама[8].
У обредној обнови светог време-простора магијско је присутно – и у језику гестова и у вербалном исказу. У оним опходима у којима је забрањено мимоилажење опходних група клетва представља вербални увод у међусобно уништавање група – на пример код лазарица (Златановић 1980: 394). Обавеза уништавања супарничке групе сведочи о траговима миметичке кризе коју опходи обнављају. Други тип клетве у опходу (нпр. коледари, Перић-Полонијо 1985: 382) упућују учесници опхода који нису добили дарове или понуде од домаћина кога посећују.
У наративним врстама клетва се, као зачетак или као крај извесне радње, са различитим разумевањем удела карактера и судбине, надљудских и људских моћи, уклапа у етичку причу о греху и казни.
Ни у једном тексту са мотивом клетве не сусрећу се сви елементи проклињања, јер се неки од њих јављају ређе од других, а неки се међусобно искључују јер нису кореспондентни. Набрајањем тих елемената – најава греха, упозорење, сагрешење, изрицање клетве, узвраћање клетве, покушај избегавања, остварење клетве, поука – не осветљава се "идеална", "потпуна" варијанта, али се указује на ситуације које се у тексту могу представити. Неке од њих јављају се релативно ретко (покушај избегавања клетве, неостваривање клетвених призива).
Песма може започети клетвом, "инверзивним уметањем клетве", како поводом балада пише Хатиџа Крњевић (:102), при чему је клетва наговештај зле коби која чека јунака или јунакињу. Каткада је психолошко мотивисање односа између ликова на почетку песме одређено несразмером клетве и греха (мајка куне девојку што је у везу потрошила много злата), што у етичкој равни отвара питање оправданости хибриса, а у естетској равни казивачу отежава уверљиво осликавање ликова и њиховог страдања.
Клетва примарно остварује социјалну функцију призивања нарушеног друштвеног реда и психолошку функцију, најчешће праведничког или осветничког задовољења угроженог појединца. У наративним врстама клетва се уклапа у радњу као вербално магијски покушај да се исправи неред или неправда успостављењем везе између греха и казне од стране више силе. Клетва чини и могућим и обавезујућим чин кажњавања. У различитим приповедним жанровима, међутим, са различитим наглашавањем и означавањем драматургије светог и профаног остварује се и различито обликован низ грех-клетва-казна.
У етиолошким предањима и песмама клетва Богородице или светаца се тек условно може назвати клетвом, јер сама њихова реч није призивање већ само извршење наума да се са разлогом, па чак и без њега казни неко ниже биће. У овим текстовима митско-магијско знање о настанку одређених биљака, животиња и појава праћено је етичким вредновањем њихових гестова. Клетва Лазарева претвара у кукавицу његову сестру која нариче. У кукавицу се претворила и ћерка коју мајка проклиње што је ударила брата (Верковић 129). После клетве Григорија Богослова народ који га је оклеветао постаје народ луталачких Цигана. Света Недеља проклела је овсено жито да га не уносе у цркву када јој се оно није поклонило (Илијев 261). Свети Ђорђе или Илија магијском снагом речи утврђују злу судбину овса, јавора и калинчице (Вранска 1940: 136).
Проклињање растиња повезано је са апокрифним мотивима и преображеним паганским веровањима[9], при чему исти повод и начин проклињања може да се односи на различита лица, како је запазила Цветана Вранска (1940: 140). Богородица проклиње трепетљику што се није умирила када певају свеци или анђели[10]. Слично је и Св. Јован проклиње што се није умирила, али када се крштава Христ (Илиев 117; СЕЗ 16: 114). Богородица куне трепетљику што је није сакрила у бекству са Христом, док човек прокуне врбу што скрива ђавола и украдено дете, а благосиља маслину (Чајкановић, 167,19)
Надстварна моћ речи показује се у процесу коначног обликовања, у потпуности још нествореног света. У књизи о легендама Албена Георгијева пише о граници, повратној тачки у прелазу од "некадашњег" ка "данашњем", од легендарне прошлости до садашњости (Георгиева 1990: 59). Клетва, као један од начина остварења чудесног преображавања-стварања, наглашеније је везана за моралистичко осуђивање поступака који заслужују казну. Она представља прамоћи у прастању светог, које доводе до света свакодневице.
Библијска апокрифна етиолошка предања често садрже двојну структуру, која произилази из дуалистичке природе моралистичких полова (помагање-непомогање, праведност-неправедност, искушавање-неуспело искушавање). Благословен је мушки и проклет женски пол у причи о благослову и проклетству њихових заната, орању и ткању, јер је мушкарац признао, а жена одрекла помоћ виших бића у савладавању вештине[11].
У лирским песмама и баладама, у којима су у центру пажње породица и односи у њој, клетва се сусреће у тренуцима потребе да се поврати нарушени морални ред. Стање хаоса окончава се казном која грешника стиже од више силе или људи. Клетва угроженог појединца покреће надљудску силу у највећем броју варијаната о инцесту, одбаченој девојци, у неким варијантама песама о одбаченој мајци, изданом брату или сину. Постоје и варијанте ових песама без клетве, у којима се поредак успоставља дејством више силе или људском казном, али оне су у мањини.
С друге стране, међу песмама у којима клетва није устаљени део радње, јер казну не извршава виша сила, но сам човек (нпр. преварени и издани муж сме, па чак и мора да казни љубу неверницу; дете које ретко куне родитеље може да прокуне маћеху), налазе се и песме у којима жртве изричу клетву. Међу песмама у којима се страдалник убија или подноси коб без жудње за правдом и осветом, као у баладама о запреченој љубави, постоје и варијанте у којима се јавља клетва и призива казна.
Грех, казна и очишћење везани су за поимање правде у духовној традицији колектива и за осећање нужности освете или праведне накнаде, како за добро тако и за зло. Превара, издаја, непослушност, нечовештво могу да се отрпе или гневно узврате. Усмено обредни начин осуде ових грехова је проклињање. Казивач може да употреби клетву у типичним ситуацијама у којима се она у традицији јавља, али може у развијању сижеа и да одступи од устаљених варијаната.
Историјски подтекст. У песмама и причама које памте историјску збиљу однос греха, кривице и казне потчињен је вредновању које не прашта издају, неверство и кукавичлук. Мада клетве не могу да предодреде историјске догађаје, оне у себи, као елемент накнадног тумачења несретне прошлости, могу да прикажу моралне и политичке слабости моћника који су изазвали пропаст народа и држава. Историјско памћење као знање о оном што се догодило представља обавезујући оквир у коме се узроци колективних пораза преосмишљавају према гресима вођа или проклетствима која су на њих бачена. Разлози пропасти српске средњевековне државе много су сложенији но што памти усмено предање у коме се пораз хришћанства тумачи клетвеном казном светог Јована због злочиначке осионости Душанових великаша који пале децу[12]. Пропаст бугарске државе остварује се као последица клетве изречене пошто су великаши ушли у цркву на коњима (Хаџов 1906: 363).
У Вуковој песми "Урош и Мрњавчевићи" Вукашин, не могавши да убије сина који му није досудио царство јер су га заштитили анђели, проклиње Марка Краљевића, а цар га благосиља – и као "пророчанство уназад" (Банашевић 1935: 19), које је већ у клетвама подешено да буде магијски делотворно и историјски истинито у својој наводној будућности, у потпуности се испуњава[13]. У бугарским песмама Марку Краљевићу се не зна гроб јер га је проклео млади јунак кога је преварио (Хаџов 1906: 357). Косовски пораз, који историја не објашњава издајством уочи или у току битке, народна песма сагледава у светлу издаје Вука Бранковића. Клетва се среће у стиховима који осуђују издајника не само након сукоба, него и у најави тог издајства[14]. Пропаст лозе Бранковића народна песма објашњава и клетвом којом је Максим Гргуревић проклео Јерину, жену деспота Ђурђа, што је дала ћерку за Отомановиће (Вук II, 80).
За разлику од суштинског преосмишљавања саме историје, историја се као оквир јавља у текстовима у којима су тек поједини елементи историјски. Иво Карловић у неким песмама се приказује као заводник кога проклињу девојке, али у оквиру неисторијског сижеа историчност његовог лика није битна.
У додиру или преплитању клетве са сродним апелативним жанровима додатно се одређује ситуација у којој је изречена, став и сам исказ о њој, док се контрастни жанрови трансформишу уз оспоравање једног од жанрова. Клетва у оквиру приказивачко наративних жанрова испуњава митско-магијске, етичке или историјске функције. Велика разноврсност клетви, као и начина на који су оне уткане у фолклор, чини испитивања клетви у систему жанрова усмене књижевности отвореним за продубљивање посебних и општих законитости жанровских трансформација.
Напомене
1 Стоилов 1896; Хаџов 1906/7; Маринов 1914; Продановић 1932; Бован 1978; Георгиева 1982: Требјешанин 1987; Попова 1987; Богдановић 1988; Вујовић 1988; Пиличкова 1989; Китевски 1991; Недин 1991.
2 Беговић 119 (за по неђељу), Дебељковић 80 (за два дана, за недељу, за месеца), Михајлов 86 (за по годину), Пирински крај И 695 (за по годину).
3 М. Обрадовић: Босанска вила, 1, 1886,19, стр. 303, по: Крњевић Бал.: 190. Варијанте које нису везане за Дели вида: Гароња 69; Продановић (ант) стр.201 сестрина клетва брату који је продао
4 О бедевији, Продановић: 192.
5 Рајковић 112, 113, Гароња 42, код Блажинчића стр.68 – сами просиоци су кудиоци што отвара питање механичког преузимања – неумесна је покуда да је девојка од зла рода јер су то могли знати и пре но што су пошли.
6 Продановић: 197 ид; Китевски: 125 163.
7 Клетве кума-остављеног младића: Ерл 169, МХ VI, 26 (Хвар), Делорко (Хвар) 95, Беговић 119, Дебељковић 80, С.Костић 45, Миладиновци 233, Шапкарев 640, Михајлов 86, Црнушанов 200.
8 Пирински крај I, 594, 595; исто I, 686 реже јабуку у срце
9 Веселовски VI-X: 245; Потебња: 767-769; Хаџов 1906: 365-7; Вранска 1940: 135-145; Ђорђевић 1958, I: 130-132; Бошковић-Стули 1978: 76-77; Добрев 1982: 184-185 (по И. Недину); Георгиева 1983: 39; Николић 1991
10 Вук I, 197; ЛМС 1; Врчевић (Помање..) стр.10; Караџић 1900, стр.149; СЕЗ 7, стр. 271-2; Григ.Николић 4
11 Чајкановић (1929) 155, Лесковац 115, Народна Умјетност 5-6, стр.372.
12 Чајкановић 138,15. Св. Никола и Св. Илија делимично ублаже клетву Јованову
13 Вук II, 34; Милутиновић 69 – испуњавају се и Вукашинове и Маркове клетве; види и Петрановић I, 17
14 слуга Милутин: Вук II, 45, певач: Вук II, 46
// Пројекат Растко / Књижевност / Наука о књижевности //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]
|
