Библиотека српске фантастике

Миле Јанковић Бели

Бледа месечева светлост

роман

Своме оцу, необичном Марку, посвећујем ову књигу са надом да ће она бити само прва у циклусу "Приче саздане од крви и маште".

Београд – 1974

Штампано издање: Знак Сагите 27, (Фламарион, Београд, 1992.) 210 стр., брош, латиница, 20 цм Електронско издање на "Пројекту Растко" - мај 2003. Радња романа креће из стварности какву познајемо уз потпуно уважавање природних закона на којима почива савремена наука. Корак по корак, писац руљи свет реалности којим се окружио и допушта фантастичној и онеспокојавајућој слици да преплави све. Суочен са новим, неочекиваним и бруталним димензијама реалитетног света, јунак приче креће у одбрану суштински људског...

Лица

• Јанко – службеник Статистичког одељења у творници "Шварц, син и компанија", са посебним статусом.
• Павле – службеник Статистичког одељења, најбољи Јанков пријатељ.
• Господин Перак – шеф Статистичког одељења.
• Фридрих – службеник Статистичког одељења, поверљива Перакова личност.
• Чика Симон – пензионисани службеник Шварцове творнице.
• Славко – службеник Статистичког одељења.
• Маја – Славкова жена.
• Господин Шварц – власник и представник Управног одбора творнице "Шварц", син и компанија".
• Јанков рођак – неидентификованог имена, поштански службеник а затим управник главне поштанске управе Бушмафарске републике.
• Браћа Адања – трговци, посебно старинама.
• Parvve Jansen, "Стари ловац" – трговац антиквитетима и оружјем.
• Главни инжињер у Шварцовој творници – појављује се, али само за кратко.
• Професор Фореман – биолог и физиолог, само се спомиње, али се не појављује.
• Павлов синовац – измишљен, непостојећа личност.
• Јанкова вереница – само се помиње али се не појављује, могуће да уопште није ни постојала.
• Прва стара газдарица – кућевласница у чијој кући станује Павле.
• Друга стара газдарица – кућевласница у чијој кући станују Павле и Маја, само се спомиње али се не појављује, а можда и не постоји.

ЧОВЕК, КАКО ТО ЗВУЧИ ГОРДО!

ПУТЕМ НЕХЉУДОВ ДОЗНАДЕ КАКО СКИТНИЦЕ, БЕЖЕЋИ У ТАЈГУ, НАГОВОРЕ СВОЈЕ ДРУГОВЕ ДА ПОЂУ С ЊИМА, ДА БИ ИХ ЗАТИМ УБИЛИ И ХРАНИЛИ СЕ ЊИХОВИМ МЕСОМ. ВИДЕО ЈЕ ЖИВОГА ЧОВЕКА КОЈИ ЈЕ БИО ЗА ТО ОПТУЖЕН И КОЈИ ЈЕ ТО ПРИЗНАО. А НАЈУЖАСНИЈЕ ЈЕ БИЛО ТО ШТО СЛУЧАЈЕВИ ЉУДОЖДЕРСТВА НИСУ БИЛИ УСАМЉЕНИ, ВЕЋ СУ СЕ СТАЛНО ПОВЕЋАВАЛИ.

Лав Толстој,
"Васкрсење".

Муке Павлове почеле су оног тренутка када је, опраштајући се једно вече од Јанка после уобичајене суботње седељке, узгред рекао да у идућу суботу неће моћи да донесе обећану књигу (будући да ће му је вратити тек кроз десетак дана). Он још додаде да му је због тога веома жао, с обзиром да су управо следеће суботе намеравали да из те књиге читају неке нове стихове. "Ништа не мари" – рече му на то Јанко – "нека те то не брине... у идућу суботу и онако нећемо моћи да се састанемо... бићу спречен". После тих кратких речи Јанко, поздравивши се још једном, затвори врата пред Павлом.

У први мах Павле је био само забезекнут. Њих двојица, Павле и Јанко, већ годинама се састају сваке суботе у Јанковом стану да уз разговор, музику и разгледање марака, проведу пријатно поподне. Овај обичај није био никада нарушен, осим у случају болести једног или другог (што се, уопште, врло ретко дешавало), или обавезе да у предузећу раде прековремено и у суботу по подне (што се дешавало још ређе). Ни један ни други нису имали никога, ни блиских рођака, којима би одлазили преко недеље, а ако би користили викенд за одлазак негде изван града чинили би то увек заједно. Да, ово Јанково отказивање било је сасвим чудно, па је Павле то и примио са највећим запрепашћењем.

Међутим, спуштајући се ни степенице, у њему се почеше будити различита осећања и ређати најразноврсније мисли. Он најпре осети дубоку увреду зато што му је то саопштено без икаквог објашњења или извињења, готово узгред и на један расејан начин који Јанку уопште није био својствен. Поред увреде, почеше га мучити и многобројна питања и претпоставке којима је на та питања покушавао да одговори, а пре свега основно питање: који је разлог да Јанко отказује састанак и тиме нарушава нешто што су годинама неговали, посебно какав то може бити разлог који се не саопштава ни најбољем пријатељу?

Павле се надао да ће му ово можда бити објашњено сутрадан, у недељу, када се буду нашли у Клубу. Али се Јанко у Клубу није појавио.

Доцније, у току радних дана од понедељка па надаље, када су се виђали не само у канцеларији већ и у ресторану за време ручка, Јанко није показивао ни најмањи наговештај намере да жели пружити пријатељу неко објашњење. А Павла је то непрестано и, са приближавањем суботе, све више мучило. Страсно се надао да ће му пријатељ ипак прићи, да ће му објаснити у чему је ствар и да ће га можда чак и позвати да у суботу ипак дође.

И тога јутра, у четвртак, у које је поранио да би пре доласка господина Перака и Фридриха завршио нека заостала акта, Павле је био обузет истим мрачним мислима, са већ пољуљаним надама да ће се нешто ипак именити. Седећи за својим столом у канцеларији, загњурен над актима које је обрађивао, непрестано је, мимо нормалне активности мозга у вези са списима, мислио све о једном, о Јанку, о његовој грубости, отказаној седељци, могућим узроцима тог отказивања... мучио је себе сумњама и најразноразнијим претпоставкама. Његовом туробном расположењу бедна просторија у којој су радили, "Канцеларија" како су је кратко и међу собом звали, само је погодовала, те га оно ни зачас није напуштало мада је ватра весело пуцкетала у гвозденој пећи која је стајала на средини собе, све више пробијала кроз окна изгонећи из собе јутарњу тмину. Павле све то није ни примећивао, нестрпљив да дочека долазак и окупљање службеника, а посебно долазак Јанка.

Ни сам није знао зашто, али као да је био решио да данас, за време паузе, са Јанком ствар рашчисти (мада му уопште није било јасно на који начин то да учини), да га што боље посматра не би ли некако докучио шта се са њим десило. Пошто су до суботе остала још свега два дана, нестрпљење му се огромно повећавало у све луђем ишчекивању да ће му Јанко сам прићи и рећи му да ипак дође на суботњу поподневну седељку.

Просторија у којој су радили, и коју су међу собом кратко називали "Канцеларијом" док је званично носила наслов "Статистичко одељење" или "Одељење за прогнозе" (мада то нигде није писало, није било никакве "фирме", ни на вратима, ни у ходнику, нити на улазу у ходник из дворишта), била је пространа и готово квадратног облика, али са доста ниском таваницом коју су понегде подупирали дрвени стубови; са једне, северне стране, била је сва у прозорима, што јој је било неопходно јер је гледала у високи и пространи зид једне од фабричких зграда, те би без тих прозора била врло мрачна; тек тамо даље, између прозорског краја и краја поменутог зида, као кроз неки оквир, видело се парче неба, двориште и фабрички димњаци, увек у диму, који су се уздизали из згомилане насе различитих фабричких здања.

Просторија је била готово квадратног облика, али се то није јасно видело; напротив, добијао се утисак да је издужена, јер су се на читавом једном зиду, супротном од прозора, налазиле у два реда просте дрвене полице све до плафона, пуне разнобојних фасцикли и регистарских кутија. Отприлике на средини овога зида полице су се, и са једне и са друге стране, прекидале остављајући све до зида једно веће удубљење у коме су се налазили једна столица и један сто, потпуно празан ако не рачунамо стону лампу. Ту, у том удубљењу и за тим столом, као у каквој престоној пећини, седео би и радио Јанко, готово потпуно изолован од осталих службеника. Овакав његов положај, видеће се, био је условљен и специфичним положајем који је заузимао у "Канцеларији".

Читавом дужином просторији (јер се сада заиста може говорити о њеној дужини и ширини), када се зна да је добар део једне ширине узет за рачун полица), постављени су у два реда столови, један иза другог, укупно двадесетак столова. Одмах је падало у очи да су они били разнобојни: сваки сто имао је неку своју посебну боју; то је било, на први поглед, смешно и занимљиво, али је у ствари било од значаја а организацију рада у Одељењу.

Са приближавањем почетка радног времена Канцеларија се све више пунила службеницима, који су заузимали своја места за разнобојним столовима, почињали би затим са припремама за рад или би се, неки од њих, сакупљали у мање групице пригушено чаврљајући о ко зна чему.

Међу последњима дошао је и Јанко, али се није задржавао ни са ким већ је одмах сео за свој сто у удубљењу, задубивши се у новине. Павла није чак ни погледао. Уопште, врло се чудно понашао. Тако је бар изгледало Павлу, који га је иначе будно посматрао. Њему се чак чинило да је Јанко нечим заокупљен, нечим посебним, можда чак забринут, да су новине пред њим само изговор да не би морао ни са ким да разговара, посебно не са њим, Павлом. Павлу је изгледало да га Јанко са неком одређеном намером избегава, као да је осећао да је Павле чврсто решио да тражи објашњење. Ипак, у све то није био сасвим сигуран, знајући да је Јанко понекад могао да буде си сасвим чудан, да никога не гледа и да ни са ким не прозбори ни реч читавог дана, мада је уопште био љубазан и најчешће је у слободном времену био у друштву.

Павле одлучи да му за време одмора приђе и да рашчисти ову своју недоумицу.

Тачно у седам часова појавио се и Фридрих, љубазно се осмехујући свима, а одмах за њим и господин Перак. Овај последњи је брзо и званично прошао између столова, климнувши главом у знак поздрава неодређено, свима и никоме појединачно, а затим уђе у своју кабину. Фридрих заузе своје место на подијуму испред кабине.

Господин Перак је био шеф "Канцеларије", а Фридрих његов помоћник. Кабина, у којој је господин Перак седео, налазила се у једном углу просторије, насупрот вратима и преко пута од зида са полицама, уза сам крајњи прозор. Била је сва у стаклу, у дрвеном честом оквиру, са ниским дрвеним зидом на коме је стаклена конструкција и лежала, уздижући се све до плафона. Стакло је било дупло, тако да се из просторије није могло чути шта господин Перак разговара преко неколико телефона којима је био повезан са Дирекцијом, господином Шварцом, власником творнице, и другим фабричким одељењима. Кабина је била готово херметички затворена и потпуно одвојена од просторије; кроз њене стаклене зидове господин Перак је могао да посматра све што се дешава у канцеларији, а кроз крајњи прозор, који је у ствари био један од зидова саме кабине, могао је да види свакога ко би прошао канцеларије. Тај прозор је повремено отварао, да би проветрио кабину, пошто је врата на њој држао стално затворена.

Испред кабине, наслањајући се на њу, налазио се мали, али доста висок подијум са столом и столицом. Ту је, као на каквом престолу, седео Фридрих, окренут лицем према канцеларијској просторији, у добром положају да све добро осматра. На столу пред њим, у дрвеном сандучету, налазиле су се разнобојне плехане таблице; било их је колико и столова, а боја сваке одговарала је боји једног од столова. Када би зажелео да позове к себи неког од службеника, или да му на нешто скрене пажњу, Фридрих би узимао плочицу чија је боја одговарала боји стола за којим је седео тај службеник, дизао би је у вис, што је за овога службеника био позивни знак. Тако се није реметила тишина у канцеларији, све се могло обавити без иједне речи. Осим тога, различита боја столова омогућавала је Фридриху да лакше надзире рад потчињених службеника, да пази да можда неко не забушава.

Уосталом, његов главни посао је и био да врши надзор над службеницима и да буде веза између њих и господина Перака. На стакленом зиду кабине, одмах иза Фридрихове главе (како је седео), налазио се један мали прозор. Кад би господин Перак зажелео да нешто саопшти отварао би тај прозорчић, Фридрих би кроз њега протурио главу, да чује жељу или наредбу. Затим би подизао одговарајућу плочицу, после чега би неко од службеника прилазио подијуму да прими упутство или наређење. Понекад, Фридрих би и сам одлазио столовима, договарао би се са службеницима, или би за господина Перака вадио одговарајуће фасцикле са полице. Завршене обрачуне службеници су доносили Фридриху, а овај би их кроз прозорче давао господину Пераку. Фридрих је био једина веза између службеника и господина Перака, који се никада никоме није директно обраћао, ни од кога није непосредно примао завршене предмете, нити им је непосредно давао послове или издавао наређења. Све је то ишло преко Фридриха. Овакав однос, оваква организација рада у канцеларији, били су правило, чак закон.

Међутим, Јанко је у том погледу био изузетак, као уосталом и у свему другом. Његове изванредне математичке способности, необична моћ да фантастичном брзином решава и најсложеније рачунске проблеме, и то већином напамет, без оловке и хартије, обезбедиле су му посебан положај у Канцеларији и велико уважавање од стране господина Перака, који је једино са њиме непосредно општио. Ако је било потребно да Јанко реши неки проблем, господин Перак би излазио из своје кабине, прилазио би Јанковом столу и лично би га замолио да му уради неку ствар. Фридрих са тиме није имао никакве везе.

Статистичко одељење је за творницу било од изузетног значаја, рекло би се животног значаја, мада се то на основу изгледа "Канцеларије" никада не би ни помислило. Уствари, ово одељење вршило је статистичку анализу свих процеса у творници, почев од набавки сировина и ангажовања радне снаге, па до школовања инжињера, добијања финалних продуката и њиховог пласирања на тржиште. На основу таквих анализа "Канцеларија" је давала веома значајне прогнозе; на основу тих прогноза Управни одбор и господин Шварц одређивали су производну и тржишну политику предузећа, и то како од дана до дана, тако и за ближу и даљу будућност. У сваком тренутку знало се, захваљујући раду "Канцеларије", како се која роба продаје, шта се тражи и шта ће се тражити а шта застарева, којим се сировинама треба обезбедити а којих се залиха треба ослободити, итд. У том погледу ове анализе и прогнозе биле су толико успешне, да је предузеће радило не само са сталним добитком (губитака никада није ни било), већ су ти добици често били веома високи. Предузеће "Шварц, Син и Компанија" било је једно од најуспешнијих у земљи и без конкуренције, а на светском тржишту највише цењено од многобројних пословних партнера, са многобројним верним купцима. Заслуга за ово била је у великој мери баш Јанкова.

И друге творнице имале су своја статистичка одељења. Она су већином била опремљена најмодернијим електронским рачунарима, ултра брзим компјутерима, електронским "мозговима", који су представљали последњу реч технике. Статистичко одељење господина Перака није имало ни једну једину такву машину, осим извесног броја ручних и електричних рачунских машина, од којих је по једна стајала готово на сваком столу (али не и на Јанковом). Па и поред тога, оно је било далеко успешније и ефикасније од било којег другог статистичког одељења у свету, и то захваљујући баш Јанку.

Јанко је у том погледу био заиста сасвим необична личност. Он је у себи сједињавао способности свих постојећих електронских рачунара, а поседовао је многе особине које су компјутерима биле недостижне. У предузећу господина Шварца радио је већ скоро 20 година и у глави је држао сву материјалну и духовну историју творнице; био је неисцрпна ризница огромног броја података, памтио је све податке који су се односили на било коју страну живота фабрике, на пример на број и врсту продатих артикала од када творница постоји, све податке о куповини сировина и продатој роби, све податке о кретању плата кроз низ година, и то како за поједине раднике, службенике и инжињере, тако и за поједина фабричка одељења, за поједине старосне групе, итд,: памтио је све што се односило на кретање цена, на степен профита по појединим артиклима, по појединим одељењима, за сваку годину и за одређене групе година, итд., итд. Уствари, нико није ни знао шта све Јанко памти, какве све податке држи у својој глави. У сваком случају, није се ни једном десило да он на нешто није могао дати одговор. Посебно је било значајно да је Јанко сво ово што је знао о своме предузећу, знао и за огроман број других предузећа, нарочито оних која су им били конкуренти или су их, напротив, као кооперанти допуњавали. Откуда му овакво знање, како је до њега дошао, како је могуће да га држи у глави, нико није могао рећи.

Међутим, ипак је најважније била Јанкова чудна, необјашњива способност да све те силне податке држи у своме мозгу у неком одређеном реду, који му је и омогућавао да их доводи у најразличитије и врло сложене комбинације. По свему судећи, то му је и омогућавало да може одговорити на свако питање, да може решити сваки проблем.

Када би му господин Перак пришао са неким питањем, а то се дешавало највише једанпут дневно (а било је дана и низова дана када га ништа није питао, штедећи га само за изузетне ствари), сви би за тренутак престајали са радом и готово побожно пратили сцену која се одигравала. "Јанко", започињао би Перак, "молим Вас, можете ли ми рећи ваше мишљење о томе каква ће бити продаја електричног усисивача АБ2, средњег формата п3, за наредних 5 година? Сада су ме баш о томе питали из Дирекције, имају седницу, па се, изгледа око нечега не могу да сложе, а јако им је важно". Јанко би се за тренутак замислио, затворивши очи укочио би се у свом ставу на столици, а затим би, после неколико тренутака, рекао: "У прве две године предвиђам продају 95.000 комада у свакој, у трећој ће се продати најмање 250.000 комада, у четвртој продаја ће пасти на свега 23.000 комада, а у петој имаћете повећан пласман и продаћемо нешто између 88.000 и 92.000 комада". Господин Перак би то записао, захвалио би се, а затим би отишао да јави телефоном Дирекцији. Јанко обично не би тражио никаква допунска објашњења нити било какве друге податке. Тек понекад, пре него што би одговорио, тражио би да му се да неки податак. На пример: "Реците ми најпре по којој цени су наши конкуренти, фирма "Вајс и Ко", купили овог месеца конац за гумено платно којим изолују електричне каблове, и то само ону количину коју су купили од аустралијске фирме "Гринвалд и Ко". Понекад, ова његова допунска питања била су сасвим чудна ии необјашњива. Тако, имао је обичај да господину Пераку постави и овакав захтев: "Молим Вас, реците ми, ако Вам је могуће, колику алиментацију својој првој и трећој разведеној супрузи плаћа годишње наш акционар XY, и колико годишње троши у свом клубу"? Или: "Да ли могу добити податак које године је изграђен теретни брод Квин-Квин нашег снабдевача "Ротбрауна и Ко"? Какве све то везе име са продајом усисивача АД2 средње величине у наредних пет година никоме није било јасно, али су се сви, почев од господина Перака, својски трудили да Јанку што пре доставе тражене податке.

Оно што је у свему томе било најчудније, јесте чињеница да се у својим прорачунима Јанко никада није преварио; наравно, то је за предузеће било од непроцењиве користи. Зато је уживао и посебно уважавање г. Шварца, који је, истина, у "Канцеларију" долазио веома ретко, али би тада увек, поред разговора које је водио са г. Пераком у његовој кабини, обавезно провео извесно време и за Јанковим столом, поручио би кафу коју су затим заједно пили ћаскајући извесно време о којечему. Такву почаст г. Шварц никоме није указивао, што је Јанка у очима његових колега посебно уздизало.

Јанко је, дакле, уживао посебан положај у канцеларији. Док је за друге почетак радног времена био обавезан у секунди, почетак и крај одмора као и завршетак рада такође, Јанко је могао доћи и нешто касније и отићи нешто раније, мада он то није користио. Он се, једноставно, понашао лежерно, понекад би долазио и први, а понекад и последњи, па чак и десетак-двадесетак минута после почетка радног времена. Међутим, за његов положај у Канцеларији било је најважније то што није ништа конкретно радио (изузев кратких консултација са г. Пераком, када му је овај тражио неко мишљење). Већином би читао новине или нешто писао, али без везе са канцеларијским послом (нпр., у последње време радио је на свом новом рукопису "Историја мотива црвеног крста у светској филателији"), или би решавао укрштене речи, ли би једноставно непомичан буљио кроз прозор у сиви зид суседног здања.

Међутим, Јанкова необична способност, невероватно памћење и фантастична брзина асоцијативног повезивања одговарајућих података, није се односила само на ствари које су се тицале творнице "Шварц, Син и Ко". Он је био и непресушни извор најразличитијих знања, права енциклопедија из многих области културе и науке. Његово знање из филателије било је управо фантастично, мада су то сви његови познаници примали као нешто сасвим нормално, будући да је Јанко био један од најјачих и најистакнутијих филателиста у свету. Причало се да зна напамет све марке које су у свету до сада изашле, какве су боје свака, какав им је мотив и зупчање, којој земљи припадају и каква им је била номинална вредност у тренутку емитовања. Али не само то, већ и како су се кретале цене свакој појединачној марки, од дана издавања па све до данас, ко је дао идејни пројекат, ко је био ликовни стваралац а ко гравер слике (чак је и о сваком од њих могао да пружи масу података), какав је значај мотива на свакој марки и на шта се односи (и о сваком од тих мотива да исприча читаву историју), посебно о јубиларним маркама, значају јубилеја, итд. Међутим, памћење огромног броја чињеница из опште људске културе, које су се односиле на књижевност, историју, архитектуру, сликарство, вајарство, фолклор, митологију, и много чега другог, будило је у свакоме неко посебно дивљење. Јанко је, осим тога, знао и масу латинских имена биљака и животиња, затим минерала, као и имена и положај у сваком тренутку свих видљивих звезда небеског свода. Највеће чуђење ипак је изазивало његово невероватно памћење музике. Могао је да са савршеном тачношћу одзвижди било коју музичку ствар, а да је претходно само једном чује. Напамет је знао све опере, чије мелодије је такође, на молбу, могао да верно репродукује звиждањем, као и велики број симфонија, квартета, кантата, концерата, реквијема и других музичких облика.

Наравно, за његове колеге у канцеларији највећа мистерија била је ипак Јанково памћење бројева, који су се односили на све што је у вези са творницом и другим фабрикама, затим сировинама, производним процесима, трговином и конкурентима, итд., као и способност да муњевитом брзином, без икаквих помоћних средстава, само својим мозгом, решава и најкомпликованије математичке задатке. То их је неизмерно чудило јер су и сами, будући финансијски и рачунски стручњаци, знали колико им тешкоћа задаје њихов свакодневни рад на обрачунима и статистичким анализама.

Зато су често, за време одмора или у другим приликама, тражили од Јанка да им објасни како све то постиже, у чему је тајна његове нечувене способности. Јанко се на то само неодређено смешкао, говорећи да ни самом њему то није довољно јасно, па да зато ни њима не може објаснити. "Када добијем неки задатак од г. Перака", говорио је Јанко, "неки сложен статистички рачун или прогнозу, ја затворим очи и концентришем се мислећи само на тражени број и бројеве који су у вези са њиме... али при томе помишљам више на групе бројева, повезане логички међу собом у вези са постављеним задатком, као на нешто што је у мени доста неодређено, магловито, као нека математичка конструкција од силних бројева, постављених једни на друге, од којих су неки ближи и јаснији а неки даљи и нејаснији... читава архитектура у којој је све нестабилно и у покрету... после извесног времена, у току којег се све више концентришем, хиљаде бројева се предамном, у моме мозгу, почињу да крећу све брже и брже, у бесном ковитлацу, тако да више не могу разазнати ништа јасно. Најзад, у једном тренутку, све се разбистрава, све стаје и све ишчезава, сви ти силни бројеви, а пред мојим очима указује се тражени број, исписан пламеним цифрама и величанствен у својој укочености... Ја знам да је то оно што се тражи... никада нисам погрешио. Мени читав тај процес изгледа доста дуг и мучан, осећам се после по мало исцрпљен, па ми је чудно када ми се каже да сам одмах одговорио".

Ово Јанково објашњење примали су са неверицом; били су више склони да верују у неки тајанствен и њима непознат поступак, у неки математички "трик", или још боље у неки ефикасан и једноставан систем математичких операција, до кога је Јанко дошао случајно или са трудом, сам или кога му је неко поверио као величанствену тајну, те га сада држи за себе и не жели да га ода никоме. Неки, истина малобројнији, веровали су Јанковом објашњењу, били су склони да поверују чак и у неку натприродну силу, у неког злог или доброг духа који управља радом Јанковог мозга, а да он сам тога чак није ни свестан.

Правиле су се и различите друге комбинације. Јанково феноменално памћење и способност да муњевито решава и најтеже математичке операције довођени су у везу са некаквим трагичним и мрачним догађајима у његовој младости, који су му скренули ум са нормалног тока и упутили развој његовог мозга у необичном правцу. Причало се, мада се од самог Јанка тако нешто никада није чуло, да је он некада, када је био младић, студент, са својом вереницом, коју је неизмерно волео, боравио у високим планинама савладавајући као страстан планинар, планинске врхове и берући алпијско цвеће. У једном тренутку непажње, прелазећи једном стрмом литицом, Јанкова девојка се оклизнула и пала у дубок понор речног кањона, у коме је остала да лежи смртно рањена. После сахране, причало се, Јанко је постао сасвим други човек, мада ни једног тренутка није показивао видљиве знаке жалости. Повукао се у себе и дуго ћутао, да би најзад родитељима изјавио жељу да оде у свет. Отада га у родном месту никада више нису видели, али су слушали да се одао науци и уметности, да се клонио веселог друштва и да се никада није женио, нити је са женама имао било каквог посла. Ово је, наводно, испричао неки мештанин из Јанковог родног места, али нико није могао рећи ни ко је тога мештанина видео нити коме је ову причу казивао, као ни то како се зове нити како је име Јанковом родном месту. О свему томе сам Јанко никада није ни речи прозборио, тако да се чинило као да он о овим причама нема ни појма.

Што се тиче г. Шварца и г. Перака, они о овоме нису разбијали главу. Њима је било значајно једино то да им Јанко користи боље него стотину компјутера и више него хиљаде других, "обичних" службеника. Зато су и били спремни да га третирају друкчије него своје остале службенике, да му дају неупоредиво већу плату и слободу какву су уживали само врхунски инжињери и најутицајнији директори и акционари. Уосталом, говорило се да и Јанко има приличан број акција Шварцове творнице, што се иначе другим службеницима није дозвољавало (сем у сасвим ретким изузецима), које му, како се веровало, доносе лепе приходе.

Јанкова материјална обезбеђеност омогућавала му је да се без икаквог ограничења слободно бави својим разонодама, а нарочито филателијом коју је, изгледа, и највише волео. Имао је врло велики стан, са богатом библиотеком са скоро 30.000 књига, међу којима и врло скупоцених и ретких, са богатом збирком грамофонских плоча, са много вредних па чак и драгоцених уметничких предмета. Али му је филателија ипак била најближа срцу, својој збирци марака посвећивао је највише времена, љубави и новаца. Важио је, такође, за једног од највећих филателистичких стручњака у свету, а за његову збирку марака говорило се да је међу највреднијим и најкомплетнијим приватним колекцијама, са изванредним реткостима, маркама којима нису располагале ни краљевске куће па чак ни они богати колекционари који су били спремни да за неку ретку марку дају читаво богатство и не трепнувши.

Јанко је био велики филателистички стручњак. Готово сваке године, или бар сваке друге, штампао је по једну књигу из области филателије, студију која би се односила на по неко интересантно филателистичко питање. Те књиге, које су међу филателистима биле врло тражене тако да су се брзо распродавале, доносиле су му значајне приходе. И то ми је омогућавало да своју збирку марака непрестано допуњује, да докупљује по скупе паре оне ретке примерке који су му још недостајали.

Ипак, величина и драгоценост ове Јанкове збирке марака не би се могли објаснити само његовим материјалним могућностима. Овде су биле од пресудног значаја пре свега његове изванредне способности. Нико као он није могао тако прецизно предвидети кретање цена марака на тржишту, нико није могао са таквом тачношћу унапред знати које ће нове серије марака постићи велику цену, а које ће, и поред привидног пораста, доживети пад. Често је у великим количинама куповао марке чија је вредност била до краја опала, знајући, на супрот свим другим мишљењима, да ће им вредност у једном тренутку постати врло велика. Нико није могао да објасни, на пример, како је могао предвидети да ће једна јефтина серија мандаганских марака са темом црвени крст, коју је купио у великом броју, постићи затим управо баснословну вредност јер је готово читав заостали тираж ових марака, стокиран у подрумима мандаганске главне поште, био затим уништен изненадном и невиђеном поплавом која је незадрживо продрла у подрум, чиме је ова серија постала врло ретка и скупа.

Међутим, највећа драгоценост Јанкове филателистичке збирке била је комплетна јубиларна серија бушмафарских марака, ефемерне афричке републике Бушмафар, која је као дим нестала у кратком али жестоком грађанском рату. Та серија, издата поводом десетогодишњице бушманске републике, односно поводом десетогодишњице ослобођења Бушмафара од дуготрајне вековне колонијалне управе, садржавала је 20 прекрасних марака израђених у најбољој штампарској техници дубоке гравуре; на њима су били приказани, изванредним сликама у боји, најзначајнији представници бушафарског биљног и животињског света. Али, комплетна серија имала је и још 20 истоветних марака са златним оквиром, као и пет блокова на којима су поновљени исти мотиви са марака, по четири марке на сваком блоку и са различитим бушмафарским симболима распоређеним на њиховим маргинама. Осим тога, Јанко је имао и комплетне пригодне блокове са одговарајућим мотивима у левом углу, укупно пет коверата са по четири залепљене марке на сваком и пригодним жигом "првога дана".

Наравно, ове марке не би биле ништа изузетно, јер се сличне, по лепоти израде и занимљивости мотива, издају од стране многих поштанских управа, поводом најразличитијих јубилеја или било каквих значајних датума, у многим земљама широм света. Међутим, драгоценост ове бушманске серије састојала се у томе што је била изузетно ретка, што су је поседовали само малобројни филателистички срећници, њих 4 до 5 у читавом свету (није се могао утврдити њихов тачан број, знало се само то да се број филателиста који имају ову серију може набројати на прстима само једне руке). Међу њима био је, наравно, и Јанко. Уствари, Јанко је био једини који је имао комплетну серију, и "обичну" и "златну", и уз то још и комплет блокова као и комплет коверата "првога дана". Остали имаоци ове серије поседовали су или само "обичну" или само "златну" серију (у овом последњем случају чак не ни комплетну), тек понеки блок, а ниједан није имао коверте "првога дана". На тај начин ова је серија, овако комплетна, убрзо, када се утврдила њена изузетна реткост, постигла баснословну вредност. И то благо, ничим не окрњено, поседовао је једино Јанко, на читавом белом свету. Како се то десило, како је ова серија бушмафарских марака постала таква реткост и како је баш Јанко дошао до јединог њеног целовитог комплета? Ево укратко те историје, на основу Јанковог причања.

У некадашњој колонији Бушмафар служио је дуго година као поштански службеник неки Јанков далеки рођак, Јанку из неких разлога веома привржен и пријатељски наклоњен. Знајући за Јанкову страст према филателији слао му је редовно све поштанске марке које је издавала метропола за потребе саме бушмафармске колоније, а осим тога, налазећи се у Африци, на таквом месту, сакупљао је за Јанка и друге афричке колонијалне марке, користећи се при томе својим везама са многобројним поштама у различитим афричким областима. захваљујући њему, Јанко је дошао до многих ретких афричких марака, које су се налазиле у својини локалних колонијалних газда и спахија, а који су доцније, одајући се пићу или коцки, или из неког другог разлога, желели да их се ослободе уз одговарајућу новчану накнаду.

Елем, свему дође крај, па и колонијалној власти у Бушмафару. Била је проглашена Бушмафарска република, мада уз јаку опозицију ројалистички расположених племенских вођа, па је нова држава почела да организује свој сопствени живот по свим правилима самосталне државне егзистенције. Била је, између осталог, одмах формирана и Бушмафарска државна пошта, са седиштем у главном граду, са главном поштанском управом која је имала да се стара о свима пословима који се тичу поштанских размена са иностранством и у самој земљи. Десило се да је Јанков рођак, пошто као човек у већ поодмаклим годинама није показивао никакву жељу да напушта своју стару постојбину мада је она сада добила нови лик, био један од ретких белих стручњака који су се задржали у Бушмафару после проглашења републике. Он је исувише волео недељни лов на дивље и мање дивље животиње, сувише је дуго удисао мирис афричких савана и упијао очима њихове боје, сувише је био опијен Африком својих младалачких снова (када је тајанствена романтика често најважнији покретач), да би му баш много сметало то што се променило име, што су се на кормилу појавили други људи, што су масе биле као пробуђене из неког сна и стално у покрету. Сувише је био стар да би се било где сељакао, а без породице која би га мувала овамо или онамо могао је да о себи сам доноси одлуке.

И тако, остао је Јанков рођак у младој Бушмафарској републици као један од ретких белих стручњака, и то стари, искусни поштански службеник, дакле у служби која је за јавни живот земље имала велики значај. Просто је душу дао да буде управник Главне бушмафарске поштанске управе! (чак и да су имали кога другог, он би ипак за то место био прави човек). И тако, ценећи његову стручност, а можда још више то што их није напустио, нови бушмафарски поглавари поставише га за управника Бушмафарске поште и телеграфије. То и није било, можда, богзнашта, с обзиром да се Главна поштанска управа налазила у једној сасвим обичној једноспратној згради и да се њено пословање, бар у првим годинама, није одликовало неким баш великим обимом, али је захваљујући своме новом положају Јанков рођак могао да му сада још редовније и потпуније шаље најновије бушмафарске марке, а и друге, из других, суседних афричких земаља.

Године су пролазиле, наизглед мирно, а Јанков рођак је успешно вршио своју шефовску дужност. Поводом десетогодишњице постојања Бушмафарске републике Главна поштанска управа предложила је издавање јубиларне серије марака. То је и усвојено, па је реализација ове одлуке поверена чувеној европској графичкој кући "Сириазије", специјализованој за пројектовање и штампање поштанских марака. Уговором је предвиђено да целокупан тираж ових марака, све серије без иједног изузетка, транспортују у Бушмафар а да "Сириазије" не задржи ни један примерак и да се по приспећу марака у Бушмафарску Главну поштанску управу сва клишеа униште. Бушмафарска република желеле је тиме да сву зараду од продаје ових јубиларних марака задржи само за себе и да искључи све посреднике.

Приспели сандуци са серијама нових марака спремљени су у зграду Главне поштанске управе, поверене су на чување Јанковом рођаку, да ту сачекају још неколико преосталих дана све до свечаног дана, када ће бити пуштене у промет.

Тих дана Јанков рођак напорно је и дуго радио на прављењу спискова свих купаца у свету, заинтересованих за нове бушмафарске марке, покушавао да је усклади захтеве, који су били веома велики, са количином марака коју је имао, да направи план распореда марака на поједине купце, да одреди количину марака коју ће ставити у трезор да би биле изнете на тржиште онога тренутка када им цена буде највећа, да одвоји извесну количину за франкирање, итд.

Уочи свечане десетогодишњице још увек је имао пуне руке посла. Остао је зато касно у ноћ, све док и последњи списак није био завршен. Погледао је на сат. Поноћ је већ била прошла. Тада му паде на памет, онако из чиста мира, да би Јанку могао једну комплетну серију послати већ сада, користећи рану јутарњу међународну авионску линију; толико је био нестрпљив да се пред младим рођаком похвали својим делом. Он припреми једну комплетну серију, и "обичне" и "златне" марке, на спомен коверте залепи одговарајуће марке и жигоса их специјалним жигом, посебно направљеним за ту прилику. Све то спакова у велики коверат, који адресова на Јанка, да би се затим, пошто је брижљиво закључао сва врата, упутио ка аеродрому. Авион још није био полетео. Захваљујући своме положају успео је да му пилот прими пошиљку такорећи у последњем тренутку, пред само полетање авиона.

Ноћ је полако пролазила, али сада већ није имало никаквог смисла да оде кући на починак. Он одлучи да се врати у Пошту, да до ње просто одшета, јер од аеродрома до града пут и није био тако дугачак, свега неколико километара; таман да утроши ово преостало време до зоре. Ноћ је била изванредно мирна, ништа није наговештавало предстојећу катастрофу.

У једном моменту, приближивши се већ граду, старцу се учини да више није сам на путу. Неке брзе сенке промакоше поред пута, у шипражју и високој трави, а затим се испред њега, на сред друма, испречи нека група људи. Они га зауставише, опколивши га са свих страна говорећи му да се ништа неће десити, само ако мирује. Он виде да су сви до зуба наоружани, а да се иза њих, према граду, преко читаве ширине друма, налази велика гомила којекаквих предмета, као и нека возила. Пут је, дакле, био потпуно закрчен барикадама, око које су се мотали неки други, такође наоружани људи. Неки од њих, очигледно они најглавнији, често су погледали на своје сатове, а затим су бацали поглед према граду који је у ноћној тмини трепераво светлуцао.

после чекања које као да је трајало сатима, у једном тренутку, то су сви видели, градске светлости се намах угасише и све остаде у тами. Али одмах затим проломише се снажне експлозије и у граду на више места избише ватрени млазеви. Наједном све оживе, настаде ужасна бука и халабука; неки од људи са барикаде ускочише у возила и одјурише према граду. Све чешће су се чули пуцњи, углавном пушака, али и много снажније детонације, град као да је био у ватромету од силних пожара и експлозија. Јанков рођак је био у великој недоумици, покушавао је да добије неко објашњење од својих мрких чувара, али су они упорно ћутали напето ишчекујући нешто, погледа управљеног према граду.

После извесног времена ужасне буке, експлозије и удаљене вике, из града дојурише они исти људи и почеше да се грле и љубе са онима што су остали, узајамно честитајући једни другима победу. Јанков рођак тек тада схвати да је све то била побуна, удешена тако да падне баш на саму десетодогишњицу републике, да су је повели и остварили млади, ројалистички расположени официри који су имали намеру да као бушмафарског краља устоличе једног истакнутог племенског поглавицу и да тако униште републику.

У градском метежу, у покушају да се дочепају поште и телеграфа, побуњеници су неочекивано наишли на отпор једне групе владиних војника послатих ипак исувише касно. Највеће борбе водиле су се управо око зграде Поштанске управе; у њој су се забарикадирали владини ојници, тако да је она, претходно тучена митраљезима и лаким топовима, најзад запаљена да би на крају изгорела све до темеља заједно са свим оним што се у њој нашло. Тако су неповратно пропале и све нове, јубиларне бушмафарске марке, да им ни трага не остане, изузев наравно оне серије коју је Јанко примио већ јутарњом поштом, у време када свет још није сањао шта се у Бушмафару догодило. Оно неколико серија што се нашло у рукама појединих филателиста вероватно је потицало из "Серизијеве" штампарије, у којој се нашао неки "бата" који је по неку серију, пред само одашиљање, вешто придигао и

и кришом изнео, да би их потом, преко поузданих посредника, "удомио" по скупе паре.

Што се тиче Бушмафара, победа бунтовника била је само привидна. Дошло је до грађанског рата, а затим, када је земља довољно ослабила, појавили су се и суседи да је коначно униште комадајући је за себе. Јанков рођак то није ни чекао, већ је благовремено променио држављанство, отишавши у једну другу афричку земљу. Према Јанковом причању, он је и у њој добио добар полажај у поштанској служби, тако да је Јанка и даље могао снабдевати маркама, истина сада не бушмафарским.

У сваком случају, захваљујући овим историјским догађајима и необичном стицају случајних околности, Јанко је постао једини власник једине комплетне бушмафарске јубиларне серије марака, марака сада већ непостојеће државе, што је још више подвлачило и онако довољно романтичну историју око њих.

Што се тиче Јанка, он је у ову бушмафарску серију био просто заљубљен. Њу је чувао на особит начин, у дрвеној врло плиткој фијоци сачињеној од дебелих дасака и покривеној дебелим, непробојним стаклом. Та фијока, када би се увукла у један орман, коме је припадала, закључавала се специјалним кључем, а када би се извлачила не би се могла извући до краја јер је задњим делом била учвршћена за своје постоље на посебан начин. Тада би се, изнад ње, упалила и нарочита лампа која је светлела нарочитом светлошћу, осветљавајући фијоку одозго. марке, блокови и коверти били су у тој фијоци положени хоризонтално у нарочитим провидним омотачима са црном подлогом (тзв. "хавидима"), одмах испод стакла, тако да су се могле лепо посматрати. Оне су, на тај начин, биле заштићене од прашине и механичких повреда, као и од прљања до чега би неминовно дошло ако би се сваки час дирале рукама, а нарочито лампа са нарочитом светлошћу искључивала је штетно дејство макар и краткотрајне светлости обичних сијалица (марке су гледане само увече, пошто би се угасила сва остала светла, осим нарочите лампе изнад њих).

Јанков стан састојао се од неколико просторија, на читавом другом спрату једне вишеспратнице, што значи да је поседовао велики стан (с обзиром да је био сам). Међу тим просторијама за посетиоце су биле најинтересантније три велике собе: дневна соба са стереофонским грамофоном и збирком плоча, фотељама, столом на средини и добро опремљеним малим бифеом у једном углу; соба се великом библиотеком, и најзад соба са драгоценом збирком марака.

У библиотеку Јанкови посетиоци улазили су врло ретко, а у собу са маркама нешто чешће, нарочито сако су и сами били филателисти. Главна друштвена активност у Јанковом стану одигравала се у пространој дневној соби, у којој су гости водили мудре разговоре на најразноврсније теме, слушали музику, послуживали се пићем и закуском, и у којој је уопште било веома пријатно. Са ретким изузецима, код Јанка се сваке недеље по подне одржавала седељка, било је тада увек пуно људи, његових познаника и честих посетилаца, али понекад и сасвим непознатих личности и нових лица, које би неко од "старих" довео да им покаже Јанкове знаменитости и да их упозна и са самим Јанком, најзначајнијом знаменитошћу. Гледале су се и марке, ако је друштво случајно било филателистичко или претежно филателистичко, марке које би Јанко износио у нарочитим, добро обезбеђеним класерима, или оне које су у својим класерима доносили сами посетиоци. Међутим, веома, веома ретко гостима је дата могућност да виде чувену бушмафарску серију, мада се о њој увек разговарало, па чак и у случају да међу гостима и нема филателиста (изузевши, наравно, самога Јанка и Павла). Било је интересантно, а сматрало се и великом учтивошћу и чак обавезом према домаћину, да се спомене бушмафарска серија и да се о њој заподене разговор, да се постави неко питање у вези са њом, итд. То је давало могућност Јанку да по ко зна који пут исприча њену историју, увек уживо, занимљиво и узбудљиво, увек са неким новим детаљима или са новим објашњењима, могућност да начне и неко опште питање из филателије и да ту знамениту бушмафарску серију доведе у везу са неким сличним случајем или пак сасвим различитим, у историји филателије, итд. То би, пак, пружало могућност да се гости ишчуђавају, да се диве и завиде, да ту завист изражавају у виду извика као што су "благо Вама", "да је мени те серије"!, "не знам шта бих дао да је могу имати"!, "та, Ви сте прави срећник", и томе слично, што је све Јанка испуњавало неописивим задовољством. Али, никада никоме није пало на памет да каже: "па дед, покажите нам ту Вашу серију", изузев неког сасвим новог и неупућеног, а кога претходно случајно нису упозорили, и који би сасвим безазлено упутио такву молбу, да би се одмах нашао у чуду јер би сви занемели док би Јанко, добивши леден израз лица нагло прешао на неку другу тему. После тога, све до краја седељке, о филателији и маркама не би се више изустила ни једна једина реч.

С времена на време, једанпут у пет или шест месеци, или још ређе, посетиоци би имали и ту могућност да се диве чувеној бушмафарској серији, стојећи у замраченој соби у којој би једина светлост била необична светиљка над драгоценом фијоком. Али, ово би било унапред јављено, по договору би се одабрала лица која ће имати ту част да се диве највећој Јанковој драгоцености и највећој његовој љубави; то би било већином у вези са неком значајном филателистичком личношћу са стране, која би долазила специјално зато да би видела бушмафарску серију, па би Јанко користио ту прилику да је покаже и неким својим уобичајеним посетиоцима. Уствари, њему је годило да се пред њима похвали не само јединственом серијом, већ и ретким гостом, односно похвалама и усхићењем које би овај изражавао гледајући и студирајући бушмафарске марке.

Наравно, све ово није се односило и на Павла. Као најбољи Јанков пријатељ, уствари једини његов заиста интимни пријатељ, Павле је уживао могућност не само да посећује Јанка кадгод би хтео, већ и да види бушмафарску серију кадгод би му се то прохтело. Павле је био редован члан сваке недељне седељке, и тада је на врло видан начин истицао и играо улогу најближег Јанковог пријатеља. Међутим, оно што је њихов однос чинило сасвим специфичним нису биле те недељне седељке, уосталом и не тако честе, већ састанци удвоје свако суботње поподне; тада су били потпуно сами, тада су били потпуно слободни, разговор је могао да тече најприродније, а и само ћутање било је тада пуно садржаја. Тада је Јанко био сасвим друкчији, сасвим отворен (колико је он уопште и могао бити отворен у погледу откривања својих најдубљих жеља и најскривенијих мисли), говорио је без устручавања о свему што би разговор дотакао, износио би отворено своја мишљења о људима које су познавали и на које би их разговор навео.

Мада су Јанко и Павле у много чему били врло различити, ипак је међу њима постојала и нека јака сродност душе. На подједнак начин волели су усамљеност (и поред честих седељки са многим људима, и поред редовних недељних састанака у Клубу, они су уствари били усамљеници), на подједнак начин презирали су све и свакога изузев себе и свога брижљиво чуваног света. Ово је било утолико чудније будући да су се познавали једва нешто више од десетак година, управо од оног момента када се Јанко наједном појавио у "канцеларији" и одмах заузео свој изузетни положај. Овако велика приврженост сасвим је разумљива када има корена још у заједничком детињству, заједничком растењу и развићу младих личности. Али, у случају Јанка и Павла тако нечега није било, па би се њихово присно пријатељевање можда могло једино и објаснити управо великом духовном сродношћу. С друге стране, било је јасно да у том друговању има неједнакости, да је Јанко тај који доминира, а Павле тај који је потчињен, да Јанко више говори а Павле више суша, да је Јанко паметнији, бољи, јачи, богатији, лепши, духовитији, интересантнији, итд., а Павле мање паметан, нешто мање добар, слабији, не тако богат, не тако леп, не тако духовит и ни издалека тако интересантан. Али то Павлу није ни мало сметало, уживао је да буде покоран, да буде у свему испод свога друга; он се више њиме поносио и хвалио а мање је себе истицао; у ствари, Павле је веровао да се његова највећа вредност и састоји управо у томе што је једини прави, једини блиски пријатељ Јанков, пријатељ тога чудесног Јанка коме су се сви дивили и који је свима неприступачан, изузев њему, Павлу. Насупрот томе, Јанку је управо такав пријатељ као што је Павле и био неопходан, врло интелигентан и осећајан да би све разумео што и Јанко, да би све волео што и Јанко и да би у свему са подједнаком страшћу уживао у чему је уживао и Јанко, али му је ипак било потребно да има неког довољно вредног ко ће га слушати, пред киме ће се исказати у потпуности. А Павлове вредности као пажљивог слушаоца и ненаметљивог сабеседника биле су изванредне, тако да Јанко би ви могао наћи никога бољег. за време недељних седељки врло говорљив али истовремено у суштини веома уздржан, Јанко би се тек у суботњим подневним састанцима удвоје, када су били потпуно сами, отворио пред Павлом, пуштао би маха својој бујној машти и својој изузетној интелигенцији, уживао би у себи и у пажљивом саговорнику, који га је слушао са страхопоштовањем.

За Павла су ове суботње седељке биле прави смисао живота. Оне су биле, знао је и осећао читавим својим бићем, једино његове и ничије више, на њима је Јанко био само његов, а његово пријатељство и присутност није морао ни са киме да дели. Те седељке испуњавале су га увек огромним задовољством, мада су их већ дуги низ година упражњавали готово сваке суботе по подне, без обзира на то шта им је била садржина: дискусија о било каквим уметничким, научним или филозофским питањима, слушање музике, читање стихова или неке прозе, разговори о филателији, или било шта друго. Није могао ни да замисли да би могао остати без ових седељки са Јанком, да би оне могле бити прекинуте због било каквог другог разлога ван оних обичних (болешћу, прековременим радом, заједничким путовањима у околину града за време викенда, итд.), да би се нешто или неко могао испречити између њих двојице, да би се могло довести у питање оно што је Павле сматрао основом егзистенције сопственог бића...

Ето, то су и били прави разлози због којих се Павле тако дубоко узнемирио Јанковим изненадним и необјашњеним одбијањем, због којих је пао у очајање обузет мрачним мислима и тмурним расположењем. А то очајање, те мисли и то расположење, били су тако јаки, тако непријатни и тако неподношљиви, да је Павле и морао донети неизбежно ту тешку одлуку да се са Јанком расправи, да отворено и одлучно затражи право објашњење, ма колико је иначе од Јанка зазирао у дубини душе.

Чим је звоно одјекнуло за одмор Јанко је одмах устао са столице и журно напустио Канцеларију. И Павле је одмах оставио посао журећи се да стигне Јанка, али у томе није успео због гужве која је настала на вратима и у ходнику. Павле похита у фабричку кантину, али Јанка ни у њој не беше. Неодлучан, не знајући шта да ради, Павле седе за један слободан сто премишљајући се да ли да нешто поручи, у нади да ће се Јанко ипак појавити, или да са тиме још мало причека. Кантина је била добро снабдевена и у њој су се могла добити добра и разноврсна јела и пића, по умереној цени. Господин Шварц је дошао до закључка да ће и за добробит творнице бити боље ако радници и службеници могу јефтиније проћи у својој кантини, да ће тако бити задовољнији својим платама ("мање ће извољевати", говорио је), и да ће се мање бавити по околним кафанама и гостионицама, неразумно трошећи новац и излажући се утицајима ко зна каквих типова. Уосталом, мада зарада, коју је фабричка кантина имала није била ни издалека онолико велика колико у градским кафанама и гостионицама, ипак је била нека зарада која је доста брзо исплаћивала па чак и преплаћивала новац који је г. Шварц улагао у кантинске просторије, у њено проширивање и уређивање, односно одржавање, у доста бројно особље (почев од келнера па до кувара), итд. У пространим кантинским просторијама "народ" г. Шварца радо је свраћао, за време одмора или пре односно после радног времена, нарочито када се није било баш при парама и када је напољу било ружно време. Ипак, многобројни појединци су често одлазили на неко друго место да обедују, најчешће у гостионицу код "Два пивска бокала", која се налазила у близини фабрике. У њој је све било доста скупље, било је прљаво и бучно, долазио је свакакав свет, али све то и било је можда разлог да је радници и службеници г. Шварца понекад посећују: фабричка кантина, ма колико била добро снабдевена, чиста и уредна, пространа и удобна, ипак је исувише подсећала на фабричке стегне и окове, на ред и поредак, на ату чињеницу да су они, и поред свега, робље и најамници г. Шварца. Код "Два пивска бокала" се то заборављало, неред и метеж у овом ресторану био је пријатна промена, ту се човек, после рада, могао и провеселити, па и напити ако је то сопствено расположење захтевало а количина поседованог новца дозвољавала.

Севши за сто Павле се освртао нервозно на све стране, ишчекујући Јанка, и помишљајући да је овај можда отишао и на неко друго место, можда до "Два бокала" (мада је, иначе, то сасвим ретко чинио). И док је он седео као на иглама, неодлучан шта да чини, приђе му чика Симон и седе поред њега упитавши га, а да и не сачека одговор, "може ли се?"

Чика Симон је био знаменитост творнице "Шварц, Син и Ко", њена историја и нека врста живе легенде. Нико није знао колико му је тачно година, али је било сигурно да је седамдесету одавно превалио. Но, и поред тога, био је врло крепак, хитар у покретима и разговорљив, спреман на шалу, пријатељ добре капљице и доброг залогаја. Онако висок и мршав, мало повијен у раменима, орловског носа и продорних очију, сав бео од седе косе и величанствене браде, личио је на неког патријарха. У творницу је, као млад канцеларијски приправник, дошао још у оно време када је на челу фирме стајао отац г. Шварца. Од тада, па све до пензионисања, фирму није напуштао, напредовао је и развијао се упоредо са њом, добијао је добре плате и добре положаје, мада, вероватно због своје лежерности, у фабричкој хијерархији никада није доспео нарочито високо. Последњу деценију свога службовања провео је у Статистичком одељењу, које је било стално појачавано како већ постојећим службеницима из других одељења, тако и новим. У Канцеларији зближио се са свима, али не нарочито дубоко већ више на један површан, лако пошаљив и веселкаст начин, што му је и било својствено. Ту је ближе упознао и Павла.

Пре неколико година чика Симон је отишао у пензију, али са фабриком и службеницима везе никада није прекидао. Напротив, у кантини се могао наћи готово свакога дана. Ту је користио могућност да јефтино и добро једе и пије, да уз светле и широке прозоре, у дубокој фотељи у фабричком клубу, који је био одмах поред кантине, прочитава уз јаку кафу све могуће новине и часописе који су долазили. Ту се налазио са старим колегама и знанцима, са којима је размењивао мисли о много чему. Уствари, ако се изузме оно време које је у своме стану посвећивао гајењу и неговању својих омиљених кактуса, у чему је био ненадмашан, чика Симон је највећи део свога времена проводио у кантини, или по фабричком дворишту, или уопште ту негде око фабрике, немогући да је дефинитивно напусти, као какав дух који се непрестано врата месту на коме је раније, за живота, као жив човек провео највећи део свога стварног живота.

Осим тога, г. Перак би повремено, па не баш ни тако ретко, ангажовао чика Симона за рад у Канцеларији, у оним кампањским периодима када се посао повећавао и када га је требало што пре завршити. Чика Симон је још увек био одлучан радник, без обзира на своје године, уз то као стари фабрички службеник поверљив и упознат са специфичношћу посла у "Канцеларији", па га је г. Перак радо узимао. Што се тиче чика Симона, њему је овакав повремени хонорарни рад двоструко добро долазио: с једне стране, да се не "запарложи" и да се "одржи у форми", како је сам говорио, а с друге да својој, иначе доста доброј пензији дода још и неки ванредан приход (који је могао да у потпуности и без бриге троши на набавку нових кактуса и свега онога што је за њихово одгајивање потребно). Уз то, овај повремени рад омогућавао му је да се и даље осећа као "свој" у фабрици и међу некадашњим колегама на послу, да га сви примају као "свога", који је још увек активан ту са њима, равноправно, а не неки "бивши", неки уљез који се и даље ту мува иако је његово већ одавно прошло. То би чика Симона јако погодило, а овако, радећи повремено и свраћајући у кантину свакодневно, с пуним правом, осећао се и даље као некада, па пензионисање за њега и није било нека нарочито велика нити трагична промена (био је чак и у добитку, пошто је сада имао далеко више времена за своје кактусе).

Према Павлу чика Симон је гајио неку посебну наклоност, мада никада нису били нарочито блиски. Ко зна колико пута би га чика Симон позивао код себе да би му показао своје кактусе; али, Павле ни једном није отишао. Оно, с једне стране, код чика Симона ретко је ко и одлазио, или се бар мало знало о томе да ли му ко одлази и да ли уопште и има ближих пријатеља, па Павле ове позиве ии није узимао нарочито озбиљно; с друге стране, кактуси га ни мало нису занимали, чак је сматрао да је то залудничење једног неозбиљног и малтене излапелог старца. најзад, у дубини душе, старац му није био ни нарочито симпатичан, преби се рекло да га није подносио, мада су у кантини уз јело доста често разговарали. Уствари, чика Симон, а не Павле, био је тај који је увек први прилазио, са наглашеном пажњом према њему; чика Симон би први започињао разговор, а не Павле. Овај последњи, дружећи се и блиско пријатељујући са таквом изузетном личношћу као што је Јанко, није могао а да чика Симона не сматра особом другог реда, незанимљивом, досадном и преживелом. Пошто је био лепо васпитан и уздржљив, то своје расположење никада није испољавао, али се у дубини душе увек осећао нелагодно кадгод би му старац пришао. Уз то, било је нешто што га је и посебно нервирало: Чика Симон је имао обичај да га ословљава се "младићу", мада је овоме сада било преко 40 година, да се односи према њему некако покровитељски, што је Павле све сматрао понижавајућим. О себи је исувише лепо мислио да би му овакав заштитнички став једног преживелог старца могао бити пријатан.

Па и сада, када је чика Симон сео поред њега, осетио се непријатно, поготову што је био нерасположен и узнемирен због Јанка, који се, иначе, никако није појављивао.

– Па, младићу, – рече Симон – ево нас опет на истом неизбежном месту, тј. за божјом трпезом коју треба вазда користити пијући и једући оно што бог и природа дају. Шта ћете? јесте ли се смислили... да поручим?

– Ннее... још нисам, ... не знам... – рече отегнуто Павле, и не слушајући шта му старац говори.

– То Вам не ваља... та неодлучност, нарочито када је у питању јело и пиће, ту се не треба двоумити. Ја сам још јутрос знао шта ћу узети за ручак.

"Враг да га носи" – помисли Павле у себи. "Ако га не слушам и не гледам у њега, испашћу неучтив, а ако га гледам Јанко ће ми промаћи! Шта се баш сад наврзо, матори кеша", додаде још Павле у мислима, нервозно се врпољећи на столици.

– Видите, – настави Симон. – Вама треба промена. Стално исто те исто, то отупљује и замара. Што не свратите једном до мене... показао бих Вам кактусе, изванредни су. Ту је права, божја поезија, у оним цветним бојама и у оним разноразним и чудесним бодљама. Грешите што гледате само у те Ваше марке, има на овом божјем свету и других лепих ствари. Уосталом, оно што је бог створио и лепше је и занимљивије од било каквих творевина људских руку.

"Ух, матори јарче" – рече у себи Павле нервирајући се све више. "Да ђаво носи и тебе, и твог бога, и те твоје кактусе".

Уто им приђе келнер, те Симон поручи за себе јело и пиће.

"А што се тиче овога младог господина", – рече он показујући на Павла, – "још се нисмо одлучили. Али, сада ћемо се ми договорити, а Ви пожурите натраг па ћемо Вам рећи".

Павле помисли да ће побеснети. Јанко се никако није појављивао, а драгоцени минути одмора брзо су пролазили. Он тада помисли да Јанко можда неће ни доћи у кантину, да је отишао на неко друго место. Још увек је био неодлучан да ли да прекине чекање и да га потражи негде другде. При томе се прибојавао да се Јанко, у међувремену, ипак не појави у кантини за време његове, Павлове одсутности. Та неодлучност још се појачавала старчевом присутношћу, пошто је осећао као да према Симону има неку неодређену обавезу. Ипак, помисли да би било најбоље да Јанка потражи на неком другом месту, најпре код "Бокала", јер је то било најближе.

– Слушајте, – рече он Симону. – Ја не могу... знате, морам да идем, извините, уосталом данас нешто нисам ни гладан... идем, али, можда ћу се вратити... дакле, ја, одох, а Ви слободно, ручајте сами... знате, важно је да одем... – Све тако муцајући Павле се подиже са столице спремајући се да крене.

– Та, шта Вам је, забога? – рече као зачуђено Симон. – Ви млади људи све нешто журите, не знате ни сами шта хоћете... пишате у ходу, то вам је манир... уосталом, само Ви идите, бог Вас водио... а остављате овакве ђаконије... – као тужно додаде на крају у вези са доласком келнера, који донесе наручено јело и пиће.

Павле журно напусти кантину и што је брже могао пређе фабричким двориштем и преко улице, да би ушао у задимљену и препуну салу гостионице "Код два пивска бокала". Он застаде код врата, покушавајући да кроз дувански дим и густе људске прилике пронађе онога кога је тражио. Убрзо, улазећи све дубље у салу, Павле га угледа за столом у једном кафанском углу. Јанко је седео усамљен и задубљен у новине.

Павле за тренутак застаде силно узбуђен, а затим скоро потрча да би поздравио пријатеља.

– Јанко, – рече он прилазећи му. Добро те нађох. Чекао сам те у кантини, али те никако није било. Потребан си ми, хтео бих да разговарамо... наиме, да те нешто питам. Могу ли? – рече показујући на једну слободну столицу крај стола.

– Седи, – рече Јанко подижући очи са новина и гледајући у Павла, рекло би се, без изненађења, као да је управо и очекивао да ће се овај појавити. Али, после тога Јанко га ни једном речју не запита због чега га је тражио и шта жели да се њиме разговара. Напротив, постаде сасвим ћутљив и затворен, гледајући у Павла строго. Павла то доведе у малу забуну, сплете се и изгуби храброст да одмах пређе на ствар, како је то иначе раније одлучио. Ипак, и даље је сакупљао храброст да начне осетљиву тему, и да најзад реши оно што га је толико мучило.

Међутим, Јанко дао да поче показивати знаке лаке нервозе. Освртао се око себе, најчешће погледајући према вратима, а најзад, као нечим незадовољан, у Павла. Павлу се учини да је на сметњи, да Јанко некога или нешто ишчекује, те да му он, Павле, досађује дошавши овако непозван. То г још више збуни, те изгуби и оно мало храбрости коју је био прикупио.

Утом се Јанко нагло подиже са столице ставивши истовремено руку на раме пријатељу, као да га тиме жели задржати да не би и он устао. "Причекај" – рече он Павлу заповеднички, и оде журно према вратима, на којима се у том моменту појавио Фридрих. Он је, ушавши, пажљиво зверао на све стране по сали као да нешто или некога тражи. Јанко му приђе и њих двојица почеше, онако стојећи, некакав разговор; при томе Фридрих се прељубазно смешио, сваки час хватајући Јанка интимно за мишицу, или би га поверљиво гуркао кажипрстом у груди.

После неколико тренутака, у току којих су се очевидно нешто објашњавали, Јанко и Фридрих напустише "Бокалову" салу, при чему је Фридрих држао Јанка под мишком као да су богзна какви пријатељи.

Павле остаде забезекнут, готово шокиран, онако остављен и напуштен у прљавом ћошку, обавијен димом и кафанским метежом. Њему је сада било јасно да је за овим истим столом, за којим је он још увек непомично седео, Јанко уствари чекао управо Фридриха; он помисли да је Јанко са Фридрихом имао несумњиво некакав састанак управо код "Бокала", па да је тек потом, доласком Павла, променио одлуку и одвукао Фридриха да на неком другом месту обаве оно што су међу собом имали; и то само зато да би избегао Павлово присуство, да би избегао присуство свога најбољег пријатеља зарад некаквог Фридриха, зарад некакве протуве која је, иначе, била предмет притајеног презира и мржње свих чланова "канцеларије".

Седећи тако, обузет мрачним расположењем, туробним мислима и надасве грозном љубомором, Павле се сети да му је Јанко, пре него што је отишао Фридриху, рекао: "Причекај!" Та помисао доведе га намах у нешто боље расположење, пробуди у њему слабу и неодређену наду, али се све то сруши када је погледао на велики зидни часовник који је висио преко пута, на прљавом кафанском зиду. Он виде да је одмор готово истекао те да ће једва стићи на време у Канцеларију, да нема никакве наде да ће се Јанко вратити...

Готово аутоматски, као у неком трансу, он се подиже, напусти одвратну салу и упути се натраг у "Канцеларију", док му се по глави мучно мотала једна једина мисао, један једини призор: Јанко и Фридрих, руку под руку, у неком поверљивом разговору, како излазе готово загрљени кроз кафански дим према ко зна коме месту.

Павле уђе у "канцеларију", седе на своје место, и даље страшно утучен. Фридрих је већ био на своме подијуму. И сви остали службеници били су за својим столовима. Једино није било Јанка. Не само то, Јанко се више није ни појављивао, све до краја радног времена, те Павлу пропаде нада да ће се са њиме моћи да расправи макар успут, када буду изашли и пошли својим кућама.

Увреда коју је Павле тако дубоко осетио због Јанковог отказивања суботње седељке сада се, после сусрета "Код два пивска бокала", многоструко појачала. Он поче да сумња да то отказивање има можда неке везе са одвратним Фридрихом, или да је Фридрих бар узрок што Јанко није смео или није желео, или се бар није сетио, да Павлу пружи неко објашњење. Та помисао да би Фридрих могао да буде нека сметња између њих двојице, Јанка и Павла, била му је готово неподношљива. И то зато што је управо тај исти Фридрих, са којим се малочас Јанко тако нешто поверљиво сашаптавао, био најодвратнија, најомраженија и најпрезренија личност у "Канцеларини". Павлова осећања била су сада слична осећањима жене, свесне своје лепоте, шарма и интелигенције, коју је вољени муж варао са неком најбезвреднијом, најглупљом, најпрљавијом, најружнијом и најодвратнијом курвом. Та осећања, која су се граничила са лудачком љубомором, била су му готово неподношљива.

Кратко речено, Фридрих је био нека врста г. Пераковог секретара. Али, када би се ближе расмотрило видело би се да је његова улога у Статистичком одељењу много сложенија. Господин Перак је са службеницима "Канцеларије" општио једино преко Фридриха (у чему је једини изузетак био Јанко), уствари њих готово да и није примећивао, ни са ким посебно није разговарао нити су га они као људска бића уопште и занимали; они су за њега били једноставно нека врста живих машина, које су ту једино зато да би тачно и на време извршавале задатке које је постављао г. Шварц; а он, г. Перак, имао је једину дужност да све учини како би они те задатке што боље извршили, не интересујући се при томе ничим што је изван тих задатака, никаквим личним животом својим службеника, и уопште ничим што би било везано за њих као за људске личности... Ко зна зашто, тек г. Перак је, по свој прилици, дошао до закључка да ће се све то најбоље обавити ако ангажује неку погодну личност која би била једина веза између њега, Перака, и тих људских машина, која ће им преносити све Перакове жеље, сва упутства, све заповести и све налоге, и која ће, истовремено, од тих људских машина узимати урађено, контролисати ако је потребно, и доносити г. Пераку.

Нико није тачно знао када и под каквим околностима је г. Перак пронашао Фридриха, нико није могао да објасни зашто је г. Перак дошао до закључка да је управо Фридрих та личност најпогоднија за намењену улогу. Већ сама чињеница да је Фридрих био тако поверљива личност г. Перака, једина веза између њега и службеника, имала је у себи нечег понижавајућег, била је довољна да код свих створи отпор и непријатељство према Фридриху. Чудно, али тај отпор и то непријатељство нису били упућени Пераку, који их је уствари највише и презирао, већ Фридриху, као извршиоцу г. Перакове воље и стварном носиоцу и свакодневном реализатору једног понижавајућег стања. Господин Перак је био исувише далеко од њих, тамо затворен у своме стакленом кавезу, исувише усамљен и неприкосновен, да би га осуђивали. Затим, он је био нека врста изасланика г. Шварца, ту међу њима, део врхунске творничке власти послатог да зрачи од самог центра. Али Фридрих, то је било сасвим нешто друго, он је био само бедни извршитељ.

Осим тога, Фридрихова улога није била само у томе да буде веза. Он је имао и задатак да контролише рад службеника, да их надзирава (они су говорили да их он шпијунира), да их опомиње, подстиче (ако би нешто пропустили да ураде), прекорева, да их пријављује Пераку ако би нешто погрешили у раду или у радној дисциплини (они су говорили да их он тужака), итд. У крајњој линији, и плата им је зависила од њега, као и повремене казне које је г. Перак изрицао (нпр. укидањем понеког дана од годишњег одмора, или одбијањем извесног процента од плате, ако је био незадовољан њиховим радом). Оно што их је нервирало било је то што се г. Перак и у погледу пропуста, грешака и кривица појединаца, у потпуности ослањао на Фридриха, на његово мишљење и његове доставе, ни не помишљајући да у непосредном контакту са "кривцем" донесе неки свој суд. Али су и ту сво своје незадовољство бацали не на г. Перака већ на Фридриха, сматрајући да их он неоправдано тужака и кињи, да ужива показујући своју ситну власт над њима. Никако нису увиђали да је свему томе главни узрок не Фридрих, ма колико он иначе стварно и био одвратан и подао, већ систем који је увео управо г. Перак, систем који је, по Пераковом мишљењу, био најефикаснији да из службеника истера максималан ефекат и угуши свако противљење. Истина, треба рећи да је г. Перак ретко примењивао кажњавање својих службеника (јер то није стварно ни било потребно), насупрот честим тужакањима и пријавама које му је Фридрих подносио. Службеници су утолико више били склони да мрзе само Фридриха, а да г. Пераку опросте за његов "систем" и однос који је имао према њима.

Међутим, Фридрих је и својим држањем у знатној мери допринео да буде омрзнута личност, далеко више него што би то учиниле саме пријаве и тужакања којима се бавио, и што би службеници можда могли и да прихвате и као неку службену дужност која му је наметнута, истина од његове стране мало наопако схваћену. Али, Фридрих се правио да им је свима велики пријатељ, био је са сваким необично љубазан, готово сервилан, и то често и у оним моментима када је смишљао неку подвалу. Био је необично благоглагољив, волео је да свакоме упућује лепе речи, да свакога пита за здравље, за жену и децу (ако су их имали), да их пита да ли су уморни, како се осећају, итд.

Увек се понашао као да се извињава што је на сметњи, као да је свестан своје маленкости. Никоме никада није упутио ружну реч, нити је у разговору подигао глас. Али је зато имао обичај да се на ситан и подмукао начин свети, да, на пример, некоме кога би намрзао товари посао без мере и да га после тужака г. Пераку што тај посао није на време завршио. Притоме, у току читаве ове ујдурме, он се непрестано смешкао и био прељубазан управо са тим истим јадником кога је кињио. Зато су га сви сматрали до крајности подлом и дволичном особом.

Било је још нешто због чега службеници "канцеларије" нису трпели Фридриха, нешто због чега су га мрзели и од њега зазирали. То нешто, што се није могло баш тачно дефинисати, избијало је из читаве његове појаве, из читаве његове личности, из начина на који се кретао, из начина на који се облачио, из извесних његових поступака и навика, што је све било особено и особењачко, чудачко и чак гротескно.

Пре свега, сама његова појава била је ружна, необична и одбијајућа. Све је у њему било несразмерно. На дугачком трупу, са претерано наглашеним трбухом и необично широким раменима, почивала је гротескна, огромна глава готово без врата, па је изгледало дао да је на тело непосредно насађена. Из оваквог дугачког, снажног трупа пружале су се и веома дугачке руке са огромним шакама, као и кратке, дебеле и криве ноге. Био је врло висок, али јако погурен, готово грбав, те је онако са кратким ногама и готово без врата био на први поглед сличан неком кепецу. Али, када би вам се приближио, видело би се да је висок и врло снажан.

Његове криве ноге, са коленима далеко избаченим у страну, посебно су се истицале још више због кратких, меканих чизама до испод колена, које је стално носио. Због те његове кривоногости и тих безразложних чизама звали су га и "џокеј", али далеко чешће "смрдљивко" због чудног, неодређеног и непријатног мириса који се од њега осећао.

Поред тих чизама, и читаво одело (које је вазда носио једно те исто, у било које годишње доба), било му је врло необично. Пре свега, чудне кожне чакшире, узане у листовима и коленима, а изнад њих претерано широке и дубоке, као нека врста шалвара, које су између колена готово висиле. На тим панталонама било је нешто сасвим необично: напред, уместо шлица, пружао се, од појаса па све до колена и уназад, дугачак металан рајфершлус! Та околност изазивала је код службеника подсмех и била је предмет изругивања и свакојаких претпоставки, често и врло непристојних. Истина, Фридрих је ово крио дугачким капутом, и тек би се понекад, када би се капут случајно отворио, видео овај чудни детаљ на панталонама. Тај капут је носио увек, никада га не скидајући; био је простран, дугачак и мрк, од некаквог дебелог штофа; назад се продужавао још више, скоро све до колена; нека врста необичног фрака! Таман прслук и такође тамна, дебела кошуља допуњавали су ову необичну одећу. Око врата носио је, увек, тамну вратну мараму, која је још више доприносила Фридриховом "безвратом" изгледу. Најзад, на огромним рукама увек је имао тамне рукавице од неке танке вунене материје, не скидајући их никада, ни за време најврелијих летњих дана, нити за столом када је писао или пребирао по актима. Свему овоме треба додати и дубок, црн шешир са широким ободом, који је, излазећи напоље, обавезно натицао на главу све до очију.

Овако "уфачлован", умотан чудном одећом од главе до пете, Фридрих као да није осећао летњу врућину и спарину; напротив, као да му је увек било хладно, као да се увек бојао да не назебе, па је и овако добро обучен пазио да у Канцеларији не буде никакве промаје, чак и када су се остали у танким кошуљама знојили и дахтали за време спарних летњих дана пред кишу.

На оваквом особитом телу, обученом на особит начин, огромна глава са спљоштеним лицем била је и најнеобичнија. На први поглед, нико се не би могао отети утиску да је то лице веома ружно и до крајности одвратно (без обзира на готово стални смешак који је на том лицу лебдео). Али, ближа анализа показала би да на њему нема ни једне црте која би сама по себи била ружна. напротив, све су биле више или мање правилне, ни једна није била исувише претерана. Истина, истицала су се велика уста готово без усана и крупне укочене очи готово без обрва, танак и на врху нешто спљоштен нос, али ипак све то само по себи није било ни сувише претерано нити на људским лицима толико ретко. Колико је, напротив, лица са веома ружним цртама и ружним појединим деловима, носом или устима или очима, па ипак та лица могу бити, на неки свој начин, лепа, привлачна и веома симпатична. Уствари, оно што чини лепоту или ружноћу људског лица, његову привлачност или одбојност, нису лепе или ружне црте саме по себи, већ начин на који су међусобно усклађене, што управо и ствара одређен израз. Тај израз и јесте леп и ружан, привлачан или одбојан, а ми говоримо о лепом или ружном лицу, о привлачном или одбојном лицу.

Фридрихово лице имало је ружан израз, на њему је све било неусклађено и у међусобном сукобу. Док су се уста развлачила у осмех, а изгледало је да се због њихове величине и танких развучених усана осмехују и кад мирују, очи су гледале и даље укочено, готово исколачено, мада су се капци скупљали а мишићи око очију грчили у смешљиву гримасу. Те очи као да су биле од стакла, са белим сјајним беоњачама и тамним ситним зеницама, чија се дубина није могла сагледати. Изнад очију пружало се ниско наборано чело, уоквирено црном и дугачком, прљавом и лепљивом косом. Овај одвратан изглед био је још допуњен и појачаном светлом и воштаном бојом танке коже, која је била веома наборана многобројним ситним борама.

Чудна прилика чудно се и понашала. У суштини, иза љубазне маске крила се подмуклост и особа склона интригама, тужакањима и подметањима. Сав у особењаштву, Фридрих је имао неке навике које су им биле необјашњиве. Тако, на пример, од када га знају нико не памти да је Фридрих ушао у клозет, који се са неколико кабина и писоарима налазио код улаза у канцеларијски ходник, ако је у њему већ било некога. Своје природне потребе задовољавао је одлазећи у клозет када је био сигуран да у њему нема никога, вребао је тренутке када су сви били у канцеларији да би се обезбедио од нежељеног присуства (тако су службеници бар тумачили његово понашање); издејствовао је код г. Перака наредбу да у његовом, Фридриховом одсуству нико не сме напустити канцеларију, наводећи да је то у интересу рада и против забушавања. Ова његова чудна навика, као и необичне кожне панталоне са металним рајсфершлусом, били су међу службеницима предмет свакојаких нагађања, непристојних тумачења и спрдње. Доводили су све то чак у везу са неком ко зна каквом тобожњом Фридриховом сексуалном настраношћу, повезивали су све то са његовом усамљеношћу у личном животу (изгледало је као да нема ни пријатеље ни познаника), са његовим вечитим момаштвом и рекло би се незаинтересованошћу за било какве разговоре о сексу, који су се понекад водили у канцеларији, нарочито међу млађим службеницима. Али, у суштини, све су то била само нагађања, па је Фридрих и због саме те своје неодређености, неухватљивости и необјашњивости био још више омрзнут.

Тој омражености, коју је код свих изазивао, Фридрих је много допринео и својим понашањем ван Канцеларије, у личном животу. Био је усамљен, неожењен, и, колико се знало, без родбине и, нарочито, без пријатеља. Али, он се и поред тога непрестано мувао међу људима, налазио се међу њима на местима где су се сакупљали, увек са некаквим шпекулацијама, подвалама и интригама. Зато га нико није подносио, а појединци, који од њега нису ни у чему зависили, често су се према њему и грубо односили, прекоревајући га оштрим речима због неке његове ујдурме. Међутим, те грдње, изгледа, нису остављале на њега никакав утисак, он се извињавао и правдао, обећавао је да се то више неће поновити, да би при првој прилици опет учинио неку подлост.

Био је и чест гост Филателистичког клуба, у који су иначе Јанко и Павле редовно проводили недељно преподне. Фридрих није био никакав филателиста, нити су га као каквог члана клуба признавали. Он је петљао са маркама, али марке није сакупљао, оне нису биле никакав његов "хоби" нити су га оне уопште и занимале. Фридрих је у њима једино видео средство добре и лаке зараде, трговао је маркама мада их није ни мало волео нити је видео у њима било какву вредност ван ове трговачке. Он никада није разговарао о уметничкој вредности марака, о њиховој лепоти, о значају мотива који приказују, о васпитном и поучном значају које многе марке имају, већ га је једино интересовало колика им је цена, пошто се могу купити и пошто се могу продати. У том погледу он је био врло добро обавештен, што му је и користило да на маркама добро зарађује.

Већ све то било би довољно да га филателисти сматрају уљезом, непожељном и несимпатичном особом. Међутим, неморалност са којом је Фридрих поступао у својој трговини маркама била је толика и таква, да је често био предмет најжешћих напада и најоштријих критика. Његов стил у трговању маркама био је врло једноставан и ефикасан. Пре свега, био је увек пун пара и могао је у свако доба купити све оно што је било на продаји, а за њега представљало одређен трговачки интерес. Он је, уствари, помно пратио људске судбине, живот и прилике појединих филателиста, посебно оних старих, болесних и беспомоћних, а који су често имали врло драгоцене збирке. Фридрих је увек знао када су појединци у највећој оскудици и најпотребитији. Тада им је прилазио, у прави час, када су они готово грцали у дуговима, без пара да себи помогну, да набаве храну, одећу, лекове, да плате стан, лекара, итд., и нудио је да им откупи збирке, плаћајући им далеко испод онога што су оне стварно вределе.

Наравно, управа Клуба се трудила да оваквим својим потребитим члановима помогне, организујући јавне лицитације или им откупљујући марке по пристојној цени средствима из својих фондова. Међутим, врло често та помоћ није могла да уследи јер су ти фондови били мали, а филателисти, који би учествовали у лицитацији и сами без пара, или пак незаинтересовани за одређене серије. Управо у таквим моментима се Фридрих и појављивао (мада никада није учествовао на јавним лицитацијама), увек пун пара, спреман да "помогне" да се бедни власници ослободе свога "терета". Што је најинтересантније, многи од тих бедника сматрали су Фридриха чак и својим добротвором, мада им је он марке откупљивао у бесцења, јер ипак он је био једини купац а њима је у том моменту би добродошао макар и пробушен новчић.

Наравно, све ово било је супротно моралу и нормама које су важиле у Филателистичком клубу, међу његовим члановима и пријатељима. Владало је неписано правило да се приликом куповине марака ипак води рачуна о извесној минималној накнади, да се испод ње не иде, мада је свако, природно, желео да ствар купи за себе што јефтиније. У овим погодбама се, у складу са тим филателистичким кодексом, ипак водило рачуна не само о интересу купца, већ и о интересу продавца; куповина и продаја марака била је ствар поштеног договора, при чему ни једна страна не би смела да буде претерано оштећена. Међутим, о тако нечем Фридрих није уопште водио рачуна, старајући се једино да за себе извуче што већу корист, да жртву исцеди што више може. Био је у том погледу немилосрдан и безобзиран.

Фридрих није користио само овакве несрећне прилике у којима су се злом судбином нашли поједини колекционари. Његове жртве често су биле и филателистичке незналице, наивчине које нису знале праву вредност марака до којих су дошле, и које су имале ту несрећу да прво налете на Фридриха, пре него што би им неко могао објаснити праву цену онога што поседују. Доцније, схвативши да су преварени, покушавали су такви злосрећници да пониште погодбу, или бар да се са Фридрихом на неки начин нагоде, али без успеха. Фридрих је био неумољив.

Насупрот томе, када би продавао марке (јер он их је куповао само зато да би их продао), "набијао" би им цену да је то било просто немогуће. Али, он је знао слабост многих чланова Клуба, знао је за којом марком, или читавом серијом марака, чезну и трагају безуспешно већ дуго времена, знао је да су робови својих страсти и да неће моћи одолети када угледају оно што су тако жарко желели. Фридрих је ту њихову страст обилно користио, уцењивао их је немилосрдно, знајући да неће издржати и да ће му платити било коју цену.

У Клубу су покушавали да Фридриху стану на пут. Прекори, грдње, јавне осуде и општи бојкот нису на њега имали никаквог дејства. Више пута су га кажњавали тиме што би му забранили приступ у Клуб, на краће или дуже време. Помишљали су чак да му улазак у Клуб и тајно забране. Али се показало да је све то мач са две оштрице. Фридриху нико није могао забранити да се мува пред улазом у клупске просторије и да ту пресреће појединце, тргујући и даље са њима; нико, такође, није могао да му забрани да продавце и купце посећује у њиховим становима, и да тамо од њих купује и продаје им како хоће. Ту су сви били немоћни, и, што је најгоре, ван клупских просторија Фридрих је могао да буде још безобразнији, јер је био ван било какве контроле. У Клубу, чланови Управе, као и појединци, могли су ипак да донекле интервенишу, да упозоре купца или продавца да је у опасности да буде преварен, били су у могућности да критикују Фридриха и да донекле ублаже његово зеленаштво. Наравно, Фридрих је поред тога могао да посећује станове својих жртава, или да их сачекује на улици, али су му клупске просторије, са редовним састанцима и бројним посетиоцима, пружале одређене предности, мада је ту морао да буде бар донекле умеренији. И тако, захваљујући низу околности, Фридриху нико ништа није могао, те је он у Филателистичком клубу вршљао како је хтео.

Ето, таква је личност био Фридрих!

Погођен увредом до дна дуже, Павле се после неуспелог састанка код "Бокала" осетио уз то и савршено беспомоћан. С једне стране, остало је сасвим мало времена за покушај да Јанка ипак негде пронађе, на пример у његовом стану, и да са њиме насамо разговара. С друге стране, а то је било и најважније, Павле је изгубио и оно мало храбрости што је сакупио за непријатан разговор са Јанком. Сада, овако посрамљен, пошто га је Јанко онако неучтиво и вратоломно напустио у гостионици, није имао више ни трунке снаге да се опет изложи можда истом таквом или још горем понижењу. Уз то, појава Фридриха као непосредног повода да га Јанко остави у кафани, као и могућност да је Јанково необјашњиво понашање можда у некаквој вези са Фридрихом, уносили су у читаву ствар један нови елеменат.

Враћајући се из Канцеларије кући, Павле је о свему интензивно размишљао, снажно доживљавајући готово све увреде и понижења, раздиран љубомором и страшном неизвесношћу. Постајало му је све јасније да овај проблем мора решити, да ту неизвесност даље не може подносити, да ствар мора објаснити на било који начин. Али, исто тако, било му је све јасније и то да после свега што се десило, са Јанком о томе не може разговарати, да од њега, бар за извесно време, не може тражити никакво објашњење; осетио је да се у њему (Павлу) створио неки отпор, нека кочница, нека "кнедла у грлу", што му је све онемогућавало да приђе Јанку и да се са њиме објасни...

Мало по мало, у њему је све више сазревала идеја да се објашњење може можда наћи и неким другим поступком, и не питајући Јанка, да би можда тај начин био у томе да кришом сазна шта Јанко ради, чиме се бави, где иде и са киме се састаје, да посматра из потаје његово кретање, да га, једном речју, уходи и у стопу прати!

И тако, пошто је суботње поподне било најспорније (јер је Јанко отказао управо суботњу седељку), Павле одлучи да у суботу, одмах после радног времена, заузме бусију пред Јанковом кућом и да га никако не испушта из вида. Ова одлука дубоко га је узбудила, тако да читаве ноћи ока готово није склопио.

Ноћ уочи ухођења

Лежећи у ноћној тмини, Павле није ни покушавао да заспи. Мозак му је био потпуно збркан, магловит и растројен. Знао је да га сутра, у суботу, чека тежак дан: напоран рад у Канцеларији, а затим ухођење Јанка, и да би зато требало да спава, да се добро одмори пред свим могућим искушењима које ће му, можда, донети ова судбоносна субота. Знао је то, али на то ипак није ни мало мислио, није ни покушавао да заспи, обузет грозним осећањима, правећи у глави најнемогућније комбинације и претпоставке; та осећања и те претпоставке прожимале су се у таквим незамисливим комбинацијама, да га је час обливао ледени зној, а час ватра која је избијала из њега и палила му кожу изазивајући неподношљив свраб. Ипак, ни на то није мислио, ни једног тренутка није помишљао да није можда у грозници и озбиљно болестан, да би требало да, можда, позове лекара, или да, макар, учини и сам нешто да би себи олакшао. Не, ништа од тога није му падало на памет, толико је био обузет својим душевним патњама, страшним мислима које су се све више ројиле.

Онај првобитни осећај Онај првобитни осећај увреде и зебње, због Јанковог дрског одбијања, који је био доста магловит у почетку, као неко недовољно одређено стање духа, добијао је сада сасвим конкретне облике, и то облике најразличитије врсте. Помишљао је, између осталог, да није, можда, Фридрих направио неку прљаву интригу против њега, да није, можда, успео неким лажима да га Јанко омрзне, да се није, можда, успео да Јанку додвори у толикој мери да га Јанко сада узима за интимног пријатеља, а њега, Павла, сасвим одбацује. Што се тиче Фридриха, Павле је знао да би овај за тако нешто био сасвим способан, и за најпрљавије сплетке, да не би презао ни од најгорих лажи само ако би у томе видео неку корист за себе. Али му је тешко било да поверује да би Јанко, њего велики Јанко, чудо од човека, карактера и чврстине, могао да наседне ма каквим причама и лажима. Ипак, црв сумње и ту је радио; није могао да се ослободи помисли да се Јанко можда и изменио, да су те промене, с обзиром да је, ако је требало, био толико затворен у себе, биле за Пала толико споре и неприметне, тако да сада има посла са сасвим другим човеком а да то није ни приметио благовремено. Почео је, чак, да се и присећа неких детаља који као да су говорили у прилог ове претпоставке, тј. претпоставке да се Јанко можда и сасвим променио. Али му је ова мисао била толико неподношљива и невероватна, да се њоме није могао дуго бавити. Нарочито му је била неподношљива помисао да је Јанко, можда, прихватио Фридриха као свога "интимуса", а да је њега, Павла, просто одбацио.

Међутим, једна помисао била му је, ако је то уопште могуће, још неподношљивија. Колико је он знао, а знао је доста, Јанко није био заинтересован за жене. Или, бар, ту заинтересованост, ако је и постојала, није никада испољавао ни једном речју нити једним гестом. Ипак, Павле је и раније, понекад, помишљао и на ту могућност да се Јанко једном заинтересује за неку женску особу. Тада му је било страшно и био је сав преплашен, тако да је такве мисли брже-боље напуштао. А сада, морао је да се врати и на ово, морао је да помисли и на то да није у питању нека жена. Могуће, чак је то врло лако могуће, да се Фридрих појавио у улози некаквог подводача, да је успео да Јанка сплете неком неодољивом женом, од које се губи глава. Могуће да је Фридрих понудио Јанку неке услуге те врсте, да је пробудио у њему, неким ко зна каквим начином, запретене страсти, да је Јанко зато и изгубио сваки обзир према пријатељу, да је заборавио на све оно што их везује. Да, да, ова могућност, ово Фридрихово подводаштво (са сасвим одређеним користима по себе) и ова изненадна слабост Јанкова према тим стварима, чинили су му се да је оно право објашњење, да "у том грму лежи зец".

А та мисао, и та осећања која је она изазивала у њему, била су му готово неиздржљивим. Преврћући се у кревету сав у грозници испредао је са свим детаљима ову могућност. Не само да је видео Фридриха како Јанка саблажњује и наговара да прихвати његове срамне понуде, не само да је видео као живу слику пред очима Јанка како се пред тим наваљивањима колеба и најзад даје свој пристанка, већ је, у најживљим бојама и најоштријим цртама видео пред собом и оно што ће се тек догодити после таквог пакленог споразума: дивне и саблажњиве женске ликове, гола женска тала у раскалашним позама, утонула у меке миндерлуке и измешана са опојним димом источњачких дрога, и, о страхоте, Јанка међу њима, његовог вољеног Јанка, али сасвим друкчијег од онога кога тако добро познаје, Јанка као неког пашу у харему, који се раскомотио до коже, у загрљају ових бестидних бића. Јанка са срамним осмехом на лицу, потпуно преданог пороку... Или, као можда још страшнију могућност, видео је Јанка са неком предивном, хладном и строгом женом, час како се руку под руку шетају поред њега и не запажајући га, заокупљени само самим собом, час у најинтимнијим загрљајима, далеко од свега у овом свету, а најдаље од њега, Павла... видео је ову предивну жену, хладне и строге лепоте лица, а распусне, бестидне и развратне лепоте тела, како Јанку, са злобним изразом, говори против њега, Павла, како га, уцењујући својом лепотом и његовом страшћу, упорно и неумољиво подговара да са њиме, Павлом, прекине све везе, да заборави да је он икада и постојао, да од њега окреће главу када га сретне, или, још страхотније, да га, баш напротив, гледа равнодушним погледом, као кроз безбојно стакло, не јављајући му се, не примећујући га као што не би примећивао ни најбеднијег црва на земљи... та замишљена жена изгледала му је као најцрњи демон, биће које није могао ни да мрзи ни да воли, али кога се, преврћући се овако у кревету сав у голој води, ужасно бојао, не видећи ништа чиме би се противу тога женског демона, противу његових неодољивих чари и слепе Јанкове страсти, могао да бори...

Сада, после многих часова оваквог мучења, Павле готово да више и није сумњао у истинитост баш ове претпоставке, о Јанку који је "стао на луди камен" безумне страсти, о Фридриху као подлом подводачу, и о фаталној жени која је његовог најдражег пријатеља бесповратно опчинила својим разблудним чарима. Сада је био готово сасвим сигуран да је и отказивање суботње седељке у вези баш са оваквом неком женом, да је то суботње поподне резервисано за њу, за то демонско женско биће, противу кога није у стању да се бори.

Свитање је дочекао будан и измучен, широко отворених очију које су имале укочен поглед, несрећан и заплашен, али, ипак, чврст у сопственој одлуци да Јанка не пушта из вида, да му кућу држи под присмотром, да уочи свакога посетиоца који би му дошао, да утврди, најзад, разлог због кога га је пријатељ овако грубо одгурнуо.

У "Канцеларију" је отишао као пребијен, грозничаво је посматрао Јанка у његовом неприкосновеном углу, нестрпљив да се заврши то проклето радно време. Пошто се Јанко, чим је завршно звоно одјекнуло, упутио, несумњиво, својој кући, на Павла и не гледајући и не поздрављајући се са њиме, и Павле је, за њим, кренуо у истом правцу. Велико ухођење је почело.

И тако је Павле, са уздрхталим нестрпљењем, већ око 4 часа заузео бусију у малој кафаници преко пута куће у којој је Јанко становао. Сео је одмах поред прозора, а ниска завеса на широком окну омогућавала му је да преко ње види свакога ко би ушао или изашао кроз врата велике зграде, а да при томе сам не буде примећен. Није било вероватно да ће Јанко тако рано изаћи (суботом су се састајали тек око 6 часова), али је Павле решио да не остави случају, да Јанка улови па било кад да се појави, па ма чекао све до поноћи.

Келнер му донесе најпре кафу, јер је желео да разбистри мозак после ноћашњег бдења, чије је последице још увек осећао, чашицу коњака, па чашицу љуте ракије, и тако редом али уствари без икаквог реда и смисла све што му је падало на памет, док су минути један за другим пролазили у бескрајном чекању пред прљавим кафанским окном. Новине је пред собом држао више ради келнера и гостију, а главна пажња била му је управљена капији на другој страни улице, чији је отвор постајао све мрачнији како се сунце све више клонило западу.

Живци су му били до крајности напети и раздражени, због ноћашње несанице, нестрпљивог и грозничавог ишчекивања, напете пажње којом је посматрао кућу, попијених кафа и шарене мешавине алкохола који је чекајући уносио у себе. У глави му је била збркана гомила најсупротнијих мисли, од оних најмрачнијих које су га притискивале стрепњом да Јанково понашање крије можда знаке неке злослутне судбине, да између њега и Фридриха можда постоји нека кобна веза, до оних које су биле обојене нејасном и големом тугом због равнодушности према њему драгог пријатеља, и до таквих мисли које су се свему томе изругивале, његовој сумњи, бојажљивој устрепталости душе, болесној радозналости и претеривању, и подстрекавале га да се одмах дигне од стола, да се остави стражарчења и крене својој кући, да не би следећи дан, самом себи био смешан, када се Јанко буде појавио опет онако сасвим нормалан какав је био и раније, љубазан и добар према своме једином пријатељу, са позивом да га Павле посети да би ћаскали, сами са собом, као што је то и до сада било.

Али је ипак, и поред ових супротних мисли, свиме доминирала чудна решеност да чека и чека, да види и да се увери шта је то са Јанком, био је прикован за столицу и жељан да најзад излазак или неизлазак Јанка из куће, или посета неке сумњиве особе, реши мистерију, да одговори због чега је без икаквог објашњења, или труда да се буде љубазан, нарушен један свети обичај који су неговали годинама, чаробни састанци удвоје у 6 часова увече сваке суботе, жељно очекивани кроз дугих шест дана досадног и тегобног дреждања над мрским канцеларијским столовима. Павла би опасно погодила већ сама та чињеница да је једна недеља проћи тако стерилно и празно, без угодне атмосфере којом је била испуњена соба у којој су одржавали суботње седељке, атмосфера чудно пријатна, фантастично пријатна, јер је само њихова, независна од Перака, г. Шварца, архивских фасцикли, један сасвим други свет који је једино реалан и значајан; да ће једна недеља проћи без угодних и необично занимљивих разговора о маркама и филателији, о уметности, или о било чему другом, слободно и спонтано одабраном, са неизбежним надмудривањима у којима је свако могао да покаже колико много вреди и колико много зна лепих и племенитих ствари, све тако из области уметности и науке, колико много зна и колико дубоко разуме те једино значајне ствари, а што се иначе у свету г. Перака и г. Шварца нимало не цени. Све то би га опасно погодило и иначе, а овако, пропаст суботњег поподнева без иједне речи објашњења или оправдања, отказивање састанка овако сувим и увредљивим, једноставним саопштавањем да је заузет (чиме? чиме? чиме?), са нечим кобним и страхотним што као да је осећао да се иза свега тога крије, Павле је примио са најдубљим очајањем. А затим, шта ће ту Фридрих, каква је његова веза са Јанком, или је све то само случајан стицај случајних околности? Да није, можда, Фридрих на неки начин, и поред свога одбијајућег изгледа, успео да се приближи Јанку, да му се некако додвори и истисне досадашњег пријатеља? Да није у питању нека жена коју подли Фридрих подводи Јанку, нека закаснела страст најдражег пријатеља, неке Фридрихове интриге против њега, Павла? Поново се враћао на оно што је као ужасну стварност већ доживљавао ноћас, у кошмару пробдевене ноћи, и што је са јутарњим сунцем постепено избледело.

Ово су већ биле мисли и осећања која није могао да поднесе, и оне су се у његовој глави појављивале више као нека флуидна, нестална магла око најразличитијих слика које су се брзо и без реда смењивале пред њим, прожимале се узајамно и преплитале једна другу, нестајале па се опет враћале, исте али опет сасвим друкчије, са многим новим призорима, и у њима су били Јанко, Јанко и Фридрих, час сједињени, час сасвим близу један другоме, у некаквом дошаптавању, у разговору поверљивом (и можда пријатељском?), у различитим ситуацијама и на различитим местима, а он, Павле, и ту је, међу њима, и није ту, понекад је само он са Јанком... али слика у којој су Јанко и Фридрих заједно све је наметљивија, све му је дуже пред очима, а флуидна магла неподношљивих мисли око ње све гушћа, а да при томе ова њему непријатна слика није нимало флуиднија, већ напротив све дречавија, као исцртана дречавим бојама грубим потезима подсетити...

Ове мисли и све ове слике већ су га биле готово потпуно обузеле тако да је и заборавио прави циљ непредвиђеног дреждања у кафани, када из мрачног отвора куће хитрим корацима изиђе Јанко, застаде мало на плочнику оклевајући, а затим брзо крете низ улицу.

Павле се прену, у пролазу и не гледајући тутну келнеру новчаницу за попијено пиће, и журно истрча на улицу. Вече је већ почело да шаље своје наговештаје, претерано дуге сенке, које је поред предмета стварало залазеће сунце, готово се нису одвајале од околних, сунцем обасјаних места. Изашао је баш у тренутку издисаја дана, када вечерња светлост постаје дифузна и магловита, прави контраст јарким тоновима светлости ведрог јесењег дана. Предмети се нису више тако јасно видели, и Павле добро напрегну очи те доле, низ улицу, међу светом који је постајао све бројнији, угледа Јанка који се брзим корацима удаљавао. И Павле убрза корак, и ускоро сустиже Јанка толико да је добро распознавао његову високо подигнуту главу, лепо скројено одело и кишни мантил пребачен нехајно преко руке. Павле је растојање између њих час смањивао час повећавао, у зависности од тога да ли су наилазили на гушће гомиле шетача, или пак на проређене пролазнике у споредним улицама.

Јанко је хитао, видело се да при томе има сасвим одређен циљ, али је то чинио равномерно, не показујући никакву ужурбаност. Ова околност помогла је Павлу да га успешно прати, без опасности да ће га Јанко угледати, тако да је у пустијим деловима града повећавао растојање кријући се иза стубова, на којима су светиљке већ биле упаљене.

При томе постајаше све узнемиренији, са до крајности нестрпљивом радозналошћу. Јанко је ишао незадрживо све даље и даље, кроз сасвим непознате, далеке крајеве града, у којима Павле никада раније није био нити је знао и да постоје, а никада раније не би ни помислио на то да је Јанкова нога икада у њих крочила. Али пријатељ иђаше својим убрзаним и непроменљивим ходом без икаквог оклевања, без застајкивања да би некога упитао за правац, без огледања за уличним натписима на кућама, као да је овај свој пут у непознато до најситнијих детаља претходно брижљиво проучио, на градским картама које му је зла коб подметнула и на њима руком која не трпи опирање унела црвеном бојом крви чудни пут кроз кривудаве уличице најдаље периферије. Као опчињен Јанко је незадрживо ишао по овој невидљивој нити, а за њим Павле, кога Јанко није ни примећивао заборавивши, можда, да овај уопште и постоји.

Овакве и сличне суморне мисли мотале су се по Павловој глави, који се, већ задихан, трудио да не испусти из вида пријатеља, када праћени и ухода избише изненада, изван последњих градских кућа и уџерица, на ледину на којој беху гомиле ђубришта, набачене без икаквог реда, као хумке неких џиновских кртица, и честари различитог корова, смрдљивог или бодљикавог, који као да је пркосио својим одвратним изгледом одвратној околини у коју га је природа бацила да се сналази како зна и уме.

На овом искрзаном ободу периферије града, где се ледина својом кужном кором на појединим местима дубоко увлачила у њу, и где су, опет, групице кућа или чак и усамљене уџерице, као нека предстража града биле бачене на отворен простор ледине, мало је било светлости да одагна тмину сумрака који је све више освајао. Тек понеки стуб ту и тамо, са сијалицама жућкасто-прљаве и слабе светлости, или само понеки осветљен прозор насупрот мрачним рупама оних уџерица чији житељи притиснути сиромаштвом, или потребом да врло рано устају, нису палили светиљке сналазећи се у тмини својих колиба како су знали у умели. Многи су, штедећи, чекали у тмини да мрак сасвим овлада, па да тек онда упале електричне сијалице, гасне лампе или бар само свеће, па да највећом брзином обаве све оне неопходне радње пред одлазак у постељу.

Ово беше веома бедан крај. Далеко на све стране изван града није се видела ниједна блистава пруга светлости, која би говорила да у овај део вароши увире нека већа саобраћајница, доносећи живот, светлост, оно необично пулсирање, посебно испољено у вечерњим часовима, које говори о животу, о покрету и о томе да град није усамљеник на земаљској кори већ има далеких и блиских браћа и сестара, који га нису заборавили и које он није заборавио.

Ништа од свега тога, само слабо светлуцање ту и тамо, као кратки издисаји самртника, само разбацане уџерице у својим нејасним обрисима сумрака сличне осушеним краставим деловима кужне ледине, само боце и ђубришта, прљави поточићи без покрета, као умртвљени својом густом течношћу, неодлучни у свом самосазнању што су, да ли заиста потоци или пак баре, једино прљавштина и неред ствари поремећених људима који су се ту населили само зато што нису могли на неком другом, богатијем и лепшем месту. Нигде стаза ни пута, већ само чудан мозаик неких повишених делова ђубришта, на које би било опасно или бар одвратно ставити ногу, и тврдих делова ледине између њих, који као да су набијани вековима неким оријашким маљем, на којима су ипак расли необични тврдокорни корови, неосетљиви чак ни на свакодневно гажење.

Можда је овај крај за време дана био ведрији, можда се на ледини разлегала раздрагана вика голишавих малишана, способних да и најсуморнијем месту удахну животну радост, а на ђубришту пословале трудољубиве кокошке избацујући масне црве гомили жутих пилића, можда су се одвијали и ратнички турнири ратоборних петлова, али је сада у ноћној тмини све изгледало до крајности бедно и опасно.

Туробно расположење Павлово достиже у овом суморном амбијенту врхунац, а његова нејасна стрепња поприми облик панике када се Јанко, без икаквог оклевања, упути истом брзином изван последњих кућа кроз лавиринт ђубришних хумки. Небо је било ведро, али ниско лебдећи месец, који тек што беше изашао изнад хоризонта, није био у стању да боље осветли неравну површину. Само врхови ђубришних хумки и њихове стране окренуте месецу беху обасјане бледом светлошћу, а супротне стране и простори између хумки беху у потпуном мраку. Предео изгледаше сабластан, а Јанко се поче пред Павловим очима час губити час појављивати, у зависности од тога како је упадао у сенке и из њих потом излазио на просторе у које продираху месечеви зраци. Павле се уплаши да ће га сасвим изгубити, и ова практична бојазан готово сасвим потисну страх који га беше обузео у овој стравичној пустари, и који се беше све више појачавао пред мучним питањем ради каквог је то разлога Јанко кренуо овако упорно у ову непривлачну туђину. У Павловом сазнању све се више учвршћивала мисао да постоји нешто кобно као узрок оваквом Јанковом понашању, можда његово изненадно лудило или можда још и нешто горе, али сада, спотичући се између хумки, он све то несвесно одбаци напињући се свим силама да му пријатељ коначно не би измакао.

После извесног времена, које му се чинило бескрајно дуго, и у коме је губећи дах стотину пута поновио да даље више не може, угледа пред собом готово потпуно раван терен, на који Јанко најзад изби појављујући се између последњих ђубришних хумки.

Павле виде да је то пространа обала речног рукавца, који се, удаљен стотинак метара, светлуцао под месечевим зрацима. Он застаде, јер раван терен и већ сасвим јасна светлост месеца, створише опасност да га Јанко открије. Чекао је зато да пријатељ што више измакне, не бојећи се сада да ће га изгубити.

Предео у коме се пријатељи нађоше представљао је пешчану речну обалу, која се од последњих ђубришних хумки благим нагибом уздизала ка реци. На њој беше мноштво врбовог дрвећа и пањева, раштрканих појединачних примерцима или у мањим групицама. Ове врбе беху најразличитијих облика и често сасвим фантастичне; могло се помислити да се јадно дрвеће својим чудним и у ноћи стравичним облицима брани од дивљих становника приградског насеља, који су се због своје немаштине окомили на непомичне житеље пешчане обале, секући за огреб и друге потребе гране или читава стабла врбовог дрвећа. Али су бедни остаци некада густе врбове шуме јасно говорили да горосече нису ни за тренутак устукнуле пред чудним и застрашујућим облицима грана, које су врбе својим бујним ткивима стварале на повређеним местима. Неке беху као чупави папуанци са облом круном од безбројних ситних грана на врху једноставног стабла, док су друге подсећале на подбочене људске прилике чији удови штрче на све стране, али је глава једним оштрим замахом сечива одрубљена за увек; понеко стабло као да је стајало на већем броју штуластих ногу, јер су поплавне воде на тим местима однеле песак око њих и обнажиле гранати корен; било је и таквих чије је кратко и дебело стабло подсећало на брадатог, свог избораног и оронулог старца, због густих сплетова кончастих адвентивних корена који су висили у доњем делу стабла све до самог песка.

Јанко је ишао још неко време кроз проређени врбак, а затим седе на један врбов пањ, окренувши се лицем ка реци. Искористивши ову повољну прилику, Павле је настојао да се што више приближи пријатељу; као какав индијански ухода примицао се опрезно све ближе, заклањао се између врба, све док није успео да се смести иза једне велике врбе, у непосредној близини пања који је Јанко изабрао да на њему чека своју судбину.

Јер он заиста нешто чекаше, то је Павле видео по напрегнутом ставу читавог његовог тела, по нервозним покретима којима је пушио тек упаљену цигарету... Павлу тек сада постаде јасно колико је његова опрезност била оправдана, јер Јанко напрегнуто чекаше нешто или некога, и једини разлог што је Павлово шуњање имало успеха била је околност што је Јанко то очекивао из неког другог правца, а не из оног из кога је сам дошао. Постојаност којом је ишао кроз град као да га беше напустила, упорност којом се пробијао између ђубришних хумки кужне периферије као да беше ишчезла. Повремени трзаји читавог његовог тела као да показиваху посматрачу, сакривеном иза квргаве врбе, да је сталоженост којом се Јанко пробијао кроз сплетове градских уличица и која је пре личила на брзу шетњу спортиста расположеног да свој организам крепи напорним шетњама у јесење вечери него на неодложно хитање ка непознатом, само привидна, а да је једино стварна само устрептала, нервозна жеља да се нека страшна тегоба скине са душе, што пре и на ма који начин. Међутим, ово је била само краткотрајна криза, јер се убрзо Јанко сасвим умири седећи на своме пању непомично као какав антички кип.

И док је Павле, сакривен у сенци старе врбе, све више дрхтао од страхотног нестрпљења, Јанко је сада непомично седео и седео, као помирен са протицањем времена без краја, палећи с времена на време цигарету коју је бацао тек пошто би му кратки пикавац готово опржио прсте. Само једном погледа у сат, више нехајно него са неком нарочитом потребом, као да је, Павлу је бар тако изгледало, био уверен да га оно што очекује није мимоишло, да је стигао довољно рано да не пропусти коначно решење онога од чега зависи и читава његова будућност.

Пренувши се за тренутак из напете пажње којом је посматрао пријатеља, Павле виде да је бледа месечева светлост достигла кулминацију, и да све што је у њој окупано, мирни рукавац реке, песак којим је она засула своје обале, усамљене врбе и згрчена прилика човека који је седео на пању, изгледа сабласно у својој тишини. Ни један звук да поремети мир овог предела, само тишина готово неподношљива, као да је месец шаљући на Земљу своје зраке донео са њима и нешто од своје аветињске тишине која вечно влада његовим мртвим пространством. То је оно време када месец и Земља постају једно, они ретки моменти у којима се ове две усамљене честице сећају свога заједничког живота, тренуци када све што је живо престаје за тренутак да живи, а остаје само бледа светлост којом љубавник грли одбеглу љубавницу, нежно је милујући као дахом који прелази по уздрхталој кожи.

И наједном, у тој тешкој тишини, готово громогласно и стравично одјекнуше слаби звуци нечијих корачаја, тамо доле низ реку, у сенци низова врба које су се над њу наднеле. Неко је долазио, и како се тај неко приближавао његови корачаји беху све слабији, све природнији; оба се пријатеља тргоше, прекинути у ко зна каквим мислима, и погледаше ка нејасној прилици која поред реке промицаше између врба. Јанко се усправи, учини један насртљив корак према придошлици, и Павле се уплаши да ће се удаљити од места на коме је сам заузео овако погодну бусију. Али пријатељ остаде ту, и Павле на његовом лицу виде један чудан израз, неку крајњу одлучност, необичну тврдоћу стиснутих усана, оштар и туђ поглед, нека груба маска на лицу, коју Павле на Јанку раније никада није видео.

Прилика која малочас тако грубо наруши мртву тишину месечеве светлости, а која сада корачаше по меком песку сасвим лако и готово нечујно, беше се већ готово сасвим приближила, и Павле угледа потпуно јасно гротескну прилику обучену у кожне чакшире, повијен стас и криве ноге, дугачке руке у рукавицама, мараму око кратког врата и главу под дубоко натученим шеширом.

Пренемажући се од прељубазног кревељења, све више ширећи руке – као приспели путници који горе од нестрпљења да падну у загрљај својим милим и драгим, Фридрих се готово подскакујући приближавао Јанку, дотакавши најзад и шешир у знак поздрава. Он пружи руку Јанку пожелевши му добро вече, али овај остаде непомичан, као да није ни приметио пружену руку, и рече пригушено, устрепталим гласом, тако да га је Павле једва чуо: "Дајте писмо!".

– О, господине Јанко! – као зачуђено узвикну Фридрих – па зар да ме дочекате без икакве добродошлице? Ја мислим да овај мали посао између нас не би требало да квари наше пријатељство! Посао је посао, а Ви ништа не губите, само добијате, а ја сам тај који би, можда, требало да се жали!".

– Идите к врагу са тим Вашим пренемагањем – обрецну се Јанко – Кажем Вам, дајте писмо, па да свршимо ову проклету ствар!

– У реду, у реду, господине Јанко, само без љутње, заиста нисте у праву што са мном тако поступате, док сам ја веома пажљив према Вама... а моја наклоност према Вама довољно се потврђује и тиме што сам препешачио толике километре само да бих се са Вама нашао... и да бих Вам предао нешто што ће без сумње, то не можете порицати, за Вас бити најлепши поклон.

– Ха! Та нећете ваљда рећи да сам ја захтевао да се састанемо толико далеко изван града! То је била Ваша идеја, не моја... Ви сте желели да одемо што даље, у што пустији крај! А по мени, могли смо ово свршити и у било којој градској кафани. Него, оставимо то сада и свршимо ово због чега смо и дошли. Дајте писмо, ако сте га уопште и донели. – Јанко је, очигледно, с муком сузбијао нестрпљење, и Павлу се учини, неку притајену одвратност према читавој овој ситуацији. У Фридриха уопште није ни гледао, иако се њему обраћао, већ некуда поред њега. Говорио је сада сасвим гласно, гласом којим као да је потискивао љутњу која је хтела да избије кроз грло, праћено псовкама и клетвама. Павле виде да му усне чудно подрхтавају, а да рукама чини нервозне покрете низ тело.

То је свакако видео и Фридрих, који најзад престаде да се љубазно осмехује и њише напред и назад, као да се клања пред саговорником, да трља руке гладећи своје љубазне речи. Његово лице доби незаинтересован израз, готово послован, као да се помирио са Јанковом неразумношћу и одбијањем.

– Па добро, добро, – рече Фридрих отежући, скоро као да је увређен. – Писмо је ту, ја сам човек од речи, али шта ми Ви доносите? Волео бих да сте и Ви од речи као што сам то ја!

Фридрих извуче из унутрашњег џепа свога капута један пресавијен лист хартије, комад изгужваног, прљавог и пожутелог папира, али га из руку није испуштао већ га је држао приљубљеног уз груди, пошто је њиме неколико пута махнуо пред Јанковим очима.

Јанко је, очигледно, све теже савладавао узбуђење, његови покрети беху све нервознији. Укочена погледа гледао је у хартију на Фридриховим грудима, и Павле се питао какве страхотне мисли могу садржавати исписани ретци на овој пожутелој основи, каква је вредност у њима да се Јанко због њих састаје са овим одвратним типом тако далеко од сваког људског бића, у потпуној пустоши ноћног предела крај реке, где су сведоци само непомичне унакажене врбе и неосетљива зрнца песка.

Јанко, на сумњичаво Фридрихово питање "... али шта ми Ви доносите?", извади из џепа један свежањ хартије, отвори га и показа Фридриху, неколико филателистичких коверата, неколико блокова и прегршт марака... Он их ћутећи пружи Фридриху, и Павле са запрепашћењем виде да су то скупоцене марке пропале афричке државице, изванредна филателистичка вредност коју у таквој потпуности вероватно нико у свету није поседовао... Афричке марке Бушмафарске републике, до којих је Јанку толико стао, његов понос и највеће благо, нешто што не би дао ни своме најбољем пријатељу, ни њему, Павлу, ни за љубав ни за било коју другу серију најређих марака. А сада, Павле је гледао не верујући како, у нестварном месечевом пределу, ово благо прелази у Фридрихове руке, како постаје својина те протуве и бедника, који није чак ни неки најобичнији филателиста, и то за прљави комад хартије! Павлово запрепашћење постајало је све веће, а одговор на питање каква је вредност тог пожутелог папира све даљи и нејаснији.

Јанко је једном руком држао марке, а другу је испружио, у грозничавом тражењу, за папиром који Фридрих још увек држаше припијено уз груди.

– Полако, полако, господине Јанко – рече Фридрих. – Да видимо да ли су заиста то те марке! Не кажем ништа, али не бих желео да будем обманут! Ја се слабо у то разумем, а при оваквој светлости тешко је и видети на брзину шта човек добија. Он је при томе истезао свој кратки врат колико је год више могао, дрхтавом руком стезао је пружене марке које Јанко још увек није испуштао, а избељене очи у напетој пажњи нису могле скрити злуради осмех који му се појавио на уснама.

– Па погледајте, – цикну Јанко бесно – гледајте и знајте да постајете власник драгоцености које нисте достојни! Гледајте и уверите се, Ви подли створе! Код мене нема слабих ствари, а ова је најдрагоценија! Гледајте марке, осигурајте се, проверите, ја се не буним! Али, погледајте и како изгледа човек који прескупо плаћа своје некадашње грехе и који нема снаге да једним ударцем згроми неправду, који нема снаге да се изложи понижењу које би затим уследило... Носите ове марке, сада су ваше, а мени дајте моју срамоту, и носите се к врагу са тим Вашим уценама и пренемагањима!

– Полако, господине Јанко, само без вређања. Ја сам према Вама сасвим пристојан, а посао је посао. Не тражим ништа од Вас а да не платим. Узимам Ваше марке, и плаћам их овом хартијом, а њену вредност Ви већ и сами знате.

Фридрих пружи писмо, које Јанко грчевито зграби и не гледајући стрпа га у џеп, а узе марке, погледа их при бледој светлости месеца неколико тренутака, стави их у коверат, а затим дубоко у недра.

Оног тренутка у коме Фридрихови прсти узеше драгоцену серију, у Јанку дао да се нешто сломи, његове усне задрхташе и Павле виде да овај снажни човек само што не бризну у плач. Готово исто тако било је и њему, као да откидају део његовог тела, као да каква сурова рука дубоко забија оштар нож све до самог срца.

Али то трајаше сао један трен. Јанко се опет усправи у читавом свом чврстом стасу, одлучним покретом закопча капут, узе преко руке мантил који је оставио на пању, и беше спреман да пође.

Фридрих је био такође спреман, и он учини један корак ка Јанку, пружајући руку да се поздрави.

– Па, до скорог виђења, – рече он навлачећи опет на своје лице прељубазан осмех, који ипак није могао да потпуно прекрије злурадост која се задржала у угловима његових усана и нешто злобно у изразу очију.

– Надам се да остајемо и даље пријатељи, нарочито после овако успешно обављеног посла... који је на корист и Вама и мени – инсистираше Фридрих и даље. – Верујем да ћемо ми и у будуће сарађивати, љутње не би биле добре. А и зашто да се љутимо? Треба живети и дати другоме да живи, то је моја девиза!

Све тако наклапајући без везе, Фридрих је поскакивао за Јанком, који је, још увек окренут према њему, показивао очигледну намеру да што пре оде са овога места.

– Слушајте, Ви, Фридриче! – рече он одлучним гласом, први пут у току ове ноћи ословивши овога по имену. – Кажем Вам, доста ми је Вашег лакрдијања. Добили сте оно што сте желели, и сада одлазите! Ја сам дао оно што сам морао, и немам више разлога да овде са Вама стојим. И немојте ми се више појављивати пред очима са било каквим захтевима. Клоните ме се што више можете, биће боље за обојицу. Не желим више никаквог додира са Вама, то нека Вам буде јасно! Ако се у будуће усудите да ми са нечим и даље досађујете, нећу више имати никаквих обзира!

– Ха! Ви као да ми претите! – узвикну злобно Фридрих. – То ми је награда, за доброту добијам претње. Само, немојте бити тако силни, може Вам Фридрих још и затребати. Немојте ме презирати, то ја Вама кажем! Немојте мислити да је све свршено само зато што сте добили натраг своје писмо, и да можете са мном сада тако поступати. Нисте Ви још са мном готови, боље би било да сте мало финији самном, и ако ме презирете.

– А ко Вам каже да мислим да је све свршено? – цикну избезумљено Јанко. Он се окрете и пође према Фридриху који изазивачки стајаше за њим, али сада ипак устукну корак назад.

– Ништа није свршено, ти подли уцењивачу! Ухватићу ја тебе у ступицу, па кад-тад! Зар мислиш да ће твоја подлост остати некажњена? Не, то се неће десити, ја ти то тврдим! Овога пута добио си игру, али ћеш и ти учинити неку грешку, и тад ћу те шчепати! Полако, имам ја времена, а и стрпљења. Ово ти неће бити заборављено!

Јанко је викао као избезумљен, бес му је гушио речи, и оне су излазиле из његових запенушаних уста деформисане и неартикулисане... Све оно што је спутавао у себи данима, сво огорчење које је данима угушивао дубоко у себи, и најзад кулминација беса који га ове ноћи беше спопао дајући део себе, провалише сада орканском силином... Оно што није мислио да каже, оно што је желео да задржи у себи и да на томе стрпљиво гради тајну освету, незадрживо се сада проломило Фридриховим изазивањем.

– Дакле тако, Ви и даље претите! – узвикну Фридрих док му злоба преплави лице. – Претите, мислите да Вама нико не може ништа, верујете да сте краљ Канцеларије, и да господин Перак када сте Ви у питању ни у шта не зарезује малог, бедног Фридриха. Варате се господине, горко се варате, то Вам ја гарантујем! Нећете моје пријатељство, имаћете моју мржњу! Праведну мржњу господине, јер сте ме увредили! Овде само Ваше извињење може поправити ствар. И ја га очекујем, господине!

– Ама шта наприча, човече! – Јанко се грохотом насмеја, док му из очију избијаху љутите искре огорчења. – Да ти се можда зато извиним што си ме на најподлији начин уценио и опљачкао? Никад! Напротив, кажем ти стићи ће те казна, ма кад! Твоја одвратна прилика треба да већ једном нестане из нашег друштва, и ја се нећу двоумити да те згазим као каквог смрдљивог инсекта, и то ћу и учинити при првој твојој гадости!

Рекавши то, Јанко хтеде да се даљи, али при његовим последњим речима талас непојмљиве зобе преплави Фридрихову прику из његових најдубљих понора, његово лице постаде зелено и искежених зуба сасвим се деформиса. Невероватно хитрим покретом дугачких руку он до краја повуче рајфершлус на својим кожним панталонама, ногавице спадоше низ мршаве, квргаве, снажне и чланковите ноге, а између њих указа се одвратна шкорпионска бодља, која се бесно увијала на дугачком чланковитом репу који му избијаше из задњег дела тела!

Са дивљим криком Фридрих се муњевито баци на ужаснутог Јанка, и док га је челичним рукама стезао око врата, отровном бодљом распори му стомак.

Слеђен од ужаса, Павле виде како се у распорену утробу пријатеља убризгава шкорпионском бодљом зелена отровна течност у незадрживим млазевима, како се Фридрих попео на Јанка држећи га чврсто свим својим удовима, забијајући му истовремено оштре зубе међу очи!

Јанко паде као покошен, заједно са својим убицом који и даље остаде на њему, који га никако није пуштао, док је отровна бодља и даље вршила свој крвави посао. Отровна течност већ испуни распорену утробу и поче се преливати преко њених дрхтавих ивица, зелени плод ужаса злобе коју је ово одвратно биће носило у себи...

Јанко већ више није давао знака живота. Лежао је непомичан на сивом песку, који се око њега зачас обоји црвеним и зеленим пегама, са безбројним нијансама које су давале помешане ове две боје, боја живота и боја смрти. Лежао је без достојанства, без снаге и лепоте, готово рашчеречен, искежених устију и исколачених очију, понижен до краја.

Фридрих га остави! Једно време га је гледао са истим оним злурадим осмехом којим му је и марке узео, са подсмехом и мржњом.

А затим, неки животињски страх се пробуди у њему, он се унезверено поче освртати око себе, и Павле у том тренутку премре од страха, увлачећи се дубоко у сенку врбе.

Освестивши се, Фридрих брзо навуче кожне панталоне, закопча их рајсфершлусом, те тако и од месеца сакри у кожне чакшире своју одвратну тајну. Радећи брзо као да му је ватра за петама, он скупи непомично тело у кишни мантил, пазећи при томе да се што мање окрвави, подиже га преко рамена необичном снагом и са лакоћом га однесе до речне обале.

Као у полусну Павле је гледао сабластан призор у коме је мртвог човека носило кривоного чудовиште... јасно је видео, спрам сребрнасте речне површине, како Фридрих облачи мртвом Јанку мантил, како му разваљену утробу пуни камењем које је река оставила крај свога пута, а затим сву ту мешавину људског меса и камења везује у кишни мантил као балу безвредног сена.

Свршивши свој гнусни посао Фридрих дограби овај смотуљак, подиже га високо изнад главе и напињући се из све своје животињске снаге баци га далеко према средини реке. Ударивши тупо о мирну површину воде тело истера из ње високе млазеве. Пре него што ће занавек прогутати Јанка, вода се око његовог леша за тренутак узбурка, а затим га прогута док се над њим склопише тешки речни токови. Река је потом и даље текла на исти начин, као да је остала потпуно равнодушна према свом саучесништву у гнусном злочину. Кријући трагове злодела које је на њеним обалама починио овај нечовечни створ, река је стално долазила и одлазила и стално била ту, неухватљива у својим тајнама које је од памтивека крила.

Фридрих се саже над воду, и помажући се песком опра све крваве мрље које су се понегде на његовој одећи задржале. Потом за тренутак остаде стојећи на обали, као да је проверавао може ли месечева светлост осушити влажна места на њему, а затим се врати ка месту на коме је песак већ сасвим упио црвену и зелену течност.

Он снажним ударцима ногу поче да растура овај песак на све стране, да га меша са другим, неупрљаним песком у близини, и најзад читава издајничка маса крви и отрова би изгубљена у милијардама зрнастих честица, атомизирана ударцима ногу и апсорбована у додиру са ситним честицама ове растресите подлоге.

Свршивши најзад овај посао, који га је, бар се Павлу тако чинило, необично забављао, Фридрих за тренутак застаде, погледа свуда око себе, а затим брзо оде удаљујући се низ реку хитрим, скакутавим корацима, који као да су говорили о злобној усхићености којом је Фридрих био испуњен, задовољан успехом свога поноћног подухвата.

Павле га виде како се све више удаљује између ретких врба, како поскакује и као да се кикотом подсмехује, како с времена на време застајкује и оптрчава око врба или око самог себе обузет нападима злобне радости, и да се најзад као сенка сасвим губи у даљини приземне тмине.

Све се изгуби и нестаде, Јанко, његова крв, Фридрих, згужвано писмо, зелена боја отровне течности, крици побеснелих прика у ноћи... Остадоше само врбе, пешчана обала и светлуцава река у бледој месечевој светлости, као мртве кулисе што непомично остају на слабо осветљеној позорници после снажне драме у којој су се орили гласови узбуђених глумаца...

А међу врбама, шћућурен, укрућен и непомичан услед преживелог ужаса, остаде само један гледалац, једини сведок јединствене представе у којој један од њених учесника више никада неће играти...

Павле је као изгубљен стајао уз своју врбу, празан и до краја ошамућен, без воље и потребе да се покрене, без икаквих мисли и осећања, осим потмулог страха због сазнања да ће о свему ипак морати да мисли, много, дуго и интензивно, да ће морати да нешто уради, да ће га од сада па до века непрестано нешто или неко подсећати на ову драму чији је невољни сведок и сам био.

Потпуно отупелих чула буљио је празним очима предасе, гледајући у ништа, и не помишљајући да да себи одговора на безброј мучних питања која су као одвратни црви почели да све више гамижу његовим мозгом, извлачећи се испод најтамнијих дубина његове подсвести.

Месец се све више клонио ка своме заходу, од једне лопте набијене сребрнастим соком светлости постајао је све више танки, прозрачни котур флиспапира, који ће и најслабији дашак јутарњег ветра моћи да лако одува са небеског свода.

Долазило је у освиту зоре до чудесне и човеку, који је пробдео ноћ, увек тужне смене различитих светлости ноћи и дана, при чему један исти предео почиње да навлачи сасвим друго лице.

Крај реке одједном постаде хладно, и Паве се прену из обамрлости, захваћен дахом оштрог ветра који низ реку промаче између врба. Он се зимљиво стресе, и окренувши се око себе збуњен, спази да је постало мрачније мада је дан на истоку наговештавао свој долазак. Светлост невидљивог сунца била је довољна да са небеског свога одагна месечев лик, изгубљен и сасвим нејасан у дубини пространства, али је била истовремено још увек немоћна да осветли површину Земље. Она је била готово потпуно у тами, а одмах изнад ње атмосфера беше већ сасвим видљива, осветљена дифузном светлошћу небеског свога.

Све више дрхтећи од хладноће, Павле поче да трчи ка хумкама које су се у даљини назирале, захваћен страхом да ће га светлост дана затећи на овом ужасном и опасном месту, бојећи се да га светлост дана не затекне на градским улицама. Трчао је докле год је могао, а затим, задихан и сав у зноју, пробијао се брзим тетуравим ходом кроз ђубришне хумке, запињао је о њихове ивице, саплитао се о коровске стабљике и падао рукама и лицем у боце и чкаљ, или је копао рукама и носом по растреситој маси ђубрета... Али он на то није уопште обраћао пажњу, није чак тога ни био свестан, прогоњен само једним нагоном, једном жељом, једном потребом, да буде што даље од реке, да буде што ближе својој кући, да никако никога не сретне на овоме своме повратку из ноћи.

Понегде се из дворишта расутих по периферији разлегало певање петлова, тако стварно, тако присно, и оно Павлу као да је давало подстицај да брже корача низ прљаве уличице предграђа, да понеке од њих пређе, трчећи, у једном даху.

У граду као да беше мрачније него изван њега, као да су високи блокови зграда штитили ноћ од светлости дана, као да су јој давали могућност да још за неки тренутак продужи свој кратки живот.

На улицама још увек је било скоро сасвим пусто, тек понеки пролазник ту и тамо, какав раноранилац који хита за својим послом, или каква ноћна птица која се из мрачних кафанских рупа враћа кући сасвим натопљена алкохолом.

Свакако да су и Павла могли сматрати једном од таквих ноћних птица, али његова жустрина којом је грабио низ улице оштро одудараше од лењог и кривудавог вучења пијанаца. Неки од ретких пролазника радознало су загледали његову избезумљену прилику, прљаво одело у нереду, укочен поглед и чудно трчање којим је ходао. Али га нико ништа не запита, нико га не заустави, јер су управо рани јутарњи часови оно време када се на улицама сасвим лако и често могу видети најнеобичније ствари и најчудније особе.

Најзад, прешавши у пакленом темпу неколико километара пута, Павле се нађе пред вратима куће у којој је становао и чији сви прозори беху још увек у потпуном мраку. Он брзо откључа лазна врата, нечујно се попе уз степениште, и као лопов, пазећи да не направи ни најмањи звук, ушуња се у свој стан.

За собом одмах закључа врата, скиде са одвратношћу одело које је смрдело на ђубре и мочварна испарења, и не палећи светлост леже у кревет покривши се јорганом све до очију. А тешке и узбудљиве мисли нагрнуше, као чопор дивљих паса, на његово изморено тело и клонули дух.

Павлове мисли и осећања били су сада, када је уморно тело нашло одмора, врло узбуркани, помаљали су се, као какав џиновски талас над хоризонтом, све више и више. При томе, једно је за њега било важно – мислио је Павле и осећао свим својим бићем, једино од свега најзначајније, сада само то и ништа више, то да нико не сазна за овај ноћашњи излазак... Ако га неко буде питао, мислио је даље, рећи ће да се са посла рано вратио кући, управо у оно време када су сви напустили станове а нико се у њих још не враћа, и када га је мало ко и могао видети; рећи ће да се разболео, да зато није ни могао отићи до Јанка, и да не зна ништа о томе шта је са њим (наравно, само ако га буду питали о Јанку); стално је још од суботњег поподнева био у кревету, читаве ноћи, затим читаве недеље... нигде неће ни излазити... али, можда ће морати да се у понедељак појави у канцеларији... јер прописи су строги, врло строги... Али до понедељка нигде га неће напољу бити, нити га је било још од суботњег поподнева, тако ће рећи ако га буду питали, ако га буду питали, само ако га буду питали... изненада се опасно разболео, те је још од суботе морао у кревет. Да, то је најбоља прича коју може испричати и коју ће и испричати, па чак и није само прича јер је заиста болестан и неће до понедељка нигде излазити ни за живу главу, а ко га је у суботу по подне и ноћас могао видети, и ко зна да је у суботу по подне и ноћас био напољу? То нико не може знати, сигурно је да то нико не зна, јер је од свега најважније да та тајна остане и даље тајна...

Павле је био у необичном физичком и душевном стању, осећао је само страшну грозницу и страх, дрхтао је као прут и цвокотао је зубима под дебелим јорганом, сав малаксао, без мало снаге и готово без живота и мислио је само једно, у безброј понављања, да нико никуда не сме излазити, да ничим не сме одати своје присуство страшном догађају. Али о том догађају он уопште није мислио, ни на то шта се догодило пријатељу, то је све било далеко од њега, потиснуто у најдубље поноре подсвести. Телесна малаксалост и мучење грозницом, као и страшан душевни удар који је доживео на месечевој ледини, потпуно су га онеспособили да о страшном догађају било шта премишља. Једино је остала животињска тежња за самоодржање, која се испољавала у очајничкој одлуци да се повуче што дубље у себе, да све заборави, да се одвоји од свега што се десило, да крајњим напором свести увери и самог себе да је заиста још од суботе овако болестан, да никуда није излазио и да са ничим нема везе...

У оваквој грозници тела и духа све више је тонуо у неко неодређено стање, а пошто га је грозница под топлим јорганом полако напуштала тонуо је све дубље у дубок сан без снова, уточиште за које се природа побринула да пружи слабашној људској души и тренуцима када телу нестаје снаге а ум почиње да луди.

За Павла време као да више није постојало. Дубоки сан га је потпуно одвојио од свега што се ван њега кретало, па зато упорно лупање на вратима и дозивање неког гласа беху за њега у почетку само слабашни шумови у некаквој бескрајној удаљености. Најзад, пошто то лупање и тај глас никако нису престајали, Павле се прену из сна као у бунилу, унезверен и пометен, са тешким питањем које га је мучило: шта је све то, где се налази, шта се то са њим дешава, и ко је он сам.

Павле најзад угледа, пред очима које су се разбистравале, своју собу у којој су продирали зраци већ високог подневног сунца, и разабра глас старе газдарице која га је дозивала и лупала на врата, сада већ из све снаге. "Госпо'н Павле, госпо'н Павле", викаше она, – "јесте ли ту, јавите се већ једном, шта је забога с Вама, је ли Вам добро?" Пред Павловим очима наједном изађе слика месечеве долине и грозног призора, он се у магновењу свега сети, и истовремено и одлуке да заувек у себи дубоко покопа све што је видео, да сакрије од сваког да ишта о томе зна, да сакрије своју страшну тајну и од самог себе, да заборави све, да уништи свако сећање... Лупање на вратима и гласни газдаричини узвици се поновише и Павле се инстинктивно завуче још дубље под јорган, с неодређеном намером да се одазове. Али му одмах паде на памет да је уствари баш добро да га газдарица види у оваквом стању, болесног, да је добро да баш њој првој исприча причу коју је смислио о болести кога га је оборила у кревет још у суботу.

Павле се најпре одазва, а затим, огрнувши се претходно домаћом хаљином, отвори врата и пусти старицу у собу.

– Господе боже, па нашта Ви то личите, – узвикну старица угледавши пред собом модро, поднадуло и прљаво Павлово лице, разбарушену косу, јадника који се сав скупио, погурио и готово смањио. – Па Ви сте болесни, Вама није добро, – рече она држећи Павла за руке и пипајући му чело.

– Да, да, није ми добро, – живахно прихвати Павле. – Болестан сам, још од јуче, чим сам дошао са посла одмах сам легао, никуда нисам излазио, стално сам ту, нека грозница, ђаво да га носи, не знам ни сам од чега је то, тако изненада... – муцао је Павле затварајући врата за њом и бацајући се изнемогло поново у кревет.

– Па Ви нисте при себи, зашто ми нисте јавили, да Вам нешто спремим и да Вам помогнем, да позовем лекара, могли сте овако сами и умрети до сада... А ја се питам шта је са Вама, нико Вас није видео да излазите, ни ја, а то ми је било чудно јер знам да сте увек ревносни с тим Вашим клубом...

– Да, да, нико не није могао видети, – ужурбано прихвати Павле – рекао сам Вам да никуда нисам излазио, одмах сам легао, још у суботу, осећао сам се страшно слабо. А лекара никако немојте звати, сада ми је већ боље, ја лекаре не волим, само гњаве, уосталом никада нисам био озбиљно болестан... брзо ће ово проћи, сигуран сам, ваљда неки назеб, или тако нешто, не, не, лекара, молим Вас, не треба звати.

– Како хоћете, али нешто морате узети... Спремићу Вам топао чај, а и неке прашкове треба да попијете... а ко немате ја ћу Вам дати. Одмах ћу Вам све то донети, чим скувам чај, а затим треба да нешто и поједете, макар топлу супицу. Донећу Вам после и то, биће и за Вас и за мене, ништа не брините. Али ако Вам не буде боље, лекар се мора звати, ту нема шале, и ја ћу га звати па макар се Ви и бунили.

– Добро, донесите ми све што хоћете, а аспирине и сам имам. Биће ми боље, видећете... до ђавола с лекаром, мени сигурно неће бити потребан.

Убрзо затим старица донесе врео чај који Павле са уживањем попи, заједно са прашковима; топлу супу и двопек, које му је газдарица потом такође донела, појео је готово халапљиво, што је старица протумачила као знак побољшања његовог здравља.

– Сада се Ви одмарајте, а ја ћу Вам доцније донети нешто за ручак, биће брзо готово, треба да се окрепите и ојачате, па Ви скоро два дана ништа нисте јели, – рече она.

Покупивши шољу и чајник, тањир, кашику и котарицу за хлеб, газдарица напусти Павла и оде да спрема нешто за јело. Павле остаде сам са својим мислима.

Вишечасовни дубок сан, грозница која беше уствари напор организма да савлада прехладу и душевну обамрлост, топао чај и прашкови, јака супа и двопек, најзад помисао на вечеру коју је прижељкивао пробуђеним апетитом, учинише да се Павлово болесно стање тела и духа за тренутак потисне. Животињски страх, одбрамбени праисконски инстинкти, сужена свест његовог духа, који су после ноћног доживљаја потпуно овладали њиме, почеше да уступају место рационалнијој делатности његовог ума. Док је раније само осећао и дрхтао од неподношљиве стрепње, а једина мисао била да прикрије од сваког своје присуство на месечевој ледини, сада је почео и да размишља, мада још увек обузет великим страхом.

Ово размишљање о догађају коме је био неми сведок, овај аналитички рад ума да рашчлани све ступњеве онога што је доживео, поразише га већ у самом почетку. Он виде да је догађај дао одговор на многа питања која су га раније мучила, али да истовремено откривају још веће тајне у чије дубине вероватно никада неће моћи да проникне.

"Дакле, у томе је ствар!" – било је прво што Павле помисли згранут и запрепашћен.

Све оно што их је потајно мучило у вези са Фридрихом, чудна одбојност коју су осећали према њему, сада је добило неочекивано објашњење. "Па, Фридрих и није човек, већ шкорпион, одвратно и опасно створење" – размишљао је Павле, "чудно нељудско биће које се притајило међу нама". – Њему изађоше пред очи многобројни призори, чудно, улагивачко али и претеће понашање Фридриха, његова похлепа и бескрупулозност, неосетљивост за њихове свакидашње радости и жалости, ситна задовољства и забаве, потпуно одсуство карактера и свагдашња спремност за ситне и крупне подвале. Да, ничега у том створењу бије било човечног, ничега топлог и људског, већ напротив само нека стална хладноћа која је из њега избијала чак и када је био најљубазнији. Да, да, то је оно, та ледена хладноћа у његовим увек укоченим очима које нису знале за осмех, то је оно, сада је Павле то поуздано схватио, што их је све толико од Фридриха одбијало. Павле се сети како је бездушно од гладних, усамљених и болесних стараца куповао за бесцење њихове збирке, које су им биле као унучићи и можда једина утеха у тегобним старачким данима; како је, исто тако не двоумећи се ни мало, узимао и последњу пару од болесно страсних сакупљача, набијајући без мере цену оним серијама које су ти страсници неиздржљиво желели да имају; како је прогањао, кињио и претио, горе него Шајлок, оне који су имали ту несрећу да се код њега задуже за већу суму новца. Да, искоришћавао је људске страсти и невољу ни мало не хајећи што некога доводи до просјачког штапа, до старачког огорчења без наде, до дечачких суза од мука код оних наивних дечака који су му своје право благо поверили на процену. Да, није се либио да уцењује, прети, искоришћује, без срама и стида, више пута истериван из Клуба због неморала, па опет враћан када досади понизним преклињањима и мољакањима. Па затим његово држање према колегама, у Канцеларији, претерана и неоправдана ревност контролора, "откуцавање" г. Пераку и због најбезначајнијег пропуста, тиха тиранија са уздигнутог постоља сваког боговетног дана, дискретно опомињање уздигнутим прстом пред устима (аи свакако на такав начин да г. Перак то примети), свакога онога ко би за тренутак подигао очи са стола, ко би за тренутак зевнуо, ко би се без икакве зле намере осмехнуо колеги са чијим погледом би му се очи случајно среле.

Да, био је неподношљив не само због сталног тужакања, опомињања, постојаног тиранисања око малих ствари, па чак не ни само због тежих интрига које је спроводио код г. Перака (о чему су само наслућивали јер је г. Перак, рачунџијски, чувао свога уходу и гонича, али што је било потврђивано немилим последицама по неког злосрећника који би примио мање на каси, или био кажњен укором, прековременим радом или чак био и најурен из службе без икаквог пардона), већ пре свега зато што је сву ту прљаву работу чинио из тиха, подмукло, увек уз љубазан осмех, као да је спреман да увек прискочи у помоћ, па ма та помоћ значила и одгуркивање клупице испод ногу... Да, једно нечовечно створење, одвратно и одбојно (колико је г. Перак био прихватљивији упркос своје сталне намргођености и грубости којом се неретко опходио према кривцима), са тим својим хладним као у змије, непокретним очима, које су чиниле ружан несклад устима готовим да се у сваком тренутку љубазно и удворички развуку у осмех. Па затим то његово чудно понашање и одећа, криве ноге и гегав ход, кожне чакшире са рајсфершлусом и рукавице од којих се није растајао чак ни за време јулских врућина, увек умотан врат у дебелу вратну мараму, демодирани дугачки сако који му се спуштао готово до колена (а изнад свега необична околност да га никада нису видели да у мушки тоалет улази када тамо још неког има; чињеница која је изазивала подругљиве и двосмислене шале, али тако далеко од праве истине).

О свему томе Павле је интензивно размишљао, налазећи сада за све једноставно, мада сасвим неочекивано и запањујуће објашњење о открићу које је ноћас учинио.

– Дакле у томе је ствар! – понављао је он безброј пута као аутомат. – Да, па наравно, ето у чему је ствар, ето у томе је ствар, у томе што је Фридрих шкорпион, што он уопште и није човек, што он и није људско биће. Да, да, сада је све објашњено, ето у чему је ствар!

Овај закључак, до кога је такорећи наједном дошао, одмах по првом јачању телесних и духовних моћи, Павле је непрестано понављао и даље, за време обилне вечере коју му је донела газдарица, као и после њеног одласка, при коме му је готово наредила да не устаје већ да обавезно после обеда одспава једну партију ("Јер" – како рече затварајући полако врата за собом, – "ништа не крепи као сан").

– Дакле, ето, сада је све јасно, – опет Павле поче да размишља по своме, чим је старица затворила врата – ствар је управо у томе: Фридрих уопште није људско биће већ нека одвратна бештија, шкорпион или тако нешто; то све објашњава, ето у чему је ствар, а ми смо се толико мучили и питали се какав је он човек, шта је управо с њиме, зашто је такав...

Међутим, као што му је после првог јењавања панике, после ужасног шока који је доживео на месечевој ледини, наједном, као муња, дошла та мисао, тај закључак да Фридрих није људско биће већ животиња и то све објашњава, тако га је опет изненада, одједном, та мисао напустила (као што исувише надуван балон изненада пукне у дечјим рукама и нестаје остављајући само крпчиће гуме). Та мисао, боље рећи, није сасвим нестала, али је одједном изгубила онај значај који јој је Павле придавао; и од ње остадоше само остаци.

Људски мозак је уопште чудно биће, механизам који дејствује па неким својим, за нас још увек непознатим законима. У стању је да нас води веома дуго и упорно само једном, често сасвим уском стазом, у само једном непроменљивом правцу. Тада све ствари око нас, све појаве, јер мозак преко наших чула све региструје и ништа не пропушта (па чак и када ми тога уопште нисмо свесни), посматрамо само са те стазе, из једне посебне и искључиве перспективе коју нам одређује наш положај на тој духовној стази. Ово се нарочито дешава у оним искључивим ситуацијама када је човек нечим изузетно узбуђен, када је обузет неким неочекиваним открићем или када су му у почетку пружене недовољне чињенице или погрешни подаци. Али, када нам се већ чини да идући том стазом и гледајући са ње унаоколо све схватамо или бар осећамо на један једноставан и прихватљив начин, када ман се већ чини да се на њеном крају указује жељени крајњи циљ, мозак наједном, и не питајући нас, пружа другу могућност, избацује нову идеју, друкчију помисао и пред нама се отварају небројене нове стазе... Све почиње из почетка, све ствари и појаве око нас, не само нове него и оне које смо раније посматрали, изгледају нам сада друкчије, у новој светлости нових идеја које нам наш мозак неуморно рађа у својим непојамним дубинама, сличан термитској краљици, тајанственој и недокучивој, која у мрачном подземљу свога краљевства сваког часа рађа милионе својих послушних поданика. Роб свога мозга, човек је непрестано под његовом тиранијом, тог паразита на људском телу; како су у том погледу животиње бескрајно срећније!

Понављајући непрестано ту мисао, ту једноличну стазу која му је пружена да по њој хода читава његова духовна активност, мисао да је сада све објашњено пошто је открио да је Фридрих бештија а не човек, Павле наједном схвати да тиме у ствари није ништа објашњено, да је, наиме, откривена сао једна до тада непозната чињеница од које тек треба поћи у даљем трагању.

Павлу почеше све јасније и са све више детаља да излазе пред очи призори са месечеве ледине, као некакав филм који се одмотава различитом брзином и са различитих крајева, и он схвати да то што је Фридрих шкорпион а не човек и представља главну, необјашњиву тајну, нешто нечувено и невиђено, дакле тајну и питање, а никако објашњење. Њему тек сада постаде јасно да то откриће не може примити тек тако, једноставно, да је напротив то нешто ван досадашњег људског искуства, да све оно о чему је до тада размишљао нема ама баш никаквог значаја, а да је основно питање у следећем: како је уопште могуће да Фридрих буде шкорпион а не човек, да живи међу њима као људско биће, прикривен и зао, да би тек понекад, ко зна кад и колико пута, у потаји открио своју тајну природу по неком од људи (за које та тајна више није имала никаквог значаја јер су је морали собом однети у гроб). Да, како је то уопште могуће, то да неко људско биће буде шкорпион, или, како је то могуће да неко буде бештија а да живи као људско биће међу људима?

То је била основна мисао којом се Павле сада интензивно поче бавити, и главно најтеже питање на које је тражио одговор. Упутивши се једном у том правцу, он, опет изненада, закључи да тако нешто уопште и није могуће, то да неко буде шкорпион, или нека бештија, а да као људско биће живи међу људима; па, према томе, да није могуће ни то да је Фридрих шкорпион!

Читава ствар му сада постаде врло сумњива. Ма колико да су му призори из месечеве долине били јасни и свежи, као да их и сада гледа пред собом, Павле чоче да сумња у њихову реалност. Поставши свестан неизмерног и далекосежног значаја тог открића и закључка да Фридрих није људско биће већ бештија, Павле се од тога открића ужасно уплаши и поче сумњати у његову истинитост и у своју здраву памет.

Он поче разматрати корак по корак сва збивања која су претходила догађају, а затим и своју активност од суботњег поподнева, па и сам догађај. Њему тада паде на памет да је до свога уласка у кафану пред Јанковом кућом све било мање-више нормално, свакидашње (и поред сумњи које су се рађале у погледу Јанковог понашања, а које је могло бити сасвим неважан детаљ), а да је од његовог изласка из кафане, да би уходио Јанка, све постало чудно, ненормално, забрињавајуће, од тумарања кроз непознате улице па до грозног злочина на месечевој обали. Павле се тек сада са свом јасноћом сети свога понашања у кафани, сети се да је у грозничавом ишчекивању без реда пио различита алкохолна пића, на ште срце, као и некакве друге бућкурише од кафе и сокова. Ово је било, сада му је тако изгледало, од особитог значаја с обзиром да у животу до тада такорећи ништа није пио, посебно не жестока алкохолна пића, којима се изгледа јуче наливао."Па, зар није могуће" – помисли Павле, – "да сам се просто опио у тој кафани, или боље рећи отровао алкохолом, да ме је тако снажно узбуђење у вези са мојим сумњама упркос свега одржало на ногама, да сам се затим некако довукао до стана и пао у кревет? Зар није могуће да је све то што мислим да сам доживео само плод моје узбуђене маште и тајанства, плод страшне љубоморе и страшне увреде, за које се већ зна да могу помрачити ум? Зар није могуће да сам ја читаво време лежао овде, у кревету, болестан и телом и духом, отрован алкохолом и сумњама, да уствари нигде нисам ни био и да се стварно ништа није ни десило? Да, сада ми изгледа сасвим вероватним да су све то била само чудна сновиђења, делиријуми и море".

Упутивши се сада у једном новом правцу духовне активности, сасвим супротном од претходног, Павле је налазио стотину доказа да увери себе како је све то што је веровао да се јуче и ноћас догодило уствари само плод болесног сна и пренадражене маште. Најзад, доказа је било толико, да је у то био сада готово сасвим убеђен. У један мах се чак и насмеја, сетивши се са колико је стрепње градио и понављао своју причу о томе да од суботњег поподнева никуда није излазио, причу која је требало да прикрије његово учешће у догађају и тобожњој Јанковој погибији, причу коју је изградио у великом страху да се не открије Фридриху као сведок његовог злочина, и тако постане жртва његове освете. Међутим, сада се показало, милио је даље Павле, да та прича уопште и није никаква измишљотина већ управо права истина. Сада се поче чак и чудити како је уопште и могао, ма и за тренутак, помислити да су истините све оне грозне бесмислице. "Све је то халуцинација, и ништа више" – рече он у себи. "Било је довољно да се добро презнојим и напуним стомак, па да читава та мистерија оде до ђавола". Сада је осећао чак и неко притајено, готово грозничаво задовољство, осећајући да у новој теорији налази спас од ужасних мука којима је био изложен преживљавајући безброј пута све оно што се или се није дешавало на месечевој обали, мука које је стварао ужасан страх од сутрашњице, од неизбежног сусрета са Фридрихом.

Али ово, рекло би се оптимистичко расположење није га дуго држало. Упоран црв који ради у свачијем мозгу поче опет да га нагриза са свих страна. У Павлу се родише нове сумње и све му постаде опет несигурно. Појавише се сада нова, многобројна питања, читав низ детаља захтевао је објашњење и усаглашавање са безбројним другим детаљима. И док је идеја о доживљеној халуцинацији а не о доживљеном стварном догађају почивала само на рационалним закључцима логичког, здраворазумског духа, увереност да је заиста све било истинито поткрепљивала се напротив изванредном убедљивошћу призора, који му се опет почеше помаљати пред очима. Њих је било све више, и Павле опет, у мислима, доживе све оно што се догодило. Сике су биле тако живе, детаљи тако рељефни, боје и крици тако истинити, да Павле наједном схвати да све то нису никакве халуцинације већ сурова стварност. Мозак, тај вечни мучитељ човеков, као да је предахнуо док је Павле себе заваравао, те опет поче своју мучитељску делатност.

Павлу опет би врло зло. Глава му немоћно клону на јастук и он се беспомоћно предаде ужасу.

Међутим, ма колико да се човек налази у беспомоћном и безнадежном положају, у његовој је природи да се бори и да тражи излаза. Павле је дуго лежао без воље да се супротстави визијама које су га прогањале, али се најзад у њему покренуше одбрамбене снаге и он се поново врати својој идеји да је све то било ипак, можда, само халуцинација и ништа више.

Од свега најгоре мучење је било управо у тој неизвесности, да ли је све то истина или само уобразиља, у тој немогућности да се коначно определи за једно или друго, и да затим све своје мисли, понашање и читав живот прилагоди тој једној, јасној и недвосмисленој ситуацији, па ма колико она била ужасна. Највише је исцрпљивало то непрестано кидање духа између најбоље и најгоре могућности, што му је онемогућавало да се среди и разумно о свему размисли.

Сутон се поче увлачити у собу. Дан се ближио крају, што Павла подсети да се приближава и сутрашњи радни дан. У том тренутку њему паде на памет да управо тај сутрашњи дан треба да да одговор на његову недоумицу, одговор на питање шта се управо са њиме збило. Сада је видео да ће тај одговор бити врло једноставан: ако се Јанко појави на послу, све је значи било само ружан сан; ако ли се, пак, Јанко не појави, све што је доживео било је доживљено у стварности а не у сну. Значи, треба само сачекати јутро, и одговор на основно питање (да ли је све то истина или лаж), биће дат. А после тога видећемо шта ћемо и како ћемо.

То је Павлу било лако рећи, али издржати до јутра миран било је ђаволски тешко јер мозак и узбуђена машта нису престајали са радом. Зато је Павле осећао не само велико нестрпљење, већ и страх, час више час мање.

Оно чега се највише плашио био је сусрет са Фридрихом. Од тога се просто ужасавао. Како му погледати у очи а не издати се грозничавим дрхтањем од страха, гутањем пљувачке које се не може зауставити, бледилом или црвенилом лица, немирним подрхтавањем очних капака, збуњеним обарањем погледа... Како не задрхтати ако те прозове да са извештајем приступиш подијуму, како остати на ногама а не стропоштати се од ужаса што знаш да то биће које те зове к себи крије под чудном одећом убиствено шкорпионско оружје пуно отрова; да у том бићу почива ужасна, нељудска снага!

Они тренуци ишчекивања Јанковог доласка биће посебно тешки. Како се не одати да то, тај спасоносни улазак Јанка, очекујеш са неиздрживим нестрпљењем, како задржати очи да не погледају у Фридриха са немим питањем у њима (које би Фридрих савршено разумео), тренутну слабост која би га издала да сумња, да зна...

Ако се Јанко појави на време, биће то најсрећнији догађај. За Павла није било ни од каквог значаја то што се у том тренутку можда неће моћи да савлада, што ће му можда грунути на очи сузе радоснице, што ће можда полетети Јанку у загрљај, што ће заридати или чак пасти у несвест од силног узбуђења и наглог попуштања нервне напетости. Биће можда смешан, детињаст и необјашњив колегама у канцеларији; Јанко ће га се можда стидети, Фридрих му се подсмехнути а г. Перак ће га можда изгрдити, нарушавајући тиме своју ледену равнодушност, и чак га можда позвати на одговорност што ремети канцеларијски мир. Али све то неће бити важно, појава Јанка биће за Павла спасење од свих ових мука, она ће му коначно потврдити да је све ово било само плод болесне маште, халуцинације и море...

Али ако се Јанко не појави до оног времена до кога би се свакако морао појавити, настаће за Павла, он је то осећао и видео са свом јасноћом, паклене муке. Како остати миран и не одати се пред Фридрихом? Шта учинити да га живци не издају, како спречити самог себе да не учини ништа што би Фридриху показало да нешто зна? Како се држати и шта рећи када га буду упитали, а веровао је да ће њега свакако прво питати (и то ће га, претпостављао је, прво питати сам Фридрих), да ли зна због чега Јанка још увек нема, да ли нешто зна о разлогу његовог недоласка, да није можда болестан, да ли му је рекао да неће долазити, итд., итд. То и јесте оно зло, то што ће њега прво питати, као Јанковог најбољег и најближег пријатеља, што ће га питати и доцније, и то још више и са још већим настојањем, када се буде коначно потврдило да је Јанко неповратно нестао. То ће бити судбоносни тренуци, ту треба бити јак и не показати ничим да ишта зна, треба глумити забринутост, запрепашћење и жалост (када се већ буде коначно закључило да се Јанку морало нешто десити), али никако не показати пред Фридрихом страх, ничим се не одати да је био сведок његовог злочина. Ти први тренуци запрепашћења, суочавања, испитивања, биће најмучнији; тада ће бити најтеже гледати Фридриху слободно и невино у очи, понашати се природно, како би се иначе понашао да заиста ништа не зна и да је само забринут неизвесном Јанковом судбином.

Павле је озбиљно сумњао у себе да ће моћи све то издржати. Небројено пута падала му је на памет мисао да уопште и не оде на посао, толико се ужасавао сусрета са Фридрихом и потврде да је оно за шта се надао да је доживео само у сну, доживео заиста у стварности. Међутим, било му је савршено јасно да би то било још горе, да би недоласком на посао, који би се поклопио са евентуалним недоласком Јанка, постао свима веома сумњив, а нарочито Фридриху. Видео је да му нема другог излаза, да ту горку чашу суочавања са можда страшном истином и сусрета са Фридрихом мора испити до дна, и то што пре, још сутра.

Одлучио је зато да сутра порани, да у апотеци узме неко средство за умирење, нешто што ће му отупети чула и дати храбрости, снагу или можда изазвати апатију, да би њима успешно пребродио оно што га очекује. Ипак, знао је да са тим не треба претерати, чула му морају остати и даље осетљива а разум чист, мора бити способан да буде стално на опрези, да му ништа не промакне, да се не ода...

Ноћ је све више освајала, помрчина се увлачила у собу. Павлове мисли постадоше још збрканије, неповезане и нејасне... Најзад, он утону у немиран сан пун кошмара.

Пробудио се врло рано. Немиран, нервозан сан није му дао да се честито одмори. Извесно време остао је лежећи у кревету, збуњен, са напором је покушавао да схвати шта је то што га мужи, да се сети нечега важног чега обавезно мора да се сети, нечега што је било и нечега што ће се данас десити... Најзад, намах му постаде све јасно, те устаде не премишљајући се више и стаде ужурбано да се спрема. Осећао је да му је сада изнад свега потребна био каква активност, да не сме остати непокретан са својим мислима, ужасом и страшним дилемама. Покушавајући да доручкује, мучећи се са чајем и хлебом намазаним маслацем (који су му мучно застајали у подгрлцу), Павле је настојао да мисли само на неважне ствари, на то како су јутра постала свежија, како је већ крајње време да мало боље среди свој стан, како се послови у Статистичком одељењу толико разграњавају да их постојеће људство већ тешко може савладати на време, итд., итд. Истина, у њему је непрестано била присутна свест о томе да се прекјуче десило нешто страшно и грозно (или да је он само уобразио да се то страшно и грозно десило), да је и он у то на неки начин блиско уплетен, да све то још увек није завршено, да ће се тек морати да реши да ли се то што га мучи стварно десило или је само плод његове уобразиље... Уствари, Павле је врло добро знао шта се десило, шта је то што га мучи, али о свему томе није хтео да мисли, постојано је одбијао налете сећања на његову свест, тако да му је у глави све магловито и конфузно.

Уствари, Павле је знао да у свему томе сада никако не сме мислити, да је све то толико страшно и грозно да би му размишљање и подсећање на то одузело и оно мало храбрости коју је успео да сакупи да би могао отићи на посао. Знао је да би га свако поновно размишљање о свему, као што је то било јуче, толико паралисало ужасом да би кукавички остао затворен у својој соби. А то није смео да допусти јер је знао, сећао се сада тог неопозивог закључка који је јуче донео, да ће се ствар данас решити и да му је то решење потребно више него жедноме вода; знао је, такође, да не сме изостати јер би се тиме одао Фридриху.

У Канцеларију је стигао пре свих и одмах је дохватио нека акта, загњурио се у њих као да је у великом заостатку са послом, одлучан да се читаво време, све до расплета, понаша као да је веома заузет. Веровао је да ће се тиме спасти од запиткивања, а нарочито од тога да гледа у Фридриха, да одговара његовим погледима и поздравима, од неодољиве потребе да се осврће према Јанковом углу и тиме показати да Јанка нестрпљиво ишчекује.

Најзад, ма колико да му је, овако нервозном и усплахиреном време споро пролазило, приближио се и час почетка радног времена и Канцеларија се поче пунити људима. Међу првима појавио се и Фридрих. Поздравивши се гласно са свима, он прође својим гегавим ходом дуж столова и оде до свог престола. Павле осети готово као електрични удар благо таласање ваздуха које је Фридрих изазвао пролазећи поред његовог стола. Ледени зној га у тренутку свог проби и дође му страшна мука. Уста му се почеше у млазевима пунити пљувачком коју је морао да гута убрзано кратким гутљајима, док му се стомак грчио и терао све то опет на уста. Све пред њим поче се љуљати, вид му се замагли а дисање постаде тешко и убрзано. "Господе боже", помисли Павле, "тако ми је зло, нећу издржати... пашћу... све ће се открити... Фридрих ће посумњати, досетиће се... не, не смем дозволити..."

Срећом, неко отвори прозор гунђајући због загушљивог ваздуха. Промаја поче струјати кроз просторију и Павлу би лакше. Он се још дубље загњури у своја акта, стрепећи да когод (а пре свега Фридрих) није можда приметио његову слабост. Правећи се да је радом потпуно заузет, напрегао је сва чула да му евентуални долазак Јанка не би промакао. Истовремено, осећао је као неподношљиву мору Фридрихово присуство, мада га није ни видео нити чуо. Грозан страх од тога биће није га ни за тренутак напуштао.

Велики зидни часовник откуца седам. Људи се умирише и рад поче. Чуло се само шуштање хартије и понекад зујање рачунских машина. Из бокса г. Перака допирало је повремено пригушено звоњење телефона; понекад би се на боксу отворило прозорче и г. Перак би нешто тихо рекао Фридриху, а овај би му још тише одговарао или би само климнуо главом, узимајући или дајући акта г. Пераку. Време је пролазило, а Јанков сто беше још увек празан.

Најзад, после извесног времена напетог ишчекивања, Павле осети неко комешање на подијуму, чуо је да г. Перак отвара прозорче и да зове Фридриха к себи, затим како Фридрих отвара врата на боксу и улази у г. Перакову кабину. До Павла допреше испрекидани звуци разговора који се водио у кабини. Он више не издржа, те кришом баци поглед према кабини. г. Перак је нешто говорио Фридриху бацајући забринуте погледе према Јанковом столу, док је Фридрих слегао раменима и у недоумици одмахивао рукама. И он је нешто говорио, на лицу му се огледало чуђење и недоумица. Одречно је одмахивао главом, а израз читавог његовог лица као да је говорио да није у стању да г. Пераку пружи никакво задовољавајуће објашњење. Г. Перак поче затим окретати телефонске бројеве, подизао је слушалицу и нешто разговарао. То је чинио више пута, а после сваког разговора обраћао се Фридриху са одречним одмахивањем главе или му је нешто саопштавао. Фридрих је стајао поред њега са изразом крајње недоумице; и он је нешто говорио и као да је давао г. Пераку некакве савете.

У први мах све ово примећивао је једино Павле, јер је једини ом међу свим тим људима у Канцеларији од самог почетка помно пратио, мада кришом, сваки и најмањи звук, сваки и најнезнатнији покрет, који је долазио до "престола". Остали су били исувише заокупљени својим послом, а уосталом и није било њихово да се исувише интересују за оно што су радили г. Перак и Фридрих.

Али ова узбуна у кабини г. Перака ипак не остаде дуго незапажена, посебно када гласови из кабине постадоше све јачи. Главе се почеше подизати, људи су се упитно згледали међу собом. Овакво нарушавање радне дисциплине и ремећење тишине било је за све нешто нечувено, посебно је било необично да то потиче баш од оних који су за ту дисциплину и за тај мир били најодговорнији. За све је било очигледно да се догодило нешто необично, нешто што је било довољан разлог да г. Перак и Фридрих наруше освештано правило канцеларијског реда и живота. Једини који је знао разлог узнемирености г. Перака и Фридриха био је Павле, коме се сада истовремено срушише сва надања и ишчезоше све сумње које је имао у погледу реалности онога што је доживео.

Службеници Статистичког одељења нису у први мах повезивали ову узбуну са Јанковим одсуством, с обзиром да нису ни могли знати да ли ово одсуствовање није можда и са знањем и одобрењем г. Перака. Али, убрзо, они приметише да и г. Перак и Фридрих често погледају на Јанков сто, да понекад у том правцу показују и руком. Најзад сви закључише да је ова узбуна у вези са Јанковим одсуством, да је оно учињено мимо знања и одобрења г. Перака. Људи се почеше међу собом дошаптавати, правећи различите претпоставке.

Павле је знао да сада наступа одлучујући тренутак. Знао је да ће, после свих узалудних покушаја да преко телефона добију из других фабричких одељења неко обавештење о Јанку (јер је Јанко, могао, бар теоријски, свратити успут негде а да се не јави претходно г. Пераку, могао га је због нечег хитно позвати и сам г. Шварц) или обавештење са неких других места у граду, ван фабрике (о чему је Павле могао да прави само магловите претпоставке), да ће се после свих тих узалудних покушаја обратити најзад и њему. То ће бити онај одсудни тренутак када се треба уверљиво претварати, без икаквих знакова да се боји Фридриха (а то ће бити оно најтеже), тренутак када се не сме одати.

Срећом по Павла, и за њега неочекивано, њему се упути г. Перак, док се Фридрих задржа да обави још неке телефонске разговоре (свакако по налогу г. Перака). "Слушајте Павле" – обрати му се г. Перак пошто је приша његовом столу – "знате ли, можда, због чега Јанка још увек нема? Ви сте се свакако видели са њиме у суботу или недељу?" "Не, господине Перак, о томе ништа не знам, не знам зашто га нема. Још од суботе пре подне нисам га видео, нисмо се уопште састајали. Знате, ја сам био болестан, изгледа да је била нека гадна прехлада, тако да ни у суботу ни у недељу никуда нисам излазио". Мада је читаво време током овога кратког разговора гледао само у г. Перака, Павле је ипак јасно видео да све то помно прати и Фридрих. Прекинувши за тренутак телефонирање, Фридрих је стајао на отвореним вратима Перакове кабине, и са великом пажњом (тако се Павлу бар чинило), пратио је овај разговор.

"Па то је просто невероватно" – рече г Перак. "Овако нешто није се још догодило". Ево, већ је десет часова а Јанка још нема. А зна да треба да хитно припреми један важан извештај. Не, он овако нешто не би никад учинио. Њему мора да се нешто десило... Свуда смо проверили, осим у полицији. Да није, можда, болестан? Треба неког послати у стан, да види. То је веома чудно!"

Са забринутим изразом лица г. Перак се врати у кабину да опет телефонира. Њему се придружи и Фридрих. Службеници наставише са радом, јер без обзира на све што је могло бити, рад није смео трпети.

Павле није знао шта ће од радости, мада се трудио да изгледа забринут и потиштен (неке његове најближе колеге су га и даље, кришом, нешто запиткивале, и он им је, на исти начин као и г. Пераку, одговарао). Он схвати да се извукао, да је г. Перак прихватио његову причу и да на њега зато више ни не рачуна. Павле је гајио наду, био је чак уверен, да је ту причу прихватио и Фридрих. Уосталом, Фридрих је најбоље и знао да је његова прича истинита, наиме то да се ни у суботу ни у недељу са Јанком није могао састајати. Пошто је у месечеву долину дошао из правца сасвим супротном из кога су стигли Јанко и Павле, није ни знао да је Павле био ухода а затим сведок. Ако се потврди и његова прича о болести, а што ће стара газдарица свакако посведочити, Павле ће отклонити од себе све евентуалне Фридрихове сумње.

Убрзо затим врати се и курир кога је до Јанковог стана послао г. Перак. Вест коју је донео била је негативна: о Јанку у кући где је становао ништа нису знали! Стан је напустио још у суботу по подне (то је изјавио станар који је становао преко пута Јанковог стана), а после тога нико га није видео. Све ово било је довољан разлог да се обавести и сам г. Шварц (јер се радило о нестанку једног изузетног службеника, а не макар кога), који је убрзо и сам дошао у канцеларију и са Пераком водио је потом неке поверљиве разговоре у кабини. Он затим, пред свима, обећа да ће богато наградити свакога ко о Јанку пружи било какво вредно обавештење. После тога позваше и полицију, која, на интервенцију г. Шварца и неких других утицајних акционара, започе дуготрајну и савесну истрагу. Пре свега, насилно отворише Јанков стан: у њему никога није било и ништа није било дирнуто.

Павла је испитивао неки средовечни, уштогљени инспектор (као што то полицијски инспектор и треба да буде), али га убрзо оставише на миру када се потврдило, газдаричиним сведочењем, да је Павле био болестан још од суботе и да никуда није излазио све до понедељка ујутру, те да о критичним данима (у којима је Јанко управо и нестао) не зна ништа више од било ког службеника у канцеларији. Наравно, пошто је био најбољи и најприснији Јанков пријатељ, питали су га о много чему из Јанковог личног живота: како је проводио дане, са киме је долазио у додир, чиме се бавио у слободним часовима, да ли је имао непријатеља, сукоба, неку тајну љубав, итд. Али је Јанков живот био толико једноставан, посматрано споља, да им Павле, мада је о свему што су га питали одговарао са пуно детаља, није саопштио ништа значајно. У Јанковом животу није било ничега зашта би се могли ухватити, ни један детаљ који би их могао некуда одвести. Могле су се правити само различите претпоставке (да је побегао – али због чега, то се није могло објаснити; да је постао жртва злочина – али из каквих мотива, то се није могло рећи; истина, пошто је његова заоставштина пописана, утврдило се да у њој недостаје драгоцена афричка серија; али то није морало да буде ни од каквог значаја, пошто је Јанко могао по својој вољи, не обавештавајући никога, ту серију продати тајно коме је хтео у белом свету, или је заменити са неком другом збирком). Истрага се затим отегла данима и најзад, мада то нико није изричито рекао, полиција је цео случај ставила ad acta, са напоменом "нестао".

У канцеларији је, после жаљена које су сви, више или мање, показали за несталим Јанком, настала извесна нервоза. Јанково одсуство одмах се осетило, па је у прогнозама које је Статистичко одељење давало Управи било много шупљина. За потпуније систематске анализе требало је времена, а по правилу тражило се да се те анализе и прогнозе хитно достављају. С друге стране, канцеларија није била опремљена модерним електронским рачунарима (пошто они за Јанково време нису ни били потребни), који су у насталој ситуацији једино могли решити растуће проблеме. И сам г. Шварц је неколико пута долазио, саветовао се нешто са г. Пераком, или је пак овога звао код себе у дирекцију на разговор. Сви су осећали да ће се неко решење морати да нађе, да се на том решењу "горе" управо и ради. Убрзо се показало да је г. Шварц мислио на све, да га је Јанков нестанак, додуше, непријатно изненадио, али да га није затекао неспремног. Било је само потребно извесно време да се нађено решење оствари, решење које је, изгледа, г. Шварц одувек држао у резерви. Са тим решењем Статистичко одељење опет је могло да поврати свој ранији значај, у чему је за пословање фабрике било незаменљиво.

Заиста, убрзо се показало да су господин Шварц и Перак мислили на сваку евентуалност, па и на то да могу остати без Јанка.

Кратко време после тога како је и полиција закључила да је Јанко неповратно нестао, у Канцеларији се једнога дана појавио млад човек кога је Перак представио као инжињера Славка, стручњака за компјутере и све могуће рачунске машине и електронске мозгове. Он се о Славку веома похвално изражавао, рекао је да је Славно способан и перспективан млад човек, да је у престоници на Л-ском универзитету био асистент и да је у њихов град дошао јер га је нешто снажно вукло родном месту, да се нада да ће Творници својим великим знањем и вредноћом помоћи у изради прогноза, да се нада да ће сви службеници Канцеларије новога службеника искрено прихватити и помоћи му да успешно извршава своје задатке, итд., итд.

Убрзо затим појавише се неки мајстори и радници, разрушише зид у бившем Јанковом кутку, уместо њега поставише врата, а од Јанковог кутка направише неку врсту шалтера са столом, столицом и телефоном, којим је ова нова просторија била повезана са г. Пераком. Ту је требало да седи Славко.

У суседним просторијама, у које се сада из Славковог бокса могло ући кроз новопробијена врата, и које су раније представљале неке неодређене и доста запуштене магацинске просторије, извршене су одређене измене и адаптације. Радници порушише у њима преградне зидове, скинуше под, одбише стари влажни малтер са зидова... Уместо ранијег полутрулог патоса набише у подлогу некакве гвоздене шипове, а затим преко свега тога направише дебелу бетонску плочу, па затим још неку специјалну смесу одозго уместо пода. Кроз зидове спроведоше сијасет неких електричних каблова, који су се спајали на појединим местима у таблама са разноврсним утикачима и прекидачима, и све је то било учвршћено на новим, чврстим и сувим зидовима. Када је све то било готово, после фарбања нове прозорске и вратне дрвенарије, кречења и малања таванице и зидова, неки други радници, у црвенкастим комбинезонима, данима су уносили неке дрвене оковане сандуке у ове нове просторије, отварали су их и из њих вадили разноврсне, до тада невиђене машине, којекакве рачунаре и компјутере, од којих су неки били високи све до плафона, склапали су их на лицу места и повезивали са електричном мрежом у зидовима.

Сво ово, ма колико било заметно и компликовано, сав овај посао око адаптације магацинских просторија и монтирања рачунара, трајало је невероватно кратко време: свега неких десетак дана, јер се радило и дању и ноћу, уз то и врло организовано. Ово стварање компјутерског фабричког центра надгледао је лично Славко, готово да је са машинама и спавао, док би господин Перак тек понекад провирио кроз врата да би видео шта се ради. Али, ни у шта се није мешао, очигледно да су он и г. Шварц имали пуно поверење у новога службеника.

Славко се сада сместио у новоме боксу у канцеларији, ту је седео и писао, примао је од г. Перака телефонске поруке (јер су били телефонски спојени), као и одговарајуће податке од службеника или од Фридриха. Ипак, велики део свога радног времена проводио је у компјутерској соби, како су сада звали ову нову просторију, сваки час би одлазио да погледа како раде рачунари, да их "нахрани" новим подацима, да узме оно што би они продуковали... Доста времена проводио је и на стварању радних програма за своје машине, у складу са оним што су од њега захтевали Перак и Шварц.

Показало се да је млади човек врло вредан и способан. Истина, прогнозе које је он давао уз помоћ својих машина нису били ни издалека онако прецизне какве су биле Јанкове, нити их је он могао давати онако брзо како је то чинио Јанко. Али, изгледа да његови послодавци то од њега нису ни очекивали (свима је било јасно да је, ипак, Јанко био један необичан изузетак), па су са њиме, изгледа, били врло задовољни.

Међутим, већина службеника у Статистичком одељењу гледала је на Славка помало подсмешљиво, помало скептично, помало ниподаштавајући. Јер, мислили су и говорили, овде је сада хитна и најважнија машина, док је Славко испадао као неки додатак, као неко који те машине опслужује и користи се њиховим радом, али сам даје мало шта стваралачког. Истина, они су се, истовремено, Славку и дивили, као некоме који те рачунске мозгове одлично познаје и уме да их успешно користи, али то није било довољно да би му признали било какво стваралаштво. Јанко је за све њих био непоновљиви геније, док је Славко био тек само способан инжињер – слуга свакојаких машина.

Што се тиче Павла, он је Славка од прве замрзнуо, и да га види било му је мрско. Једном речју, никако га није подносио.

После Јанковог нестанка за Павла су се дани вукли као гладна година. Све је нешто ишчекивао, мада није знао шта. Налазио се непрестано у стању неке унутрашње нервне напетости, био је узнемирен и нервозан. Додуше, то се на њему није примећивало јер се трудио, нарочито у Канцеларији, да ничим не покаже шта осећа и шта мисли. Свакоме је изгледао апатичан, безвољан и потиштен, што се тумачило његовом жалошћу за изгубљеним пријатељем. Уствари, Павле и јесте био безвољан у односу на спољне ствари свога живота, на сиву свакидашњицу, на колеге са којима је долазио у додир... За све оно чиме се раније тако страсно занимао, за марке, књиге, музику, итд., изгубио је свако интересовање. У Клуб је престао да одлази, раније познанике и пријатеље готово да и није виђао. Неки од њих, нарочито они који су припадали Јанковом кругу, у почетку су га чешће обилазили да би измењали са њиме успомене на Јанка, да га ожале и да на различите начине прокоментаришу његов нестанак, да се, најзад, нађу и на услузи Павлу у првим тренуцима жалости, да га утеше и морално подрже (пошто је, мислили су, у Јанку изгубио најбољег пријатеља па му је подршка и најпотребнија); да га, најзад, одвоје од самоће и привуку на своје седнице, које су се и даље одржавале. Међутим, пошто су се уверили да је Павле за све то, за њихово пријатељство и саучешће, потпуно незаинтересован, дигоше руке од свега и оставише га на миру. И тако Павле потпуно утону у своју усамљеност.

Међутим, ма колико да је изгледао незаинтересован за све што се око њега догађало, Павле је стварно био веома заузет. Само, та заузетост тицала се њега лично, он се интензивно бавио самим собом, копао је по свежим успоменама, обртао их је на различите начине и доводио их је у најбесмисленије комбинације. Био је у стању да се, после доласка са посла, онако обучен, баци на кревет и да тако лежећи сатима премишља о нечему, да без краја празним очима гледа у једну тачку. При томе, мада је лежао без покрета као да је мртав, дух му је био у најживљој активности. Па пошто та активност није доводила ни го чега, он је постајао све нервознији и нервознији, све узнемиренији и узнемиренији.

Његов однос према Фридриху одликовао се нечим од оне тактике за коју многи верују да је користи ној када се нађе у опасности на бескрајном пустињском песку без икаквог природног заклона. Павле поче да се тако понаша као да Фридрих из канцеларије нема никакве везе са оним Фридрихом из месечеве долине. И ма колико да је о оном другом Фридриху интензивно размишљао (јер је од свега он највише мислио управо о Фридриху), о Фридриху из канцеларије готово да није ни мислио. Ово је била једна неопходна одбрамбена реакција читавог његовог тела и духа, нешто што му је омогућавало да како-тако тавори канцеларијске дане. Иначе, с обзиром на ужас који је носио у себи, њему би било неподношљиво да сав тај ужас повеже са оним Фридрихом са којим се по сили службе мора виђати такорећи сваки дан и чак да повремено долази и у личне контакте. Ипак, та тактика није могла бити потпуно успешна, па се приликом сусрета са Фридрихом увек осећао до крајности непријатно, увек на опрези и у страху. У првим данима после Јанковог нестанка помишљао је чак и на то да напусти садашње намештење, да оде у неки други град и да се тамо запосли. Али, пошто је по природи био несамосталан и плашљив, пошто је осећао органску одвратност према свакој већој промени у начину свога живота, он је ову првобитну помисао ипак потиснуо остајући и даље тамо где је. Уосталом, прилике које наступише ишле су му донекле на руку у његовој жељи да Фридриха што мање примећује, да са њиме што мање долази у додир и да о њему што мање мисли. Послови у Статистичком одељењу су се гомилали, на статистичким анализама и прогнозама требало је сада далеко више радити и у све то далеко се више уносити, тако да су сви тиме били до краја заокупљени. Павле није могао дићи главу од силног посла. г. Перак и Фридрих били су такође веома заузети, тако да су се Фридрихови непосредни контакти са осталим особљем свели на најмању меру. С друге стране, и Фридрих као да се притајио, све је мање долазио у додир са службеницима, све мање је са њима разговарао, изузев онога што је било неопходно.

Павле се све више повлачио у себе. Сада је његова главна и битна опсесија била да размишља о "догађају", нестрпљиво очекујући нешто за шта је веровао да ће му донети крај душевним патњама, мада није знао шта је то што ишчекује и зашто верује да ће му то донети олакшање. Па како су дани споро али незадрживо пролазили а то нешто се никако није појављивало, нити је било икаквих знакова да ће се појавити, Павле је постајао све нервознији, све нестрпљивији и све узнемиренији.

Једно од најважнијих и најмучнијих питања којима се бавио његов дух било је питање које је себи поставио још одавно, непосредно после Догађаја: како је могуће да неко људско биће, то јест Фридрих, буде бештија а не човек, како је могуће да људско биће не буде људско биће већ ужасна и немилосрдна животиња, да буде бештија а да живи међу људима као човек... Он је осећао и знао да се на то невероватно али истинито питање мора наћи одговор, и да ће, доклегод се тај одговор не буде показао, живети у грозним мукама. Друго мучење, али у најближој вези са претходним, било је то што је стицајем необичних околности приморан да сам носи у себи једну такву страшну тајну, коју нико и не наслућује, што ни за живу главу не сме да ту тајну некоме повери, и да тако себи олакша муке...

Слично злосрећном берберину из приче о козјим ушима цара Трајана, и Павлу је ово усамљеничко ношење страшне тајне постајало све неподношљивије. То би било неподношљиво и већ само по себи, а поготово зато што је веровао да би се и одговор на оно основно питање у тој мистерији лакше нашао када би о свему могао да се са неким посаветује. Али му није падало на памет ко би то могао бити, тај тајни поверилац душе, лице коме би могао без устручавања и ризика да, као заклетом пријатељу, повери тајну коју носи; лице које би, исто тако, било у стању да схвати и разуме, а да га не прогласи лудаком. Та мука што је усамљен, што се сам с собом бори против демона, тајанствених и недокучивих тајни, против логике и уобичајеног, против онога што је доживео и што је тражио одговор постављајући чудна и страшна питања, била му је све неиздржљивија. Да има некога, неко поверљиво лице, било би му, мислио је, далеко лакше него овако, самом.

Међутим, изненада, такво лице се, ипак, нашло; наступајући догађаји које је време незадрживо доносило пружили су му и прилику да се извуче из своје самоће и наметнутог, сада све неподношљивијег ћутања.

Тешкоће које су настале у канцеларији после Јанковог нестанка приморале су г. Перака да позове у помоћ и неке стручне људе са стране, који су сада хонорарно радили у самој канцеларији или су посао носили кућама и тамо га завршавали. Међу њима био је, свакако, и чика Симон. Он је и раније повремено испомагао, а сада се својски дао на посао да искористи прилику и да што више заради за своје кактусе.

Павле, заокупљен собом, у почетку га није готово ни примећивао. Али је чика Симон њега, Павла, врло пажљиво посматрао и студирао читаво време, па је, најзад, извео и неке своје закључке. То је Павлу убрзо постало јасно, онога дана када му је чика Симон пришао у ресторану за време обеда.

– Надам се, младићу, да Вам нећу сметати ако седнем за Ваш сто, – рече он и седе не чекајући одговор. – Ова рупетина је данас нешто празна, као да су сви уместо на ручак отишли некоме на погреб... па се човеку ни не мили да руча у самоћи. А Вама то као да не смета?

– Не, не смета ми, само Ви седите... рече Павле, очигледно не схватајући нашта се односе последње Симонове речи.

И док су сркали топлу чоколаду, Симон је испод ока испитивачки посматрао Павла. Овај то није примећивао, али се осећао истовремено и нелагодно, што тај познати човек седи поред њега, и пријатно што је то Симон а не неко "без везе". Али му није било јасно због чега му је Симоново присуство пријатно, више него што би то било само зато што то није неко "без везе". Супа би посркана, и разговор отпоче.

– Нешто сте убледели, пријатељу, – рече Симон -Завукли сте се у ону Вашу јазбину па никуда ни макац. Нигде Вас човек не може видети, чак Вас нема ни у Клубу. Изгледа да сам ја његов чешћи посетилац него Ви. Не ваља Вам то. Да нисте болесни? А и да нисте, то Вам не гине ако тако наставите.

Павле је ћутао као заливен. Све ово личило му је на неко испитивање. Би му јасно да га је чика Симон већ дуже време посматрао (чим зна да нигде не излази), и да је дошао до неких својих закључака. "Шта га се све то тиче", помисли. "Матора будала, да га враг носи. Меша се у туђа посла".

У први мах Павле заузе одбрамбени став према Симону, и на сва његова запиткивања одговарао је или само ћутањем или готово неразумљивим мрмљањем. Уосталом, он заправо и није слушао шта му Симон говори, шта га пита. Осећао је једноставно неки страх да се упушта у објашњавање са старцем, ту, у ресторану, и мада му је у почетку старчево присуство било донекле чак и пријатно, сада је постајао све мрзовољнији. Ручак се ближио крају, а Павле је и даље готово сасвим ћутао, мада га је Симон и даље гњавио. Међутим, у једном тренутку Павле се трже на једно чика Симоново питање, прену се и би му јасно да старац на нешто циља, да су сва његова питања била са неком одређеном намером.

– Да не тугујете Ви још увек за Вапим пријатељем, младићу? – рече он. – Ја Вас разумем, верујте ми, али што је претерано, претерано је! Тргните се човече, свему има краја, па и Вашим туговањима. Не треба се ничега бојати и ни за чим претерано жалити. То понеким стварима дође најзад у главу. Мени је, бар, дошло. Камо среће да сам овако мислио док сам био млад. Била би ми младост лепша, пунија. Овако, остаје макар мудровање.. И Ви треба то да схватите, боље што пре, док сте још млади и док је живот још увек пред Вама. Верујте, ништа није толико страшно колико изгледа, човек се са свачим може помирити, чак и са најблесавијом ствари. Горе главу младићу, иначе стаће Вас живота та Ваша меланхолија, прснуће Вам та Ваша мудра глава као презрела тиква на сунцу, ако је сувише запошљавате. Видите, чудна је то ствар, та људска недоследност. Нико ни луд не би оптерећивао своје мишиће теретом који не може поднети, а оптерећује свој мозак, ту фину нежну материју, најмучнијим проблемима, измишља неподношљиве мисли и њима се бави, мада га нико на то не гони. Заиста, за мене је то чудна ствар.

Чика Симон је у том смислу прилично дуго говорио, као да му је било нарочито стало да Павла у нешто убеди. Тиме је нешто, ако је желео, свакако и постигао, јер га је Павле већ дуже време пажљиво слушао. Уствари, његова пажња је све више расла, мада му је оно што је Симон говорио на махове изгледало као чиста бесмислица, конфузно наклапање излапелог старца. Али, у свему томе осећао је и неки дубљи смисао, као неки наговештај нечега. У сваком случају, Павле наједном пожеле да са чика Симоном поразговара, о било чему, учини му се да је овај старац неки његов давнашњи и присни пријатељ, толико су старчеве речи биле непосредне, присне, једноставне и благонаклоне.

Самоћа, пре свега духовна, у коју се Павле после Догађаја повукао, била му је неопходна чаура, оклоп његовом угроженом бићу. Али га је та чаура, баш зато што је била тако потпуна и савршена, истовремено давила и гњечила свом својом тескобом и тишином. Самоћа је, уопште, тешка ствар, а ако је изнуђена може постати неподношљива. Павле се двоструко мучио, страшном и необјашњивом тајном која му је раздирала ум, и самоћом која је од њега стварала ненормално биће. Он те самоће и тог притиска није заправо ни био свестан, исувише га је заокупљивало бављење још увек свежом раном коју му је Догађај задао, али његово готово манијачко расположење било је последица управо те његове самоће.

Зато је и било довољно да старчево љубазно наклапање, као варница, изазове у њему помисао да би са чика Симоном могао поразговарати, па да се у њему јави пламена жеља да му се повери, жеља која је постајала све јача и која га је све више обузимала.

– Чика Симо, – рече Павле. – Истина је да сам се запустио, да више готово никога и не виђам. Али, Ви знате како је било раније...није ми сада лако дружити се са било ким, разговарати са ко зна каквом протувом... људи су зли... понеки, можда не сви... како ће схватити оно што би им рекли? Готови су на подсмех и вређање... можда грешим, али пријатеља није лако стећи...

– Слушајте младићу, – рече Симон. – Зашто не би дошли мало до мене, рецимо прекосутра поподне... субота је па би имали доста времена. Хајде, дођите, моји кактуси су се намножили, имам изванредних егземплара. Дајте ми прилику да се похвалим, имаћете шта да видите. Пристајете ли? Јесмо ли се договорили?

Павле пристаде и они напустише ресторан. Улазећи у канцеларију мислио је о овоме као о нечем врло пријатном; поче га обузимати радосно нестрпљење због жеље да прекосутрашње поподне дође што пре.

Мада је у почетку Павле био готово одушевљен предстојећим састанком са чика Симоном, могућношћу да са њиме мало проћаска, о било чему (па, можда, да поразговара и о несхватљивом Догађају), то одушевљење поче га доцније напуштати и уступати место сасвим супротним осећањима. Било је довољно да се врати кући, да се затвори међу четири зида своје собе, па да га у самоћи почну опет мучити свакојаке сумње. Он се поче питати да ли је паметно да уопште и иде код Симона, а поготову да ли је разборито да му се повери и отпочне разговор о Догађају. У њему се опет јави стари страх од Фридриха и незадрживо га дочепа својим врелим канџама. Читаво поподне и читаво вече, све док није с муком заспао, Павле је грозничаво размишљао о могућности да поразговара са Симоном, кидао се у недоумици између жеље да најзад проговори о било чему са живим човеком, и страха да се то не изроди у неку провокацију према Фридриху. Уствари, жеља да се чика Симону потпуно повери постајала је све јача, упоредо са све јаснијим сазнањем да би се тиме прекинула већ неподношљива изолација на коју је сам себе осудио. Али, страх од Фридриха био је толико ужасан, да га је морао са највећим напрезањем потискивати у подсвест, како би о састанку са Симоном могао уопште и мислити. Уствари, Павле се тога страха био раније привидно ослободио тиме што се од свега потпуно изоловао. Он је сматрао да се на тај начин обезбеђује, да од себе отклања сваку непосредну опасност тиме што ће се сасвим зачаурити, што ће прекинути сваку везу са спољашњим светом и предати се само својим сопственим мислима. Али сада, када се указала могућност да се те везе обнове, да оно што носи у себи открије том спољашњем свету (макар и само једном једином његовом представнику, чика Симону), Павлу постаде јасно да се тиме на неки начин открива и Фридриху (јер је и он део тог истог спољашњег света, који је Павле омрзнуо и који више не разуме).

Ипак, жеља да се види са Симоном и да са њиме поразговара постаде толико снажна, да Павле поче, несвестан тога, тражити било шта што би то састајање оправдало и што би ублажило страх од Фридриха. Убеђивао је сада себе да ће му можда разговор са Симоном помоћи да нађе одговор на питања која су га толико мучила, да ће после тога разговора бити, можда, све јасније и да ће и њему самоме постати лакше и подношљивије; ови разлози били су му врло убедљиви, јер је Павле, упркос свим страховима који су га опседали, жарко желео да добије одговор, да му се, најзад, пред очима разбистри и да овај свет опет буде обасјан сунчевом светлошћу, а не, овако, сада, у некаквој тами, неодређеним и двосмисленим сенкама и полусенкама... С друге стране, његов радознали мозак поче му пружати каква-таква уверавања да ризик ипак није претерано велики. Он се поче убеђивати да је чика Симон заиста његов искрени пријатељ, човек који му је очигледно наклоњен, да ће све то остати међу њима (јер је и Симон на свој начин повучен и не дружи се интимније ни са ким), да му, најзад, не мора све ни рећи, итд., итд. Тада му се чинило да је већ донео коначну одлуку да сутра свакако оде до Симона.

Али је било довољно да се у његовој свести јави одвратни Фридрихов лик, па да се та одлука сруши у прах и пепео. И тако, мучни сан му најзад дође на очи, а да коначну одлуку о Симоновом позиву није могао, ипак, донети.

Међутим, сутрадан ове дилеме нису му више изгледале толико страшне, веома сунчано време допринело је веселом изгледу свих ствари, па и томе да у Павлу надвлада оптимистичко расположење над мрачним мислима. Зато је срдачно и пријатељско лице старог Симона, који му је пришао да га подсети на договор и да га, Павлу се тако учинило, охрабри, било довољан разлог да се најзад и коначно одлучи.

– Не, нисам заборавио, доћи ћу свакако, бићу код Вас после шест часова, – рече он Симону, после чега се растадоше.

Идући према Симоновом стану, сав устрептао од жеље да најзад некоме изговори своју страшну тајну, и истовремено раздиран страхом и злим предосећањима, Павле се решавао да не каже све одједном, да почне издалека и да се на време повуче ако однекуд осети какву опасност. Са таквим опрезним ставом закуцао је и на Симонова врата.

– Напред младићу, само уђите, – рече Симон отварајући врата. – Готово да сам помислио да нећете ни доћи. Уђите, уђите, не бојте се, моји кактуси не уједају, мада се можете на њих и набости ако не пазите... – шалио се чика Симон уводећи госта у предсобље и придржавајући му капут, да би га затим обесио на чивилук. Павле се нађе у предсобљу, врата се за њим затворише и он схвати да више нема узмицања.

Чика Симонов стан био је оличење простора који се у потпуности прилагодио жељама и навикама свога господара, маторог нежење који је у своме самачком животу све своје снаге и све своје мисли, уместо жени, посветио својој јазбини и својој безазленој страсти. Већ у предсобљу Павла дочекаше слике кактуса и пустињских предела у којима су се усамљени кактуси ређали у недоглед. Некакав тропски шлем висио је као амблем на зиду, изнад слике неког човека са брадом, за кога Павле помисли да је, вероватно, неки истраживач или сакупљач кактуса (пошто је један примерак кактуса држао у руци). На малим, висећим поличицама стајали су у малим саксијама минијатурни кактуси, изнад којих су се налазиле мале али јаке лампе, да би надокнадиле сунчеву светлост које није било у овом, иначе мрачном предсобљу.

Али, све то још увек није било ништа. Павле кроз отворена врата, која су водила у једну већу просторију, виде мноштво кактуса на степенастим полицама уз прозор, затим кактусе на висећим полицама поред прозора као и неке, готово џиновске врсте које су у великим саксијама биле размештене свуда по соби. Сасвим у дну собе налазила су се једна велика двокрилна стаклена врата, сада отворена, кроз која се видео као неки простран трем сав у стаклу, готово потпуно испуњен бодљикавим биљкама у саксијама, на полицама, па чак и у неким дрвеним пречагастим сандуцима који су висили са плафона. Тај плафон, тако се бар Павлу учинило овако поиздаље, био је уствари нагнути кров трема, од стакла у решеткастом металном оквиру.

У великој просторији, у коју Симон затим уведе Павла и која је била нека врста дневне собе и кабинета, дуж читавог једног зида пружала се полица висока све до таванице, препуна књига и ниских дугуљастих картонских кутија које су стајале усправно и биле на боку обележене неким словима, бројевима и неким другим знацима. Павлу се учини, бар овако на летимичан поглед, да међу тим књигама и нема никаквих других осим оних посвећених кактусима, судећи бар према натписима на полеђини и сликама на корицама оних књига које су биле извађене из ормана и биле разбацане по столу, столицама, канабету (које је било пружано дуж библиотеке), па чак и по поду. На столу су неке књиге биле отворене, па су се виделе слике у боји које су представљале различите врсте кактуса, већином у раскошном цвету. Осим тога, гомила примљених писама или писама припремљених за слање, као и неке мале, већином провидне кесице са семенима. Једна велика свеска, са дебелим картонским корицама, била је отворена па су се могли запазити редови исписани именима и адресама. У свесци је стајало пенкало, још увек отворено.

– Ето, све је у нереду, рече Симон. – Имам пуно посла, треба што пре да пошаљем нека писма, нисам добио нека семена која сам тражио, па интервенишем. То ме нервира, има неких врста које до сада нисам гајио, па сам нестрпљив да довијем њихово семе. Али, сада ћу ја све то расклонити, да се лепо к'о људи сместимо, да се мало и почастимо, да проћаскамо...

– Не, ништа не мари... немојте се трудити... ја и онако нећу дуго, само ћу мало поседети, не бих да сметам... видим да сте у послу... поче да муца Павле снебивајући се пред том помишљу да је Симон у послу и да зато, можда, није најпожељнији гост. Његова расположеност да са Симоном о свему поразговара, немах спласну.

– Ма, и'те, молим Вас! Какво досађивање! Па ја сам увек у оваквом "некаквом" послу. Нема то везе. Но, хај'дмо да Вам прво покажем нешто од ових мојих љубимаца, тек толико да видите чега ту све има. – Симон ухвати збуњеног Павла под руку и уведе га у стаклену просторију, за коју је Павле малочас помислио да је некакав застакљени трем.

Ушавши у њу, Павле виде да је то, уствари, стаклена башта, направљена вероватно на некој ранијој пространој тераси. Зидови, као и кров, били су у стаклу, које је било углављено у масивном металном решеткастом оквиру. Дуж бетонског зида, који се уздизао приближно до једног метра висине од пода, да би затим понео гвожђе и стакло, пружале су се дугачке гвоздене цеви, све до неке коморе у којој се, кроз отворена врата, видела пећ са казаном за воду.

– Дупло обезбеђење, – рече Симон показујући на пећ. – Ако откажу радијатори, ту сам ја да подложим. А и када је јака зима допунско грејање није на одмет. Тако сам независтан од кућног грејања, које није увек поуздано. Треба да знате да кактуси траже топлоту. Нарочито неке врсте. Господе боже, та то је просто невероватно колико неки од њих могу да се прже на сунцу, па да им опет ништа не буде. Погледајте их, зар нису фантастични, штета је што нисте дошли када масовно цветају, тада би тек имали шта да видите.

Али, Павле је и овако имао шта да види. Никада не би веровао да кактуси могу бити толико разноврсни. Неки су били лоптасти, а неки на против, спљоштени; неки су се уздизали као масивни стубови све до таванице, а било је и таквих чије је нежно, готово листолико и врло издужено тело висило из дрвених сандучића са плафона; трнови, бодље, иглице и игличице, које су покривале зелена стабла, биле су тако фантастичне разноврсним обликом, бојом и чврстином, да је Павле био заиста импресиониран. Неки кактуси били су као посути звездама услед рачвастих, беличастих иглица на њима, док су са других претећи штрчале масивне дугачке бодље.

Било је ту и неких других саксија и сандучића, са, рекло би се, другим биљкама, али се Павлу све то стопило у једну шаролику слику облика.

Симон је непрестано говорио и говорио, нешто је објашњавао показујући на предивне кактусе, казивао је њихова латинска имена и причао нешто о њиховом животу и цветању, али је Павле од свега тога мало шта разумео. Симон је о кактусима говорио и доцније, када су већ прешли у кабинет, али Павле од тога није постајао нимало паметнији. Уствари, њега су кактуси слабо занимали, био је, рекло би се, према њима сасвим равнодушан. У првим тренуцима њихови раскошни и разноврсни облици задивили су га и чак запањили, али се сада поче питати да ли Симон мисли да читаво време прича само о кактусима. Та га је претпоставка у први мах депримирала, али га одмах затим обузе неко неодређено осећање задовољства што ће можда избећи онај ризични разговор. Уствари, Павле још увек није био сасвим начисто да ли жели или не жели разговор са чика Симоном; њега су потмуло раздирала сасвим супротна осећања.

Међутим, чика Симон расклони сто, посади Павла у столицу и изнесе пред њега послужење. Међу првим, он га понуди ракијом, коју је и себи насуо.

– Па, у здравље нашег госта, – рече Симон као обраћајући се кактусима и искапајући на душак чашицу. – Хај'те и Ви Павле, шта се снебивате, овако, само јуначки... још ћемо по једну. Запамтите, она даје храброст, развезује језик и човек постаје херој: прича и оно што се ни у сну не би усудио да каже. Таква Вам је она, утешитељица и охрабритељица. Хајде још по једну, то ће нам развезати језик.

Павле га послуша и наздрави с њим. Њему сада би јасно да је све оно раније само варка, само привид, сва та прича о кактусима и хвалисање, да сада треба да дође оно главно, да ће се сада морати да покажу отворене карте и да чика Симон то од њега и очекује, да га је због тога и звао.

– Па, младићу, – рече Симон, – шта је то с Вама, само храбро напред, слободно реците шта Вас то мучи.

Павле се нађе на великој муци. Више се није имало куд. Требало је нешто рећи, па ма колико да је Павле раније желео да се неком повери, сада га обузе грдна неодлучност: колебао се између преке потребе да чује шта мисли чика Симон о његовим чудним доживљајима, и страха да не пренагли, опрезности која му је налагала поступност у изношењу своје тајне. При томе, сада га обузе и страх да ће му се Симон подсмехнути, да му неће ни трунке веровати од онога што му буде изнео, да ће га најзад грубо исмејати и прогласити лудим. Ово осећање страха од могућег исмевања, стидљиво снебивање и срамежљивост, постадоше чак јачи од свих оних других осећања због којих је зазирао да се било коме повери. Заиста, није знао како да почне, да ли да случај изложи по редоследу догађаја или да одмах каже шта зна о Фридриху. Тако се мучио и знојио док га је Симон, тако му се бар чинило, подругљиво посматрао ишчекујући.

– Чика Симо, – поче он. – Нећете ми веровати, то је тако грозно, невероватно... не, заиста не знам како бих Вам објаснио... знам да нећете веровати, али ипак... Само, молим Вас, никоме ни речи, ово мора остати међу нама... као најстрашнија тајна... Ви и не знате ко је и какав је Он... просто не знам да ли је уопште паметно да и Вас увлачим у све то... али, тако ми је потребно да са неким поразговарам.. неко у кога могу имати поверења, а верујем да сте ми Ви пријатељ... не, никада не бисте ни помислили да тако нешто може бити, да нас је Он све обмануо... и да се крије... да није оно зашта се представља да јесте... уосталом, тешко је заиста у то и поверовати, и мени самом је тешко... просто мислим, понекад, да сам све то сањао... али ипак... чињенице, постоје чињенице... необориве... ја бих волео да их могу оборити, али, ето... њега више нема... а ја сам био присутан, случајно, када се то десило... не знам да ли можете да ме разумете, да ли ћете веровати...

– Ама, чекајте, човече, – узвикну Симон. – О чему Ви заправо говорите? Ко је то "Он", који нас је све обмануо? Дед', средите се, па лепо реците о коме и о чему је реч?

– Па, о Фридриху, – тихо промрмља Павле. – Ви нећете веровати да он... не, то Вам просто не могу рећи... Фридрих није оно што Ви мислите да јесте... то сам сасвим случајно сазнао... и он је крив за Јанка... да, Фридрих нас је све обмануо, притајио се међу нама... али Ви нећете веровати када Вам будем рекао ко је он...

– Аа... Ви то о Фридриху! – рече Симон. – Па, шта мислите да Вам нећу веровати? Не знам шта хоћете да ми кажете, али ако мислите да Вам нећу веровати да је Фридрих шкорпион, онда се варате! Ја то одавно знам!

Павле се трже као да га је муња ошинула. Он запањено погледа у Симона и од запрепашћења просто занеме.

– Како?... Па зар је могуће... да Ви знате, не, то је невероватно... то нисам очекивао... зар заиста знате о Фридриху? – а ја сам мислио ... значи, истина је!... замуцкујући се питањима Павле је запањено гледао у Симона, готово разочаран што је он сам тај који пита и чуди се, а не Симон (у потаји Павле се надао, готово са задовољством, да ће се Симон, када чује његову причу, запрепастити, да ће га салетети питањима и да ће он, Павле, бити, на неки начин, "главна" личност разговора; овако, он је био тај који се чуди и пита, а Симон напротив далеко боље обавештен и у "току").

Симон се насмеја. Њега као да је забављала Павлова запањеност и истовремено, то се могло закључити по начину којим се подсмехнуо, као да је негодовао што се Павле ишчуђава нечему што је њему не само познато већ и сасвим природно.

– Заиста, рече Симон, – ако сте мислили да ме изненадите Фридрихом, преварили сте се у рачуну. Ја одавно знам све о њему, такорећи још од онога првог дана када је закорачио у Канцеларију (Ви тада још нисте били запослени код Шварца). Чудим се да сте до тог сазнања дошли тек сада. Чудан смо ми свет! Чињенице да избију очи, а ми ништа не примећујемо. Догађа се чак и убиство, са толико очигледним мотивима и јасним околностима, са чињеницама које и будалу морају одвести на прави пут, а ми ништа: случај се баца "ad acta", човек се отписује као да га никад није ни било, а убица и даље, мирно, шетка међу нама! И нико не помишља на Фридриха, и поред његових очигледних настраности и рђавог карактера! Ето, тако се ми правимо будале и наивни!

– Како, – промуца Павле, па Ви знате и за Јанка... зар је могуће да сте се досетили шта се са њим десило... мада о томе нико ништа није знао, осим мене?

– Ја не знам појединости, – одговори Симон. – Али, ствари су очигледне. Ко год је ближе познавао Јанка могао је бити сигуран да његовом карактеру, читавој његовој природи, противуречи изненадни анонимни одлазак... Он никада, ја сам у то чврсто уверен, не би напустио свој досадашњи живот који је водио годинама, никада не би напустио сва материјална добра која је стекао, своје друштво и своје пријатеље, свој положај и уважавање које му је указивано, а да о томе никога не обавести, па чак ни Вас (а да се Ви знали о неком његовом потајном одласку вероватно не би о томе ћутали на ислеђењу; не би било никаквих разлога да то прикривате с обзиром на различите претпоставке и сумњичења која су се могла појавити). Свако је могао да примети да су се у последње време Јанко и Фридрих нешто домунђавали, да је нека работа између њих у току. Шта Јанко има да тражи са Фридрихом, зар му је он пар? Бесмислица! Према томе, у питању су била нечиста посла. А пошто сам одавно знао ко је и шта је тај Фридрих, на шта је све спреман, није ми било тешко, повезујући све околности, да после Јанковог нестанка закључим да се ради о злочину и да је убица управо наш Фридрих (зар бих могао да мислим другачије знајући да је Фридрих немилосрдна и опака бештија?). Уколико је време пролазило, а од Јанка никако ни трага ни гласа, утолико сам био све више убеђен да сам у праву.

– Али ипак, – успротиви се Павле – то су за Вас морале бити само претпоставке. Ви стварно нисте могли ништа знати о самом Догађају, како се и зашто одиграло, да ли је уопште и било злочина и ко је у њему учествовао... не могу да схватим како сте могли бити толико убеђени у једну своју претпоставку, без икаквих доказа... само на основу чињенице да је Јанко нестао? – Павле као да је почео да се супротставља нечему што је управо и он сам хтео да изнесе, као да је, тражећи грешку у Симоновом расуђивању, желео да посумња и у оно чему је и сам био сведок.

– Ви заборављате неке чињенице, – одговори Симон. Прво, подсећам Вас да сам о Фридриху све знао. То је довољно да га човек оптужи за било који злочин који би се седио у његовој околини и у вези са његовим познаницима. Друго, ја сам и Вас пажљиво посматрао читаво то време, после Јанковог нестанка. На Вама се јасно могло читати да Ви знате праву судбину свога пријатеља и да је та судбина била ужасна.

– То није могуће, – уплашено промуца Павле. – Ја сам се толико трудио да се не одам... Ни са ким нисам ништа говорио о томе. Не знам како би се могло посумњати у мене, да било шта знам?

– Не бојте се младићу, – рече Симон. Не значи да су и остали могли читати са Вашег лица оно што сам ја био у стању! Људи су у основи бедне и глупе ништарије. А што се тиче Фридриха, он је лукав али није интелигентан. Осим тога, он је тријумфовао, био је у напону силине и обести (мада се привидно смерно држао), био је убеђен да му нико ништа не може и да нико ништа не зна и не слути... Ви сте га, истина, донекле забрињавали, али је то одбацио чувши Ваше изјаве Пераку и иследницима. Млади човече, Ваш кукавичлук Вас је спасао, од Фридриха се не морате плашити, бар не у вези са овим случајем... он тражи другу жртву и на другом месту!

Павла ове Симонове речи прилично умирише, али му истовремено би и нешто непријатно (мада није стигао да одмах размисли због чега, јер је разговор без застоја текао и даље; доцније, када је већ отишао кући, сетио се да су га, вероватно, Симонове грубе речи о кукавичлуку управо тако дубоко и коснуле).

– Чика Симоне, – започе Павле. – Ја сам заиста изненађен да Ви све о Фридриху знате. Али то је грозно, то је невероватно... Не можете ни замислити шта сам све препатио, како сам се осећао откривши ко је Фридрих... То се десило сасвим случајно... нисам желео да уходим, али... све је било тако чудно...подозревао сам и... једном рачју, нашао сам се тамо где није требало да будем... био сам сведок ужасном призору... не, још увек у то не могу да верујем... пато је тако против природе, против свега што знамо и чему су нас учили... противно читавом људском искуству... то ме ужасно мучи, морао сам да се неком поверим, и... ето ме к Вама.. али Ви већ знате ко је Фридрих... значи, то није плод моје маште, пошто и Ви то знате, али ипак...

– Де, човече! – прекиде га Симон. – Саберите се и лепо ми испричајте, све по реду, како се све то одиграло. Немојте ништа заборавити.

Узбуђен, као у неком трансу, оживљавајући поново успомене које се нису никад ни гасиле, преживљавајући поново свој страшни доживљај, Павле исприча Симону све оно чему је био скривен сведок на месечевој обали, рече му о свим стварима којима се мучио пре тога и о свим страховањима којима се потом подао. Дуго пригушивана тешка, притајена и немирна тајна сада је нашла одушке у пажљивом слушаоцу, те Павле пусти срцу на вољу и бујица узбудљивих речи испуни собу.

Симон га је пажљиво слушао, не прекинувши га ни једном. На његовом лицу израз се готово није мењао, израз пажљиве равнодушности, радозналости, али без узбуђења. Као да је он све, што у је Павле причао, ако не знао а оно бар очекивао да чује као нешто вероватно и могуће. Понекад би климнуо главом као да у Павловим речима налази потврду за нешто до чега је већ и сам раније дошао. Неком проницљивом сведоку, да је таквог било међу њима у соби, не би промакла необична неподударност ове двојице људи, једног који се прекомерно узбуђивао и повремено понашао као преплашени одбегли умоболник, и другог који је био оличење старачке смирености и готово потпуне равнодушности. Та необичност још би се више истакла ако би овај измишљени сведок пажљиво пратио надасве чудновату причу, која је, уосталом, у овом тренутку једино и повезивала ова два бића. Причу која је млађега доводила у стање изванредне узбуђености, а старца остављала готово равнодушним.

Павле, најзад, заврши са својом исповешћу и упитно погледа у Симона, ишчекујући са нестрпљењем шта ће овај рећи. Али је Симон и даље ћутао, пушио је лагано увлачећи дим, и као да је био одсутан. Ипак, видело се да о свему дубоко размишља.

– Ето, то је све, – јави се Павле. – Тако се то догодило. Отада немам мира ни спокоја. Једна мисао мучи ме као најтежа мора, једно неодгонетљиво питање прогања ме без престанка. Не могу да схватим како је могуће да постоји такво биће као што је Фридрих, привидним изгледом човек а уствари притајена бештија, одвратни шкорпион... Како је могуће да неко ко није људско биће живи међу нама као људско биће, да је истовремено и људско биће и животиња... шкорпион чудне врсте, са обличјем човека, ту међу нама, са способношћу да говори, да мисли, да ради наш људски посао, а да истовремено буде и нељудски створ, неки чудни и страшни облик инсекта, бештија прерушена у људско рухо и обличје... то ме мучи, та мистерија, та апсурдност, глупост и бесмислица... али истовремено и сурова стварност којој сам био и сам сведок, којој је сведок и нестали Јанко... а сада и Ви који сте знали све о Фридриху, пре него што сам Вам ја и реч рекао... како све то примити, како објаснити, како живети са таквим грозним и замршеним, идиотским питањем... чика Симо... помозите ми... дајте одговор, ако га знате, на ово питање што ме мучи, решите страшну тајну... јер ја сам беспомоћан и збуњен... понекад ми се чини да сам луд...

– Да, заиста, то Вам се само чини, – рече Симон. – Ви правите проблем тамо где проблема нема. Ваше незнање проглашавате неким меродавним искуством, и све оно што је изван Вашег знања и изван Вашег искуства проглашавате мистеријом. Једно треба да Вам је јасно: дуго сте живели нестварним животом, такорећи ван живота, и Ви и Јанко, па Вам сада оно што је стварност, који Ви случајно и изненада откривате, изгледа богзна каква мистерија и апсурдност. Међутим, све то управо је сам живот, у томе свему нема ничега чудног и неприродног, и управо то што сте доживели, Ви и Јанко, и јесте права стварност, природно и свакидашње, а Ваш досадашњи живот, са маркама, књигама, плочама, у разговорима са истим таквим незрелим и детињастим особама као што сте и сами, јесте нестварност, магла и дим, заваравање и бежање, не физичко бекство, јер је оно понекад и потребно, већ духовно, једна деформација и затварање очију пред јарким бојама којима је насликан сам живот. Ваш живот је био, понављам, залудност и апсурдност... такво гледање без виђења, самозаваравање и играрија. Себи и својим маштањима, у облацима, не чудите се... али се чудите Фридриху, створењу које је сто пута реалније и од Вас и од Јанка. Фридрих је оличење живота, а не Ви!

–Ја Вас не разумем, – рече Павле. – Ма колико ми то било чудно, ја ипак морам признати да оно што сам доживео није само пусти сан, да је Фридрих, бештија у људском лику, реалан створ... али није у томе ствар... ја се питам како је то могуће... то да међу нама људима он живи као људско биће, а није човек већ дивља звер, ужасни шкорпион... у томе је питање... то је оно што ме мучи... та мистерија тражи одговор...

– Да, видим у чему је Ваш проблем, – замишљено рече Симон. – Заиста, треба Вам објаснити у чему је ствар, јер Ви, очигледно, живите у грдној заблуди. Слушајте, Павле! Фридрих, такав какав је, уопште није усамљен случај. Напротив, такви као он веома су чести. Али Вама треба објаснити, Ви о свему томе, очигледно, немате ни појма. Слушајте зато пажљиво ово што ћу Вам рећи.

Симон се у својој фотељи помери намештајући се удобније за своје излагање, док га је Павле гледао нетремице, нестрпљиво ишчекујући да чује какво објашњење Симон има у резерви.

– Дакле, ево у чему је ствар, – поче Симон. – Такозвана људска раса није ни мало једноставна и проста целина. Напротив, она је врло сложена, прави конгломерат свега и свачега. Истина, има нечега што све нас, такозване људе, повезује у једну целину, можда рад и способност мишљења и говора... али, то је све! Велики део људи (ја не бих могао тачно рећи колики је стварно тај део, али знам да није мали), припада таквим особама као што је Фридрих, па можда и страшнијим и чудовишнијим. Сви они имају људско обличје, али су у суштини зверског карактера, мада је то прикривено. Многи од њих чак, ја бих рекао можда и њихов највећи део, има несхватљиву способност да своју зверску природу помно прикрије, тако да се тешко може открити, или способност да повремено узимају потпуно људско обличје које скрива све њихове зверске остатке и навике. Али, у својој суштини те звери у људском облику не губе ништа од свог зверског карактера, ма колико иначе спољашњим изгледом били блиски уобичајеном људском облику. Зато је површном посматрачу и наивчинама и тешко толико да их открију и схвате шта се крије испод њихове љуштуре. Рекао бих да Фридрих припада чак оним њиховим представницима чије прерушавање у људски облик није баш најсавршеније изведено, да се његова животињска природа јасно назире испод оних његових дроњака и удворичког понашања. Па ипак, нико на њега не сумња у том погледу, нико у њему не види бештију већ само настраног и злог човека. А он човек уопште и није... И када се догоди да га неко случајно открије, тада се тај неко ужасава и никако не може доћи к себи, не верујући ни сопственим очима!

– На другој страни, – настави Симон, – на супрот овим зверима у људском обличју, налазе се питоми представници људске врсте, оно што ми у обичном животу и називамо људима, у основи безопасни, мирни, наивни и приглупи створови, слепи код очију и који ништа не виде или неће и не желе да виде... Такви смо ми већином. А оно што нас посебно карактерише, нас "људе", јесте ужасан, сраман кукавичлук, неспособност да се погледа истини у очи, бежање од стварности и одвратна себичност. И док се класа бестијалних припадника људског рода држи заједно, испомажући се узајамно и терајући заједнички своју политику, ми смо разједињени, бојимо се свега, сваког шушња, повлачимо се у себе, не знамо један за другога, правећи се притоме да не знамо ни за све те разне Фридрихе и друге бештије. Да, заиста, одвратан смо ми свет, ништа мање одвратни него Фридрих и његова сабраћа! Људи, људи... шта су то људи? Дивље звери у људском облику с једне стране, и бедне беспомоћне и подле кукавице с друге! Ето, то је људски род, смрдљиви конгломерат свакојаког шљама, ничега ту нема доброг и вредног, уствари ни једно биће међу нама не заслужује да се назове људским именом!

– Павле, сећате ли се, једном је неки будаласти песник рекао "човек, како то звучи гордо!". Каква будала, каква наивност и самозаваравање! Сто пута је боље и истинитије рећи: "Човек, како то звучи бедно!". Ето, то Вам је оно што Вам ја могу рећи.

– Али, чика Симо, – рече Павле негодујући. – То је просто невероватно, то што Ви говорите личи ми на потпуно произвољно размишљање... не могу веровати да је људски род толико лош и ништаван... не могу веровати да таквих бића као што је Фридрих још има... не, он мора да је нешто јединствено, јединствен случај и грешка природе, ништа друго осим тога... затим, то о кукавичлуку, да смо сви ми кукавице... и то је неприхватљиво... има толико храбрости и племенитости...

– Пих!... прекиде га Симон. – Приче за децу! Каква храброст, каква племенитост... то што називате ти именима нешто је сасвим друго... жеља за истицањем, за влашћу, спасавање голог живота и самодрбара... а племенитост, ја не знам шта је то! Можда је то само себичност и самосажаљење, или неки интерес који је тешко одмах открити... или изнуђено понашање... верујем да би се сваки такав случај "племенитости" могао сасвим друкчије објаснити, само када би све о њему знали, све конце и мотиве... Оставите се тога, све је то сувише наивно, будите реални... ништа осим кукавичлука ја не видим код нас. Па, најзад, узмите и свој пример... Немојте замерити, аи зар се нисте и Ви кукавички понели? Зар нисте мирно гледали како вам најбољег пријатеља комада онај ужасни створ? Шта сте учинили да то спречите, или, ако је то било немогуће, шта сте учинили да казните убицу и осветите пријатеље? Ништа! Побегли сте главом без обзира са бојног поља и читаво време после тога били сте мањи од маковог зрна! Једина Ваша брига била је да се некако не одате, да сачувате свој мали голи живот, и, што је још бедније, да сачувате своје мало месташце под сунцем са свим оним тричаријама у њему! Где је ту племенитост, где су ту пожртвовање и храброст?

– Али, чика Симо, – бојажљиво промуца Павле, коме сад постаде веома непријатно (не толико због тога што је назван кукавицом, већ зато што се на такав начин говори о Догађају и на такав начин његова личност повезује са Догађањем). – Шта сам ја могао да учиним? Зар се ја могу супротставити Фридриху... па, ја немам никакве изгледе, шта сам ја према њему, ужасном, опасном и животињски снажном створу? Па је ту немам никакву шансу, нити да нападам нити да се браним... Па зар и Јанко није поклекнуо пред њим, а шта сам је према Јанку? Па, кад он ништа није могао, како ћу ја моћи?

– Ама, – рече Симон, – ја Вам ништа не пребацујем. Били сте и остали кукавица јер то мора тако да буде. Нисте Ви једини, сви ми, "људи", такви смо, кукавице и подлаци. То није само Ваша срамота већ свих нас. Ваш пример ми је само добро дошао да покажем у чему је ствар. И зато немојте причати приче за децу, оставимо се тога, немајмо никаквих илузија о људском роду, бићемо мирнији!

– Али, ипак, – рече Павле, све што сте рекли толико је невероватно, нарочито то да таквих као што је Фридрих има још много међу нама. То је невероватно, ја то не могу примити тек тако, без доказа и објашњења.

– Има и једног и другог, – рече Симон, – само не пажљиво слушајте. Већ сам Вам рекао да поред нас, кукавичког људског соја, у људском роду постоје и многобројна створења која су суштини звери, мада често са потпуним људским обличјем а животињским наклоностима и карактером, или чак и таквих који су задржали и нека спољашња животињска обележја, која сада вешто прикривају. Човеку који гледа без предрасуда и отворених очију не може промаћи да се у људском друштву веома често, готово свакодневно, одигравају такве ствари које су карактеристичне само за најдивљије, најкрволочније и најнемилосрдније звери. Није тешко открити многобројне ситне или крупније поступке људи, који су својствени анималном свету. Све то, све те бестијалне појаве, које су нарочито изражене у ратовима и разноразним превратима, могуће су јер у људском друштву, у оквиру људског рода, живе различите притајене звери, различите животиње, које са нашим наивним представама о људском немају никакве везе. То су непобитне чињенице, а Ви сада тражите и њихово објашњење. Ја ћу Вам га дати, али Ви учините напор, одбаците предрасуде, да би га могли схватити и примити.

– Пођимо од еволуције. Не сумњам да знате да су сва жива бића настала еволуцијом развијајући се кроз историју од нижих, простијих облика ка све вишим, сложенијим. То је опште прихваћено мишљење, закључак у који нико не сумња. И ја верујем у то, и моји кактуси, које свакако добро познајем, убеђују ме у то да је постојала еволуција и да вероватно постоји и данас (мада је и сада тешко можемо запазити и пратити, с обзиром на кратак људски век). Међутим, пошавши од једне заједничке претпоставке, од еволуције живог света, ми се даље разилазимо у мишљењима. Вама је свакако познато да се Дарвин, који се бавио проучавањем еволуције бића и ту својом теоријом о постанку људских бића ударио темељ свим нашим даљим схватањима и истраживањима на пољу еволуције, бавио и проблемима постанка људског рода. Посматрајући, површно, неке сличности између људи и данашњих мајмуна, особито таквих као што су шимпанзо, горила и орангутан, Дарвин је дошао до закључка да смо ми, људи, са тим мајмунима блиски рођаци и да имамо заједничке претке, у блиској прошлости... и да су то такође нека мајмунолика бића. Од њих смо се развили и ми, "људи", и данашњи, тзв. човеколики мајмуни. Доцније, Дарвинова теорија је разрађивана даље, а којекакви залудни пустолови гонили су урођенике да копају по песку и блатишту широм света да би, тобоже, нашли остатке човекових предака, ближих и даљих, све до оног првог људског бића па најзад и до предачких мајмуна од којих би, као бајаги, требало да вучемо своје порекло и ми, људи, и данашњи човеколики мајмуни. И шта су ти залудници нашли? Ископавши тоне и тоне песка, земље, леса, блатишта и чега све не, "открили" су нешто мало костију, негде вилицу негде зуб, негде лобању или неки део лобањских костију... Уствари ништа, већ само којекакве тричарије. Затим су позвали сликаре и вајаре који су, лепећи глину и гипс, а највише у својој необузданој машти, додали овим бедним остацима оно што им је недостајало, и пред нама су се указали разноврсни ликови људи, праљуди, предачких мајмуна, итд., како их већ замишљају ти уметници и ти њихови послодавци. То они зову "реконструкција"!

– И на оваквим измишљотинама граде се сада "научне теорије" и слика складна историја еволуције човека од предачких мајмуна (које нико никада није видео нити је ишта од њих нађено као остатак), од прачовека и даљих облика праљуди, све савршенијих и савршенијих, све до данашњег човека. Дакле еволуција човека од предачких мајмуна који су постепено, мењајући свој начин живота мењали и своје навике, а са овима мењају им се и биолошке осовине, мозак им постаје све већи, постају све усправнији (каква иронија!), палац на руци постаје све покретљивији и све ближи осталим прстима, али тако да се може са сваким додирнути, рука се развија у свемоћан орган, човек почиње да ствара оруђа и да ради... Он више није мајмун, већ човек! Каква бесмислица, каква заблуда! Једна непроверена и ничим доказана хипотеза прихвата се као несумњива истина, мишљење једног оронулог и занешеног старца узима се као пророчанска порука, Дарвин се слави као модерни пророк, а његова блесава идеја о мајмунском пореклу човека, кроз наметнути систем школовања, намеће се свима широм света, и то још од малих ногу, када дете још увек није у стању да критички прима оно што му се даје (уосталом, деца живо верују и у најфантастичније бајке!). Тако настаје једна званична научна религија, ко посумња у њу биће изложен подсмеху и проглашен за будалу, незналицу и заосталу индивидуу. А ја Вам кажем да тај Дарвин уопште није објаснио човеково порекло, да га је напротив само замаглио, да нас је упутио у сасвим погрешном правцу!

– Могуће да је то учинио из незнања и наивности, могуће да он није имао никакву скривену намеру, али готово да не сумњам да је његова хипотеза свесно искоришћена да нас завара, да нам отупи чула, да не приметимо оно што би можда било свакоме очигледно. Јадни Дарвин! Мислио је да је решио проблем, а направио је само велику збрку! У његову теорију, о постанку људског рода од предачких мајмуна, ни трунке не верујем! Људски род је свакако постао еволутивно (свакако не од глине коју је бог скалупио удахнувши јој затим животни дах!), али то није била једносмерна еволуција на једном колосеку, како је то Дарвин замишљао. Моје мишљење је сасвим друкчије!

– Опомињем Вас да ме сада пажљиво слушате, ово је сада суштина ствари. – Симон мало застаде, погледа у Павла значајно, па затим настави.

– Ја мислим, не, ја знам, да је људски род постао такозваним полифилетским путем, то јест од великог броја предачких врста које су се паралелно развијале ка истом циљу, ка човеку! Покушаћу да Вам то ближе објасним, а Ви напрегните уши и напните Ваш мозак. Ево праве истине о човековом пореклу, о томе како је постао људски род!

– Видите, код свих живих бића постоји нека необјашњива тежња да се даље развијају, па се зато врсте и мењају постајући друкчије, у складу са могућностима своје спољашње средине. Неке врсте остају хиљадама година готово непромењене, јер им њихова спољашња средина промену не дозвољава, али се зато многе друге веома брзо мењају у нове, необично разноврсне врсте. При томе видимо да у тој тежњи ка промени, у тој тежњи за даљим усавршавањем и напредовањем, многе врсте, чак родбински и веома удаљене међу собом, у том стремљењу узимају исти циљ, стреме ка њему мењајући се постепено да би га најзад и достигле. Истина, у процесу еволуције има и раздвајања, многе врсте мењајући се све се више међу собом удаљавају, мада су некада биле блиске и имале заједничког претка; али, постоји и супротан еволутивни процес, у коме се различите и удаљене врсте постепено, стремећи истоме циљу, све више приближавају мењајући се, да би најзад постале толико сличне да их међусобно више не можемо ни разликовати. Уствари, ми видимо да се често и врло удаљени организми мењају на сличан начин, тако да постају готово истоветни, мада су у родбинском погледу међу собом веома удаљени. Ево примера, само неких, а има их колико год хоћете! Делфин личи на рибу, а није риба већ сисар. Моји кактуси веома су слични неким афричким млечикама, мада су родбински веома удаљени! Значи, од различитог мноштва еволуција може довести до једне јединствене целине у којој се оно изворно мноштво врста изгубило, нестало дајући ново јединство. Ово је Дарвин негирао, он је уствари тврдио да еволуција тече само раздвајањем, дивергирањем, да само тако настају нове врсте живих бића.

– Међутим, природа је пуна примера који доказују супротно, и ја се чудим да их Дарвин није уочио и да их није узео у обзир. Зарад складности своје хипотезе жртвовао је логично расуђивање, одбацујући при том чињенице са којима се морао сретати у своме истраживању. Али, то је судбина многих научника који више држе до својих теорија него до здраворазумског мишљења и реалног света. Но, оставимо Дарвина и вратимо се нашем проблему. Да видимо шта се догодило са људима, како је постало оно што данас називамо људски род, то необично и противуречно биће коме смо дали име "човек".

– Нема сумње, бар за мене, да је природа у једном тренутку, када су за то настали потребни услови, поставила пред еволуцију један необичан циљ, у почетку можда узвишен али доцније изневерен и тако ужасно деформисан, дакле, циљ који се састојао у томе да се створи такво живо биће које ће се од осталих у много чему суштински разликовати. То биће требало је да има способност мишљења и расуђивања, требало је да буде способно за рад и привређивање, и, изнад свега, требало је да буде свесно самог себе и способно да размишља не само о спољашњој природи већ и о самом себи. Зашто је природи било потребно овако нешто, због чега је уопште био постављен баш овакав циљ, чему је човек требало да послужи, питања су на која не умем да одговорим. Гледајући све последице које су из тога проистекле, рекао бих да је постављање таквог циља била чиста бесмислица, потпуно неоправдано са гледишта складне целине коју је природа представљала пре човекове појаве. Чим се појавио, човек је почео да се неодговорно понаша, не само према себи већ и према мајци природи наносећи јој, као какав незахвални син, све чешће и све теже ударце, потресајући је из темеља, као да тиме жели да је и сасвим уништи, свеједно што тиме сече грану на којој и сам седи.

– Дакле, природа је ипак поставила такав будаласти циљ без сврхе, остављајући живим бићима да га еволуцијом достигну ако су то у стању. Треба рећи, слушајте сада добро, да су тада многе врсте биле у стању да тај циљ постигну, да су многи, најразличитији организми носили у себи физичке и психичке предуслове да се развију у правцу човека. Те могућности имали су и мајмуни, али, запамтите, они нису били једини! У ту еволутивну утакмицу ка човеку укључили су се многи такмичари, многи су испали из игре или су се одлучили за другу стазу свога развоја, али је ипак остало још увек много врста које су успеле на томе путу, које су успеле да се очовече, да постану део онога што ми данас зовемо људски род. И тако, људски род је заиста страховито хетероген, у њему су потомци мајмуна, зверова, инсеката, бубашваба, свиња, паукова, шкорпиона, хијена, гмизаваца, којекаквих совуљага и акрепа, отровних змија и смрдљивих творова, пијавица и глодара, једно врзино коло свега и свачега.

– Међутим, оно што ме је одувек запањивало јесте чињеница да су једино мајмуни у тој еволуцији успели да се стварно хуманизују, да буду питоми, самилосни и безбрижни, док су сви остали и даље задржали своје животињске одлике психе, крвожедност, мржњу и злобу, да су им се те особине чак шта више у људском друштву још и више појачале добивши најгрозније облике. Све оно што се дешава међу људима, сав онај ужас да је и богу плакати, лако се може објаснити ако се има у виду да су звери (шкорпиони, бубашвабе, пауци, хијене, итд.), остале и даље звери, тј. шкорпиони, бубашвабе, пауци и хијене, и поред тога што су попримили, више или мање, људски облик, људску способност мишљења, говора и рада! Ето, у томе је суштина свега!

– Мислим да Вам је сада све јасно, да сада немате разлога за разбијање главе Фридрихом и за чуђење његовим гротескним особинама и одвратним навикама.

– Не, не и не, по хиљаду пута не! – узвикну Павле сав узбуђен. – То што Ви говорите сувише је фантастично, сувише је гадно и одвратно, та бесмислица... то је немогуће, незамисливо... Ви се сигурно шалите, измотавате се... мучите ме са оваквим причама да би ми било још горе... а ја сам веровао да ћете ми помоћи... да, да, зашта ће Вам све ове приче, зар заиста желите да полудим, да нигде не видим светлост на крају свога пута... то није лепо... чак и да је шала... такве измишљотине у које нећу ни тренутка поверовати...

– Али, Павле, – жустро се успротиви чика Симон. – Ви сте у заблуди, ја се не шалим све ово што сам Вам рекао је заиста и мислим да је тако, све то што сте чули жива је истина... немојте се заваравати! Зар нема довољно чињеница да се у то уверите, зар међу нама, људима, не царују злочин, користољубље, убиства и силовања, мржња и завист, слепа похлепа и крајњи егоизам, зар све то нису животињске црте, зар се не понашају тако животиње у својим међусобним односима? Одговорите, зар није тако?

– То је истина, – рече Павле тихо, – то је истина, то да су да људи ужасни... да се мрзе и узајамно уништавају... али се то, вероватно, може и друкчије објаснити, не тако како Ви чините... мора да постоји неко друго објашњење... ја се сећам, мада сам као биолог сасвим слаб, нисам се никада много тиме интересовао, а и оно што сам знао већином сам заборавио... али се неких ствари сећам... мислим да све то што је у човеку рђаво представља само остатке оних животињских црта које су имали њихови преци и преци њихових предака... особине које човек још није изгубио јер ни његова еволуција није завршена... он, човек, још се није сасвим хуманизовао... а те особине, то зло што је у њему, које се понекад јавља у најгрознијем облику, то је можда атавизам... мислим да се то тако зове... као и извесне физичке особине, као што је развијен ушни мишић или реп, који се повремено јавља код новорођенчади и које нас, те атавистичке особине, подсећају на наше животињско порекло... или, можда, рудиментарне, закржљале особине у људској психи, такоше остатак животињске прошлости, као што је нпр. слепо црево... па се можда, понекад, тако нешто закржљало у нашој психи наједном, код појединаца, нагло развије, као код наших далеких животињских предака, те се тако рађају убице и злочинци... можда се све то о чему Ви говорите може тако објаснити, као остатак прошлости... незавршеност наше еволуције, али никако као нешто нормално, нешто што се и даље развија и чак појачава јер је, како то Ви тврдите, конгломерат већег броја различитих животињских група, које су се развиле у исти, човеков облик. То би било исувише црно, ту нема будућности, никаквог изгледа да човек постане бољи... не, у то не верујем, верујем напротив да људски род постаје све бољи, а да су овакве појаве, овакве особине код човека само нешто случајно, истина за мене необјашњиво, али ипак нешто пролазно... нешто што постепено све више јењава... не, нећу и не могу да верујем да људски род није јединствен, да у њему постоје групе које су биолошки толико различите, просто суштински различите животињске групе које су само неким обележјима међу собом сличне, пре свега својим спољашњим обликом... Па зар је за Вас оно што чини суштину човека само спољашња кора? Зар оно што представља његове најплеменитије црте Ви проглашавате само маском иза које се крију сасвим различита бића?

– Мене су учили, – настави Павле – тако сам васпитан и да у то верујем свим својим срцем, да чак ни људске расе нису међу собом битно различите, да су све оне равноправне и да имају све основне људске особине. Зар може различита боја коже бити довољна да тврдимо да се иза ње крију друкчија бића... Сећам се да се некад тврдило да различите људске расе потичу од различитих врста мајмуна... не знам да ли је баш сасвим тако, али некако у том смислу... па зар није и Ваша теорија слична овоме, само што сте је Ви пренели на различите животињске врсте које су, по Вашем, све развиле до човечијег облика. Уопште, Ваша теорија је, извините, толико фантастична да би била просто смешна да није одвратна. Нико паметан неће у њу поверовати. Људи се разликују међу собом, то је истина... разликују се моралом, способностима и наклоностима... има људи који ни мрава не би згазили, док за друге ништа не значи ни човека убити... Али, те разлике се могу лепо објаснити и на други начин, не тако монструозно како то Ви покушавате. Ја мислим, верујем у то, да разлике међу људима проистичу из различитих класа којима припадају, због тога што су неки богати а неки сиромашни, из различитих судбина појединаца, из различитих навика, религија, васпитања, климе и услова под којима живе, и тако даље. Људско друштво је сложено, разлике између људи потичу из хетерогености њиховог друштва, пре свега класних, националних и религијских разлика, али је биолошки људски род јединствен, у то сам убеђен, и ту нема битних разлика. Не, Ваше објашњење је неуверљиво и ја га не могу прихватити!

– Да, да, – рече замишљено Симон. – Ја нисам ни претпостављао да ћете моје објашњење одмах прихватити. Исувише сте под утицајем предрасуда, исувише верујете причама и лажима које нам се свакодневно сервирају. Какве глупости... најзад, какве подлости... али, оне су прихваћене као опште мишљење у које се не сме сумњати... значи, подвала је била успешна... да, да, све ме то ни мало не изненађује, јер и то, та неверица којом примате моје објашњење показује да сам у праву. Да бих Вас убедио није довољно да Вам изложим само своје мишљење, потребно је да Вас нагнам да и Ви мислите, али логично и без предрасуда, да узмете у обзир стварне а не измишљене чињенице, да узмете у своме расуђивању другу тачку гледишта и да ствари посматрате у другој светлости. То, што се Вама једно чини логичним и нормалним а друго нелогичним и ненормалним, још увек није никакав доказ. Често нам се нешто чини и као истина и као стварност, а у суштини је само привид и спољашња страна појаве која прикрива њену праву бит. Зар људи нису вековима живели у заблудама, верујући чврсто у чисте бесмислице? Сетите се, па зар се није дуго мислило да се сунце окреће око Земље, јер тако заиста и изгледа! Зар они појединци који су имали друго мишљење, који су дакле ствари посматрали без предрасуда, зар они нису били прогањани а њихово мишљење није ли проглашавано за јерес? Данас сви знамо, мада нам и даље то не изгледа тако већ сасвим супротно, да се Земља окреће око Сунца! А раније због оваквог мишљења појединци, који су га заступали, одлазили би на ломачу!

– Дакле, оставите се тога предубеђења да оно што нам изгледа као стварност заиста и мора бити стварност, схватите да спољашњост не мора бити и суштина, да постоји привид и опсена... Уосталом, Ваше супротстављање није логично, Ваши противразлози нису убедљиви... Ви говорите о атавизму, о рудиментима и људској психи, о различитим класним, националним и религијским условима који доводе до разлика између људи... одбијате да могу постојати и дубоке биолошке разлике... али, како ћете тиме објаснити самог Фридриха, кога сте својим очима видели у његовој правој природи... чију сте бестијалност видели на делу... својим очима видели сте да он и није људско биће, како га Ви замишљате, видели сте и уверили сте се да је Фридрих шкорпион! Дед, како ћете то објаснити?

– Да, размишљао сам и о томе... то ме је заиста мучило... али, и Фридрих се може објаснити друкчије него што то Ви чините... ја сам слушао о мутацијама, о наглим променама, сасвим чудним и необичним, које понекад захватају поједина жива бића, нагле промене у њиховом наслеђу... које се затим преносе и на потомке. Могуће да је и Фридрих резултат таквих необичних биолошких промена које су се десиле у његовим родитељима... затим, зар се повремено не рађају чудни монструми, и код људи и код животиња, као на пример теле са две главе... можда је и Фридрих тако неко чудовиште, рођено случајем...

– Аха! – узвикну Симон, очекивао сам да ћете позвати у помоћ мутације и монструме... али, то Вам ништа не вреди! Са тим мутацијама ствар још увек није јасна, то је најконфузнија теорија за коју сам чуо... у лабораторијама се производе мутације, на пример код винске мушице, деловањем на њу драстичним средствима као што су рендгенски зраци... истина је да се у потомству добијају као производ неке монструозне мушице, без очију или без крила на пример, али су оне осуђене на пропаст, оне немају у себи ничега животног. Запамтите, еволуција не рачуна са наказама, то је против природних закона.. теле са све главе!... ха, ха... каква бесмислица... таква бића пропадају, од тога природа ништа не може да направи! Па зар Вам Фридрих личи на такво некакво беспомоћно биће?

– Ја не знам, – рече збуњено Павле, можда не умем да објасним... ја се тиме нисам бавио, биологија ми је страна... Али ни Ваше објашњење није логично... где су Вам фосилни остаци који би доказивали да су многе животињске врсте еволуирале ка човеку? За Дарвинову теорију бар имамо доказа, нађени су остаци... прелазни облици од мајмунског претка па до данашњег разумног човека... то ипак нешто значи...

– То ништа не значи – грубо га прекиде Симон. – Ама баш ништа! Ја сам Вам већ рекао да су ти остаци најобичније тричарије... Ви бркате лепе слике, које сте можда гледали у неким књигама, слике које приказују како су изгледали човекови преци све до мајмунског прародитеља, бркате их са стварношћу, те лепе слике... којекакви питекантропуси, аустралопитекуси, јавански човек, хајделбершки човек, неандерталац, итд., ха, ха, ха... какве лепе приче за децу... и Ви у то верујете! Али то су само слике, плод уметничке маште... то они зову научном реконструкцијом, а ја Вам кажем да се може свашта направити, али ја Вам тврдим да нема никаквих озбиљнијих фосилних доказа за Дарвинову теорију. Па управо баш те тричарије, ти зуби, те лобањске кости, те чељусти, итд., могу бити последица неке мутације, неког монструозитета при рођењу. За мене све то није никакав доказ. Понављам, за човекову еволуцију нема фосилних остатака који би јасно и недвосмислено казивали каква је она била. Све су то претпоставке и хипотезе, и моја и Дарвинова, и многе друге. С том разликом што је моја истинита и логична, а Дарвинова нелогична и у супротности са стварношћу. Запамтите, фосилних остатака који би уопште доказивали органску еволуцију има невероватно мало, готово да их и нема... тек понеки остаци, као што је фосилна еволутивна серија еволуције коња или неких пужева. Историја Земљине коре била је исувише бурна да би се у њој било шта значајније задржало као сведок те прошлости.

– Можда сте у праву, – рече Павле. – Ја те ствари не знам довољно... Али ми се чини да је Ваша претпоставка о, како сте рекли, паралелној конвергентној еволуцији, то јест, ако сам добро разумео, еволуцији која чак различите врсте доводи до истог облика, до исте врсте... као што тврдите да је био случај са постанком човека... то ми изгледа фантастично... учили смо да је еволуција живих бића процес који раздваја, то јест дивергенцијом од једне врсте постаје више врста и оне се, мењајући се током своје еволуције све више удаљавају једна од друге, постају све различитије... тако сам замишљао да тече еволуција живих бића, тако сам учио... у књигама тако пише... то је доказано и то се може видети на сваком кораку... а не Ваше, да од различитог постаје слично...

– Варате се Павле, грдно се варате, – прекиде га Симон. Управо за ово моје постоје докази, управо је паралелна, конвергентна еволуција доказана и њене резултате и данас можемо често посматрати. Чули сте, верујем, за животињски свет Аустралије. То је веома осебујан свет, за њега су карактеристични различити торбари, тј. животиње чији се млади рађају недовољно развијени, тако да се њихово даље развиће одвија потом у једној кожној кеси, торби, на мајчином телу. Отуда се и зову торбари. А код нас је сасвим друга врста сисара, тзв. плацентални сисари, што значи да се млади у мајчиној утроби пре рођења довољно развију, везани за плаценту. Ове две групе сисара еволутивно су веома далеко једна од друге... Па ипак, у Аустралији имамо исте оне облике које и код нас, али су те животиње, наше и аустралијске, међусобно врло удаљене, мада су сличне и у природи заузимају исто место у економији животних заједница. Да Вам наведем неке такве аустралијске животиње које одговарају нашима, мада припадају торбарима: торбарски вук, торбарски медвед, торбарска веверица, торбарска свиња, торбарски јелен, итд.

Затим, шта да кажемо о таквим задивљујућим случајевима као што је потпуна идентичност спољашњег облика код иначе удаљених врста? Ту једна врста имитира другу, по правилу опасну и отровну, па се тако спасава од непријатеља који је избегавају, верујући да је то она, опасна и отровна врста! Постоји врло отровна змија Elaps fulvius, и неотровна, безопасна змија Erytrolasupus venustisimus, која је првој потпуно слична. Постоје лептири који су потпуно једнаки неким отровним земљама, имитирајући их обликом до детаља. И међу биљкама има таквих примера.

– Ево, погледајте само моје кактусе. – Настави Симон, показујући руком неодређено по соби. – Свако би их познао због њиховог меснатог и сочног тела и многобројних бодљи. Али, једна од њих веома удаљена група биљака, неке афричке млечике које живе у тамошњим пустињама, толико су сличне кактусима, по свим својим особинама, да их нестручњак не може разликовати од кактуса. Тек када се јаве издајнички цветови, може се јасно видети да је у питању млечика, а не кактус. А шта да кажемо за такве случајеве у којима неки инсекти са задивљујућим савршенством имитирају суву гранчицу на којој стоје или пак неки биљни лист, тако да их је, када мирују, готово немогуће од њих разликовати, од те суве гранчице и од тога листа.

Једном речју, не само да паралелна еволуција није немогућа, већ је напротив врло честа. Тако је она дала задивљујуће сличне облике, различите врсте али спољашњим обликом готово идентичне. Зашто се не би прихватило да је таква могућност била остварена и у еволуцији људског рода? Зашто сумњати да је човечанство скуп сличних, али пореклом различитих животињских врста, које су искористиле пружену могућност и развиле се све у истом правцу, на исти начин, ка ономе што данас зовемо људским бићем? Зашто се тако нешто није могло десити и у еволуцији људског рода, када се то већ небројено пута дешавало са другим живим бићима? Ја Вам заиста кажем, Павле, да је људски род велика мешавина различитог у истом облику, резултат конвергентне еволуције различитих животињских врста у једном истом правцу, што је и довело до стварања једног нејединственог јединства, до људског рода. Тиме се објашњава и све друго што је везано за човека, све противуречности у људском роду, узајамна нетрпељивост међу људима и непрестани убилачки сукоби.

– Чика Симо, завапи Павле. Ја заиста не знам шта да мислим! Истина је да постоје и такви примери еволуције... сећам се да смо и о томе учили... читао сам и сам о узајамном подражавању код живих бића... о сличним облицима различитих врста... али о томе не знам ништа ближе... Ви ми можете свашта доказивати, ја нисам биолог, ту сам сасвим слаб... да, зашто се тако нешто не би могло прихватити и за људски род... зашто да не? До врага, изгледа да је све могуће... али, ипак... ипак не могу да верујем, то би било исувише грозно... и поред свих Ваших доказа, за које не могу рећи да ме нису поколебали, не могу да верујем у такву ужасну природу људског рода, у непоправиво зло које је у њему дато као неизбежна и непоправива биолошка основа... јер то проистиче из Ваше теорије, то зло као нешто што се не може одстранити, као неизбежна коб... затим, има ту, у том Вашем схватању, пуно необјашњивих ствари, пуно нелогичности... оно подстиче масу тешких питања... на пример, реците ми, ако се већ прихвати Ваша теорија, како објаснити ту прикривеност тих животињских чланова људског друштва, то да се шкорпиони и друга слична багра тако успешно прикривају већ вековима и хиљадама година... како је могуће да остају тако прикривени... најзад, који је разлог да се они уопште и прикривају, да упорно крију своју праву природу... зашто се толико упорно труде да обликом, оделом и понашањем личе на нас људе, на нас који смо, по Вашем мишљењу, само бедни потомци мајмунске врсте!

– Ту нешто није јасно, настави Павле. Зашто се они крију када су већ толико и опасни... најзад, како им то успева... Дакле, одговорите ми на два питања: зашто се прикривају и како у томе прикривању успевају да већ вековима не буду откривени и уништени, зашто има је потребно да се праве људима и како је могуће да их до сада нисмо открили?

– Драги мој Павле! Поставили сте ми сложена питања, боље рећи масу врло тешких питања. Ипак, можда је могуће и на њих одговорити. Дакле, Ви питате како и зашто. Ево одговора, а Ви пажљиво слушајте!

Симон учини краћи предах, као да је покушавао да сабере мисли или да сакупи довољно убедљивости да би Павлу све то објаснио.

– Видите, поче он, многе ствари нису ни мени сасвим јасне, мада сам о њима, некада (јер ме то сада мало интересује), много размишљао; затим, има ту и таквих које су и мени потпуно нејасне, за које не бих могао дати никакво објашњење. Уосталом, ја знам сигурно да у људском роду постоје и такви његови чланови који су прикривене бештије; знам и то, или бар верујем у то, да је моја теорија исправна, да је људски род, такав какав је, постао конвергентном еволуцијом многобројних, најразличитијих животињских врста ка истом циљу, ка човеку, то јест ка једном разумном бићу које је способно да ради и да говори, и надасве способно да мисли о околном свету и о самом себи. Али нешто ближе о тим бестијалним члановима људског рода не знамо много, па зато и долази до збрке и свакојаких мистерија.

– Пре свега, не знамо да ли су они баш тако моћни као што Ви мислите да јесу, имајући пред очима Фридрихову бруталну снагу и животињске рефлексе. Али, да ли су они многобројни, колико их је у људском роду, да лису једињени у неке тајне савезе или су разједињени, да ли се међусобно познају или се крију и једни од других, тешко је рећи. Све су то питања на која је готово немогуће дати одговор. Не заборавимо да се ради вероватно о веома различитим бићима, насталим у прошлости од веома различитих и супарничких животињских група. Да ли су они и данас, у љуском друштву, сачували то супарништво, узајамну нетрпељивост, или су се напротив тајно ујединили против нас, бедних мајмунских потомака? Узимајући у обзир све што о њима знам, склон сам веровању у ово последње, у њихов тајни бестијални савез, у њихову подлу и ужасну заверу. Али, о томе се не може рећи ништа сигурно.

– Питате зашто се крију и зашто нас не униште. Да ли би им било могуће да нас униште у отвореној борби? Шта ако су они ипак малобројни? Могуће да их у томе спречава страх да би се у тим кукавичким мајмунским људима, какви смо ми, пробудио пред непосредном, недвосмисленом и општом животном опасношћу неки исконски пламен, нека сада притајена храброст која би у очајању прерасла у опште херојство и самопрегор. Могуће да ни сами нису сигурни у своју надмоћност у отвореној и јасној борби, када би били значајни не само груба сила и подмуклост већ и интелигенција и борбено стваралаштво? Могуће да су свесни неке своје ахилове пете, о чему ми ништа не знамо, која би била одлучујућа и за њих фатална у отвореном сукобу. Најзад, зашто поћи само од те претпоставке да они желе наше непосредно уништење? Зар није могуће да је Фридрих и међу њима само један бедни отпадак који не преза ни од злочина да би за себе добио ситну корист? Могуће да су њихове злочиначке, животињске намере према нама далекосежније, пакленије и свеобухватајуће; могуће да им је за то потребно време и да су наше уништење планирали за неку даљу будућност.

– Често сам размишљао о томе да смо, можда, ми, мајмунски потомци, најинтелигентнији и најспособнији део људског рода, да смо им, можда, још увек потребни да би изградили до краја људску цивилизацију, за шта они још увек нису способни. Верујем у конвергентну еволуцију човечанства, али верујем да је она, можда, била неравномерна. Ипак, да ли су сви пошли од исте основе? Постигао се мање или више сличан спољашњи облик, спољашња људска чаура, али су можда још увек остале велике унутрашње разлике. Ипак, мајмуни су и некада, у давној прошлости, били најинтересантнија бића. То је несумњиво била одређена предност, па су они можда и еволуирали у најинтелигентнији део људског рода. Осталим његовим члановима, разним бештијама и шкорпионима, треба, можда, још времена да би достигли тај ниво интелигенције и стваралачких способности. Могуће да зато желе да нас што дуже искористе, да нас пусте да за њих стварамо и да од нас уче, све док и они не постану оно што смо ми данас, па да нас потом засвагда униште.

– Али, могуће да је и нешто друго у питању. Могуће да им је њихова злочиначка бестијална природа, која је сувише дубоко у њима укорењена, озбиљна сметња да нас интелектуално и морално достигне. Могуће да они то и не желе, могуће да им више одговара овакво стање у коме ми за њих радимо и стварамо а они негују своје злочиначке инстинкте и навике, до којих им је можда више стало него до правог прогреса људског друштва. Могуће да зато и изазивају непрестане сукобе међу народима и класама, да би у њима иживљавали своју животињску природу, до чега им је можда стало више него до ма чега другог. Ко ће то знати! Али, да смо ми њихове жртве, изгледа ми непобитна чињеница. Бедне жртве, захваљујући нашем кукавичлуку и наивности.

– Питате како су постигли да вековима остану неоткривени. Ово што сам до сада говорио показује да вероватно има озбиљних разлога зашто су желели да буду прикривени. Али је заиста чудно да су у томе и успевали тако дуго, с обзиром на нашу интелигенцију, моћ запажања и повезивања, на многобројне историјске тренутке који си погодовали да свако зло буде откривено и демаскирано.

– Али, ако историју посматрамо са другачијег гледишта него што је то уобичајено, а то уобичајено је можда такође нешто што је са намером вековима наметано, видећемо да је постојала и да још увек постоји огромна њихова завера против нас, завера у светским размерама, која је имала за циљ да одржи то прикривање, да сузбије све и свакога ко би то прикривање угрозио. А таквих интелигентних, способних и смелих појединаца је било, појединаца који су, као и ја сада (али ја сам само бедни кукавички старац), открили у чему је ствар, који су покушали да то своје откриће обелодане и да поведу борбу против зла које је међу нама. Али, историја је фалсификована, и оно што је било револт и борба против злочиначког и бестијалног дела људског рода, приказивано је доцније као борба супротних идеја, као борба супротних религија, као борба супротних раса и народа, супротних друштвених система, итд. (а то је њихово свесно дело и наше несвесно, као резултат наивности и заблуде). Ја сам убеђен да је Христос управо такав изузетни појединац који их је открио и покушао да своје откриће обелодани, да своје страшно откриће објасни људима и да их поведе против зла. Њега су зато брутално убили, а затим су, јер је његов утицај изгледа био огроман а истина кристално јасна свакоме, његове речи искривили, променили им смисао, извршили су невиђену мистификацију, ангажовали су којекакве апостоле, пустињаке и свеце да у његово име говоре управо супротно ономе што је он говорио. А све са циљем да се замагли суштина, да се њихово прикривање и даље одржи. Доцније, у оквиру хришћанства, јављају се појединци који откривају у чему је заправо ствар. И они се на различите начине онемогућују, ствара се инквизиција која пригушује свако слободно размишљање, сваку сумњу да са људским родом нешто није у реду. Особито бунтовни и тврдоглави појединци стављају се на муке и спаљују на ломачама, а затим се, да би се ствар разводнила и упутила у погрешном правцу, проглашавају реформаторима или секташима, чак се, као бајаги, од њих понешто и узима као нека врста реформе, али по правилу нешто што са њиховим указивањем и сведочењем нема никакве везе; све само зато да би се суштина ствари забашурила и што више замаглила. Верујем да су такви луцидни појединци били и Буда, и Мухамед, и Лутар, и многи други, за које ми данас доста знамо, али је то лажно знање, измишљена и наметнута верзија њиховог живота и схватања.

– Познато је да су постојала многа тајна друштва, на пример у средњем веку, о чему тако занимљиво пише сер Валтер Скот у своме роману Ан Гајерштајн. Тајна друштва која су имала неограничену власт да тајно суде и тајно за увек отклањају свакога ко би посумњао да се међу људима налазе којекакве бештије, нељудска бића слична човеку само обликом и спољашњим одликама. Верујем да је и данас такав случај, да су они свуда, да су међусобно повезани, да тајно и споразумно делују, да контролишу све и свакога. Њихова тајновитост је оно огромно преимућство које имају, јер могу да ефикасно и брзо делују, да уклоне свакога ко посумња у њих. Павле, запамтите: то су опасне ствари, живот је у питању! Јанко се са њима, или бар са једним од њих, са Фридрихом, у нешто упетљао, и то му се гадно осветило... Клоните се свакога додира са њима, избегавајте Фридриха колико више можете. Подсмехнуо сам се Вашем кукавичлуку, али заиста шта би Ви могли учинити? Шта бих ја могао учинити против њих, мада о њима толико много знам? Ја сам само један бедни усамљени старац у људској гомили где нема никакве солидарности, где не знаш ко ти је пријатељ а ко непријатељ, ко је човек а ко подмукла бештија. Не, никако не волим људски род, ту гадну прљаву гомилу, непрозирну бару свакаквих талога историје. Не, нисам имао и не желим да имам никакве ближе везе са људима, па то и Вама саветујем!

Разговор је потрајао још неко време, све у том истом смислу, при чему Павле, мада је сумњао у све то што је Симон излагао, није могао да изнесе никакве јасне и чврсте противдоказе. Пошто је Симон показивао знаке умора, они се растадоше, са договором да се опет нађу, у догледно време, и да разговор наставе. То је била жеља Павлова, инсистирао је да се још једном нађу, надајући се у потаји да ће до тада нешто већ смислити и поколебати Симонову теорију.

Павле се вратио кући потпуно ошамућен, са великом збрком у глави. Исцрпљујућа дискусија са чика Симоном сасвим га је помела. Непрестано је у себи понављао делове њиховог разговора, али сада сасвим испретурано; разлози и противразлози смењивали су се у његовој глави чудним редоследом и ступали су у необичне узајамне односе. Час му се чинило да је чика Симон у свему у праву, да је његово објашњење једино тачно, да оно баца нову светлост на сва питања и на све проблеме овога света, да после њега, он, Павле, нема више чему да се чуди, да више не постоји потреба да себи поставља она толико мучна питања. Али одмах затим, све то што је Симон говорио изгледало му је као чиста бесмислица, празно и произвољно наклапање, а тајна Догађаја и Фридрихове личности још већа, још стравичнија и још недокучивија. Павле уствари више није могао да сређеније о свему томе мисли, толико је био исцрпљен разговором, претходним преживљавањима око питања да ли ићи или не ићи код Симона, повременим паничним страхом да ће га судбина најзад неизбежно довести у везу са грозним Фридриховим бићем.

Павле се, са кошмаром у глави и потпуно исцрпљен, баци на кревет и утону у тежак, мучан сан, испуњен морама и сновиђењима.

У први мах, снови га однесоше на некаква путовања по белом свету... био је у колима, возовима, бродовима, на морским таласима и на мирној речној води, на асфалтним и на сеоским путевима... дивни предели смењивали су се поред њега, прелазио је мостове и пролазио је кроз тунеле, тунеле и дугачке и тунеле кратке, осветљене светиљкама и сасвим мрачне... долазио је у додир са различитим сапутницима, који су му били непознати али које је ипак однекуд познавао, земље кроз које је пролазио биле су му туђе али исто тако у њима је налазио познате, драге пределе, сретао је позната лица али за која није могао да се сети ни ко су ни шта су, остављајући да то реши неком другом приликом... Све је било флуидно, пријатно и расплинуто, непрестано неки покрет, кретање кроз нешто што је истовремено и познато и непознато...

Али, наједном, ови дивни призори нестадоше и Павле се нађе у сасвим другом пределу, на бојном пољу на коме се водио страшан рат и у коме је и он сам био војник међу другим многобројним војницима и официрима, који су се ту врзмали... Предео ратишта био је у некој мрачној светлости, односно била је ноћ са потпуно црним небом, али је опет све вило видљиво јасно као по дану, а све, људи и ствари и природа, били су обасјани неком чудном, тамном, готово црном светлошћу... Павлу се чинило као да све то што је пред њим леда некако изнутра, да види спољашње облике свих људи и свих ствари које су се на бојишту налазиле, али да их види некако изнутра, као да је он у свачему и у ничему, као да је и сам он и нешто спољашње и нешто унутрашње, и активни учесник и пасивни посматрач...

Све је било у неком ишчекивању. Павле је био свестан, готово сигуран, да ће се сада нешто догодити, он је у ствари био сигуран да зна шта ће се догодити али да се тога не може и не треба да сети јер то нешто зна онај други Павле који све посматра, а Павле учесник о томе ништа не зна и мора чекати да се то најзад покаже.

Две војске постројише се најзад једна према другој, њихови редови се развише у пустоши ратишта, на црном изрованом земљишту у пределу без хоризонта, међу кратерима од бомби и раштрканим стубовима и бодљикавом жицом. И Павле је био у гомили војника, наспрам непријатељских војника који су се назирали у даљини као таласаста дрхтећа маса, у гомили која га је гуркала са свих страна очекујући нестрпљиво и усплахирено предстојећи јуриш. Један од војника био му је веома познат, Павле је знао да га познаје али није могао да се сети ко је то... И један други војник, у гомили поред њега, такође му је био познат, Павле је и њега познавао, али одакле и како није знао и ниже желео да се тога сети нити га је тај други војник уопште занимао. Један од официра се налазио у близини, у руци је држао голу сабљу, спреман да сваког тренутка да знак за јуриш.

Најзад ова нема тишина и напето, мучно ишчекивање би прекинуто. Официр подиже сабљу и тиме даде знак за јуриш, сви полетоше напред а испред свих официр који је нешто непрестано викао млатарајући сабљом, али се његов глас уопште није чуо и Павле га ништа није разумео. У даљини, као из дна неког на бок изврнутог лонца, из тмине удаљеног ноћног предела, кретоше и непријатељски војници... Пуцало се на све стране, из уперених пушака ширио се дим барута, али ни Павле ни остали нису чули никакав звук (то да никакав звук нису чули ни други војници знао је поуздано онај други Павле, који је све то посматрао као са стране). Павле је трчао преко бојишта, преко јама и којекаквих дирека са бодљикавом жицом, преко и између ђубришних хумки, али је трчао некако лако, дао да лебди без тежине, али су му ноге ипак биле тешке и скоро непокретне. Он је видео да се и други крећу на сличан начин, као да су од гуме, одбијајући се непокретним ногама од подлоге. Павла обузе страх јер виде да се непријатељски војници приближавају трчећи великом брзином, са напереним дугим бајонетима на пушкама које су држали у рукама. Али, и поред тога, он се нимало није бојао јер му је онај други Павле, посматрач, на неки необјашњив начин давао до знања да све ово нестварно и не оно најважније...

Две војске се сударише и помешаше, те настаде општи метеж. Пуцало се одасвуд махнито на све стране, бајонетима су се пробадала тела, и то некако лако, као да у телима нема ни мало костију. Поједини војници су мртви или рањени, уста су им се отварала а очи биле исколачене. Павле је знао да они ужасно пате, да вичу за помоћ, али из њихових устију није допирао никакав звук. Уствари, ништа се није чуло, ни крици рањеника, ни пушчана паљба, ни вика официра... Владала ље потпуна тишина, мада је све било у покрету... Павле се напрезао да чује било шта, и то му је било врло мучно, али је и даље све остајало немо. И Павле је покушавао да нешто каже, да викне и дозове, али су му се уста само беспомоћно отварала не пуштајући никакав звук...

И тада се, наједном, кроз немо и глуво ратиште разлеже страшан, нељудски крик. Павле угледа како онај познати војник свлачи своје панталоне и како скаче на оног другог познатог војника, како га обара на земљу и шкорпионском жаоком раздире му утробу! Жртва је и даље ужасно вриштала, а бештија је са чудним осмехом на уснама посматрала Павла испод ока. Павле је био ужаснут и до крајности запрепашћен овим призором, али је истовремено мислио како је управо то оно што је очекивао и знао да ће се догодити, мада до малочас није знао нити је могао да се сети да зна шта ће се десити. Он поче да виче на шкорпионског војника покушавајући да му објасни да је погрешио и да је напао свога друга, да то није непријатељски војник и да зато треба да га остави... Али су му се уста само немоћно мицала, усне су му биле као залепљене, из њих није излазио никакав звук...

Распорени војник престаде да вапије и да се трза, а шкорпион га је и даље држао, непрестано се осмехујући на Павла, чудно га гледајући испод ока. Павле се осећао ужасно, неподношљив страх га је сасвим обузео, али га је највише мучило изненадно грозно и невероватно откриће, које је осећао готово као неиздржљиви физички бол. Он је и даље покушавао да виче, да дозове у помоћ, да укаже осталим војницима на оно што се пред њима догодило. Али га нико није чуо, нико није обраћао пажњу ни на њега нити на распорену жртву и шкорпионског убицу...

Убрзо затим бој престаде и настаде затишје... На ратишту лежали су мртви и рањени, своји и непријатељски војници, али Павле на њих није обраћао никакву пажњу нити га је њихова судбина дирала. Он је сав био заокупљен посматрањем шкорпионског војника, који се сада обукао и мирно шетао погледајући понекад кришом на Павла. И неки други војници, своји и непријатељски, шетали су по бојишту, измешани међу собом, пушили су и разговарали. Неки други седели су на земљи, петљали су нешто око своје одеће и оружја, или су пак припремали на запаљеним ватрама храну. Уопште, читаво ратиште било је препуно својих и непријатељских војника, измешаних међу собом, који као да су заборавили на малочашњи бој, разговарајући међу собом и нудећи се цигарама или храном...

Павле је све то посматрао, али се томе није ни мало чудио. Њега су мучила друга питања. "зар је то могуће, зар је то могуће...?", непрестано је понављао, немогући да дође к себи од запрепашћења и страха од оног што је видео. Никако није могао да схвати зашто је шкорпионски војник напао свог друга а не неког непријатеља... То му је изгледало највећа мистерија, а не то што је тај њему однекуд познати војник ужасна бештија са отровном шкорпионском бодљом, скривеном у панталонама.

Павле је осећао да све то не може издржати, да мора некога питати зашто се све то догодило. Лутао је тако, изрованим ратиштем, док није набасао на један официрски шатор пред којим је горела велика ватра, а у обешеним бакрачима изнад ње кували су се комади говеђег меса. Испред шатора стајао је пушећи онај исти официр који их је малочас са уздигнутом сабљом повео у бој. Он се пријатељски осмехнуо на Павла, запитавши га шта жели и шта га мучи. Охрабрен тиме Павле му исприча шта је видео. Он рече официру да је запрепаштен тиме што се међу њима налази тај шкорпионски војник, и нарочито тиме да је он напао свога а не непријатељског војника. Павле затим рече да се нешто мора предузети, да се та бештија мора ухапсити и бацити у окове а затим стрељати, или да јој се бар мора наредити да напада само непријатељске војнике а не своје другове.

Официр се и даље смешкао, није био ни мало изненађен овим што му је Павле испричао. "Знам ја за то", рече он. "Није Фридрих једини шкорпион, има их још! И међу нама, и код непријатеља. Шта се ту може, младићу. Рат је рат, у њему се свашта догађа. У сваком јуришу шкорпиони нападају своје и убијају их. Тако је код нас, тако је код непријатеља".

– Али, то је глупо, бесмислено, – рече Павле. То треба спречити! Ако се шкорпионима не може наређивати, зашто се са непријатељем не удружимо против њих?

– Ја то не знам, то није мој посао – рече официр. Моје је да ратујем! А сада, иди, и ти се мало одмори, ускоро ћемо опет на јуриш! Само претходно нешто поједи, врло рђаво изгледаш, тако се не може у рат, гладан. Слободно се ти послужи, биће и за нас и за тебе.

Официр га приведе једном од казана, крај кога је, Павле то тек сада виде, стајао Фридрих и неком огромном кутлачом мешао је узаврелу воду. Он даде Павлу комад врелог меса које се пушило и пекло прсте. Овај је и даље мешао варјачом, непрестано се чудно смешкајући на Павла и гледајући га испод ока. Павле је био гладан и јео је добијени комад меса, али му је његов укус био врло чудан. Он најзад баци поглед у казан и са ужасом виде да је Фридрих у њега стрпао оног малочас распореног војника и да га кува за храну осталима.

Павлу припаде мука, стомак га поче неиздржљиво завијати и он осети неодољиву и мучну потребу да обави велику нужду... Са боловима у стомаку он се удаљи од шатора, готово трчећи, да би потражио неко скровито место. У једном пространом кратеру, по коме су се налазили раштркани жбунови врбе, Павле застаде... Он скиде панталоне и чучну да би се олакшао...

Али, у том истом тренутку, он спази да су се на ивици кратера поређали неки мрачни војници, заједно са Фридрихом, и да га пажљиво посматрају. При томе, они су се чудно осмехивали, бестидно и "мушки", као што се то понекад осмехују мушкарци на жену, са ружном помишљу у себи.

Павле је знао да су сви ти војници шкорпиони и да су дошли да га распоре. Али, за чудо, он се од тога није ни мало уплашио. Њега је само обузео ужасан стид што га они посматрају у таквом стању, како са свученим панталонама чучи међу жбуњем... Осећао је неиздржљиву потребу да сврши велику нужду, да олакша себи, али је знао да то никако неће моћи ако га и даље буду гледали. Он је знао да ће га, чим са тим сврши, напасти и распорити га, али се тога није ни мало плашио јер је за њега сад изнад свега било најважније да се испразни, да олакша себи муку и гадне болове у стомаку.

Он поче, онако чучећи, да скакуће и да се скрива иза жбунова тражећи заклона од шкорпионских бестидних погледа. Али га они нису остављали већ су му се све више приближавали, појављивали су се са супротне незаклоњене стране и злурадо га посматрали ишчекујући... Павле опет покуша да се сакрије иза неког другог жбуна, али узалуд. Шкорпиони су се појављивали и са те стране, непрестано су се смешкали оним чудним и одвратним осмехом, а руке у рукавицама држали су на појасу панталона спремни да открију своје страшно оружје и да га затим и употребе. Али се Павле свега тога није бојао, он на то није чак ни мислио (мада је знао шта ће се догодити). Он је изнад свега желео да сврши са великом нуждом, да олакша своја црева која су се све више болно грчила, али га је било ужасно срамота да га они при томе посматрају. Он хтеде да их замоли да се склоне, само за моменат док не буде готов, а да затим раде са њиме шта им је воља, да им каже да им он неће побећи. Али је на њиховим лицима јасно прочитао да му они ту молбу неће услишити, да они управо желе да га виде у таквом понижавајућем положају, да желе да га што више понизе пре него што га убију...

Зато је Павле и даље скакутао, чучећи и са смакнутим панталонама, покушавао је да се сакрије час за овај час за онај жбун, али узалуд... шкорпиони су га упорно пратили шуњали су се око њега и завиривали за њим, непрестано су се бестидно смешкали приближавајући му се све ближе, све ближе и ближе...

Павле се, најзад, прену и отрже из овог мучног, гнусног и страшног сна, у голој води свога тела и са кошмаром у болној глави. Широм отворених и исколаченим очима гледао је у јутарњу тмину, разјапљеним устима хватао је даха и покушавао је да дозове у помоћ... Био је свестан да се пробудио, да је то био само сан, али у то још увек није веровао грозећи се онога што је доживео у сну. Што се више будио и долазио к себи, слике сновиђења мешале су се све више са сликама пробуђеног сећања на стварност, која му се није чинила ништа бољом од сна. Уствари, она му је сада изгледала још црња, још мрачнија и безнадежнија, јер су је слике сна на посебан начин осветлиле, подвукле у њој оно што је најгрозније и најважније, ослободиле су то од свега другог што ублажава и заварава...

Мада му је Симон постајао све непријатнији (уствари, није га подносио), Павле је ипак често помишљао на њега, па га је чак понекад и посећивао. Она стара бољка, неразрешена око Фридриха и вечита питања "шта смо ми, шта је Фридрих, и како је то могуће?"... итд., итд., тиштили су га потмуло и подстицали су га да с времена на време потражи одушке у бескрајним и увек неодлучним дискусијама са старцем. Међутим, у последње време гајио је према Симону притајену и подмуклу мржњу, вероватно као према једином саучеснику у сопственој нехотичној издаји Јанка. Осећао је да је све то чудно, та мржња према Симону (који га је, истина, често и на груб начин подсећао на његов кукавичлук, говорећи при томе са презрењем о општем кукавичлуку људског рода) и истовремена везаност за Симона, несузбивљиви нагон да се са њиме повремено виђа и распреда дискусија, готово уживање у повременом самомучењу и беспоговорном пристајању, чак неком унутрашњем захтеву, да од Симона чује подругљиве прекоре и подругивања, као и њему својствено цинично разголићавање суштине живота људског рода, како га је бар он схватао. И тако, Павле је повремено одлазио Симону, осећајући за то неку неодољиву потребу.

Ипак, десило се некако да старцу није одлазио већ дуже време (мада и иначе није одлазио често, чак одлазио је врло ретко, али је ово сад било сасвим изузетно). Неки изненадно искрсли послови у канцеларији довели су до тога да је свако по подне, до касно у ноћ, седео код куће за радом (јер су ови послови захтевали и рад ван канцеларије, били су у току неки велики послови које је Фирма припремала са својим старим и, још више, новим муштеријама). И тако, код Симона није одлазио већ више од три месеца (мада га је повремено виђао у канцеларији, јер је и Симон радио на овом послу, хонорарно, али последњих месец дана није га виђао чак ни у канцеларији, није се старац врзмао нити око канцеларије, по фабричком дворишту ни у кантини, па је Павле мислио да се старац разболео или да се уморио, онако стар, од силнога рада).

Жеља да се види са Симоном, насамо, постајала је зато све јача. Она се подгрејавала и тиме што у последње време, последњих месец дана, Симона није могао видети ни на било ком другом месту, на коме се иначе раније могао срести: ни у канцеларији, ни у фабричком ресторану или њеном дворишту, нити у градским кафанама у које су радници и службеници повремено одлазили ради промене, ни у филателистичком клубу (где је недељом долазио да попије кафу и да се подругљиво подсмева "сакупљачима шарених лажа од хартијица"), нити на уличним тротоарима где је имао обичај да дуго шета у предвечерје... Ти случајни, повремени сусрети, на свим тим местима, били су Павлу као капи росе за венућу биљку, мада о "своме" предмету нису тада ни проговарали, били су му подстицај да оживи нешто што је у њему силом протичућег времена постепено копнело, а што он није желео да заборави, мада га је то и даље подмукло мучило. При тим сусретима "предмет" је оживљавао међу њима, грајући се на њиховим значајним погледима, на речима и кратким реченицама које су изговарали а које ни за кога нису ништа значиле, али су за њих биле, као нека врста тајне шифре, потпуно разумљиве и пуне садржаја (као нпр. Симонове кратке примедбе при сусретима: "Како је велики светски мислилац?", или "Држ' се, ти, кактуса", или "Веруј очима и чика Симону", итд.). И тако, чика Симона већ дуго није видео и жеља за разговором постајала је све јача.

Једно вече, вративши се из Канцеларије кући, пошто је у њој седео нешто дуже да би завршио неки предмет који се морао завршити, Павле осети да га стара бољка опет обузима, да вечита питања почињу да нагрћу са свих страна, да се јавља оно мрачно очајно стање његовог духа које не може поднети, стање које се не може ничим сузбити већ само ублажити размишљањем, унутрашњим сопственим расправљањем или, још понајбоље, ватреном дискусијом са чика Симоном... Питања, питања и живе слике прошлости... ликови уснули или притајени у његовој подсвести, а сада пробуђени као дивље звери, почеше да се помаљају, да вапију или да кидишу са свих страна... Павле поче грозничаво дрхтати, поче да гласно говори, да пита и да се препире, да се обраћа невидљивом чика Симону... Он осети да га мора видети, падоше му на памет нека сасвим нова питања, бар тако му је изгледало, да су сасвим нова, и на њих је морао добити одговор. Он се журно обуче и брзим корацима упути се ка Симону. Попевши се уз степенице до његовог стана Павле закуца на врата, а затим нешто јаче, нестрпљив да дочека. Ништа. Отуда се нико није јављао... Павле закуца још јаче, а потом, пошто се и даље није ништа дешавало, поче лупати нестрпљив и до крајности узнемирен.

Нешто се иза врата покрену, као да шушну неки звук. Павле опет закуца, а неки слаб пригушен глас упита: "Ко је?" – "Ја сам, Павле! Отворите чика Симо!" – рече Павле познавши старчев глас. Опет настаде тишина... Павле мало причека, па затим понови захтев, али сада много гласније: "Та, отворите, чика Симоне... шта Вам је, до врага...". Чу се покрет кључа у брави, врата се полако, врло полако одшкринуше и у мрачном прорезу појавише се старчеве руке, дрхтаве на ивици дрвета, и његово узнемирено лице, упола сакривено.

Павле, намах, готово да га и не познаде. Све је на старцу било друкчије: неочешљана и слепљена коса падала му је у чуперцима по челу, закрвављене и подбуле очи унезверено су играле, усне су биле опуштене и нервозно су подрхтавале... брада већ данима не бријана, запуштена и прљава... кошуља на једној страни избачена, поцепана и прљаве чарапе на необувеним ногама... Ни трага од оног смиреног, ведрог и тако систематичног старца. Сада је пред Павлом стајала оронула сподоба, преплашена и у ужасној паници. Павлу се учини да је старац нагло остарио за читавих двадесет година, да је прележао неку тешку и непознату болест, која га још увек није напустила...

Симон му рукама и прстом пред уснама даде знак даништа не говори, ухвати га за ревер капута и готово га провуче кроз узани отвор у предсобље, јер врата и даље није шире отварао. У мрачном предсобљу тихо закључа врата, причека неколико минута ослушкујући, па тек затим упали светлост. Старац је био сав у некој нервозној ужурбаности, растрешеност и истовремено нека чудна усредсређеност владали су њиме. Павле га је гледао запањен, не могавши да дође к себи од чуда. Она заусти да нешто пита, али га Симон у томе спречи ставивши му руку на уста... Затим, вукући га непрестано за капут, Симон га уведе у собу, затворивши за собом врата пошто је претходно угасио светлост у предсобљу.

– Чика Симоне, шта је то са Вама? – запита Павле пошто се сместио у наслоњачу, у коју га је Симон просто убацио дајући му при томе знаке да мора бити миран, да се не креће и да не прави буку. "Нигде Вас нема, да нисте болесни... Како то изгледате?" – распитиваше се он и даље, зачуђено гледајући у старца.

– Пст! Само тише! Молим Вас, немојте гласно говорити, – рече Симон преплашено, све шапућући, и не чувши шта га Павле пита.

– Да ли сте сами дошли? – додаде старац одмах затим. – Јесте ли сигурни да Вас нико није пратио? – упита он уплашено.

– Не, зашто би ме неко пратио, не разумем Вас на шта циљате? – рече Павле, почевши и сам нехотице да шапуће, заражен старчевим примером.

– И куд да Вас враг баш данас нанесе, а надао сам се да ћу... онако инкогнито... а Ви за пакост... Ваљда Вас нико није видео када сте долазили, то не би ваљало... не би ваљало, никако не би ваљало... сада је куцнуо последњи час, последња прилика се пружила... а Ви овако банусте изненада... – шапутао је старац нервозно се мувајући по соби.

Павле, дошавши мало к себи, тек сада примети да је у соби некакав неуобичајени неред. Књиге су биле извађене из ормана, који је зврјао празан, и поређане у неколико гомила уза зид, или су биле, очигледно, спаковане у неколико великих пакета. Старчеве свеске, кутије и кутијице, фасцикле и адресари, такође су били распоређени дуж зидова у различитим гомилама.

Павлу, најзад, привукоше пажњу два велика кожна кофера, од којих је један био затворен и постављен поред врата док је други лежао отворен на столу. У њему су се виделе свакојаке ствари, комади веша и неке ситнице, а једно одело на столу било је савијено и спремљено такође за кофер.

– Побогу чика Симоне! – рече Павле. – Шта то радите? Шта се то са Вама дешава? Где се то спремате?

– Само тише, молим Вас, – прошапута Симон. – Све ћу Вам објаснити, када сте већ дошли... али, никоме ни речи, ни за живу главу... уопште ништа, ни да сте били код мене... ни да сте све видели, ништа, апсолутно ништа, молим Вас, ово што ћу Вам рећи мора да остане апсолутна тајна... не бих Вам ништа ни говорио, али сада морам јер ћете се Ви иначе распитивати, можда ћете неком причати шта сте овде видели... а то је врло опасно, врло опасно... то се никако не сме догодити... тиче се живота и смрти... никоме ништа не смете рећи... и, молим Вас, да говоримо што тише, најбоље је да Ви и не говорите ништа... да ћутите, а ја ћу Вам испричати... можда неко прислушкује...

– Добро, чика Симо, нећу галамити, само реците већ једном у чему је ствар, сада сте већ и мене грдно уплашили.

– Слушајте, – поче Симон. – У великој сам, неизмерној опасности. ... Фридрих ме је открио... сазнао је да знам његову тајну... овде више не могу остати, морам да се што пре изгубим, колико сутра... то је последња шанса...

Павле је запањено посматрао Симона, не верујући својим ушима.

– То је немогуће, – прошапута он уплашено. – Како се то могло догодити... Ви сте увек били толико опрезни... ја сам бар мислио да сте опрезни... и шта Фридрих све зна о Вама, о нама, како је дошло до тога да посумња...

– Све ћу Вам објаснити, – рече старац, – само слушајте, и ником ни речи.

– Седео сам једно по подне код "Бокала", – започе Симон. – Пијуцкао сам вино и посматрао неко полупијано друштво за суседним столом, које се нешто жучно препирало: све неки интересантни типови, лађари, њихове жене, са њиховим сочним псовкама и особеним говором. Био сам се у то друштво толико занео, да нисам ни приметио Фридриха, све док није проговорио, који се, са супротне стране, нагнуо над сто и вероватно ме већ дуже време посматрао. На његовој поздрав тргао сам се, толико је то било ненадано а ја задубљен у оне лађаре и њихову галаму. Фридрих је имао изглед и поглед кобца, и поред оног његовог вечног смешка; али то ме није могло преварити, исувише сам га добро познавао. Осетио сам неку чудну узнемиреност, као неки предосећај неког зла, али томе у том тренутку нисам придао никакав значај, једноставно о томе нисам размишљао. Уосталом, за то нисам ни имао времена, јер Фридрих седе за сто, на онај његов наметљив и одвратно прељубазан начин, и поче да говори.

"Чика Симоне", рече ми. "У последње време нешто размишљам о оним вашим кактусима, па мислим да би са њима могли да направите добар посао, само ако би Вам неко помогао." "Како то мислите, да направим добар посао?", – запитах га у недоумици.

"Па, мислим", – рече он, "да добро зарадите. У граду има много људи који би волели да имају ретке примерке кактуса, ја сам се о свему обавестио... имам детаљно разрађен план, ја бих све то преузео на себе, сву бригу, Ви не би имали ништа друго да радите већ само да их гајите и размножавате, те тамо Ваше кактусе... добро би зарадили, ја ту немам никаквог интереса, хтео бих једино да Вам помогнем, узео бих једино за покриће мојих најосновнијих трошкова... за превоз и дописивање, колико буде... видећемо, рецимо, али није важно, већ ћемо се договорити, неки проценат од Ваше зараде... То бих Вам учинио да се и сам мало разонодим, знате и сами како је онај проклети посао у Канцеларији досадан, просто убија човека!"

– Знао сам да безочно лаже и да се претвара... Било ми је познато да се кактуси могу добро продати, нарочито неке ретке врсте које се тешко одгајају. Међутим, ја стварно нисам имао времена да се посветим оваквом послу, нити сам имао воље за тако нешто. Моја трговина сводила се само на размену са мојим кореспондентима у свету, такође одгајивачима кактуса. Али да тргујем на велико, да будем некакав кактус-баштован, нисам имао ни мало воље. Било ми је јасно да Фридрих овде види само своју одређену материјалну корист (ни једног тренутка нисам му поверовао да се руководи жељом да мени помогне или жељом да се и сам забави), да жели да ме искористи да би сам зарадио (он се нудио да буде посредник, што значи да сам одређује цену и прима новац; по свој прилици мислио је да ја нисам упознат са тим како стоји са трговином кактуса, како се крећу њихове цене, те да ће зато моћи да ми подвали). Штавише, претпостављао сам да је имао и много далекосежније планове у вези са мном, намеру да ме искористи ко зна на какав све начин пошто ме буде увукао у односе са собом. Знате и сами колико је то мрачна особа, способна да учини свако, ко зна какво све зло. Зато му нељубазно одговорих да ми је познато да многи желе да набаве кактусе, али да мене то не интересује.

– У току даљег разговора био сам све нељубазнији, све грубљи и све неопрезнији. У томе и јесте била несрећа, и то морам да Вам објасним, то моје неразумно понашање (јер сам Фридриху могао одбити а да се не сукобимо и да оне откријем оно што знам о њему). Наиме, код "Бокала", како већ рекох, седео сам већ доста дуго. Шарена гомила људи веома ме је занимала, а нарочито оно лађарско друштво са њиховим препиркама, псовкама, грубим шалама и причањем различитих догодовштина на води. Ви знате колико ти лађари пију, као смукови, само кад се дочепају обале, а и иначе. И ови моји пили су бесомучно и са уживањем, да је то било просто заразно. Тако сам и сам почео пити, најпре сасвим несвесно а затим свесно јер сам, гледајући их, постајао и сам све жеднији. У тренутку када ми је Фридрих пришао попио сам био већ доста, мада ипак нисам био пијан. Али, био сам у оном посебном предпијаном стању, храбар и лакомислен, без довољно критичности за своја дела и речи. Тиме једино и могу објаснити да се према Фридриху нисам држао опрезније, да сам, напротив, био све грубљи и агресивнији, да, једном речју, нисам пазио шта говорим.

– Зато му, после његовог упорног наваљивања, рекох грубо: "Знам ја да се кактуси могу добро продавати. Али ме то уопште не интересује".

– "Не, Ви ипак нисте свесни какву корист можете имати... могу се направити добре паре" – наваљиваше Фридрих и даље.

– Богами, почео ме је озбиљно нервирати. – "Слушајте Фридриче" – рекох му опет. "Та ствар ме уопште не интересује. Зар Вам није доста кад Вам се једном каже? Молим Вас, оставите ме на миру! Не желим никакве "уносне" послове са кактусима".

– Фридрих ме чудно погледа. "Да ли сте сигурни да Вас све ово баш ни мало не езанима?", – упита ме он дрско на неки лукав и подсмешљив начин. "А, шта је са оном Вашом жељом да откупите поткровље изнад Вашег стана и да га претворите у велику стаклену башту за велике кактусе? Зар Вам за те жеље није потребан новац, за откупи адаптацију поткровља? Замислите, шта би тек тада могли да направите. То би тек била стаклара, и кактуси, какви све кактуси! Ово што сада имате, извините, више је него бедно за Ваше способности. Размислите још једном о моме предлогу. Немојте тек тако олако одбацивати ову изванредну прилику да на једноставан начин дођете до новца".

– До врага, сада сам био сасвим бесан! Уопште ми није било јасно одакле зна за ове моје скривене жеље. Јер, заиста, одавно сам гајио жељу да се проширим, да откупим оно пространо поткровље, уствари нека врста високог тавана, изнад мога стана, да га преуредим и прилагодим, озидам и застаклим како треба, и да у таквој једном великој стаклари почнем са гајењем неких кактуса које до сада нисам могао имати, јер је оно што имам у стану било за њих исувише мало. Међутим, ову своју жељу нисам баш узимао исувише озбиљно, био сам свестан да ћу до таквих пара тешко доћи. И сада, ево, долази овај Фридрих са оваквим предлогом, и при томе, да би ме привукао, говори ми о нечему зашта сам мислио да је само моја скривена жеља, да о томе нико ништа не зна. Наравно, и даље ни тренутка нисам веровао у његове добре намере, а овакво непосредно и безобразно инсистирање на нечему што је била само моја најинтимнија жеља, довело ме је готово до беснила.

"Слушајте, Фридриче" – рекох му сав бесан. "Не знам, и не занима ме, како сте дошли до тога о поткровљу. Не кажем ни да је то истина, нити да је то лаж. Уосталом, то се само мене тиче и никога више, па ни Вас. Како се само усуђујете да ми тако нешто спомињете? Још једном, запамтите, не желим са Вама никакав заједнички посао, не треба ми никакав новац зарађен заједно са Вама! И нека сада буде доста овога глупог разговора!

"Али зашто?" – рече он, сада већ мање љубазан. "Не разумем зашто не желите да са мном радите? Ја Вам предлажем најпријатељскије, а Ви ме овако грубо одбијате. Могу ли да знам разлог? Можда је он безначајан? Можда сте у некој заблуди? Можда ћете ипак пристати када се будемо објаснили?"

– Заиста, тај се није предавао! Да сам био мало мање натопљен алкохолом, свакако бих придао већи значај призвуку и претњи који су се осетили у његовом гласу. Али, ја не то нисам ни мислио, једноставно био сам као полупијан и све бешњи и неопрезнији.

"Једноставно, зато што нећу!" – узвикнух бесно. "Нећу, и готово! И не морам Вам давати никаква објашњења. А ако баш хоћете да знате, не мили ми се да са Вама радим! Немам ја у Вас ни мало поверења. Причате ми ту о некој Вашој услузи који желите кобајаги да ми учините, а уствари мислите само на сопствену корист. Нисам ни ја баш тако наиван. Једно причате, а друго мислите и радите. А сада, торњајте се одавде и пустите ме на миру. Нађите другу будалу, код мене то не пали!"

– Требало је да сада видите Фридриха! Сва његова љубазност ишчезе у тренутку. Било му је, најзад, јасно да код мене неће проћи са тим својим триковима. Видело се да је бесан и разјарен, али и да се уздржава, и да жели да ипак одржи неку форму у понашању. Ипак ми рече, сав цептећи: "Па добро, кад већ тако упорно одбијате моје добронамерне предлоге. А Ви ћете се већ и сами покајати, полако, доћи ће и то. А ја сам будала што се ту замајавам са једним излапелим и пијаним старцем".

– Е, ту ме је погодио у живац. То, да ми неко каже да сам излапео, то још нисам доживео. Па зар би ме господин Перак узимао на рад да сам излапео? Па онда, то, да сам пијани старац! Ја, који се никада нисам опијао, и кога је тај смрдљивац случајно нашао када сам се само мало више окрепио, због лађара. То му је било тенденциозно, онако без везе, само да ме увреди, да ми врати за оно што сам га одбио. Али му ја нисам остао дужан!

– "А што се замајавате када сам ја излапео и пијан?" – упитах га бесно. "Зар сте то тек сада приметили? Не, братац мој, него си мислио да ловиш у мутном. Али се чича не да. Не желим ја с тобом, а не ти са мном. А не желим зато што нећу да имам посла са таквима као што си ти. Знам ја тебе добро! Претвараш се ти, али ја те знам. Не можеш ти мене преварити. Ниси ти оно за шта се издајеш да си. Запамти, све су ми твоје ујдурме познате, и ко си и шта си... Нећу да имам посла са таквим протувама и којекаквим бубашвабама!"

– И тако сам Вам ја забраздио, па не могу да се зауставим од беса. Почео сам чак и да вичем и да се свађам као нека пиљарица, не водећи ни мало рачуна о томе шта говорим. И то све због оног проклетог алкохола и тих пијаних лађара, ђаво да их носи!

– Али, брзо сам престао! Отрезнио сам се зачас и постао свестан шта сам учинио. Јер, Фридрих се наједном потпуно промени. Сав се укочио за столом, рукама је грчевито стезао ивицу стола, а лице му је добило потпуно зелену боју (толико га је, изгледа, она моја примедба о бубашвабама погодила и избудила). Мислим да је тада схватио да ја знам ко је он и да је зато у мени видео смртног непријатеља... Сетих се оне Ваше приче из Месечеве долине, како је позеленео после свађе са Јанком и како га је убио оним својим зеленим отровом. Мислим да сам и сам тада, у кафани, био у смртној опасности, да је Фридрих био на ивици напада на мене; ипак, то није урадио, уздржао се, јер нисмо били сами, било је много сведока и они би се тиме свима открио. А то није његов начин, он све ради подмукло, да нико не види. Али, од мржње према мени, онај отров у његовом телу почео се обилно лучити, па како се уздржавао, навалио му је у лице и главу, те је постао и сам потпуно зелен. Мислим да је готово самога себе убио, отровао тим сопственим отровом, тим једом од кога му се све лице изобличило. Наравно, мени је свега било доста; видех шта сам учинио, али повратка више није било.

Неколико тренутака гледали смо се тако, преко стола, ја преплашен и укочен од страха, он занемео од запрепашћења и укочен мржњом и злобом. Најзад, он проговори, неким чудним, грленим гласом, као гушећи се: "Дакле тако, теби је све познато! То је лоше, то је врло лоше... Запамти, луди старче, одбројао си себи дане!"

– А затим, као да је зажалио што је све ово рекао, Фридрих се нагло диже од стола, погледа ме још једном погледом у коме је било толико мржње и осветољубивости да сам згрозио, и напусти кафану.

– Од тада живим у неописивом страху. Било ми је јасно да ће ме Фридрих смакнути, јер, по његовој логици, представљам за њега смртну опасност. Зато сам и одлучио да што хитније и што неприметније напустим град, да одем што је могуће даље, у место за које нико неће знати.

– Ово се десило пре двадесетак дана. Успео сам да некако средим своје ствари, да своју имовину продам и да извучем неку пару, истина врло мало, јер сам морао радити у највећој тајности.

– Ви знате оне трговце, она два брата, старце, који имају радњу у Н-ј улици? Они тргују свим и свачим, и старим и новим стварима, нема ствари коју неће купити и коју нећете наћи у њиховој радњи. Она фирма "Код браће Адања", знате је свакако. Е, па, видите, њима сам продао сву своју имовину. Они су, истина, одвратни лихвари, обојица прави Шајлоци, али су ми ипак добро дошли. Откупили су све, одмах су дали готов новац, не питајући за разлог продаје.

– Видите, та њихова дискреција, то је оно што ми је било потребно. А био сам спреман да све оставим, овако како стоји, да одем без игде ичега, само да се спасем оне бештије.

– Једно вече, боље рећи једне ноћи, дошао је један од те браће, заборавио сам му име, дошао је у највећој тајности, задржао се код мене извесно време, прегледао је све и рекао шта може дати. Ту није било ценкања, шта сам могао, узео сам без речи оно што ми је понудио. Низашта се није распитивао, једино је од мене тражио писмену изјаву да му продајем драговољно сву затечену имовину. И тако смо склопили посао. Обавезао се да ће се у моме стану појавити са својим потраживањима тек петог дана по моме одласку, и да ни о чему другом неће давати изјаве или мишљења ако га буду питали.

– Задржао сам само нешто личних ствари и, наравно, адресе мојих кореспондената, јер се надам да ћу и у новом пребивалишту опет бити у стању да обновим везе и да опет подигнем своје вољене кактусе. И, наравно, понео сам новац који сам имао као уштеђевину, као и новац који сам добио од продаје.

– И тако, ова је ствар окончана и ја сутра одлазим неповратно из овог места, у коме сам провео толико лепих година. Али, шта се ту може, треба све филозофски поднети и спасавати оно што је најважније, тј. сам голи живот.

– Ето, то Вам је сва моја прича. Могли би о свему да врло много дискутујемо, да разглабамо ову ствар и са ове и са оне стране, али за мене више нема времена, гори ми под ногама.

– Што се Вас тиче, не морате се ништа бринути. Нико Вас није ни једном речју споменуо, ни ја ни Фридрих, за то се могу заклети. Он на Вас ни мало не сумња, у то сам сигуран. Ви се само држите свога, не улазите ни у шта, па Вам се неће ништа десити. Толико да знате, да не би бринули. А сада, време је да се растанемо, што брже и што тише.

Павле је старчево излагање слушао као занемео. Хтеде да га понешто и запита, зажели да му искаже понеку сумњу, неку своју неверицу или бојазан. Аи му чика Симон не даде ни да прозбори, стави му шаку на уста па га полако и тихо изгура кроз врата (опоменувши га још једном да се чува ухода).

И тако се они растадоше за навек.

Прошло је више дана пре него што се приметило да је чика Симон ишчезао из града. Прво су се његове комшије питале где је (мада је Симон имао обичај да одсуствује по неколико дана, екскурзирајући у природи у ближој и даљој градској околини), а затим је интересовање за њега дошло и из Канцеларије. Не само да су многи приметили да га никако нема ни у фабричком клубу нити у ресторану (при чему, истина, на то нико није обратио већу пажњу), већ је и господин Перак тражио да га доведу због неког искрслог посла. Тада је управо и почело право трагање, стан му је насилно отворен при чему је утврђено да су у њему извршене неке чудне радње: књиге и други предмети извађени су из ормана, већим делом спаковани у пакете обележене бројевима, кактуси груписани и такође обележени бројевима, итд. Све ово убрзо је било објашњено, јер се одмах затим појавио господин Адања, један од браће трговаца, за кога се испоставило да је био стално на опрези, од дана Симоновог одласка, да је непрестано мотрио на кућу како би се у правом моменту могао појавити са својим потраживањима.

Он је, подносећи законски пуновредна документа, објаснио да је све по пропису откупио, споразумно, целокупну Симонову имовину, да је Симон захтевао да се то обави у највећој тајности, и да је био обавезан да се са својим потраживањима не појављује пре одређеног времена после Симоновог одласка, или и пре тога, као изузетак, једино ако други открију Симонов нестанак те трговчеви интереси дођу тиме у опасност, какав је случај сада заиста и настао.

Трговац је још изјавио и то да му је познато да је Симон неповратно напустио град, да не на куда је отишао нити који је разлог за овај неочекивани и изненађујући одлазак.

Све ово примљено је са запрепашћењем, готово истим као и Јанков никада не објашњени нестанак. Чак је и господин Перак допустио себи да коментарише читаву ствар, очигледно сматрајући свео ово и као неку личну увреду: "Никада никоме не треба веровати, нити било кога сажаљевати" – рече он једном филозофирајући пред свима у канцеларији, што је било сасвим неуобичајено. "Чика Симон ме је грдно разочарао. Ја сам му давао посао да не би седео беспослен, да му помогнем, да се не уцрвља... А он сада овако, без питања, без речи, да побегне, да се никоме не јави, чак ни мени, и поред свега што сам... таква људска незахвалност просто запањује".

Ипак, на чика Симона се доста брзо заборавило. Уосталом, он ни издалека није био тако значајна личност као нестали Јанко. па и на овога су, на крају крајева, готово сасвим заборавили.

Утолико више их је поразила једна неочекивана вест: прочуло се да је на десетак километара од града, низводно на обали реке, пронађен један го мушки леш, избачен водом у врбак, сав надувен и ужасно унакажен. Припадао је очигледно неком старцу, судећи између осталог и по великој белој бради. Одмах се посумњало да је то можда Симон, судећи по опису и неким другим околностима.

Полиција је, преневши леш у мртвачницу, позвала неколико људи из канцеларије и комшилука да га идентификују, међу њима и Павла (чули су већ да су они често били заједно, па су сматрали да ће им и Павле бити од користи). Сви су, без икаквог колебања, у деформисаној трупини препознали Симона, и то рекоше без икаквог колебања. Што се тиче Павла, он, са ужасом, виде на томе лешу знаке Фридриховог убилачког рада: распорен стомак и ране на глави. Али о томе полицији не рече ни речи.

Овај догађај дао је сада Павлу поново значајну тему за размишљања и разговор са самим собом. Али, као што је било и раније, та размишљања, испуњена великим страхом, непрестано су се вртела око тајанствене Фридрихове личности и питања шта Фридрих зна о њему, Павлу, и у којој мери је и он сам угрожен.

Старчева тврдња, које се сада сетио, да Фридрих о њему, Павлу, ништа не зна, да у њега не сумња и да му не прети никаква опасност, у знатној га је мери умирила. Ипак, сазнање да Фридрих не мирује, да непрестано плете своју мрежу и да тражи све нове и нове жртве, испуњавало га је немиром, неодређеном потмулом стрепњом, нагонило га је да се повлачи у себе, да избегава људе остајући сам са собом и својим мислима. То му је падало врло тешко, јер сада није било никога са киме би могао да о свом проблему размења мишљење, није било Симона да са њиме расправља о Фридриху и другим људским проблемима. Био је сам са собом, сам са својим мислима, а то је и било оно најгоре.

И тако, у потпуној физичкој и духовној самоћи, Павле је све чешће помишљао на Славка, све више га је запажао у Канцеларији и све је више о њему размишљао.

У почетку Павлова осећања према Славку била су потпуно негативна. Осећао је према њему одбојност, одвратност па чак и праву мржњу. Па зар тај жутокљунац, – мислио је Павле кришом посматрајући Славка у његовом углу, – тај одвратни млади тупавко, та уображена незналица да заузме Јанково место? Па он није достојан ни обућу да му чисти, он нема Јанкове вредности ни колико црног испод нокта! А како се само шепури... Чудна ми чуда, кобајаги ради човек, а овамо све му машине свршавају. Блефер један, пљујем ја на те њихове трикове. Па ни са машинама не може да постигне, остаје и по подне, па и ноћу... А Јанко је то за час, имао је времена и да новине прочита док смо ми сви радили...никада није изневерио, давао је савршене прогнозе... како се овај рахитични балавац уопште и усуђује да седи тамо где је седео Јанко... Тако бих му слатко разбио нос... тој уображеној њушци... том снобу и улизици..."

Оваква размишљања обузимала су Павла готово сваког дана, не доносећи му никакво олакшање јер је, негде у дубини душе, осећао да већина замерки које је чинио Славку нису баш много оправдане, да то из њега говори више предубеђење и већ унапред заузет став да Јанка нико не може заменити и да је било каква замена готово светогрђе, скрнављење свете успомене на Јанка. Напротив, Славко је био пожртвовано вредан, способан и марљив, веома учтив у своме опхођењу са старијима и претпостављенима, али истовремено и са неким љупким, дечачким достојанством. Павле је све то запажао, па је због тога Славка још више мрзео приписујући му све могуће грехове и најразличитије недостатке. Посебно га је нервирало што се Славко баш према њему, Павлу, опходи са највећим поштовањем, увек бескрајно учтив, са љубазним осмехом, готов да му учини сваку услугу; било је очигледно да жели Павлово пријатељство, да жели да му се приближи и да са њиме измени далеко више речи него што их има у обичним свакодневним поздравима. Павле га је грубо примао, одговарао је кроз зубе, набусит, или пак, често, уопште није ни одговарао, мрско га је гледао и, не тако ретко, демонстративно би му окренуо леђа прекинувши га тако у тек започетој реченици. Али Славко то као да није ни примећивао, и даље је био веома љубазан, не заборављајући никада да Павла посебно поздрави при доласку и одласку са посла, доводећи тиме Павла готово до беснила.

Често, не обуздавајући више своје мисли и пуштајући своја лоша осећања да се роје без икакве контроле и да насрћу као бесни вуци на изнемоглу кошуту, Павле је губио везу са стварношћу видећи у Славку чак и узрок Јанковог нестанка. "Ти бедни створе" – говорио је у себи – "истиснуо си кукавички мога Јанка, седиш на његовом месту без стида и срама". На чудан начин повезивао је Славка и Фридриха, оптужујући их у себи за заверу против Јанка. "Подлаци једни" – мрмљао је – "успели су, уништили су Јанка да би га опљачкали и да би му узели место... гадови и бедници..."

Симоновом смрћу Павле се нашао у сличној ситуацији као и после Јанковог нестанка: страшна, неподношљива усамљеност удружена са неодољивом потребом да расправља о Проблему који га је већ тако дуго мучио, Проблему свих проблема, како му се чинило. Ипак, било је и неке разлике. У првом случају, после Јанкове погибије, нашао се изненада пред нечим запрепашћујућим и крајње неочекиваним, учинио је без намере једно ужасно откриће и био је невољни сведок нечему чему се ни у сну није надао; био је тада шокиран, запрепашћен и до крајности преплашен, ошамућен и као у неком бунилу; најзад, нашао се тада потпуно неспреман пред једним монструозним проблемом коме није био дорастао, за који није био нимало припремљен, пред проблемом који га је упркос томе свега заокупио и од кога се није могао отргнути (и поред сазнања да га не може решити и да ће га некорисно и безнадежно бављење њиме довести најзад до потпуне физичке и духовне пропасти). Повезивање са Симоном и дискусије са њиме биле су му, и поред потмуле нетрпељивости коју је према Симону непрестано осећао, спасоносне као и бачено уже дављенику који не зна да плива.

Сада, после Симонове смрти, изостали су и запрепашћење, и шокираност, и преплашеност (бар не она паничарске врсте коју је осећао у првом случају); никакав се нови, неочекивани проблем није појавио, већ се старо вечно Питање само јој једном на тако грозан начин подвукло. Најзад, за ово вечно питање Павле је био већ добро припремљен, Јанковом смрћу и старчевим тумачењима, добио је, да се тако каже, неку врсту "теоријске подлоге" да о том питању свестраније расправља; сопствена размишљања и старчеве теорије омогућиле су му да проблему приђе систематичније, да га разматра са свих страна на један логичан начин, без обзира што ни све то није доносило неког плода у смислу јасног и недвосмисленог договора. И даље је све било до крајности нејасно, нелогично и неприродно, конфузно и поред различитих теоријских система којима је покушавао да свој проблем нападне и да га савлада. Али, ипак, није било оне првобитне беспомоћности, оне крајње стерилности духа и поред његове потпуне, готово манијачке заокупљености Проблемом, оним вечитим "Како је то могуће...?", итд., на које никаквог одговора није било. После приближавања Симону проблем је и даље остао монструозан и нерешив, али је Павле бар имао илузију да на Проблему "ради", да покушава да га на одређен, рекло би се чак "научан" начин реши, илузију да ће оваквом активношћу најзад можда и доћи до правог решења То је била нека посебна врста игре самозаваравања.

Али, остала је једна битна заједничка црта између ове две ситуације, после Јанкове и после Симонове смрти: бескрајна усамљеност удружена са неиздрживом потребом да о Проблему са неким расправља, макар и са самим собом. Међутим, сада је за Павла настала једна доста отежавајућа околност: навикао да о Проблему расправља са Симоном, сада му је унутрашњи дијалог са самим собом био недовољан, и веома тешко му је падао. Таквом душевном стању као да је погодовала и његова општа усамљеност, којој се одао после Јанкове смрти, усамљеност која се испољавала у неодлажењу у Клуб, непосећивању пријатеља и непримању посета, избегавању људи свуда и на сваком месту. И зато, не могући да ово више поднесе (а што је донекле подносио док је Симон био жив), одао се празним и којекаквим разговорима са било ким у фабричком ресторану или у Клубу за време паузе, разговорима са непознатима у суседним кафанама, бескрајним расправама око ситних питања у Филателистичком клубу, у који је, ипак (после толико времена), опет почео да одлази... Дакле, настала је сада једна сасвим супротна реакција: док се раније пред неочекиваним и застрашујућим питањем повлачио у себе клонећи се свакога, сада је пред Проблемом, који му је био већ стари знанац, бежао у људску гомилу и празна наклапања, бежећи тако, бар за неко време, и од самог себе, од онога што га очекује неизбежно када остане сам: исцрпљујућег и ужасног суочавања у себи са Проблемом.

И зато није ни мало чудно да је после свега, измучен и до крајности потиштен, почео да са мање нетрпељивости прихвата бојажљиво Славково наметање, да са више интереса прати његове речи, да му, једном речју, поклања већу и благонаклонију пажњу, мада га раније није могао да подноси.

Уосталом, овакав Павлов измењен однос према Славку није био условљен једино његовом поновном усамљеношћу, мада је она свакако била за то непосредан повод; можда је још важније било то што је Павле и раније, у дубини своје душе, осећао да је према младићу неправедан, да му пришива грехове и недостатке који му не припадају, да га, једном речју, сурово одбацује мада Славко, истину говорећи, са његовим мукама нема никакве везе нити им је могао бити узрочник.

И тако, једнога дана када му је по завршетку посла Славко бојажљиво пришао са поздравом, Павле је био готово решен да га више не одбија.

– Како сте чика Павле? – рече Славко док су излазили из Канцеларије. – Данашњи дан је био доста напоран, зар не? Мора да сте и Ви уморни? Ја бар јесам, данас смо мало претерали.

– Да, било је данас доста посла, – одговори му Павле нешто љубазније него иначе (а када се има у виду да му најчешће није ништа ни одговарао, или да би само нешто промрмљао кроз зубе, ово је сада било баш сасвим љубазно).

Сада су већ били готово код самог фабричког излаза. Охрабрен начином којим му је Павле одговорио, а још више нечим благим у Павловим очима (што му се учини да је приметио), Славко га бојажљиво ухвати за рукав и рече: "Чика Павле, Ви за мене никада немате времена. Просто ми се чини да ме избегавате, да Вам нисам у вољи... Да Вас нисам, можда, нечим и нехотице, увредио? Ако је то у питању, могло је бити само случајно... или неком забуном... А ја бих, заиста, толико желео да са Вама мало попричам... Овде сам још нов, некако смо и усамљени... сви ови људи тако су чудни, празни и далеко од мене... Ви сте сасвим нешто друго...". Ово је Славко изговорио готово у једном даху, па га Павле погледа са интересовањем, заправо први пут га погледа пажљивије уочивши при том да младић има лепе и пријатне црте лица, паметне живе очи и густу коврџаву косу у дивним праменовима (овај последњи детаљ га је просто запрепастио: раније, то уопште није примећивао, па му се за тренутак учини да је пред њим нека сасвим друга, сасвим пријатна и привлачна млада особа, а не онај ранији Славко, непријатан млади уображенко који се појавио једино зато да би му напакостио и да би му пркосио, заузимајући Јанково место).

– Ама, не, човече! – рече Павле. – Зашто бих Вас избегавао? Ја сам просто, ето тако, био сам заузет неким својим... заиста нисам могао, ништа друго... зашто, можемо ми да разговарамо... немам ја ништа против..."

– Па то је дивно, ускликну Славко. – Дајте, чика Павле, свратимо негде успут, да нешто попијемо... ја бих да частим, тако сам срећан што ме више не одбијате... да мало то залијемо, сасвим мало, хоћете ли? Ево ту негде, успут... Имаћете мало времена, зар не? Нећемо се дуго задржавати, обећавам, нећу Вас много гњавити, тек толико да мало седнемо, хоћете ли?

Павле пристаде (у самом себи готово са радошћу). И тако, сасвим спонтано, не договарајући се, уђоше у кафану код "Бокала", која им је била и успут и најближа. Седоше за један празан сто, и тада Павле виде да је то управо онај исти сто за којим је седео са Јанком када их је Фридрих онако ненадано прекинуо. Али, зачудо, ово подсећање није га ни мало збунило, као да се сасвим лако и површински дотакло његове свести. Био је сада сав заокупљен младићем и гледао је у њега са великим интересовањем, чак са неком врстом пригушене жудње, као да је тај човек пред њим једино живо људско биће које је после дуго, дуго времена угледао пред собом. Наручише неко пиће, и разговор спонтано отпоче, као да другују бог те пита од када.

– Видите, чика Павле, – отпоче Славко, – одавно сам желео да се зближимо... Ви ми се страшно допадате, много Вас поштујем, тако сте друкчији од свих осталих... повучени сте и ненаметљиви, скромни сте, а осећам да у Вама има нечега, нечега испод те љуске којом се, мислим, можда браните од свих ових простаклука... извините, можда сам непристојан, не би требало да Вам тако говорим, али, ето, сасвим сам искрен према Вама... знате, то што сте били најбољи Јанков пријатељ, то ме посебно привлачи... осећам се, на неки начин, обавезан према том човеку, дошао сам на његово место... где је он сада, кажу да се не зна... какав је то човек био, од свих сам чуо да је био нешто нарочито, нешто изузетно, да је имао страшно знање... тако бих волео да ми причате о њему... волео бих да дођете код нас, биће Вам пријатно са нама... знате, и ја се мало бавим филателијом, волео бих да то видите, чуо сам да сте велики стручњак за марке, као и Јанко... имам и неких књига, показаћу Вам, и плоче сакупљам, волимо музику, често слушамо добре ствари, могли би и заједно, знам да и Ви уживате у свим тим лепим и племенитим стварима... морате што пре доћи код нас...

Павле је са чуђењем гледао овог младог човека, који је готово грозничаво, брзо и замуцкујући говорио, гледао га је у чудио се видећи да је Славко сличан њима, њему и Јанку, да воли сличне ствари, оне које су му некад значиле читав живот и на које је полако све више и више заборављао бавећи се бесмисленом опсесијом да одгонетне питање "како је то могуће да....", итд.

– Славко, нешто Вас нисам разумео, Ви кажете да дођем код вас, говорите у множини, па зар Ви не станујете сами?

– Како, па зар Ви не знате? Мислио сам на моју жену, Мају! Ожењен сам, чим сам дошао у Град оженио сам се... То ми је стара и верна љубав. Чекала ме је да завршим студије... Да нисам дошао у овај град она би пошла за мном, где будем нашао службу... али, ето, испало је овако, сада смо овде и задовољни смо... морате доћи и упознати се са Мајом, сигуран сам да ће Вам се допасти, она о Вама много зна, она Вас воли, као и ја, видела Вас је више пута, али Вам није смела прићи... морате доћи код нас, учините то и њој за љубав...

Павле је гледао Славка са све већим и већим чуђењем. Никако није могао да схвати да овај тако млад човек има толико разноврсних и лепих интересовања, и, нарочито, да је ожењен и да има своју сопствену жену! Ово му је било просто непојмљиво, никако то није могао да повеже... Навикао је да на Славка гледа као на неког балавца и уљеза, готово лопова који се на неки начин увукао међу њих и преотео оно што је припадало Јанку, заузевши то место не због своје способности већ неком преваром и ко зна чим другим. Тако је гледао на Славка! То је било раније, али је и сада још увек гајио неко неповерење према Славку, као према неком балавцу који се само кочопери, који се само претвара, а нема у себи ничега вредног, нарочито не озбиљности и зрелости... А сада се испоставило да је то зрео, озбиљан човек, који има своју породицу, своју жену а можда и децу, или ће их бар, свакако, некад имати.

Разговор је текао приближно у истом смислу, уствари већином је говорио Славко, док је Павле само овлаш одговарао, више окренут у себи заокупљен овим новим сазнањем.

– Чика Павле, – рече најзад Славко. Ви сте свакако уморни, данас нам је било тешко... а ја се толико распричао... заиста сам безобзиран, али то је од среће што сте ми најзад пружили руку... молим Вас, хајде да се договоримо када ћете доћи, може да буде било које време, кадгод Ви хоћете, само да буде што пре...

И тако, после краћег расправљања, који би то дан могао да буде, они се договорише. Затим, обојица сасвим задовољни, напустише кафану код "Бокала", поздравише се и сваки крете своме дому.

И тако, убрзо дође дан у коме је Павле учинио прву посету Славку и Маји! Дакле, догађај, у сваком случају изузетан и значајан (са далекосежним последицама), на који Павле раније није могао помислити ни у сну! Од крајње нетрпељивости према Славку, која је понекад прелазила готово у мржњу, чудном метаморфозом Павле је сада дошао до неке необичне наклоности према свом младом и новом пријатељу, наклоности која се све више развијала.

Славко и Маја становали су у једној изнајмљеној кућици на периферији Града, малој и готово изгубљеној у пространом дворишту са бујном баштом. Стојећи крај дворишне капије, и гледајући на чудесну кућицу у дну дворишта, утутканој у зеленило и разнобојно цвеће, несумњиво гајеном неком нежном руком, Павле је и нехотице упоређивао овај, чинило му се, мали земаљски рај са кућама у којима су становали он и Јанко, чика Симон и браћа Адања, кућама збијеним једне уз друге, ружне вишеспратнице без дворишта, или са одвратним малим бетонским двориштима без сунца, и у којима је једино лепо могло бити оно што су њихови становници сами створили у становима, можда неки измишљени свет од свакојаких кућних ситница, неки свој затворен свет у становима у којима су се потпуно изоловали не само једни од других, већ и од самих најамних кућерина чији су део и сами били...

Славко и Маја становали су, заиста, у правом малом земаљском рају, у простору препуном ваздуха, далеко од градске вреве и прљавштине. Павле је, узгред, констатовао, да му се ова периферија чини сасвим друкчијом од оне код Месечеве долине, али су оно била сиротињска насеља док је овде, углавном, становао доста имућан свет, који је себи могао да дозволи луксуз живота далеко од центра града, живота не сувише скупог али ипак довољног живота, у сопственим, малим лепим кућицама и великим двориштима; то су углавном били имућни рентијери и пензионери, средњи слојеви друштва који су више волели скоро сеоски живот него градску буку, чиновници са доста добрим приходима, различити интелектуалци који су још увек ценили тишину и мир, итд. Уствари, свима њима било је заједничко да су прихватили удаљеност Града као не тако велико зло, који су били спремни да, као цену за друге погодности, један део дана потроше на пешачење, сачекивање превозних средстава, дуготрајну вожњу у трамвајима и аутобусима. Они су чак имали и неку своју рачуницу дошавши до закључка да им је живот на периферији јефтинији, а не само здравини, живот у сопственим становима, при чему је једина жртва за то било мало гурања свакога дана у аутобусима. И Славко је, очигледно, нашао ту неку своју рачуницу, да живи јефтиније тако далеко, јер му, као младом и здравом човеку, свакодневно дуго путовање до "Канцеларије" није тешко падало. Истина, они су још увек живели у туђој, изнајмљеној кући, али је и то било јефтиније с обзиром да је власница куће, стара, усамљена бака, којој је муж ту скоро умро, тражила сасвим скромну кирију у жељи да у досада пустој кући има бар некога живог. Шетајући се често преко дана по комшилуку, посећујући исте такве усамљене баке, или можда и неке дали постојеће унучиће, она је била задовољна да увече, а нарочито ноћу, у кући буде још неко жив. Павле је, уосталом, њу једва и видео, у току тих честих посета које је овом младом брачном пару доцније чинио, и више је о старој кућевласници знао из њиховог причања него из сопственог искуства. Њему се, чак, чинило да она можда, уопште и не постоји, да је измишљена и да је кућица њихова својина. Уосталом, могуће да је она често била ту када и он, да су се, чак, често и сусретали, али да је он уопште није ни примећивао.

Утонуо у размишљање пред овом чаробном кућом коју је сада први пут видео, Павле се трже на Славков поздравни узвик, и они пођоше један другоме у сусрет. Славко га, уз обострани поздрав, ухвати под руку и уведе га у кућу.

– Чика Павле, дивно је што сте дошли! Обоје смо срећни... Ви сте наш најдражи гост! Маја је једва дочекала да се упозна са Вама... Ево, и она је ту, изволите овуда, ту ћемо прво у дневну собу, да Вас упознам са Мајом.

Пред Павлом, насмејана и узбуђена, стајала је веома млада жена, пружајући му руку за поздрав. Павле је, и не примећујући пружену руку, гледао задивљено у ово створење, чинило му се да овако нешто никада није видео, да такво женско биће ни не постоји. Та млада, ситна жена, била је толико предивна, да је Павлу, овако запањеном, било најтеже да од ње одвоји поглед, да се природно понаша, постајући, ипак, свестан тога да то постаје непристојно. Али, и поред тога, и даље је буљио у ово створење, и даље није прихватао пружену руку, тако да је и тој младој жени бивало све неугодније, да јој је, застиђеној, руменило све више обузимало чудно лице.

Та жена је заиста била привидна, нешто чаробно и невиђено. Пре свега, била је врло ситна и ниског раста, али то није ништа сметало, напротив. Она је била толико складно развијена, да се тај њен низак раст није ни примећивао, нарочито ако непосредно поред ње не би било предмета са којим би вршили поређење. На ливади, на којој не би било ничега, Маја је, ако би стајала сама, у танкој летњој хаљини која јој је истицала облике, изгледала чак и доста висока, толико је у њеној фигури било складности и лепоте. Та срећна и успела комбинација, ситан раст и складност телесних облика, чинили су је необично привлачном, насупрот оне одбојности коју могу да изазову чак и врло лепе али претерано високе и крупне жене. Друго што је Павлу посебно пало у очи, било је њено необично бело лице са готово порцуланским одсјајем, на коме су се, као супротност, истицале потпуно тамне очи са плавкасто-беличастим беоњачама и дугим тамним трепавицама, црним обрвама и надасве као угаљ црна коса са метално плавкастим одсјајем. Све је то било толико необично, те супротности у облицима и бојама, али истовремено и толико складно укомпоноване, да су чиниле врхунац женске лепоте; осим тога, израз лица, не укочен као код неке хладне лепоте већ препун изражаја и нечега што само наговештава али се не може дефинисати, још више је доприносио општем утиску неописиве лепоте.Тај ситан стас и необично бледо лице са црним очима и косом, учиниле су да је Павле одмах, у себи, Мају назвао "Мала Јапанка". "Па, она је права Мала Јапанка, предивна Мала Јапанка" – помислио је у себи гледајући у ово чудо од лепоте. То је помислио не размишљајући много, понесен општим утиском, јер Маја, уствари, ничега у себи није имала азијатског, ничега "јапанског", њено лице било је уско и фино, очи крупне и широко отворене као да се нечему чуде, на један насмешен начин, оне нису биле уске, нису биле "косе", биле су без оног очног набора толико карактеристичног за жут расу; нос на њеном лицу био је истакнут, на врху помало прћаст, пркосан, узан, са истакнутом носном кости, која је у профилу са помало прћастим носом чинила изванредно складан лук од обрва па све до горње надуснице; дакле, ничега од оних толико карактеристичних малих азијатских носића, спљоштених и често прешироких, којима су се красиле источњачке лепотице. Уосталом, Павле о свему томе није ни размишљао, он је Мају спонтано, за свој рачун и у себи, назвао "дивном Малом Јапанком", у себи је стално тако називао, мада то гласно никада није рекао; она је до краја остала за њега "Мала Јапанка".

Отуда, Павлу је било најтеже да се у друштву Маје понаша природно, мада се током времена ослободио неких својих опсесија и није био наметљив (јер се њему увек чинило да се понаша наметљиво, наиме, да му свако чита на лицу шта мисли о Маји и шта осећа за њу). Уствари, најтеже му је било да је не посматра дуго једним истим, фиксирајућим погледом, што је чинио, несвестан тога, само из једне дубоке унутрашње потребе да је гледа и гледа, да је непрестано гледа и да јој се диви, и да му никада није доста тога гледања и тог дивљења. Уствари, он би постајао свестан тога да се у Мају "упиљио" тек онда када би се она, сва збуњена у покретима и у погледу, почела нервозно вртети на столици, док јој је бледо лице обузимало пурпурно руменило, па је често сасвим пометена устајала и одлазила у неку од просторија, као због неког посла. Тек тада је постајао свестан те своје навике, бивало му је необично непријатно, па се зарицао, у себи, да то више неће чинити. На крају, ово сазнање о сопственој непријатности и зарицање да ће се понашати нормалније, учинили су да се, бар донекле, ослободи ове потребе, да у друштву Маје буде природнији и сталоженији. Уосталом, и дуго пријатељствовање са њима, које је настало после овог првог сусрета, учинило је своје, тако да су најзад чинили сасвим складну тројку, која се природно понашала, препуна радости и среће.

И тако, Павле је Славка постепено заволео, та љубав је постајала све јача и постојанија; али, Мају је Павле заволео безграничном љубављу одмах, код првог виђења, то је било као неки ударац муње, нешто што га је одмах чврсто дограбило и обузело читаву његову личност, љубав која је била толико велика да се више није могла појачавати али се све више учвршћивала и током времена испуњавала све новим и новим садржајима.

Што се тиче Славка, њега је Павле сасвим пригрлио и заволео без икакве резерве. Он га је већ одавно прихватио, макар и у подсвести, заборављајући своје раније огорчење и незадовољство, али је потом, упознавши се са Мајом, Славка заволео чврстом пријатељском и очинском љубављу, као да је управо Маја била тај неопходни елеменат да се његова наклоност према Славку претвори најзад у праву љубав.

У погледу Маје, Павле је у њу, несумњиво, био безгранично заљубљен. Али, није довољно рећи да је он Мају волео, мада је Павле њу стварно и волео огромном и сложеном љубављу, с обзиром да му се Маја приказивала у свести у двострукој улози, у улози жене и у улози ћерке, које никада у животу није имао, ни једно ни друго. Све је то, та његова осећања према Маји, било далеко сложеније и дубље него што је то сама љубав. Он је у њој нашао оно што никада у животу раније није налазио, нити је пак имао потребу да тражи. Ово је било као поновно рођење, као сасвим ново доживљавање до тада непознатог света. Уствари, Маја је за њега била оваплоћење једног живота, сопственог живота, који је пропустио, слеп за њега, не знајући да такав живот и постоји, окренут, сада је тога био потпуно свестан, сасвим споредним стварима и којекаквим тричаријама и залудничењима. Он је Мају не само волео, већ јој је био и неизмерно захвалан што му је, својим постојањем и својим пријатељством омогућила да живот схвати и осети и на неки други начин, друкчији од онога на који га је доживљавао у току толиких узалудних година. Јанко, сећајући га се понекад, изгледао му је сасвим нестварно, далеко, као нешто што није ни постојало...

У току њиховог друговања, које је затим нестао, Павле је дуге сате проводио са Славком и Мајом, веома често биле су то дуготрајне седељке у њиховој кућици, које су му се највише свиђале и у којима је највише уживао. То је било сасвим нешто друго од оних седељки са Јанком, ово је било много стварније, тицало се далеко више земаљског простора и стварног живота, мада су они и сада разговарали о свему и свачему, између осталог и о уметности, и о музици, и о филателији... као некада са Јанком. Али, сада Павле није био подређен, он је у овоме новоме друштву био бар равноправан, био је, уствари, први, водио је главну реч и неретко њему су се и Маја и Славко искрено дивили. То га је испуњавало нечим сасвим новим, једним осећањем огромног задовољства због сазнања о сопственој вредности, и могућности да ту вредност непрестано потврђује друговањем са Славком и Мајом.

Са њима се осећао потпуно слободан, није било Јанка пред којим се, ипак, устручавао, устручавао се дубоко у себи, непрестано је контролисао своје понашање, непрестано је контролисао себе шта ће рећи пре него што би било шта и рекао, тако да је непрекидно био у неком напетом стању, и поред привидног утиска да се у Јанковом друштву осећа сјајно. Тога тада није био ни свестан, није своје тадашње стање ни могао да ма са чиме пореди. Тек сада, седећи са Мајом и Славком, сећао се силних седељки са Јанком, и осећао је како је тада, ипак, био бедан и ништаван.

Па, и поред тих лоших успомена које су га понекад обузимале, није се устручавао да о Јанку говори; за њега је то био најсигурнији знак да се Јанкове снажне личности најзад сасвим ослободио. Разговори о Јанку нису ни били тако ретки, с обзиром да је Славко желео да о Јанку сазна што више.

Једном речју, друговање са Мајом и Славком значило је за Павла сасвим нови живот, пун дивног садржаја и дивних осећања и расположења, живот који са ранијим животом не би ни за шта променио.

Тек понекад сетио би се Фридриха. Уствари, он је Фридриховог присуства био потпуно свестан, али се правио да га не примећује, трудио се да не размишља о њему и о свему ономе што је било везано за ову тајанствену личност. Ни на Јанка није много мислио, нити је себе мучио страшним визијама из Месечеве долине. Уствари, он је о Јанку доста мислио, јер је Славко желео да о њему сазна што више па се трудио да се сети што већег броја чињеница из Јанковог живота, о Јанку се чак и веома често разговарало, али за Павла то није био онај Јанко кога је задесила страшна смрт у Месечевој долини, тај убијени Јанко није био предмет њиховог разговора нити је Павле о том Јанку мислио и причао. Тога Јанка, мучки убијеног у Месечевој долини, Павле као да је заборавио.

У Павлу као да је наступила нека дубока промена, као да се ослободио тешких мора, постао је, изгледа, сасвим други човек. Оно мучење које је некада упражњавао, сада је са лакоћом одбацивао. Ову снагу и ову чврстину давало му је, свакако, друговање са Славком и Мајом, пријатељство и љубав које је осећао према њима. Његов мозак и психа бавили су се, сада, нечим далеко привлачнијим да би имали времена за Фридриха и Јанка, и за све оно у прошлости што је било везано за њих.

Истину говорећи, мада би се пале заиста тек понекад сетио Фридриха, то подсећање ипак није ни било тако ретко. Понекад, најчешће увече, у кућној самоћи, као блесак муње кроз главу би му прошла помисао на Фридриха, видео је његов лик и постајао је свестан да ово чудовиште и даље постоји са свом мрачном тајном која га окружује, да је тај исти Фридрих стална претња која виси над њима, али би ту помисао потискивао и предавао би се угоднијим размишљањима.

Што се тиче оног основног питања које је раније себи постављао са толико упорности да га је то доводило до потпуне духовне исцрпљености, питања "како је то могуће да међу људима као човек живи, у људском облику, такав ужасан бестијалан створ...", итд., било је оно и сада присутно у њему, али више као једно интересантно филозофско питање, а мање као питање проистекло из једне одређене реалне чињенице. Уствари, Павлу је сада, можда, највише и сметало управо то што се овоме питању није могао потпуно предати, што га није могао себи постављати безброј пута у току дана дајући на њих најразличитије, најфантастичније и најбесмисленије одговоре, јер је ту навику стекао упражњавајући ову злослутну игру исувише дуго и упорно. Уосталом, био је свестан да то не би ничему водило, да су његови одговори најзад до краја исцрпљени, да је сада остало само питање, питање без одговора. Али, с друге стране, понекад је осећао неодољиву потребу да о овоме питању са неким поразговара, да се неким продискутује све стране овога проблема, као што је то некада чинио са чика Симоном. Павле је, уствари, желео да о својој ужасној тајни поразговара са Славком, можда чак и са Мајом, да му се повери, да заједно са њиме пронађе одговор на ову судбинско питање. Та жеља била је понекад толико јака, неподношљиво јака и наметљива, да се једва уздржавао да је не задовољи поверивши Славку своју тајну над тајнама. Али, увек је имао снаге да се, макар и у последњем тренутку, уздржи, да ову жељу сузбије. Павлу је било јасно да би ово поверавање било веома опасно, да би се тиме ушло у велики ризик, посебно ако би у ово упутио и Мају, да ни Славко ни Маја нису оно што је био чика Симон (уосталом, не би се баш ни могло рећи да се чика Симону он, Павле, поверио, с обзиром да га је чика Симон на то скоро нагнао својим наметањем и охрабривањем), да би овим проширивањем круга упућених у тајну и сама тајна дошла у опасност да то више не буде, да буде откривена, и да тиме све до Фридриха стигне сазнање да су га открили. Тиме би, размишљао је Павле, Фридрих можда био приморан да реагује, он не би био сигуран да они, тј. Павле, Славко и Маја, неће ту тајну, његову тајну, ширити даље, смртно ће се уплашити и одлучиће да их све уништи, као што је уништио Јанка и чика Симона. Према томе, закључио је Павле, тим поверавањем, довео би у велику животну опасност не само себе већ и Славка и Мају, и то само зато да би задовољио свој болесни нагон. Не, то није смео учинити, те се Павле одрицао било каквог поверавања, мада се ова жеља у њему и даље често јављала. И тако, носио је дубоко у себи једну незадовољену потребу, као тешко бреме, са осећајем нечег недовршеног, нечег недореченог, нечег што ипак, објективно, тражи објашњење и задовољење.

Та Павлова унутрашња борба била је сада дубоко у њему потиснута, али је ипак била ту, у њему, трајала је и даље, мада сада далеко смањеном жестином. Исход те борбе, између вечног Питања чврстог као гранит и најразличитијих одговора којима се Павле супротстављао том питању, одговара који су се због своје нестварности повијали и падали као колебљиви стројеви војника, морао се најзад једном показати. Али како и када, Павле то није знао, па се налазио у стању сталног ишчекивања нечега, уљуљкиван чаробном атмосфером новога дома и дивном љубављу коју је гајио према Славку и Маји.

– Причајте ми о Вашим студијама, – рече Павле седећи једно суботње поподне у Славковој радној соби. Пошто се небо натуштило од долазећих тамних облака све сијалице беху већ упаљене, па је соба била прожета неком чудном помешаном светлошћу, тј. мало светлости и мало помрчине.

– Па, – рече Славко, – на Л-ском универзитету пружале су ми се велике шансе да стекнем научничку каријеру, а можда и славу. Али, видите, било је много чега што ме је неодољиво привлачило родном граду. Чини ми се да су ми пецања у предвечерје на обали наше реке била привлачнија и дража него све могуће академске титуле које бих можда добио на Универзитету, да сам остао на њему. И тако, као што знате, о томе сам Вам већ често причао, напустио сам све изгледе у Л-у и вратих се у родни крај да, можда, завршим као најамна радна снага господина Шварца, истина добро плаћена, али сасвим безначајна. Уосталом, можда ће и овде бити неке боље перспективе, шта му га човек зна... Но, без обзира на све, нимало не жалим, овде је све оно што ме је привлачило. Ипак, било је на Универзитету сјајних ствари, које су вас могле понети и заувек везати.– Као нечег најнеобичнијег сећам се мојих сусрета са професором Фоременом. Био је то изузетан човек, чувени биолог и специјалиста за физиологију животиња и човека. Са њиме сам се упознао готово случајно, али су се после тога везе између нас сасвим успоставиле и обећавале су да се развију у једно од најплоднијих заједничких истраживања која су икада била на Л-ском универзитету. Али, ја сам то ипак напустио... родни крај ме је исувише привлачио.... а било је и других важних разлога...

– Уствари, ево како смо се упознали. Било је то на једном семинару, на коме је требало да и ја, поред неколицине других асистената, прочитам један свој научни реферат. Нешто, чинило ми се, сасвим скромно, резултат једног експеримента који сам извео у физичкој лабораторији. Било је то нешто на тему о могућностима повећања капацитета електронских мозгова да "памте" одређену суму информација, нешто у том смислу... да Вас не гњавим техничким појединостима.

– Било је уобичајено да на семинарима присуствују студент и непосредно заинтересовани асистенти и професори, али је било увек и гостију, по неког ко би ко зна из којих разлога долазио са других катедара, па чак и других факултета. Било је гостију и овога пута. Међу њима један крупан, седи господин, помало необичан због доста спортског начина свога одевања. Рекоше ми, још пре почетка, да је управо то чувени професор Фореман. Можете замислити колико ме је то збунило, мада је међу гостима и раније било чувених личности... али, Фореман је уживао глас неког сасвим необичног особењака, различитог од свих осталих професора. Ипак, он се читаво време држао сасвим мирно, није се мешао у дискусију... и, уопште, трудио се да буде што незапаженији. Био сам по мало и разочаран, оваквом његовом пасивношћу. Утолико ме је више зачудило када ми је, после завршетка семинара, пришао заједно са мојим руководећим професором (који нас је том приликом и упознао), препун похвале за мој рад. Изгледа да је био веома заинтересован, јер ми је предложио да га обавезно посетим у његовом кабинету, и то што пре, да би, како рече, разговарали о једној важној ствари.

– Наравно да сам ово оберучке прихватио, те отидох до Форемана првом приликом. Наши састанци били су отада све чешћи и професор Фореман је од мене захтевао да му детаљно причам о свим мојим интересовањима и истраживањима, посебно оним која су се односила на различите кибернетичке машине и електронске мозгове. После једног таквог нашег виђења заказао ми је састанак, са напоменом да то неће бити обичан састанак, какви су били досадашњи, већ нарочит, да ће ми на њему предложити нешто веома важно и да ћемо се тада договорити о нечем изузетно значајном. Тај састанак, можете и сами замислити, очекивао сам са нестрпљењем и радозналошћу, готово са страхопоштовањем. Професор Фореман је одмах прешао на ствар. Он рече, да Вам укратко поновим наш разговор, да су му досадашњи сусрети са мном веома користили, да се уверио у моје знање и способности , да се осведочио да су моја оријентација у науци и мој начин рада управо оно што је њему потребно. Зато, рече, жели да ми предложи сарадњу и заједнички рад на једном новом научном пољу на коме и сам ради, и у коме му је потребна помоћ и сарадња једног млађег, способног и перспективног научног радника. Та његова област интересовања и истраживања је рад људског мозга, комплексно схваћеног, у свим његовим манифестацијама: интелектуалним, разумским, емотивним, моралним, итд. Рече да ту има много мистификације, а да је проблем, по његовом мишљењу, далеко једноставнији. Само му треба прићи са друге стране него што се то до сада чинило.

– Професор Фореман ми је даље излагао да је њему сада, као дугогодишњем научнику биологу који се посебно бавио физиологијом човека и његовим нервним системом, савршено јасно да је човек, као и остала жива бића, само једна машина и ништа више. Али, додаде, та машина је изванредно компликована, она је необично фино уређена, у њој су уграђене и искоришћене све могуће физичке и хемијске појаве и законитости. У тој машини њен најважнији, најфинији и најсложенији део је управо мозак. Каква је машина тај чудни орган, људски мозак, управо је питање које га већ годинама мучи. Дошао је, рече, до значајних резултата, али даље не може ићи без проверавања и истраживања на вештачким, првенствено електронским мозговима. Они треба да буду имитација људског мозга, у целини или у деловима, треба да послуже за она специјална експериментисања, која су иначе немогућа са људским мозгом. Ту му је управо и потребна моја помоћ, да заједнички радимо на упоредном проучавању природних и вештачких људских мозгова. Он је уверен, рече, да ћемо имати успеха и да ћемо открити у чему је тајна ове живе машине, као је саграђена и како ради.

– Право да кажем, – настави Славко, – у почетку сам свим овим био изненађен. Никада ми до тада није падало на памет да се људско биће и његов мозак могу поредити и чак изједначавати са машином. Напротив, често сам слушао и читао да се човек не може изједначавати са машином, да је живо биће нешто сасвим друго. Ја му, зато, изразих своје сумње, на шта професор Фореман рече да је то само заслепљеност услед навике. Ми смо, рече, толико навикнути да ствар гледамо са једне искључиве тачке гледишта, да нам супротно изгледа бесмислено. Ми, услед те дуготрајне навике, нисмо свесни да управо то наше уобичајено мишљење представља заблуду и, не ретко, чисту бесмислицу. Зато је нужно ослободити се предрасуда, одбацити сва владајућа озваничена мишљења и кренути слободно у сасвим супротном правцу. Тек тада може бити правог успеха, јер суштина науке је управо у негирању устаљених, окамењених мишљења. И њему је дуго требало да одбаци владајуће мишљење, да схвати најзад да је човек само машина, истина бескрајно сложена машина, и ништа друго, а да му одмах после тога и одговори на многобројна друга питања, дотле веома тешка и замршена, постану кристално јасна.

– Ја још увек нисам био баш сасвим убеђен у све ово, толико је то мишљење о човеку као машини било за мене ново и необично, али сам се почео колебати под притиском великог професоровог ауторитета и његове категоричне самоуверености.

– Једна ствар ме је у професоровом излагању посебно запањила, један необичан аспект његовог рада. Он рече да схватање људског мозга као машине, затим упознавање грађе и функционисања те машине, може имати и огроман практичан значај. Као што се свака покварена машина може релативно лако оправити, тако ће моћи да се "оправи" и људски мозак, у случају можданих кварова. Моћи ће, професор је у то чврсто убеђен, да се поједини мождани делови, истрошени или покварени, замене новим, и то не деловима који би били узети од других, умрлих људи, већ деловима који би били направљени у биолошким радионицама као резервни делови за сваки људски мозак. Ова идеја ме је запрепастила и истовремено одушевила. Професор Фореман ми је рекао да покварених мозгова има много више него што то и можемо замислити. И док се власник аутомобила узбуђује и због најмањег квара на својим колима, трчи код механичара, поправља или замењује покварени аутомобилски део, људи су потпуно равнодушни на кварове својих мозгова. Наравно, овде је управо у питању та велика заблуда у погледу суштине људског бића и његовог мозга. Када се једном сви буду уверили у то да је човек само машина, и када се та људска машина упозна до детаља, биће сасвим природно да се и на човеку врше одговарајуће поправке, ремонт, "генерална", технички преглед, замена дотрајалих делова, итд. Нико се неће бунити, напротив, свако ће и сам желети и тражити да му се замени нека мождана вијуга, која се покварила и почела да ради како не треба. Сви ће сматрати природним да се ради управо о кваровима, чак тешким хаваријама, да ту треба поправљати и замењивати. А сада, говори се о оваквом или онаквом карактеру, о лошем васпитању, о рђавим примерима који се опонашају, о рђавом утицају друштва, итд.

– Заиста, професор Фореман ме је најпре збунио, а затим скоро одушевио за ове своје идеје. Наравно да сам пристао, те одмах кренусмо на планирање заједничког рада. Чак смо нешто и урадили, направили смо и неку основну апаратуру и постигли почетне резултате. Али, носталгија за родним градом и његовим људима све ме је више обузимала... а било је и неких других, важних разлога... те најзад, извинивши се Фореману, напустих све и вратих се у завичај. Да ли је овај мој случај, у коме је победила сентиментална и романтична жица... а било је и других, значајних околности... доказ или противдоказ теорији о човеку као машини, не бих Вам умео рећи.

Павле је ово Славково причање слушао са великим интересовањем. Тај интерес је постајао све већи уколико се даље улазило у питања о човеку као машини, постојао је све већи, најзад огроман, неиздржив, када Славко дође до оне Фоременове мисли да се та људска машина, та машина мозак, може покварити. Он, наједном, постаде свестан да све ово има и неке суштинске везе са оним мукама које су га мучиле, са оним вечитим питањима које је непрестано понављао не налазећи одговор, са Фридрихом, Јанком, чика Симоном...

Али, зар је то могуће, то да је човек само машина, да је људски мозак такође само машина... да се може чак и покварити, као и свака друга машина, неки дефекти, куршлуси, неки ломови и зарибавања, зар је могуће да би све то било могуће... да се људи чудно понашају јер се у њиховом мозгу нешто покварило... као кад аутомобил почне да "штуца", да се тресе, да се гаси, да "трокира"... па се затим замени неки вентил или свећица и опет је све у реду... Та то је просто фантастично, блесаво и најзад дивно, то би све решило... али не, ипак је све то исувише бесмислено...

Павле све ове сумње, сва ова нехотична размишљања, изнесе Славку, у једном опрезном облику, да га не би увредио.

– Професор Фореман је у то био убеђен, сматрао је да има и необоривих доказа до којих је сам дошао током експеримената, – рече Славко. – Ја не знам шта да Вам кажем, нисам биолог... ипак је ово пре свега њихова ствар, биолога. Уосталом, о томе не треба много лупати главу. Наука будућности решиће и ово питање.

Павле виде да Славко није баш много заинтересован да о овоме питању и даље расправља. Уосталом, и он сам, мада је горео од жеље, добро је знао да са Славком не може говорити отворено, да га не може упутити у Ствар, да му не може поставити сва она питања која је себи сам постављао.

И тако, подстакнут овом новом, сулудом идејом, у себи дубоко незадовољан због немогућности да о њој расправља, Павле се доста рано опрости од пријатеља и пође кући дубоко утучен. Али, истовремено, као да је био испуњен неким новим надањем.

Чим је дошао кући, Павле се, онако обучен, баци на кревет предајући се размишљањима о човеку као машини, о кваровима који ту машину-човека могу задесити, о томе да ли се можда све то не може, на неки начин, узети и као неко објашњење, или бар траг коме треба ићи, за сва она неразмрсива питања која су га мучила још од Јанкове смрти. У фабричкој производњи, размишљао је, долази понекад до грешака па се избацује и по неки дефектан примерак, машине или неког прибора, па тај примерак онда ради нетачно, чудно, не у складу са оним како је предвиђено, већ у складу са својом грешком. Такви дефектни примерци се, по правилу, још у фабричкој контроли одстрањују. А ко одстрањује дефектне људске примерке? Они се и поред тих дефеката пласирају у људско друштво и ту делују на погрешан начин ... и ником ништа! Машина се може и покварити, тако да или уопште не ради или да ради погрешно. И ту се предузимају одговарајуће мере, да би се та покварена машина поправила. А шта бива са поквареним људским машинама, са оним људским мозговима који су доживели неки тежи квар? Најчешће, вероватно, да нико ни не примећује да су мозгови неких људских бића у тешким кваровима. Према Славковим речима, сећао се сада Павле, покварених људских мозгова има више него што би се и могло помислити... Ипак, каква је то бесмислена идеја... Зар је уопште могуће упоређивати човека и машину, па их чак и изједначавати, зар је могуће да у људима нема ничега људског већ само техника, на неком "вишем" нивоу? Зар је могуће да су све те приче о људском у човеку само велика илузија, нека врста нуспродукта у раду људског мозга, као када аутомобил као безвредни (чак штетни) нуспродукат свога рада избацује издувне гасове? Ипак је све то неприхватљиво, бесмислено и невероватно...

Павле се осећао врло уморан, мисли су му биле збркане, без реда и система хаотично су се смењивале у њему. Покушавао је да о свему мисли систематичније, логичније, али у свему томе није могао да ухвати ни главу ни реп..... У једном тренутку, онако без везе, он се сети једне посете коју је његово Одељење учинило Дијагностичкој машинској лабораторији фабрике (господин Шварц је већ одавно увео праксу међусобног упознавања са радом и стручним проблемима, па је свако фабричко одељење повремено посећивало друга одељења у којима би се посетиоцима демонстрирао рад, организација и достигнућа). Павле се добро сећао огромне, врло чисте дворане са низом необичних инструмената дуж зидова, пнеуматичким дизалицама и великим металним столовима са разноврсним моторима на њима, по читавој сали.

У једном углу дворане беше се скупила гомила људи, сви у плавим комбинезонима, којој се придружише и они, посетиоци из Статистичког одељења. У овој гомили владало је приметно узбуђење, при чему се истицао главни фабрички инжињер, такође у радничком комбинезону. Било им је јасно да је његово присуство овде изузетно, у вези са неким посебним узроком.

Ова гомила нервозних људи била је окупљена око једних дивних, моћних кола. То је био последњи модел аутомобила који је фабрика спремала за предстојећу међународну аутомобилску изложбу, необично значајну у трговачком погледу, али и у погледу фабричког престижа. Међу радницима и инжењерима фабрике шукало се већ одавно да Управа фабрике, на челу са господином Шварцом, полаже велике наде у овај нови модел аутомобила, да је то нешто технички толико савршено да треба да још више повећа углед фабрици.

А сада су ова кола била припијена уза зид, поред једног необично компликованог апарата са безброј казаљки, светлећих скала, бројчаника, дугмади и електричних водова. На колима је хауба била високо подигнута, тако да је мотор био видљив и приступачан. Мотор је радио на "празном ходу", а из зидног апарата били су као пипци пружени до мотора многобројни електрични каблови и сонде за испитивање. Апарат је био укључен, његови екрани су светлуцали, бескрајне вијугаве светлеће траке на њима јуриле су непрестано, прекидале се и опет се успостављале, различите казаљке померале су се као луде десно и лево, сигналне лампице су се час палиле, час гасиле, електричне варнице скакале су између два метална врха, а пискав и испрекидан звук долазио је из једног отвора као звучника изнад кога је писало: "Неидентификоване грешке"... Сви су буљили у контролни апарат, а затим у аутомобил, који је бректао, очигледно нечим веома незадовољни и забринути. Један техничар је, у колима, час појачавао а час слабио рад мотора, други је нешто чачкао око вентила, док је трећи укључивао и искључивао поједине свећице... Инжињери су забринуто гледали у кола, а затим у апарат и његове силне инструменте, вртели су у недоумици главом и нешто су се међу собом саветовали. Главни инжињер, сав ознојен и умашћен, нервозан и готово бесан, непрестано је понављао: "До ђавола, не знам шта му је, заиста не знам шта му је!"

Павла је полако хватао дремеж Огромна лабораторијска хала постајала је све већа, расплињавала се пред његовим очима у неодређене облике, поново се скупљала у пређашњу слику, да би се затим опет још више расплинула... Павле западе у неко чудно стање полусна, у коме су се све конфузије размишљања и све магловитија сећања мешала са као плима надолазећим сновима...

Павле је опет стајао у лабораторијској хали, заједно са осталим узбуђеним људима, посматрајући рад инструмената... У први мах учини му се да је све исто као и малочас, и да је краткотрајни дремеж савладан. Али, он одмах затим примети да је нешто у овој хали постало и битно друкчије, да је за време његовог кратког одсуствовања дошло до неке велике и необичне промене: на металним столовима, уместо различитих машина које су донете на испитивање и поправку, лежали су везани металним сајлама и ланцима некакви људи... Али, њих нико није гледао, сви су били, као и раније, окупљени око великог зидног апарата. А под њим, окружен овом гомилом, на великом металном столу, лежао је Фридрих увезан каишевима за руке и ноге. Павле, привучен овим призором као магнетом, приступи ближе и би запањен чудноватом сликом: Фридрихова лобања беше отворена (горњи део лобањске кости, скинут финим резом као неки капак, лежао је бачен поред главе), а кроз огромну зјапећу рупу на глави видео се готово читав мозак. Павлу је било веома чудно како тај мозак изгледа: жуте, готово наранџасте боје, са вијугама скоро четвртастим и оштрих ивица а не заобљеним, како је то иначе код људи уобичајено... Међутим, још чудније било је то што су у Фридрихов мозак били забодени електрични каблови и металне сонде, из зидног апарата... Тај мозак час је искричаво светлуцао а час се затамњивао, час се пушио топлом измаглицом а час бивао покривен нечим као кристално иње; мењао је боју од бледо жуте па преко наранџасте све до готово модрозелене... Инструменти на зидном апарату као да су одговарали на све те промене, лампице су се палиле и гасиле, варнице су скакале, вијугаве светлеће змије махнито су јуриле ужареним екранима, казаљке су се бесомучно окретале, а пискав, неиздрживо продоран звук опомињао је на "неидентификоване грешке"... Сви око везаног Фридриха били су необично узбуђени, забринути и збуњени, а главни инжињер, обучен у неко спортско одело и са професорском капом на глави, погледајући час на инструменте час на отворен Фридрихов мозак, непрестано је шапутао: "До свих шкорпиона, гуја и акрепа, до свих ђавола и инсекатских краљева, не знам шта му је, заиста не знам шта му је!" Један од инжињера окрете се Павлу и рече: "Па, кад наш главни инжињер, професор Фореман, не зна шта му је, нико неће ни знати"! Павле мало боље погледа професора-главног инжињера, и са запрепашћењем констатова да је то уствари чика Симон, са оним његовим подсмешљивим погледом. Павлу се учини да га Симон негодујући посматра, а затим као да чу из његових уста: "Шта ти тражиш овде, кукавицо!"

Али, Павлу се учини да је најчудније од свега у овом пречудноватом свету, управо Фридрихов изглед лица. Он је на све око себе подмукло гледао некако са стране и испод ока, са одвратним и загонетним осмехом на широко развученим устима... Али, на Павла је гледао још чудније, још подмуклије... Церио се на Павла ужагрених очију, намигујући му при томе врло значајно... као да је хтео да Павлу каже како се њих двојица добро разумеју, да је њима потпуно јасно о чему се ту ради, али да то само њих двојица знају, да је то само њихова, добро чувана велика тајна... Павла је ужасно мучило управо то што је знао да и он, Павле, заиста зна о чему се ту ради, у чему је та тајна, али ипак, ма колико се трудио није могао да се сети о чему се заправо ради... Фридрихов поглед, подмукли осмех и намигивање, били су му зато посебно непријатни и скоро неподношљиви. Трудио се да побегне од тог погледа кријући се иза појединаца у гомили, али га је тај поглед, ма колико се он старао да се сакрије, непрестано пратио... нешто га је вукло да са болесном радозналошћу извирује из гомиле, бацајући постране погледе ка Фридриху... А Фридрихов поглед, брз као муња, погађао га је сваки пут, чинило му се, право у срце... Желео је да побегне од овог распећа, али га је нека неодољива сила просто приковала за то место, оловним ногама, сада већ без икакве снаге у мишићима, као да је срастао са бетонским подом хале...

Најзад, и ово мучење престаде, Павле се прену из овога полусна. Необични призори начас нестадоше али тешки отисци сећања остадоше и даље. Павле, готово избезумљен од страха и ужаса, животињски крикну проклињући Фридрихову гнусну сподобу, чијег се прогањања није могао ослободити...

Изузимајући ову епизоду о човеку-машини, која је подстакла Павла да се око Фридриха опет добро помучи, али која је, епизода, срећом ипак кратко трајала, за Павла, Славка и Мају текли су пријатни дани један за другим, испуњени узајамним посетама, дугим седељкама, ћаскањима о свему и свачему, узбудљивим сећањима на младост и детињство, маштањима о будућности (јер им је изгледало да је читав живот пред њима). Павле је био необично срећан, живот је, чинило му се, имао сада неког правог смисла, сада је тек осетио шта је то права љубав, право пријатељство, топлота домаћег огњишта, узајамно разумевање и саосећање. На Фридриха као да је и заборавио, или се бар трудио да о њему што мање мисли, а и на Јанка је сасвим ретко помишљао.

Али, срећа, изгледа, не може дуго трајати. И као што муња само зачас бљесне у тамној ноћи, да би својом светлошћу показала какав би свет могао да изгледа да није густе помрчине, а одмах затим све опет покрива бескрајно тешко црнило вечите ноћи, и њихова срећа била је само краткотрајна светлост живота. Готово неприметно навукоше се тамни облаци и све се испуни стрепњом, очајањем и безнадежношћу.

Уствари, Павле је већ одавно осећао да нешто није у реду, али су та осећања била тако магловита, тако флуидна и неодређена да на њих није обраћао готово никакву пажњу. Већ одавно је осећао да међу њима, најчешће када су сви заједно у Славковој радној соби, лебди неки нејасан наговештај, да се увлачи нека неодређена узнемиреност, да нешто као неко далеко упозорење овлаш баца лаку сенку на њихова лица, да би готово истовремено и ишчезнула. Али, и тај наговештај, и та узнемиреност и то упозорење били су тако далеки, тако неодређени и тако нејасни, да се Павле на њих није ни освртао нити им је придавао било какав значај.

Међутим, како је време пролазило ова упозорења, ове узнемирености и ови наговештаји добијали су све јасније облике, а сенке што су бацали на ову јадну тројку биле су све тамније. Павле је све јасније запажао да нешто постоји, уочавао је читав низ детаља који су се најзад сложили у сасвим одређен систем указујући да све то није случајно, да ту нечега има, забрињавајућег и злослутног.

У почетку, Павле је примећивао да Маја постаје расејана, понекад чак и непажљива, да се не каже неучтива (што јој уопште није било својствено), да понекад не прати разговор са довољном пажњом, чак ни онда када су се Павлу теме чиниле посебно занимљиве. Али је Павле то тумачио њеним стањем, природном забринутошћу како ће се њен порођај завршити, нормалним бригама и страховањима које у таквом стану могу да обузму сваку жену. Међутим, та се ствар све више развијала, па се и Славко поче да понаша некако необично, што је изгледало посебно загонетно с обзиром да се он, Павлу се бар тако чинило, трудио да се то на њему не примети. Понекад, разговор би, без неког јасног узрока, нагло запињао и престајао, као да су саговорници наједном изгубили сваки интерес за тему која их је до колико малочас необично занимала. Или, разговор би запињао јер би Славко, или Маја, наједном почели да говоре невезано, као да су заборавили о чему је заправо разговор па се с муком труде да се сете теме, која им измиче из памћења. Ово је све више напредовало, па су разговори, понекад, личили на понашање човека који штуца и који се и између штуцања необично понаша, мада га тада само штуцање не мужи, јер је и тада узнемирен очекивањем новог штуцања. И њихови разговори почели су, често, да све више личе на штуцање, на мучно настојање на нечем нормалном док те нешто неприродно омета у томе и повремено избацује из равнотеже.

Не само то. Славко је све чешће западао у неку одсутност, често се чинило да га обузима неко мрачно расположење, па би тонуо у ћутање и укочено је гледао пред собом. Он тога, очигледно, није био свестан, а када би постајао свестан да се губи нагло би ускакао у разговор, са наглашеном бучношћу и насилном веселошћу. Исто тако, Павле је запажао да Маја све чешће не прати о чему се разговара, већ са појачаном пажњом, и то као кришом, испод ока, посматра Славка, да га студира са необичном брижношћу која јој се на лицу јасно читала као забринутост, заплашеност и ишчекивање. Она би, понекад, чак и устала са столице, пришла би Славку и, као шалећи се, миловала га је нежно по коси, као храбрећи га због нечег. Насупрот томе, Славко је баш тада изгледао наглашено расположен, као да де се трудио да и он, на неки начин, пружи подршку и охрабри Мају.

Павлу је било све јасније да они пред њим глуме, да нешто крију, да глуме обично, нормално расположење, али да су нечим дубоко узнемирени, да су због нечег веома забринути. Понекад, њихови састанци и разговори постајали су чак врло непријатни, због овог лажног стања; Павле се осећао све чешће до зла бога неугодно, имао је утисак да је, сада, неко сасвим туђе лице, да они, Славко и Маја, имају неке своје сасвим сопствене бриге и море, о којима Павле не треба ништа да зна.

Павле је, истина, покушавао да на директан начин сазна нешто више о томе, о томе нечему за шта је мислио да постоји и да се испречује између њих, али узалуд. На сва његова питања (да ли су добро, да ли имају неких проблема, итд.), одговарали су сложено да је све у реду, и као чудили су се да њему, Павлу, уопште и пада на памет идеја да нешто постоји и да би они од њега то крили. Али је Павле осећао, он је чак готово био сигуран у то, да нешто ипак није у реду, и да они од њега то нешто ипак крију.

Али, ствари су се и даље развијале. Разговори не само да су постајали све мучнији, она претећа сенка не само да је постајала све већа и све тамнија, већ су се све чешће показивали и сасвим јасни знаци да нешто није у реду. Павлу се чинило да Мају све чешће виђа са чудно црвеним, подбулим очима, као после плакања или пробдевених ноћи, чинило му се да је Славко све чешће у неком тешком и мрачном расположењу. Не само то, ово његово расположење испољавало се, понекад, чак и у Канцеларији, мада се, Павлу је то било јасно јер га је посматрао и у кући па је могао да упоређује, силно трудио да се на њему ништа не примети.

За Павла је све ово постајало толико неподношљиво, и сам је био све забринутији, да је чврсто одлучио да сазна у чему је ствар, да их присили да говоре. При томе, мислио је пре свега на Мају, јер му се чинило да је она, без оног глупог мушког поноса, склонија да му се повери, поготову што је Павле био уверен да се ова мора тиче пре свега Славка и ње, да је она, заправо, забринута због нечега што је пре свега у вези са Славком, а не са њом. Уосталом, ова одлука била је подстакнута и тиме што се Павлу учинило, према неким ситним али значајним знацима, да би Маја, можда, чак и желела да му се повери, да се налази у таквом стању када без поверавања неком сигурном пријатељу не би могла више издржати.

И зато, изговарајући се да му је веома лоше, Павле једнога дана напусти Канцеларију нешто раније и упути се Маји, сигуран да ће је затећи саму и да ће потом бити сами, њих двоје, све до краја радног времена, када ће и Славко поћи кући. Затече је дома, те клупко поче да се одмотава.

– Ето, ја мало навратих, – рече Павле улазећи. – Нешто се не осећам добро па су ме пустили, па ето, у пролазу, рекох да свратим, да видим како сте.

Маја га је љубазно, али и као помало зачуђено примила, с обзиром да пре подне, у радно време, раније није никада свраћао, али се Павлу учини да она баш и није тако изненађена, као да га је баш и очекивала, или, тачније, као да је желела да је он посети, да буду сами, без Славка. Павлу се бар тако чинило, можда је и желео да је тако, јер му је то давало храбрости да одмах почне са испитивањем; уосталом, одмах је уочио да га Маја уопште и не пита за здравље (што би у некој другој прилици обавезно учинила), као да зна да је то био само изговор да би се извукао из Канцеларије, а да је прави разлог нешто сасвим друго.

– Слушајте Мајо, – рече Павле пошто су сели. – Ви знате колико волим Вас и Славка, знате да сам Вам одани пријатељ. Међутим, примећујем, већ одавно, да нешто кријете од мене, да имате неку муку која Вас мучи. Шта је то? О чему се ради? Реците! Зашто ми се не поверите? Верујте, и мени самом је веома тешко, овако гледајући Вас како се мучите, и у неизвесности о чему се ради. Верујем да Вам могу помоћи. Ако имате неких новчаних неприлика, реците. Ја бих Вам помогао, имам приличну уштеђевину, а оно што је и моје и Ваше је. Можда сте, Ви или Славко, болесни од неке необичне болести, па се бојите да о томе разговарате чак и са лекаром. Али мени се можете поверити, посаветоваћемо се, сигуран сам да ћемо наћи неко решење. Верујте, на свашта сам помишљао, али ма шта да је, треба да ми кажете, биће Вам лакше. Мислио сам да о свему томе озбиљно поразговарам са Славком, али ми се учинило да је он сада некако сувише неприступачан, да се повлачи у себе и да ћете Ви бити поверљивији. Зато сам и дошао да, овако насамо, поразговарамо о Вашим проблемима, да видимо шта се може учинити. И немојте ми, молим Вас, опет говорити да нема ничега, да је све у реду, да ми се само чини, итд., као што сте ми то до сада говорили, јер ја знам да нечега има, да Вас то нешто мучи и нећу Вас оставити док се то не разјасни.

– У праву сте чика Павле, истина је да има нешто што нас мучи и прогања, већ доста дуго, – рече тужно и узбуђено Маја. – Ви сте нам једини блиски и искрени пријатељ, у то смо сигурни, па сам и раније помишљала да треба да Вам се поверимо. Али је Славко томе био противан, сувише је уплашен, ово је нешто тако неочекивано и страшно... Он просто не зна шта да ради, ломи се и мучи између различитих могућности, али нам се чини, њему се бар тако чини па и ја у то скоро да поверујем, да нема излаза... Истина, ја гајим неку наду, ипак, помишљајући пре свега на Вас... али се Славко толико боји Фридриха да је све до скора то крио и од мене.

– Фридриха, – промуца Павле, осетивши се намах као да га је неко ударио маљем. У тренутку му пуче пред очима да је то једино и могло бити тако, тј. да је Фридрих узрочник неке несреће, и да је на то морао и сам помислити. Али, сада се чудио, да ипак баш на то није помислио, на све је мислио али не и на Фридриха. Њему кроз главу сину мисао да је он, уствари, Фридриха намерно заборавио, да је негде у подсвести знао да иза свега стоји Фридрих, чим је неко зло у питању, али да том сазнању није дозволио да продре у свест и узнемири га нечим што није могао поднети.

А сада, ова истина, оголићена до сржи, баца му се у лице и он се суочава са страшном чињеницом да Фридрих и даље постоји, да злочиначки делује по своме обичају, и да је овога пута ударио на њему најдража бића. Ипак, Павле се понада да можда није добро разумео, да се, можда, ради о нечем не баш тако озбиљном, понада се, али је био свестан да је ово надање више због страха него због нечега стварног што ту наду подстиче.

– Фридрих! – промуца још једном Павле једва долазећи к себи. Али како, зашто, какве везе има Фридрих са Вама? То је немогуће, мора да је неки неспоразум, нека грешка... можда нисте сасвим добро разумели...

– Нажалост, истина је, – одговори Маја узбуђено. – Ради се баш о Фридриху, он је кривац свему, свим овим нашим мукама. Па Ви и не знате какав је то човек, како је немилосрдан и неумољив. Славко се због њега разболео, сањамо га и ноћу и дању, потпуно смо у његовој власти. А излаза као да нема! Шта да радимо, шта да радимо!?

– Па, у чему је ствар, реците, – повика Павле. Али, у дубини душе осећао је да сада баш и нема тако велику жељу да разјасни у чему је ствар, да би, можда, више волео да ово није ни покретао.

– Фридрих нас уцењује, одговори Маја. – Цеди нас и мучи, не оставља нас на миру никако, ево, има већ неколико недеља. Славко је покушавао да се са њима нагоди, али је Фридрих неумољив.

– Фридрих Вас уцењује, – понови Павле. Али, зашто, како?

– Славко има нешто... још из студентских дана, али Вам ја о томе не бих говорила. Славко ми је забранио да било шта ма коме говорим, па ни Вама. Али смо тако беспомоћни, па сам решила да Вам се и сама поверим, да Вас замолим да нам помогнете, предухитрили сте ме међутим, дошли сте и сами. Мислим да би Вам се, сада, када сте сазнали о чему се ради, и Славко поверио, већ смо о томе нешто разговарали и он се слаже да са Вама разговара... боље је да Вам он све сам исприча, боље него ја, тако би нам било милије... а ја оволико, тек да се пробије лед... останите на ручку код нас, па после можете са Славком мирно разговарати, насамо, у његовој соби, ја Вам не бих сметала...

Павле пристаде (уосталом, сада већ није ни могао друкчије), мада са помешаним осећањима, жељан да чује о чему се ради али и уплашен од могућих обавеза које ће се можда појавити, уплашен што се Фридрих поново испречује пред њим. Остатак времена, до Славковог повратка, провео је у Славковој соби (док се Маја повукла у кухињу), са књигом на коленима и мрачним мислима у глави. Нестрпљиво, али и са зебњом, очекивао је расплет.

Вративши се из Канцеларије Славко као да се није много зачудио Павловом присуству, напротив, као да је то очекивао и желео. Нису много говорили, као да међу њима већ постоји споразум да ће о свему натенане и насамо детаљно разговарати. По завршеном ручку повукоше се у Славкову собу, и Славко отпоче своју исповест.

Фридрих је, изгледа, све своје ујдурме заснивао на претпоставци да ће људи, које је уцењивао, уплашени његовим претњама да ће открити све што о њима зна, све задржати у себи и мучени грозним страхом радије се сами суочити са њиме него да се било коме повере. Међутим, Фридрих ипак, како изгледа, није био ваш тако добар психолог. Оно нељудско у њему није му дозволило да схвати да људи међу собом могу имати бескрајно поверење, да могу бити врло блиски, да се могу осећати као једно биће, и да заљубљени немају међу собом никаквих тајни. Он се, можда први пут у својој злочиначкој каријери, преварио претпоставивши, вероватно, да ће се Славко толико уплашити његових претњи и да се зато неће поверити чак ни Маји, своме најближем бићу. Истина је да се Славко због Фридрихових уцена грозно уплашио, али му је Маја била толико блиско биће да не би могао дуже издржати а да јој се не повери, толико је саосећала са сваким делићем његовог тела и духа, да јој не би промакла ни најмања неуобичајена ситница у његовом понашању. А када би једном приметила да нешто није у реду, не би било те силе која би је спречила да од Славка сазна све што је желела. Поготову што је и сам Славко горео од жеље да јој каже све и тиме себи олакша.

И тако се Славко поверио Маји, те у тајну која је постојала најпре само између Славка и Фридриха, и за коју је Фридрих вероватно мислио да ће до краја остати само међу њима, би упућена и Маја. А то Фридрих, свакако, никако није предвиђао, ту се грдно преварио. Клупко се даље одмотавало, па је, када је већ једном почело, било сасвим логично да се ова тајна повери и најближем пријатељу и заштитнику, тј. Павлу. А то је било нешто на шта Фридрих поготову није рачунао. Ово је, можда, била његова прва грешка.

О свему томе Павле је размишљао, са помешаним осећањима, гледајући Славка како се, забринут и утучен, седећи у фотељи њему преко пута, спрема да му се повери.

– Маја ми је већ рекла, – поче он, – да сте се забринули због нас и да сте дошли да видите у чему је ствар. Хвала Вам, много Вам хвала. Ви сте заиста прави пријатељ... Да није Вас, заиста не знам шта бисмо радили...

– Молим Вас, Славко, реците ми о чему се ради, не можете ни замислити колико сам нестрпљив да чујем каква је то невоља... – грозничаво га подстаче Павле, мада се свим силама трудио да не покаже колико је узнемирен и преплашен.

– Ми смо у гадној неприлици, чика Павле, – поче Славко. – Фридрих ме уцењује... толико га се бојимо... његових претњи... његових захтева... он више нема никаквих обзира, то чудовиште је без милости... он ће нас уништити... заваравао сам се да ћу га умилостивити, да ћу га задовољити дајући му све што тражи... и више од тога, али он захтева све више и више... а сада, просто немам речи да изразим колико сам ужаснут, шта од мене тражи, то је немогуће... немогуће, то се не може, не сме десити... морате нам помоћи...

– Али, Славко, смирите се, испричајте ми све, немојте ништа прећутати... можда све и није тако страшно, сигуран сам да ћемо све то средити...

Славко, држећи се у очајању обема рукама за главу, у грозничавом узбуђењу, није ни приметио несигурност у охрабрујућим Павловим речима. Он се захвали осмехом, и поче своју исповест.

– Чика Павле, сећате ли се, Ви сте ме често питали зашто сам се вратио у родни крај, зашто сам напустио све оно што ми се пружало на универзитету и у престоници, да бих се, можда, закопао у овој паланци (јер, она то заиста и јесте, и поред фабрике господина Шварца). То сам Вам често објашњавао, износио сам Вам моје разлоге и побуде, многобројне, на пример носталгију за завичајем... и стварно, све је то тачно, сви ти разлози заиста су ме нагонили да напустим Л. и да се вратим... Али, један разлог, један од најважнијих, уствари најважнији, нисам Вам рекао. За њега нико није знао, ни Маја... све до скора, када сам јој, због Фридриховог уцењивања, морао рећи шта је то чиме ме уцењује, шта је то што користи против мене... и сада Вама... то је заиста била моја најскривенија тајна...

– Ви се, свакако, врло добро сећате оног грозног атентата што га је извршила група младих анархиста, пре више година, пред Скупштином у Престоници, за време свечане поворке... подметнули су бомбу, сећате се, тада је доста људи погинуло... неколико чланова владе, министар војске, па и сам престолонаследник...

– Да, како се не бих сећао, па то је било страшно, страдало је доста недужног света... али, какве то везе има...

– Видите, после тога настале су велике репресалије, сви чланови тога анархистичког тајног кружока похватани су (осим двоје-троје што је успело да благовремено побегне преко границе)... суђење је било кратко, сви су осуђени и јавно обешени, уосталом нису ни крили своје дело, поносили су се њиме и у смрт су отишли пркосно...

– Да, да, свега се сећам, – рече Павле, – па још и данас, понекад, новине пишу о томе и траже да и последњи кривац буде ухваћен и кажњен... о томе се доста писало, али заиста не видим...

– Чика Павле, суштина управо и јесте у томе да та ствар још увек није окончана, тајна полиција и даље трага, неке су накнадно ухватили и осудили... – рече узбуђено Славко. – Моја несрећа је што су неколики припадници ових анархиста били истовремено студенти мога факултета... било је међу њима веома интересантних и интелигентних људи... одлазио сам повремено код њих... тамо се скупљало неко друштво, неки непознати младићи... тада нисам ни сањао ко су и шта смерају... просто, одлазио сам као што сам одлазио и на друге седељке, код других својих ученика, познаника и колега... знате, као млади асистент осећао сам се још увек као студент, био сам комуникативан... виђао сам и долазио у додир са разним људима, често су то били сасвим краткотрајни сусрети... уверавам Вас да о свему томе нисам ништа знао, о тим њиховим заверама, нисам ни наслућивао... уосталом, био сам са њима свега неколико пута... разговарали смо о свему и свачему, углавном о сасвим безначајним стварима, о уметности на пример, или о неким научним проблемима, или о тако... било чем, никада о политици, кунем Вам се...

Славко, сав дрхтећи, застаде и обриса знојаво лице. Говорећи о свему томе, страх га је, по ко зна који пут, поново хватао.

– И, ето, то је, не знам на који ђаволски начин, сазнао и Фридрих, за ту моју везу, прети да ће ме одати ако му не испуним све жеље... а то би била пропаст...

– Па добро, Славко, – рече Павле наизглед миран, – али какве све то има везе са Вама? И сами кажете да ништа нисте знали, да сте само случајно одлазили, да Вам то и нису били најближи пријатељи и колеге... та, то је просто бесмислица, он просто користи Ваш страх и Вашу наивност, али од тога нема ништа!

– Чика Павле, чика Павле! Горко се варате! Зна Фридрих шта ради! Бадава је што сам ја потпуно чист... Чињеница је да сам са њима одржавао везе... Није важно какве су то везе биле... За полицију и суд то није важно, ни мало... Како ја могу доказати да са њима нисам имао никакве ближе везе? Како, како? Ја то ни Вама не могу доказати, ни Маји..... ствар је у томе што ми Ви верујете, на реч, па мислите да сам Вам изнео и неке доказе... А то, зар Вам није јасно, за иследнике и суд, ништа не значи, они не полазе од празних речи... они траже доказе, а ја тих доказа немам! Напротив, све је против мене: био сам са њима, остајао сам са њима сатима... ко да ми верује да ништа нисам знао? Ко? Само Ви и Маја!

– Уосталом, настави Славко, – има и других доказа против мене, доказа да све ово није само мој безразложни страх, уображење и паничарство једног кукавице! И после оног главног суђења и извршења смртних казни, сећате ли се можда, било је повремених хапшења... све су то били, уверен сам, недужни људи, али се ипак нико од њих није извукао, сви су кажњени, различитим казнама, довољно је било да су имали неке веза са атентаторима... за један случај знам сигурно... ради се о моме доста добром познанику са факултета... он заиста никакве везе није имао са њима, ама баш никакве, далеко мање него ја... заиста, неупоредиво мање... једном њиховом позајмио је неку стручну књигу, па како му је овај никако није враћао, отишао је да је сам узме, у његов стан... ми смо баш тада били на седељци, када је дошао...... нису му ни име знали, нити он њима, само је узео ту књигу; био је љут јер му је требала за испит, није се честито ни поздравио, одмах је отишао, није остао ни пет минута... све то сигурно знам... Некако се за ово сазнало, па су и њега ухапсили, она књига је сада постала сумњива књига, као, није то та што је он говорио да јесте, него ко зна каква, итд. Знате ли шта се са њиме догодило? Осуђен је на вишегодишњу робију! И то само зато што је од атентата прошло тада већ скоро годину дана, иначе би још горе прошао... нису му ни речи веровали, нико, ни штампа, ни јавно мњење... могло се тада чути по улицама, ја сам то слушао својим ушима, да га обичан свет осуђује и да мисли како је заслужио конопац... ето, то Вам је права слика... А, шта да кажете за мене? Истина је да ја са атентатом и са њиховом завереничком групом нисам имао везе, али сам био повезан на други начин, са некима од њих и са некима који су им били блиски, давао сам им књиге на читање, а и сам сам од њих узимао по коју књигу... 'Ајде, докажите Ви да су то биле само стручне књиге, а не и нешто друго! Ви не можете схватити, можда се свега и не сећате добро, како је тада све било... то је био велики злочин, страдало је много недужних људи, случајних пролазника и гледалаца, било је и деце међу жртвама... зато је јавност била страшно огорчена, затвор су морали чувати јер се суд бојао линча... и сада, после толико година, јавност је још увек огорчена, ништа се није заборавило... а и влада има разлога да са осумњиченима поступа без милости... ако ни због чега другог, а оно због страха и предострожности... зуцка се да тих анархиста има и сада, све је то исувише мрачно, нико неће да ризикује због једног невиног... заиста, не би ми било спаса када би се сазнало да сам са њима имао везе... ништа ме не би спасло... робија, а можда и смрт, доживотно заточење... шта би тада било са Мајом? И она би пропала, не би то издржала... страшно, све је то страшно и ужасно, без излаза, без икаквог излаза...

– Али Славко, – упаде му у реч Павле. – Могуће да све то ипак није тако страшно! Можда Фридрих блефира? Откуд он за све то зна? Има ли неки писмени доказ, неко писмо, или тако нешто? Нека он прича шта хоће, а Ви се држите свога, не могу Вам ништа доказати јер ничега и нема... зашто би његова реч била јача од Ваше?

– Не, никаквих доказа Фридрих нема... нема никаквих доказа какве Ви хоћете... али, он не блефира, то је сигурно... он све зна, до најситнијих детаља... не могу да схватим како је до свега тога дошао... све зна, апсолутно све... све бих морао да признам, не бих ништа могао да негирам... верујте, о томе сам много размишљао, али излаза никаквог нема...

Слушајући га, Павле је у себи, у дубини душе, такође знао да нема никаквог излаза, и да су његове речи само сламка за коју се он сам, Павле, хвата, избегавајући до последњег часа да призна сурову истину! Али, она је била ту, и сама је избијала, видео је да Фридрих држи Славка чврсто у својим канџама и да ту нема заваравања! Уосталом, и он сам најбоље је знао ко је и шта је Фридрих, ни мало није сумњао да то чудовиште о Славку зна све и да га уцењује знајући да за то има основе. Па, зар није успешно уцењивао и Јанка? Тога Јанка, коме се, по снази, одлучности и искуству, Славко није могао ни приближити! Какве шансе има ово још увек неискусно дете у борби са Фридрихом, коме ни Јанко није био дорастао! Све то Павлу је било савршено јасно, али се опирао да то призна, тражио је неки споредни излаз надајући се, глупо (и то је знао, да је то глупо), да ће избећи директно суочавање са Фридрихом. Али, знао је и следеће: овога пута, изгледа, Фридриха није могао избећи!

– Славко, реците ми још једном, шта управо Фридрих тражи од Вас? Која је цена коју треба платити да би ћутао? Можда и не тражи тако много, можда га можемо задовољити, он је јако похлепан, воли да поседује ствари... ето, и ја бих ту помогао, у стању сам... можда га можемо задовољити и умилостивити...

– Ах, не! – крикну Славко. – Он тражи све, разумете ли? Све, све... прво је почео од новца... давао сам, колико год да је тражио, давао сам му... после су дошле на ред марке... дао сам му и оне најређе, најскупље које сам имао, ништа ми од њих није остало...

– Али ја их имам... узвикну Павле. – Имам пуно марака, читаво богатство, шта ће ми, и ја ћу му све дати, видећете, одобровољиће се он... Ипак, таквих марака каквих ја имам Ви никада нисте имали... даћу му их, све до једне, али ћу тражити да се обавеже... на неки начин да га онемогућимо, да се осигурамо, неком његовом писменом изјавом, на пример, смислићемо већ нешто, видећете, ја верујем...

– Али, не вреди, не вреди? Још страшније крикну Славко. – Он тражи од мене све, све, разумете ли? Све! Све! Зар Вам није јасно до чега смо дошли? Зар Вам то морам отворено рећи? Схватите, он ми тражи све... он тражи Мају, за себе, да је делимо, какав ужас... моју Мају, то захтева... он жели моју пропаст, на сваки начин, то жели... ту нема излаза, нема излаза...

Павле се ужасну! Ово, заиста, није очекивао! Ово је, сада, било дотеривање до самог зида, за одступање није било ни корака. О Фридриху је до сада мислио да је само похлепни среброљубац, није ни помишљао да је чудовиште обузето и другим страстима. Зар он да жели Мају? Он, тај нечовечни "човек", то чудовиште, бештија у људском облику, тај монструм тако добро прикривен иза своје лажне љуштуре... Не, не, ово је нешто што је превршило сваку меру, ово је нешто од чега се заиста не може побећи.

Павла је ово последње страховито коснуло. Као да му је неко исхулио највећу светињу. Неко ново осећање родило се у њему готово тренутно, неко осећање које до тада није познавао, нити је знао и да постоји. То осећање било му је чудно, осећао га је као нешто страшно и тешко, као нешто што се није могло јасно дефинисати; то је било нешто као нека ужасна увређеност, нешто као нека страшна злоба, неко ружно осећање животињског беса, неко подмукло осећање потребе да се освети због тога што је неко и помислио на Мају и што се усудио да ту своју жељу и отворено изрази. То је била кључала љубомора најгоре врсте, али Павле то није знао, није знао да је то за њега ново осећање уствари једно прастаро осећање духа, код људи изражено изузетно снажно. Ово осећање просто га је гушило, није био у стању ни реч да проговори.

Међутим, ова грозна љубомора која се код Павла испољила у једном трену са свом својом жестином, била је потенцирана и другим осећањима. Пре свега потребом да заштити Мају, што је било израз пре свега родитељског инстинкта заштите својих младих. Јер, заиста, Павле је према Маји гајио и дубока родитељска осећања, сав би устрептао и на саму помисао да би се њој могло што рђаво десити. А сада, суочен је са страшном претњом која се над њу наднела!

Павле је, после ове Славкове исповести, дуго ћутао. Загледан пред собом и непомичан у својој грчевитој укочености, дубоко је размишљао. То размишљање било је врло сложено, многобројне мисли ковитлале су му се по мозгу, без реда, али ипак у неком логичком смислу; знао је да у свем томе размишљању има неке логике и смисла, али сада све те мисли није могао да среди. Осећао је да му је потребно, неопходно потребно, да буде сам, да о свему томе на миру дубоко и свестрано размисли, и да ће се тада све решити. Међутим, и сада већ било му је јасно да узмицања више нема, да нема више заваравања, самообмане, лажи којима је самога себе лагао, непрестаног прикривања и бежања од сурове стварности... у том погледу нека непозната одлучност свега га је обузела.

Павле, најзад, нагло устаде и рече: "То се неће догодити! То се не сме догодити! Славко, ништа не брините! Ја Вам обећавам, ја Вам сигурам да Вам се ништа неће догодити! Ни Вама ни Маји. Све ћу узети на себе, сву бригу, све то у вези са Фридрихом... гарантујем Вам да ћу га смирити! Ви заиста ништа не треба да бринете... а ја сада одох, све ћу средити...

– Али, чика Павле, будите опрезни, бојим се да не пренаглимо... да га не наљутимо, могло би се сазнати нешто, ако будемо неопрезни... не знам како мислите да то... имам пуно поверење у Вас, али се бојим... можда да се посаветујемо... очекивао сам неки разговор, неки савет, помоћ од Вас... а Ви тако нагло, одлазите а да ништа не знамо о томе шта ћете урадити...

– Не, не, ништа се Ви не плашите... бићу ја опрезан, будите сигурни... само Ви ништа не показујте, ни Ви ни Маја, останите пред Фридрихом као што сте и до сада били.... све препустите мени.. а Ви само одуговлачите са њиме, одуговлачите што више... то је веома важно, схватате ли? То одуговлачење...мени треба времена, да се припремим... да сазнам неке ствари... морам радити у највећој тајности.. зато никоме ништа не говорите, нарочито не да сте разговарали са мном, да сте се мени поверили... то Фридрих не сме сазнати... ако сазна, то би било страшно... тада ништа не бих могао учинити... Схватате ли? То је најважније... за сада... а ја ћу се припремити, спашћу Вас од те напасти... како? То није важно... није важан начин... важан је успех... само Ви будите мирни, ничега се не плашите, све ће бити у реду...

Све ово Павле је сада говорио већ у силном узбуђењу, али без икаквог колебања. То, тај начин и та решеност коју је осетио код Павла најзад су донекле умириле Славка, те он, не питајући више ништа отпрати Павла до врата, успут потврдно климајући главом у знак да је разумео сва упутства. Успут им се придружи и Маја, мало зачуђена овако наглим одласком Павловим, такорећи без поздрава; ипак, била је умирена видећи Славково потврђивање и осетивши решеност у Павловим речима да ће им помоћи. Њој је то било сасвим довољно, толико је имала неограничено поверење у свога чика Павла.

И тако се они опростише те Павле оде, решен да одлучно пође путем који му је судбина одредила. Био је свестан, ипак, да му битка са самим собом тек предстоји, да ће морати да реши још многе тешке ствари, да их сада, овако у присуству других и у дневној вреви свакидашњег живота, не може чак ни сагледати, мада их подсвесно још како осећа. Знао је да је за то рашчишћавање са самим собом потребна тишина и мир ноћи, када се може, неометано ни од кога и ни од чега, загледати у најдубљу дубину ствари. Та ноћ рашчишћавања са самим собом, потпуно искрено, без самолагања, самозаваравања и самосажаљења, та ноћ одлуке, била је пред њим. Знао је да више не сме бити ни тренутка одлагања.

Лежећи у ноћној тмини Павле није ни покушавао да заспи. Мозак му је био потпуно чист, усредсређен само на једно, на мисао о неизбежном скобу са Фридрихом, на судбину која га сада неумољиво ставља пред највеће искушење његовог живота. Било му је савршено јасно да овога пута нема изврдавања, да нема одлагања, да не постоји ни једна, макар и најмања могућност да га ово мимоиђе. Међутим, Павле не само да је био свестан ове неизбежности, већ то као да је и желео, као да је био свестан неопходности и потребе да се то учини.

Мозак му је у том размишљању био сада потпуно чист, али су мисли којима се бавио биле необично сложене; ову просту чињеницу, неизбежност коначног сукоба са Фридрихом, повезивао је са свим и свачим, доводио је читав свој живот у везу са овим крајњим исходом, преиспитивао је цео свој живот у светлости ове потребе и овог захтева да се жртвује, потребе и захтева које као да му је судбина намерно поставила како би му пружила прилику да се искупи.

Био је потпуно свестан тога да ће вероватни, врло вероватни исход сукоба са Фридрихом бити његова сопствена смрт. Само као слаби трачак наде јављала се и помисао о спасењу. Али, на то није могао рачунати, то је била сасвим слаба нада! Смрт, сопствена смрт, ко зна како стравична и болна, одвратна и мучна, можда понижавајућа, била је његова готово сасвим сигурна судбина. Било му је и страшно и безнадежно, али се, сасвим искрено, не лажући себи ни мало, те смрти сада није бојао, није покушавао да је избегне, био је спреман да јој постојано погледа у грозно лице. Не само то, већ као да је желео так сукоб што смрт доноси, као да је желео да тиме нешто докаже, и себи и другима, да оправда све оно што га је потмуло мучило, да отресе са себе ону љагу коју је носио, свестан да је чика Симон био потпуно у праву пребацујући му кукавичлук и подсмевајући му се при томе.

Сада, овако будан лежећи у дугој ноћи, суочен лице у лице са неумитном судбином, која га је на овакав грозан начин искушавала, осећао је, свим својим бићем, загледан отворених очију и без лажи до најдубљих дубина своје душе, да би му још једно повлачење, још један кукавичлук, био неподношљив и да би га као нешто срамно и неиздржљиво вукао до краја свога живота. Наравно, било му је јасно да би, чисто теоријски, могао и сада да се извуче, да би могао да побегне из града, да се повуче негде далеко, да промени име и изглед, да се, једном речју, завуче у мишју рупу и да све препусти своме току не интересујући се ни за шта и ни за кога, једно заинтересован за свој сопствени, мали живот. Било му је јасно, у то није ни мало сумњао, да би се могао спасти, да би могао сачувати свој живот, да би могао, негде далеко, на другом месту, почети све из почетка.

Али, исто тако, и то је било оно главно, основно осећање које је све друго надјачавало, осећао је свим својим бићем да би му тај "нови" живот био до крајности неподношљив, да би физички био жив али да би духовно био лешина, која би му сећањем, грижом савести, кајањем, и надасве осећањем сопственог ништавила, смрдела у свакој прилици, да се тог сопственог смрада не би могао ни једног тренутка ослободити. То осећање и ношење сопственог кукавичлука било му је тешко и до сада, у њему је стално био присутан мучан осећај стида због кукавичлука који је до сада показао. Али, ту је бар имао неко оправдање, било је нечега чиме се могао правдати лажући самога себе да није могао друкчије поступити, и при томе, једним делом себе, веровати тим сопственим лажима. Међутим, сада је било сасвим друкчије. Ни једно од ранијих оправдања није се могло поново употребити, а ни једно ново оправдање није могао пронаћи. Да, било му је савршено јасно да, као још једном поновљена и потврђена кукавица и бедник, у будуће са тим својим кукавичлуком сам пред собом не би могао опстати.

Са тим је било свршено, то више за Павла није било питање, све то било му је потпуно јасно. Уствари, мада је и даље о томе у себи расправљао, било је то више због страха да се нешто не деси мимо њега, нешто што би га предухитрило да се искупи, нешто што би његов ранији кукавичлук оставило као неизбрисиви део његове сопствене личности.

Ипак, мада је непрестано мислио о томе сопственом кукавичлуку и прилици да га сада избрише једном за увек, као о нечему најважнијем, није могао а да не примети да у њему постоје и друге мисли и друга осећања. Наиме, није могао а да не примети да постоје и други разлози због којих је овако одлучан, а не само чиста жеља да се од кукавице претвори у хероја, у сопственим и туђим очима. Он је непрестано имао на уму Славка и Мају, потребу, жељу и унутрашњи захтев да их заштити од пропасти, и није могао да рашчисти шта је у њему јаче, потреба за рехабилитовањем сопствене личности пред самим собом, или жеља да заштити ово двоје младих. Према њима, то је одавно утврдио, гајио је сасвим нова осећања, нешто што раније није осећао, страсно пријатељство и дубоку неизмерну љубав; дакле, осећања која би већ и сама, без оног првобитног разлога, била довољна да донесе одлуку овакву какву је донео.

Љубав према Славку била је дубока и сложена, нешто од очинске љубави, јер му је Славко заиста могао бити син, нешто од љубави чистог пријатељства, а нешто, уствари највише, од љубави коју је према њему осећао као према мужу вољене Маје. Та сложена љубав била је велика, довољна за велике жртве. Али, љубав према Маји била је нешто величанствено, нешто толико снажно да са њом не би поклекнуо ни пред чим. И њу, као и Славка, волео је очинском љубављу која не зна за границе, али је, истовремено, у Маји видео не само своје могуће дете, као нешто нејако што треба, из једне унутрашње потребе, неговати и штитити; Павле је у њој, не признајући то себи никада до краја, видео и жену, заносну жену пред којом се губи памет, жену коју је волео снажном, великом закаснелом љубављу мушкарца који до тада никада није волео. Она је за њега била откровење, нешто пред чиме је био усхићен у дивљењу, биће за које не би ни тренутка жалио сопствени живот. И ево, тај одсудни час је откуцао, и Павле је био готово срећан да за мају положи живот, свестан да за оваплоћење његове љубави према њој нема и да неће бити никаквог другог начина до полагања сопственог живота.

Међутим, Павле је бавио и другим размишљањима. Пошто је Фридрих већ постао, стицајем околности, главна тема овог ноћног бдења, Павле није могао а да поново не покрене оно своје вечно питање: "Како је то могуће...", итд. И раније, размишљајући о тајни коју је носила Фридрихова личност, Павле је, правдајући се на неки начин пред собом, долазио до закључка да је немогуће борити се противу зла које ти је непознато и необјашњиво, које долази као стихија а ти му не знаш узрок. Фридрих је био оличење зла, опасна и страшна личност, ни звер ни човек већ нешто много страшније, биће које својим присуством и делатношћу свуда доноси патњу и потиштеност, смрт и разарање.

Сада је Павле био суочен са овом бештијом, пала је неопозива одлука да се са њом мора ухватити у коштац, у борби на живот и смрт, а да тајна тога ужасног створења, тајна тог зла, није решена. Па зар не би то био довољан разлог да се од свега дигну руке, да се одустане од борбе са нечим за шта и не знамо шта је, одакле долази, зашто је притиснуло земљу?

Ипак, Павле, ноћас, није био склон оваквом закључивању. Он је, ипак, мало по мало, дошао до сазнања, које се сада до краја искристалисало у један закључак, да је дужност свакога да се бори чак и противу непознатог зла. Па зар је уопште и важно, размишљао је Павле, да знам шта је уствари Фридрих и да ли је могуће да међу људима живи и дела оваква злочиначка личност? Зар је важно да знам како је дошло до тога да се међу нама створи ово нељудско биће? Оно што је једино важно јесте зло дело што га оно чини, страшна опасност којом то биће прети. Ја се томе морам супротставити, моја је дужност да се борим противу зла, одмах, на лицу места, чим се оно појави, а не да истражујем нешто што се можда и не може истражити: узрок том злу, и како је уопште и могуће да такво зло постоји. Мислим, размишљао је и даље Павле, да би дужност свих људи требало да буде управо таква, тј. непосредна борба противу зла, чим се оно појави, а не пасивно ишчекивање да се најпре одговори одакле то зло долази, каква му је природа и како је уопште и могуће да зло, међу нама добрим људима, постоји. Могуће да је узалудан напор да се утврди праузрок злу међу нама, да се на то троши време и енергија, док зло наоколо дела и разара све више и више. Нека се злом баве, у том теоријском смислу, којекакви професори и филозофи, а наша је дужност да му се одмах супротставимо. Истина, размишљајући овако, Павле је допуштао да и није био сасвим у праву, да би борба противу зла била можда успешнија када би му знали природу и узрок. Али, нимало се није колебао у закључку да се злу морамо супротставити одмах, неодложно, не чекајући којекаква мудријашења. Њему је било јасно да је он сам изгубио доста времена и снаге јалово се бавећи питањима ко је и шта је Фридрих, како је уопште могуће да међу људима живи такав ужасан, незамислив створ, и да је, можда, могао много штошта спречити да је био храбрији, борбенији, да је више осећао ону обавезу човека према човеку, коју сада тако дубоко осећа. А сада, више нема колебања, нема више никаквог мудријашења, и ево како налази себе суоченог са страшним али племенитим задатком и како више не може и не жели да устукне.

Ова дуга ноћ пролазила је споро пред Павловим сагледавањем самога себе, али је њен исход био заиста судбински: заспавши пред зору дубоким сном, из његовог тела и духа ишчезао је и последњи атом сумње и колебања. За њега, ова ноћ била је ноћ коначне одлуке.

Све до тренутка одлуке Павлу је било страшно и неизмерно тешко. Та борба између ужасног страха, провала нагона за самодржање, који га је свега обузео, и осећаја дужности да учини оно што треба, била му је неподношљива. уствари, много више него осећај дужности њега су распињали љубав према тим младим људима, а нарочито према Маји, љубав која је захтевала да се оваплоти неким добрим делом; још више, неком преголемом жртвом. Љубав, али исто тако и сазнање да још један кукавичлук, још једно срамно бекство пред опасношћу, његов пробуђени понос не би могао поднети, да би спасавање голог живота значило једино продужење физичког битисања, али да би као духовно биће био права, трула лешина која би му самом заударала на сваком кораку и чији одвратни смрад не би могао поднети. Био је свестан тога да би га сазнање о још једном бедном кукавичлуку као човеку до краја деградовало у сопственим очима, да сам са тим осећањем потпуне осрамоћености не би могао живети, да би га тај осећај тоталног самопрезирања искључио из живота достојног човека, да би му то осећање загорчало љутим чемером све дане од сада па до судњега дана...

Али, оног тренутка у коме је његово унутрашње биће донело беспоговорну одлуку да се мора остати и борити се, све муке, сва сударања психе, сви страхови, на мах ишчезнуше. Уместо тога, све у њему, сваки мишић и сваки нерв, читава свест и читава подсвест, усредсредише се у једноме циљу: како, са потпуном сигурношћу, убити Фридриха?

Како уништити ту бештију и не дати јој ни атом шансе да се извуче. Којим начином убити Фридриха, а да не буде ни најмањег ризика да тај начин у потпуности или макар делимично омане. То су била питања која је Павле себи сада постављао, то су били проблеми са којима се сада суочавао.

У први мах, помислио је на ватрено оружје. наравно, шушка би била најбоља. Али, будући да Фридрих треба да буде убијен изненада, са пушком, коју је немогуће сакрити, није му се смео приближити већ би морао пуцати из заседе, из даљине. А за то треба бити одличан стрелац. А он то није био и неће никада ни бити. Помислио је, зато, на пиштољ. То је згодно оружје, може се сакрити и извадити изненада у последњем моменту пред пуцањ, тако да жртва не би имала времена да ма шта предузме. Али, проучивши различите књиге и прочитавши многе новинске вести које су се односиле на ову тему, Павле је са жаљењем увидео да ватрено оружје није ни издалека онако сигурно као што је то он у почетку мислио. Било је случајева да човек напуњен оловом остане жив; било је случајева да човек веома дуго, до краја свога живота, носи у телу неки залутали метак. Било је, најзад, случајева да метак повреди неки од важних органа а да човек и поред тога остане жив, па да се после извесног времена потпуно опорави. Посебно га је поразио случај једног земљорадника на кога је пуцао његов разљућени сусед. Револверски метак пробио је грудни кош жртве и задржао се у срцу. Ипак, овај се сељак срећно извукао; после операције, у којој му је метак успешно извађен из срчаног мишића, потпуно се опоравио и био је чак способан да врло енергично води грађанску парницу противу суседа, тражећи одштету за претрпљени страх и болове, за материјалне губитке настале одсуствовањем са њиве, угрожавање живота, итд.

Не, ватрено оружје заиста није сигурно, те Павле помисли и на отров. Али то, у случају Фридриха, уопште није долазило у обзир. Једноставно, не би било прилике да се Фридрих отрује. Његов начин живота био је исувише особен да би примена овог средства дошла у обзир.

Павлу је било јасно да ништа не сме рескирати. Фридрих мора бити убијен без опозива, па макар у томе и он сам изгубио живот. Али никаквог смисла не би имало да он, Павле, изгуби живот а да он, Фридрих, напротив, остане у животу. У том случају, Павле је био уверен, Фридрихова освета младим људима била би ужасна, неупоредиво страшнија од онога што им он сада припрема.

Најзад, као једино што је долазило у обзир остаде убиство ножем. Павлу се чинило да снажан, изненадан разарајући ударац оштрим сечивом метала на право место, мора донети неизбежну смрт. Ту не може бити непредвидљивог случаја, све зависи од снажне руке која неће задрхтати и од чврстог челика који се неће сломити. Да, то је право решење: изненадан муњевити ударац сечивом у центар живота мора бити успешан. Будући да је био врло снажан, Павле није ни једног тренутка посумњао да ће бити у стању да такав ударац зада.

Дошавши до овог закључка Павле се даде на изучавање све оне литературе која се, на било који начин, односила на убиство ножем. Сакупио је многе књиге, често међу њима и неке врло стручне, безброј часописа и новина.

Посебно је прикупио литературу о инсектима и другим сличним створењима, помно проучавајући њихову анатомију. У пољу, у скривеним шетњама, хватао је различите инсекте и пауке, посматрао их је лупом, упоређивао их је са цртежима у књигама. Тако је утврдио да су инсекти и други зглавкари у начелу врло слични човеку: и код њих, као и код човека, трбух је био најосетљивији део. Овај трбух инсеката, или стручно речено абдомен, био је мек и ничим заштићен. И док је грудни део био оклопљен чврстом хитинском љуштуром, трбух је био непокривен, мека, рањива маса. Крећући се потрбушке, ова околност инсектима није много сметала: свој меки трбух вукли су по земљи. Али Фридрих, крећући се усправно као човек, изложио је свој трбух без заштите. И Павле одлучи да му баш ту зада смртоносни ударац.

Следећих дана Павле је био опседнут мишљу како и какав нож да набави! Ни на шта друго није мислио већ само на то, где да тражи одговарајући нож и како да то тражење прикрије да Фридрих не би ништа посумњао. Толио је био обузет жељом и вољом да његов рискантни и опасни подухват успе, да му се чинило да је свака па и најмања ситница, од суштинске важности. А сада, управо питање набавке ножа био му је најважнији проблем. Заиста, био је потпуно свестан следећег: без доброг оружја не може ни помишљати на акцију.

Лутајући тако улицама града (и то у оним од Фабрике и њиховог краја најудаљенијим), пажљиво је и са страшћу загледао у све излоге са металном робом, али и у све друге како се евентуални ухода не би досетио да га интересују само ножеви; улазио је у најразличитије радње и гледао је ћутећи у робу, или је, понекад, тражио и да му се понешто покаже. И тако, једнога дана, застаде, као опчињен, пред једном необичном радњом, на чијој је фирми писало: "Код старога ловца – радња за све врсте оружја и антиквитета". Из натписа се, даље, могло видети да је сопственик радње Парве Јансен, и да је управо он тај стари ловац, веома искусан и стручан за сва питања оружја и лова. У излогу су се налазили најразноврснији предмети, али нарочито различито оружје: сабље и мачеви, пиштољи и пушке, ножеви и најразличитији бодежи. И док су различити антиквитети у излогу (вазе, крчази, кациге, итд.), били покривени прашином и тамном или зеленкастом патином, све оружје сијало се као ново. Павлу задрхта срце и он се одлучи да овде уђе и да баш ту покуша да коначно набави добар нож.

Насмејани, чили старчић, за кога се убрзо показало да је управо он тај уважени П. Ј., власник радње, љубазно га поздрави и упита га шта жели. Било је неко згодно доба дана, у радњи није било никога, осим старца, ни једног посетиоца, нити је изгледало да ће неко од купаца ући са празних улица. Павле се одлучи да старцу јасно каже шта му треба, толико му је продавац изгледао меродаван за питање ножева, и толико му је и сама радња, просто начичкана најразноврснијим бодежима и пиштољима, уливала поверење. Ипак, и за ову прилику имао је већ готову, измишљену причу.

– Видите, господине стари ловче, – рече Павле, – ја се налазим у посебној прилици у вези са једном куповином; то треба да буде један нарочити поклон. Наиме, мој синовац бави се једним необичним спортом, прави је мајстор и према том спорту гаји необичну страст (мада је, иначе, одличан студент, и уопште младић достојан сваке похвале). Тај спорт је падобранство, то јест он из авиона искаче падобраном, то му је однекуд најмилија забава; сво слободно време проводи на аеродрому, са својим друштвом и наставницима, добија похвале и награде;али, као што рекох, и ђак је одличан, ових дана је положио неке најважније испите са одличним успехом. Хтео сам да му тим поводом подарим један посебан поклон, нешто што ће га, верујем, нарочито обрадовати. И ето, смислио сам да би најбоље било да то буде један специјалан нож, "падобрански" нож, ако знате шта је то. То мора да буде нешто нарочито, јер је падобрански нож за падобранце од изузетног значаја, он им може спасти живот. У случају несреће или незгоде, када им се конопци падобрана заплету, или ако падну на неко незгодно место, на пример на неко дрво, на коме често и остану да висе на конопцима, морају се тих конопаца брзо ослободити. А то чине падобранским ножем. Тај нож мора да буде јак и еластичан, ни говора да би се смео сломити, довољно дугачак и спретан за држање, да не замара руку и да се са мало постигне велики ефекат; затим, то је нарочито важно, то мора бити двосекли нож, дакле нож са две оштрице, јер они у ваздуху и у неприлици немају времена да мисле и да гледају са које стране је оштрица и како треба да тај нож ухвате; немају они за то времена, ма како да га ухвате мора да сече и да боде. Оштрице му морају бити оштре као бријач а врх оштар као игла, али се ни једно ни друго не сме заламати, а да о ножу и не говоримо, ни говора да би се нож смео сломити. Ко зна где све они могу пасти! Падобранац се може наћи и очи у очи са каквом дивљом, опасном животињом. Дршка да буде тако направљена да се може снажно држати, али да не жуљи и да није гломазна. Такав нож желим, дајте шта најбоље имате, цена уопште није важна, платићу шта тражите, само да буде првокласно и потпуно сигурно. Схватите, овај нож није за параду већ за употребу, он мора бити у стању да живот спасе или да живот одузме, већ према потреби.

Старац га је пажљиво слушао, а затим је подуже размишљао. Видело се да је све ово одлично схватио. Најзад рече:

– Признајем да сам о оваквим падобранским ножевима тек нешто начуо. Али, ако ми је то неко оправдање, ти ножеви и нису неко право оружје, у нашем смислу, мада Ви желите, како видим, да то буде и оружје, не само за сечење конопаца, оружје par exelans, што би се рекло, да би се ваш младић могао одбранити од дивљих звер, ако негде са падобраном залута. Хи, хи. Мислим да имам нешто за Вас, нешто што ће Вам сасвим одговарати, чак штавише смем тврдити да ћете добити нешто изванредно. Имам једну ствар коју и не показујем, али пошто је такав случај, специјалан... и пошто Вам цена није важна... јер то је прилично скупа ствар, али и није с обзиром да је добро и да је старо, такорећи антика, мислим да се нећете бунити ако буде мало, хм, скупље... али то и неће бити скупо, цена уствари одговара роби, ако желите...

– Да, да, – рече Павле ужурбано, – цена није важна, само да је добро... покажите, да видим...

– То је један нож још из 17-те године, нешто заиста специјално, ковао га је чувени ковач Б. из А-а, за уваженог господина Т., племића и витеза из грофовије С-ске; тај је имао чврсту и сигурну руку и за лов и за медведе и за рат. А нож је изванредан, кажу, и то је сушта истина, да је био у стању, у доброј руци, да као од шале прободе и исече жичане оклопе грофових непријатеља..., ту је био спасоносно поуздан. Знате, тада се то радило друкчије него данас... много боље и солидније. То је и разумљиво, тада је од доброга ножа често зависио живот његовог власника. Што је најважније, нож као да је нов, као да је тек јуче изашао испод ковачког чекића мајстора Б-а. Ја сам га брижљиво неговао, али ћу га за Вас још боље дотерати – наоштрити и подмазати, и све друго што треба.Тако говорећи старац откључа једну гломазну гвоздену касу – орман, која је стајала у углу, и извуче из њених дубљих трезора један нож који је, заиста, био чудо невиђено. Павле га је посматрао грозничаво, нестрпљив да га што пре узме у руке. Одмах је видео да је то баш оно што му треба. То је, уствари, била нека комбинација између кратког мача и великог ножа, сјајно оружје са блиставим сечивом, дугачким око 30 цм и широким око 4 цм при основи, са спретном дршком која, очигледно, из руку борца није испадала.– Погледајте, – рече старац. – Показаћу Вам чврстину овог ножа и оштрину његових сечива.

Старац повуче сечиво ножа под једну малу челичну касу која је стајала на столу, и једним притиском одоздо одиже је ножем као полугом.

– Погледајте, опет рече старац. – Ова каса је тешка 50 кг, а нож се тек мало, неприметно савио: чврстина и еластичност, истовремено. Погледајте даље.

Старац, однекуд испод тезге, узе прамен косе, баци га у вис и дочека га на једној оштрици ножа, који је сада држао хоризонтално. Власи се, преко оштрице, глатко пресекоше на двоје само под својом сопственом тежином, готово се и не заустављајући у своме паду.

– Мислим да ово што ћу Вам сада показати никада нисте видели, – рече старац. Погледајте још ово. – Врхом стави нож на сто, затим га подиже, држећи га са два прста за крај дршке, и са свега 3 цм висине од стола пусти га да слободно падне. Нож се сопственом тежином, и са те мале висине, зари врхом у сто укопавши се у даску скоро 5 цм дубоко.

– Мислим да је ово изванредно, – рече старац задовољно трљајући руке. – Видите, сопствена тежина, и то са овако мале висине, довољна му је да се овако дубоко зарије у сто. А видите, табла стола је направљена од тврдог дрвета, то је уствари храстовина. Замислите како тај боде када га снажан човек зарије у циљ. Признајте, овако нешто нисте видели... кажем Вам, можете тражити по целом свету, овакав нож нећете наћи.

Павле, као дете које је усхићено новом, одавно жељеном, играчком, узе нож у руке пажљиво га загледајући са свих страна, пробајући му тежину и лакоћу замаха са њиме.

– Молим Вас, само будите пажљиви – узвикну старац. – Опасна је као гуја, зачас може ујести, морате са њиме пажљиво руковати.

– Свиђа ми се, – рече Павле. – Мислим да ће и мој сестрић бити задовољан. Узимам га. Реците цену, и шта је још потребно да бих га добио.

– Предлажем да дођете кроз два дана, ако Вам одговара. Ја ћу га данас уредити, углачаћу га, прегледаћу му врх и наоштрити га. Морам и да корице средим, да све добро подмажем да би се лако извлачио.

Старац рече цену на коју Павле одмах пристаде. Један део новца даде му одмах, а други, према договору, остаде да се да накнадно, када нож буде спреман.

Павле се опрости од старца и пође кући. Већ се био ухватио за кваку, када га старац позва натраг.

– Господине, господине, причекајте – повика старац за њим – Сада сам се нечега сетио. Пошто је ово поклон, не би било лоше да се на сечиву нешто угравира, рецимо: срећно, од тога и тога томе и томе! То јест, срећно од Вас Вашем младом рођаку. Желите ли да нешто тако направим?

Павле застаде. – Не, не... не треба, – рече он збуњено. А затим, сетивши се нечега, додаде: "Уосталом, зашто да не? Угравирајте следеће: У пакао с њим, Ф-у од П-а". – При томе се злобно насмеја и напусти радњу.

Старац се збуни, зачуђено погледа у странца који је већ замицао за угао улице; затим, премишљајући неколико тренутака, слеже раменима, остави примљени новац у касу, и пође, загонетно се осмехујући, са ножем да га дотерује.

И тако, после два дана, Павле дође до свога ножа, страшног оружја за још страшнијег непријатеља. Сада је могао да се сав посвети припремама. Купио је неколико џакова и неколико јаких кухињских ножева, боље рећи касапских, обликом и величином сличних витешком ножу који је направио чувени ковач Б. за витешког господина Т-а, убицу и страсног ловца на медведе.

Један од џакова напунио је влажним песком, ставио га је на столицу усправно уза зид, а затим је вежбао снагу и покрете: сакривени касапски нож под капутом брзо је вадио и забијао га је снажно у џак, секући га дужином, одоздо па нагоре, снажним трзајем руке. Ово је понављао по стотину пута у току дана, све док не би обневидео од умора. Када би се џак исцепао а песак расуо по поду, пунио је тим песком други џак, и тако редом. Исечене џакове крпио је докле се могло, а затим је набављао нове. Све ово радио је у своме стану у потпуној тајности, са бесном упорношћу, као какав гладијатор који се спрема за страшне игре у арени, покушавајући да овим вежбама повећа своје изгледе за останак у животу после сусрета са дивљим зверима, или са другим, исто тако страшним и снажним гладијаторима.

У почетку су Павлу ова вежбања падала врло тешко. Мада по природи врло снажан, ненавикнут брзо се замарао. У бескрајним шетњама са Јанком стекао је добру кондицију, у пољима око града, али му је то сада тек донекле вредело. Руке су му биле слабе и млитаве, ненавикнуте на тежи физички рад. Ипак, после извесног времена, Павле са чуђењем и усхићењем констатова да му умор не долази тако брзо, да му је рука све јача, да нож у влажан песак продире све лакше и као у котур сира. Исто тако брзина којом је вадио нож из капута и заривао га у џак, била је, најзад, фантастично велика. Павле је био веома задовољан, осећао се спреман да ступи у овај можда за себе трагични, страшни окршај.

У међувремену, Славка и Мају посећивао је нешто ређе него раније. Сада и није имао толио времена, пошто га је обилно трошио на вежбање. Уосталом, и када су се налазили Павле је био весео, добро расположен, пун оптимизма, што је све било последица велике и нагле промене која се у њему десила, а такође и исцрпљујућих физичких вежбања и опседнутости једним јединим циљем; све то онемогућавало му је да на свој паничарско-забринути и потиштени, грозничави начин размишља о Фридриху и сусрету са њиме.

Двоје младих још увек су живели у великом страху, али је то било далеко мање него раније. Павле их је, понекад, да би их охрабрио, уверавао да немају због чега бринути, и да ће он, Павле, све средити на најбољи могући начин. У међувремену, они су са Фридрихом, који је и даље уцењивао Славка, одуговлачили на све могуће начине, како им је Павле то и саветовао.

Уосталом, то и није било тако тешко. Мада је Фридрих понекад испољавао и знаке нестрпљења, он, по своме устаљеном обичају, никада није претерано инсистирао код својих жртава. Страшно се трудио да очува неку форму у свему томе, мада је у глави кројио најгадније планове. Био је стрпљив, више љубазан него груб, упоран у својим захтевима, стрпљиво чекајући свој тренутак (у који, по свој прилици, никада није ни једном посумњао), да би у њему задао свој страшни, подмукли и смртоносни ударац.

И тако, изврдавајући на разне начине, подмићујући Фридриха ситним и крупним поклонима, Славко је успевао да извршење крајње уцене знатно одложи, што је Павле максимално користио да би се што боље припремио.

Најзад, дошло је и то време разрешења, пошто се Павле осећао потпуно спреман, и духовно и физички, време када је Фридриха требало намамити на неко скровито место. Ни сам не знајући зашто, Павле је већ од самог почетка, без имало свесног размишљања, сматрао да то једино може бити Месечева долина, исто оно место на коме је Јанко на онако страшан начин изгубио свој драгоцени живот. Павле је већ сковао и план како да Фридриха намами у Месечеву долину заказујући му састанак, шта да му каже, како да му приступи и како да га позове. Требало је само сачекати прилику да се нађе насамо са Фридрихом, те да му тада, неометан ни од кога, предложи састанак у Месечевој долини, јадне ноћи за коју се буду договорили. Та му се прилика ускоро указала.

Пролазећи једном кроз једну усамљену, пострану улицу, када се једне вечери враћао кући, Павле наједном угледа пред собом и сустиже Фридриха, који је такође ишао у истом правцу. Окренут леђима, нешто дубоко замишљен, корачајући полако, ногу пред ногу, са рукама забаченим на леђима и погнуте главе загледан у тротоар пред собом, Фридрих није ни осетио да га је неко сустигао, мада је Павле сада већ ишао готово упоредо са њиме. Павлу је то било чудно, није био сасвим сигуран да ли га Фридрих заиста не примећује, или се само претвара. Али, о томе није дуго мислио, имао је далеко важнијег посла.

Убрзавши мало корак, Павле се изнебуха обрати Фридриху, гледајући га искоса. "Добро вече, Фридриче", – рече громогласно, тако да се овај трже, а затим сасвим тихо: "Ако Вас интересује, могу Вам набавити комплет Бушмафарских марака, и то јефтино, паре су ми хитно потребне".

Фридрих га је гледао такође искоса, потпуно се умирио после онако громогласног поздрава. Али, при спомену Бушмафарских марака он се трже као да га је змија ујела, на лицу му се стеже један грч, ружне и необјашњива гримаса, као помешан израз мржње и страха. Али се он брзо прибра, очигледно незадовољан овим својим невољним гестом, поново би миран и љубазан, мада му се на лицу могла осетити крајња опрезност. Ову опрезност, ово напето ишчекивање, задржао је све до краја разговора.

– Ма шта ми говорите човече, Бушмафарске марке? Баш сте ме тиме изненадили, просто сам шокиран! – Фридрих је ово говорио сасвим прибраним гласом, као да је заиста изненађен да неко може уопште и спомињати такву изузетну реткост као што је комплет Бушмафарских марака, али Павле осети, истина само као наговештај, да би Фридрих овим хтео да прикрије или бар да нечим логичним објасни онај малочашњи издајнички трзај, онај издајнички грч на лицу.

– Та, и'те човече, – настави Фридрих у скоро шаљивом тону. – Извините, али то што сте рекли права је будалаштина. Па Ви и сами знате да ту серију, тако комплетну, нико у свету нема. Наравно, изузев Вашег пријатеља Јанка, али после његовог нестанка те марке нису нађене, мора да их је понео са собом када је киднуо. Или, можда да му их Ви нисте претходно здипили? – додаде Фридрих дрско.

– Не, не, ја говорим сасвим озбиљно, човече! Један потпуни комплет, потпун, разумете ли ме, потпун, имам и ја! Одакле ми? Зар је то важно? Није то Јанков комплет – Павле је био свестан тога да не сме ни тврдити да му га је Јанко дао пред нестанак, јер би Фридрих знао да је то лаж, па би све што говори постало крајње неубедљиво. – Имао сам и ја неких веза, уосталом и ја сам познавао Јанковог рођака..., а и неке друге људе... Само, нисам хтео о томе ником говорити, Јанко је желео да се мисли како је он једини који их поседује, то му је страшно годило... а ја те амбиције нисам имао, повукао сам се у Јанкову корист... А сада бих их продао, не бих много тражио, новац ми је заиста преко потребан, али желим поверљивог и озбиљног, заинтересованог купца... знам да се Ви тиме бавите, да сте дискретни... било би ме срамота да се у Клубу сазна да сам почео са продајом сопствених марака... знате и сами, то му дође као нека капитулација... а и иначе, незгодно је да се зна да имам те марке, с обзиром да их је и Јанко имао а да нису нађене... могло би ми се свашта приписати... зато ми је потребна апсолутна дискреција...

Фридрих га је пажљиво посматрао, видело се да је све заинтересованији. Пошто му Павле, у току даљег разговора, изнесе читав низ детаља, измишљених и стварних, у вези са маркама, како је до њих дошао, итд., Фридрих је најзад био убеђен да Павле стварно има те марке, да не блефира, и да их жели продати. Пошто му Павле рече и цену коју тражи, што беше велика пара али скоро ништавно у односу на стварну вредност марака, Фридрих је био спреман да их откупи.

– У реду, Павле, убедили сте ме, – рече Фридрих. Пошто кажете да су Вам паре хитно потребне, да се договоримо, где да се нађемо, можда код Вас, у Вашем стану, тамо ћемо, надам се, бити сами.

– Не, код мене није згодно, не могу да објашњавам. – рече Павле. – Мора да буде неко сасвим сигурно место, где никог нема, и то морамо учинити ноћу, да нас нико не види. То је мој услов, та потпуна тајност куповине.

– Па добро, слажем се, само реците где...?

– Предлажем да то буде у Месечевој долини, крај старих врба, у прву суботу пред сумрак! – у једном даху прозбори Павле.

Још један трзај протресе Фридрихово тело, још један грч изобличи му лице; али, то је сада било и јаче изражено и дуготрајније. Видело се да се са муком савлађује, да га је до дна потресло ово помињање Месечеве долине, и то у вези баш са истим оним маркама због којих је и Јанка убио, и ово предлагање баш суботе увече, пред сумрак. Ипак, страховитим напором воље он се савлада, смири се и опет навуче на себе ону своју хладно-љубазну маску; али су му очи биле као шило, злобног и истовремено преплашеног израза, и њима је посматрао Павла укочено и са огромном концентрацијом, у напору да му продре до самог мозга и сазна шта се иза свега овога крије.

Али, Павле и под овим неподношљивим, скрозирајућим погледом зверских очију остаде миран и хладан, као да и не примећује колико су његове последње речи запрепастиле и узбудиле Фридриха. Знао је да ову пробу мора издржати, да не сме у своме понашању ништа испољити што би га одало, да много ризикује, али да је ово једини начин да Фридриха привуче у своју замку. И заиста, видео је јасно, циљ је био постигнут, Фридрих се ломио између опрезности и животињских наговештаја опасности, и жеље да на лак начин дође до велике користи, као и жеље да сазна шта се, пак, крије иза ових Павлових речи. Уствари, Павле је то знао, Фридрих је морао да пристане, баш зато да би отклонио све своје сумње, морао је да пристане, и желео је, сада, и сам, да се нађу, да би утврдио да ли је све то само случајност или и нешто друго... биће на опрези, али ће сазнати оно што га је сада мучило, тј. питање зна ли овај човек нешто о њему и Јанку, о ономе што се оне ноћи одиграло у Месечевој долини... Павле је бар тако претпостављао, да се баш овакве мисли и осећања роје у Фридриховој глави, гледајући га ту пред собом како се ломи, и како најзад доноси једино могућу одлуку. Истовремено, Павле је схватио, видео је то у најдубљим дубинама хладних Фридриховим очију, да је ова бештија донела још једну одлуку, да је, наиме, Фридрих одлучио да на састанку Павла обавезно убије, и да тиме одстрани све своје сумње и страхове, и да истовремено дође до великог богатства не плативши ништа.

Све то Павле је читао у Фридриховим очима, видео је то у њима као кроз неке мајушне прозоре у мозак овог страшила, видео је то и знао је да је тако, али се није ни мало бојао. напротив, био је усхићен јер је, сада, био сигуран да ће Фридрих неизбежно доћи на суботњи састанак у ноћи. Исто тако, Павле је био савршено миран, хладнокрван и без страха, јер је знао да је предност, ипак, на његовој страни, да се он ни у чему не колеба, да зна шта треба чинити без размишљања и да то може и учинити, док је Фридрих још увек неодлучан у својим одлукама, да ће сачекати да види шта ће Павле урадити, шта ће му рећи итд., и да зато неће први нанети ударац... А то је Павлу заправо било и најважније, то ко ће први нанети смртоносни ударац.

– У реду, – рече Фридрих. – Договорили смо се, у суботу увече код старих врба... у потпуној тајности... и ја не желим да о овоме било ко други зна... само нас двојица, Ви и ја...

Рекавши ово Фридрих се брзо поздрави, трудећи се, колико год је то могао, да буде љубазан, и журно оде.

Павле је неколико тренутака гледао за њим, а затим и он оде, упутивши се право кући, где га је још што-шта чекало. Сада, када је ова одлука пала, желео је да напише и тестамент, за сваки случај, да њиме све своје остави Маји и Славку; за сваки случај, мада је сада веровао и надао се, био је скоро и убеђен у то, да ће се овога пута он извући, а да ће жртва бити Фридрих.

Ни сам не знајући зашто, али подстицан неком унутрашњом неодољивом потребом, Павле се упути на судбински састанак истим оним путем којим је тако упорно пратио Јанка до његовог фаталног краја. Било је пречих и погоднијих путева, могао је користити и неко превозно средство, али се Павле подаде неизмерној жељи да понови тај исти пут, да његовим сокацима прође у оно исто време у које се шуњао за Јанком у сумрак умирућег дана, да доживи све оно исто, али са друкчијим осећањем јер је сада знао тајну тог пута и тајну његовог исхода. И као што неки страсни читалац, прочитавши узбудљиви роман чији гаје расплет, на крају, запрепастио и нагнао у дубоко узнемирујуће размишљање, добија понекад неодољиву потребу да исти роман још једном прочита (да би пошто је сазнао његов расплет, покушао да сада, можда, открије дубоки смисао његових страница које су му при првом читању биле непознате), и Павле је осетио неодољиву потребу да још једном доживи ову Јанкову голготу, да можда сада открије у свему неки дубљи, тајни, смисао, пошто је већ сазнао крајњи исход свега.

И док у нормалном редоследу ствари оно што претходи нечему треба да објасни оно што следи, јер је томе што следи било узрок, па чак да објасни и сам крајњи исход (претходне странице романа треба да објасне и сам његов крај) у овом, Павловом случају сазнати расплет у Месечевој долини требало је да му објасни оно што му је претходило. Он овога није био баш сасвим свестан, али је ипак јасно осећао да би му Јанков пут ка Месечевој долини требало да сада, после свега, буде схватљивији; осећао је да би му сада, после оног најглавнијег што се десило и чему је био скривени сведок, требало да све изгледа друкчије, присније и разумљивије (улице кроз које су пролазили, Јанково понашање, кужна гомила ђубрета, светлуцање у Месечевој долини, усамљено чекање усамљеника крај рањене врбе, необични долазак Фридриха, изговорене речи и њихов смисао, страшни сукоб двеју снажних личности, трагични исход, итд.). Али, упутивши се пред сунчев смирај касне јесени, када сенке почињу да дужају, истим оним сокацима којима је не осврћући се кренуо и Јанко, Павле осети да нешто недостаје, схвати у тренутку да поновљена прича није потпуна, да у њој нечега нема, нечега као из књиге истргнуте странице, да у њој недостаје један од његових главних актера, сам Јанко!

И гле, у том истом тренутку, који је трајао колико и само магновење, Павле се осети Јанком, он се у тренутку изједначи са својим изгубљеним пријатељем, постаде сам Јанко, осети се да је баш он, Павле, тај главни јунак, то јест сам Јанко, да ничега другог никада није ни било и да је ово сада оно право, оно главно, јер је он сам Јанко, снажан, храбар и паметан, способан за сваки велики, нечувени подвиг. Павле осети огромно задовољство, као топао вал ово осећање сопственог хероизма простре се по читавом његовом телу, гордост због своје поново стечене људске вредности готово му даде крила. Ова идентификација са изгубљеним пријатељем појачавала се сваким кораком, потискујући постепено притајени страх који се на махове пробијао до саме свести, узмичући грозном Фридриховом приликом која се помаљала из полутаме.

И као у неком познатом филму који се поново гледа, пред Павла, који је ужурбано и без оклевања корачао, промицале су брзе толико познате, никада незаборављене слике: кривудави периферијски сокаци (поплочени грубим каменом или пак само са ивичним тротоаром од камена и, сада чврстом и прашњавом земљом по средини), куће различитог облика и величине, са двориштима у којима се назирао тајанствени и тако привлачан хаос гајеног цвећа, којекаквих клупа и столица, разваљених вењака са ладолежом, некаквих летњих кухиња у дну са избаченим напоље чађавим сулундарима, све то везано за живот некаквих многобројних људи, сличних и можда блиских нама, а ипак толико далеких, непознатих и тајанствено привлачних, са неким својим животима који су можда и наш живот, или можда од нашег сасвим друкчији... по нека висока, спратна зграда, која је своје лице избацила на саму улицу, са многобројним прозорима као многобројним очима што различито жмиркају и гледају или пак жмуре у својој тами неосветљене собе, са чудним улазима, као каквим отворима у тајанствену пећину, у којима су се назирала степеништа пуна некаквог крша, а затим, кроз те улазне ходнике, или иза тих високих кућа, са стране, ако је положај приземних уџерица то допуштао, назирала су се такође нека дворишта, иза ових високих кућа као иза некаквих бедема, још сеновитија, још тајанственија, још више обрасла у цвеће, коров, пузавице, са разраслим стаблима ораха или трешње...

А затим, како је време све више одмицало и сунчев смирај постајао све изразитији, куће су се све више проређивале а улице се постепено губиле у којекаквим пољанчетима, утринама и воћњацима, град је постепено нестајао расипајући се у слободним просторима природе...

Павле је ишао и ишао, журио се да што пре стигне на место судбоносног састанка, непогрешиво као птица селица гредио је своме циљу кроз све проређеније сокаке ове изгубљене периферије... Па као што је и први пут у својој потери за Јанком био усамљен и ни од кога неометен, тако и сада на периферијским сокацима, између кућа и у њиховим двориштима, није било ни живе душе. Само понегде, као и онда, нешто живота овом градском отпатку давали су усамљени осветљени прозори, неми сведоци његове посете... Раније, када је за Јанком ишао уходећи га, са страхом да не буде примећен, ова пустош без људи била му је у вољи...Сада, напротив, као да је жалио што га не испраћају многобројни погледи пуни дивљења, као да је жалио што се за овај његов поход не зна и не сме знати, као да је жалио што неће бити никога да прича о његовом подвигу и храбрости онима који су му најдражи, ако се догоди да се са овога пута никада више не врати...

Сумрак је све више обузимао, а ђубришне хумке, до којих беше већ стигао, постајале су све тамније те су им се облик и величина све мање могли одредити... Најзад, он изби, добро познатим стазама, на песковиту обалу реке, обрубљену разбацаним и унакаженим врбама. Без имало двоумљења Павле угледа "своју" врбу и Јанков врбов пањ, свој несигурни заклон од убичиног погледа и Јанково грозно стратиште...

Ипак, у њему није било никаквог страха. Седа на Јанков пањ, окренувши се лицем према граду, мирно ишчекујући да се убица појави. Руке је скрстио на грудима, а испод леве мишице чврсто је држао страшно оружје своје освете. Био је миран, као кип, а читав његов дух био је усредсређен у једној јединој мисли: што брже и што снажније задати смртоносни ударац! Знао је да сада не сме ни нашта друго мислити, и ова безброј пута поновљена духовна вежба чинила га је чудесно мирним, одлучним и храбрим.

Сумрак је све више освајао, постајало је помало и хладњикаво, а бледи месец постајао је све материјалнији: од танке прозрачне мембране на небу, стварала се постепено чврста лопта која је са свог тајанственог лика зрачила хладну, мртвачку светлост.

Најзад, сунце, потпуно ишчезавши далеко за хоризонтом, није више ометало да месец превуче својим хладним дахом пространство свемира и земаљске предмете у ноћи. Сјајан, али хладан, месец је својим бледим зрачењем испунио сав простор, дао је сваком предмету, врбама расутим по песку, пешчаним динама, кривудавој речној обали, мирном речном огледалу и далеким обрисима града, неки посебан, тајанствени изглед, сасвим различит од оног који су имали под сунчевим зрацима. Под бледом месечевом светлошћу тајанствена ноћ, у речној долини са умирућим врбама, била је као створена за сцену на којој се своју мрачну улогу играти демонски и тако тајанствен глумац какав је био Фридрих. Али, мислио је Павле и надао се, ова ноћ и овај простор обавијен бледим месечевим зрацима, биће и право поприште за обрачун са зликовачким силама скривеним и притајеним у ноћној тмини.

Време, бескрајно време месечеве ноћи, споро је пролазило, док је месец, пењући се све више уз небо, све снажније обасјавао долину.

Наједном, али за Павла сада не више ненадано веш ишчекивано, зачуше се Фридрихови кораци, далеко низ реку у тами коју је као лепљиву сенку бацала далека маса града. Исти кораци, као и некада, али сада једва чујни, а потом све разговетнији што се Фридрих ближе примицао Павлу.

Фридрих убрзо изби на месечином осветљен простор и пред Павлом се указа прилика у кретању, сам Фридрих, али само као таман облик без детаља, као мрачна силуета у позоришту сенки. Али, несумњиво, то је био Фридрих, са оним његовим необичним скоро скакутавим начином кретања, главом готово стопљеном са трупом. Најзад, он дође до Павла, указаше се тако карактеристични детаљи његовог тела, кратке ноге у кожним чакширама, светлуцаве очи као у мачке, непокретне али истовремено и тако пробојне, ледени смешак на великим устима...

Фридрих приђе Павлу, назва му добро вече, непрестано се љубазно осмехујући. Али, нешто притајено у очима и на лицу учинило је да Павле задрхти. Нека опрезност која је избијала из читаве његове појаве, неко једва изражено неповерење, нека бојазан неко немо питање и нека чудна недоумица, све се то скупило у једно, у неко необично ишчекивање којим Фридрих као да је био прожет. Павле задрхта и схвати као никада до сада да нема одлагања, да мора одмах, не чекајући ни секунда, спровести у дело своју одлуку. Осетио је сада свим својим бићем да је и Фридрих запет као струна, као окидач на пуној пушци, да ишчекује и најмањи наговештај опасности па да и сам зада смртоносни ударац.

Ипак, урођена Фридрихова похлепа и, у овом случају, неизмерна знатижеља да сазна који је прави разлог што га је Павле позвао у ову пустару, као да су му донекле ослабиле животињску опрезност. То је Павлу управо и пружало једину, сасвим танушну шансу да успе.

– Павле, драг мој Павле. – рече претворно Фридрих. – Рекосте да имате још један комплет Бушмафарским марака? Горим од жеље да их видим, мада је то скоро невероватно... та то би било право чудо...

– Истина је, – рече Павле искористивши овај мали предах да учини један корак ближе ка Фридриху. – Ево, ја сам их спремио, можете их одмах погледати, – настави Павле направивши још један корак ближе и спуштајући руке као да ће откопчати капут. Фридрихове очи, пуне похлепе, зацаклише се и он такође приђе корак ближе, скоро да додирне Павла, са благо раширеним и полуподигнутим рукама, у нестрпљењу да ову драгоценост што пре зграби. Са тако подигнутим рукама он за тренутак остави свој трбух незаштићен.

И тада, Павле, осећајући већ на своме лицу отровни Фридрихов дах, нагло спусти десну руку и из све своје снаге зари све до дршке оштар нож у Фридрихов стомак... А затим, више не мислећи ни нашта, већ делујући само по нагону, са обема рукама зграби дршку ножа, и, нагињући се готово из петних жила, потеже нож оштрицом на горе, докле год је то могао, распоривши Фридриха од почетка трбуха па скоро све до половине груди.

Али, готово истовремено са овим, још док је Павле спуштао десну руку да би задао ударац ножем одоздо, Фридрих схвати у тренутку шта му се спрема, на његовом лицу помешаше се изрази изненађења, нељудске срџбе, злобе и очајања... Несхватљивом брзином, у делићу секунде, он успе да својим дугачким рукама смакне кожне чакшире. Готово истовремено са ударцем који је добио у трбух, он са ужасним криком својом отровном шкорпионском жаоком, коју је ослободио, зададе Павлу противударац у бутину, али ипак нешто касније, за делић секунде, не успевши ипак да себе спасе од убилачког ножа...

Фридрих је скоро већ био мртав, ужасно распорен готово све до самог грла, када својим челичним канџама, још снажнијим јер су биле већ грчевите руке мртваца, зграби Павла за врат а оштром жаоком направи му дубоку рану низ бедро. Павле покуша да се ослободи, али га грчевите руке мртваца не пуштаху. Он осети оштар бол у бедру. Ударац бодљом није био ни издалека онако страховит као приликом Јанковом убиства, али Павле осети да шкорпионски отров ипак продире у његово тело. Посрћући уназад чинио је грчевите покушаје да се ослободи умирућег Фридриха, чија га је зеленкаста крв, штрцајући у бесним млазевима из огромне ране, свега обливала. Најзад, стисак Фридрихових руку ослаби, шкорпионска жаока млитаво паде, а тело без живота висило је оклембешено на посрћућем Павлу. Учинивши још један снажан напор Павле одбаци од себе лешину, а затим сасвим малаксао седе, готово се скљокавши, поред Јанковог пања и немоћно се наслони на њега.

Рана на бутини све више га је болела, а затим поче да трне. Павле је знао да то отров све више делује. Ова утрнулост поче се сада полако преносити од ране на све стране, захватајући Павлово тело неумољиво и неодложно, као што плима захвата све више морске обале. Павле је знао да му спаса нема и да није могао избећи шкорпионској освети. Ипак, о томе није много мислио и био је, на неки начин, неизмерно срећан.

Павле је лежао уз пањ непокретан и кочећи се све више... Фридрих је склупчан у последњем самртном грчу лежао пред њим као празна бачена врећа, а у месечевој долини почеле су да се дешавају чудне ствари. Месец је постајао све блиставији, његова бљештећа бледа светлост била је све снажнија, а предмети и природа у долини били су све нејаснији. Павлу се чинило да, ма колико је то изгледало чудно, месечева светлост, иако све блиставија, постајала је и све гушћа и да тако као нека сребрна измаглица обавија тајанством необичне месечеве ноћи читаву природу.

Не само то. Постајало је и све хладније, мада ову хладноћу Павле није осећао као нешто непријатно. Напротив, она као да је била корисна његовим утрнулим и обамрлим удовима, као када се на болно место ставе ледене облоге. Ова хладноћа као да је помагала да своје умирање што лакше поднесе.

Небо око месеца, а затим на све већем и већем простору, постајаше све сребрнастије, као да се покривало сребрнкастим снежним облацима, и најзад из њега почеше да густо падају ситне, сребрнкасто-искричаве пахуљице снега.

Постајало је све хладније и Павле готово не осећаше себе, као да су од њега остали само очи и уши и нешто у глави, један делић мозга који је примао чулне утиске и размишљао само о једној јединој ствари: о Фридриху и самоме себи. Снег је и даље све гушће падао. Најзад, искричави снежни покривач покрио је долину танким слојем, који је на бледој месечевој светлости светлуцао као расута прегршт кристала соли које после плиме остаје у стењу на морској обали. Све ово било је веома чудно за ово доба године, и Павле је мислио да то природа, или нека тајанствена виша сила, хоће да баци свој мртвачки покров над свим и свачим у долини, над двема беживотним лешинама што су сада под кристаластим снегом, да спусти завесу над последњим чином необичне драме.

Фридрих је, ту одмах поред њега тако да га је сасвим лепо могао видети, лежао непокретан, без трунке живота. Међутим, Павлу се учини (бацивши један случајни поглед), да је Фридрих постао некако мањи. Он га поче пажљивије посматрати, необично заинтересован овим. И заиста, Фридрих постајаше све мањи и мањи, скупљао се као парче сланине на врелој масти, бивао је све мањи и све деформисанији.

Најзад, од Фридриха готово ништа не остаде, толико се био смањио, скупио се и смежурао, само један осушени одвратни инсект по коме је светлуцави снег све више падао. Ускоро, под кристаластим белим покривачем овај инсект-Фридрих само се нејасно назирао као чудан рељеф, неко нејасно испупчење, у иначе савршено равномерно дебелом снежном покривачу. Павле је био убеђен да су то, то што је остало, тај смежурани мали цркнути инсекат, уствари спарушени остаци Фридриха, чудовишта кома је он једним натчовечанским замахом ножа докрајчио подли живот.

Павле је веровао да је овом чудовишту заиста дошао крај, као што је био сигуран да се крај ближи и њему. Нека чудна, ледена, али ипак готово пријатна хладноћа ширила се постепено од рањеног места. Ноге су му биле већ скоро сасвим укочене, неосетљиве на било шта, осим што је у њима осећао ту чудну, узбудљиву хладноћу. Она се ширила све даље и даље, постепено али сигурно, захватала је читав труп, а затим од рамена ширила се у два правца, према рукама и према врату. Било му је дивно, хладно, али на некакав топао, равнодушан, безболан и пријатан начин.

У свему томе, у томе лаганом и пријатном умирању под кристалима снега блиставим од бледе месечеве светлости, ипак, нешто му је недостајало. Павле је осећао да овакав завршетак није оно право, да је све испало савршено добро, али да нешто ипак недостаје, неки битно значајан детаљ (као што на савршеном платну недостаје још један савршени ударац четкице црвеном бојом, пада да слика овим акцентом постане још савршенија). Зато је осећао неку тугу, нешто нејасно, желео је да докучи шта је то, али се није могао сетити.

У природи око њега постајало је све фантастичније. Снег је бивао све гушћи, искричаве кристаласте пахуљице падале су све брже и брже, и, што му је нарочито било чудно, падале су у свим правцима, у неком помамном вихору у коме се не зна шта је доле а шта горе. У простору је било све гушће од силне снежне лавине, али је постајало, истовремено, и све светлије, нека чудна светла тмина, нека најгушћа помрчина беле материје обасјане неком чудном снажном светлошћу која долази из унутрашњости самих ствари. Чинило му се да од те густе плиме и те силне бљештеће светлости ништа не види, а опет видео је све јасно, и месечеву долину, и тле на коме је лежао, и далеке обрисе дрвећа поред реке и удаљене кровове још удаљенијих кућа.

Наједном, светлост постаде још јача. Далеко на хоризонту, али истовремено и врло близу, заклањајући готово читаво небо, он виде две огромне фигуре како, благо се гибајући у своме лелујавом кретању, долазе све ближе и ближе. Те две прилике држале су се за руке, и он у њима препознаде, усхићен, Мају и Славка. Као нека блистава светлост помаљали су се пред њим, долазећи све ближе и ближе. Али, како су се приближавали у своме лелујавом ходу, постајали су све мањи, све природнији, да би се најзад зауставили пред њим у својој природној величини.

Једно време су тако стајали, непомични и ћутљиви, због нечег забринути и тужни, а затим му приђоше још ближе и клекоше поред њега.

Маја је, грлећи га, тихо плакала; сузе су јој без прекида текле низ бледе образе. Славко, држећи га за руку, говорио му је: ми смо Вам тако захвални...! Павле је био неизмерно срећан: толико је желео да то види, толико је желео да то чује, те сузе и те речи. И та срећа трајала је у њему делић секунде дуже од самог живота, кога најзад нестаде. Умро је срећан, обасјан гледом месечевом светлошћу, лако покривен искричавим кристалима иња као попрскан њима. Бледа месечева светлост постајала је све гушћа, те се најзад месечева долина, и све у њој, изгубише у тој сабласној светлости.

// Пројекат Растко / Књижевност / Српска фантастика //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]