Библиотека српске фантастике

Љиљана Праизовић (1958-2001)

Најмилија слика

Из антологије српске фантастике Тамни вилајет IV, Београд 1996. (приредио Бобан Кнежевић)

На углу улица Т. и П. у великом граду Б., стајала је кућа са два броја. Шта су та два броја значила, и зашто се нису слагала не бих са сигурношћу могла да тврдим.

Један број је био паран, шестица, ако се иде улицом Т., а други непаран, двадесет један, ако се иде улицом П. Ради ове неслоге међу бројевима, као и ради дизања новог пословног центра, зградица са два броја уместо за конзервирање би предвиђена за рушење, али у будућности даљој од два присна и скора летња месеца.

Разни људи и разни папири су проводили силно време у овој кућици, по њеним собицама и собичцима, а како је међу свим другим зградама у суседству била најмања, тако су ваљда и ти људи и папири били некако мали. Људи углавном ради година, много година распоређено на мало људи, а знано је да како се оне гомилају то се човек смањује, а и ради сталног дружења са лупама или неким другим увећалима, над малопре поменутим папирима, јер ови по својој природи беху веома мали, као што и треба да буду.

Речени папири су били не већи од поштанске марке, управо, и били су поштанске марке, а оне се нису ни правиле као сликарска платна. Боље рећи, цела сликарска платна су смањивана на 2-3, 3-3 или колико је већ потребно сантиметара, разнобојног и разног папира. Ова различитост је зависила од земље, доба и повода, јер одавно поштанске марке нису само оно чему служе: опремању писма превозним средством, да њима писмо допутује од једног до неког другог човека, возом, камионом, авионом, мотоциклом, бициклом, поштанском кочијом, коњем, или неким другим, нама непознатим превозним средством. Нарочито бродом.

Страст за маркама, добро знана свим филателистима, не би, међутим, разлог ради којег Петар И. Марковић стаде да долази у ту зградицу, редовно, откад је открио да постоји, и све стрепећи да је не сруше, јер је чуо да ће је рушити.

Петар беше прост и једноставан човек. Цео свој век он проведе на земљици црници радећи је и негујући само једну мудрост: како радиш тако ти и јесте, како сејеш тако жњеш.

Али бива да се пожање и што се не сеје.

Чим роди другог сина, Светозара, Пелагија, жена му, нешто занемоћа, дете стаде да побољева и недуго затим умре.

Некако у та доба навалише кише и градови, сва се летина пови, жито полегне и просто се утаба, а када грану сунце наиђоше птице и све позобаше.

За месец дана Петар сахрани обадвоје, жену и млађег сина, и стаде да живи као човек с пола срца. У то пола срца му стаде Првослав, старији син, цео, а у ону другу, непостојећу половину срца, златно житно поље, довољно да отхрани тог сина, ишколује га и изведе на пут. Схватиће једном, мислио је Петар о Првославу, да се љубав не дели и да је једна, баш као и туга, и да човек од туге умире за оним којег нема, а којег има, за њим се не умире.

Али му некако није ишло, ни са житом ни са сином.

Никада се нису разумели, ни много разговарали, и Петар је знао да Првослав тамо негде у дну душе њега, оца, криви за мајчину и братовљеву смрт, баш као и за то неразумевање.

Јер је Петар знао да, како су родитељи деци животна лекција, тако су и деца родитељима, из исте књиге. Само што је оно старије од њих дужије учило, и разније ствари, па је некако и лакше савлада, и заволи. Свеједно је Петра болело што се нису споразумевали. Поред онакве лепоте, отићи најпре у град па учити, а онда и у туђу земљу где никог нема и где ништа није своје... мора да га Првослав много није волео... јер су приче о бољем животу само приче, живот је свуда живот једнак, тежак и наопак, лаган и радостан, зависи од човека. А беше и време када се Првослав просто стидео што му је отац сељак, и што за друго осим земље и неба, кише и сунца, мотике и копачице не зна, или не мари. И није ни спомињао ко му је отац и одакле је. Оно мало што би проговорили било би углавном то како Петар много ради а мало има, и како се све то, на крају крајева, не исплати, као да се нешто у животу па исплати. А опет, са животом се тешко растаје док се дугови не измире.

Негде у Петру се родила сумња да су сви њихови неспоразуми у вези са житом и са земљом.

Откад је испратио жену и сина и препао се како ће овог другог, јединца, да одгаји сам, сваку клицу је помно пратио још од новембра месеца, бринуо што снега нема ако га нема, ако га има што је потанак, ако је подебео мирно се враћао кући из обиласка и просто носио у глави ослушкивање, јер, чинило му се, може да чује како жито дише, снажи се и јача до пролећа. Чак је самониклице пресађивао, и бринуо о њиховом напретку и бољитку, а када би га ошамутило неко давно сећање да се нешто мора и оставити, птицама, кишама, ветровима, земљи, или, боже ме прости, неким непознатим и давним боговима, ревносно је са склада скидао сваку травку и марљиво ништио све што би никло изван њиве. Понекад му је говорио о кући, о стоци, о Пелагији и Светозару, о Првославу и његовом првом разреду, па другом, па трећем, па о првом испиту, и о дипломском, и свом оцу, и мајци које се не сећа а радо би је се сетио, о свим бригама и малобројним радостима својим Петар је говорио житу, а жито је одговарало, у почетку неразумљиво, али касније све гласније и јасније, и непогрешиво је тачно знало где и како, па и зашто Петар греши, ако греши, и где и зашто треба тако, ако треба. Чуо у том гласу своје синове, распознавао гласове и речи које једном није стигао да каже, а другом није умео. Све приче и песме које од свог оца није чуо а својој деци желео да каже, све је то жито знало и шапутало, а он, Петар, слушао и мислио, има времена, рећи ћу му, на крају, он то и сам зна. Једном ће, знао је, изрећи све што му је на души, и проговориће као два човека, како треба и да буде. Али није знао када ће то бити.

Свакако се надао, да што жито буде боље, то ће се и Првослав лакше приволети оцу, биће обојица топлији један са другим, и више неће моћи да му каже

"Знаш, тата, све ово што ти радиш нема смисла, погледај како људи живе..."

Неће моћи да каже зато што ће Петар имати најбоље жито у крају, дремљиво под сунцем, чисто, неполегло, златно.

Тако је Петар сејао жито и хранио сина, а сејао је најбоље што је знао: увек два три дана пред пун месец, са флашом најбољег црног вина, све сам хамбург и динка, срца пуног радости. Надао се, вратиће се Првослав, и он ће га сачекати са овом њивом пуном ко око. Јер жену и млађег сина беше изгубио давно, а овај син се изгубио сам: дипломирао машинство и отишао у Аустралију, неки туђим, "својим" путем, као да се може ићи неким другим.

А земља као жена, још плодна од Саве што је некад надолазила па се повлачила, јер беху близу обале, између пута и саме реке. И трпела само једног господара, и даривала га и сахрањивала. Куд није имао довољно времена од свог посла, туд је још и овај дошао да се заврши.

Јер је Петар И. Марковић редовно одлазио у зграду предвиђену за рушење, у којој се скупљало филателистичко друштво. И све је мислио да је окаснио и да неће урадити ради чега се на то друштво намерио.

Петра је, наиме, једна чудна риба убола док је левом руком држао синовљево писмо, а десном потписивао да га је примио. У том писму беше нешто веома важно, мислио је, док мора да га потписује, и потписа да га је примио, а имајући у виду танку везу између леве руке и срца рекло би се да је овај убод осетио баш у срцу. Иако је све кренуло од средњег прста леве руке, док је потписивао да је примио писмо, из Аустралије, од свог првог и јединог сина.

Петру се најпре није учинило ништа.

Убод је осетио као лагано пецкање, на површини коже а после у јагодици па и дубље, као дамар, јер је оно писмо стиснуо јако, из више разлога: први је што се тешко потписивао не баш сасвим сигуран које је слово које, а било му је незгодно да пред поштарем стави језик међу зубе, ипак је његов син дипломирани инжињер, и није ред да му отац буде толико невешт са оловком, па је писмо стиснуо из све снаге, а после, чинило му се да ће писмо испустити, да ће му се оно само измаћи и пасти у бару и да ће се расквасити и постати нечитко на најважнијем месту, можда управо тамо где му Првослав јавља да долази кући или где га позива да га он, Петар, визитира тамо негде у белом свету. Можда Петар не би ни отишао, не би отишао сигурно, далеко је то, али је позив позив, и ко му буде писмо читао, јер Петар није баш јак ни на читању, тај ће позив видети и свакако већ некоме рећи, и знаће се да се нису заборавили, отац и син.

Како се Петар потписивао ретко, радио је то споро, и дуго је стискао писмо, а када је поштар отишао, он писмо премести из леве у десну руку тако да десном заобиђе ону марку, не водећи о томе никаквог рачуна а онај убодени прст стави у уста и мало га промумља језиком, чисто да потврди да се нешто десило са прстом. Не треба ни рећи да је овим путем отровић, јер је то била једна мала риба, 2-3 цм са све оквира, ушао и његов организам на више начина: директно кроз крв, и посредно, опет до крви.

Црвену тачкицу на прсту није повезао ни са поштанском марком ни са рибом. Он није ни знао да је та риба отровна, то је сазнао неколико дана касније док је гледао Опстанак, неку америчку емисију о разним животињама, и свидела му се та емисија, само што он није имао времена да гледа телевизију, а није је ни имао, зато је сада и гледао, и свидело му се, гледао је у репризи Школског програма, на Инфективној клиници. Права америчка емисија. И баш му се свидела. И све је запамтио, и за ту рибу да је отровна, и да живи близу Аустралије. Не би можда ни гледао баш, нека то што није имао телевизију, а и што ће му, него је чуо за Аустралију, па је пожурио, и видео и море, и под морем су снимили ту рибу. Баш свашта знају ти Американци, мислио је, али опет су морали да оду у Аустралију да то све сниме. А Првослав је у Аустралији.

Када се после недељу дана, колико је трајало болничко испитивање, вратио кући, опазио је на столу писмо и на писму маркицу а на овој рибу коју је видео на телевизији у болници. Рибу је одмах препознао, одмах му се омаглица у глави разреди он сложи коцкице у мозаик. Наравно да су све дијагнозе на Инфективној биле погрешне, он је био отрован, а како је раџа била мала, 2-3 цм заједно са позадином и оквиром, тако је отровић био недовољан да га усмрти. Тако је он, ето, преживео. Друге земље, други људи, друге и рибе, све непознато и далеко.

Свакако би Петар заборавио на непријатан догађај, више осећај, јер шта и ако га је убола једна поштанска марка, имало је наоколо што шта да се уради, свиње и живина сваки дан једу, три пута сваког дана, стиже детелина за кошење, лето у јеку и жита класала, још мало па ће вршај, али је он на ту коверту са маркицом, на то писмо од Првослава, налетао куд год би се кретао, свуда би је налазио где је не би остављао: на радију, на фрижидеру, у кутији за алате, у кутији са рачунима за струју, воду телефон, радио и телевизију, иако ову задњу није ни имао. Не би се он потресао ради тога, свакако не ради тога, али када ову ковертицу нађе у кутији за хлеб, одлучи да је се отресе свакако, и баци је у ватру и не гледајући како се дими и пуши, јер изгорети није могла. Из сличице се излило воде у којој је она риба пливала довољно да ватру загаси. Првославово писмо одложи у кутију, међу остале рачуне. И није било неке разлике, кад мало боље погледа, и ово је све плаћао, а кад мало боље размисли, за све је у животу и плаћао и опет остајао дужан. Тако он остави синовљево писмо и оде да спава.

Када је, међутим, исту ту коверту сутрадан нашао поред јастука, спакује је са све марке у целофанску кесицу па у џепић од стајаћег одела, и крене да потражи друштво где би могао, акобогда, да је удоми безбедно и по себе и по друге. Јер се уништити баш никако није дала.

Када је отворио врата и ушао у ту кућу, спремну за рушење, нико никакву пажњу том његовом стидљивом уласку није поклонио. Петар је иначе био слабо приметан човек, а за ову прилику је обукао чисту кошуљу и џемпер који му је још Пелагија, жена му, плела, чисте чарапе и ципеле исто. И тако скоро целе недеље: намири посла, па за град.

Да су га некако, некако приметили, бар да га је неко погледао право у очи, он би рекао "имам нешто за вас", и здраво. Овако, није могао никога да вуче за рукав, и онако неприметан, долазио је једно извесно време, ненаметљив и тих, ћутљив, мада је ћутао јер није имао са ким да прича, а ни о чему. Када му се колир на кошуљи стаде прљати, он не имаде куд него иступи смерно, што се свакоме према коме се тако иступа допадне, а иступи тако што смерно упита првог крај себе:

"Да ли бисте ми могли нешто рећи о овоме, молио бих лепо?" чиме је слушаоца из места освојио, те се овај одмах заузме око целофанске кесице и маркице у њој.

Да скратимо причу, о предметној маркици испаде да нико ништа није знао. Ишла је од руке до руке, веома пажљиво у свакој окретана, разгледана и загледана, док се није зауставила на једном столу, од своје или туђе воље, јер пинцетом нису успели да је задрже. На маркици су боје биле непристојно живе, трепериле и играле пред очима као да то цела сличица живуљи и мрда пред њима, а свако ко је изблиза осмотрио којекаквим увећавалом, тај је примећивао што други пре њега нису, и на крају се у згради чуло, осим мртве тишине, још само повремено "види ово", "види оно".

Најћутљивији, испред којег се маркица зауставила, никако није могао да се одвоји од ње. Тако је тај ћутљиви и добио маркицу, али то није могло без ништа да прође, као што се, уосталом, у свету тешко нешто некоме може поклонити, а да се за узврат не добије баш ништа.

У замену, добитник чудесне аустралијске рибице, то јест, маркице, даде Петру веома вредну маркицу из 1878. године, са једном од првих парних машина која је своју пару избацивала на неком броду, а наоколо море. Није било искључено да се ради о фалсификату, али Петру И. Марковићу ово уопште није било важно.

И крете Петар кући, миран.

Беше летње доба, а небо ниско и густо као једном давно када је мрак овладао пољима и житима, његовим срцем и кућом. Али ово не би сасвим исто лето, него чудество једно од лета, доба у којем се не зна да ли је то што по ваздуху пршти киша, или сунчева ждрака, замотана у бисерчић као пуцка, искричава као снег, сличнија ињу или роси него сунцу.

У граду, међутим, беше магла, таква да се осим прста пред оком ништа друго није ни видело, и Петар је чекао трамвај до железничке станице, где је хтео да седне на аутобус до куће.

Бива да се по магли осим вида очињег и слух некако искриви па се тако Петру учини да чује свакојаке звуке који овом крају не припадају. У нека доба, чекајући трамвај, причини му се широко пљескање воде, као када тегљачи плове Савом, или неки други бродови, сасвим се примири, и у то што у магли у мраку наиђе, он уђе. Пловио је тако све до куће.

Када се месечина следећег јутра прореди, он изађе у бело јутро и виде како јата птица узлећу са поља.

А жито под оним сунцем зрело, клас до класа просто се провиди, дремљиво, сашаптава се, сањари и машта, нигде кукоља, ни беле раде, ни паламиде, негде негде понека булка, тек да се види како ово није бајка. И над пољем јутро прострто као наговештај неког другог живота о којем се ништа не зна, а можда је још рано да се у њега уђе.

Птице је пред собом терао човек млад и у пуној снази, све машући неким штапом и вичући "Га! Га!", јер углавном беху вране. Па се примаче и Петру, и рече:

"Добро јутро, тата. Ја пешке дођох, све од града. И не видох бољег жита од Алуга па све до Стублина."

И Петру свану, и све поста радост и милина.

Када се после недељу дана Првослав појави, сахрана већ увелико би обављена, и прва даћа од седам дана дата.

Првослав уредно оде на гробље, запали свећу и тамо дуго остаде разговарајући са оцем.

Кренуо је бродом на пут, са женом и децом, хтели су мало да прошврљају светом, није био на одмору четири године па је добио довољно дана и за пут и да буде овде, а пут је дуго трајао, ипак је то земља далека. Брод је ишао на своје последње путовање, туристичко, то је музејски брод после тог путовања постао, са једном од првих парних машина, из 1878. године, али он није сигуран да би отац знао ишта о тој првој парној машини, али то сад нема везе, баш никакве, да ли отац зна или не зна за прву парну машину, ово знање и не треба да би се живело и волело, и слагало са родитељем, то јест, дететом.

Првослав то сада зна, само, ето, не може оцу то да каже. Најжалије му је што се нису испричали, а Петар би се изненадио како би њих двојица сада могли да се испричају. Јер је Првослав сада знао, да како су деца родитељима животна лекција, тако су и родитељи деци лекција, из исте књиге, и то прва. Само ову лекцију неко никада не научи, неко и не прочита, неко одмах, на самом почетку савлада лако или олако, а он, Првослав, је мало дуже учио, али је, ето, научио.

Зато је он писао, и надао се да би неко прочитао то писмо и можда му штагод одговорио, чекао је да му отац отпише, већ, ако не он, онда неко уместо њега, јер Петар јесте био слаб и на писању и на читању. Па кад никаквог одговора није било, кренули су да дођу.

Мада, спремао да оца тамо дочека, у Аустралији, где се оженио и синове добио, и радовао се да би се оцу тамо допало, свега има, и сложили би се већ.

Па нека им је просто, обома, онда, а њему нек је лака црна земља.

А и жита су тамо добра, скоро као ово овде.

// Пројекат Растко / Књижевност / Српска фантастика //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]