Jovan Deretić: Kratka istorija srpske književnosti

II

Vidovi usmenog stvaranja

• Narodna proza
• Narodna lirika
• Epska poezija do Vukovih zapisa

Istorijske okolnosti koje su dovele do zastoja naše srednjovekovne kulture pogodovale su razvoju narodnog usmenog stvaralaštva. Feudalni poredak u srednjem veku nije do kraja razorio rodovsko-plemenske odnose i ustanove na našem selu. Oni su se "ispod kore feudalnog društva" očuvali kroz ceo srednji vek, naročito u unutrašnjem, planinskom području, da bi s dolaskom Turaka doživeli pravi preporod i održali se sve do početka građanske civilizacije u 18. i 19. stoleću, a u nekim krajevima sve do 20. stoleća. Uporedo s njima cvetala je narodna, patrijarhalna kultura i usmeno stvaralaštvo kao njen izraz.

Iako zapisane u novija vremena, naše narodne umotvorine sadrže mnoge elemente koji govore o njihovoj drevnosti. Govoreći o starini naših narodnih pesama, Vuk Karadžić je istakao da među "ženskim" pesmama, naročito običajnim, ima i takvih koje su stare i do hiljadu godina. Slično su govorili i kasniji poznavaoci naše narodne poezije, i naši i strani. Po mišljenju znamenitog hrvatskog filologa Vatroslava Jagića, narodne pesme su "prastaro dobro", našeg naroda, one potiču "iz najstarijih, najprimitivnijih vremena, iz prirodnog stanja naroda". O tome govore i mnogi podaci iz života starih Slovena što su ih zabeležili stari pisci na grčkom, latinskom i drugim jezicima. Na osnovu tih podataka može se zaključiti da je kod Slovena bila veoma omiljena pesma i igra, da su njihove pesme govorile o junačkim delima predaka, da su kod njih postojali i profesionalni pevači, čuveni po svojoj veštini i kod okolnih naroda. Mi ne znamo kakve su bile te najstarije pesme pošto ništa od njih nije zabeleženo, ali se pouzdano može tvrditi da one nisu iščezle bez traga. Neke su više ili manje izmenjene doprle do nas, druge su nestale ali mnogo toga što su sadržale prešlo je u pesme što su kasnije nastajale, tako da se na osnovu pesama zapisanih u novija vremena ponešto može zaključiti o starini pojedinih tema i motiva, pojedinih pesama i čitave naše narodne poezije.

Usmeno stvaralaštvo srpskog naroda jeste književnost za sebe, narodna književnost, kako se obično naziva, koja stoji naporedo s druga dva osnovna vida srpske književnosti, srednjovekovnom ili starom i novom literaturom. U vremenima kada je srpski narod, usled gubitka nezavisnosti i pada u tursko ropstvo bio odsečen od ostalog sveta i isključen iz evropskih kulturnih kretanja, ona je preuzela na sebe i mnoge funkcije pisane reči i umetničke književnosti. Otuda je srpska narodna pesma, kao glavni oblik naše narodne književnosti, daleko nadrasla značaj i granice folklornog stvaranja i postala osnovni književno-umetnički izraz naroda, naša najveća poezija, "naša klasika jedina i prava", kako je rekao Vasko Popa.

Naša narodna književnost odlikuje se velikom raznovrsnošću u tematici, oblicima i postupcima izlaganja. Više nego i za jednu drugu oblast naše književnosti za nju se može reći da obuhvata narodni život u njegovoj sveukupnosti. Predstave o prirodi i kosmosu, svakodnevni porodični život, društveni odnosi, emocionalna stanja, nacionalna istorija, životna mudrost i kolektivno iskustvo – sve je to izraženo u raznim vrstama narodnih umotvorina na način koji je obezbeđivao najširu komunikativnost. Odlikuje je takođe i stabilan žanrovski sistem. I tom stranom ona je bliža staroj nego novoj književnosti. Najglobalnije, ona se deli na poeziju i prozu, i ta je podela utemeljena na načinu organizovanja jezičkih elemenata.

Narodna proza

Narodne pripovetke ili priče, kako se u nekim krajevima nazivaju, čine osnovnu masu narodne proze. One su tematski i žanrovski raznovrsne. Vuk Karadžić, od kojega potiče najznačajnija zbirka narodnih pripovedaka, podelio ih je na ženske i muške, a ove druge na duge i kratke. Te se tri vrste obično nazivaju: bajke, novele i šaljive priče ili anegdote.

Bajka je najrazvijeniji i najznačajniji oblik narodne proze. Ona nas uvodi u svet čudesnog i fantastičnog. Po svojim osobinama ima dosta sličnosti s mitom. U mitu imamo natprirodne ličnosti, bogove i heroje, u natprirodnom svetu, dok u bajci nalazimo obična čoveka u svetu natprirodnih bića. Sve su bajke međusobno slične, kod svih naroda one obrađuju iste ili slične motive. Standardni junak bajke jeste mladić koji se nalazi pred nekim teškim zadatkom. On je po pravilu osporavana ličnost: u izvršenju zadatka koji nadilazi mogućnosti drugih ljudi on dokazuje svoju vrednost i tek posle toga zauzima onaj položaj u svetu koji mu odgovara. U velikom broju bajki junak je treći, najmlađi carev sin, koji je od svoje starije braće i hrabriji i mudriji; no dok oni imaju izvesne prednosti obezbeđene samim rođenjem, on svoje preimućstvo nad njima treba tek da dokaže (Baš-čelik, Zlatna jabuka i devet paunica, Čardak ni na nebu ni na zemlji i dr.). U nekim bajkama junak je siromašan mladić (ili devojka) koji (koja) uspešno rešava teške, "nerešive" zadatke stavljene preda nj, dokazuje svoju vrednost i postaje carev zet (odnosno careva žena). U bajci Zlatoruni ovan junak je sin siromašna lovca, a u Pepeljuzi, u kojoj je obrađen jedan od najčešćih internacionalnih motiva bajke, govori se o progonjenoj pastorki koja postaje carica. Da bi ostvario zadatak koji mu je postavljen, junak mora izići na kraj ne sam os natprirodnim bićima – zmajevima, aždajama, divovima i sl. – nego mora savladati neprijateljstvo i mržnju drugih ljudi. Zlo vrlo često dolazi od najbliže rodbine junakove:od starije, zavidljive braće, od maćehe i sl. Teškoće nastaju i usled slabosti glavnog junaka ili grešaka koje počini on ili njemu bliski ljudi. U mnogim bajkama junak strada zbog svoje radoznalosti: on dobija ključ odaje koju je zabranjeno otvoriti, jer je u njoj zatočeno čudovište, i uvek prekrši zabranu. Na taj način, junak mora savladati niz prepreka dok dođe do konačnog cilja. U svojim nastojanjima on nailazi ne sam ona neprijatelje nego i na dobronamerne savetodavce koji ga upućuju na to šta da učini kako bi izbegao opasnost ili došao do cilja. U mnogim bajkama junaka pomažu životinje ili natprirodna bića koja je on prethodno na bilo koji način zadužio. Pobedu nad htoničnim čudovištem, kojom se bajka najčešće završava, junak obično postiže tako što prethodno uz pomoć kojeg drugog lica (obično je to oteta sestra ili žena ili "jedna baba") sazna gde se krije snaga čudovišta ili kako se može doći do sredstva kojim se ono dade savladati. Samo u retkim slučajevima junak postiže pobedu vlastitom snagom: takve su bajke Stojša i Mladen i Aždaja i carev sin. Njihovi junaci raspolažu natprirodnom snagom mitskih heroja. U njima je, osim toga, vidljiva izrazita humoristička tendencija, koja vodi razaranju ozbiljnog sveta bajke i pretvaranju njenog junaka u komičnu, grotesknu ličnost. Ta je tendencija najpotpunije došla do izražaja u Međedoviću, jednoj od najboljih naših narodnih pripovedaka: u njoj se čudesni svet bajke najpre hiperbolizira do grotesknih razmera, a zatim se razara tako da od bajke dobijamo parodiju bajke.

Novela je priča, obično kraća od bajke, iz gradskog i seoskog života, u kojoj preovlađuju realistički elementi i težnja ka karakterizaciji likova. U njima susrećemo tipske karakter: zle žene, dosetljive devojke, dovitljiva kradljivca, zatim parove: pravičan i zao, tvrdica i darežljiv čovek, milostiva snaha i nemilostiva svekrva itd. U nekim novelama imamo takođe elemente čudesnog ali oni nisu dati radi sebe samih, nego pre svega zarad otkrivanja likova (Zla žena, Pravda i krivda i drugo). Neke su novele didaktičkog karaktera, kao npr. novela Sve, sve, ali zanat, gde se pripoveda o car u koji se s porodicom izgubio u stranom svetu, i sve se to čini radi pouke koja je sadržana u naslovu. Postoje takođe novele-zagonetke čiji junaci, obično siromašni i nepriznati, postižu uspeh dovitljivim odgovorima na neobična pitanja (Devojka nadmudrila cara, Kralj i čobanin i dr.). Humoristička je novela najviše realistična; u njoj se prikazuju pojave iz svakodnevnog života. Takva je novela Dva novca, koju je M. Glišić preradio u seosku komediju Dva cvancika. U njoj se priča o veselim zgodama dva pobratima koji se uzajamno varaju i nadmudruju.

Kratka šaljiva priča najbliža je realnom životu. U njoj nema čudesnog ni fantastičnog, "nego ono što se pripovijeda rekao bi čovjek da je zaista moglo biti" (V. Karadžić). Po svom obliku najčešće je anegdotskog karaktera: iznosi se obično jedan slučaj koji se razvija dijaloški, a razrešava se u duhovitoj poenti. Likovi su takođe uzeti iz realnog života. Dok u noveli imamo uglavnom tipske karaktere, u šaljivoj priči pojavljuju se ili predstavnici socijalnih grupa – kao npr. pop, kaluđer, trgovac, aga, raja i sl. – ili predstavnici pojedinih etnosa: Turčin, Ciganin, Švaba itd. ili pak individualni likovi: Vuk Dojčević, Nasredin-hodža, dok je Ero istovremeno i predstavnik etničke grupe i pojedinačna ličnost. Ero je inače jedan od najživopisnijih likova našeg folklora. Oko njega je ispleten velik broj priča i anegdota, u njima se on pojavljuje najčešće kao oštrouman i dovitljiv čovek koji podvaljuje Turcima, trgovcima, kaluđerima itd. Poznate su priče Ero i Turčin, Ero i kadija i naročito Ero s onog svijeta. Ova poslednja inspirisala je hrvatskog kompozitora Jakova Gotovca da napiše najpopularniju jugoslovensku operu.

Poseban vid anegdote jeste herojska anegdota, koja je negovana naročito u Crnoj Gori, zatim u istočnoj Hercegovini i susednim oblastima, a u doba ustanaka i u Srbiji. To je kratka, sažeta priča šaljiva iz ozbiljna karaktera s etičkom funkcijom, koja iznosi izreke i postupke ljudi, dostojne pamćenja. Marko Miljanov dao je ovoj vrsti klasičan oblik u svom delu Primjeri čojstva i junaštva.

Ostale vrste narodnih pripovedaka jesu priče o životinjama, za koje neki smatraju da su najstarije po postanju, iako u njima preovlađuje humoristički i gotovo realistički pristup; basne, u kojima su opet junaci životinje, nosioci ljudskih osobina, ali u suženoj alegorijskoj funkciji; skaske, u kojima se priča o postanku nebeskih tela, prirodnih pojava, delova ljudskog tela, te one imaju osnova u mitološkim predstavama prvobitnog čoveka; legende, gde se kao junaci pojavljuju sveci ili likovi iz narodnog istorijskog predanja; posebno se izdvajaju mesne legende, u kojima se govori o postanku i nazivu nekog mesta.

Na granici između proze i poezije stoje sitne narodne umotvorine: poslovice, pitalice, zagonetke. Za njih je karakteristično da pokazuju veću pravilnost u rasporedu jezičkih jedinica, što ih odvaja od proze, ali bez izosilabičnosti, koja predstavlja svojstvo narodne poezije.

Poslovica je najbliža vezanom slogu. "Najveći broj poslovica je ili u stihu, starijem toničkom i novijem akcentski-silabičkom, ili u ritmičkoj prozi" (V. Latković). Poslovica u sažetoj formi iznosi kolektivna iskustva naroda i životnu mudrost. Različite po poreklu i predmetima koje obuhvataju, one su različite i po etičkoj vrednosti istina koje utvrđuju. U najvećem broju došao je do izražaja trezveni realizam (Ko istinu gudi, gudalom ga po prstima biju, Novci, kad odlaze, imaju sto nogu, a kad dolaze, samo dvije, Kad sultan nazebe, raja kija), koji se ponekad spušta do etički problematičnog utilitarizma (Umiljato jagnje dve majke sisa, Laž kad prohodi nije laž). Ima, međutim, ne manji broj poslovica u kojima su došli do izraza visoki moralni idealizam (I sunce prolazi kroz kaljava mjesta, ali se ne okalja, Drvo se na drvo naslanja, a čovek na čoveka, Mnogo ašova treba dok se istina sahrani) i dublje, dijalektičko pronicanje u protivurečnu stvarnost sveta (Kućni je prag najveća planina, Ne može se dlanom sunce zakloniti, Dobar je bog, ali su i đavoli jaki). Neke poslovice idu s anegdotom u kojoj se priča kako je i u kakvoj situaciji nastala poslovica.

Pitalica je sažeta anegdota oslobođena opisa radnje i situacije, svedena na kratko pitanje i aforistički, poslovički odgovor; ona je, u stvari, dijalogizovana poslovica. Kao i u šaljivim pričama, u pitalicama se pojavljuju likovi koji reprezentuju razne pojave u društvenom i porodičnom životu: popovi, kaluđeri, age; nestrpljiva udovica, stara devojka, lenja nevesta, kao i likovi etničkih predstavnika, od kojih je najčešći Ciganin. Njihove su odlike – oštroumnost, duhovitost, humor. Najbolje su one u kojima je sadržano razobličavanje društvenih odnosa ("Pitaju raju: Zašto plačeš? – Bogme ako mi ne dadu pjevati, dadu plakati dokle je moj dobri aga živ!").

Zagonetka je enigmatična forma; ona sadrži metaforično-alegorijski opis neke stvari ili pojma čije ime treba pogoditi (npr. "Bijela njiva, crno sjeme, mudra glava koja seje" – pismo). Zagonetke su pravdana porekla, u početku su predstavljale kultne i religiozne formule u kojima se krio mitski smisao, dok su se kasnije pretvorile u društvenu zabavu i igru, u oblik vežbanja oštroumnosti i dosetljivosti.

Narodna lirika

Narodne pesme čine najvažniji deo naše usmene književnosti. Njih ima najviše i najpotpunije izražavaju duh i karakter naroda. Odlikuju se mnogo većom raznolikošću od proze. Vuk Karadžić ih je podelio na tri vrste: ženske, junačke i pesme prelaznog karaktera ili, ako se ta podela iskaže u terminima teorije književnosti, na lirske, epske i epsko-lirske pesme. Lirske i epske pesme razlikuju se po odnosu subjektivnog i objektivnog elementa, s jedne, i po odnosu pesme i pevanja, s druge strane. Vuk je to izrazio u sledećoj, lapidarnoj formulaciji koju možemo smatrati klasičnom: "Ženske pjesme pjeva jedno ili dvoje radi svoga razgovora, a junačke se pjesme najviše pjevaju da drugi slušaju, i zato se u pjevanju ženskih pjesama više gleda na pjevanje nego na pjesmu, a u pjevanju junačkijeh, najviše na pjesmu" (reči je istakao Vuk).

Narodna lirika je najmnogobrojnija i najraznovrsnija vrsta narodne poezije i čitave usmene književnosti. Ona obuhvata celokupan javni i privatni život našega patrijarhalnog čoveka. Nema nijedne oblasti narodnog života, nijednog osla koji se kolektivno obavlja, a da nije našao svoj izraz u pesmi. Pesma je pratila ceo ljudski život, od kolevke do groba. Njeno bogatstvo i njena raznovrsnost ispoljavaju se takođe u ritmici i versifikaciji. "Vezana uz melodiju, narodna je lirika iskoristila sve muzičke mogućnosti" jezika. "U njoj su razrađeni svi mogući stihovi – od četverca do šesnaesterca, u skladu sa duhom jezika. Tak je u njoj praktički razrađena i narodna jugoslovenska metrika" (A. Barac).

Najveći deo narodnih lirskih pesama određen je svojom upotrebom u praktičnom životu: one su ne samo izraz kolektivnog mišljenja i osećanja nego i pojava narodnog života, jedna od najznačajnijih folklornih manifestacija. Polazeći od toga, celu narodnu liriku možemo podeliti na dve velike skupine: u prvu bi išla obredna i običajna poezija, u kojoj je momenat upotrebe polazna tačka u jezičko-umetničkom uobličavanju pesme, a u dugu – ljubavna lirika zajedno s drugim nenamenskim vrstama.

Prva skupina obuhvata sve one pesme koje su vezane za određene običaje bilo u godišnjem ciklusu, bilo u toku ljudskog života, bilo u raznim manifestacijama kolektivnog života. Tu su najpre kalendarske obredne pesme: koledarske, vodičarske, đurđevske, uskršnje, lazaričke, spasovske, kraljičke, ivanjske, dodolske. Iako se neke od njih pevaju na hrišćanske praznike, sv su te vrste sačuvale u osnovi paganski karakter. "Pagansko osećanje života", koje je, po Vladanu Nediću, osnovno obeležje narodne lirike u celini, najpotpunije je došlo do izražaja u tim pesmama, koje su se javljale kao manifestacija obrednih običaja vezanih za godišnje promene u prirodi. Tu bi dalje išle pesme povezane s raznim momentima iz ljudskog života: babičke pesme, uspavanke, svatovske pesme, tužbalice. Naročito su mnogobrojne i raznovrsne svatovske pesme. One obuhvataju celokupan svadbeni ritual, gotovo neku vrstu obredne drame s mnoštvom utvrđenih uloga i nizom međusobno povezanih akcija. Tužbalice su takođe iz prastarog vremena, njihovo postanje povezano je s paganskim pogrebnim običajima, a do novog doba sačuvane su u izvornoj čistoti samo u nekim krajevima: u Crnoj Gori, Boki, istočnoj Hercegovini. Prigodnog, običajnog karaktera jesu i tzv. posledničke pesme, pesme uz rad i zabavu: žetelačke, igračke, pesme koje se pevaju na prelu ili "na ranilu", slepačke i dr. One su potekle iz paganskog, ritualnog shvatanja rada.

Iako predstavlja verbalni oblik folklornih manifestacija, obredna pesma svojim značenjem i lepotom nadilazi granice obreda i u najboljim slučajevima prerasta iz folklorne pojave u lirski izraz. Slabljenje primarne povezanosti s obredom uslovljeno je činjenicom da se i u samom obredu dešavaju promene, da on postepeno gubi negdašnje ritualno, mitsko značenje i pretvara se u igru i zabavu.

Ljubavne pesme čine najbrojniju skupinu narodne lirike. U obrednim pesmama događaj je izvan pesme, a ljubavni događaj je u pesmi. Kao što su obredne pesme date u vezi s obredom i u funkciji obreda, tako je i u ljubavnim pesmama osećanje koje je u njihovoj osnovi dato po pravilu povodom nekog događaja ili predmeta koji su prethodno opisani. Tako u lirskoj narodnoj pesmi imamo kao skoro redovnu pojavu neku sižejnu osnovicu, neku kratku pričicu na koju se nadograđuje emocionalna sadržina pesme. Ta pričica, međutim, nema samostalne vrednosti kao što je ima u epskoj pesmi: ona je uvek oblikovana po obrascu lirske teme, vrlo često deluje bizarno, izobličeno. U jednoj od najpoznatijih lirskih narodnih pesama Srpska djevojka pesnik ne može sagledati lice devojke od njenih dugih trepavica; da bi to postigao, on okuplja kolo devojaka "i u kolu Milicu djevojku"; njegovu nameru potpomaže i priroda, nebo se naoblači, udare munje, ali sve uzalud: ostale devojke pogledaju u nebo, samo Milica ostaje oborena pogleda, jer devojci pristoji, kao što se poučno zaključuje na kraju pesme da gleda "preda se". Ljubavna priča dešava se ponajčešće u slobodnom prostoru, opisi prirode dolaze obično na početku pesme i predstavljaju jedan od glavnih izvora njene lepote.

Našu ljubavnu liriku odlikuje velika raznolikost teme i motiva. U njima su opevani svi trenuci ljubavi, osećanja od najjednostavnijih do najsloženijih, sastanci od najčednijih do najčulnijih, ali su najlepše i najsnažnije pesme na temu rastanka i ljubavnog bola. Pesme se razlikuju i po krajevima gde su nastale. Klasična vukovska patrijarhalna lirika cvetala je naročito u bokokotorskom i dubrovačkom primorju i po unutrašnjih brdskim krajevima. U ostalim oblastima pesme su često dobijale i neke osobene nijanse. Za istočnu i jugoistočnu Srbiju karakteristična je čežnjiva, čulna pesma, za Bosnu sevdalinka s dosta orijentalnih crta. U severnim, panonskim krajevima narodna lirika imala je najosobeniji razvitak. U susretu s raznim oblicima umetničke poezije ona je dala u 18. stoleću tzv. građansku liriku. Poseban je izdanak poezije tih krajeva bećarac, najkraća narodna pesma, obično rimovani distih, najčešće građena na dosetki, vesela, šaljiva, na mahove razuzdana.

Od drugih vrsta narodne lirike treba izdvojiti još: porodične pesme, u kojima se peva o odnosima u patrijarhalnoj porodici (najlepše su pesme o sestrinskoj ljubavi prema bratu); mitološke pesme, u kojima se iznose predstave o nebu, nebeskim telima, prirodnim pojavama, zaostatak su iz prastarih, paganskih vremena; pobožne pesme s refleksima hrišćanskog verovanja; satirične i šaljive pesme, koje se odlikuju osećanjem za stvarnost svakodnevnog života.

Lirsko-epske pesme obuhvataju pesme u kojima su lirske teme razvijene na epski način. One su mnogobrojne i ima ih nekoliko vrsta: religiozno-moralističke legende u stihu, bajke u stihu novelističke pesme o porodičnim odnosima i ljubavnim zgodama, balade. Najznačajnije su balade, u koje spadaju neke od najlepših naših narodnih pesama, kao što su: u celom svetu poznata Hasanaginica, potresna priča o sudbini žene u muslimanskom društvu; Omer i Merima, u kojoj ljubav odnosi pobedu ne samo nad blagom nego i nad lepotom: Predrag i Nenad, pesma o dva brata koji se traže i kad se nađu stradaju usled tragičnog nesporazuma; Bog nikom dužan ne ostaje, o bratskoj ljubavi prema sestri i o snahi zavidnici; Ženidba Milić barjaktara, o tragičnoj kobi lepote; Jetrvica, adamsko koleno, o dobroti i plemenitosti koja ne zna za granice.

Epska poezija do Vukovih zapisa

Epska poezija zaslužuje posebnu pažnju kako zbog vrednosti tako i zbog svog specifičnog karaktera. Ona je najviše istorična, najviše izložena promenama i nestajanju, i najteže održiva od svih vrsta usmenog stvaralaštva. Uz to se ona ne pojavljuje uvek, nema je kod svih naroda i u svim vremenima kada je usmena kultura dominirala. Obredne i ljubavne pesme, bajke i druge vrste pripovedaka, poslovice i zagonetke mogu se smatrati stalnim folklornim pojavama koje su nastale na rodovsko-plemenskom stupnju društvenog razvitka, a zatim su nastavile da žive kao narodna književnost i dalje – u istorijskim formacijama klasičnog društva. Epske se pesme javljaju samo kod nekih naroda, za njihovo postojanje i održavanje potrebne su posebne društveno-istorijske okolnosti. Iako su izvesni strani poznavaoci srpske narodne poezije isticali lepotu naše lirske pesme – među njima je bio i veliki nemački pesnik Gete – junačka epika uvek je smatrana zaglavnu vrednost naše književnosti i za jednu od najznačajnijih pojava u epskoj poeziji evropskih naroda posle Homera, poslednje veliko poglavlje njene istorije.

Tek odnedavno postali su poznati stihovi i bugarštice u sukobu Sibinjanin Janka i despota Đurđa zapisani u jednoj slovenskoj naseobini u Južnoj Italiji 1497. godine. Šezdesetak godina kasnije Hvaranin Petar Hektorović zabeležio je dve epske pesme i objavio ih u svom spevu Ribanje i ribarsko prigovaranje (1556). To su bugarštice Marko Kraljević i brat mu Andrijaš i Vojvoda Radosav Siverinski i Vlatko Udinski. Njih su pevali hvarski ribari Paskoje Debelja i Nikola Zet, kako Hektorović kaže, "sarpskim načinom". O pevanju "srpskim načinom" i o jednom od srpskih pevača, Dmitru Karamanu, govori i mađarski dvorski pesnik 16. veka Sebastijan Tinodi: "Mnogo ima pevača ovde u Mađarskoj, al od Dmitra Karamana nema boljeg u srpskom načinu..." "Srpski način" (modi et styli sarviaci) spominje stotinu godina kasnije i Juraj Križanić. Pevanje srpskim načinom i poezija koja se tako pevala nisu svakako nastali u 16. stoleću, već su samo tada ili nešto ranije postali poznati u okolnom svetu usled migracije srpskog življa i njihove kulture posle nadiranja Turaka. U vremenu od Hektorovića do Vuka Karadžića, u kojem je zabeleženo više epskih pesama, i od Vuka do danas, jer epska poezija u nekim našim krajevima još nije izumrla, naša narodna epika prošla je kroz mnoge promene čiji se tok bar u glavnim razvojnim linijama može pratiti.

Naše narodne epske pesme dele se na dve vrste: na pesme dugog stiha ili bugarštice i na pesme kratkog stiha, deseteračke.

Bugarštice su najvećim delom zabeležene u jadranskom primorju, od Zadra do Perasta i Kotora, u razdoblju od polovine 16. do ranog 18. veka. Pre tog vremena imamo samo spomenute stihove zapisane u južnoj Italiji, a posle njega bugarštice su sasvim iščezle. Sačuvano je svega oko šezdesetak pesama. Njihov stih je akcenatsko-tonski, broj slogova nije stalan, kod starijih bugarštica kreće se od trinaest do osamnaest, s tim što je najčešći petnaesterac, dok kod novijih preovlađuje šesnaesterac. Karakteristična pojava bugarštičkog stiha jeste refren, koji se javlja, iako ne uvek, posle svakog drugog stiha. U nekim zapisima bugarštica refren je izostavljen ili ga nije ni bilo. Bugarštice pevaju o događajima i ličnostima 14. i 15. veka iz srpske i ugarsko-hrvatske istorije, ali ima i lokalnih događaja i junaka, npr. u peraštanskim bugaršticama. Sačuvano je nekoliko pesama o Marku Kraljeviću, četiri o Kosovu i kosovskim junacima, dok najveći deo ostalih govori o ličnostima 15. stoleća: despotu Đurđu, ugarskim junacima Janku Hunjadiju, Sekuli, Mihailu Svilojeviću, hrvatskim banovima, o Ognjenom despotu Vuku, o kome je sačuvano najviše pesama dugog stiha, o Novaku i Grujici i drugima. Od opevanih događaja najvažnije su dve bitke na Kosovu (1389. i 1448), zatim bojevi kod Varne i na Krbavskom polju.

Bugarštice su ostale u senci kasnije sakupljenih deseteračkih pesama. Likovi i događaji kao i mnogi drugi elementi – sve je isto kao u deseteračkim pesmama, a opet sve je drukčije, u drugom umetničkom ključu. Bliže vremenima o kojima su pevale od sačuvanih deseteračkih, te pesme na neposredniji i autentičniji način izražavaju način života i duh našeg srednjeg veka, feudalne odnose između vladara i plemstva, otmene forme učtivosti, posebno u odnosima prema ženama, "klanjanja i otklanjanja" prilikom susreta, sve ono što je u poznijim deseteračkim pesmama saobraženo zahtevima patrijarhalnog morala. Iako sadrže živa istorijska sećanja, bugarštice su manje narativne u načinu izlaganja od deseteračkih pesama, u njima se iznose više osećanja nego događaji, lirsko preovlađuje nad epskim. Svojevremeno, one su važile kao tužne pesme (sam naziv bugarštica potiče verovatno od glagola bugariti, što znači tužno pevati). Iako među zapisanim pesmama ima dosta takvih koje su neutralne po tonu ili čak vedre, nesumnjivo je da u najlepšim među njima preovlađuje neka diskretna tuga, tako da ih možemo nazvati baladama. Takve su obe Hektorovićeve bugarštice kao i mnoge druge među kasnije zapisanima. One obično pevaju o smrti glavnog junaka ili o kolektivnim pogibijama u bitkama. U nekima se govori o tome šta su junaci poručili na samrti nekom od najbližih, majci, ženi, svom kralju, ili čak svom ubici. Nigde ove pesme, za koje je rečeno da su cvetovi "na ivici groba", nisu pokazale toliko snage i dubine, nigde nisu tako potresne, kao u tim predsmrtnim porukama.

Bugarštice su zapisane u vreme njihovog opadanja i nestajanja. U njihovu beleženju nije bilo nikakve sistematičnost, već su zapisivane od slučaja do slučaja, tako da je ono što je do nas došlo samo ostatak ostataka jedne poezije čiji se sjaj i bogatstvo i na osnovu toga ipak dadu naslutiti, a nekolike među sačuvanim bugaršticama nimalo ne zaostaju za najlepšim deseteračkim pesmama iz Vukove zbirke.

Deseteračka epika daleko je opsežnija i bogatija od bugarštica. Njen je stih nesimetrični deseterac s cenzurom posle četvrtog sloga. Ona obuhvata skoro sve događaje i ličnosti o kojima pevaju bugarštice, ali isto tako i događaje ranijih i poznijih vremena o kojima nema ni spomena u bugaršticama. Što se tiče starine naše narodne epike, preovlađuje mišljenje da je bugarštica oblik pevanja koji je živeo u doba feudalizma i nestao s njime, dok je deseteračko, guslarsko pevanje poteklo još iz praslovenskih vremena, održalo se, uporedo s feudalnim pevanjem, u eposi feudalizma, kao oblik prostonarodnog pevanja, da bi u vremenima po dolasku Turaka i posle uništenja domaće feudalne klase ponovo preuzelo vodeću ulogu, poprimivši od feudalne viteške poezije mnoge njene crte.

Deseteračke pesme zabeležene u dalmatinskom primorju, zajedno s bugaršticama i lirskim pesmama, zaostaju po vrednosti i značaju i za jednim i za drugim. Najznačajnija zbirka narodnih pesama pre Vuka Karadžića, u kojoj preovlađuje deseteračka epika, jeste Erlangenski rukopis" nazvan tako po gradu Erlangenu u Nemačkoj, gde je otkriven. Pesme je zabeležio nepoznati Nemac oko 1720. u Slavoniji, negde na prelazu iz štokavskog u kajkavski dijalekat. Dok je u bugaršticama došao do izraza viteški svet poznog srednjeg veka, epske pesme Erlangenskog rukopisa otkrivaju svet hajdučkih i uskočkih borbi i u njemu jednog drukčijeg, "pohajdučenog" Marka. Ova zbirka predstavlja značajnu etapu u razvoju naše narodne pesme. U njoj se nalaze svi elementi naše epike kakvu poznajemo iz Vukovih zbirki; i građa, i motivi, i stih, i izražajna sredstva, ali prave poezije u njoj još nema Sve je u tim pesmama ostalo sirovo, umetnički nepročišćeno, sasvim u skladu s iskvarenim jezikom, kojim ih je zabeležio stranac zapisivač.