Jovan Deretić: Kratka istorija srpske književnosti

X

Avangarda

• Ekspresionizam
• Nadrealizam

Prvi svetski rat nasilno je poremetio ritam razvoja srpske književnosti. Mnogi pisci stradali su u ratu, među njima i glavni nosioci modernog uoči rata (Dis, Bojić, Uskoković), drugi koji su tek počinjali zaustavljeni su u svom razvoju, treći se zbog rata nisu mogli pojaviti na vreme. U pokretu mladih koji je doneo obnovu književnog života nakon rata našli su se zajedno pripadnici raznih naraštaja, ali su njegovu udarnu snagu činili pisci rođeni početkom 90-ih godina 19. veka, za njima su ubrzo krenuli pisci rođeni krajem 90-ih godina i početkom prvog desetleća novog stoleća.

Oživljavanje književnog života počelo je još u toku rata. Srpska ratna književnost stvara se na svim mestima gde su se našle veće skupine izbeglica. Glavno književno središte bio je Krf, na kojem se jedno vreme nalazi vlada i vrhovna komanda. Tu su u aprilu 1916. obnovljene zvanične "Srpske novine", a sledeće godine kao dodatak novinama pokrenut je "Zabavnik" (obično se naziva Krfskim "Zabavnikom"), glavno književno glasilo za poslednje dve godine u emigraciji. U njemu su sarađivali ne samo srpski nego i hrvatski i slovenački pisci. Drugo žarišta jugoslovenskog književnog okupljanja bio je Zagreb, gde se potkraj rata našao velik broj književnika iz svih krajeva pod Austro-Ugarskom. Tu je, godinu dana nakon Krfskog "Zabavnika", pokrenut časopis "Slovenski jug" (izlazio od 1. januara 1918. do 1. januara 1919) kao zajedničko glasilo srpskih i hrvatskih pisaca, s naglašenom jugoslovenskom orijentacijom.

Književni pokret nagovešten u poslednjim ratnim godinama i odmah posle oslobođenja rasplamsao se svom silinom 1920. i narednih je nekoliko godina učinio jednim od najburnijih razdoblja u istoriji srpske književnosti, Sturm-und-Drang-om naše moderne literature. Žarište celokupna književnog života postao je ponovo Beograd. Tu su se našli ne samo pisci koji su došli iz emigracije, ponajviše iz Francuske a neki i iz drugih zemalja, nego srpski pisci iz krajeva koji su do rata bili pod Austro-Ugarskom, iz Vojvodine, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, kao i mnogi hrvatski pisci, među njima i istaknuti pesnici Tin Ujević i Gustav Krklec. U književnost je ušao nov naraštaj pisaca koji se programski opredeljuju za raskid s prošlošću i tradicijom. Oni ruše nekadašnje idole, žigošu zablude očeva, sa žestinom odbacuju sistem vrednosti koji su uoči rata kodifikovali glavni autoritet srpske književne misli Jovan Skerlić i Bogdan Popović, prkosno ističu one vrednosti što su u tom sistemu bile odbačene ili zapostavljene. Oni su nastupali u mnogobrojnim ali obično kratkotrajnim revijama, od kojih su najvažnije: "Dan" Miloša Crnjanskog (1919-1920), "Progres" Dragiše Vasića (1920), "Zenit" Ljubomira Micića (1921-1926), zatim časopisi Rade Drainca ("Hipnos", "Novo čovečanstvo", "Nova brazda" i dr.), časopisi Velibora Gligorića ("Nova svetlost", "Raskrsnica" i dr.), časopisi budućih nadrealista ("Putevi", "Svedočanstva"), časopisi grupe tzv. neoromantičara ("Umetnost", "Večnost", "Čaša vode" i dr.). Dužeg veka bili su samo obnovljeni "Srpski književni glasnik" (1920-1941) i "Misao" (1919-1937). Prvi je okupljao pisce tradicionalne orijentacije, ali je objavljivao i predstavnike modernista. Drugi je bio samo kratko vreme na modernističkim pozicijama.

Taj pokret nije bio jedinstven. U njemu su se javile razne skupine pisaca koji su se opredeljivali, često samo deklarativno, za razne moderne pravce: ekspresionizam, futurizam, dadaizam, ili su i sami pokušavali da lansiraju nove, domaće izme, sumatraizam, hipnizam, zenitizam. Sintetički naziv "posleratni modernizam", koji je koristila međuratna kritika, nije pogodan zbog svoje nepreciznosti. Danas izgleda da je najprihvatljiviji ekspresionizam kao zajednički naziv za sve te struje. Taj naziv javio se istovremeno sa samim pokretom, pa se može reći da je jedno od samoimenovanja pokreta. Časopis "Progres", glavni inicijator posleratnog modernizma u Beogradu, bio je ekspresionistički opredeljen. U njemu je Stanislav Vinaver objavio Manifest ekspresionističke škole, u kojem je u ime mladih izjavio: "Mi smo svi ekspresioniste". Na kraju modernističkog perioda Marko Ristić u članku Kroz noviju srpsku književnost (1929), svodeći rezultate dotadašnjeg razvoja, kaže: "Srpska posleratna književnost može se početi rečju: ekspresionizam." Sve skupine u pokretu mladih 20-ih godina mogu se s više ili manje razloga podvesti pod taj naziv. Izuzetak su samo nadrealisti, koji se kao organizovan pokret javljaju početkom 30-ih godina, ali se njihova samosvojnost među modernističkim skupinama oseća još od 1922.

Ekspresionizam

Ekspresionizam je podjednako književni i umetnički pokret. Javio se kao suprotnost profinjenom, estetizovanom i individualističkom impresionizmu. Hteo je da izrazi ono što je primarno, iskonsko u čoveku. Umetnost je shvatio kao "krik" za "neposrednim životom". Zato ona treba da bude oslobođena svih stega, a najviše onih koje potiču iz same stvarnosti. "Vizija je uvek jača od same stvarnosti, ukoliko stvarnost uopšte postoji za umetnika", kaže Vinaver. Ekspresionisti zapostavljaju objektivne datosti koje određuju čoveka kao društveno biće. Oni teže da otkriju nagonske sile u čoveku, "večne" strasti i težnje, da shvate čoveka kao takvog, njih muči kosmički položaj čoveka, a ne njegova istorijska situacija. Moderna književnost, kako je primetio Crnjanski, vraća čoveka "kosmičkim tajanstvenim visinama". A čovek je, po R. Petroviću, životinja čije su "čeljusti razjapljene prema večnosti". Kosmizam je u naših ekspresionista povezan s kosmopolitizmom, koji je više lirski doživljaj jedinstva sveta, životno osećanje, nego filosofski stav. Crnjanski je tom osećanju dao neobičan naziv sumatraizam (po ostrvu Sumatra u Malajskom arhipelagu). Njime je hteo izraziti čežnju za visinama i daljinama, veru da su sve stvari povezane nevidljivim sponama, da se svi predeli, bez obzira na njihovu međusobnu prostornu udaljenost, stapaju u jedan lirski fluid. R. Petrović ide još dalje u tome, razgrađujući ne samo prostorne nego i vremenske granice. Kod njega su i predeli i vremena i događaji dati u nekom uzvihorenom kretanju, u pomamnoj težnji za spajanjem, za nestajanjem svega pojedinačnog u sveopštem jedinstvu.

Težnja k prevladavanju granica, k otkrivanju nevidljivih, neformalnih veza, ispoljila se i na drugim ravnima, u odnosima među žanrovima, u jeziku i stilu. Kao i u romantizmu, u ekspresionizmu dolazi do mešanja žanrova, do stapanja poezije i proze, do stvaranja hibridnih žanrova. Naši ekspresionisti najpotpunije su se izrazili u graničnim formama, u slobodnom stihu i poetskoj prozi. Slobodni stih, oslobođen svih sputanosti tzv. vezanog stiha, najbolje može izraziti moderni duh. Zato Crnjanski kaže: "Pišemo slobodnim stihom, što je posledica naših sadržaja". Proza koju stvaraju ekspresionisti po svojim je bitnim obeležjima poetska, lirska. Kod njih cvetaju razni žanrovi poetske proze: poetski putopis, poetski esej, poetska pripovetka, poetski roman. Najveće promene izvršene su u mikrostrukturi. Mladi pisci odbacili su ne samo staru formu nego i sve drugo što je podsećalo na predratnu poeziju: logiku, smisao, jasnost. Hteli su da reči oslobode uobičajenog smisla kako bi ih mogli dovesti u nove, neočekivane odnose, praviti neobične, irealne spojeve među njima. Bio je to prkosan raskid s klasicističkim redom i jasnoćom estetike B. Popovića i istovremeno s racionalizmom i realizmom ideologije J. Skerlića. Naša književnost posle epohe kada se živelo i pisalo s uverenjem o dostignutoj zrelosti i klasičnoj savršenosti, našla se na novim, neispitanim putevima, kao da se iznova počela stvarati.

Glavni predstavnici ovog pokreta javili su se uoči ili u toku rata, a neki od njih bili su već zapaženi pisci u predratnom pokretu mladih. Među njima je pesnik i esejista Stanislav Vinaver (1891-1955), jedna od središnjih ličnosti beogradskog modernističkog kruga, autor Manifesta ekspresionističke škole. Rođen u Šapcu, u jevrejskoj porodici, on se školovao na Sorboni, gde je, između ostalih, slušao i najuticajnijeg francuskog filosofa s početka ovog veka, Bergsona. Za vreme rata bio je u čuvenom đačkom bataljonu, borio se na frontu, boravio na Krfu, putovao u Italiju, Francusku, Englesku, Rusiju, gde je doživeo oktobarsku revoluciju.

Kao pesnik Vinaver je počeo u znaku simbolizma. To opredeljenje obeležilo je prvu njegovu knjigu stihova Mjeća (1911) a održalo se i u kasnijim zbirkama, od kojih su najznačajnije: Čuvari sveta (1926), Ratni drugovi (1939) i Evropska noć (1952). Jedan od najsmionijih tragalaca u velikoj avanturi moderne srpske poezije, Vinaver je hteo da stvori pesme oslobođene od svakog konkretnog značenja, pesme koje će samim svojim zvukom izraziti najdublje treptaje bića. Verovao je da je svaka konkretizacija, svako imenovanje, smrtna opasnost za pesmu, da je bit pesme u nagoveštaju a najbolji način da se nagoveštaj ostvari jeste muzika, "ona čini suštinski doživljaj pesme". Eksperimenti sa zvučnim elementima pesme ponekad prelaze u igru koja je sama sebi cilj. Uz muzikalnost, drugo je važno obeležje njegove poezije humor. Vinaver je majstor verbalne komike, izrazit parodičar. Njegovo najpopularnije delo jeste Pantologija novije srpske pelengirike (1920), u kojoj je paradirao Antologiju novije srpske lirike B. Popovića.

Esejistika je najznačajnije područje Vinaverova književnog rada. Od njega potiče mnoštvo eseja, kritika, feljtona, novinskih članaka, od čega je samo malen deo sabran u knjige. Vinaver piše o svemu i svačemu. Ogledi o književnim pitanjima, o mnogim našim i stranim piscima, o književnim pojavama, zauzimaju središnje mesto u njegovom esejističkom opusu, ali, uz književne, zastupljene su i najraznovrsnije neknjiževne teme, od naših narodnih vezova do Ajnštajna. Od svih pisaca najviše ga je privlačio Laza Kostić, o kojem je napisao svoje životno delo, veliku monografiju Zanosi i prkosi Laze Kostića, objavljenu posthumno (1963). Ta monografija u njegovom opusu zauzima isto mesto kao knjiga o Njegošu u Isidorinom. Ima još jedna zajednička tačka na kojoj se susreću ova dva značajna, zajedno s Markom Ristićem, najznačajnija predstavnika našeg međuratnog eseja: interesovanje jezikom, Vinaver se jezičkim problemima poezije bavio stalno, od ranog eseja Jezičke mogućnosti (1922) do knjige Jezik naš nasušni (1952). Pisao je i o stihu naše narodne poezije (Pokušaji ritmičkog proučavanja muškog deseterca, 1940). Vinaverov pristup jeziku dijametralno je suprotan Isidorinom. Ona je tražila povratak vukovskom jeziku, jeziku narodne poezije. Vinaver je smatrao da taj jezik jeste autentični izraz plemena i plemenske, kolektivne svesti, ali da on ne može izraziti modernu individualnost. Jedan od najvećih nedostataka naše književnosti jeste u tome što joj je jezik u svojoj biti ostao epski, deseterački. Čak i kad se napuštao deseterac i kad su se tražili drugi, moderniji oblici stiha, ritam naše poezije ostao je deseterački usporen, monoton, s naglim plahovitim uzletima naviše, ali isto tako brzim, strelovitim survavanjem u prazno, s drugim, opasnim pauzama između stiha i stiha. Čak i oni pesnici koji su se najviše upinjali da dostignu Evropu ostali su u vlasti ritma naše epike. U modernu civilizaciju ušli smo deseterački sporim hodom te zato nije čudo što nismo daleko odmakli. Izlaz iz krize, koji Vinaver predlaže, u svojoj suštini je vukovski: treba se vratiti narodnom govoru i osluškivati žubor njegove melodije, samo što to nije više jezik patrijarhalnog sela nego modernog grada, jezik Beograda, govor beogradskih ulica. U njemu je Vinaver našao nadgramatički polet k "visprenom nagoveštaju, strožoj apstrakciji, kontrolisanom poretku, ka brzom značaju, prostornom obuhvatu, integralu, vasioni, ka strasnoj shvatljivosti intuitivne vrste".

Najveću draž Vinaverovih eseja treba tražiti u njihovom stilu. On o svemu piše lako i lepršavo, gotovo igrajući se. U njegovom izlaganju humorna raspoloženja mešaju se s lucidnim zapažanjima, vatrena dokazivanja s ležernim familijarnim ćaskanjem o svemu što mu padne na pamet, duboke misli prelivaju se u trivijalnosti i obrnuto. Čitalac se oseća uvučen u kovitlac misli i emocija, opijen neobičnim asocijacijama, smelim, neočekivanim slikama, ali često i razočaran nedostatkom sistema, izbegavanjem zaključaka. Ne bi, ipak, trebalo da zanemarimo dublje i sasvim ozbiljne preokupacije Vinaverove esejistike. Za njegovo shvatanje jezika rečeno je da predstavlja najoriginalniji trenutak u našoj modernoj pesničkoj misli, "jedino ozbiljno što je naš modernizam stvorio u kritici" (J. Hristić). Taj Vinaverov doprinos nije ni u teoriji niti u pesničkoj praksi u dovoljnoj meri iskorišćen. Slično se može reći i za njegovo delo u celini, i to kako esejističko tako i pesničko. Još nedovoljno poznato i nepotpuno objavljeno, ono sve do danas važi više kao neobična, ekscentrična avantura naše moderne literature nego kao trajna, široko prihvaćena vrednost.

Najstariji u krugu modernista, Banaćanin Todor Manojlović (1883-1968) uticao je, slično Vinaveru, na mlađe svojom zrelošću i širokim poznavanjem moderne poezije i umetnosti. Dok je Vinaver u tumačenje literature unosio svoju muzičku obrazovanost, Manojlović je bavljenje poezijom, stvaralačko i esejističko, povezao sa stručnim poznavanjem likovnih umetnosti. Njegovu poziciju među mladima možemo odrediti kao umereni modernizam. Po obrazovanju i intelektualnim sklonostima klasicista, Manojlović se zalagao za uravnotežen odnos između tradicije i avangarde, za sintezu klasičnog i modernog, propovedao je estetizam, kult duha, vedrine, vraćanje trajnim, metafizičkim vrednostima umetnosti. Pisao je pesme, eseje, drame, prevodio s raznih jezika, bavio se likovnom i književnom kritikom. Njegove pesme, napisane u slobodnom stihu, suspregnute ali istinske muzikalnosti, pune su sunca i vedrine. On nije kosmički pesnik, privlači ga "samo vedra, svetla čudesa ove naše zemlje", gradovi i zemlje gde je bio ili želeo biti, oni o kojima je tužno sanjario kad ih već nije mogao posetiti. Od predratnih pisaca u beogradskom modernističkom krugu javlja se i Sibe Miličić (1886-1943), Hrvat, s ostrva Hvara, koji je uoči rata ušao u srpsku literaturu. Slično Crnjanskom, ali bez njegove snage, bio je pesnik kosmičkog idealizma i utopije univerzalnog jedinstva.

Središnja ličnost u beogradskom modernističkom krugu jeste Miloš Crnjanski (1893-1977), pisac koji je u svom životu i književnoj karijeri vrtoglavo preživeo nemire i prevrate našeg stoleća. On potiče iz sitnograđanske porodice iz Ilanče, u Banatu, a rođen je u mestu Čongrad, u Mađarskoj, gde mu je otac, sitni činovnik, bio na službi. Rat ga je zatekao kao studenta filosofskog fakulteta u Beču. Nasilno mobilisan u austrougarsku vojsku, borio se na galicijskom ratištu protiv Rusa i to mladalačko ratno iskustvo daće pečat čitavom njegovom književnom stvaranju. Posle prvih predratnih književnih pokušaja Crnjanski se uključio u književni život poslednjih godina rata u Zagrebu, gde je objavio najveći deo svoje lirike i učestvovao u uređivanju časopisa "Književni jug". Po prelasku u Beograd, gde je završio fakultet i do odlaska u diplomatiju radio kao profesor u gimnaziji i kao novinar, on je u prvim redovima književne avangarde: urednik prvog posleratnog časopisa u Srbiji "Dan" (1919), učesnik u modernističkim književnim grupama i kružocima, pisac najznačajnijeg književnog manifesta mladih Objašnjenje sumatre (1920), vodeći pesnik među posleratnima, sastavljač antologija kineske i japanske lirike. Njegov književni uspon povezan je s usponom pokreta čiji je bio glavni predstavnik. "Slom posleratnog modernizma" na prelomu 20-ih u 30-te godine bio je ujedno i početak njegovog književnog sloma, čemu je i sam pridoneo: stavljanjem svog pera u službu reakcionarnih režima, odlaskom u političku i duhovnu emigraciju. U naredne tri decenije, u kojima je živeo u inostranstvu, najpre kao diplomatski službenik, a zatim kao emigrant, do 1965, kada se vratio u zemlju, Crnjanski je bio skoro sasvim odsutan iz književnog život au zemlji: njegova nova dela nisu se pojavljivala a stara su se retko preštampavala, kao pisac bio je na rubu zaborava. Drugi književni život M. Crnjanskog počinje 50-ih godina. Dela koja je objavio od tada do smrti nadvisuju i brojem i opsežnošću, iako ne svežinom i autentičnošću, ona iz mladalačkog perioda.

Stvaralac izuzetne obdarenosti, mek, elegičan, senzualan, melodičan, prevashodno lirik, moderni sledbenik tvorca srpske lirske pesme Branka Radičevića, Crnjanski je raskinuo s formalizmom našeg parnasa i simbolizma, odbacio nacionalni i socijalni utilitarizam i "sve korisne, popularne, higijenske dužnosti" koje "ljudi bez osećanja za umetnost" nameću poeziji. Njegova rana lirika izraz je posleratne duhovne klime razočaranja i klonuća, sumorno, bolno, cinično, defetističko pevanje povratnika iz rata, modernog Odiseja (Lirika Itake, 1919). Mladalački izazovno pesnik se obračunava s nacionalnim mitovima, ruga se slavi srednjeg veka, baca u blato dojučerašnje idole, a peva pesme u slavu poraza, vešala i smrti. Intimna mu je lirika sva u znaku žene i ženstva. U njoj se spajaju ljubavni doživljaji s nagoveštajima smrti, erotika s melanholijom. Žena, svemoćna u svojoj ženskosti, sazdana je od najfinijih materija. Ona je fluidna, nestvarna, s nečim što liči na rečnu nimfu ili vilu iz naših narodnih pesama. Pesnik je pred njom duboko tužan, opsednut njome ali i mišlju o nestanku svega u tišini i zaboravu. Lirska imaterijalizacija, nagoveštena u političkim i erotskim pesmama, dovedena je do kraja u pesmama kosmičkog kruga. Sve se "rastapa", vidljivo prelazi u nevidljivo, biće u nebiće (opet nirvanistički kompleks, karakterističan za srpsku poeziju!), na kraju ostaju samo tajanstvene veze među stvarima, koje dovode u blizinu ono što je rasuto u prostoru i uspostavljaju novu prisnost između pesnika i sveta. To novo osećanje pesnik naziva sumatraizmom (pesma Sumatra i programsko Objašnjenje "Sumatre", oboje iz 1920). U svet, opustošen, prazan, bez boga, ono unosi blagost sveopšte, kosmičke ljubavi. Na vrhuncu te odiseje, kosmičke i kosmopolitske, javlja se ponovo čežnja za zavičajem. Tri najduže pesme M. Crnjanskog, koje se obično nazivaju poemama, Stražilovo (1921), Serbija (1926) i Lament nad Beogradom (1962), od kojih je prva njegova najlepša lirska tvorevina, govore o pesnikovom duhovnom povratku u zavičaj.

Pesnik po vokaciji, Crnjanski nije napisao velik broj pesma, svega pedesetak, i kao pisac najviše se ostvario u domenu poetske proze, u romanima, putopisima i memoarskim delima. Kratki lirski roman Dnevnik o Čarnojeviću (1921), u kojem se prizori iz rata mešaju s predratnim sećanjima i poratnim prilikama, donosi isto što i njegova rana poezija: antiratni defetizam, osećanje besmisla, gađenje prema životu i, kao kontrast, vizije čistog plavog neba, bliskost sa svetom bilja, čežnju za dalekim obalama i koralnim ostrvima. Delo je najčistiji izraz našeg modernog lirizma u prozi, kao što je to Stražilovo u stihu. Njemu se u tom pogledu približuju i drugi rani poetski tekstovi, spomenuto Objašnjenje "Sumatre", naka od Pisama iz Pariza, putopis Ljubav u Toskani, nastao u tim godinama a objavljen kasnije (1930), kraći putopisi o jadranskim gradovima i ostrvima, te, naročito, pesma u prozi Apoteoza, objavljena u jedinoj zbirci pripovedaka M. Crnjanskog Priče o muškom (1920). Vrhunac u razvoju Crnjanskoga kao proznog pisca jesu Seobe (1929). Taj poetsko-istorijski roman o sudbini srpskog naroda u 18. veku lirskom sugestijom slika, bogatom metaforikom izraza i elegičnom melodijom doima se kao velika poema u prozi. Slično ranijim delima Crnjanskog, Seobe sadrže suprotnost između kužne stvarnosti, u kojoj se guše junaci, i prozračnih sumatraističkih vizija, između vlažne atmosfere, u kojoj se sve rastvara, zemlja, naselja, materijalni objekti, ljudi, i sna o boljem i lepšem svetu, gde se treba odseliti, sna koji je izražen sumatraističkim simbolima čistog plavog neba i zvezde vodilje ("Beskrajni, plavi krug. U njemu zvezda", tako glasi naslov prvog i poslednjeg poglavlja). Posle više od trideset godina taj roman dobio je nastavak u nekoliko puta opsežnijoj Drugoj knjizi Seoba (1962), čija je tema seoba dela srpskog naroda iz Austrije u Rusiju sredinom 18. veka. Delo ispunjava tragika promašenosti i uzaludnosti svih želja i nadanja i istovremeno, vera u beskrajne mogućnosti samoobnavljanja koje dovode u pitanje čak i smrt (roman se završava rečima: "Ima seoba! Smrti nema!").

Neposredno nakon prvih Seoba nastao je putopis Knjiga o Nemačkoj (1931), koji po mnogim svojim osobinama nagoveštava pozna dela. Subjektivno je i lirsko prigušeno, ali nije iščezlo, preovlađuju sumorni realizam, narativni postupci i reporterski stil. Na granici između memoara, putopisa i romana nalazi se opsežno delo Kod Hiperborejaca (1966). U njemu je data slika Rima u predvečerje drugog svetskog rata. U pozadini zbivanja ocrtava se poetska linija: sanjarenje o hladnom i čistom Arktiku iz perspektive sunčanog Mediterana. Poslednje veliko delo M. Crnjanskog jeste Roman o Londonu (1971). Tema seoba i emigracija, karakteristična za ovog pisca, prenesena je ovde u stvarnost svetske metropole, modernog Vavilona. Junaci su ruski emigranti. Crnjanski je napisao i tri drame. Poetična komedija Maska (1918), čiji je junak pesnik B. Radičević, prvo je njegovo objavljeno delo i, nesumnjivo, najzanimljivija od tri drame. Druge dve pripadaju poznom dobu njegova stvaranja: istorijska drama o ubistvu kralja Aleksandra Obrenovića Konak (1958) i drama o sudbini najvećeg srpskog naučnika, takođe emigranta, Tesla (1966). Crnjanski je takođe pisao eseje te književne i likovne kritike. Nedovršeni su mu ostali monografija Mikelanđelo (1982) i diplomatski memoari Embahade (1983).

Doživljaj sveta povratnika iz rata, uz Crnjanskog, izrazili su i mnogi drugi pisci. Dušan Vasiljev (1900-1923), kao i Crnjanski Banaćanin, bio je vojnik u austrijskoj vojsci. Poznat je najviše po pesmi Čovek peva posle rata (1920), koja je karakteristična već i po naslovu. I ta pesma i cela njegova poezija u znaku su protesta protiv rata i neprihvatanja posleratne stvarnosti. Prekinut takoreći na početku, Vasiljev je ostao jedan od značajnih pesnika tog doba. Za njegov modernizam rečeno je da je "spontani izraz jednog haotičnog psihološkog stanja čoveka posle rata" (M. Bogdanović).

Petnaest godina stariji od Vasiljeva Dragića Vasić (1885-1945) težio je da u pripovetkama izrazi isto ono što je Vasiljev dao u pesmama: doživljaj rata i raspoloženje čoveka posle rata. U njegovom izrazu spajaju se realistički i ekspresionistički elementi, objektivno promatranje s nervoznim subjektivnim tonom, tradicionalni moral s psihologijom modernog čoveka pometenog ratom. Najbolje su mu ratne pripovetke, a među njima posebno pripovetke U gostima, Rekonvalescenti i Resimić dobošar; poslednja od njih, o vojniku spadalu, možda je najbolja srpska pripovetka s temom iz prvog svetskog rata.

Posle prvog talasa ekspresionizma, koji zahvata vreme od 1919. do 1921, a glavni su mu nosioci M. Crnjanski i S. Vinaver, dolazi do rastakanja jedinstvenog delovanja modernista u nekoliko naporednih pravaca. Pisci drugog modernističkog talasa, koji dostiže vrhunac 1922, označuju dalji napredak naše avangardne literature. Novine koje su uneli tiču se pre svega odnosa prema pesničkoj formi. Dok je Crnjanski stalno isticao značaj novih sadržaja u težnjama modernista, ovi su pisci stavljali akcenat na morfologiju književnog dela, na njegove konstruktivne zakone, govorili o arhitektonici dela, o čežnji za kristalizacijom oblika, o čistom geometrizmu kojim su usklađeni odnosi unutar dela. Konstruktivističko shvatanje umerenosti prisutno je u kritičkim i teorijskim napisima i u pesničkom stvaranju niza modernista, od najstarijeg, Stanislava Vinavera, angažovanog u svim fazama i u svim pravcima modernizma, do mlađih modernista koji u to vreme izbijaju u prvi plan.

Među ovima najznačajniji je Rastko Petrović (1898-1949), brat slikarke Nadežde Petrović, začetnika modernog srpskog slikarstva. Kao sedamnaestogodišnji mladić, đak gimnazije, proživeo je albansku golgotu a zatim, preko Krfa, otišao u Francusku, gde je završio gimnaziju i položio srpsku maturu. U Parizu, u kojem je i posle rata povremeno živeo, sve do 1922, kada je diplomirao pravo, došao je u doticaj s istaknutim predstavnicima umetničke i literarne avangarde. Dalji životni put ovog pisca sličan je putu Crnjanskog: ušao je u diplomatsku službu, dosta putovao, 1935. otišao je kao diplomatski službenik u Vašington, gde ga je zatekao rat i gde je, posle rata, nastavi da živi u emigraciji, sve do smrti.

Petrović je počeo objavljivati pesme u krfskom "Zabavniku" (1917), ali pun zamah njegova književnog rada pada u godine posle rata. U pokretu mladih bio je jedan od najekstravagantnijih. Defetistička nastrojenost modernista, poljuljanost tradicionalnih normi, moralnih i estetskih, duh sumnje, razočaranja i strepnje pred neizvesnim izražava se naročito u rušilačkom, ekspanzivnom ekspresionizmu njegove poezije i poetske proze. U ranim radovima – u fantazmagorijskom romanu Burleska gospodina Peruna boga groma (1921), u poetskim pripovetkama Nemogući ratar, Pustinjak i medenica, Za kičevskoe, za makedonskoe i dr., u člancima o preokupacijama i predstavnicima moderne umetnosti i poezije, među kojima se izdvaja esej Mladićstvo narodnog genija, u ranim pesmama, gde se moderni avangardizam spaja s motivima narodne lirike i, naročito, u zbirci pesama Otkrovenje (1922), koja je njegov pesnički vrhunac – Petrović je pesnik snažna dionizijskog osećanja života, koje se kreće između bolnih i razornih krajnosti, od vedre, čulne raspuštenosti slovenskog paganskog raja u Burlesci do mračne atmosfere uništenja, nasilja i smrti u pojedinim pesmama Otkrovenja. Vegetativni život rastinja, biološki nagoni u čovek, organska preinačenja od rođenja do smrti, putnički zanosi, naklonost prema primitivnim kulturama – sve je to u tim delima izraženo na načni u kojem bezazlena otvorenost u samorazgolićavanju često prelazi u ekstazu i paroksizam, postajući samo sebi svrha. U svetu starih Slovena, koji su njegova trajna opsesija, u našem folkloru i u srpskoj srednjovekovnoj umetnosti i književnosti – tražio je izvore za našu autohtonu pesničku obnovu.

Posle Otkrovenja Petrović se okreće pretežno prozi. Oblici u kojima je u kasnijim periodima najviše stvarao jesu putopis i roman. Putopis je odgovarao njegovoj težnji za promenom i kretanjem. Putnička inspiracija prisutna je u mnogim njegovim delima, u pesmama (Putnik, Spomenik putevima), pripovetkama (Putnik bez senke), esejima (Pozorište, pozorište!) i u velikom romanu Dan šesti. Njegova najbolja i umetnički najzrelija ostvarenja potekla su iz putničkog iskustva, Afrika (1930), i Ljudi govore (1931). Velik putopis "Afrika, možda najznačajnija knjiga koju je napisao, doneo je oživotvorenje davnašnjeg pesnikova sna o paganskom raju. Knjiga ima ne samo umetnički nego i dokumentarni, naučni karakter. U njoj se, pored poetskih opisa, lirskih raspoloženja, prizora iz života domorodaca i belaca, egzaltiranog oduševljenja lepotom naga crnačkog tela u slobodnom afričkom pejzažu, dje niz zanimljivih saopštenja o crnačkoj umetnosti, muzici, igri, običajima. Na putopisnoj osnovi ostvarena je i kratka lirska proza Ljudi govore, po opštem sudu najcelovitije delo ovog pisca. U njoj su dati razgovori putopiščevi s ljudima koje je sretao na jednom svom putovanju. U govoru nepoznatih ljudi nema ničeg neobičnog, on se sastoji od jednostavnih, često konvencionalnih reči kojima se daju prve, ravnodušne informacije o sebi i svom životu. Ali iz tih reči naziru se potresne ljudske drame, izbijaju na videlo skriveni ljudski odnosi, otkrivaju se duboke privlačnosti među ličnostima za koje ni one same nisu znale. Putopis se pretvara u priču o ljudima i njihovim sudbinama.

U razdoblju između dva rata R. Petrović bio je najmanje poznat kao romanopisac. Burleska je više književni izazov nego roman. Drugi njegov roman, Sa silama nemerljivim (1927), zanimljiv kao egzaltirana apologija života, bez veće je vrednosti. Tek pošto je posthumno objavljen njegov veliki roman Dan šesti (1960), o Petroviću se počelo govoriti kao o piscu koji je zajedno s Crnjanskim udario temelje modernom srpskom romanu. Roman se sastoji od dva dela, koji su gotovo nezavisni romani. U prvom se govori o povlačenju preko Albanije 1915, a drugi se zbiva u Americi dvadesetak godina kasnije. Strahote albanske tragedije Petrović ne doživljava kao apoteozu stradanja naroda, već kao trenutak vraćanja prirodi, kao obnovu prvobitnog stanja u kojem je čovek živeo po "plemenskim pećinskim uredbama čopora". U borbi s prirodom njegovi junaci doživljavaju rastakanje i obnovu istovremeno, rastakanje svog društvenog bića i obnovu vlastitih vitalnih, bioloških snaga. Dan šesti je roman moderne strukture komponovan kontrapunktski. Prvi deo liči na putopis ili, tačnije, na više putopisa, međusobno isprepletenih, u kojima su svi susreti slučajni, sve veze privremene i neobavezne, gde se čovek na svom putu sam probija kroz prostor.

Petrović je značajan i kao likovni kritičar, i to jedan od najboljih u razdoblju između dva rata. Negovao je teorijsko-sintetičku kritiku u kojoj se zalagao za konstruktivno slikarstvo ili "novi realizam", kako ga on naziva. Pisao je o našim savremenim slikarima i vajarima, o našim srednjovekovnim freskama i, prvi u nas, o Pikasu i francuskom kubizmu. Za vreme boravka u Americi napisao je na engleskom jeziku više članaka iz istorije jugoslovenske umetnosti.

Drugi sledbenici avangardnih struja nastalih u procesu dezintegracije ekspresionizma nisu po pravilu uspevali da svoja deklarativna opredeljenja stvaralački oživotvore. Ljubomir Micić (1895-1971) poznat je po časopisu "Zenit", koji je okupio ne samo naše najistaknutije moderniste nego i velik broj pisaca i umetnika iz raznih evropskih zemalja, i po zenitizmu, koji je kao pravac naišao na podršku i izvan naše zemlje. Zalagao se za konstruktivističku umetnost i poeziju. "Do zenitističke pesme dolazi se bezuvetno najsigurnije konstruktivnim putem: svesno, određeno, geometrijski". Među avangardnim pokretima najkraćeg veka bio je dadaizam, po težnjama i delovanju paralelan zenitizmu. Njegov propagator Dragan Aleksić (1901-1964) pisao je pesme, bavio se književnom, pozorišnom i likovnom kritikom, ali ni u jednoj od tih oblasti nije ostavio radove od većeg značaja.

R. Petrović je postavi zahtev da naša moderna umetnost stvori domaći, autohtoni izraz, zasnovan na nacionalnim izvorima. Slična zalaganja nalazimo i kod drugih ideologa modernizma. Taj zahtev dobio je najpotpuniju potvrdu u delu Momčila Nastasijevića. Za njega je rečeno da je među modernistima "jedini naš zaista folklorni pisac u dubokom smislu te reči". Pa ipak, on nije bio sasvim usamljen, kao što se često ističe. Folklorni modernizam, kako bismo njegovo bitno svojstvo mogli nazvati, javlja se i kod nekih drugih pisaca. Blizak mu je Ranko Mladenović (1893-1943), po struci istoričar, značajan kao pozorišni radnik, teoretičar i kritičar, dramski pisac i pesnik. U svojim teorijskim ogledima nastojao je da nađe pomirenje između težnje moderne umetnosti ka iracionalnom i tehnički usavršenih postupaka kojima se ostvaruje umetničko delo. Uzorna rešenja nalazio je u tadašnjem filmu i u modernoj scenskoj umetnosti ("tehnika i duša jedino preko pozornice koračaju zajedno"). Od pozorišnih komada najznačajnije su mu tri dramske gatke s temom iz srednjeg veka, Daća, Sindžiri i Grivna, sve tri prožete folklornom mistikom. One su, možda, naši najzanimljiviji pokušaji u ekspresionističkoj drami. U njegovim pesmama srpski kosmički ekspresionizam pretvara se u bizarnu grotesknu igru u kojoj vasiona dobija folklorno antropomorfne crte a pesnikovo biće narasta prekomerno, gigantski, do stepena groteskne dezintegracije (Zvučne elipse, 1928). Oslanjao se na iskustvo našega folklornog romantizma, posebno na poeziju S. Milutinovića, i na metričke mogućnosti naše narodne lirike. Stih je pravio razlamanjem deseterca i njegovim preplitanjem s drugim vrstama stiha.

U krugu svojih vršnjaka, modernista, Momčilo Nastasijević (1894-1938) liči na belu vranu. Živeo je u Beogradu tiho i usamljeno, zatvoren u svoj svet, daleko od literarne vreve kafane "Moskva" i drugih mesta gde se stvarala moderna književnost. Bio je atavistički vezan za tradicionalne, porodične forme okupljanja, pun nepoverenja prema modernom životu, "pustinjak u gradu". Zaziranje od javnosti vidi se i u njegovu književnom radu. Pisao je mnogo a objavljivao malo. Za života su mu izišle samo tri knjige: zbirka pripovedaka Iz tamnog vilajeta (1927), drama Međuluško blago (1927) i zbirka pesma Pet lirskih krugova (1932). Nijedno od tih dela nije imalo šireg odjeka kod čitalaca niti je privuklo veću pažnju kritičara. Posle smrti iza njega su ostali sanduci rukopisa od kojih je velik deo, ali ne sve, izišao u izdanju njegovih Celokupnih dela (1938-1939), koje je priredio S. Vinaver.

U svojim shvatanjima poezije Nastasijević je, slično Vinaveru, dužnik simbolista. Osnovni pojam njegove poetike, "rodna" ili "maternja" melodija, proizilazi iz simbolističkog shvatanja muzike kao bića poezije. U traganju za tom melodijom pesnik proniče s onu stranu pojava i dolazi u neposredan dodir s onim što je neizrecivo, tajanstveno, mistično. Maternja je melodija, pre svega, zvuk izvornog, arhaičnog jezika, u našem slučaju to je, s jedne strane, melodija jezika narodne pesme, a s druge, srednjovekovnih tekstova. Na ovoj tački Nastasijevićeva neosimbolistička zaokupljenost muzikom i neizrecivim ukršta se s ekspresionističkom težnjom k neposrednom i praiskonskom. Polazeći od svojih poetičkih pretpostavki, Nastasijević je sistematski, postupno i s velikom pažnjom izgrađivao svoj pesnički svet i svoj izraz. Rad na pesmi prolazio je kroz više etapa, o čemu svedoče sačuvane varijante. zanimljiv je odnos među varijantama iste pesme. Prve su obično klasične u fakturi stiha i u izrazu, dok u narednima izraz sve više odstupa od standardnih normi, postaje sažetiji, zbijeniji, arhaičan u izboru leksike i rečeničkom poretku, usled čega se smisao pesme zatamnjuje. Svoj pesnički opus on gradi na isti način. Pet lirskih krugova, čiji su naslovi "Jutrenja", "Večernja", "Bdenja", "Gluhote" i "Reči u kamenu", dopunio je još dvama, sačuvanim u rukopisu, "Magnovenja" i "Odjeci". Jedinstvo njegove knjige građeno je na principu koncentričnih krugova, svaki krug upisan je unutar već postojećeg. Odnos među krugovima sličan je odnosu među varijantama iste pesme. U prvim krugovima pesnik je okrenut spoljašnjem svetu. U njima se čuju glasovi sela, život prirode, osećaju se mirisi i boje podneblja. U izrazu i intonaciji stiha zapaža se prisutnost ženske narodne pesme. Osnovno je raspoloženje setno, elegično, melanholično. U narednim ciklusima spoljašnji elementi sve se više reduciraju, gube se pejzaži i slike a u prvi plan izbijaju osnovne misaone preokupacije pesnikove: samoća, bol, smrt. Sa smrću u pesmu ulaze religiozni simboli, folklorni impresionizam natapa se pravoslavnom mistikom. Izraz se zgušnjava, postaje značenjski tamniji i istovremeno bogatiji u nagoveštajima. Vrhunac sažetosti, ogolelosti izraza i, ujedno, zatamnjenosti smisla dostignut je u "Gluhotama". Tu je pesnik ozaren lepotom kao izrazom najdubljeg tajanstva bića, ali ni u mistici tog doživljaja on ne nalazi rešenje enigme što ga je od početka mučila, jer je i lepota po svojoj prirodi i dejstvu enigmatična, paradoksalna, i lek i izazivač najdublje patnje. Od "Gluhota" počinje kretanje u obrnutom pravcu. U pesmama narednog kruga, "Reči u kamenu", izraz je gnomički pregnantan, tako da stihovi liče na dvosmislene i zagonetne poruke drevnih proročišta. Pesma prestaje biti enigma i postaje misao, reč mudrosti. Kretanje od unutrašnjeg k spoljašnjem, od nejasnog k jasnijem, nastavlja se u ciklusima "Magnovenja" i "Odjeci". Pesnik se okreće od bića k postojanju, ali i ovo poslednje doživljava na nov način, obremenjen poniranjem u srce tajne. "Magnovenja" su, uz "Reči u kamenu", najdublji izraz Nastasijevićeve misaonosti. Tu su sve osnovne teme pesnikove dobile izraz koji je potpun, savršen, klasičan, na sredini između tamnosti i zgusnutosti dvaju središnjih, te lakoće i prozirnosti prvih dvaju ciklusa.

Nastasijevićeve drame i pripovetke zaostaju za njegovom poezijom. Pisao je dve vrste drama, muzičke, u stihu, i prozne. Značajnije su mu muzičke drame. U Međuluškom blagu dramatizovano je osnovno načelo njegove poetike: traganje za maternjom melodijom. U drugoj muzičkoj drami, Đurađ Branković, porodična kob povezana je s nacionalnom. Dovršenje propasti carstva na Kosovu javlja se kao neminovnost, a prihvatanje propasti kao otvaranje puta k budućem spasenju. Prozne drame kreću se između legende i građanske svakodnevnice. Među njima je najzanimljivija Kod "Večite slavine", sva ogrezla u prokletstvu krvi i greha koji se kao u grčkoj tragediji prenosi s roditelja na decu, tehnički ostvarena složenim preplitanjem različitih vremenskih ravni. Pripovedački rad mu je naročito značajan po jezičkim i strukturnim inovacijama. Mističke, folklorne teme umetnički se ostvaruju izrazom koji se zasniva na narodnim pričama i prozi B. Stankovića, s elementima biblijskog stila i arhaične srednjovekovne leksike. Novine su i u narativnoj tehnici. Nastasijević obično pripoveda posredstvom usmenog kazivača koji svedoči o nečemu o čemu ni sam nema dovoljno znanja, što je čuo od drugih, što se priča u narodu.

Poseban vid odnosa prema usmenoj poeziji, blizak tradicionalnom lirskom folklorizmu, ispoljio je Desimir Blagojević (1905-1983). Uzdržan, melanholični promatrač stvari, s malo ličnog i ispovednog, bez sklonosti k meditaciji, on je u treptajima prirode oko sebe nalazio nagoveštaje unutarnjih raspoloženja. Sa smislom za muzičke eksperimente, znao je neretko skliznuti u bizarne igre zvukom.

Blagojević je pripadnik jedne od poznijih modernističkih skupina koja se javlja sredinom 20-ih godina. Pripadnici te skupine sebe su nazivali neoromantičarima. Oni čine levo krilo našeg ekspresionističkog pokreta, koje će se 30-ih godina približiti socijalnoj literaturi. U okviru levog ekspresionizma započeli su značajni pripadnici socijalne literature Jovan Popović i Dušan Jerković. Tom svojom orijentacijom neoromantičari se razlikuju od većine modernističkih pisaca koji su se 30-ih godina, u doba opšte političke polarizacije književnosti na levu i desnu, u većini svrstali desno. Čak i oni koji su u početku, svog rada sebe ubrajali u levičare, kao Crnjanski, počeli su izražavati ideje bliske fašizmu. Dok je desni ekspresionizam tražio uporišta u nacionalizmu i religioznoj mistici (umetnički najsnažniji izraz te orijentacije dao je Nastasijević), levi se okretao stvarnom životu i socijalnim problemima.

Stvarni začetnik ove neoromantičarske, leve orijentacije u posleratnom modernizmu bio je Rade Drainac (građansko ime Radojko Jovanović, 1899-1943). Pisci iz kruga neoromantičara gledali su u njemu svoga neposrednog prethodnika. Skromna socijalnog porekla i provincijalac (rođen u selu Trbnju u Toplici), Drainac je kao šesnaestogodišnjak, đak gimnazije u Kruševcu, već tada načeta zdravlja, grudobolan, prešao Albaniju i, poput većine izbegličke dece, nastavio školovanje u Francuskoj. Po završetku rata obreo se u Parizu, upoznao kafane i boemski život, a možda i ponešto od književne i umetničke avangarde. U prvom talasu našeg posleratnog modernizma on nije prisutan, pesme koje tada objavljuje sasvim su tradicionalne, proistekle iz predratnog parnaso-simbolizma (Modri osmeh, 1920). Ali iznenada, takoreći preko noći, taj zakasneli sledbenik Dučića i Rakića preobrazio se u hipermodernog pesnika. Pokrenuo je časopis "Hipnos" (1922), u kojem je, potaknut Micićevim zenitizmom, proklamovao nov pesnički pravac, hipnizam, kao nov, ekstremni oblik ekspresionističkog intuitizma. Kasnije, u tridesetim godinama, Drainac je, slično nadrealistima, svoje stavove pokušao preoblikovati u duhnu novih shvatanja. Tada se izjašnjavao za "novi realizam" i nastojao da se približi naprednom pokretu i socijalnim piscima.

Predstavnik boemije i anarhoidnog bunta u našoj poeziji između dva rata, Drainac je, uz to, pesnik grada i "modernog gradskog pejzaža". U desetak zbirki, uglavnom manjeg obima, izašlih u razmaku od dvadeset godina, od 1920. do 1940, od kojih su najznačajnije Bandit ili pesnik (1928), Banket (1930) i Duh zemlje (1940), on sa strašću uranja u maticu modernog života i savremenog sveta. Sledbenik i umnogome dužnik Crnjanskog i R. Petrovića, Drainac je stvorio liriku drukčiju od njihove. Njegova poezija puna je činjenica iz sirove životne zbilje, u pesmama njegovim tutnje vozovi, brodovi se otiskuju na daleka prekookeanska putovanja, oseća se miris kafana, žagor velikovaroških bulevara, ritam života modernog grada. kao i mnogi drugi međuratni pesnici Drainac je opsednut putovanjima, čežnjom za upoznavanjem dalekih predela na zemaljskoj kugli. Ali on nije bio putnik kao Rastko ili Crnjanski, već je govorio o izmišljenim putovanjima, "putovanjima po geografskoj karti", na način kao da su stvarna. Slično je s njegovom opsesijom modernim gradom. Grad o kome on peva nije Beograd njegova doba, nije, po svoj prilici, nijedan konkretan grad nego Grad, kakav je on zamišljao. Glavni junak toga velikog, mistifikovanog sveta bio je on sam, Rade Drainac, "bandit ili pesnik", potomak pesnika lutalice Vijona i bliski rođak Jesenjina, "pesnik, apaš, profet (...), kraljevski princ, vagabunda". Bar je on sam sebe tako predstavljao! A bio je, u stvari, romantični sanjalica, došljak iz unutrašnjosti, kojem je i Beograd bio prevelik, usamljenik u gradu. Iza njegove modernosti M. Bogdanović je naslutio "nešto iskonski divlje", izvesnu "čudnu primitivnost", "dirljive detinjarije", nešto što tako "miriše starinskim, arhaičnim, slovenskim mirom". Svi ti različiti elementi, modernost i primitivizam, kosmizam i egzotika, hvalisavo razmetanje i sentimentalnost, stapaju se u jedinstveno i bogato lirsko tkanje ovog pesnika, u njegove mnogobrojne pesme, deskriptivne i retorične, obično dugačke, date u ritmu slobodnog stiha, skoro nikad uspele do kraja, ali su sve otvorene jedna prema drugoj, slivajući se "u korito jedne opšte kosmičke reke", u široko raspevanu pesničku rapsodiju, kojoj bi najbolje odgovarao naslov jedne njegove pesme, Rade Drainac.

Jedan od najvažnijih saradnika Drainčevog "Hipnosa" bio je Moni de Buli (1904-1968), Beograđanin, iz bogate jevrejske porodice, koji je pisao stihove na srpskom i na francuskom jeziku. On je posrednik između Drainca i grupe neoromantičara kojoj je i sam pripadao... Središnja ličnost grupe bio je Risto Ratković (1903-1954), koji je najviše doprineo njenom teorijskom samoodređenju. U svom programskom članku O nadrealizmu iz mog života, po nameri i obliku sličnom Objašnjenju "Sumatre" M. Crnjanskog a po shvatanju poezije Disovoj pesmi Možda spava, Ratković je dao svoju varijantu "nadrealizma" kao proizvod ne doktrine nego svog vlastitog iskustva s nadrealnim. Pesma se stvara u snu, ona je "fotografija sna", kao što je san "nadumna, mistična fotografija života". Uloga razuma je u pesničkom stvaranju sporedna, on treba da organizuje u pesmu "taj već gotovi materijal". Ratkovićeva poezija nastavlja se na oniričnu, snovidovnu liniju srpskog pesništva, čiji je najviši izraz Disova vizionarska lirika. Kao i Dis i Drainac, došljak iz provincije (rođen je u Bijelom Polju, u crnogorskom Sandžaku), živeći u Beogradu boemski, Ratković je težio da patrijarhalno osećanje života spoji s modernim idejama. U njegovoj poeziji živi izvorna mistika primitivnog mentaliteta. U njoj nalazimo neobične vizije, mistične dodire s onostranim svetom, iznenadna ozarenja, pustoši apsolutne noći, opštenja s bliskim umrlim ljudima, slike koje se konkretizuju često u neponovljivim metaforama, a sve to iskazano je jezikom koji je nespretan, mucav, iskidan (Mrtve rukavice, poema Levijatan, oba dela 1927). Tridesetih godina pisao je i socijalne pesme. Od proznih radova najznačajniji mu je neveliki roman Nevidbog (1933), neka vrsta porodične sage, povesti o propadanju jednih i uzdizanju drugih porodica u pesnikovu zavičaju, novelistički komponovan. Više godina živeo je kao diplomatski službenik u raznim zemljama. Susret s Egiptom, doživljaj saharske pustinje, orijentalne bede i afričkog sunca izneo je u svojoj poslednjoj pesničkoj knjizi Sa Orijenta (1953).

Umereni modernizam, blizak orijentaciji neoromantičara, ispoljili su vojvođanski pesnici Nenad Mitrov i Žarko Vasiljević. Vršnjaci prve modernističke generacije, oni se javljaju sasvim retko u manifestacijama modernista, a svoju pravu književnu zrelost dostižu znatno kasnije, na izmaku modernizma ili u postmodernističkom periodu. Nesrećni Nenad Mitrov (pravo ime Alfred Rozencvajg, 1896-1941) sav je u naporu da svoj lični udes uzdigne do metafizičke pobune protiv sudbine, naporu koji se slama u izražajnoj sputanosti. Žarko Vasiljević (1892-1946), iz porodice glumca, i sam pozorišni radnik, pred smrt upravnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, prešao je u svom razvoju put od umerenog, u biti epigonskog modernizma do poezije okrenute stvarnosti. Pravi svoj izraz našao je u pesničkom ciklusu o građanskoj Vojvodini ostvarenom osobenim poetskim realizmom. Na njemu je radio od 1936. do smrti. Pesme u dugim stihovima, čiji je slobodni ritam stalno na rubu prelaza u prozni izraz, izgledaju kao fragmenti jedinstvenog epa o Vojvodini, o njenim iluzijama i mitovima, o životu njenih građana koji teče u skladu s gotovim, unapred datim formulama, eposa ispevanog običnim, razgovornim, ponekad namerno suvoparnim jezikom, usporenog, monotonog ritma.

Nadrealizam

Od svih modernih pokreta između dva rata nadrealizam je najorganizovaniji i najodređeniji u svojim težnjama. On je vrhunac srpske književne avangarde i ujedno početak njene preobrazbe u suprotan model literature, pokušaj da se pesnička revolucija dovede u vezu s društvenom revolucijom i da se u krajnjem ishodu stavi u njenu službu, napuštanje estetizma i prelaz na angažovanu literaturu. Nadrealizam kao pokret prošao je kroz dve faze: u prvoj, prednadrealističkoj, od 1922. do 1930, prihvataju se nadrealistički stavovi ali bez imena nadrealizam (glavna glasila su "Putevi" 1922-1924. i "Svedočanstva" 1924-1925), u drugoj, nadrealističkoj, 1930-1932, nadrealizam se javlja kao organizovan književni pokret. Prvi zajednički nastup nadrealista bio je almanah Nemoguće (1930), nakon kojeg je usledilo više publikacija nazvanih "nadrealistička izdanja". Pozicija nadrealizma (1931), Nadrealizam danas i ovde (1931-1932), Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog (1931) Koče Popovića i Marka Ristića, Položaj nadrealizma u društvenom procesu (1932) Oskara Daviča, Đorđa Kostića i Dušana Matića, Anti-zid (1932) Vana Živadinovića Bora i Marka Ristića i dr. Posle 1932. grupa se razilazi: jedni se javno odriču nadrealizma (Đorđe Jovanović), drugi pristupaju pokretu socijalne literature (Vučo, Matić, Dedinac, Davičo), treći se približuju Krleži (Ristić). Međutim, i posle razilaženja grupe, većina njenih pripadnika u svom stvaranju zadržava dosta nadrealističkih elemenata tako da možemo govoriti i o nadrealizmu posle nadrealizma, tačnije, o dve postnadrealističke faze nadrealista, o "socijalizaciji nadrealizma" 30-ih godina i o ponovnom povratku na pozicije modernizma, shvaćenog u najširem značenju, 50-ih godina. Za sve vreme svoga trajanja srpski, tačnije, beogradski nadrealizam razvijao se kao deo šireg internacionalnog pokreta čije je središte bilo u Parizu a ogranci su mu se nalazili u mnogim evropskim i izvanevropskim zemljama.

Polaznu tačku nadrealizma, osnovu nadrealističkog eksperimenta, čini tzv. metoda automatskog pisanja kao načina da se izrazi "stvarno funkcionisanje misli, diktat misli u odsustvu svake kontrole razuma, izvan svake estetske i moralne preokupacije" (Breton). Taj postupak izveden je iz psihoanalize, iz metode slobodnih asocijacija kojom su se služili Frojd i drugi psihoanalitičari u terapeutske svrhe. Njime se dolazi do podsvesti kao središta čovekove psihe, gde se vrši sinteza iracionalnog i racionalnog, unutrašnjeg i spoljašnjeg. Unutrašnja realnost jeste upravo ta viša stvarnost, nadrealnost, za kojom su težili nadrealisti. Njen neposredni izraz može dati samo poezija. Ona je za nadrealiste apsolutna kategorija, životna, a ne estetska vrednost. Autentičnoj poeziji strano je svako sputavanje, za nju je nebitna razlika između stiha i proze, između pojedinih književnih vrsta. Poezija može biti sve i svuda, pod uslovom da nije odvojena od života, da se ne zatvara u kulu od slonove kosti, da je angažovana u akciji za oslobođenje čoveka. Tim stavom nadrealizam se otvorio prema društvenim procesima i omogućio svoj prelaz s pozicija "nadrealističke revolucije" na poziciju "nadrealizma u službi revolucije".

Vođa i glavni ideolog srpskog nadrealizma Marko Ristić (1902-1984), kao i drugi nadrealisti, pisao je poeziju (Od sreće i od sna, 1925; Nox microcosmica, 1956), ali mu je pesnički rad ostao u senci obimne esejistike i književne kritike. Zahvaljujući njima, a ne poeziji, on zauzima jedno od veoma istaknutih mesta u našoj književnosti 20. veka. Od njegovih mnogobrojnih knjiga iz tih oblasti izdvajaju se: Književna politika (1952) i Istorija i poezija (1962). U obema su najvećma sadržani radovi iz međuratnog perioda, u prvoj književne kritike, a u drugoj eseji o načelnim pitanjima.

U čitavom svom radu, i onom iz doba nadrealizma i onom kasnijem, Ristić je ostao privržen osnovnim nadrealističkim stavovima o prirodi i funkciji književnosti i umetnosti. Njih je on zastupao s više strasti i istrajnosti nego ijedan drugi predstavnik ovog pokreta. Umetnost se stvara iz najdubljih potreba života i izraz je težnje ljudskog duha za samootkrivanjem. Zato umetničko stvaranje mora biti neposredno, ničim nekontrolisano, ni zahtevima zdravog razuma, ni konvencijama estetike, ni praktičnim potrebama društva, jer sve to ograničava slobodu stvaranja, bez koje nema prave umetnosti. Estetika se bavi samo onim što je spoljašnje, zanatsko, tehničko, a bit je umetnosti u unutrašnjem, spontanom, iracionalnom, biti umetnosti jeste poezija. Drugi bitan sastojak svake velike umetnosti jeste humor. Ristić je u njemu video podsmeh besmislu sveta i istovremeno naročit oblik otkrivanja dubljih aspekata stvarnosti. Kao najviši kvaliteti umetnosti, poezija i humor imanentni su stvarnosti, oni su deo života, a umetnost ih samo otkriva, ističe, pojačava, čini ih predmetom intenzivnog doživljaja. Polazeći od tog shvatanja, Ristić je došao do paradoksalnog razrešenja osnovne dileme 30-ih godina, dileme o angažovanoj literaturi. Poezija teži istom cilju kojem stremi svak moralna i socijalna akcija: potpunom oslobođenju čoveka, samo što ona tom cilju ide vlastitim putem. Otuda, ukoliko izražava unutrašnje biće čovekovo, poezija se "izjednačava sa moralom", dok prestaje biti moralna ako se podredi društvenom moralu i utilitarnim ciljevima. Na isti način, pravi pesnik samom je suštinom svog dela revolucionaran, jer teži istom cilju kao i revolucija, totalnom oslobođenju čoveka, a prestaje to biti u trenutku kada svoje stvaranje podredi spoljašnjem diktatu, kad postane glasnogovornik određene ideologije, partije itd. Drugim rečima, poezija ima moralni i socijalni smisao samo kada ne služi ni moralnim ni socijalnim nego svojim vlastitim, pesničkim ciljevima (Moralni i socijalni smisao poezije, 1934; Predgovor za nekolik nenapisanih romana, 1935; Istorija i poezija, 1935. i dr.).

Tih stavova Ristić se držao i u svojim kritikama i polemikama. Uvek je isticao značaj poezije i poetskog, nezavisno od toga je li delo u stihu ili u prozi. U kritičkim ocenama pokazivao je izoštreno osećanje za vrednosti ali istovremeno, kada su bila u pitanju njegova teorijska opredeljenja ili čak njegov lični odnos prema piscima, znao je biti dogmatski isključiv, ličan, često nepravičan. U njegovom stilu spajaju se intelektualni s emocionalnim kvalitetima. Svoje stavove umeo je iskazati precizno ali i sugestivno, poetski nadahnuto. Kritički prikazi, naročito oni objavljeni u novinama, odlikuju se kratkoćom, sažetošću, britkošću i štedljivošću izraza, dok su ogledi o piscima, književnim pojavama i teorijskim pitanjima, obično veoma opširni, često pisani tehnikom montaže. Najbolji je u esejima, gde su teorijski stavovi i kritičke analize povezane s ličnim iskustvima i doživljajima autorovim. U tim sintezama esejističkog, kritičkog i autobiografskog Ristić je ostvario izuzetne domete modernog srpskog eseja.

Ristićev vršnjak i drug, još iz detinjstva, Milan Dedinac (1902-1966) najizrazitiji je lirik među nadrealistima. Slično Crnjanskom, iako na drugi način, on je sledbenik tvorca srpske lirske pesme B. Radičevića. Nije pisao mnogo. Skoro čitav njegov pesnički rad sabran je u knjizi Od nemila do nedraga (1957). Bavio se i pozorišnom kritikom.

Već posle prvih pesama koje je Dedinac objavio kritika je istakla lirizam, neposrednost i muzikalnost kao njegova osnovna obeležja. U svom pesničkom razvoju išao je obrnutim putem od onog koji su prošli Crnjanski i drugi ekspresionisti. Pesnik Stražilova, pošavši od sasvim konkretnih istorijskih i erotskih tema, teži lirskoj imaterijalizaciji predmeta. Dedinac, naprotiv, polazi od fluidnim emocionalnih stanja d abi kasnije izrazio sasvim određene egzistencijalne i istorijske situacije. Njegove rane pesme (ciklus "Zorilo i noćilo", 1922. i dr.) liče na nefiguralno slikarstvo, u kojem nema predmeta nego samo crta i boja, ili, još više, na muziku, koja je samom svojom prirodom lišena svake predmetne konkretnosti. Krajnja tačka tog načina pevanja dostignuta je u antipoemi Javna ptica (1926), jednom od najznačajnijih nadrealističkih tekstova. Spontani lirizam prvih pesma u njoj je potisnut svesnim traženjima i eksperimentisanjem s izrazom i oblikom.

Zaokret od apstraktnog lirizma ranih pesama k poeziji stvarnosti počinje s poemom Jedan čovek na prozoru (1937). Osnovna je situacija simbolična: pesnik je na prozoru, tačnije iza zatvorenog prozora, i posmatra oluju što besni po gradu. On kao da se s mukom odvaja od zatvorenog i bezbednog sveta u kojem je do tada živeo, okreće se svetu izvan sebe, uranja u spoljna zbivanja, žudi za susretima i davanjem. Dok je u ovoj poemi data situacija čoveka koji promatra nepogodu, u narodnoj zbirci, Pesme iz dnevnika zarobljenika broj 60211 (1947), imamo situaciju čoveka u nevremenu, dramu čovekova pada u stvarnost. Zbirka je mešavina poetske proze i stihova, dnevničkih zapisa i pesama. To je poezija o ropstvu i stradanju, o čežnji za slobodom, poezija ljubavi prema zavičaju, svojim najbližim i otadžbini, nastala u najboljim tradicijama srpske slobodarske poezije. Dedinac je u nju uneo svoju profinjenu lirsku osećajnost; lirsko je u njoj na izvanredan način povezano s materijalnim podatkom, s istorijskim okolnostima. U njegovim pesmama nema ničeg deklarativnog, parolaškog, programskog; iako prožete sumornom stvarnošću epohe, one su ostale najčistija lirika.

Sasvim drukčiju orijentaciju otkrivaju pesme koje su u zbirci Od nemila do nedraga (1957) nazvane "Pesnički ogledi sa putovanja po Crnoj Gori". Neke od tih pesama nastale su pre rata, ali kao celina ciklus je uobličen u posleratnom razdoblju, tako da se mogu uzeti kao treća, završna etapa u Dedinčevom pesničkom razvitku. Na pesničkim putovanjima po Crnoj Gori pesnika ne privlače sudbine ljudi niti istorija zemlje, nego priroda, kamen, ptice, sunce, masline, nebo. Ta poezija ispunjena je nebeskim vidicima, suncem i svetlošću. Crnu Goru pesnik vidi kao zemlju otvorenu nebesima. Penjanje uz planinske vrleti završava se uranjanjem u nebeska prostranstva. Sve pesme prožima čežnja za stapanjem s prirodom, nestajanjem u kosmosu. Čovek je u njoj sudeonik velike panteističke drame sveta i kosmosa. Crnogorski ciklus tako zaokružuje Dedinčevo pesničko delo. Stvarano u tišini i osamljenosti, to delo je ipak, oslonjeno na najbolje tradicije srpske poezije, lirsku, slobodarsku i kosmičku, i prožeto uznemirenim ritmom epohe.

Od Dedinca je drukčiji Dušan Matić (1898-1980), pesnik mislilac, s intelektualnim i filosofskim težnjama. Kao stvaralac, on nije najviše dao u mladosti, kao što je u nas najčešće slučaj, nego u zrelom dobu. Do rata se javljao u časopisima (od 1923), a u zasebnim izdanjima samo kao koautor. Prvu samostalnu knjigu, zbirku eseja Jedan vid francuske književnosti (1952), objavio je u pedesetčetvrtoj, a prvu pesničku knjigu, Bagdala (1954), u pedesetšestoj godini života. Od tada do smrti bio je veoma plodan u obe te oblasti, i u poeziji i u esejistici. Kao i dugi nadrealisti, prošao je kroz sve faze, od nadrealističke preko socijalno-aktivističke do neomodernističke. U prvoj fazi obeležja njegove poezije jesu: antitradicionalizam, destrukcija pesničke forme, eksperimentalizam. Pesnik se ne razračunava samo s određenim vidovima tradicije nego s poezijom kao takvom, s pesmom, s pesničkim jezikom. Iz takvog odnosa nastale su njegove najpoznatije, "antipesme" – Godišnja doba, Domaći zadatak, Zarni vlač i d., u kojima se pesnik igra jezikom i smislom, pravi duhovite obrte i verbalne dosetke, izobličava reči. Unošenje socijalnih tema, karakteristično za 30-te godine, duboko je preobrazilo tu iznutra razbijenu poeziju, dalo joj čvrstinu i usmerenost. Pesma je dobila svoj predmet, svoj smisao, a pesnički revolt određeni sadržaj i svrhu. Poema Marija Ručara (1935) koju je napisao zajedno s A. Vučom, i nekoliko drugih pesama među kojima se izdvajaju Umro je Gorki i Broj 4-21-35- (poslednja je posvećena anonimnoj devojčici poginuloj u Madridu) – spadaju u umetnički najzrelija ostvarenja međuratne angažovane poezije. Na socijalne pesme nastavljaju se pesme izazvane ratnim zbivanjima (ciklus "Zabeleženo 1941-1944" u Bagdali). One se ipak razlikuju od predratnih socijalnih pesama: nisu borbene i revolucionarno intonirane, nisu ni rodoljubive u tradicionalnom smislu. To je intelektualna poezija nadahnuta istorijom, poezija čoveka duboko zamišljenog nad sudbinom sveta, prelaz od angažovane poezije srednjeg perioda na intelektualnu poeziju ostvarenu uglavnom posle rata, u doba Matićeve pune stvaralačke zrelosti.

Iako Matić kao misaoni pesnik proizlazi više iz evropske nego iz domaće tradicije, opet se nameće poređenje između njega i drugih naših pesnika intelektualaca, a pre svih Sterije i Rakića. Sterija je pevao o prolaznosti svega, o razornoj sili vremena, razmišljanje o prošlosti dovodilo ga je do beznađa i pesimizma. Do istog stava dolazi i Rakić. Njega ne uznemiruje ono što je prošlo, nego oskudnost sadašnjeg trenutka, njegovo sivilo i beznačajnost. Matić nije zaokupljen ni prošlošću ni sadašnjošću, njega privlače večnost i beskraj. Nema ničeg što bi bilo sasvim završeno, konačno, uhvatljivo, jer je sve u promenama, svaki kraj je početak nečeg novog, drukčijeg. Beskraj i bdenje dva su pojma koja često susrećemo u Matićevim pesmama: u prvom je sadržano osnovno obeležje bića a u drugome pesnikov intelektualni stav. Njegove karakteristične zbirke jesu, uz Bagdalu i Buđenje materije (1959), s četiri pesme istog naslova, i Budna noć (1974). Matićeve pesme dolikuju se ne samo intelektualnom zrelošću, misaonom dubinom i dijalektičkim stavom nego i drugim kvalitetima: bogatstvom slika, neobičnom metaforikom, ponesenom rečitošću, stilskim izrazom koji je precizan, duhovit, asocijativan.

Matićeva esejistika pripada takođe najvećim delom poznom periodu njegovog stvaranja. Od posebnih knjiga tu se izdvajaju: Anina balska haljina (1956), Na tapet dana (1963), Proplanak i um (1969) i dr. U njima je razvio osoben stil po kojem se lako raspoznaje. On piše lako, lepršavo, skačući slobodno s predmeta na predmet, rečenicom uvek jasnom i preciznom, bez ičeg suvišnog, kitnjastog. U njegovim esejima, obično malim po obimu, nalazimo tipičnu francusku ležernost, ali i dosta površnosti i neobaveznosti, umesto teorijskih uopštavanja – u njima srećemo britke sentenciozne formulacije koje se lako pamte i pogodne su za citiranje (npr.: "Poezija je neprekidna svežina sveta", "Roman je matura svake literature" i sl.). Matić se ogledao i u romanu. Opsežan socijalno-realistički roman koji je napisao u saradnji s A. Vučom, Gluho doba (1940), o Beogradu s početka ovog veka, deluje dosta površno i mlitavo. Njegov posleratni roman Kocka je bačena (1957) mnogo je više poetsko delo. Komponovano je od mnoštva fragmenata, od kojih su neki prave pesme u prozi. Uspelije je ipak u delovima nego u celini.

Iako je zajedno s Matićem najizrazitiji primer koautorstva u našoj literaturi, Aleksandar Vučo (1897-1985) kao pisac se veoma razlikuje i od Matića i od drugih nadrealista. Javio se u ranim 20-im godinama pesmama koje lirskom mekoćom i melodioznošću podsećaju na Crnjanskog. U doba nadrealističkog pokreta objavio je tri poeme: Humor Zaspalo (1930), Nemenikuće (1932) i Ćirilo i Metodije (1932). U njima je raskid s konvencijama tradicionalnog pesničkog jezika doveden do krajnosti. One su pune verbalnih dosetki, igri rečima, kalambura, smelih improvizacija, bizarnih i vibrantnih spojeva reči, "izvan protektorata razuma", kako je primetio pesnik. Poema Humor Zaspalo vrhunac je te poezije apsurda i alogičnosti, najozloglašenije naše moderno pesničko delo, neka vrsta "Kralja Ibija" srpske poezije. Građena je na humorno-burlesknim sintagmatskim spojevima, na zvučnim podudaranjima bez smisla, nasuprot smislu ili čak u inat smislu, na neobičnim rimovanjima, ponekad bliskim načinu na koji dete doživljava svet. Posle ovih dela izišla je poema za decu Podvizi družine "Pet petlića" (1933), Vučovo, možda, najuspešnije pesničko ostvarenje. To je nastavak nadrealističkih poema ali istovremeno otvaranje novog kruga u njegovom pesničkom razvoju, različitog od prethodnog i u tematskom i u umetničkom smislu. Eksperimenti zvukom i smislom, koji su prethodno bili sami sebi svrha, dobili su u ovoj poemi dublje osmišljenje. Verbalni humor doveden je u vezu s realnim svetom gradske dece, s njihovim igrama i maštanjima, s njihovim stvarnim i izmišljenim podvizima. Vučo je tako pružio deci ono što im je najbliže, "slobodnu i živu igru duha", i stvorio klasično delo naše moderne poezije za decu. Socijalna komponenta, prelomljena u ovoj poemi kroz prizmu dečjeg doživljaja sveta, dobila je u poeziji 30-ih godina programski karakter, što je naročito vidno u poemi Marija Ručara (1935), koju je napisao zajedno s D. Matićem. Za poeziju nastalu nakon rata karakteristično je višestruko vraćanje prvobitnom: vraćanje u praistorijsku prošlost, među pretpotopska čudovišta (alegorijska poema o borbi protiv fašizma Mastodonti, 1951), ronjenje u "prabiljna stanja", u hladni i senoviti svet algi i drugog primarnog rastinja (Alge, 1968), povratak vlastitoj pesničkoj mladosti (Nepovrat Humora Zaspalog, 1978).

Od svih nadrealista Vučo se najranije okrenuo romanu. Njegov prvi roman Koren vida (1928) izrazio je lirsko delo satkano od autobiografske građe postupkom prilagođenim logici sna. Opsežni koautorski roman Gluho doba (1940) predstavlja zaokret od poezije ka faktografskom suvoparnom realizmu. U posleratnim romanima on napušta taj put i vraća se svojim nadrealističkim iskustvima. Tri romana o sudbini građanskog intelektualca u revoluciji, Raspust (1954), Mrtve javke (1957) i Zasluge (1966), koje je neko nazvao beogradskom trilogijom, predstavljaju, po rečima autora, "svedočanstvo o sudaru čoveka sa apsurdom oko sebe i u sebi". Radnja se odvija na dva plana, u dve vremenske ravni, u sadašnjem vremenu, koje obuhvata ratna i poratna zbivanja, i u prošlosti, od početka ovog veka do rata. Dva se plana međusobno prepliću. Dragan Manojlović, junak trilogije, vraćajući se u detinjstvo i mladost da pronađe sebe, pokušava da iz krhotina sećanja sačini svoj lik. Postupak kojim je ostvareno to traganje za izgubljenim vremenom autor naziva "unutrašnjim pisanjem", "unutrašnjim zabeleškama". Poslednji Vučov veliki romansijerski poduhvat, trilogija, ili roman u tri dela, s naslovima Omame (1973), I tako, dalje Omame (1976) i Omame, kraj (1980), neobičan je spoj poetskog, autobiografskog i romanesknog. Od svih njegovih proznih ostvarenja to delo je najmanje roman, ali ono, zauzvrat, ima najviše poezije i života, i najviše ličnog, svojstvenog Vuču kao stvaraocu.

Najmlađi u krugu nadrealista Oskar Davičo (1909) nadmašio je sve ostale snagom talenta, plodnošću i širinom uticaja. Kao pesnik javio se rano. Prvu pesmu objavio je kao gimnazijalac (1925). Među nadrealističkim izdanjima nalaze se dve njegove knjižice pesama i poetskih tekstova Tragovi (1928) i Četiri strane sveta i tako dalje (1930), pesma u prozi Anatomija (1930) i brošura Položaj nadrealizma u društvenom procesu (19309; koju je napisao zajedno s Dušanom Matićem i Đorđem Kostićem. U toj njegovoj najranijoj poeziji sve je podređeno eksperimentu, istraživanju mogućnosti pesničkog izraza, primeni načela automatskog pisanja. Najpotpuniji izraz Davičo je dostigao u socijalnoj fazi, kada je nadrealistička pesnička iskustva stavio u službu revolucionarne angažovanosti. "Davičo je sišao sa Olimpa nadrealizma u socijalnu poeziju", napisao je jedan kritičar s levice povodom izlaska njegove knjige Pesme (1938). Bila je to, međutim, sasvim osobena socijalna poezija, puna maštovitih slika, verbalnog humora, igri rečima, erotike. Iako s neutralnim naslovom, ova zbirka je, kao i sve naredne, tematski kompaktna. U pet ciklusa, kao u pet pevanja, pesnik je dao svoju duhovnu autobiografiju, lirsku povest svojih traganja od snova detinjstva, preko nemira i poraza mladosti, do otkrivanja istinskih vrednosti, ljubavi i revolucije, kojima se pesnik bezuslovno predaje. Najsnažniji je prvi ciklus, "Detinjstvo", u stvari mali humorno-realistički ep sastavljen od šesnaest kratkih pesama ispevanih u humorno-ironičnom tonu i u slobodnom stihu s nečim od naivnosti i razigranosti dečje poezije. Dve naredne pesničke zbirke neposredno se nadovezuju na ovu, razvijajući svaka jednu od dve osnovne teme do kojih nas ona dovodi: hana (1939) ljubavnu temu, a Višnja za zidom (1951) temu revolucije, tako da one s njome čine osobenu celinu, pesnički triptihon, lirsku trilogiju.

U Davičovoj ljubavnoj lirici nema ni traga od sentimentalnosti niti od metafizičkih implikacija svojstvenih našoj poeziji od romantizma do ekspresionizma. Pesnik je sav u vlasti čulnog i erotskog, fasciniran ženom i ženskošću kao svemoćnim načelom plođenja i rađanja, pred kojim padaju svi moralni i socijalni obziri. Hana je vrhunac te ponesene i raspevane poezije čula. Njena junakinja je devojka iz grada. Pesnik je susreće u bakalnici, ambijentu koji je po sebi nepoetičan, i poistovećuje je sa svetom rastinja što je okružuje. Drugi junak, zaljubljeni pesnik, građen je po modelima iz tadašnje socijalne literature. On potiče iz nižih, prezrenih slojeva, "od gorkih nigde nikovića". Novina knjige nije samo u ambijentu i ljubavnim protagonistima nego i u raskošnom bogatstvu slika, u smelosti asocijacija i u neobičnom zvukovnom rasprskavanju.

Isti prkosni, buntovni duh pregovara i u Višnji za zidom. Nastala između 1937. i 1950, poezija te zbirke sva je prožeta svojim burnim vremenom: ona je revolucionarno-socijalna, rodoljubiva i slobodarska. To je u neku ruku pesnička istorija revolucionarnog pokreta u Srbiji, od Svetozara Markovića do narodne revolucije, epopeja buntovne Srbije, u kojoj se borbeni slobodarski patos, srodan jakšićevskom romantičarskom rodoljublju, spaja s komunističkom ideologijom i modernim pesničkim izrazom. Na istim idejnim i stilskim pretpostavkama zasniva se revolucionarna poema Zrenjanin (1949), o životu i smrti narodnog heroja Žarka Zrenjanina, pisana u herojsko-patetičnom tonu i sa starim nadrealističkim slobodama u slici i izrazu. Vrhunac tog pravca pevanja donosi velika poema Čovekov čovek (1953), dramski uzavrela, "đavolja lirika nenapisanih drama", kako ju je pesnik nazvao. Ona je sva u grču obračuna i samoobračuna s revolucionarstvom kao verom, s dogmatskim stegama što ometaju spontano ispoljavanje ljudskosti. Bez lakoće i raspevanosti ranijih pesama, ona je data oratorijumski, sva u ponesenom ekstatičnom raspoloženju.

Posle Čovekova čoveka Davičo je objavio preko deset knjiga poezije, među kojima možemo samo neke spomenuti: Nenastanjene oči (1954), Flora (1955), Kairos (1959), Tropi (1959), Trg M (1968), Telo telu (1975) i dr. U njima su vidljiva neka od svojstava njegove lirike iz socijalnog razdoblja, uzavrela osećajnost, barokno obilje slika, bizarne asocijacije, raskošno bogatstvo metaforike, ali tu nema onog što je raniju liriku činilo privlačnom, nema lakoće izraza, brzine stiha, naglašene auditivnosti. To je ponajpre poezija slika, poezija bezglasne vizuelnosti, teška, nejasna, nekomunikativna i zbog toga neprihvaćena kod čitalaca i nedovoljno shvaćena u kritici.

Davičo kao prozni pisac razvio se u ratu i nakon rata. Objavio je najpre ratni dnevnik Sa Markosovim partizanima (1947) a zatim više knjiga putopisne, esejističke i polemičke proze, deset romana i zbirku pripovetka Nežne priče (1984). U romanima, koji su, uz poeziju, najznačajniji deo njegovog opusa, prikazao je revolucionarni pokret između dva rata (romani o tamnovanju komunista: Ćutnje, 1963, Gladi, 1963; Tajne, 1964, i Bekstva, 1966), okupacijske prilike i NOB (Pesma, 1952; Gospodar zaborava, 1981) i posleratnu izgradnju (Beton i svici, 1956; Radni naslov beskraja, 1958). Svima je zajedničko to što govore o rađanju novog sveta i o novom čoveku, borcu i graditelju. Njegovi junaci su fanatični privrženici revolucije i ujedno snažne, impulsivne ličnosti, pune životne energije, veliki, nezasiti ljubavnici. U Pesmi, prvom i najboljem Davičovom romanu, ta dva momenta, stav i život, revolucija i ljubav, međusobno su sukobljena. Od svih romansijera 50-ih godina Davičo najviše eksperimentiše. U Pesmi ta težnja ograničava se uglavnom na središnji lik mladog komuniste Miće Ranovića, dok u kasnijim romanima ona zahvata sve likove i sve razine romaneskne strukture. Tehnika romana toka svesti dopunjuje se postupkom koji Davičo naziva "dramaturgijom unutrašnjeg života". Pisac uzima jedan trenutak svesti i od njega polazi u projekciji spoljnih zbivanja, pri čemu se iznosi ne samo ono što se odista odigralo ili se odigrava nego i ono što se moglo dogoditi da su stvari išle drugim tokom (npr. kad u Radnom naslovu beskraja na terevenkama bivših boraca učestvuju i njihovi mrtvi drugovi). Iako su Davičova istraživanja značajna i zanimljiva, istinska snaga njegovih romana nije ipak u nadstvarnom niti eksperimentalnom i hipotetičkom, nego pre svega u realizmu i poeziji.

Nadrealistima je blizak Ljubiša Jocić (1910-1978), umetnik protivurečan, paradoksalan, raznovrstan u svom stvaranju. Pisao je pesme, romane, drame, priče, eseje, snimao filmove, bavio se glumom i slikarstvom. Spada u one pesnike koji su najviše eksperimentisali s modernom formom i izrazom. Težio je k tome da nađe formulu lične, autobiografske poezije. Svoje autentične trenutke nalazio je u raznim vidovima poetsko: u satiri, elegiji, lirskoj, ispovednoj i opisnoj pesmi.