Dr Željko Fajfrić

Veliki župan Nikola Altomanović

Internet izdanje

IZVRŠNI PRODUCENT I POKROVITELJ

Janus
Tehnologije, izdavaštvo i agencija
Beograd, 11. decembar 2000

PRODUCENT I ODGOVORNI UREDNIK
Zoran Stefanović
LIKOVNO OBLIKOVANJE
Marinko Lugonja
VEBMASTERING I TEHNIČKO UREĐIVANJE
Milan Stojić
DIGITALIZACIJA TEKSTUALNOG I LIKOVNOG MATERIJALA
Nenad Petrović

Štampano izdanje

Šid 2000. god.
IZDAVAČI
DD "Grafosrem" - Šid i Srbska pravoslavna zajednica
ZA IZDAVAČA
Željko Ivatović
RECENZENT
Dr Nenad Lemajić
TEHNIČKI UREDNIK
Željko Đomlija
KOREKTOR
Dr Željko Fajfrić
ŠTAMPA
DD "Grafosrem" - Šid
Tiraž: 1.000

Prijatelju Mirku Cikuši
za pomoć kada mi je
bilo najteže [Autor]

SADRŽAJ

UVOD

U danima nakon smrti moćnoga kralja Milutina (29. oktobar 1321. godine) Srbija je nezadrživo srljala u građanski rat. Kako pokojni kralj nije označio naslednika krune to je između njegovih sinova Konstantina i Stefana došlo do oružanog sukoba. Malo ko se nadao da bi Stefan mogao biti novi srpski kralj budući da ga je otac - kralj Milutin, za jednu raniju pobunu dao oslepiti. Međutim, nekim načinom dželat koji je sprovodio kaznu oslepljenja svoj posao nije do kraja obavio tako da mu je vid sačuvan.

Stefan je uporno nekoliko godina nosio povez preko očiju praveći se slep tako da osim onog najužeg kruga njegovih prijatelja niko nije znao da mu je vid sačuvan. Odmah nakon Milutinove smrti on je zbacio povez sa očiju, a crkva je objavila čudo da je slepi Stefan progledao. To je bilo sasvim dovoljno da odmah zadobije mnoštvo pristalica za dane građanskog rata koji su nailazili. Uz podršku srpske pravoslavne crkve Stefan se na Bogojavljanje 6. januara 1322. godine krunisao za kralja Srbije i poneo ime kralj Stefan Uroš III (Dečanski). Krunisanje je obavio arhiepiskop Nikodim. Odmah potom izbili su krvavi sukobi između novoga kralja i drugoga pretendenta na kraljevski presto - Stefanovog polubrata Konstantina. Sukobi su završili Konstantinovim porazom i njegovim zarobljavanjem. Nakon svega Stefan je naredio da se Konstantin likvidira. Time je postao samodržac.

Kralj Stefan Uroš III Dečanski vladao je na miru samo nekoliko godina i odmah nakon svoga najvećeg trijumfa, pobedom nad Bugarima na Velbuždu (28. jul 1330. godine), doživeo je i on pobunu svoga sina Dušana. U samome početku kralj Dečanski je uspeo da Dušanovu pobunu skrši, a njegova ogorčenost na sina je bila tolika da je postojala opasnost da otac ubije sina. Na kraju je došlo do kakvog-takvog pomirenja, ali ono nije dugo trajalo. Mržnja između oca i sina je mogla da se završi samo nestankom jednoga od njih. Jednom koliko brzom toliko možda još i više očajnom akcijom uspeva Dušan da zarobi kralja Stefana Dečanskog i da se 8. septembra 1331. godine kruniše u Svrčinu.

Tokom svih ovih događaja počinje i traje naša priča o porodici Vojnović, nadasve o velikom županu Nikolu Altomanoviću, pomalo romantičnom, ali i silovitom vlastelinu koji je desetak godina držao Srbiju u strahu od svojih neobuzdanih postupaka.

1. Vojvoda Vojin - rodonačelnik porodice Vojnović

U borbama oko kraljevskog prestola među mnogobrojnom vlastelom koja je podržavala Stefana (Dečanskog), a protiv Konstantina nalazio se i vlastelin Vojin. Bio je veoma mlad, snažan i pun želje za ratničkim dokazivanjima koja su bila jedino moguće sredstvo za brzo napredovanje u dvorskim službama. Kao što je to uvek tako, uz mladost ide i siromaštvo pa je isti takav slučaj bio i sa njim. Nije imao titula, ali ni mogućnosti da se dočepa onih imanja koja će mu omogućiti lagodan život. Jedina prilika da se takva situacija popravi bilo je učešće u nekom dovoljno uspešnom ratu gde bi ga vladar zapazio i dodelio mu kakvu veliku oblast na upravu. Teškoća je bila u tome što je bilo veoma teško probiti se u okolinu kralja Milutina jer su oko njega bili plemići koji su ga niz godina pratili i koji su bili mnogo puta provereni. Osim toga kralj Milutin je sa godinama bio sve nepoverljiviji i sve teži čak i za one koji su ga okruživali, a još manje je trpeo nova lica oko sebe.

Stoga je jedino mesto gde se ambiciozni Vojin mogao probiti bila okolina jednog od kraljevih sinova, Stefana ili Konstantina. No, bilo je pitanje koji će od njih dvojice biti budući vladar Srbije i shodno tome kojem od njih dvojice ponuditi usluge. Loša procena mogla je doneti propast, a prava bogatu nagradu. Pred Milutinovu smrt Konstantin je bio taj za koga se pretpostavljalo da će biti kralj Srbije, međutim iznenadna Milutinova smrt sprečila je da se to i izričito potvrdi. To je otvorilo put Stefanu dž istakne kandidaturu. Čini se da je Vojin imao dovoljno pameti i pronicljivosti da uvidi da u budućim borbama oko prestola Stefan ima veće šanse od Konstantina pa se uskoro obreo u njegovoj pratnji.

Verovatno da se isticao jer ga je kralj Stefan Dečanski nakon pobede i krunisanja postavio za gospodara Gackog dajući mu titulu vojvode. Bila je to "ratna" titula i značila je da od sada Vojin predstavlja jednog od ratnih vođa kralja Dečanskog. Taj položaj dovoljno govori o putu kojim je krenuo mladi Vojin. Od sada pa nadalje mač u njegovim rukama će mu određivati i sudbinu. Njegova isključiva obaveza je bila da sa odredom ljudi koje je o svom trošku opremao učestvuje u svim onim ratnim preduzećima koje je preduzimao kralj. Kako Gacko nije bilo ni veliko, a još manje bogato to je i odred koji je Vojin mogao da opremi bio isti onakav kakvo je bilo imanje. Niti velik niti dobro opremljen. Sa takvim odredom se nije moglo postići bog zna šta i to je vojvoda uskoro i osetio.

Položaj koji je uživao mogao je možda u samome početku da zadovolji Vojinove ambicije, ali vreme je pokazalo da ta titula, a još manje imanje kojim je raspolagao, ne može da ispuni sve njegove želje. Iako se nalazio među onima koji su okruživali kralja, vojvoda Vojin nije mogao biti u potpunosti zadovoljan onim što je imao. Gacko nije bilo ni bogata, a ni velika oblast koja mu je mogla omogućiti onoliko sredstava koliko je potrebno za dobar život i veći uticaj u državi. Sa malim prihodom bio je i mali uticaj, a vojvoda je imao mnogo veće želje. Jedina mogućnost za bogaćenje ili napredovanje bio je osvajački rat na neku bogatu zemlju, ali na vojvodinu nesreću kralj Dečanski nije bio ratnički raspoložen provodeći uglavnom vreme sa svojom mladom ženom Marijom Paleolog koju je doveo iz Vizantije nakon smrti prve žene Teodore (1322). Kako je Marija bila veoma mlada (imala tek 12 godina kada je došla u Srbiju), ali i veoma lepa to je već ostareli kralj Dečanski (rođ. oko 1274) pomalo izgubio glavu za zgodnom i vrckavom grkinjom, čak toliko da nije imao nikakvih želja da se od nje razdvaja. Zbog toga su godine između 1322. i 1328. prolazile uglavnom u miru. Kralj Dečanski je bio zadovoljan provodeći vreme sa kraljicom Marijom i igrajući se sinom Simeonom (Sinišom) kojeg mu je ona rodila. Njemu, već ostarelom, mora da je prijala misao da on već pedesetogodišnjak ima snage da sa mladom ženom rodi sina. Ratničke avanture je tako zamenio tihim porodičnim životom, dvorskim spletkama i čestim odlascima u lov.

To vreme je iskoristio i vojvoda Vojin pa se oženio nekom plemkinjom svoga ranga i sa njom izrodio troje sinova, Miloša, Altomana, Vojislava i ćerku Vojislavu (Sele). Nasuprot kralju Dečanskom njemu miran porodični život nije odgovarao (to će biti osobina koju će da preuzmu i njegovi naslednici) i on je uskoro počeo da oseća nedostatak vojnih delovanja. Stalno sedenje sa ženom i decom u Gacku i rešavanje parnica koje su sebri iznosili pred njega nisu ga više mogli zadovoljiti. Nije bila u pitanju samo vojvodina ratnička krv koja je tražila bojnu vrevu da bi se smirila. Bilo je tu u pitanju i nešto drugo. On je imao tri sina i jednu ćerku koju su postepeno odrastali. Svakome od sinova trebalo je po punoletstvu odeliti na samostalno vladanje deo teritorije, a isto tako i ćerki spremiti miraz. Gacko je bilo suviše malo i suviše siromašno da bi se sve to moglo izdržati.

I pored toga što nije imao mnogo bogatstva vojvoda Vojin je uspeo da svoju ćerku Vojislavu relativno dobro uda. Za ženika je odabrao Brajka Branivojevića, sina vlastelina Branivoja. Porodica Branivojevića se uzdigla još za vreme kralja Milutina, a kako je bila brojna (Branivoj je imao tri sina - Mihaila, Branka i Brajka) to je njen uspon time bio i lakši. Odmah nakon smrti kralja Milutina oni su se otcepili od centralne vlasti pa skoro da i nisu priznavali vlast kralja Dečanskog. Upravljali su samostalno Pelješcem i Stonom, a ono što im je kasnije donelo propast bilo je širenje vlasti na Popovo i dolinu Neretve. Kako je to bilo u zaleđu Dubrovnika, sasvim je razumljivo da su se Dubrovčani osetili ugroženim i da su prekim okom sve to gledali. Uskoro je Branivojevićima skoro ceo Hum pao pod kontrolu. Kao da im je i to bilo malo u jednom okršaju su ubili i jednog službenika kralja Dečanskog. Nakon toga u Srbiji su se i službeno počeli smatrali odmetnicima.

Kao porodica, Branivojevići su bili veoma slični onoj koju je imao vojvoda Vojin. Bili su preki i brzi na oružju, a nadasve neobuzdani i za svoje interese spremni da sve urade. Kako su se porodice Vojnovića i Branivojevića nalazile u neposrednoj blizini jer su se njihova imanja graničila, to su postojale dve mogućnosti. Ili će se složiti i nastupati zajednički ili će uleteti u međusobnu borbu za prevlast na tome terenu. Kako su bili slični to je među njima postojao nekakav respekt, a čini se da su i zazirali jedni od drugih, pa nije čudno što su se do kraja orodili kada je Vojislava Vojnović postala žena Brajka Branivojevića. Na taj način nestala je mogućnost međusobnog sukoba i moglo se očekivati da će početi i da sarađuju. Nešto od te saradnje je i ostvareno pa se čini da je vojvoda Vojin učestvovao nekoliko puta u napadima na Dubrovačka imanja. Međutim, sve je to bilo maloga obima i dobrim delom tajno jer vojvoda još uvek nije želeo da otvoreno dođe u sukob sa kraljem Dečanskim. Ko zna gde bi sve to odvelo da Branivojevići nisu nesmotreno došli u sukob sa Dubrovnikom i bosanskim banom Stjepanom II. Uz kralja Dečanskog, još ovakva dva protivnika su bili ipak mnogo više od onoga što su Branivojevići mogli da izdrže.

Time su Branivojevići postali opasnost ne samo za Dubrovnik već i za bosanskog bana Stjepana II. Stoga je 1326. godine bosanski ban započeo rat protiv njih. U tom ratu Branivojevići su veoma brzo bili slomljeni. Brajko i Branko Branivojević su se jedno vreme odupirali, ali su morali da beže. Brajko se sa ženom Vojislavom Vojinović (ćerka vojvode Vojina) jedno vreme krio u okolini Stona, ali su ga tu uhvatili Dubrovčani. Tako je Brajko zajedno sa ženom Vojislavom - ćerkom vojvode Vojina pao u dubrovačko ropstvo. Branko Branivojević je spas potražio u Srbiji kod kralja Dečanskog. Od njega je zatražio pomoć, ali kralj Dečanski, zlopamtilo kakav je već bio, ne samo da je odbio da mu pomogne već je naredio da se Brajko okuje i odvede u Kotor gde je bačen u tamnicu. Tu je nešto kasnije i ubijen. Možda bi uspeo da se izvuče da Dubrovčani nisu na pravo mesto poturili mito koje je odvelo Brajka u smrt.

Brajko Branivojević - zet vojvode Vojina imao je strašniju sudbinu. Dubrovčani su ga zatvorili u kavez, postavili ga na gradski trg i tu ga mučili glađu sve dok nije umro. Moguće da bi i ćerka vojvode Vojina imala sličnu sudbinu da je iz ropstva nije spasao mladi kralj Dušan koji je u aprilu 1326. godine pregovarao sa Dubrovnikom. Ovu uslugu vojvoda Vojin mladome kralju Dušanu nikada nije zaboravio i u narednim godinama će se to itekako osetiti.

Porodica Branivojevića je toga momenta bila satrvena jer je nešto ranije i treći brat Mihailo Branivojević poginuo u nekim čarkanjima. Od toga doba potiče i strašna mržnja između porodice Vojnovića i Dubrovnika, ali isto tako i aspiracije koje su Vojnovići do svoje konačne propasti pokazivali prema Humu.

Moguće je da upravo od tada datira i razlaz vojvode Vojina i kralja Dečanskog jer vojvoda nikada nije mogao ovome da oprosti to što je tako olako pustio da ova porodica, među njima i vojvodin zet, tako strašno nastrada. Vojvoda u tome momentu svoje nezadovoljstvo sigurno nije mogao otvoreno da pokaže, ali kada se protiv kralja Dečanskog bude pobunio njegov sin - Dušan, vojvoda Vojin će biti jedan od njegovih prvih pristalica. No, sve to ne treba baš apsolutno shvatati. Vojnovići, kao i većina druge vlastele, nije imala baš puno moralnih obzira kada su njihovi interesi u pitanju i nije uopšte nemoguće da je vojvoda Vojin bio potpuno ravnodušan prema onoj sudbini koja je zadesila Branivojeviće. Možda mu je njihova propast toga momenta i predstavljala olakšanje jer se uspeo rešiti opasnog suseda i mogućeg konkurenta. Neobuzdani, kakvi su već bili, mogli su Branivojevići možda da udare i na vojvodine posede i da ih zauzmu. To što su oni bili u rodbinskim vezama nije moralo značiti i to da su oni bili u dobrim odnosima. Nesumnjivo da je vojvoda Vojin pomagao Branivojeviće u njihovim udarima na Dubrovnik tokom 1325. godine, dakle baš u onim napadima koji će izazvati bosanskog bana i dovesti do njihove propasti. Iako je do tada bio njihov saveznik, vojvoda Vojin im je jednostavno okrenuo leđa kada su ih pritisli Dubrovnik i bosanski ban. Ako je to tačno, vojvoda je u tom slučaju pokazao izuzetnu političku gipkost ne želeći da rizikuje bilo šta mirno posmatrajući kako propada zetova porodica. U svakom slučaju, propast Branivojevića je bila tek epizoda u istoriji porodice Vojnović i na njih ona nije mnogo uticala.

Srednji vek je bilo vreme kada su rat i pljačka predstavljali jedan vid privredne delatnosti i načina da se obezbede sredstva za život. Jači je otimao od slabijeg. Ni Srbija nije bila u tome izuzetak i blizina bogatih vizantijskih gradova i oblasti moglo je takvu situaciju samo da pospeši. Osim toga, kako je postojao običaj da sinovi dele očevo imanje to su se veliki plemićki posedi postepeno rasparčavali postajući sve manji i sve nedovoljniji da ishrane uvek mnogobrojne plemićke porodice. Osim toga plemićke kuće su imale obavezu da o svom trošku opreme i određen broj ratnika za kraljeve ratove, a sve u zavisnosti od veličine imanja, pa je i to stvaralo dodatne troškove. Oružje je bilo veoma skupo, a pogotovo oklopi ili neko složenije oružje poput samostrela. Kako je novca uvek bilo malo to je jedini izlaz bio da se neko od suseda opljačka i da se tako namaknu sredstva za život. Međutim, i to je bilo ograničenog dometa i trajanja. Pograničnoj vlasteli je bilo nešto lakše jer su oni imali mogućnosti da upadaju na teren strane države i tamo pljačkaju, ali za one u unutrašnjosti nije bilo takvih prilika. Stoga su kraljevi povremeno pokretali ratove i socijalne tenzije usmeravali na drugu stranu dajući mogućnost da deo vlastele izgine u ratnim sukobima, a oni preživeli da kroz pljačku i nove teritorije nešto steknu. Nedovoljan broj uspešnih pljačkaških pohoda bio je veoma često uzrok i padu kraljeva.

Svima je još bilo u sećanju da je nedostatak takvih ratnih uspeha bio jedan od razloga abdiciranja kralja Dragutina i uspona njegovog brata, kralja Milutina. Kako je Dragutin vodio neuspešni odbrambeni rat protiv Vizantije to je nezadovoljna vlastela njega primorala da siđe sa prestola i dovela mnogo ratobornijeg Milutina. Ovaj je odmah pokrenuo višegodišnji osvajački rat protiv Vizantije osvajajući ogromne komplekse teritorije i omogućujući svojoj vlasteli strahovito bogaćenje. Dodir sa vizantijskom kulturom i njenom raskoši ostavio je na surove ratnike veliki utisak. Oni su veoma lako prihvatili vizantijske običaje i način života koji je zahtevao velike izdatke. Međutim, poslednjih dvadesetak godina svoje vladavine kralj Milutin nije imao spektakularnih poduhvata tako da je novi naraštaj vlastele ostao bez prilike da se poput svojih očeva proslavi i obogati u nekom od ratova. Sve je to stvaralo jedno nezadovoljstvo i od novoga kralja Stefana Dečanskog se očekivalo da odmah nakon učvršćenja vlasti krene u ratove. Međutim, to se nije desilo.

Vojvoda Vojin se tako našao u jednoj situaciji koja za njega nije bila ni malo laka. Dok traje mir nije postojala bilo kakva mogućnost da se njegova materijalna situacija popravi. Doduše, neki bogati poklon u vidu nekoliko sela sa sebrima koje bi mu kralj ustupio mogli su biti rešenje, ali vojvoda Vojin je bio suviše daleko od kraljevskog dvora da bi se mogao nadati takvoj milosti. Osim toga, on je bio vojvoda što znači ratni vođa koji je čitav svoj smisao života nalazio u ratnim dejstvima. Sve izvan toga je za njega bilo strano. Stanje mira nije bilo ono za čega se on opredelio i bojno polje je bilo jedino mesto gde se prirodno osećao.

Koliko je bilo malo mogućnosti da se od kralja Dečanskog dobija neki poklon tako je bilo malo šanse da se pojavi i neki novi rat. Ona čarkanja koja su se dešavala oko Serske i Strumičke oblasti donosila su malo plena, a srpskih vojnih odreda je tu bila malo. Tako je vojvoda Hrelja oko sebe držao jedva dvanaest odreda, što je bilo sasvim neznatno. I ono malo što je bilo nije ratovalo za sebe već uglavnom za račun kraljevog tasta, Jovana Paleologa, namesnika Soluna. Iako su ove oblasti imale nekoliko bogatih gradova punih raznih dragocenosti, srpska vojska ih nije napadala jer im to nije dozvoljavao Jovan Paleolog plašeći se da će mu Srbi opljačkati gradove koje je nameravao da zadrži za sebe. Izgledalo je da ništa ne može naterati kralja Dečanskog da se odrekne udobnog porodičnog života.

Doduše, nakon propasti Branivojevića, kralj Dečanski se upustio u rat sa Dubrovnikom (1327.) pokušavajući da povrati ono što je od Branivojevića oteto (Hum). U ratu su sigurno učestvovali i Vojnovići, a kako je srpska vojska pljačkala po dubrovačkoj teritoriji to nema sumnje da se vojvoda Vojin i te kako okoristio ovom prilikom da dođe do plena. Na kraju plen se pokazao mršavim, samo neka stoka, koja je do kraja pri sklapanju mira morala da bude vraćena. Ipak, jedan deo Branivojevićevih teritorija je vraćen pod srpsku vlast i to onih koje je držao Dubrovnik, ali ono što su uzeli Bosanci nije više nikada. Tako je i ta prilika propala. Međutim, u narednim godinama Hum oko kojeg se ratovalo biće sudbinski vezan za porodicu Vojnović.

Tračak nade se pojavio kada se saznalo da je bugarski car Mihajlo oterao svoju ženu Anu, rođenu sestru kralja Dečanskog. Iako ona nije bila omiljena u Srbiji a njena nevolja je na neki način dočekana sa zluradom radošću, to je ipak bila velika uvreda koja se mogla sprati samo jednim uspešnim ratnim pohodom na Bugarsku. Međutim, kralj Dečanski nije reagovao na stalna čangrizanja i pozive na osvetu koje mu je stalno upućivala u Srbiju pristigla sestra Ana. Smatrao je da je porodični mir mnogo važniji od povređenog ponosa njegove sestre. Izgledalo je da je i ova prilika za rat propala.

Za to vreme u Vizantiji je besneo građanski rat između dvojice careva: Andronika II i Andronika III. Kralj Stefan Dečanski je dosta nezainteresovano posmatrao ove sukobe ne želeći da ove međusobne smutnje iskoristi do kraja. Tek toliko da umiri savest zauzeo je grad Prosek. U samom zauzimanju ovoga grada bilo je malo toga herojskog jer se grad zahvaljujući izdajstvu nekog Bugara sam predao. No, to je bilo dovoljno da se izazove gnev cara Andronika III koji je odneo pobedu u građanskom ratu. Došlo je do sklapanja saveza Vizantije sa Bugarima, a ratni plan je predviđao da obe vojske, Vizantijska i Bugarska, istovremeno sa različitih strana udare na Srbiju. Veoma vešt plan koji je imao sve mogućnosti da uspe da do toga momenta veoma spor kralj Dečanski nije hitro reagovao i kod Velbužda 28. jula 1330. godine strašno razbio Bugare. Odlučujuću ulogu su izgleda odigrali strelci kralja Dečanskog. Oni su sa svojim strelama uspeli da u potpunosti poremete bojni red Bugara, a primenili su jedan novi način gađanja lukom i strelom, tzv. "gađanje obema rukama" koji je prvi primenio vizantijski car Aleksije. Luk se držao u desnoj ruci, a levom se zapinju i odapinju strele. U levoj ruci su strelci držali i štitove tako da su bili zaštićeni ne samo oni, već je stvoren i pravi zaštitni zid i za borce iza strelaca. Nakon pomora koji su među Bugarima napravili strelci, oklopni konjanici koje je vodio kraljev sin Dušan dokusurili su ono malo otpora koji je preostao. U okršajima je poginuo i sam Bugarski car. Dočuvši za strašan bugarski poraz vizantijski car je odmah odustao od planiranog napada na Srbiju i svoju vojsku usmerio na sada već bivše saveznike Bugare.

Sasvim je izvesno da je u bici na Velbuždu učestvovao i vojvoda Vojin sa svojim najstarijim sinom Milošem. Oni su predvodili svoju malu četu koju su mogli sakupiti u Gackom. Ova sjajna pobeda donela je mnoštvo plena već na samom bojnom polju među mrtvima i zarobljenim bugarskim vojnicima. Međutim, sve je to bila sitnica u odnosu na ono što se tek očekivalo. Kako je bugarska vojska bila razbijena to je njihova država bila praktično bez odbrane. Trebalo je samo ući u nju i zauzeti je. To je sada bila prilika za mnogu osiromašenu vlastelu da se obogati kroz deobu bugarskih teritorija. U tome nije bilo ništa neoubičajenog za to doba, a tadašnje kraljeve nije mnogo opterećivalo ono što mi danas nazivamo nepromenljivost međunarodno utvrđenih granica. Oni su vodili ratove radi zadobijanja teritorija i novih kmetova koji će svojim radom da im omoguće udobniji život. Naravno, bilo je tu i pitanju sticanje ratne slave, ali to je u odnosu na onu materijalnu stranu ratovanja bilo manje važno. Ni vojvoda Vojin nije mogao drugačije razmišljati verovatno očekujući da će ga od Bugarskog carstva pripasti jedan deo kao nagrada za sve ono što je na Velbuždu sa svojim sinom Milošem učinio za kralja.

Kada je kralj Dečanski nakon odmora od nekoliko dana posle dobijene bitke pokrenuo nestrpljivu vojsku na Bugarsku izgledalo je da će se stvarno tako i desiti. Put do bugarske prestonice Trnovo je bio kao neki izlet jer nikakvog otpora nije bilo i srpska vlastela se uglavnom zabavljala maštajući o tome kako će da razdeli Bugarsku. Osim toga, znajući da je Trnovo bogat grad, mogla se očekivati i bogata pljačka.

No, tokom puta ka Trnovu počele su da se šire neke glasine u koje je bilo teško poverovati. Tu i tamo govorkalo se da kralj Dečanski nema nameru da rasparčava Bugarsku i da ne želi da za Srbiju uzme bilo koji deo njene teritorije. Jedina njegova želja jeste da svoju sestru Anu i njenog sina Jovana Stevana vrati na bugarski presto. To je značilo da neće biti ništa od deobe bugarskih teritorija već da će celokupan plen biti samo ono što se može poneti na konju. Naravno da su ovakve vesti mogle vojvodu Vojina samo da zabrinu. Došao je siromašan u ovaj rat i nakon sjajne pobede ostaje skoro isto tako siromašan. Slaba je uteha to što će se u Gacko vratiti ovenčan sjajnom pobedom jer nema bilo šta materijalno da tu pobedu i potvrdi.

U tim nagađanjima stiglo se i pred Trnovo. Nestrpljiva vojska je čekala naredbu da uđe u grad i da se tamo naplati za sve ono što je pretrpela, ali naredba nikako nije stizala. Nakon nekoliko dana stajanja pred Trnovom prostrujala je vest da je kralj Dečanski sa Bugarima postigao nagodbu da se na presto vraća njegova sestra Ana i njen sin Jovan Stevan, a da u Trnovo ulazi samo jedan manji srpski odred koji će da služi kao caričina telesna straža. Ostatak vojske se vraća u Srbiju. Dakle, ništa od pljačke i deobe Bugarskih teritorija.

Već tu počelo se otvorenije javljati nezadovoljstvo sa ovakvim postupcima, ali i celokupnom vladavinom kralja Stefana Dečanskog. Postavilo se pitanje zbog čega se izborila sjajna pobeda kada se od nje nema ništa. To što se kraljeva sestra vratila na bugarski presto slaba je uteha jer nju u Srbiji ionako niko ne trpi i konačno zbog njene uvređene časti niko nije pošao u ovaj rat. Među nezadovoljnicima najglasniji je bio kraljev sin Dušan koji se izgleda osetio izdan jer je upravo zahvaljujući njegovom trudu bugarska vojska na Velbuždu onako strašno razbijena. Tog sudbonosnog dana Dušan je sa odredom španskih najamnika ojačanih izabranim srpskim ratnicima udario direktno u centar bugarske vojske i raspršio ga. To mu je među srpskom vlastelom pribavilo veliki ugled, čak u tolikoj meri da se kralj Dečanski mogao zabrinuti. Dušanovi prigovori zbog blagog postupka prema Bugarima među nezadovoljnom srpskom vlastelom su imala podršku i to je kralj Dečanski dobro znao. Skoro je sigurno da su vojvoda Vojin i sin mu Miloš bili među onima koji su bili uz Dušana. Želeći da uzavrelu ratničku krv srpske vlastele nekako umiri kralj Dečanski je sina Dušana i nekoliko srpskih odreda u kojima je bila najnezadovoljnija vlastela odmah poslao u Makedoniju ne bi li kroz osvajanje nekih gradova primirio njihov bunt.

Na njegovu nesreću Dušan je veoma brzo obavio ovaj zadatak i uskoro se vratio u Srbiju. Kralj Dečanski želeći da ga skloni iz Raške dodeli mu oblast Zete na vladanje, što je na neki način značilo i to da ga je proglasio za prestolonaslednika. Oduvek su prestolonaslednici u Srbiji vladali Zetom i time je na neki način ozvaničeno i to ko će biti naslednik srpske kraljevske krune. Dušan je odlazeći u Zetu sa sobom poveo i dosta mlade vlastele željnu ratnih podviga. Za njih uz ostarelog kralja Dečanskog nije bilo mnogo mogućnosti za isticanje dok je mladi kralj Dušan pokazivao sve odlike agresivnog vladara. Stoga nije čudno što je mnoštvo mlade, i skoro obavezno, i siromašne vlastele krenulo sa njim u Zetu. Ovaj potez kralja Dečanskog, ma koliko mu toga momenta izgledao svrsishodan nije mogao biti politički mudar. Već nezadovoljnog Dušana umesto da je zadržao kod sebe na dvoru i da ga drži na oku, on je poslao u uvek buntovnu Zetu. Tu je Dušan dobio neslućene mogućnosti za sva svoja daljnja delovanja, a to mu je omogućio baš kralj Dečanski. Uvek oprezan kralj je napravio sudbonosnu grešku.

2. Pobuna "mladog kralja" Dušana

Vojvoda Vojin se nakon pobede kod Velbužda vratio u svoje Gacko, ali je njegov sin Miloš verovatno ostao uz mladog kralja Dušana. Kao mladom vlastelinu željnom ratnih podviga, Milošu sigurno nije bilo mesto u okolini kralja Dečanskog, a još manje u Gackom. Bilo je uz Dušana još dosta takvih mladića i to se uskoro osetilo. Osim toga bilo je tu još i starije vlastele među kojima se svakako isticao Đurađ Ilijić i Karavida Fratnut. Kralju Dečanskom je sigurno malo zeblo oko srca dok je posmatrao ko sve odlazi sa Dušanom u Zetu, a strah mu je bio veći kada je dočuo koje sve krupne velmože tajno odlaze kod prestolonaslednika. Uskoro je Zeta postala leglo bunta. Do kralja Dečanskog su veoma brzo počele da stižu glasine o potajnim sakupljanjima ne samo Dušanove vlastele već i mnogim onim koji su tajno dolazili iz Raške. I te kako ga je interesovao sadržaj tih noćnih razgovora koji su vođeni uz svetlost žara drvenog ćumura iz mangala. To što je mlada vlastela bila nezadovoljna nije moralo kralja Dečanskog mnogo da brine jer je u prirodi mladog čoveka da bude buntovan, a opet vlastela u Srbiji je oduvek nečim bila nezadovoljna pa se to već smatralo i normalnim. Ono što ga je ozbiljno plašilo bilo je to što su mu mnogobrojni doušnici iz Zete javljali da se tamo razgovaralo i o tome da se on sruši sa prestola, a na njegovo mesto da se uzdigne Dušan. To je sada već bio početak pobune.

Miloš Vojnović je u svom mladenačkom žaru bio srcem i dušom uz mladoga kralja Dušana, tim više što je video da ovoga podržava i takva ratnička veličina kao što je Đurađ Ilijić. U tim noćnim razgovorima njemu je izgledalo da ne treba mnogo truda pa da se sa prestola ukloni kralj Dečanski, ali ono što ga je tada moglo buniti bila je neka neodlučnost koju je zapazio kod Dušana. Dok su svi sa vatrom u očima govorili o tome kako Srbija treba jednog moćnog ratobornog kralja pri tome misleći na Dušana, Miloš je primećivao da se ovaj postepeno povlači i sakriva oči u senku ne izjašnjavajući se. Većina mlađe vlastele u žaru diskusije to nije primećivala, ali iskusnom oku starije vlastele to sigurno nije promaklo. Odmah im je bilo jasno da se Dušan koleba i da se plaši udariti na oca. Možda je baš zato, a sve u nameri da se Dušan ohrabri, proturena glasina da kralj Dečanski nema nameru da srpski presto ostavi Dušanu iako ga je proglasio mladim kraljem, već da će novi kralj biti njegov sin iz braka sa Marijom Paleolog - Simeon (Siniša). Da bi se priča još bolje učvrstila tvrdilo se da je ostareli kralj Dečanski pao u kandže lepe grkinje i da je sve to njena ideja.

Kada su glasine o nezadovoljstvu u Zeti dostigli kulminaciju i kada se već videlo da preti otvoreni bunt kralj Dečanski sakupi vojsku i udari na Zetu strašno paleći i uništavajući sve pred sobom. Mnoštvo je kuća popaljeno, vinograda, voćnjaka i šuma isečeno. Pred silinom naleta mladi kralj Dušan se uplašio i sa svojim pristalicama povukao na drugu stranu reke Bojane (jesen 1330). Iako je bilo mnogo onih koji su predlagali da se prihvati otvorena bitka on to nije želeo. Tada je sva mlada vlastela okupljena oko Dušana, a i Miloš među njima, mogla da se uveri koliko je teška ruka kralja Dečanskog. Ipak, Dušanova vojska je bila neokrnjena i dovoljno jaka da odbije prelazak kraljeve vojske preko reke.

Kada se prva silina udara kralja Dečanskog istopila počeli su pregovori između oca i sina, ali zbog međusobnog nepoverenja već ugovoreni prvi susret je odgođen. Drugi susret je već bio uspešniji, a i neki dogovor je postignut. Moguće da je Miloš Vojnović bio u oružanoj pratnji Dušanovoj i da je posmatrao susret oca i sina. Tada je mogao da se uveri u svu licemernost i dvoličnost koja je postojala u njihovim odnosima. Jedan drugome su davali velike zakletve stalno se pozivajući na međusobnu očinsku i sinovljevu ljubav, a obojica su bili okružena telesnom stražom koja je trebala da spreči međusobni nasrtaj. Kralj Dečanski je u tim susretima bio razjaren i njegovi postupci su bili u mnogo čemu nekontrolisani. S druge strane Dušan je postupao kao skrušeni sin koji traži očinski oproštaj, ali ga se istovremeno plaši. Pri svemu tome pokazivao je malo sigurnosti i odlučnosti, svih onih osobina koje su potrebne da bi zaslužio divljenje svoje okoline. Možda se toga momenta Miloš Vojnović počeo pitati da nije pogrešio stranu koju će podržavati i da je možda vreme da pređe na stranu kralja Dečanskog. Nije on bio jedini koji je tako mislio i jedan dobar deo vlastele, naročito starije, vratio se među pristalice staroga kralja.

Nakon pregovora izgledalo je da su se otac i sin pomirili i kralj Dečanski je vojsku povukao iz Zete tako da je Dušan nastavio da vlada u njoj. Tada je naišla i zima. Bilo je to vreme puno neizvesnosti i straha. Miloš Vojnović je sada više nego ikada mogao na Dušanu primetiti onu neodlučnost koja je kočila sve akcije. Iako podbunjivan i nagovaran da udari prvi Dušan je neodlučno čekao. Za to vreme njegove pristalice su se osipale i postepeno ga napuštale. Ti prebezi redovno bi odlazili kod kralja Dečanskog tražeći oprost i obaveštavale ga šta se dešava u Zeti. Možda je stari kralj mogao sačekati da se Dušanove pristalice raziđu same od sebe i da se ovaj bunt postepeno ugasi. Međutim, u njemu je proradila ona crta neobuzdanosti i nepromišljenosti koja je bila svojstvena njegovom ocu Milutina, a kod njega se razvila skoro do ludila.

Prisećajući se kako je za sličnu pobunu on od oca Milutina bio oslepljen, kralj Dečanski je rešio da se svome sinu osveti još groznije i da ga ubije. Mučen sinovom nevernošću i plašeći se da izgubi vlast kralj Dečanski ga pozove da dođe u Rašku. Moguće da bi Dušan ovaj poziv i poslušao da se nije tome suprotstavila njegova vlastela govoreći mu da se radi o klopci i da kralj Dečanski ne želi pomirenje već hoće da ga likvidira. I sam Dušan je podozrevao da se radi o klopci pa je počeo da razmišlja o tome da napusti sve i ode u neku stranu zemlju. No, to sada nije dozvolila ona vlastela koja je bila oko njega. Miloš Vojnović je tada po prvi put prisustvovao jednom direktnom sukobu koji je Dušan imao sa onom starijom vlastelom koja je još bila oko njega. Oni su mu otvoreno kazali da ukoliko ne udari na oca (kralja Dečanskog) oni će ga svi listom napustiti i preći na stranu njegovog oca, a on neka sam razmišlja o tome kakva će mu biti daljnja sudbina. U tim razgovorima bilo je veoma malo onoga poštovanja koje vlastela treba da iskazuje prema svome vladaru i u odnosu na njih Dušan je delovao tek kao uplašeni mladić. Bile su to svakako mučne scene, pogotovo za Miloša koji nije mogao da očekuje da se na takav način razgovara sa vladarem.

Time je otpor Dušanov bio konačno slomljen. Kako više nije imao onoliko pristalica koliko je potrebno da bi se kraljem Dečanskim otvoreno zaratilo to je od strane Đuraša Ilijića zamišljena jedna skoro neverovatna akcija. Plan je bio u tome da odabrana grupa ratnika tajnim putevima dođe do Raške, opkoli dvor u Nerodimlju te pokuša iznenada zarobiti kralja Dečanskog. U takvoj grupi ratnika mogli su se nalaziti samo oni koji su u stanju da izdrže bez roptanja dug put nakon kojeg će se odmah upustiti u sasvim neizvesnu borbu. Na neki način bio je to put bez povratka jer u slučaju neuspeha niko se nije mogao nadati milosti starog kralja. Nema potrebe sumnjati da je u ovoj grupi koja je krenula na ovaj put bio i Miloš Vojnović. On je od samoga početka pratio Dušana u svim poduhvatima, a sigurno nije propustio priliku da se nađe i u ovom, svakako najznačajnijem do tada. S druge strane Miloš Vojnović je i do toga momenta stavio sve na kocku pa mu je bilo bolje poginuti u direktnom sukobu pri napadu na Nerodimlje već u slučaju neuspeha čekati u Zeti na osvetu kralja Dečanskog.

Bilo bi veoma interesantno znati da li je Miloš Vojnović o tome svome koraku obavestio oca, vojvodu Vojina. A opet, moguće je da je i sam vojvoda učestvovao u ovome poduhvatu. Njega je ionako u poslednjim godinama uglavnom zaobilazila milost kralja Dečanskog pa ne bi bilo čudno da je i on bio na Dušanovoj strani. Sam vojvoda Vojin je pripadao onoj vlasteli koja je svoj uspon u potpunosti dugovala svojim ratnim zaslugama, a u tom momentu stari kralj izgleda da nije mnogo cenio takvu vlastelu. Šta je ostalo vojvodi Vojinu već da se obrati na onu stranu gde se usluge njegove ratničke veštine traže. Osim toga, vojvoda je bio ratnik sa značajnim iskustvom koje se u ovom slučaju moglo dobro iskoristiti.

Izabrana vojna grupa zaverenika je odmah krenula sve pazeći da ne bi bila primećena prerano od strane pristalica kralja Dečanskog. Naravno da jedna ovakva grupa od dve do tri stotine konjanika nije mogla proći potpuno nezapaženo i tako nešto se sigurno nije očekivalo. Sebri i slučajni prolaznici su videli ovu kolonu koja je promicala, ali svi su im se sklanjali gledajući svoja posla. Bilo je za očekivati da će se mnogi upitati šta tako dobro naoružani ratnici rade na drumovima Raške i to se nije moglo izbeći. Zbog toga je bilo potrebno postići takvu brzinu da kralj Dečanski i ako dočuje da se prema Nerodimlju valja ova mala vojska ne uspe da sakupi svoju vojsku ili iz Nerodimlja pobegne. Upravo je u tome bila sva rizičnost ovoga poduhvata. Kralj Dečanski čak nije ni morao da organizuje otpor, bilo mu je sasvim dovoljno da se na prvi glas da se nepoznata vojna grupa približava, jednostavno skloni u obližnji tvrdi Zvečan i čitava je akcija propala. Stoga je ova čitava zamisao Đurađa Ilijića imala izuzetno male šanse za uspeh, ali se do kraja kao i mnogi drugi slični rizični i suludi poduhvati upravo iz toga razloga i ostvarila.

Na kraju se grupa zaverenika uspela prišunjati kraljevskom dvoru u Nerodimlju. Ipak, ma koliko tajno putovali oni su bili primećeni i kralj Dečanski je od svojih glasnika dočuo da se grupa naoružanih ratnika kreće po Raškoj. Neko od njegovih savetnika mu je sigurno skrenuo pažnju da se radi možda o nekom iznenadnom napadu koji je organizovao njegov sin Dušan. Međutim, kralj Dečanski u to nije mogao poverovati. I zaista, nije bilo nikakve logike da bi se mogao očekivati napad iz toga pravca. Kralj Dečanski je u pregovorima video sina Dušana svog smušenog i uplašenog, a od takvog se ne može očekivati ovakva smela akcija. Osim toga znao je i to da je došlo do naglog osipanja Dušanovih pristalica jer je većina mislila da je njegova stvar doživela potpun neuspeh. Ko bi sada rizikovao glavu za jednu stvar koja je propala?

Prosto je za ne verovati da jedan toliko oprezan čovek, kakav je bio kralj Dečanski napravi toliko propusta koji će ga koštati najpre prestola, a onda i glave. Bilo je sasvim logično da se on na prvi glas o približavanju nepoznate vojne kolone odmah skloni na neko utvrđenije mesto no što je to bio potpuno neutvrđen dvor u Nerodimlju. Moguće da je u njegovoj okolini postojao i neki Dušanov doušnik koji ga je zavarao o tome o kakvoj se koloni radi, kuda se ona uputila i konačno koliko je daleko. Ako se crv sumnje i urezao u njega i ako je hteo da obavi sve pripreme za eventualni napad ono što ga je prevarilo bilo je to što je kolona zaverenika stigla mnogo prije do Nerodimlja nego što je on to očekivao. Kralj Dečanski je prostom računicom izračunao koliko je dana potrebno jahati da bi se iz Zete stiglo i sigurno je ocenio da ima još sasvim dovoljno vremena, ali ono što je propustio, a na šta je Đurađ Ilijić sigurno računao, jeste brzina kojom su se zaverenici kretali. Usiljenim danonoćnim maršom oni su put prevalili za nekoliko dana brže no što se takav put prelazi u normalnim prilikama.

Ostaje pitanje načina na koji su zaverenici izvršili napad na Nerodimlje. Po nekim izvorima u samo jutro napada na Nerodimlje (21. avgust 1331. godine) kralj Dečanski se osećao dovoljno sigurnim da se toga dana uputi u lov. Ostavio je u dvoru, potpuno neutvrđenom bez ijedne tačke iz koje se moglo braniti od iznenadnog napada, svoju ženu kraljicu Mariju i sina Simeona, od kojih se i inače nigde nije razdvajao. U to rano avgustovsko jutro, dok su se pramičci magle još valjali preko livada, kralj Dečanski je sa svojom pratnjom izjahao. To je bilo baš ono što su zaverenici pritajeni u okolnim šumama čekali. Direktan napad na dvor dok se u njemu nalazi kralj sa svojom pratnjom koja i nije bila tako mala bilo je veoma rizično izvesti. Zaverenika nije bilo mnogo, bili su umorni i u takvoj situaciji nije bilo pametno napasti kraljevu pratnju. Sigurno je da kraljevih ljudi nije bilo mnogo, ali bili su to odmorni ljudi, sve sami spremni ratnici koji su u tome momentu bili spremni i život dati da odbrane svoga vladara. Verovatno je da su zaverenici imali i doušnika u Nerodimlju koji im je sve to dojavio i da su zbog toga imali ovako precizan plan. Bilo kako bilo oni su sačekali da kralj sa pratnjom izjaše iz dvora i onda su napali. Jedna je grupa napala dvor dok je druga pokušala da uhvati kralja.

Dvor se odmah predao, ali kralj je koristeći to što se nalazio na odmornom konju sa svojom pratnjom izmakao poteri umornih zaverenika. Stigao je do tvrđave u Petrču jedva 10 kilometara jugozapadno od Nerodimlja. Ovo malo utvrđenje dizalo se na vrhu brda i imalo dosta povoljan položaj. Bilo je okruženo zidom izdužene ovalne osnove, dimenzija 35 sa 40 metara i sa velikim kružnim donžonom u unutrašnjosti koji je bio visok oko 10 metara. To je više bila neka kula stražara nego što je bila neko ozbiljno utvrđenje iz kojeg se mogao pružiti efikasniji otpor. U samom Petrču boravila je mala posada nedovoljno naoružana i bez bilo kakvih zaliha koje su potrebne da bi se izdržala opsada. Osim toga u samoj kraljevoj pratnji došlo je do malodušnosti i neka od vlastele su ga već počeli napuštati. Da zlo bude još i veće jedna grupa zaverenika je već stigla do tvrđave i patrolirala je oko nje pazeći da kralj ne pobegne. Nije bilo druge već da se preda.

Zarobljenog kralja Dečanskog su odmah doveli do Dušana i bacili mu ga pred noge. Neki pisci kažu da je kralj Dečanski bio okovan i da je takav u lancima ležao pred Dušanovim nogama. Ukoliko je to tačno onda je bio to strašan prizor. Moćni kralj koji je do pre samo nekoliko časova sebe smatrao apsolutnim gospodarom sada je ležao na hladnom kamenu, sav upetljan u lance, a obesna vlastela je stajala u krugu i izrugivala mu se. Niko ga se više nije bojao, a nije ni imao razloga. Nije to više bio onaj strašni kralj Dečanski već uplašeni starac koji je strepio za svoj život.

Ta situacija je u potpunosti zbunila Dušana koji nije znao kako da se ponaša sa ocem kojeg se do tada toliko bojao. Do sada je on bio taj koji je drhtao pred njim, a sada pred sobom gleda oca strahovito uplašena. Možda se tada u njemu pojavila i griža savesti jer je u borbi za vlast podigao na oca ruku. Zaverenici koji su doveli kralja Dečanskog pred Dušana zainteresovano su posmatrali kako će Dušan da reaguje i sigurno nije prošlo bez iznenađenja kada su videli kako je on prišao ocu, uzeo ga za ruku i govorio mu kako mu ne preti nikakva opasnost i da nema bilo kakvog razloga da se boji za svoj život. Da bi svoje reči još više učvrstio pred oca je doveo kraljicu Mariju i njenog sina Simeona. Ovakav postupak sigurno je pomalo i ohrabrio kralja Dečanskog dajući mu nade da će se sve završiti sa nekakvim izmirenjem.

Ako je to kralja ohrabrilo, velmože koje su bile oko Dušana, nadasve vojvodu Bogoja, Dimitriju Sumu i Đurađa Ilijića, je sigurno uplašilo. U slučaju da kralj Dečanski ostane u životu i da dođe do Dušanovog izmirenja sa ocem, niti jednome od njih više život nije siguran. Osim toga, niko u tome momentu nije znao kako će da reaguje ostala Raška gospoda na vest da je izvršen napad na kralja Dečanskog, a postojala je veoma mala nada da će Dušan biti prihvaćen od svih. Dok su posmatrali kako se Dušan pažljivo odnosi prema ocu mnogi zaverenici su se sigurno pokajali što su kralja Dečanskog zarobljavali živog jer sudeći po Dušanovom ponašanju, između oca i sina predstoji pomirenje. Dušan je (verovatno zbog mladosti) bio suviše opterećen očinskim autoritetom da bi kralja Dečanskog prisilio da abdicira i da ga nakon toga zatvori u neki od manastira. Po svemu sudeći on će od oca zatražiti oproštaj, povratiti ga na presto, a sam se vratiti u Zetu i čekati da redovnim putem nasledi kraljevstvo. To se nije smelo dozvoliti, tim više što su stariji zaverenici dobro poznavali kralja Dečanskog. Još uvek se prepričavao način na koji je kralj Dečanski varao svoga oca kralja Milutina tolike godine o tome da je slep, a dobro je bilo poznato kako je staroga kralja Milutina teško nadmudriti. Ako je uspeo njega da prevari biće mu to daleko lakše sa mladim Dušanom. U tome momentu izašli su na videlo svi nedostaci koje je Dušan imao. Nesumnjivo da je on bio veoma hrabar i spreman ratnik, ali u ovakvim političkim stvarima gde se prvenstveno gleda ko će koga da nadmudri on je bio još uvek naivan.

Kada se završio susret oca i sina i kada su kralj Dečanski i njegova porodica odvedeni u posebne prostorije, Dušan je ostao nasamo sa zaverenicima. On sam je mislio da je čitav posao obavljen i da je sada potrebno objaviti celoj Raškoj da je došlo do pomirenja oca i sina. Dok je to govorio bilo je primetljivo koliko mu je olakšanje donela takva misao. Mora da ga je iznenadilo kada je primetio da kod zaverenika ne primećuje isto takvo olakšanje već jedan suzdržan oprez. Oni su mu savetovali da još uvek nije vreme da se objavi takva vest i da je za sada najsigurnije da se kralj Dečanski sa ženom i sinom skloni u tvrdi grad Zvečan, tobože radi vlastite sigurnosti. Iako mu nije bilo baš najjasniji razlog svega toga Dušan je na kraju pristao. Nekog velikog izbora on i nije imao. Bio je okružen sa zaverenicima u kojima je još uvek bilo ratničkoga žara iz nedavne akcije i svako suprotstavljanje njima, dovelo bi i njega samoga u opasnost. Onakvi krupni, brkati pod punom ratnom opremom koja je na njima zveckala oni nisu davali nikakvu garanciju da se sa njima može raspravljati o takvim pitanjima koja su se ticala i njihovih života.

Isto to veče pod jakom pratnjom kralj Dečanski sa porodicom je smešten u tvrdi grad Zvečan. To je bila stara tvrđava iz koje su nekada Rašani osmatrali prema Vizantiji. Ona je bila svedokom nekoliko srpskih pobeda. Tu je daleke 1093. godine župan Vukan potukao vizantijsku vojsku. Nedaleko od same tvrđave, kod Pantina, i župan Stefan Nemanja (1172.) lomi jednu drugu vizantijsku vojsku. Tvrđava je podignuta na visokoj i skoro nepristupačnoj kupi (800 m nadmorske visine) i sa te visine kontrolisala je važne puteve: bosanski (Kosovo-Bosna), ibarski put i put za Metohiju. Tvrđava je veoma vešto građena i njen arhitekt je uspeo da je prilagodi samome vrhu stene na kojoj leži. Grad je snažno utvrđen sa svih strana zidom koji je ojačan kulama. U sam grad se ulazilo sa zapada. Sa dvorišnog prostora te kapije ulazilo se u jedan manji i niži deo tvrđavskog prostora. Ova tvrđava je mogla da izdrži dužu opsadu budući da je bila opremljena jednom velikom cisternom za vodu ukopanom uz severni zid. U unutrašnjosti tvrđave nalazio se jedan dvor na dva sprata ozidan opekom u kojem je bio smešten kralj Dečanski sa porodicom. Bila je tu i jedna crkva koju je sagradio još Stefan Nemanja. Južnu stranu grada branio je zid nešto slabiji od drugih, ali zbog nepristupačnosti terena sa te strane se nije ni očekivao napad. Ono što je naročito ojačavalo odbranu grada i dozvoljavalo mu da izdrži duge opsade bio je jedan lagum sa severne strane koji se spuštao sve do podnožja brda do izvora tako da su branioci uvek imali dovoljno pitke vode.

Daljnji događaji kao da su išli bez Dušanove kontrole. Đurađ Ilijić je po celoj zemlji razaslao glasnike koji su obaveštavali Rašku da je izvršena smena na kraljevskom prestolu. Bilo je iznenađenja, ponegde i negodovanja, ali ne i otvorenog otpora. Situacija je bila nejasna, a vlastela kao i uvek toliko razjedinjena da nije bila u stanju da jedinstveno nastupi. Još uvek se nije znala sudbina kralja Dečanskog, a bilo je mnogo priča da je u okršajima poginuo. U takvoj situaciji je bilo od svega najsigurnije izjaviti novome kralju vernost nego bilo šta drugo pokušati. Stoga se skoro sva vlastela iz Raške slila kod Dušana ne bi li mu iskazala vernost. Zaverenici su mogli biti sigurni da od strane vlastele, barem za prvo vreme, neće biti bunta, ali najveću bojazan je izazivala reakcija crkve. Sve su oči bile uprte u poglavara srpske pravoslavne crkve - arhiepiskopa Danila II.

Poznato je koliko je ovaj duhovnik u to vreme bio značajna ličnost u Srbiji. Još za vreme kralja Milutina on se isticao u mnogim diplomatskim akcijama u koje ga je kralj slao, a ni borbene veštine mu nisu bile nepoznate pa je ostala poznata njegova odbrana Hilandara od nasrtaja Katalonaca. Danilo je bio taj koji je do poslednjeg momenta stajao uz postelju kralja Milutina dok je ovaj umirao, a on je bio i taj koji je predvodio i oružane čete koje su štitile Milutinovu pogrebnu povorku od napada nasrtljivih pljačkaša. Danilo je odigrao i odlučujuću ulogu pri ubeđivanju Milutina da dozvoli povratak iz izgnanstva svome sinu Stefanu (Dečanskom), a u kasnijim borbama između Stefana i Konstantina pružio je punu podršku Stefanu. Svoju zahvalnost za sve ono što je za njega učinio kralj Dečanski je Danilu uzvratio onda kada mu je pomogao da postane poglavar srpske pravoslavne crkve. Bilo je mnogo razloga koji su govorili za to da arhiepiskop Danilo II neće rado gledati na ovu nasilnu smenu kralja, tim više što je crkva oduvek zastupala legitimitet pri promeni vladara.

Stoga je i pismo koje je Dušan poslao arhiepiskopu Danilu II bilo u toj meri snishodljivo da nije ličilo na poruku koju šalje vladar. Pismo je pokušavalo da objasni zbog čega je došlo do ove nasilne promene na prestolu, ali teško da je u tome uspelo. Na svu sreću, arhiepiskop Danilo II je ipak bio u prvom redu političar koji se nije mnogo zanosio emocijama videvši u nasilnoj smeni kralja Dečanskog samo državnu potrebu. Srbija je sa novim kraljem trebala samo da dobije, a arhiepiskop, budući praktičan, video je u Dušanu ličnost koja će Srbiju dovesti u do tada neslućene visine. Stoga je njegov odgovor bio pogodan van svih očekivanja. Arhiepiskop Danilo II je uputio čestitke Dušanu na dolasku na kraljevski presto i 8. septembra 1331. godine u prisustvu celokupnog sveštenstva i plemstva u dvoru Svrčinu krunisao Dušana za kralja Srbije.

3. Stavilac Miloš Vojnović

Svim ovim događajima prisustvovao je sasvim sigurno Miloš Vojinović. Njegova uloga u samom napadu na dvor u Nerodimlju i u zarobljavanju kralja Dečanskog bila je aktivna. Tu je trebala mladost, snaga, odlučnost i mnogo toga avanturističkog koje veoma često prelazi i u nerazumnost, što je odlika mladih ljudi. Za takvu ulogu Miloš Vojnović je bio idealna ličnost. Međutim, nakon zarobljavanja kralja Dečanskog bilo je potrebno mnogo političkog takta i opreza, što poseduju uglavnom stariji i iskusniji. Stoga je za očekivati da je u tom delu nakon zarobljavanja kralja Dečanskog, vojvoda Vojin bio uz Dušana, a da je Miloš Vojnović za trenutak istisnut iz narednih događaja.

Ipak, samome krunisanju u Svrčinu prisustvovala je cela porodica Vojnovića čime je na sasvim nedvosmislen način istaknuta podrška Dušanu. Zbog svog celokupnog učešća u ovome poduhvatu zauzimali su važna mesta u svoj onoj gužvi koja je trajala dok je krunisanje teklo. Bili su u jednom od prvih nekoliko redova vlastele koja je bila privilegovana da bez propinjanja na prste posmatra kako arhiepiskop Danilo II na Dušanovu glavu spušta kraljevsku krunu i da sasvim jasno čuju kako mu govori: "Položio si na glavu njegovu venac od dragog kamenja, i umoli od tebe života i dao si mu dužinu dana na vekove vekova". Nakon krunisanja u jednoj od prostorija na dvoru u Svrčinu sa najjačim velmožama iz Srbije, prisustvovali su Vojnovići tajnom savetovanju gde je glavnu reč vodio arhiepiskop Danilo II. Tu je, sada već kralj Dušan, mogao čuti od arhiepiskopa savete o tome kako da vlada Srbijom.

I sada na ovome mestu dolazi do najtamnije mrlje u Dušanovoj inače sjajnoj vladavini. Neposredno nakon njegovog krunisanja došlo je do iznenadne smrti njegovog oca, sada već bivšeg kralja Stefana Dečanskog (11. novembra 1331.). Postoje verzije po kojoj je Dušan lično naredio da se otac zadavi, ali i verzije po kojoj je kralj Dečanski umro prirodnom smrću. Možda je najbliži istini priča po kojoj je kralj Dušan pritisnut okolinom morao da se saglasi sa uklanjanjem oca, odnosno ako već nije naredio očevo uklanjanje onda se sa time barem saglasio. To što je njegovu okolinu, koju su sačinjavali uglavnom zaverenici, plašila mogućnost da kralj Dečanski bude oslobođen i poslan u neki od manastira, ne treba da čudi. Kralj Dečanski je bio veoma osvetoljubiv i teško je poverovati da bi on mirovao u manastiru te da ne bi pokušao da se ponovo vrati na vlast. Zaverenici su najbolje od svih znali kako je njihov položaj nesiguran i da oni i nemaju toliko mnogo pristalica kako je to možda sjajna scena iz dvora u Svrčinu u vreme krunisanja mogla da pruži. Svi ti licemeri koji su se dodvoravali njima i novome kralju Dušanu bi na prvi znak da se kralj Dečanski oslobodio prešli na njegovu stranu i udarili na njih. Jedina sigurnost za zaverenike, ali i za kralja Dušana, je bila u tome da se kralj Dečanski ukloni, odnosno likvidira.

Stoga ne iznenađuje to što je na kralja Dušana izvršen veoma jak pritisak. On se u početku tome odupirao, ali kako su se lica velmoža počela postepeno u besu izobličavati to se Dušan uplašio i za svoj život pa je stoga pristao da oca žrtvuje. Da je među zaverenicima koji su pritisli kralja Dušana bio prisutan vojvoda Vojin skoro je sigurno. On je od samoga početka bio na Dušanovoj strani i na njega je uložio sve što je imao. U slučaju da kralj Dečanski uspe da se povrati na presto, tada život vojvode Vojina i cele njegove porodice ne bi vredeo ništa. Stoga se tako nešto nije smelo ni po koju cenu dozvoliti. Najsigurniji način da zaverenici mirno spavaju i da se ne plaše osvete kralja Dečanskog bio je u tome da se on likvidira. Međutim, to oni nisu mogli sami da odluče. Zapravo, mogli su, ali tada bi na sebe navukli veoma loš glas kraljeubica i moguću osvetu kralj Dušana. Licemeri, kakvi su već bili, morali su da se sakriju iza nekoga, a ko je mogao biti pogodniji od kralja Dušana. Njegova tobožnja odluka da se likvidira kralj Dečanski njima bi donela neoborivi alibi za daljnji život i za buduće hodanje visoko uzdignute glave. Sva krivica i prokletstvo što je digao ruku na oca pala bi na kralja Dušana, a oni bi bili izvan toga. I zaista je tako bilo. Danas legenda o smrti kralja Dečanskog ne zna ni za jednoga od zaverenika koji je učestvovao u njegovom ubistvu, svu krivicu bacajući na oceubicu - kralja Dušana.

Sama sudbina kralja Dečanskog je bila odlučena još mnogo ranije nego što se Dušana uopšte pitalo za to. Zaverenici su odmah nakon što je kralj Dečanski zatočen u Zvečanu naredili da se on odvoji od porodice. Time su dobili mogućnost da lakše svoje zlodelo do kraja izvrše jer bi dželatima pogled na kraljevu porodicu mogao možda omekšati srce. I inače nije bilo lako naći onoga ko bi taj zločin izvršio jer radilo se ipak o kralju. Niko nije voleo da uz svoje ime nosi epitet kraljoubice, tim više ako na prestolu treba da sedi njegov sin. Osim toga radilo se o članu porodice Nemanjića, a nekoliko od njih je već proglašeno za svece. Ko bi smeo javno dići ruku na njih? Dakle, ni među zaverenicima nije bilo lako pronaći onoga koji će odjahati u Zvečan i tamo najpre narediti, a onda nagledati kako se ubistvo kralja odvija.

Sam Dušan se celoga života stideo svoga čina i verovatno pomalo i plašio onoga na šta je po svemu sudeći bio prisiljen. Svoju ulogu u svemu tome pokušao je da sakrije kroz Žitije kralja Stefana Uroša III (Danilov učenik) koje je pisano po njegovoj narudžbini i gde je smrt Stefana Dečanskog prikazana kao prirodna. Da Dušana verovatno peče savest vidi se i iz toga što je kanonizacija kralja Dečanskog izvršena relativno brzo nakon njegove smrti, već 1339-1343. Time se narodnim masama moglo reći mnogo toga što skida sa Dušana bilo kakvu odgovornost. Isto tako, ne treba misliti da je sva vlastela u Raškoj znala pravu istinu. Uzak je krug onih koji su bili upućeni u celu stvar, a verovatno da su otrovi i noževi u nekom mračnom hodniku uklonili one sitnije koji su u tome učestvovali ili su znali više nego što im je bilo potrebno.

Sama uloga vojvode Vojina i njegovog sina Miloša u svemu ostaje nepoznata. Međutim, ukoliko je tačna mogućnost da su oni kralja Dušana pratili verno kroz sve ovo što se do sada dešavalo ne postoji bilo kakav razlog da se misli da su poslednji događaji vezani za smrt kralja Dečanskog protekli bez njih. Sve ono što se dešavalo oko kralja Dečanskog su bile stvari koje su bile izuzetno osetljive i stvari koje su mogli da obave samo one ličnosti koje su do kraja uglibile u sve te događaje. Ako su i učestvovali u svemu tome vojvoda Vojin ili sin mu Miloš morali su prisustvovati mučnoj sceni kada su dželati sišli u tamnicu ne bi li zadavili kralja Dečanskog. Pod svetlima baklji kralj Dečanski je sigurno odmah pogodio šta mu se sprema pa je pre nego što je kazna izvršena prokleo sina Dušana i sve njegove potomke. Scena mora da je bila strahovita kao što je bila i kletva koju je bacio. Kletva je ostavila strašan utisak na sve one koji su bili prisutni izvršenju kazne i oni nisu bili u stanju da je sačuvaju kao tajnu. Ona se uskoro raširila u narodu koji je nije zaboravio i koji se ovih reči kralja Dečanskog setio onda kada je 1389. godine knez Lazar poginuo na Kosovu.

U sledećih nekoliko meseci se pokazalo da Dušanov dolazak na vlast nije ostvario očekivanja velikog dela njegovih pristalica iz Zete koji su ga do toga momenta podržavali. Već u aprilu 1332. godine pod vođstvom Dmitrije Sume i vojvode Bogoja došlo je do otvorene pobune. Nešto diplomatijom, a nešto i silom uspeo je kralj Dušan da pobunjenike umiri. U ovim nemirima vojvoda Vojin i njegov sin su u potpunosti podržavali kralja Dušana.

Nakon ovoga vlast kralja Dušana je bila relativno sigurna pa je izvršeno i nagrađivanje onih koji su mu do tada pomagali. Među najvernijim pristalicama bila je i porodica vojvode Vojina. Mi danas ne znamo kakvu je nagradu dobio vojvoda Vojin, ali ona se mogla sastojati jedino u dodeljivanju na uživanje nekih teritorijalnih oblasti. Sigurno ne velikih jer bi istorijski izvori sačuvali pomen o tome. Nikakvih titula nije bilo i Vojin je ostao na nazivu vojvode koji je dobio još od pokojnog kralja Dečanskog. Pravi dobitnik je bio Miloš Vojnović jer ga je kralj Dušan zadržao pored sebe na dvoru dajući mu titulu stavioca. Ovu titulu dobijali su oni mladi plemići koji su tek započinjali svoju karijeru na dvoru. Sama titula nije u hijerarhiji dvorskih zvanja značilo mnogo, ali u svojoj suštini je bila mnogo važnija nego što to možda može da na prvi pogled izgleda. Ona nije bila vezana za obavljanje samo dvorskih obreda (recimo oko vladarske trpeze što je obavljao stolnik) već više za političke poslove. Stavilac je imao svoju ulogu pri političkim pregovorima, posredništvu u poslovima između domaće vlastele, sklapanju ugovora, itd. Dakle, bio je prisutan pri svim iole značajnijim događajima vezanim za državu.

Sada je Miloš imao sasvim jasan pregled svega onog što se dešavalo u Srbiji, a osim tog bio je i na dvoru gde je često viđao kralja koji mu je poveravao razne poslove. Na taj način stvarao je sebi realnu mogućnost da ga kralj stalno ima pred očima i da ako ga zapazi nagradi sa nekim mnogo većim i unosnijim dvorskim zvanjem. Da je ostao u Gackom pored oca i braće situacija bi bila sasvim drugačija. Kralj bi ga pored onih silnih laskavaca i ulizica koji se motaju oko dvora sigurno zaboravio i on bi ostatak života proveo kao seoski plemić pomalo čarkajući sa susedima i odlazeći u neke od ratnih pohoda. Ta čamotinja zamenjena je veselim dvorskim životom koji je osim mnoštva zadovoljstva pružao i mogućnosti za brzo napredovanje. Ne treba zaboraviti da je Miloš bio mlad i da mu je dvor gde su se sretale mnogobrojne interesantne ličnosti, mlade plemkinje bio daleko bliži nego usamljeni život u Gackom.

Uzimajući sve to u obzir Miloš je mogao da bude zadovoljan sa svojim uspehom. Najviše time što je uspeo da uđe u krug onih koji su bili oko kralja i da samim dobije uvid u sve državne, ali i dvorske poslove. Moguće da su mu ovi dvorski poslovi bili mnogo interesantniji jer znati njih značilo je znati sve dvorske spletke koje su itekako odlučivale o tome kako će ko napredovati. U tim dvorskim spletkama po svemu sudeći ni Miloš nije bio baš naivan i u njima se dosta dobro snalazio. Pomoću njih dobijali su se oni državni poslovi koji su mogli omogućiti napredovanje. Tako je Miloš uspeo da za sebe izbori veoma značajno mesto u delegaciji koju je kralj Dušan poslao na pregovore sa Dubrovnikom.

Već duži niz godina odnosi između Srbije i Dubrovnika su nepotrebno zatezali oko pitanja poluostrva Pelješca i grada Stona. Za Dubrovnik je ovo poluostrvo imalo strateški značaj, a Srbiji nije mnogo značilo. Kako je Dubrovnik pri Dušanovom krunisanju bio među prvima koji ga je podržao, a pri pobuni u Zeti pružio mu veliku pomoć to je Dušan u znak zahvalnosti odlučio da im proda ovo poluostrvo. Situacija se malo komplikovala oko toga što je i Bosna polagala pravo na Pelješac i Ston, ali to je bilo "golo pravo" jer je Srbija faktički držala sporne teritorije. Pazeći da ni sa jednom od strana ne dođu u sukob Dubrovčani su našli jedno izuzetno rešenje time što su i od Bosne i od Srbije otkupili Ston i Pelješac. Time su jednu stvar platili dva puta, ali trgovina se isplatila.

Cela ova trgovina nije prošla bez onih radnji koji čine diplomatiju koliko interesantnom toliko i unosnim poslom. Ne znajući kako da ubede kralja Dušana da im proda Ston, Dubrovčani su se obratili Kotoraninu Nikola Bući koji je imao nesumnjiv uticaj na kralja Dušana. Buća je u to doba imao titulu protovestijara i zauzimao ugledno mesto na srpskom dvoru. Da bi upotrebio svoj uticaj na kralja, Buća je morao od Dubrovnika da bude i dobro stimulisan, a to se uvek činilo najefektnije pomoću zlata. Naravno, da se skala onih koji su pomogli Dubrovniku u ovoj trgovini nije mogla završiti samo na Bući već je išla i dalje. Kako je i Miloš Vojnović bio u delegaciji koja je pregovarala sa Dubrovnikom to ne treba sumnjati da je i on dobio svoj deo zvečeće nagrade od Dubrovnika. No, njegova uloga u odnosu na onu koju je odigrao Buća bila je ipak srazmerno manja tako da je Buća mogao da traži i da dobije od Dubrovnika i to da ga ovaj uvrsti među svoju vlastelu. Naravno da Miloš nije mogao ići toliko daleko, ali bio je mlad i mogao je očekivati da će i on jednom da bude u takvoj dobroj poziciji u kakvoj je sada Buća. Trebalo je samo čekati. Na kraju je trgovina sprovedena i Dubrovnik je od Srbije otkupio Ston (decembra 1332.). Uslovi za kralja Dušana su bili relativno dobri: dobio je kao cenu za ove teritorije ukupno 8000 perpera i stalni godišnji dohodak od 500 perpera. Ovaj godišnji dohodak od 500 perpera će kasnije da odigra značajnu ulogu za porodicu Vojnović u budućim godinama tako da će biti uzrokom mnogih nevolja koje će Dubrovnik da doživi od njih.

Miloš Vojnović pri samim pregovorima sa Dubrovnikom nije imao neku aktivniju ulogu tako da je mogao da se zabavlja time da posmatra šta se sve dešavalo. On nije imao političkog iskustva jer ne treba zaboraviti da je svoj život proveo u siromašnom Gackom, a onda uglavnom na bojnim poljima uz kralja Dušana. Tu je mogao da vidi malo od onog prefinjenog i doteranog što se sretalo na dvorovima. Njegov krug poznanika se završavao sa poznavanjem surovih i grubih ratnika i istih takvih običaja. Pri pregovorima sa Dubrovnikom imao je priliku da vidi njihovu bogatu vlastelu Pavla Martinuševića, Klimenta Gučetića i Nikolu Lukarevića. Tu na licu mesta mogao je da upoređuje ove svetski vaspitane i obrazovane ljude koji su došli iz sunčanog Dubrovnika i koji su obišli mnoge evropske dvorove u sličnim misijama sa svime onim što je imala Srbija.

Iako je odrastao u Gackom koje se nalazi u Dubrovačkom zaleđu i što je u svome detinjstvu viđao mnoštvo trgovačkih karavana koji su preko imanja vojvode Vojina dolazili i odlazili iz Dubrovnika, Miloš Vojnović sigurno da nije imao priliku da vidi predstavnike tako visokog dubrovačkog plemstva kao što su to ovi sa kojima je sada kontaktirao. Bilo je veoma teško upoređivati ove prefinjene i u fine materijale obučene Dubrovčane sa onim surovim i prašnjavim goničima koji su na magarcima prenosili svoj trgovački teret. Miloš je navikao da Dubrovčane zamišlja onakvim kakvim je video te trgovce dok su na magarcima prenosili svoju skupu robu. Oni se nisu mnogo razlikovali od ljudi u Gackom. Večito prašnjavi i u žurbi sa mnoštvom psovki i povika sa svojim karavanima ulazili bi u sela u Gackom i tu napajali vodom sebe i magarce koji su im prenosili teret. Oko njih su se okupljala radoznala deca i posmatrala ih kako na robove viču terajući ih da brže napoje magarce, a sami su se zabrinuto osvrtali plašeći se napada razbojnika. Skoro svi su bili naoružani, a veoma često su unajmljivali i profesionalne čuvare. Ovi Dubrovčani sa kojima je pregovarao nisu bili ni slični onima koje je viđao na malim seoskim trgovima.

Tek tu, u pregovorima sa Dubrovnikom, mogao je da se uveri da nije dovoljno znati vitlati buzdovanom ili mačem pa već samim time biti koristan svome kralju i državi. Nesumnjivo da je Srbija imala dovoljno bogatstva, ali nije imala dovoljno ljudi koji su u stanju da vode diplomatske pregovore takve vrste. Bilo je dovoljno ratnika, ali ne i diplomata. Baš zato su skoro svi iole značajniji diplomatski poslovi padali jedino na Kotoranina Buću. Srbija je trebala upravo takvih svestrano obrazovanih ljudi, ali je njih tada bilo veoma malo. Možda je i to bio razlog zašto je Miloš tada bio tu prisutan učeći se diplomatskim veštinama. Bio je mlad, kralj Dušan je u njega imao poverenja, imao je zavidno poreklo i porodica mu je bila relativno bogata, a po svemu sudeći imao je dovoljno inteligencije da može da učestvuje u političkim pregovorima. Postojali su svi preduslovi da pregovori sa Dubrovnikom budu samo početak jedne blistave karijere, ali sudbina je htela drugačije. Nije prošlo mnogo od pregovora sa Dubrovnikom, a smrt je pokosila Miloša Vojnovića. Upravo ti pregovori su bili i poslednji put da se on spominje u istorijskim izvorima. Umro je veoma mlad tako da se nije stigao oženiti i imati poroda.

Smrt Miloševa je bila veliki gubitak za porodicu Vojnovića koja je tih prvih godina vladavine kralja Dušana počela naglo da jača. To što su Vojnovići izgubili svoga predstavnika na srpskom dvoru i te kako je moglo da se oseti u kasnijim događajima. To je bilo vreme kada je jača vlastela "gutala" onu slabiju stavljajući je pod svoju vlast. Čini se da su Vojnovići uspeli da izbegnu ovu sudbinu i to najviše zahvaljujući smotrenom vođenju politike od strane vojvode Vojina. S druge strane ne treba uopšte sumnjati u to da vojvoda Vojin nije do kraja iskoristio svoju snagu da slabiju vlastelu u okolini Gackog stavi pod svoju kontrolu. On po svemu sudeći nije napuštao Gacko i boravio je uglavnom na svojim posedima štiteći ih od napada sa strane, ali i stavljajući pod kontrolu sitniju vlastelu. To nije bio nimalo lak zadatak, ali imao je pomoć dvojice svojih mlađih sinova: Altomana i Vojislava. Ova dvojica nisu bila mnogo mlađa od Miloša, međutim vojvoda Vojin ih je držao pored sebe ne želeći da ih, kao Miloša, pošalje na dvor kralja Dušana. Da tako nešto učini verovatno je imao mogućnosti, ali smatrao je nepotrebnim za interese porodice. Bila je to vrlo mudra porodična politika.

U Gackom, kao sedištu starih imanja i onih koje je verovatno od kralja Dušana dobio kao nagradu za dotadašnje usluge, vojvoda Vojin je sa svoja dva sina upravljao čvrstom rukom. Istovremeno na dvoru kralja Dušana imao je najstarijeg sina Miloša koji je imao dovoljno uticaja da ih i tamo zaštiti od mogućih spletki njihovih neprijatelja. U Gackom je glavna sila za zaštitu interesa porodice Vojnović bila oružana sila i mač koji su u ruci držali vojvoda Vojin i sinovi mu Altoman i Vojislav, dok je na dvoru kralja Dušana glavno sredstvo bila spletka kojom se koristio Miloš Vojnović. Ko bi se od sitnije vlastele koje su Vojnovići na silu stavljali pod kontrolu uopšte mogao žaliti na vojvodu Vojina pred kraljem Dušanom? Ako bi se konačno neko i usudio, tu je bio stavilac Miloš koji se uvek mogao pred kraljem pozvati na velike zasluge svoje porodice i time sasvim obesnažiti žalbe onih kojima su Vojnovići učinili nešto nažao.

4. Srbija kao carevina

Nije čudno ako je nagla Miloševa smrt mogla da zabrine vojvodu Vojina. Nestankom Miloša nestao je i sav onaj neposredni uticaj koji je ova porodica imala na kraljevskom dvoru. To je moglo da bude veoma opasno jer su Vojnovići, sudeći po kasnijim postupcima koje su imali knez Vojislav i župan Nikola, bili po prirodi veoma osioni i nasilni. Njihovi nastupi su bili uglavnom grubi, a veoma često na ivici onoga što je vladar mogao tolerisati na ime starih zasluga. Ova porodica je cenila jedino čvrstu ruku, a govor oružja je bilo jedino ono što su oni razumeli. Nema nikakve sumnje da je upravo takav bio i vojvoda Vojin, konačno čitav njegov uspon je vezan za njegove ratne zasluge. Sa mnoštvom neprijatelja koje stvorio, a uz smrt sina Miloša i nestanak one zaštite koju je preko njega imao na dvoru, vojvoda je zaista imao razloga da se zabrine.

Međutim, nekim načinom pokazao se dovoljno snažnim da izdrži sve pritiske i da u narednim godinama očuva svoju poziciju. Ostavši bez najstarijeg sina on se oslonio na preostalu dvojicu sinova - Altomana i Vojislava. Nema sumnje da su oni i do toga momenta uz oca učestvovali u okršajima koje je ovaj imao sa okolnom vlastelom, ali tu se njihova uloga iscrpljivala. Vojvoda više nije slao svoje sinove kod kralja na dvor tako da je njihovo delovanje ostalo vezano za oblast kojom su oni upravljali. To upućuje da je vojvodina oblast postala dovoljno velika i da on nije više bio u stanju da obavi sve one poslove koji su potrebni da bi se njome upravljalo pa su i sinovi morali da mu u tome pomažu. No, još uvek su tesnim vezama sa kraljem Dušanom tako da je Vojislav Vojnović tokom 1333. godine putovao u Dubrovnik obavljajući neku misiju vezanu za svetodmitarski dohodak u koju ga je kralj poslao. To verovatno da nije bio posebno bitan zadatak, a to što je Vojislav bio odabran za njega bila je više posledica toga što je Gacko bilo u zaleđu Dubrovnika i što su Vojnovići grad dobro poznavali, negoli što je kralj Dušan imao u vidu neke posebne osobine koje je Vojislav imao i koje su ga činile podobnim za taj posao. S druge strane, vojvodi Vojinu se moglo učiniti da je to idealna prilika da pokuša da svoga sina Vojislava proturi na kraljev dvor i da preko njega ponovo povrati onaj uticaj koji je ova porodica imala na dvoru u vreme dok je Miloš bio živ. Čini se da je uspeh bio tek polovičan i da Vojislav na kralja Dušana nije uspeo da ostvari toliko povoljan utisak da bi bio pozvan na dvor. Barem ne u tom momentu.

Mnogo veće nade vojvodi Vojinu je davao sin Altoman. Prvo pominjanje Altomana u istorijskim izvorima jeste iz 1335. godine. Tu se on spominje bez bilo kakve titule, samo kao "Altoman, sin Vojinov". Verovatno da je bio suviše mlad da bi u to doba već imao takve zasluge koje bi mu od kralja Dušana donele neku od titula. Moguće da ni on sam nije bio zainteresovan da do titula dođe i da je pretpostavljao život u svojoj oblasti onom koji je vladao na dvoru.

Iako se nije često pojavljivao na kraljevom dvoru, vojvoda Vojin, a sa njime i sinovi Altoman i Vojislav nisu mogli da izbegnu učešće u ratovima koje je u prvih nekoliko godina svoje vladavine kralj Dušan vodio. Prvi od takvih je bio napad koji je kralj Dušan izveo na Vizantiju uz pomoć grčkog prebega Sirgijana (1334.). Da li su Vojnovići bili u okviru onih odreda koji su zauzeli Kostur, Ohrid i Strumicu teško je reći, ali u opsadi Soluna, koju je lično vodio kralj Dušan bili su sigurno. Pod Solunom nije bilo mnogo vojnih dejstava jer su Vizantinci uspeli da na prevaru likvidiraju Sirgijana i time kralja Dušana liše saveznika. Iz toga razloga i opsada Soluna je morala biti prekinuta. Prilikom svih ovih ratnih dejstava mogao se vojvoda Vojin uveriti da njegova početna podrška kralju Dušanu u njegovim borbama sa ocem - kraljem Dečanskim nije bila uzaludna. Novi kralj je već definisao svoj program - proširenje Srbije ka jugu i to isključivo na račun vizantijskih teritorija. To je odgovaralo Vojnovićima jer su se oni nalazili u blizini granica sa Vizantijom i nije im predstavljalo neku posebnu teškoću da se redovno uključuju u takve pohode. Osim toga bile su to veoma bogate oblasti u kojima se moglo dosta toga opljačkati. Vojnovići se nisu mogli nadati tome da neke od osvojenih teritorija pripoje onima koje imaju, ali to su mogli da kompenzuju bogatim plenom koje su zaticali u osvojenim gradovima.

Severna strana Srbije gde je bila granica sa Ugarskom i širenje u tom pravcu nije mnogo interesovalo Vojnoviće (bili su daleko), ali ni kralja Dušana. Stoga nije čudo što se kralj Dušan u vreme napada ugarskog kralja Karla Roberta na Srbiju (1334. godine) ograničio samo na to da taj napad odbije. To što je ugarska vojska bila strašno razbijena i povukla se u neredu nije mu mnogo značilo i on nije pokušao da tu prednost iskoristi i da zauzme deo ugarskih teritorija (osim jednog beznačajno malog dela Mačve).

U proganjanju ugarske vojske preko Dunava učestvovali su i Vojnovići sa svojim odredima. U tom sukobu oni o ugarima nisu mogli da steknu bog zna kako dobru sliku jer su ovi bezglavo bežali i u tom haosu mnogi su se podavili u Dunavu. Mnogo godina kasnije na tim istim terenima Vojislav (ovaj put kao knez) imaće novi ratni sudar sa ugarima, ali sada sa sasvim drugim rezultatom.

Sledećih nekoliko godina (1335-1340.) biće godine relativnog mira kada se vlast kralja Dušana tek učvršćivala. Vojnovići su se uglavnom bavili na svojim teritorijama i tek sporadično su učestvovali u nekim pljačkaškim upadima u Vizantiju. Onaj ratnički žar koji je kralj Dušan u početku pokazivao kao da je nakon susreta sa vizantijskim carem Andronikom III u Radovištu (1336.) splasnuo. Čini se da je vizantijski car na Dušana ostavio veoma snažan utisak i da se on malo ohladio od svojih agresivnih planova na teritorije koje je držala Vizantija. Shodno tome i broj srpskih odreda koji su se zaletali u Vizantiju jako se smanjio tako da je u tim upadima učestvovala samo pogranična vlastela. Kako su Vojnovići bili nešto dalje od vizantijske granice i njihovi posedi nisu bili među onima koji bi se mogli nazvati graničnim to je i njihovo učešće u provalama u Vizantiju bilo tek sporadično, ako ga je uopšte i bilo.

Tokom 1340. dolazi do velike pobune vojvode Hrelje koji je vladao Makedonijom i njegovo otcepljivanje Vizantiji. Ova pobuna je izazvala veoma težak utisak u Srbiji tim više što je kralj Dušan upao u neku letargiju koja je bila izazvana verovatno nekom bolešću. Hreljino odmetništvo je izazvalo izvesne pokrete među srpskom vlastelom tako da se i sam kralj Dušan jedno vreme osećao nesigurnim. Koliko je to kod njega uzelo maha vidi se iz toga što je tokom juna 1340. godine u pregovorima sa Venecijom između ostalog uspeo da za sebe i svoju porodicu obezbedi sklonište u slučaju pobune u Srbiji. Za celo to vreme Vojnovići su verovatno boravili u Gackom baveći se svojim poslovima pa je njihovo učešće u ovim događajima minimalno i pitanje je koliko su oni u njih uopšte bili upućeni.

Stiče se utisak da su se oni od smrti Miloševe veoma udaljili iz najbliže okoline kralja Dušana tako da su, iako su i dalje spadali među njegovu jaču vlastelu, postepeno istisnuti i nisu više spadali među njegove najbliže saradnike. Doduše, to je bio jedan proces koji će tek kasnije da uhvati maha i koji neće uticati samo na položaj Vojnovića već i na ostalu rašku vlastelu. Kralj Dušan se počeo okruživati novim ljudima koji su svoj položaj dugovali isključivo njemu - kralju. Taj proces stvaranja nove snažne i bogate vlastele biće vezan za osvajanja velikih kompleksa teritorija u Vizantiji, a kako do 1341. godine kralj Dušan nema većih osvajačkih uspeha, to je on još uvek tek u začetku. Stara vlastela, među koje spadaju i Vojnovići, nije bila spremna da u tolikoj meri prati kralja Dušana u njegovim osvajačkim poduhvatima kao što je to bila spremna novostvorena vlastela. Oni su možda bili suviše oprezni plašeći se da izgube ono što su imali, a tu neodlučnost su kasnije požalili jer je kralj Dušan (kasnije car) bio veoma darežljive ruke prema novostvorenoj vlasteli deleći im kao nagradu ogromne komplekse novoosvojenih teritorija u Vizantiji i zvučne dvorske titule.

Pravi uspon kralja Dušana, onaj koji će ga odvesti u legendu, počinje nakon smrti vizantijskog cara Andronika III (1341. godine). Do tog momenta kralj Dušan kao da je bio fasciniran ovim carem tako da od njihovog susreta u Radovištu od strane Srbije nije bilo nikakvih pokušaja osvajanja vizantijskih teritorija. Odmah nakon smrti cara Andronika III u Vizantiji su počele borbe oko prestola. U ovim borbama do izražaja je naglo došao Jovan Kantakuzen koji se trudio da postane regent namesto Jovana V, sina pokojnog cara Andronika III. Kada u tome nije uspeo morao je da beži iz Carigrada, a regenstvo dobije patrijarh Jovan. Toga momenta je započeo u Vizantiji građanski rat, ali veoma loše za Kantakuzena jer tokom 1342. godine on mora da beži iz Vizantije.

Tada ga je put naneo u Srbiju kod kralja Dušana kome je ponudio saradnju. Njihov susret se dogodio u Prištini tokom jula 1342. godine i tu je sklopljeno savezništvo. U to vreme kralj Dušan je oko sebe već imao određeni krug vlastele sa kojom je najtesnije sarađivao, a najistaknutije mesto su imali njegov polubrat Simeon, rođeni brat kraljice Jelene - Jovan Asen, a od novostvorene vlastele svakako braća Jovan i Bogdan Oliver koji su na neki način bili inicijatori susreta kralja Dušana i Jovana Kantakuzena. Bili su tu i predstavnici porodice Vlatković, Dejanović, i drugi. Sve su to bili ljudi i porodice koje je uzdigao kralj Dušan i nikako nisu spadali među staru srpsku vlastelu. Samim pregovorima sa Kantakuzenom su prisustvovala 24 najmoćnija srpska velikaša i među njima sigurno nije bilo Vojnovića. Oni su spadali među uglednu vlastelu, ali ni kom slučaju ne toliko da bi bili jedni od onih koji su prisustvovali ovom sastanku. O svim ovim događajima oni su mogli da čuju jedino iz priča.

Kada je između kralja Dušana i Jovana Kantakuzena sklopljeno savezništvo u jesen 1342. godine započele su i zajedničke vojne akcije. One su išle u dva pravca. Vojnu grupaciju koja je napadala na Albaniju vodio je kralj Dušan. Istovremeno, Kantakuzen je sa vojskom kojom su komandovali Jovan Oliver i vojvoda Vratko napadao na Ser. Dok je tokom jeseni 1342. godine i proleća 1343. Kantakuzen bezuspešno lomio zube i svađao se sa srpskim vojvodama pod tvrdim Serom, kralj Dušan je imao veoma uspešan pohod po Albaniji zauzevši velike komplekse teritorija. Sve to Kantakuzen je gledao prekim okom, a uskoro je dočuo da dolaze i tajna poslanstva iz Vizantije kod kralja Dušana nudeći mu velike nagrade ne bi li im ga predao. To je kod njega izazvalo najpre podozrenje, a onda i strah. Sve to je bilo dovoljno da savezništvo pukne i da od sredine leta 1343. godine kralj Dušan i Jovan Kantakuzen postanu neprijatelji.

U svim ovim ratnim dejstvima svakako da su učestvovali i Vojnovići i to u onim odredima koje je predvodio lično kralj Dušan. Postoji mogućnost da u ratnim dejstvima najmlađi Vojnović, Vojislav nije učestvovao jer je u leto 1343. godine, dakle baš u vreme dok je kralj Dušan napadao na Albaniju, on boravio u Dubrovniku. Kakav je to bio posao ne zna se, ali je bio takve prirode da je zahtevao od Vojislava da provede neko vreme u gradu. Da je Vojislav uživao izvestan ugled u Dubrovniku vidi se iz toga što je mu je grad plaćao hranu. Tako je Malo veće donelo odluku da se Vojislavu dokle god bude boravio u gradu daje hrane u vrednosti dva perpera.

Najverovatnije da su u to vreme i Altoman i Vojislav imali svoje zasebne oblasti. Altoman je držao neke teritorije u zaleđu Dubrovnika, a za Vojislava se ne zna gde je bila njegova oblast, ali se zna da joj je pripadalo mesto Svinjarevo. Vojislav se kao gospodar zasebne oblasti spominje prvi put 14. januara 1345. godine pa se može pretpostaviti da ju je stekao nešto ranije, moguće baš 1343. godine, odnosno nekako u vreme dok je boravio u Dubrovniku. Za pretpostaviti je da Vojislavljeva oblast nije bila ni velika, a ni bogata i da je njena snaga bila tek simbolična. Najveći deo porodične baštine držao je još uvek otac - vojvoda Vojin, dok je stariji sin Altoman držao neke slabije teritorije, ali još uvek mnogo bolje od onih koje je imao Vojislav.

Altomanovo sedište je izgleda bilo negde u zaleđu Dubrovnika tako da su preko njegovih teritorija prolazili karavani dubrovačkih trgovaca. Stoga su i njegovi odnosi sa gradom bili česti, a izgleda i veoma srdačni. Teritorija kojom su se karavani dubrovačkih trgovaca kretali bila je nesigurna jer je bogati tovar uvek privlačio razbojnike. Svaka zaštita koju su pružali gospodari oblasti kojom su se kretali karavani bila je trgovcima od životnog značaja, a kako je Altoman pružao ovu podršku to su mu uvek praktični Dubrovčani bili zahvalni. Naravno da Altoman tu zaštitu nije davao zbog toga što je smatrao da je to potrebno ili iz nekih nesebičnih interesa, već isključivo zbog toga što je na takvoj zaštiti mogao da zaradi. Da bi nesmetano prošli kroz njegovu oblast trgovci su plaćali određenu sumu novca ili su taj namet davali kroz robu. Iako su zaštitu kupovali trgovci su bili zahvalni jer nije bila retkost da moćna vlastela i pored dobijanja "zaštitarine" napadne na karavane i opljačka ih. Altoman se po svemu sudeći držao zadate reči i to će mu Dubrovčani kasnije vratiti.

Poslovi porodice Vojnović su išli očigledno veoma dobro jer su oba sina još za živa oca imala svoje zasebne oblasti. Taj uspon porodice Vojnović moguće da je povezan sa ovim ratnim aktivnostima koje je imao kralj Dušan tokom 1341-1343. godine. Možda je baš tada Altoman dobio titulu velikog župana. Iako se u pisanim dokumentima koji su sačuvani Altoman po prvi put spominje kao veliki župan 1437. godine, ona je nesumnjivo njemu pripala nekoliko godina ranije. To svakako znači da ga je kralj Dušan ne samo poznavao (što je samo po sebi dovoljan uspeh) već i veoma cenio. Da je to tako svedoči i to što je porodici Vojnović (možda baš i Altomanu) prepustio stonski dohodak koji je Dubrovnik plaćao kralju. To nije bila baš mala svota novca i kralj se nje ne bi odrekao tako lako pa se može pretpostaviti da je taj dohodak verovatno bio nagrada za zasluge u proteklih par godina. Moguće da je Vojislav za vreme svoga boravka u Dubrovniku (1343.) obaveštavao grad da naplata stonskog dohotka prelazi na njegovu porodicu.

Nakon raskida sa Kantakuzenom kralj Dušan je ujedinio svoje odrede i počeo sa sjajnim nizom osvajanja po Albaniji (Valona, Berat, Kanina) i Makedoniji (Kostur, Drama, Filipi, Hrizopolj). Solun se održao, ali je njegova okolina bila temeljno opljačkana. Ono što je tada ostavila veliki utisak na sve savremenike jeste srpsko osvajanje Sera (25. septembra 1345. godine). Sada je cela jugoistočna Makedonija bila u rukama kralja Dušana, a tu je spadalo i poluostrvo Halkidika gde je bio manastir Hilandar. Krajem te godine (1345.) Dušan se u Seru proglasio carem. Samo krunisanje je obavljeno u Skoplju 16. aprila 1346. godine. Ovom svečanom i sjajnom činu bez ikakve sumnje prisustvovali su i vojvoda Vojin, veliki župan Altoman i Vojislav. Tada su imali priliku da vide i desetogodišnjeg prestolonaslednika Uroša koji je krunisan za kralja.

Samo uzdizanje Srbije na rang carstva donelo je mnoge promene. Srpska pravoslavna crkva je dignuta na rang patrijaršije, a ono što je staroj raškoj vlasteli naročito palo u oči jesu spoljne promene koje su se dogodile na vladarskom dvoru. Odmah nakon krunisanja car Dušan je preuzeo neke od vizantijskih dvorskih titula pa ih je podelio svojim najznačajnijim velikašima, uglavnom svojim rođacima i rođacima svoje žene, carice Jelene. Tako su titule despota dobili Simeon (carev polubrat), Jovan Asen (caričin brat), Jovan Oliver (?) i Ivaniš (?), dok su titule sevastokratora poneli Dejan (muž careve sestre Jevdokije), Branko Mladenović, a titule sevastokratora Grgur Golubić, Preljub, Vojihna. Te ličnosti su se počele nazivati gospoda srpska.

Stara raška vlastela je ostala izvan dometa ovih titula, ali i izvan deljenja ogromnih novoosvojenih teritorija. Nova vlastela je dobila na uživanje mnogobrojne dvorce, letnjikovce, kupatila i druga bogatstva i luksuz koji su osvojeni u Vizantiji što je u mnogo čemu uticalo na njihov kasniji život. Za to vreme stara raška vlastela se nije mnogo ponela za tim "novotarijama" i u svojoj suštini ostala konzervativna držeći se još uvek tradicija. Takva je situacija bila i sa Vojnovićima. Nema sumnje da su oni uspeli da dobro iskoriste sve ove ratove i da su doneli mnogo tovara napljačkanog blaga u Gacko. Međutim, sam njihov život teško da je pretrpeo neke veće izmene. Stoga su i njihovi dvorci pretrpeli malo izmena i nisu imali ni približno onoliko sjaja koliko su imalo dvorci despota Jovana Olivera ili sevastokratora Dejana. Život je i dalje bio isto onoliko surov kao i prije tako da Dušanovo krunisanje za cara nije imalo posebnog odjeka u tim krajevima. Veliko je pitanje da li su oni i shvatali pravi značaj toga što je Dušan poneo carsku krunu.

Ne treba zaboraviti da stara raška vlastela nije baš radim okom gledala to što je Dušan pružio ruku ka carskoj kruni i to što je uzdigao Srpsku pravoslavnu crkvu na rang patrijaršije. Stara raška gospoda bila je još uvek opterećena tradicijom i smatrala je svetogrđem to što se stara kraljevska kruna koju je u Srbiju doneo još Stefan Prvovenčani (1217.) menja carskom. Još su veće osude bile to što je Srpska pravoslavna crkva uzdignuta na rang patrijaršije čime je arhiepiskopski rang ustanovljen još od Svetog Save postao prošlost. Njima nikako nije bilo jasno da su sada Srpska pravoslavna crkva i njen poglavar postali jednakim Carigradskoj crkvi i njenom poglavaru, a car Dušan u mnogim stvarima iznad vizantijskog cara.

To što je car Dušan od vizantijskog dvora preuzeo dvorske titule i sve one običaje koji su vladali na carskom dvoru, kod njih je izazivala veliko nezadovoljstvo. Ostavši konzervativni sa snažnim patrijarhalnim običajima oni nikako nisu mogli da shvate da carski dvor zahteva i drugi način ponašanja od onoga koji je nekada vladao na kraljevskom dvoru. Za njih je bio i ostao stran novi dvorski ceremonijal i konačno luksuz koji su mogli da vide dolazeći kod cara. Njima je svakako čudno delovalo kada bi se neko od tek uzdiglih velikaša poput despota Jovana Olivera pojavio obučen u odelo svo iskićeno biserjem i zlatom, sa pojasom od obojene kože ili svile ukrašenim zlatnim pločicama (takvi pojasevi su znali biti teški i po nekoliko kilograma). Žene su se kitile još i više stavljajući ogromne naušnice (oboci) od zlata ili bisera, a na glavama su nosile dijademe ili krune izrađene od srebra. U modi je bilo prstenje i krstovi oko vrata, koje su podjednako nosile i muškarci i žene. Za stolom je jelo služeno u činijama, čašama, kondirima, slanicima, kašikama, viljuškama, posudama za pranje ruku, a sve izrađenim od srebra ili zlata.

Na takvom dvoru patrijarhalna i u svojoj suštini veoma skromna raška vlastela se nikako nije mogla osećati prijatno. Nezadovoljstvo je izazivala i carica Jelena, gorda bugarka, koja se mešala u državne poslove i čija je reč imala veliku težinu. Svesna svoga visokoga položaja, ona je ravnopravno sa 24 najveće srpske velmože učestvovala u pregovaranju sa Jovanom Kantakuzenom (u Prištini 1342. godine) i stiče se utisak, vodila tamo glavnu reč. Osim toga izazvala je veliko zgražanje u Srbiji time što je sa carem Dušanom tokom zime 1347-1348. godine boravila na Svetoj Gori iako je postojala zabrana da na to sveto tle stupi ženska noga. Ona se na to nije obazirala i monasi na Svetoj Gori morali su da istrpe to svetogrđe. Niko nije smeo da se suprotstavi njenoj volji, a ponajmanje od svih izgleda njen muž - car Dušan. Kao žive vatre nje se plašio carev polubrat Simeon (Siniša) i pred caričinim gnevom nije ga mogla zaštiti ni visoka titula despota. Ako je od nje zazirao carev polubrat, može se misliti kako su je se tek plašila ostala niža vlastela. Raška vlastela navikla da vidi ženu kako se bavi decom i ostalim kućnim poslovima nikako nije mogla da smisli da jedna žena, pogotovo strankinja, pa makar bila i carica, dobije ovakav veliki udeo u državnim poslovima. Još je u sećanju starijih bila scena kada je kralj Uroš I "Veliki" vizantijskim poslanicima pokazao svoju snaju, ugarsku princezu Katalinu (žena Dragutina - kasnijeg srpskog kralja) kako prede vunu. Tada je žena znala svoje mesto dok se sada sve izmenilo.

Osim toga car Dušan se sve više oslanjao na profesionalnu vojsku sastavljenu od stranih plaćenika. Time je vojska sastavljena od domaćeg plemstva počela postepeno gubiti onaj značaj koji je imala ranije. To je istovremeno značilo i da vladar nije zavistan od vojne sile koju je sačinjavalo domaće plemstvo već da je raspolagao samostalnom silom. Uz cara se stalno nalazio vođa najamnika vitez Palman. Pomalo tajanstven, ovaj vitez lutalica je došao negde iz istočnih Alpa i zadržao se na dvoru carevom vodeći mu najamničke trupe, većinom nemce. Kako mu su svidelo u Srbiji to je za sobom doveo i svoga brata Kijaranea i sinovca Đorđa.

Bili su svi dobro naoružani, a kralj Dušan im je nabavljao u nekoliko navrata najbolju postojeću bojnu opremu. Iz Venecije su kupljeni 1342. godine oklopi za 100 konjanika i 500 pancira, 1349. godine 400 štitova, 100 oklopa, 100 pari narukvica pletenih od žice. Mnogo siromašnija, raška vlastela se morala zadovoljiti onom opremom koju je izrađivala na sopstvenom imanju kod domaćih kovača. Kovači koji su izrađivali mačeve bili su i te kako poznati i cenjeni. Među njima svakako najviše kovač Bogdan iz sela Čabić, Bratić iz Bara, u Kotoru kovač Novak, itd. Međutim, za kvalitetniju opremu nije bilo domaćih majstora (baliste, oklope, samostrele), stoga se ona morala kupovati sa strane. Nije bilo mnogo onih koji su to mogli da novčano izdrže. Zato nije čudno što je u odnosu na najamnike pod kvalitetnim oklopom i jakim oružjem raška vlastela bila u inferiornom položaju. To je moglo samo da dodatno raspali netrpeljivost.

Tako su prve godine carevanja donele dosta nezadovoljstva među starom vlastelom, upravo onom koja je zaslužna za sve ono što se postiglo. To je pomalo i ironija da upravo oni koji su najviše zaslužni za stvaranje carevine od nje imaju najmanje i da se njima upravo njihova tvorevina najmanje sviđa. Gledajući sve to u retrospektivi, može se zaključiti da je od toga momenta započeo onaj proces koji će ubrzati raspad Srpskog carstva. Stvorene su dve vrste vlastele, stare raške i nove koja je vezana za novoosvojene teritorije, koje se nisu međusobno trpele. U prvom momentu snažna ličnost cara Dušana je uspela da ove tenzije održava da ne buknu, ali to nije moglo tako ostati dugo.

5. Veliki župan Altoman

Dok su ratne aktivnosti mirovale i dok je car Dušan sa caricom Jelenom i sinom Urošem boravio u Svetoj Gori (kraj 1347. i početak 1348.), umro je vojvoda Vojin. Nesumnjivo da je uspon porodice Vojnović u potpunosti vezan za njegovo ime i da sve ono što je ova porodica postigla i što će kasnije postići, jeste isključivo njegova zasluga. Umeo je da svojim ratnim zaslugama privuče pažnju kralja Dečanskog i da postigne početni zamah, a onda da vremenom uvidi da je njegova budućnost uz onu politiku koju vodi car Dušan. Vrlo smotreno poslao je najstarijeg sina Miloša na vladaočev dvor i tamo preko njega imao izvestan uticaj, dovoljan za daljnji uspon. Umeo je da prevlada onu krizu koja je nastala kada mu je sin Miloš umro, ali i da u potpunosti iskoristi one osobine koje su pokazivala njegova dva mlađa sina - Altoman i Vojislav. U svakom slučaju, mogao je umreti zadovoljan onim što je postigao. Od neznatnog seoskog vlastelina postao je vojvoda koji je upravljao značajnim delom teritorije u zaleđu Dubrovnika. Stariji sin Altoman je imao titulu velikog župana i vlastitu oblast, a mlađi sin Vojislav nije imao titulu, ali je takođe imao svoju oblast.

Nakon vojvodine smrti one oblasti koje je on držao preuzeo je njegov stariji sin - veliki župan Altoman. Vojislavu ovako nešto sigurno nije bilo pravo, ali to je bilo pravo starijeg brata koji je sigurno bio od njega i vojno jači tako da mu nije mogao protivrečiti. Moguće da je tada Vojislav uvideo da sa svojom malom oblasti ne može postići mnogo i da mu je ona nedovoljna za bolju budućnost. Od brata Altomana se nije mogao nadati bilo kakvoj pomoći, tim više što se radilo o porodici u kojoj je sebičnjakluk i vlastiti interes bio jedini cilj. Sudeći po kasnijim događajima izgleda da se braća, Altoman i Vojislav i nisu mnogo slagali te da su njihovi odnosi bili na ivici mržnje. U svakom slučaju, nakon smrti oca, Vojislav je počeo da razmišlja šta mu je činiti dalje. Na svojoj baštini nije mogao ostati i jedini mogući način da postigne bilo kakav uspeh je bio u tome da se obrati caru Dušanu. To je i učinio, no o tome kasnije.

Odmah nakon smrti oca, veliki župan Altoman, pošto je preuzeo kontrolu nad svim poslovima i imanjima porodice, odlučio je da se oženi. Za mladu je odabrao Ratoslavu, ćerku vojvode Mladena, rodonačelnika čuvene porodice Branković. Osim Ratoslave imao je vojvoda Mladen i sina Branka (otac Vuka Brankovića) koji će nekoliko godina kasnije da ponese visoku titulu sevastokratora, što verovatno znači da je bio u nekim srodničkim odnosima sa carskom porodicom. Obe porodice, Vojnovići i Mladenovići, su bile u mnogo čemu slične. Iako njihov uspon datira iz vremena kralja Dečanskog, obe porodice ulaze među jaču srpsku vlastelu tek od vremena cara Dušana. No, oni još uvek nisu toliko jaki da bi se našli među 24 najjača vlastelina koji se nalaze u savetu cara Dušana. Oni to neće ni uspeti za života cara Dušana. No, nalaze se u usponu i osim oružjem oni i sa srodničkim vezama sebi pokušavaju prokrčiti put ka vrhu. Kako su slične snage, ali istoga interesa to je ovo njihovo orođavanje sasvim logično. U retrospektivi gledano, ova porodična veza izgleda nije donela mnogo ni jednoj od porodica i čini se da oni nisu mnogo sarađivali. Čak će u narednom periodu njihovi interesi da budu po mnogo čemu suprotstavljeni. To ne treba da čudi jer su Vojnovići bili neobuzdani i u mnogo čemu nasilnički dok su Brankovići bili oprezni i u svemu postepeni. U odnosu na Vojnoviće, mada siromašniji, Brankovići su bili prava gospoda. No, u onom momentu i za jedne i za druge ova novostvorena porodična veza izgledala je kao veoma dobra i isplatljiva.

Verovatno želeći da što više impresionira tasta - vojvodu Mladena, veliki župan Altoman je od Dubrovnika zamolio da mu pod najam ustupi nekoliko brodova. Zbog svih onih odnosa koji su postojali između grada i porodice Vojnović grad je, mada nerado, ustupio nekoliko brodova. U pismu kojim mu javljaju tu vest, Dubrovčani ne propuštaju da navedu da je po njihovim naredbama i statutima zabranjeno da se bilo kome brodovi daju u najam, ali zbog poštovanja prema njemu, županu Altomanu, odlučili su da te naredbe prekrše. Kako je postojala opasnost da gusari napadnu brodove i pokušaju opljačkati svatove sa bogatim poklonima to je Dubrovnik samo nekoliko dana kasnije odlučio da za zaštitu ovih brodova pošalje i jednu ratnu galiju. O tome opet obaveštavaju Altomana, ali mu napominju da najam galije (kao i najam brodova) mora on sam da plati.

Dubrovčani su ovim slatkorečivim pismima na prvi pogled dali utisak da oni veoma poštuju Altomana i njegovu porodicu, što uglavnom nije tačno. Oni su se porodice Vojnović plašili, jer su se plašili njihove neobuzdanosti i žustre ratničke krvi. Pokojni vojvoda Vojin se ne tako davno zaletao sa Branivojevićima sve do Dubrovačkih kapija i uništavao im voćnjake i vinograde. Sa Altomanom još nisu imali takvog iskustva pa su na sve načine pokušavali da ga odobrovolje i da ga održe u tom stanju. Teško da bi i to bio dovoljan razlog da mu unajme brodove i ratnu galiju da im se nije svojim pismom lično obratio car Dušan i zatražio od njih da učine onako kako Altoman traži. Cinični trgovci i vešti političari, Dubrovčani ne zaboravljaju da mu i to podvuku navodeći da to čine na prvom mestu zbog "poštovanja prema pismu gospodina cara", a tek onda iz "ljubavi prema samom Altomanu".

Da ima nezasitne apetite kao što je to imao vojvoda Vojin, a kasnije i ostali Vojnovići, Altoman je pokazao zatraživši da mu Dubrovčani, osim brodova i galije, na ime stonskog dohotka isplate unapred izvesnu sumu novca. Ovaj zahtev su Dubrovčani bez razmišljanja odbili smatrajući da Altoman sada već suviše traži. Ipak, da se pokaže kao pažljiv sused, grad ovlašćuje kneza i Malo veće da po svom izboru odluče šta će kao svadbeni poklon da pošalju Altomanu i Ratoslavi. Poznavajući sa kakvom su se škrtošću Dubrovčani odnosili prema novcu teško da je poklon koji su oni poslali mladencima bio neke veće vrednosti i da je značio bilo šta više od obične kurtoazije.

Dakle, u kasnu jesen 1347. godine (oktobar ili novembar) veliki župan Altoman se oženio sa Ratoslavom Mladenović. Već sledeće godine (1348.) rodio im se sin Nikola. Upravo te godine (1348.) započeo je car Dušan osvajanje Epira i Tesalije. Kako je početkom te godine umro Jovan Anđel, vizantijski namesnik Epira i Tesalije, to nije imao ko da organizuje vojni otpor srpskom osvajanju. Nešto pregovorima sa domaćom vlastelom, a manje silom car Dušan je veoma brzo ove oblasti stavio pod svoju kontrolu.

Budući da se od ranog proleća te godine srpska vojska u kojoj je bio i veliki župan Altoman, bavila zauzimanjem Epira i Tesalije (osvajanje završeno do 1. novembra 1348. godine) postoji mogućnost da župan Altoman nije bio prisutan rođenju sina Nikole. O ovome, za njega sigurno radosnom događaju, on je saznao preko glasnika ili tek kada se vratio iz ratnog pohoda.

Iz Epira i Tesalije, kao bogatih oblasti, Altoman je doneo mnoštvo plena, a sam pohod, mada je doneo veliko teritorijalno proširenje, bio je lakši nego ijedan prije njega. Malo je bilo sukoba, mnogo više pregovaranja, a najviše se vremena provelo po vojničkim logorima ili u odabiranju onoga što se može opljačkati. Onaj plen koji je mogao doneti na svojim tovarnim konjima bilo je sve što je raška vlastela mogla da dobije kao nagradu za ratni pohod. Ogromne teritorije koje je osvojio, car Dušan je podelio svojim rođacima. Namesništvo u Tesaliji kao i titulu sevastokratora, car je dao svome vojvodi Preljubu. U Epiru namesnik je postao kraljev polubrat despot Simeon (Siniša), a južne delove Albanije dobio je caričin brat despot Jovan Asen. Za pretpostaviti je da mnogim raškim velikašima nije bilo po volji to što je toliko velike komplekse novoosvojenih i veoma bogatih teritorija car tako olako podelio svojim rođacima. Verovatno da od tog vremena potiče i netrpeljivost između stare raške vlastele (gde su spadali i Vojnovići) i vlastele sa novoosvojenih teritorija. Iako je žestoko krvarila i ratovala, raška vlastela je dobila veoma malo plena u odnosu na ono što je dobila novostvorena vlastela.

U saglasju sa time pojavila se i ogromna razlika u bogatstvu, naravno u korist nove vlastele. Da omraza bude još i veća postarala se novostvorena vlastela stupajući u tesne veze sa grčkim porodicama u Epiru i Tesaliji. Tako se despot Simeon oženio Tomaidom, ćerkom despota Jovana II Orsinija (poslednji samostalni gospodar Epira) dok se despot Jovan Asen oženio za despoticu Anu (udovicu despota Jovana Orsinija). Osim toga njihovi dvorovi su se napunili službenicima i poslugom isključivo grčkog porekla. Upravo zbog toga su dvorovi ovih srpskih velikaša mnogo više ličili na vizantijske negoli na dvorove najjačih srpskih velikaša. Kao i da je to bilo malo sevastokrator Preljub je koristio vojsku koja je bila skoro isključivo sastavljena od Arbanasa.

Dok se župan Altoman Vojnović nakon pohoda na Epir i Tesaliju sa bogatim plenom natovarenim na konje polako vraćao u svoju oblast radujući se susretu sa ženom i tek rođenim sinom Nikolom, njegov brat Vojislav Vojnović je imao sasvim drugih briga. Njegovo ratovanje po Epiru i Tesaliji mu nije donelo očekivano tako da je i dalje ostao u bratovoj senci. Nije mu se milio povratak u oblast koju je držao jer je ona bila suviše mala i suviše siromašna za bilo kakav ambiciozniji početak. Jedina nada mu je bila da se zadrži u blizini cara Dušana i da na carskom dvoru za sebe ostvari nekakvu službu koja bi mu otvorila priliku za bolju budućnost. Kako nije bio carski rođak, nije bio bogat, a uz to imao je starijeg brata koji je nasledio očevo imanje to se morao zadovoljiti sa bilo kakvom službom na dvoru. Naravno, najviši trenutni domet za njega je bila služba stavioca, najniža od svih službi koja postoji na vladaočevom dvoru. Sa njome su sinovi istaknute vlastele počinjala svoju karijeru. Sa istom takvom službom davne 1331. godine započeo je svoju službu i Vojislavljev brat Miloš.

Ipak, uslovi su se od tada pa do sada mnogo izmenili. Nije se više radilo o stavilačkoj službi na kraljevskom dvoru već na carskom dvoru. Srbija je od tada po veličini teritorije više nego udvostručena, a car Dušan spada među najmoćnije u Evropi sa aspiracijom da zauzme i Carigrad. Osim toga carski dvor je u odnosu na nekadašnji kraljevski dvor sada daleko brojniji i ima neuporedivo veći broj službenika. Srazmerno tome i broj stavilaca u carskoj službi je veći nego što je to bio slučaj dok je Dušan bio kralj. To je stvaralo i teškoću za samog Vojislava jer uz veći broj stavioca njemu je bilo daleko teže da dođe do izražaja nego što je to bio nekada slučaj sa njegovim bratom Milošem. Prostor za napredovanje je bio znatno sužen jer je carski dvor preplavljen mnogobrojnim carevim i caričinim rođacima, zatim rođacima mnogobrojnih despota, sevastokratora, kesara i ko zna čijih još sve. Uz takvu konkurenciju gde ne dolazi do izražaja samo sposobnost već daleko više ko ima kakve veze, Vojislav Vojnović je zaista imao male šanse. Njegova jedina prednost je bila u tome što je porodica Vojnović imala stvarne zasluge za Dušanov uspon na kraljevski presto i što je čitav svoj uspeh dugovala jedino svojoj vernoj službi kući Nemanjića, a nikakvim rođačkim ili drugim vezama. S druge strane, Vojislav je bio u to doba relativno mlad, ali sa već dovoljno ratničkog iskustva i nešto diplomatskog (njegovi putevi u Dubrovnik), što se nije moglo potceniti. U odnosu na razmažene careve rođake kojima je dvor služio više za prikazivanje bogate odeće, Vojislav je bio čovek koji je umeo da uradi povereni posao i u koga se moglo imati poverenja.

Dakle, nekako od toga doba (1348. godine) započeo je Vojislav Vojnović svoju službu na carskom dvoru u činu stavioca. Moguće da mu je u dobijanju ove službe pomogao i brat Altoman koji nije imao ništa protiv da on ostane na dvoru. S jedne strane rešio se njegovog neprijatnog prisustva u svojoj okolini, a s druge strane imao je brata na carskom dvoru što je bila značajna prednost. Za pretpostaviti je da se od Altomana tražio pristanak ili da mu je barem stavljeno na znanje da mu brat ostaje na dvoru.

Tih godina (1349 i 1350.) traje diplomatski sukob između cara Dušana i bosanskog bana Stjepana II. Razlog je bila Humska zemlja koju su držali Bosanci, a na koju je pravo polagao i car Dušan. U vremenu od 1346. godine pa do 1349. godine te nesuglasice su bile zamrznute, ali kada je bosanski ban odlučio da na Humskoj zemlji sagradi tvrđavu (na ušću Neretve) čarkanja su opet započela. U samome početku Venecija je pokušavala da posreduje između njih, ali ni do kakvog rešenja nije dolazilo. U tim diplomatskim aktivnostima mogao je učestvovati i Vojislav. Verovatno da njegova uloga nije bila posebno velika, ali je sigurno bio upoznat sa svime što se dešavalo.

U ovom sukobu daleko je aktivniji bio njegov brat, veliki župan Altoman. Bosanci su iz Bosne često provaljivali i upadali na srpsku teritoriju preko Trebinja, Konavala, Rudina i drugih mesta sve paleći i uništavajući. Gacko je bilo na posebnom udaru i Bosanci su ga palili, ali ono nikada nije bilo njihov isključivi cilj jer su kroz njega samo prolazili provaljujući sve do Kotora. Najjači njihov udar je bio u zimu 1349. godine kada su uspeli da prođu kroz Konavle sve do Cavtata. Svaka provala Bosanaca je išla preko onih teritorija koje je držao župan Altoman. On im se verovatno pokušavao suprotstaviti, ali za tako nešto su njegove snage bile ipak suviše male. Bez pomoći od carske vojske župan Altoman je bio nemoćan u sudaru sa Bosancima.

Car Dušan je jedno vreme oklevao da započne bilo kakvu vojnu akciju misleći da će diplomatskom akcijom preko Venecije uspeti da ovaj sukob izbegne. Kada se uverio da to nije moguće u oktobru 1350. godine pokrenuo je vojsku, suzbio bosanske odrede, a onda zauzeo i spornu Humsku oblast. Bosanski ban Stjepan II skoro da i nije pružao otpor već se povukao u planine. U ovoj akciji u okviru carske vojske nalazili su se i odredi koje je vodio veliki župan Altoman Vojnović. On sam je bio životno zainteresovan da se bosanska opasnost suzbije jer u proteklih nekoliko godina bilo je mnogo njihovih provala po njegovim zemljama. Po svemu sudeći, a i nije moglo biti drugačije, sa carem je bio i stavilac Vojislav Vojnović. To je bila prilika da se u ovoj akciji istakne i zadobije bolji položaj na carskom dvoru. Izgleda da je car Dušan imao nameru da sa bosanskim banom raskrsti u potpunosti i u tome bi sasvim sigurno i uspeo da iznenada iz Makedonije nisu stigle loše vesti. Jovan Kantakuzen je uz pomoć nekih turskih odreda uspeo da zauzme Solun, a onda da izvrši frontalni napad na Makedoniju. Kako je lokalno grčko stanovništvo listom pristalo uz Kantakuzena to su mnogi srpski garnizoni u Makedoniji klonuli i gradovi su počeli da padaju jedan za drugim. Pali su Ber, Voden, Petra, Ostrov, i još dosta drugih što većih što manjih gradova. Ono što je moglo da cara baci u brigu jeste malodušnost koju su odjednom pokazale njegove vojskovođe. Neki su se jednostavno predali dok su Brajan (Hrisopoljski zapovednik), Hlapen (docniji tast Marka Mrnjavčevića), Tolislav započeli pregovore sa Kantakuzenom. Jedini svetli primer bio je kesar Preljub koji je odlučno i sa puno uspeha branio i odbranio Serviju. Na tom pravcu je Kantakuzenov prodor bio zaustavljen.

Lom Kantakuzenovih planova je počeo tek onda kada je car Dušan uspeo da se probije do Makedonije sa glavninom svojih snaga. Sasvim je izvesno da je gro careve vojske bio sačinjen od plaćenika koji su mogli da se ovako brzo prebace iz Bosne do Makedonije. U blizini Soluna je došlo čak i do direktnih pregovora između cara Dušana i Jovana Kantakuzena. Dva nekadašnja saveznika koja su se klela na večito prijateljstvo, a sada ljuta protivnika su se sastala pokušavajući da izglade međusobne nesporazume. U okviru careve svite mora da se nalazio i stavilac Vojislav Vojnović. Tu je mogao da vidi kako je car gorko prebacivao Kantakuzenu na nezahvalnosti, kao i to da je brzo zaboravio carevo gostoprimstvo u vreme kada su ga svi odbacili, ali i za kasniju podmuklu izdaju. Kantakuzen se u početku nešto malo branio, a onda prešao u napad tražeći od cara da mu vrati Makedoniju, Akarnaniju i Tesaliju. Na opšte iznenađenje prisutnih Srba, pa i Vojislavljevo, car je odjednom počeo da popušta u ovim razgovorima i postajao je sve popustljiviji. Na kraju drugog dana pregovora kada su se duhovi postepeno smirili izgledalo je da će car Dušan pristati na sve ono što je Kantakuzen tražio. Taj utisak je bio još jači nakon što su Kantakuzen i car Dušan razgovarali izvesno vreme u četiri oka. Da se to i svečano obeleži održana je svečana gozba sa mnoštvom zdravica i pijankom. Car Dušan se tokom gozbe nije veselio i bio je u dobroj meri suzdržan. Kantakuzenu to nije bilo sumnjivo jer je verovao da car nije u stanju da se veseli nakon tolikog gubitka teritorija koje će, tako su svi verovali, morati da vrati.

Nakon završetka gozbe u srpskom logoru je provedena besana noć. U šatoru cara Dušana sakupile su se najmoćnije velmože koje su učestvovale u ovom pohodu, kao i najpoverljiviji carevi službenici. Caru je izraženo nezadovoljstvo zbog popustljivog stava prema Kantakuzenu i predloženo mu je da ne pristane na ono što je ovaj od njega tražio i na šta je car, barem na prvi pogled, pristao. Uvidevši da od strane svoje vlastele ima podršku i da su svi spremni da daljnji rat sa Kantakuzenom, car Dušan je odbio bilo kakvu pomisao da se Vizantiji vraćaju teritorije i naredio je da se vojska u zoru spremi u borbeni poredak.

Jutro narednog dana je donelo Kantakuzenu iznenađenje. Srpska vojska je bila spremna za borbu i bilo je jasno da nikakav dogovor nije postignut. Sada je Kantakuzen bio blokiran u Solunu i narednih dana vojskovođe cara Dušana su uspele da povrate sve one gradove i teritorije što su izgubile. Solun, iako opkoljen, srpska vojska nije napadala.

Dok se sve to dešavalo, veliki župan Altoman je pokušavao da svoju teritoriju pripremi za eventualni novi napad iz Bosne. Iako je car Dušan u Humu ostavio nekoliko garnizona bilo je jasno da su oni suviše slabi da ga odbrane u slučaju novog bosanskog napada. I zaista, nije prošlo ni nekoliko dana, a ban Stjepan II je uspeo da povrati većinu onoga što je izgubio. Doduše, napadi na srpske teritorije su prestali, ali župan je morao stalno biti oprezan. Te godine su prošle u tim graničnim čarkanjima sa Bosancima i veliki župan Altoman više nije učestvovao u pohodima koje je car organizovao. Doduše, tih pohoda više nije ni bilo, makar ne toliko spektakularnih i obimnih. Manjih bitaka je bilo, ali su zato sukobi sa Turcima koje je Kantakuzen unajmio da se bore za njega bili sve češći. Poraz udruženih srpsko-bugarskih snaga kod Dimotike (1352. godine) nije bio ni mali ni bezazlen kao onaj kod Stefanijane davne 1344. godine. Stradala je strašno srpska konjica koju je vodio kaznac Borilović.

Čini se da se car Dušan duboko zamislio nakon ovoga poraza. Turci su postajali sve jači i njihovi odredi na Balkanu su postajali ne samo brojniji nego i organizovaniji, a samim time i opasniji. Po svemu sudeći oni na Balkanu više nisu bili samo prolazni gosti već su imali nameru da za sebe osvoje nešto i više. Od 1352. godine držali su tvrđavu Cimpe, a onda (1354.) zauzeli mnogo veći i jači Galipolj. Pravilno shvatajući da će oni uskoro biti glavni protivnik, car Dušan je pokušao da Evropu privoli na krstaški rat protiv Turaka. U tom kontekstu je stupio u dodir sa papom Inoćentijem VI i za sebe zahtevao da bude imenovan glavnim komandantom hrišćanskih snaga koje će učestvovati u tom ratu.

Papa Inoćentije VI nije pokazivao suviše zainteresovanosti, ali je ipak u leto 1354. godine poslao jedno ljubazno pismo gde Dušana ne naziva carem već kraljem. To je bila naravno uvreda preko koje je car Dušan ipak prešao nadajući se najboljem. Dok su sa papom trajali pregovori u leto te godine (1354.) provale ugarske čete u Srbiju, ali zbog neke zaraze isto onako naglo kako su se pojavile, se povuku. Svi ovi događaji svakako da nisu mogli proći bez učešća Vojislava Vojnovića, ali bez njegove neke velike uloge.

Tokom marta 1355. godine na srpski dvor sa velikim zakašnjenjem je stiglo papsko izaslanstvo pod vođstvom Petra Tome. To je bila jedna od retkih prilika kada je Vojislav mogao da vidi cara Dušana kako gubi kontrolu nad sobom. Razjaren što je poslanstvo trebalo toliko vremena da dođe u Srbiju, ali i zbog ugarskih provala koje su bile očigledno sa papskim blagoslovom, vikao je na biskupa Petra Tomu, a kako je bio okružen sa svojim ratnim vođama i vlastelom, to se biskup dobro uplašio i za svoj život. Time je stavljena tačka na mogući krstaški rat protiv Turaka. Evropa nije spremna za takav poduhvat. Nedugo potom na dan 20. decembra 1355. godine umro je i car Dušan. Svečano je sahranjen u Arhanđelovom manastiru u Prizrenu.

Vest o carevoj iznenadnoj smrti prostrujala je Carstvom. Iako je bila duboka zima sa mnogo snega na dan sahrane u Prizrenu okupila se sve ono od vlastele što je iole značilo u Carstvu. Oni su postepeno dolazili i smeštali se kako je ko umeo. Dok su najbogatije velmože imale smeštaj u nekim od većih kuća u gradu, siromašni vlastelini morali su da se zadovolje boravkom u nekom od mnogobrojnih šatora kojima su okružili Prizrensku okolinu. U zavisnosti od njihovog bogatstva i značaja svaki od moćnika je imao i pratnju koja je to dokazivala. Oni najbogatiji, poput despota Olivera ili despota Asena imali su pratnju koja je ličila na pravu malu vojsku. Ova gospoda sa sobom je donela u mnogobrojnim kolima koja su ih pratila svoju hranu tako da nisu ni od koga zavisili. Najsiromašniji su dolazili najčešće sa jednim slugom kojega su na jedvite jade izdržavali jer su vešti trgovci iz okoline Prizrena strahovito podigli cenu hrani i svime onim što je potrebno za normalni boravak. Naravno da je jedan ovakav događaj pratilo mnoštvo prosjaka i bogalja koji su se slili iz svih krajeva. Nije moglo proći ni bez lopova i svih ostalih vrsta razbojnika pa su okršaji bili svakodnevni. Nije bilo dana, a da se neko od uhvaćenih razbojnika ne zaljulja obešen na drvetu. Sve je to stvaralo jednu atmosferu iščekivanja, ali i straha.

Dok su se velmože noću zatvarale u kuće u kojima su boravili i okruživali se jakim stražama primajući u posete samo one koji su im poverljivi, siromašna vlastela ne mogući da pod tankim šatorima spava od strahovite zime, okupljala se oko mnogobrojnih vatri i uz piće kratila duge i hladne noći. Pilo se mnogo, što zbog zime, a možda još i više od straha od onoga što je nailazilo. Možda i zato nije bilo nigde veselja iako je sva rakija iz okoline Prizrena bila za par dana popijena. Tema i u velikim kućama gde su se velmože tajno sastajale i oko vatri pod otvorenim zimskim nebom gde se sakupljala (ali ne tajno) siromašna vlastela bila je ista. Šta nakon smrti moćnog cara Dušana?

To je bilo pitanje koje je mučilo i stavioca Vojislava Vojnovića kada je dočekao svoga brata Altomana koji je došao na poslednji carev ispraćaj. Uz Altomana stigla je i brojna pratnja koja je trebala mu pomogne da lakše izdrži zimu i da se pobrine za boravak. Uzimajući u obzir to da je Vojislav uživao izvestan ugled na carskom dvoru to je za očekivati da je uspeo da bratu obezbedi koliko-toliko pristojan smeštaj. Verovatno da je tu bila i Altomanova mlada supruga sa malim Nikolom koji je imao oko sedam godina. Nikola je bio suviše mali da bi mogao da shvati sav značaj onoga što se tu dešava, ali ono što je moglo da dopre do njegovog dečjeg uma nema sumnje da je ostavilo duboki utisak. A kako i ne jer tu je imalo stvarno šta da se vidi. Sva ona gužva, mnoštvo konja, ljudi, uniformi, sjajnog oružja jeste stvar koja može da privuče dečju pažnju, ali nije moglo da ga i impresionira.

Ono što je plenilo pažnju svih (pa i Nikole) bila je jedna nesvakidašnja građevina čija je lepota i monumentalnost svedočila o snazi koju je car Dušan imao. Bio je to manastir Sv. Arhanđeli koji je podignut na mestu starog svetilišta (još iz paganskih vremena) nedaleko od Prizrena u klisuri reke Bistrice. Prekrasan manastir izazivao je divljenje svakoga onoga ko bi ga video. Bio je oblikovan u petokupolnu građevinu sa osnovom izduženog upisanog krsta. Kupole (ukupno pet) bile su toliko velike da je cela Srbija morala nekoliko godina da sakuplja olovo za njihovo pokrivanje. U glavni deo hrama ulazilo se kroz otvorenu pripratu koja je bila nadvišena slepom kupolom. Celokupna fasada manastira bila je obložena mermerom, a portali i prozori su bili prepuni klesanih dekoracija. Naročite ukrase su predstavljale figuralne plastike sa uklesanim lavovima ispred portala, konzole u obliku glava, itd. Manastir je sa svojim izgledom u potpunosti odudarao od svega onoga što je do tada građeno u Srbiji. Raški tip hrama zamenjen je vizantijskim. Mnogi su tako nešto videli prvi put u životu i kao i svaka novina i ova je izazivala različite komentare. Novostvorena vlastela je to smatrala sasvim prikladnim dok je stara raška vlastela gunđala za starim dobrim vremenima. Ipak, nije bilo onoga ko nije bio zadivljen bogatstvom koje je imala unutrašnjost ovoga hrama. Mnoštvo zlatnih i srebrenih ukrasa presijavalo se u polutami pod svetlostima mnogobrojnih sveća stvarajući jedan poseban mističan utisak koji je još više pojačavalo pojanje mnogobrojnih sveštenika.

Sahrana cara Dušana je bila jednako veličanstvena kakvo je bilo i njegovo krunisanje. Sahranjen je u jugozapadnom delu hrama u ozidanu grobnicu od crvenkastog kamena. Nad grobnicom je bio postavljen nadgrobni spomenik, do tada neviđen u Srbiji. Iznad poklopca koji je zatvarao grobnicu nalazio se drugi poklopac izrađen od belog mermera na kojem je bio izvajan u visokom reljefu portret cara Dušana (ležeća figura). Car je bio u prirodnoj veličini, prikazan kao ktitor sa skiptrom u desnici i darovnom poveljom u levici. Prikazan je dosta skromno, sa grubom fizionomijom, niskog naboranog čela, kratkom bradom i kosom začešljanom iza ušiju. Na glavi nije bilo nikakvih insignija, čak ni krune. Ono što je bilo neuobičajeno jeste to što je to bio prvi put da jedan srpski vladar obeleži svoj grob svojim izvajanim likom (uticaj katoličkog sveta). Bilo je to naglašeno isticanje ideje Carstva, ali i velike uloge koju je car imao. Kolikogod to sve bilo nejasno mnogima, nije bilo onoga na koga sve to nije ostavilo dubok utisak.

Mnoštvo vlastele i prostoga sveta se na ovaj način oprostilo od svoga cara. U celoj onoj gužvi u samom hramu je bilo suviše malo mesta za sve one koji su prisustvovali. Većina ih je stajala na utabanom snegu ispred hrama, a u samoj crkvi je bilo mesta samo za one najkrupnije i najznačajnije. Kako Altoman Vojnović nije imao takav položaj koji bi mu doneo privilegiju da sa dobrog mesta posmatra sahranu to se on nalazio u zadnjim redovima u crkvi (možda i na samim vratima) odakle se uzalud propinjao na prste želeći da što bolje vidi kako se car sahranjuje. Možda je uz njega bio i mali Nikola, ali moguće je da brižni roditelj nije želeo da svoga sina vuče u ovu gužvu gde bi se mogao povrediti pa ga je ostavio sa majkom na sigurnoj udaljenosti, ali sa koje nije mogao videti baš ništa.

Nakon sahrane niko se nije zadržavao u Prizrenu već su svi žurili u svoje oblasti. U suštini niko se nije osećao sigurnim i želeo je da se skloni iza zaštite koju je pružao kamen njihovih tvrđava. Prestolonaslednik Uroš nije ni na koga ostavio poseban utisak i činilo se da ima malo one snage koju je pokazivao njegov otac, ali ono što su svi mogli da zapaze i što niko nije mogao da ospori jeste velika pobožnost koju je pokazivao. No, da li će to biti dovoljno, pitali su se. U takvom kontekstu događaja i braća Vojnović su morala da se presaberu šta dalje raditi.

Vojislav Vojnović je već duže vreme boravio na dvoru, a u činu stavioca znamo da je bio još i 1350. godine. Oko tog vremena, car Dušan ga je za sve ono što je učinio uzdigao na rang kneza. Verovatno da je svoju postojeću oblast, koja je bila mala, uspeo da proširi, ali to sigurno nije bilo neko veliko uvećanje. Ipak, imao je na carskom dvoru jednu dosta uticajnu poziciju, što će se uskoro i te kako osetiti. On više nije bio mlad i bio je već sredovečan čovek sa dosta iskustva. Za to vreme njegov brat, veliki župan Altoman vodio je jedan prilično tih život sa ponekim sukobom na granici sa Bosancima koji su sada sve ređe provaljivali u njegovu oblast. Uglavnom se bavio odgajanjem svoga sina, a izgleda da nije pokazivao bilo kakve ambicije da postigne nešto više od onoga što je već imao.

6. Veliki knez Vojislav Vojnović

Smrt cara Dušana je bila idealna prilika za mnogu vlastelu koja se do tada osetila zapostavljenom da pokuša da u mutnim vremenima nakon careve smrti uradi nešto više za svoju stvar. Za takav poduhvat tog momenta su postojala dva načina. Jedan je bio da se izvrši približavanje novome caru, a druga je mogućnost da se oblast kojom se upravlja osamostali, odnosno da se otcepi od Srbije. Putem otcepljivanja su krenuli despot Jovan Komnin Asen (caričin brat) i despot Simeon (carev polubrat). Oni su odmah nakon smrti cara Dušana otcepili teritorije kojima su upravljali i proglasili se samostalnim. Simeon je imao čak i većih ambicija pa se do kraja proglasio carem, no stara raška vlastela ga nikada nije priznala.

Vojislav Vojnović je bio suviše slab, a njegova oblast beznačajna u odnosu na druge pa je za njega put otcepljivanja od centralne vlasti bio nemoguć. Jedina je mogućnost bila u tome da se približi novome caru i da uz njega ostvari sve ono što nije mogao uz pokojnog cara Dušana. U vreme kada je car Dušan umro, njegov sin Uroš je imao oko 19 godina. Kako je Vojislav Vojnović bio već duže vreme na carskom dvoru to je on dobro poznavao dvorske prilike, a svakako i prestolonaslednika Uroša. Moguće je da se mladome prestolonasledniku uspeo nametnuti još ranije te da je ovaj u njega imao poverenja. Za takvo ponašanje knez je imao dovoljno razloga.

Za sve spremni Vojislav mora da je veoma rano primetio da pored onih silnih carskih rođaka i vojskovođa on kod cara Dušana nema mnogo čemu da se nada. Jedina nada mu je bilo to da uđe u krug onih koji su najbliži prestolonasledniku i da onda čeka da ovaj nasledi carski presto. Nesigurnim mladićima je i te kako potreban snažan oslonac u najranijem mladićkom dobu i to je najčešće otac ili stariji brat. Uroš starijeg brata nije imao, a otac - car Dušan za njega nikada nije imao dovoljno vremena. Tu prazninu je mogao da vešto popuni iskusni knez Vojislav. Kada mu je bio potreban dok je bio samo prestolonaslednik, Urošu je Vojislav trebao još i više kada je postao car. Tim više što su smutnje u Srbiji počele odmah nakon smrti cara Dušana.

To je i inače bilo vreme prestrojavanja snaga u Srbiji. Novostvorena vlastela koja je imala ogromne posede po Grčkoj počela je da otkazuje poslušnost, a jedini elemenat na koji se prestolonaslednik Uroš mogao osloniti bila je stara raška vlastela. Sa svojim konzervativnim stavom i čuvanjem tradicije oni nisu mogli da zamisle da Srbijom bilo ko drugi vlada osim "svetorodnih" Nemanjića. Ono što je moglo njima da komplikuje stvar bilo je to što na dvoru oni nisu imali veliki uticaj. Njih jednostavno tamo ili nije bilo ili ih je bilo suviše malo da bi mogli da predstavljaju realnu snagu. Ne osećajući se prijatno u svoj onoj carskoj raskoši i veštačkoj atmosferi koja je opterećivala dvor, oni su ga jednostavno izbegavali. Srazmerno tome je bio i njihov uticaj.

Međutim, nakon smrti cara Dušana i novostvorena vlastela je napustila carski dvor i razišla se po svojim oblastima iščekujući događaje i spremajući se da se otcepi. Oni su za dugog boravka na carskom dvoru dobro upoznali prestolonaslednika Uroša pa su dobro znali da će se uz njegovu neodlučnost carstvo brzo raspasti. Stoga je bilo sigurnije biti u svojoj oblasti i na vreme se osamostaliti. Taj proces je uhvatio takvog maha da nakon careve smrti uz Uroša više nije ni njegova mati, carica Jelena, koja je požurila da ujaše u Ser i stavi ovu oblast pod svoju kontrolu. Da stvar za Uroša bude još teža pobrinula se i sudbina. U rano proleće 1356. godine naglo je umro i kesar Preljub, a neobjašnjivo se povukao i despot Jovan Oliver. Takav razvoj događaja je još ranije Vojislav Vojnović po svemu sudeći dobro osetio i stoga njegovo približavanje caru Urošu. On je njega dobro znao i osetio je da je prestolonaslednik neodlučan i veliko oklevalo. Malo je toga bilo u njemu što se moglo uporediti sa pokojnim ocem, što se odmah osetilo. Čak i za proglašenje za cara morao je Uroš da čeka duže vreme.

Car Dušan je umro 20. decembra 1355. godine, a tek dve godine kasnije, tokom aprila 1357. godine održan je državni sabor u Skoplju gde je trebalo da se raspravi važno pitanje oko toga ko će biti novi car. Uroš je bio zakoniti prestolonaslednik carske krune, ali bio je slab i neodlučan. Za to vreme Simeon je bio mnogo sposobniji, ali bio je polu-Grk i u Srbiji ga nisu mnogo voleli. Sabor u Skoplju se nije mnogo razmišljao, a budući da je bio sastavljen listom od stare raške vlastele to je Uroš bio proglašen carem, a Simeon uzurpatorom. Saboru nije prisustvovala najkrupnija novostvorena vlastela, a na njega nije došla čak ni Uroševa mati, carica Jelena. Doduše ona je sinu pružila podršku i formalno ga priznavala, ali je Serom upravljala sasvim samostalno.

U takvim okolnostima Vojislav Vojnović je uspeo da se najbolje snađe. Nametnuo se prestolonasledniku Urošu, nesebično stajao uz njega za celo vreme ovih događaja, a nesumnjivo da je pri pripremama državnog sabora u Skoplju njegova uloga bila najveća. Izvršio je pritisak na crkvu i staru rašku vlastelu, i što mitom što pretnjom, uspeo je da Urošu obezbedi to da ga sabor proglasi carem. To je sada značilo da je Uroš postao car, a Vojislav Vojnović veoma uticajna ličnost na carskom dvoru.

Ne treba misliti da je ovakav postupak Vojislava Vojnovića bio nešto posebno originalan jer to je isto učinio davnih godina i njegov otac - vojvoda Vojin. Ne mogavši se probiti u okolinu kralja Milutina, vojvoda Vojin je odabrao okolinu budućeg kralja, Stefana Dečanskog. Desetak godina kasnije, vojvoda Vojin je ponovo promenio stranu i napustio kralja Dečanskog u korist prestolonaslednika Dušana. I ni u jednom slučaju nije pogrešio. Vojislav je taj recept ponovio i postigao uspeh koji je nadilazio i ono o čemu je mogao sanjati.

Car Uroš, kao nesigurni mladić, bacio se u potpunosti u naručje lukavog Vojina i skoro da mu je prepustio sve državne poslove. Takva Uroševa nesigurnost ne treba da iznenadi. Iz nekog razloga, danas teško objašnjivog, car Dušan je sina Uroša držao daleko od najvažnijih državnih poslova koji je potpuno nespreman dočekao carsku krunu. Nakon iznenadne smrti cara Dušan dobio je Uroš ogromno carstvo sa bezbroj suprotnosti i mnoštvom moćne i svojeglave vlastele. Od najjače Dušanove vlastele je bio ostavljen, a napustila ga je čak i majka - carica Jelena, više se brinući o tome da za sebe zauzme Sersku oblast no što je mislila kako će se sin snaći. Šta je bilo normalnije no da se Uroš obrati na onu ličnost koja mu je toga momenta bila najbliža i koja mu je pružila pomoć. Taj najbliži je bio upravo knez Vojislav Vojnović. Ne treba misliti da njihovo poznanstvo i međusobno poverenje datira tek od smrti cara Dušana. U svojoj nesigurnosti Uroš se mogao obratiti i imati poverenja samo onome koga još od ranije pozna i sa kim se družio barem nekoliko godina. Vojislav je bio dovoljno iskusan da je znao da se dobar položaj kod vladara ne gradi za par dana već da je to proces koji traje mnogo duže. Stoga je sigurno da se Urošu nametnuo još mnogo ranije i da je još onda stekao njegovo poverenje. U momentu smrti cara Dušana on je samo realizovao ono što je nekoliko godina ranije kod prestolonaslednika strpljivo gradio. Verovatno da je u svojim nastupima bio veoma sugestivan i da je umeo da se nametne. Ono što je nesigurnom Urošu sigurno imponovalo bila je sigurnost sa kojom je knez nastupao, ali i odlučnost načinom na koji rešava stvari.

Sam Vojislav Vojnović je nesumnjivo veoma interesantna ličnost i primer na kojem se može učiti način kojim se gradi politička karijera. Bez ikakve sumnje da je bio bez bilo kakvih skrupula i moralnih obzira kada je vlast bila u pitanju, ali možemo se slobodno zapitati ko ih ima od onih koji se bave visokom politikom i koji idu ka samome vrhu. Ni knez Vojislav Vojnović nije mogao da bude izuzetak. Stoga se i mnogi njegovi postupci mogu razumeti tek u takvom kontekstu. O caru Urošu on sigurno nije imao neko dobro mišljenje i narednih godina on će nesretnoga Uroša da koristi, ali i da zloupotrebljava. Ipak, ne može se reći da prema caru nije imao izvesnog poštovanja i između njih je uvek postojao onaj odnos koji postoji između vladara i podanika. Mada je u mnogim stvarima bio svojeglav i radio na svoju ruku, knez Vojislav nikada nije pokušao da cara Uroša ukloni ili da ga potisne u drugi plan, barem ne formalno. U svim poveljama koje je izdao on se caru obraća sa dužnim poštovanjem i stavlja carevo ime ispred svoga. Osim toga, uspeo je da prisili svu okolinu da se ponaša na taj isti način. Car Uroš je sa te formalne strane zaista imao poštovanje raške vlastele (novostvorena vlastela u Grčkoj ga od samoga početka nije priznavala), mada nije imao i stvarne vlasti prema njima.

Iako se knez držao iza cara i nije mnogo iskakao od svoje okoline, carski dvor je sasvim dobro znao gde se nalazi prava moć i tako se ponašao. Istovremeno i sam Vojislav je koristio carsku milost da počne postepeno da stavlja pod kontrolu sve veće komplekse teritorija i da stvara svoju sopstvenu oblast. Njegov uspon u tim prvim godinama je bio nešto usporen tako da nije privlačio posebnu pažnju. Iako je postepeno pribirao posede u odnosu na drugu rašku vlastelu bio je neuporedivo slabiji i oni ga nisu posmatrali kao neku posebnu opasnost. Bilo je mnogo drugih događaja koji su privlačili veću pažnju.

Svima je bilo jasno da su se novoosvojene teritorije u Grčkoj sada i definitivno otcepile od Srbije, a da car Uroš za sada nema snage da učini bilo šta ne bi li ih vratio pod svoju vlast. To je značilo da despot Simeon (sada već car) i despot Asen više ne spadaju u srpsku vlastelu. Za njima niko nije posebno žalio i u mnogo čemu njihov odlazak je predstavljao možda čak i olakšanje. Stara raška vlastela ionako nije trpela ove carske rođake pa je jedva dočekala da im vidi leđa, makar i po cenu gubitka nekih državnih teritorija. Međutim, nailazilo je nešto novo i mnogo opasnije. Dobro osećajući nemoć cara ostatak srpske vlastele i to one stare Raške započeo je međusobne sukobe pokušavajući da na račun drugih slabijih steknu što veće komplekse teritorija. Takvih sukoba je bilo verovatno i za vreme cara Dušana, ali oni nikako nisu imali ovakav intenzitet.

Početkom leta 1356. godine kesar Vojihna koji je vladao Dramom odlučio je da po svaku cenu iz Sera istisne caricu Jelenu. Vojihna je i prije bacio pogled na ovu bogatu oblast i sigurno bi je zauzeo da ga carica nije za samo par dana preduhitrila. Kako je oko sebe okupila vojsku to kesar sam nije imao dovoljno snage da protiv nje učini bilo šta. Stoga je stupio u vezu sa Matijom Kantakuzenom (sin Jovana Kantakuzena) i da od njega obezbedi vojnu pomoć. Istovremeno je uspeo da ubedi zapovednika tvrđave u Seru da mu pomogne, tako da je sve bilo spremno za caričino proterivanje iz Sera. Kao i svaka tajna i ova se brzo raščula pa je tako došla do caričinih ušiju, koja zamoli i dobije od sina - cara Uroša jednu četu strelaca. Nemajući svoje vojske Matija Kantakuzen unajmi jednu tursku grupu i krene ka Seru. Zbog nekog nesporazuma kesar Vojihna nije znao za ovaj Kantakuzenov dolazak tako da mu se nije mogao pridružiti, a da ironija bude još i veća Vojihnin odred se udružio sa strelcima cara Uroša i tako efektno odbio turski napad da je turski zapovednik poginuo. Nešto kasnije uhvaćen je i Matija Kantakuzen dok se krio u nekom tršćaku. Kesar Vojihna je uspeo da sakrije svoju ulogu u ovoj zaveri, a carica Jelena je i dalje gospodarila Serom.

U kasno leto 1357. godine slomljeni su i Simeonovi pokušaji da se Srbiji nametne za cara. Sa svojom vojskom je uspeo da dođe do Skadarske oblasti, ali je tu bio konačno i vojno slomljen. U ovim sukobima je učestvovao i car Uroš, ali teško da je na sebe navlačio oklop ili da je barem vojno komandovao. U to vreme Vojislav je imao najveći uticaj na cara i moguće je da je upravo on bio taj koji je komandovao svim ovim operacijama.

Još ranije na severu Srbije u oblasti Braničevo vlast su uzela braća Rastislalić, ali kako nisu sami imali dovoljno snage da ovu oblast zadrže pod kontrolom to oni kao pomoć pozovu ugarskog kralja. Zauzvrat Rastislalići mu postanu vazali čime je ugarski kralj Ludvig njihove teritorije imao za idealni mostobran u budućim upadima u Srbiju. Pojava Rastislalića je bila prekretnica u Srbiji u mnogim stvarima. Do tog momenta vlastela iz novoosvojenih krajeva se osamostaljivala i otcepljivala od centralne vlasti, ali taj proces još uvek nije zahvatio i Rašku, odnosno stare srpske zemlje. Raška vlastela još uvek konzervativna sa dosta rezerve je gledala sve ono što se dešavalo ne pokušavajući da taj proces prenese i u Rašku. Tek sa pojavom Rastislalića i njihovim otcepljivanjem Braničeva i raška vlastela se mogla uveriti da je car Uroš suviše slab i da je vreme i za njih da se pobrinu za svoje interese.

Upravo u tim sudbonosnim danima kada se Srpsko carstvo postepeno krunilo umro je veliki župan Altoman Vojnović. Njegova smrt verovatno pripada 1359. godini, koja će u mnogo čemu da bude presudna za porodicu Vojnović. Poslednjih godina nema vesti o tome šta je veliki župan radio pa je za pretpostaviti da se nije kretao u carevoj okolini već da je boravio u svojoj oblasti i bavio se njome. Nekoga posebnoga razloga da bilo šta radi izvan svoje oblasti on i nije imao. Po svemu sudeći radilo se o čoveku koji nije bio onoliko ambiciozan kao što je to bio njegov brat Vojislav i koji se zadovoljio onim što je već imao. Doduše, njegova imanja nisu bila ni u kom slučaju mala tako da možda nije ni imao želju da ih uvećava. Osim toga, kako se nalazio uz granicu sa Bosnom, to je morao stalno biti na oprezu i ratovati sa četama koje su dolazile iz toga pravca. Vodio je uglavnom miran porodičan život van svakodnevne vreve i spletki carskog dvora.

Koliko se danas zna, veliki župan Altoman je sa svojom ženom Ratoslavom imao samo jedno dete i to sina Nikolu. Računa se da je Nikola rođen 1348. godine što znači da je u vreme očeve smrti imao tek 11 godina. Dakle, bio je to još golobradi dečkić koji nikako nije mogao preuzeti brigu nad ogromnim imanjima koja su ostala iza oca. U takvim slučajevima je trebalo naći nekog staraoca koji bi preuzeo brigu nad oblašću dok Nikola ne odraste i postane sposoban da njima samostalno upravlja. Međutim, u Raškoj je proces stvaranja oblasnih gospodara uhvatio maha i bilo je jasno da je okolna vlastela jedva dočekala momenat da župan Altoman umre pa da mu onda razvuče sva imanja. Osim toga, župan je pod svojom kontrolom držao dosta zavisne vlastele koja će sada sigurno pokušati da se osamostali. Takvih je slučajeva u to doba bilo dosta u Srbiji. Nakon smrti starešine porodice njeni maloletni članovi nisu imali nikakve šanse da zadrže ona imanja koja bi trebalo da naslede.

Da je takva sudbina čekala i mladoga Nikolu Altomanovića i njegovu majku Ratoslavu nema nikakve sumnje. Jedina je nada bila to da će stric - knez Vojislav, u to vreme možda i najuticajnija ličnost na carskom dvoru, možda pokazati rođačkih osećaja i pomoći maloletnom Nikoli da se održi. No, sada je zla krv Vojnovića došla do punog izražaja. Knez Vojislav je tada bio u punom naponu snage i pod svoju kontrolu je stavljao sve što je mogao. Priliku da uzme i ona velika imanja koja je držao njegov brat Altoman on nije imao nameru da propusti. Suviše je to bilo primamljivo. Radilo se o velikim imanjima koje nije imao ko da brani i koja je on sa malo truda mogao da uzme samo za sebe. Osim toga, teško da će se bilo ko od okolne vlastele usuditi da mu u tome protivreči, tim više što se radilo o imanjima njegovog pokojnog brata. I konačno, to je možda i najvažnije, za takav svoj postupak knez Vojislav je sigurno dobio i odobrenje od cara Uroša. Ko se sada smeo suprotstaviti volji cara Uroša i njegovog najmoćnijeg velikaša - knez Vojislava. Veoma brzo nakon Altomanove smrti, knez Vojislav je uzeo pod svoju kontrolu celokupno imanje koje je držao veliki župan Altoman.

Na Altomanovim imanjima sad više nije bila mesta za Nikolu i njegovu majku Ratoslavu. Oni su morali da se sklone i to su do kraja i učinili. Način na koji je knez Vojislav preuzeo kontrolu nad Altomanovim imanjima danas je nepoznat, ali poznavajući knežev grub karakter i svu onu osionost koja je sada došla do punog izražaja uopšte ne treba sumnjati da je njegov postupak prema Nikoli i Ratoslavi bio krajnje grub i bezobziran. Njih dvoje su jednostavno oterani sa imanja koja su po pravu nasleđa trebali njima da pripadnu, ali je po mnogo realnijem pravu jačeg njih preuzeo knez Vojislav. Po svemu sudeći, knez Vojislav im je odelio par bednih sela koja su trebala da posluže Ratoslavi i Nikoli za izdržavanje i time na neki način umirio svoju savest. Sada kada je i to prebrinuo knez Vojislav se okrenuo drugim stvarima.

7. Smrt kneza Vojislava

Ta 1359. godina bila je veoma bitna za kneza Vojislava Vojnovića. Uspeo je da velike komplekse teritorija koje je držao njegov brat Altoman pripoji sebi i da u tome momentu postane najkrupniji oblasni gospodar u Srbiji. Osim toga, nastavio je sa procesom stavljanja pod kontrolu one vlastele koja je slabija od njega i koja mu se nije mogla odupreti. Najkrupniji među takvom vlastelom je bio veliki čelnik Dimitrije čije su župe u proleće 1359. godine pripojene onima koje je već imao knez Vojislav. Ne treba pomisliti da su toga procesa bile pošteđene one zemlje koje su bile pod carskom vlašću. Kefalije koje su u ime cara upravljala gradovima bile su posebna meta oblasnih gospodara, a posebno kneza Vojislava.

Drugi događaj koji je vezan za tu godinu bio je upad ugarskog kralja Ludviga u Srbiji. Sa svojim brojnim četama, a koristeći teritoriju braće Rastislalić kao mostobran, ugarski kralj prelazi Dunav. Njegova vojska je bila brojna i dobro sastavljena, a od pohoda se dosta očekivalo. Stoga ne čudi što su u okviru ove armije bili i brojni nemački vitezovi željni romantičnih avantura, a najpoznatiji i najbogatiji među njima je bio grof Ulrih Celjski. Kako su teritorije na koje je udario ugarski kralj bile pod kontrolom kneza Vojislava to je knez bio taj koji je organizovao otpor i vodio srpsku vojsku.

Knez Vojislav, imajući dovoljno ratnog iskustva, uspeo je da prilično vešto organizuje odbranu. Spremno je dočekao prvi udar ugarske vojske, ali u tom direktnom sukobu bude nadvladan. Ova bitka se vodila verovatno negde kod Rudnika. Uvidevši da nema dovoljno snage da se i dalje direktno suprotstavlja ugarskoj vojsci on se počne postepeno povlačiti ostavljajući iza glavne vojske dovoljno četa koje su pružale sporadičan otpor. Osim toga naredio je da se stanovništvo sa svom svojom imovinom povlači u brda i nepristupačne šume. Ugarska vojska je prodirala u Srbiju osam dana, a onda je zastala.

Pljačka, osnovni motiv većine srednjovekovnih (ali i današnjih) ratova, bila je veoma slaba i vojska nije imala više bilo kakvih motiva. Neprohodne šume, obrasle urvine i uvale, iscrpli su i ono malo volje što je bilo, a takav teren je omogućio i gerilske napade koje su Srbi stalno vršili. Iz neprohodnih šikara doletale su strelice umakane u biljni, tzv. nalepgadić - jedić ili zmijski otrov. Pravu paniku su pravili ovakvi napadi jer su najčešće bili potpuno neočekivani. Dok se kolona umornih ugarskih vojnika vukla nogu pred nogu odjednom bi se začuo fijuk strele i neko od jahača ili pešaka bi se zaljuljao dok mu je iz leđa ili grudi virila šipka od tek zabijene strele. Da utisak bude još gori na zadnjem kraju strele bila su pričvršćena (najčešće zalepljena smolom) tri li više crvenih pera. Ako taj prvi pogodak i nije bio odmah smrtonosan, smrt je svakako nastupala zbog vrhova strela umočenih u otrov. Takvi nesrećnici su se u najtežim mukama opraštali sa ovoga sveta. Te strele nisu imale veliku probojnu snagu tako da su vitezovi koji su imali oklop na sebi bili relativno zaštićeni, ali samo dok se u zasedi ne bi našao neko ko je gađao samostrelom. Ova naprava je bila relativno retka zbog svoje skupoće, ali nema sumnje da je postojala u naoružanju srpske vojske. Sastojala se od luka koji je učvršćen na postolju - držalju na kome se nalazi uređaj za zadržavanje i okidanje tetive. Sa kukom koja je visila o pojasu strelac bi zakačio tetivu, a prethodno bi se sagnuo i stavio desno stopalo u uzengiju. Zatim bi ustajanjem ili uspravljanjem zapeo tetivu. Kod savršenijih samostrela to je rađeno sa zupčanikom i vretenom, tako da je strelac upotrebljavao malo truda. Za samostrel je upotrebljavana kraća i jača strela nego za običan luk. Probojnost takve strele je bila strašna. Nije bilo toga oklopa koji bi izdržao njen udar.

Zbog svega toga ugarska vojska se morala stalno kretati utrtim stazama i stalno biti na okupu jer svakog onoga ko bi zaostao ili skrenuo sa puta hvatali su domaći stanovnici i strašno ih kasapili. Uvidevši da tu nema nimalo od onih romantičnih ratnih avantura koje su očekivali, nemački vitezovi odluče da se vrate. Ta odluka je bila tako čvrsta da ih nije uspeo od toga odgovoriti ni ugarski kralj Ludvig koji je pristigao sa novim četama. Taj virus nezadovoljstva se brzo proširio na ostatak vojske tako da je pretila i pobuna. Ništa drugo nije ostalo ugarskom kralju već da naredi povlačenje. Krajem jula 1395. godine ugari se povlače, a ovaj povratak je malo toga imao zajedničkog sa trijumfalnim polaskom. To više nije bila ona vesela i šarena grupa vitezova već gomila odrpanih, prljavih, pocepanih i izmršavelih ljudi koja se vukla po drumovima.

Dok se ugarska vojska povlačila knez ih je sa svojim četama pratio i mogao da vidi pustoš koju su ugari ostavljali za sobom. To je kod njega ostavilo strašan utisak i stvorilo divlji bes. Njegovu odluku da se za sve pretrpljeno osveti niko nije mogao da zaustavi. Kako se ugarska vojska izvukla iz Srbije, a da provali u Ugarsku knez nije imao snage odlučio je da udari na onoga ko mu je bio najbliži. Taj "neko" na koga će da istrese svoj gnev bio je Dubrovnik koji je od 1358. godine (Zadarski mir) priznavao vrhovnu vlast ugarskog kralja. Grad je sa svih strana (sa kopnene strane) bio okružen teritorijama koje je držao knez Vojin, tako da je to bila idealna prilika, mislio je knez, da se Dubrovniku stegne omča oko vrata.

Odmah je počeo da koncentriše vojsku u zaleđu grada, a Dubrovčani su strahom gledali šta se dešava. No, knez Vojislav, izigravajući ipak političara, morao je da pronađe dovoljno zgodno opravdanje za svoj napad na Dubrovnik. Kako bismo mi danas rekli, trebao mu je legitimitet. Njega nije bilo teško naći. Pošto je imao titulu Humskog kneza to je samim time knez Vojislav smatrao da mu pripada i vlast nad Humom pod koji pripada i poluostrvo Pelješac i grad Ston koje su Dubrovčani još nekada otkupili od cara Dušana (tada bio kralj). U toj trgovini aktivnu je ulogu odigrao knežev brat Miloš. Sada je knez Vojislav sve to stavio u stranu i tražio od Dubrovnika da mu vrati te teritorije, što su ovi naravno odbili. Ovim odbijanjem knez je dobio dovoljno dobro opravdanje da započne sa ratom.

Ratna dejstva su se ograničila na paljevinu i pljačku Dubrovačkih kopnenih poseda i knez Vojislav kao da nije imao nameru da bilo šta više postigne. Kako od ugarskog kralja nisu mogli da dobiju pomoć, a plašeći se da knez ne započne sa operacijama šireg stila i ne napadne sam grad, to Dubrovčani progutaju ponos i počnu pregovore sa knezom. To što se dešavalo između Dubrovačkih poslanika i kneza Vojislava teško da je ličilo na pregovore. Knez je u Gackom dubrovačkog poslanika Ivana Gundulića dočekao, vikao na njega, pretio i do kraja oterao. Tražio je Stonski rat, a opravdavao svoju akciju time da je od cara Uroša lično dobio dozvolu da napadne na Dubrovnik. Da ne bi bilo zabune, spomenuo je dubrovačkom poslaniku, ugarski kralj je opljačkao njegove posede pa sada on (knez) ovim napadom na Dubrovnik, ugarskom kralju vraća milo za drago. Ono što je Dubrovčane naročito uplašilo jeste to što je knez jedan dubrovački trgovački karavan koji je dolazio iz Prijepolja napao, opljačkao ga i trgovce poubijao. Osim toga uspeo se dočepati i uglednog Dubrovačkog plemića Klimu Držića. To je sada bilo i više nego ozbiljno.

Ipak, iskusnom oku dubrovačkog poslanika nije izmaklo to da je knežev gnev i takav osion nastup više gluma nego stvarno stanje. Knez nije bio naivan. Znao je da nema dovoljno vojske da slomi otpor Dubrovačkih zidina. I inače je bila boljka srpske vojske što nije umela da pravilno sprovodi opsadu utvrđenih gradova. Takva opsada je zahtevala vremena (nekada i nekoliko godina), izvežbanu vojsku, dosta sredstava, a još najviše strpljenja onih koji sprovode opsadu. Svega toga knez nije imao. Istinu za volju većinu utvrđenja čak i car Dušan je zauzimao tako što je puštao vojsku da pustoši gradskom okolinom, što je onda izazivalo u gradu glad i napokon predaju. To je uvek zahtevalo veliku vojsku koja je opkoljavala grad na širokom prostoru i uništavala sve unutar tog prostora. Sve to se nije moglo sprovesti sa Dubrovnikom jer je on sa morske strane imao stalnu vezu preko koje je brodovima donosio sve ono što je potrebno za odbranu grada. Knez je mogao sa kopnene strane da sprovede opsadu (što je i učinio), ali nije imao brodova. Pa i da je knez imao vremena i sredstava da sprovodi opsadu pitanje je da li bi mu car Uroš tako nešto i dozvolio.

Stoga je i knežev neobuzdani nastup bio smišljen na to da Dubrovčane dovoljno uplaši da pristanu na daljnje pregovore i na popuštanje. Koliko je to na Dubrovčane ostavilo utisak veliko je pitanje, ali jeste činjenica da su pregovori nastavljeni i da je dogovor postignut. Knez je od Dubrovnika dobio nekakvu ratnu odštetu od 4.000 perpera i napadi su prestali. Po svemu sudeći i car Uroš se morao umešati ubeđujući kneza da pristane na prekid neprijateljstva. Da li je i on za svoje posredništvo dobio kakvu nagradu ostaje stvar procene, no poznavajući dubrovačke običaje, ali i pravila diplomatije, teško da neka kesa sa zlatom nije završila i u carevoj riznici.

Možda se Dubrovčanima toga momenta učinilo su uspeli da se otarase velike opasnosti, ali varali su se. Novi sukob je došao mnogo ranije no što su se oni tome nadali. Ono što je njih moglo najviše da iznenadi bilo je to što je novi rat protiv njih isprovocirala ni manje ni više nego carica Jelena. Razlog je bio bezazlen. Negde tokom 1360. godine dosetila se carica Jelena (mati cara Uroša) da od Dubrovnika zatraži neko zlatno posuđe i novac koji je još nekada davno car Dušan dao Maroju Gučetiću, građaninu Dubrovnika, na čuvanje. Dubrovčani se nisu uzbudili zbog ovoga caričinog zahteva, tim više što je Gučetić, nekada komornik cara Dušana, već odavno vratio te stvari tako da je Srbiju svojevremeno napustio bez bilo kakvog duga. O tome je imao sačuvane i priznanice. Dubrovčani o svemu obaveste caricu Jelenu, ali odjednom se pojavi knez Vojislav ističući da je njega carica ovlastila da on zaštiti njene interese. Naravno da osionom i na Dubrovnik ogorčenom knezu se nije moglo dokazati da nema bilo kakve krivice do grada pa je uskoro počeo novi rat. To je bio drugi rat koji je knez vodio protiv Dubrovnika (1361-1362. godina). Ovaj rat je po malo čemu ličio na prethodni jer bio mnogo ozbiljniji i to ne samo po bojnim dejstvima već i po ličnostima koje su se umešale u njega. To će kasnije da ima velikog uticaja na Srbiju i da ubrza proces "stvaranja oblasnih gospodara" do neslućenih razmera. Istovremeno, značiće i potpuno negiranje vlasti cara Uroša.

Rat je počeo time što je knez Vojislav poslao jednu jaču vojnu grupaciju predvođenu njegovim poverljivim vojskovođom - kefalijom Milmanom. Ponovo je paljena i pljačkana Dubrovačka okolina, ali ovaj put grad je žestoko uzvratio i ovu grupu razbije, a samoga Milmana ubiju. Takav razvoj događaja je bio pomalo neočekivan za kneza i za njega on nije bio spreman. Stoga su i vojne akcije stale za jedno vreme (oko šest meseci). Dubrovčani pokušaju da iskoriste ovo međuvreme i pošalju poslanstvo kod cara Uroša očekujući da car, kao i prvi put, utiče na kneza Vojislava da rat prestane. Međutim, poslanstvo na carskom dvoru dočeka gorko iznenađenje jer sada se odjednom i car Uroš dosetio zlatnog posuđa i počne da ga traži za sebe. Da misli ozbiljno pokazao je naredivši da se svi dubrovački trgovci koji su zatečeni u Srbiji zatvore, a da se njihova roba zapleni. Da to nije bila samo carska odluka, a da na nju nije imao uticaja i knez Vojislav ne treba ni misliti. Car Uroš već dugo nije bio samostalan tako da nije to mogao biti ni ovaj put.

Dubrovnik uzvrati sa istom merom prema srpskim trgovcima iz Prizrena koji su se nalazili u gradu. Baci ih u tamnicu i popleni im robu. Isto to učini i sa svom imovinom vlastele iz Srbije koja je bila deponovana u gradu. Mnoštvo bogatih iz Srbije držalo je svoje dragocenosti u Dubrovniku, a sve zbog toga da blago bude na sigurnom mestu u slučaju da se moraju sklanjati iz Srbije. Kako se ovom merom Dubrovnika našla pogođena mnogobrojna vlastela iz Srbije to sigurno nije prošlo bez žestokog odjeka na dvoru cara Uroša. Zbog jednog sasvim nekontrolisanog postupka kneza Vojislava našla se u opasnosti imovina mnogih koji su bili moćni u Srbiji. To je bila bez sumnje imovina koja je najvrednija i koja se sastojala iz dukata, zlatnog i srebrnog posuđa, ali i svega onoga što se može kao vrednost brzo realizovati. Ukoliko bi ovo stanje potrajalo, a Dubrovnik i stvarno poplenio deponovana blaga, mnogi u Srbiji, do juče bogati i moćni, bi postali siromasi i kao takvi beznačajni. To se naravno nije moglo dopustiti i car Uroš je uskoro mogao da čuti mnogo toga protiv kneza Vojislava. Klima na carskom dvoru, do nedavno toliko u korist kneza, sada se odjednom počela menjati.

Možda je i to razlog da u vojnim dejstvima protiv Dubrovnika ne učestvuje car Uroš iako je Srbija i zvanično u ratnom stanju sa gradom. Jedini koji sa srpske strane ratuje jeste knez Vojislav, a ljutnja cara Uroša se izgleda ispraznila hapšenjem dubrovačkih trgovaca. Bez carske pomoći, a ne mogući da sam slomi Dubrovnik, knez Vojislav je pronašao saveznika na drugoj strani. U rat je odjednom uvučen i Kotor i to na strani kneza Vojislava. Time je sukob dobio mnogo opasniji tok nego ikada do tada. Želeći da svoga trgovačkog konkurenta ekonomski onemogući, Kotor je nepromišljeno stao na stranu kneza Vojislava, što je odmah i osetio. Jedna dubrovačka galija blokira ulaz u kotorsku luku potpuno blokirajući svaki trgovački promet čime je Kotor počeo da trpi ogromnu štetu. Za to vreme knez Vojislav je sve bešnje napadao Dubrovačke posede i u jednom od naleta jedna njegova četa je uspela da dođe sve do Dubrovačkih kapija gde je bila odbijena.

Mržnja između Dubrovnika i kneza je dostigla kulminaciju onoga momenta kada je grad raspisao nagradu od 10.000 perpera onome ko ubije kneza. Istovremeno je ponuđena i nagrada za glavu nekoga od njegovih sinova u iznosu od 1.000 perpera po glavi. Osim toga ubica (ako je Dubrovački građanin) bi bio nagrađen i sa jednom kamenom kućom u gradu. No, sve to nije mnogo uticalo na knežev bes i on je i dalje nastavio sa ratom. Ko zna kako bi to sve do kraja ispalo da Dubrovčani nisu u rat pokušali da uvuku i porodicu Balšić koja se tada počela naglo uzdizati.

Do toga momenta knez nije imao sukoba sa Balšićima, ali je to bilo samo pitanje vremena. Njihove teritorije se nisu međusobno dodirivale pa se tu njihovi interesi nisu preplitali. Međutim, između njih je postojao jedan uzan krug drugih teritorija ("ničija zemlja") na koji je pravo polagala i jedna i druga strana. Dakle, bilo je samo pitanje vremena kada će se njihove oružane čete naći na toj "ničijoj" zemlji i doći u sukob.

Po prvobitnom planu koji je Dubrovčanin Kliment Držić izložio Balšićima, oni (Balšići) trebali su da napadnu Kotor sa kopnene strane dok bi Dubrovnik udario sa mora. Time bi ovaj grad sigurno pao. To je bilo dovoljno da Kotor počne da gleda da na svaki način prekine svoj sukob sa Dubrovnikom. Sada je već i knez Vojislav postao popustljiviji (ostajao je bez saveznika) i uz posredovanje carice Jelene, cara Uroša i Vukašina Mrnjavčevića počinju tokom 1362. godine pregovori o miru. Tokom avgusta 1362. godine u Onogoštu mir je konačno sklopljen.

Ovim mirom u Onogoštu otvorila se jedna sasvim nova situacija za kneza Vojislava. Nesumnjivo da je on u Srbiji bio apsolutno najmoćniji oblasni gospodar koji drži najveći broj teritorija pod svojom kontrolom. Međutim, on na carskom dvoru više nema onoliko veliki uticaj koji je imao ranije. Njegovi ratovi sa Ugarskom (1359.), sukobi sa Dubrovnikom (1359-1360, 1361-1362.) primoravaju ga da retko dolazi na dvor kod cara Uroša. Povodljivi car time postepeno izlazi ispod njegovog uticaja, ali pada pod jedan po mnogo čemu opasniji i smišljeniji - pod uticaj Vukašina Mrnjavčevića. Od njega čini se već pomalo zazire knez Vojislav jer tek na Vukašinovo posredovanje, pristao je knez na pregovore sa Dubrovnikom. To što je knez morao da vodi računa o Vukašinovim postupcima nije čudo jer ovaj vlastelin ima odlučujući uticaj na cara, ima svoju oblast u zapadnoj Makedoniji koja se stalno povećava. Možda je još važnije to što Vukašin ima snažnu podršku svoga brata Uglješe Mrnjavčevića koji se nalazi u Seru i isto tako kao on na carskom dvoru, vrši odlučujući uticaj na caricu Jelenu (tada već monahinju Jelisavetu). Carica Jelena je već pomalo umorna od svega i većinu poslova postepeno preuzima izuzetno lucidni i sposobni Uglješa Mrnjavčević. To nije moglo proći nezapaženo kod kneza.

Nije trebalo mnogo razmišljati pa da knez Vojislav primeti da je broj njegovih neprijatelja veoma porastao i da ih je sada mnogo više nego prijatelja. Zapravo, pravo pitanje bi bilo da li je knez zbog svojih osionih postupaka još uopšte imao bilo kojeg prijatelja. Spisak neprijatelja je dugačak. Na prvom mestu je to sin njegovog brata Altomana - Nikola Altomanović, mladić kojeg je grubo oterao i koji takav postupak neće nikada zaboraviti, ali ni oprostiti. Tu je sasvim sigurno i carica Jelena koja nikako ne može da knezu oprosti to što joj je sina - cara Uroša, oteo ispod njenog uticaja. Tu su i Mrnjavčevići, ali njihovi motivi za mržnju prema knezu nemaju u sebi ništa ličnog kao što je to slučaj kod Nikole Altomanovića i carice Jelene. Oni kneza ne trpe zbog toga što je on od njih jači i što ima veću oblast od njihove. Nakon sukoba sa Dubrovnikom spisku neprijatelja se pridružuju i braća Balšić, a njihova netrpeljivost prema knezu ima iste one motive koje imaju i Mrnjavčevići. Koliko Dubrovnik mrzi kneza Vojislava nije potrebno ni posebno navoditi. Ovo su samo oni najkrupniji koji zadrhte od mržnje ili zavisti kada čuju za kneževo ime. Koliko je onih sitnijih koje je knez na neki način uvredio, oteo im posed, ubio im ili zlostavio nekog od članova porodice, ni on sam nije znao da nabroji.

Nakon ovoga sukoba sa Dubrovnikom moglo se postaviti i pitanje da li knez Vojislav još uvek ima odlučujući uticaj na cara Uroša. Na carskom dvoru se počelo događati nešto što je promaklo budnom oku kneza Vojislava. Pojavila se jedna grupa vlastele koja je vršila uticaj na cara Uroša da se obračuna sa knezom Vojislavom i Vukašinom Mrnjavčevićem. Pali su i predlozi da ih car pozove tobože na pregovore, a da ih onda baci u tamnicu. Neodlučni car Uroš se izgleda uplašio ovakvih radikalnih poteza pa je ni manje ni više nego sve to otkrio knezu Vojislavu. Od toga momenta retki dolasci kneza Vojislava na dvor postali su još ređi jer mu je tamo pretila smrtna opasnost. Da je tamo bolje ne zalaziti knez Vojislav se uverio onda kada je dočuo da se i Vukašin sklonio. Obojica su se plašila tamnih hodnika gde je nož nečujan ili nekog pehara sa otrovnim vinom. Mora da su se obojica pitala ko je vođa ovih bundžija.

Pitanje je da li je knezu pri pregovorima u Onogoštu upao u oči stavilac Lazar Hrebeljanović. Ovaj, tada u svojoj biti ipak beznačajan vlastelin, učestvovao je u ovim pregovorima i od Dubrovnika za svoje usluge bio nagrađen. Bio je u činu stavioca, istom onom činom sa kojim je nekada karijeru započeo Miloš Vojnović, a kasnije i knez Vojislav. Sasvim je otvoreno pitanje da li da ga je knez tada uopšte primetio, a ako jeste da li mu je proletelo kroz glavu da je i on sam, ne tako davno, imao sličnu ulogu na carskom dvoru koju sada ima Lazar. No, teško da je knez time suviše lupao glavu što mu je svakako bila greška. Taktični stavilac Hrebeljanović je umeo da na svoju stranu privuče ljude, a da li je baš on bio vođa zavereničke stranke teško je reći, ali među istaknutijim članovima je sigurno bio.

Za to vreme knez je pomalo narcisoidno uživao u svojoj snazi. Bio je u Srbiji najjači i moguće da je od njega već i sam car zazirao. Da se i sam knez uveri koliko je njegova stvarna snaga u Srbiji potrudili su se drugi.

Najpre je to uradila Venecija. Tokom 1362. godine knez Vojislav je primljen za mletačkog građanina. Istovremeno su tu čast doživeli i Balšići - Stracimir, Đurađ i Balša. Međutim, tu je postojala razlika. Povelja kojom se knez Vojislav potvrđuje u svojstvu mletačkog građanina nosi zlatan pečat, dok ista takva povelja koja to potvrđuje za Balšiće nosi tek srebrni pečat. Ovi dragoceni metali kojim su sačinjeni mletački pečati sasvim jasno govore o tome ko koliko vredi u Srbiji. Balšiću su vredeli za srebrni pečat dok je knez Vojislav bio vredniji i zaslužio zlatni pečat.

Sledeću potvrdu kneževog značaja pružio je Dubrovnik stavljajući ga u istu ravan sa carem Urošem. Pri sklapanju mira u Onogoštu, Dubrovnik se ne zadovoljava samo time da potpiše povelju o miru sa carem Urošem i to smatra nedovoljnom garancijom da kneževih napada više neće biti. Zato traži da se ista takva povelja sačini posebno sa knezom Vojislavom. Time Dubrovnik pokazuje da nema poverenja u to da će car uspeti da zauzda neki eventualni novi izliv kneževog besa, već traži da to knez učini lično. Kneževa reč tako vredi više od careve volje. Time se nedvosmisleno pokazuje da Dubrovnik jedino kneza tretira kao istinskog pregovarača i da ga smatra samostalnim od carske volje. Sve ono poštovanje koje se kroz povelje iz Onogošta pokazuje prema caru Urošu i njegovoj vlasti jeste samo farsa, kulisa za nešto što ne postoji. Dubrovčani su realisti i znaju da pravu snagu poseduje samo knez i tako se i ponašaju.

Naravno da to nije moglo proći, a da ne utiče i na samoga kneza. Baš tokom pregovora sa Dubrovnikom on naglo menja svoje ponašanje prema caru Urošu. Iako se i dalje prema caru odnosi sa dužnim poštovanjem, on sebe ne ubraja u, kako kaže povelja, vlastelu gospodina cara. Dakle, ne spada više u onu grupu srpske vlastele kojoj je gospodar car Uroš. On se smatra nezavisnim pa čak i ravnopravnim sa carem. Istovremeno se više ne potpisuje kao knez humski jer bi ga to ograničilo samo na jednu teritoriju (Humsku), već sebe naziva Stefan, a zovom veliki knez Voislav sve srpske, grčke i pomorske zemlje. Upadljivo je da sebi prisvaja ime Stefan, vladarski pridevak koji su do tada nosili samo Nemanjići. Oblast koju je kontrolisao bila je zaista veoma velika obuhvatajući krajeve od Rudnika, Drine i Kosova do mora, uključujući i primorske župe između Boke Kotorske, Dubrovnika i Stona. Oblast toliko velika da se mogao osetiti onoliko moćnim kako su to nekada bili najbolji predstavnici iz kuće Nemanjića. Bila je to ne oblast već država, a knez se počeo osećati kao vladar jedne nezavisne države nazivajući sebe vladarom sve srpske, grčke i pomorske zemlje.

Da li je on počeo da razmišlja o tome da se i zvanično otcepi od cara Uroša i proglasi samostalnim? Da li je njemu već tada počelo da pada na pamet ono što će kasnije uraditi Vukašin Mrnjavčević dobivši kraljevsku krunu i postavši carskim savladarom? Ova pitanja ostaju bez odgovora budući da ga je tokom septembra 1363. godine zadesila smrt. Sahranjen je u manastiru Banja kod Priboja na Limu. Na nadgrobnoj ploči je napisano: "Meseca oktobra, 25. dana, prestavi se rab Hrista boga Stefan, a zovom veliki knez Voislav sve srpske, grčke i pomorske zemlje".

Smrt je kneza prekinula dok je pokušavao da svoju oblast zaokruži u jednu logičnu celinu. Njegova oblast koju je držao nije imala kohezionu snagu jer je bila geografski izdužena obuhvatajući pogranične delove Srbije. To je više ličilo na neku krajinu već na geopolitičku čvrstu celinu koja se mogla braniti, tako da je knez mnogo svoga vremena proveo u sukobima sa onim četama koje su u nju upadale. Želeći da to nekako ispravi i da oblast zaokruži knez Vojislav je 1363. godine izvršio zamenu grada i župe Brvenik za grad i župu Zvečan sa čelnikom Musom. Ovakvu zamenu čelnik Musa sigurno nije izvršio dobrovoljno, ali sila Boga ne moli. O toj zameni car Uroš je izdao povelju na kojoj se opet kao jedan od onih koji je učestvovao u ovom poslu pojavljuje stavilac Lazar Hrebeljanović. Sa ovim teritorijama knez Vojislav je imao srž onih teritorija koje su imali prvi Nemanjići pa se i time na neki način približio njima. Sve to je moglo uticati na njega da sam za sebe počne zamišljati da vredi onoliko koliko i neki od Nemanjića, a sigurno više od cara Uroša. Kneževa smrt je bila toliko iznenadna da bi se moglo postaviti pitanje da li je bila i prirodna. Možda je umro od kuge, kako mnogi hoće da veruju, ali uzimajući u obzir sve ono što se dešavalo tih godina i znajući koliko je knez Vojislav imao neprijatelja blizu je pameti da je njegovu sjajnu karijeru okončao otrov ili potajni nož. Mnogima je smetao. Nikola Altomanović je već imao 16 godina i mrzeo je kneza kao malo ko. Tu su bili i Mrnjavčevići. Možda su najbliži ovome delu braća Balšići na koje je knez Vojislav spremao ratni pohod želeći da im se osveti zbog njihove podrške Dubrovniku tokom rata 1362. godine. Pripreme su bile u punom jeku, a želeći da ih napadne i sa kopna i sa mora, knez je tražio od Dubrovnika ratnu galiju koju bi verovatno i dobio. To bi bila propast za Balšiće. Oni su i inače bili skloni potajnim ubistvima i ovo im ne bi bilo prvo, a nije bilo ni zadnje, tako da bi se kneževa smrt mogla pripisati njihovom shvatanju vođenja političkih poslova.

8. Prva dejstva Nikole Altomanovića

Uzimajući u obzir značaj koji je za života imao knez Vojislav, bilo je sasvim za očekivati da će njegova smrt u Srbiji da izazove velike potrese. Osnovni razlog za to je bila velika teritorija kojom je on upravljao. Nestanak jednog ovako velikog oblasnog gospodara moralo je izazvati pokrete među srpskom vlastelom. Mnoštvo okolnih velikaša je kneževu smrt shvatilo kao idealnu priliku da se dočepaju dela kneževih poseda. Osim toga, bila je tu i sva sila sitnije vlastele koju je knez je držao u zavisnosti, pa je bilo za očekivati da će i oni pokušati da iskoriste priliku da se otarase njegovog nesnosnog tutorstva. Međutim, za prvo vreme od njegove smrti nije bilo većih pokreta i njegova udovica Goislava uspela je da stavi pod kontrolu skoro celokupnu oblast koju je pokojni knez nekada držao.

Jedini koji su odmah iskoristili priliku koja se pružila bila su braća Balšić. Nedugo nakon kneževe smrti oni su od njegove oblasti otrgli Gornju Zetu. Kako je kneza nasledila njegova žena Goislava sa dva maloletna sina - Stefanom i Dobrovojem, to se praktično Balšićima nije mogao niko suprotstaviti. Način na koji su Balšići preuzeli Gornju Zetu, bez bilo kakvih borbi, možda može da svedoči o tome da je između njih i kneginje čak došlo i do nekog sporazuma. Kneginja im je prepustila jedan deo svojih teritorija, a za uzvrat Balšići je nisu dalje uznemiravali. Dakle, reč je o kneginjinom ustupku, veoma neugodnom, ali o ustupku koji joj je omogućavao mir sa te strane.

Dakle, prvo vreme kneginja kao da nije imala posebnih problema. Krajem 1363. godine Dubrovčani ovlašćuju svoga kneza i Malo veće da mogu da održavaju kontakt sa jednim od sinova kneza Vojislava (ne zna se kojim) i da mu čak mogu poslati poklon u vrednosti od najviše 30 perpera. Time se na nedvosmislen način pokazalo da kneginja Goislava i njeni sinovi čvrsto drže vlast jer bi Dubrovčani inače sa njima već drugačije razgovarali. Takav blagonaklon odnos koji je Dubrovnik imao prema kneginji dobrim delom je zasluga i toga što je car Uroš izuzetno predusretljiv prema njoj pa se jedno vreme činilo da je kneginja pod posebnom carskom zaštitom. Čak i više od toga. Car Uroš joj ustupa i neke od svojih prihoda (zakupnina za kumerk solski i svetodmitarski dohodak). Znajući da je car tada bio u velikim finansijskim problemima ta njegova žrtva je sigurno imala i mnogo veći značaj no što je to bio samo finansijski efekat.

Na kraju je kneginja pokazala da je od svoga pokojnog muža, kneza Vojislava, preuzela mnoge osobine i da je njegova dostojna učenica. Želeći da do kraja iskoristi carevu naklonost koju je ona shvatila možda i kao njegovu slabost, pokušala je jednu podvalu. Njoj je car za godinu 1364. godinu prepustio da od Dubrovnika naplati svetodmitarski dohodak u iznosu od 2.000 perpera. Ona je to i uradila, ali to je pravo imala samo za tu godinu. Već sledeće godine car Uroš ponovo naplaćuje ovaj dohodak za svoj račun. Međutim, već 1366. godine dolazi do nesporazuma. Car Uroš je poslao svoje ljude da od Dubrovnika naplate dohodak za 1366. godine, ali tamo dočuju da je Goislava taj dohodak već podigla. Pokazala je neko pismo sa carskim pečatom koje je ovlašćuje na naplatu dohotka, a Dubrovčani misleći da joj je car stvarno ustupio dohodak za tu godinu, bez razmišljanja joj ga isplate. Po svemu sudeći pismo, odnosno carski pečat, je bio falsifikovan i od tada se odnosi između cara i Goislave zatežu.

Ipak, od svega toga za kneginju je mnogo opasniji mogao da bude njen sinovac Nikola Altomanović. On je imao negde između 15 i 16 godina u vreme kada je knez umro. Boravio je u nekom zabitom i siromašnom kraju koji mu je knez Vojislav odelio, ali je sigurno pratio sve ono što se oko njega zbiva. Može se samo pretpostaviti da je Nikola boravio u severnim delovima kneževih oblasti (blizu ugarskih granica) jer njegove prve aktivnosti se odvijaju upravo tu. Da je to tako može da svedoči i to da što se kneginja uglavnom skoncentrisala na južne delove (Konavli i Trebinje), verovatno zato što je sever zbog Nikolinog prisustva za nju bio nesiguran.

Zbog svoje mladosti teško da je Nikola mogao za kneginju bude nešto posebno opasan pa je za pretpostaviti da je on u svojoj okolini imao nekoga starijeg i iskusnijeg ko ga je pomagao. Kako je bilo mnogo onih koji su bili povređeni nekim od postupaka knez Vojislava to ne treba sumnjati da je za sve te godine Nikola Altomanović mogao nakupiti dovoljno sposobnih savetnika. Zbog svoje mladosti teško da je mogao da bude vođa nekom većem broju nezadovoljne kneževe vlastele i da im uliva autoritet koji svaki vođa mora imati da bi bio u stanju da se nametne. Stoga je oko sebe morao da ima samo one ljude na koje bi se mogao osloniti. Oni nikako nisu mogli biti brojni i tek nakon kneževe smrti njihov se broj mogao povećati. Upravo vreme između 1363. godine (kada je knez umro) i 1366. godine, Nikola Altomanović je morao provesti u sakupljanju i privlačenju druge vlastele. Tek 1366. (ili 1367.) godine on se osetio dovoljno snažnim da krene prema severoistočnim delovima oblasti kneza Vojislava. U to doba on pod svoju kontrolu stavlja Rudnik.

Može se postaviti pitanje kako je on mogao sa samo 16 ili 17 godina da bude vođa mnogobrojnoj vlasteli koja je stala uz njega. Jedini mogući odgovor je u tome da je vlastela pokušala da iskoristi njega (Nikolu) ne bi li se otrgla od vlasti kneginje Goislave, te da pod opravdanjem da se bore za njegove interese sami zadobiju samostalnost. Nakon toga bi ga se veoma lako otresli. Tu su se oni prevarili u računu jer su zaboravili da Nikola potiče iz porodice Vojnović koja je i bila poznata po tome što joj u borbi za vlast niko nije bio ravan. Nije bilo toga sredstva kojim se oni ne bi okoristili, a Nikola je mogao imati dobru školu i mnogobrojne učitelje. Počev od dede - vojvode Vojina, preko strica Miloša, oca župana Altomana i konačno strica kneza Vojislava, ova porodica je bila prepuna političkih prevaranata i nadasve spremnih ratnika koji ni od čega nisu prezali. Malo je bilo onih koji su sa njima mogli izaći na kraj. Osim toga, to je posebno važno, Nikola je imao jedno iskustvo koje se nigde nije moglo naučiti. Od najranije mladosti prema njemu je stric Vojislav bio krajnje grub izbacujući njega i majku sa očevih imanja. To poniženje i razočarenje kod Nikole koji je bio ludo ambiciozan izoštrilo je do krajnje crte političku i uopšte ljudsku bezobzirnost. Ni prema kome Nikola više nije osećao ni poštovanje, ni sažaljenje, a na kraju će se pokazati još ponajmanje prema članovima svoje porodice.

Možda je on u samome početku pred vlastelom izigravao naivka na kojeg se može uticati, međutim sa 18-19 godina on se osetio dovoljno jak da zbaci masku i da svima pokaže pravo lice. Danas ne postoji bilo kakva slika koja bi nam prikazala kako je Nikola Altomanović izgledao. Međutim, poznavajući to vreme, teško da nije bio zavidnog stasa i velike fizičke snage. Vlastela je poštovala samo onoga koga se lično bojala, a Nikola nije imao u šta da se pouzda osim u vlastitu snagu. Njegovo poreklo i sve ono što ide uz to moglo mu je samo dodatno da pomogne, ali nikako da bude i osnov njegovog celokupnog dela. On je morao da imponuje vlasteli samo ako je bio u stanju da na sebe navuče oklop i da u ruke stavi štit i mač, a o pojas buzdovan. Tek takvoga ga je vlastela mogla shvatiti ozbiljno.

Osim snagom, Nikola je morao da utiče na svoju vlastelu i svojim karakterom, nadasve neobuzdanim i kasnije čak i neuračunljivim. Međutim, niko nije mogao da mu ospori hrabrost i spremnost da svakoga časa potegne oružje i uleti u boj. Osim toga, politička sredstva ga nisu mnogo interesovala i malo je vremena provodio mozgajući o nekim diplomatskim podvalama. Činilo mu se da se te stvari mogu mnogo efikasnije i brže rešiti jednim udarcem mača. Na njegovu kasniju nesreću, takav metod se u samome početku pokazao kao veoma delotvoran i on je uletao u sve krupnije nepromišljenosti. S druge strane, to će kasnije pokazati, on kao da je bio dete sreće. Sa svojim neobuzdanim temperamentom uletao je u raznorazne avanture koje su se izrođavale u opasne neprilike, ali onda bi se nekom srećom pojavila neka nova okolnost koja bi ga izvlačila iz nevolje dajući mu još više snage. Istovremeno, to mu je davalo još veće samopouzdanje koje će ga na kraju odvesti u propast. No, to je već kasnija priča.

Taj prvi period nakon kneževe smrti (1363-1367. godina) Nikola Altomanović deluje na severnoj stranu kneževih oblasti, ali tek postepeno i veoma oprezno. U prvo vreme samo prikuplja pristalice i učvršćuje svoju vlast bez nekih većih teritorijalnih širenja. Mnogo mu pomaže svojim ponašanjem i sama kneginja Goislava koja kao da je digla ruke od te strane i uglavnom se bavi jugom gde i boravi. Njihove sitne zađevice malo ko primećuje budući da se u Srbiji dešavaju mnogo krupnije stvari koje su potpuno zasenile sve ostalo. Glavni akteri svih događaja jesu car Uroš i braća Mrnjavčević, odnosno na prvom mestu Vukašin Mrnjavčević. Sve to spada u onaj okvir koji su istoričari nazvali "stvaranje oblasnih gospodara". O čemu se radi?

Već je govoreno o tome kako su se pojedini velikaši, na prvom mestu despot Simeon i despot Asen, odmah nakon smrti cara Dušana osamostalili i prestali da priznaju vrhovnu vlast cara Uroša. U starim srpskim zemljama taj je proces pričekao par godina i započeo je osamostaljivanjem braće Rastislalića u Braničevu. Knez Vojislav Vojnović je takođe, po ugledu na ostale, formirao svoju oblast koja je bila najveća u Srbiji. Njegovi odnosi sa carem Urošem su bili manje više trpeljivi, a uglavnom zbog toga što je sam car bio u mnogo čemu popustljiv. Još za vreme života kneza Vojislava izranjaju nove ličnosti, a među njima braća Balšić, braća Mrnjavčević, despot Dejan i neki drugi, u tome momentu toliko slabi da nisu privlačili posebnu pažnju. Smrt kneza Vojislava je izazvala prestrojavanje političkih snaga na carskom dvoru i to se odmah osetilo. Vukašin Mrnjavčević je nešto pred kraj života kneza Vojislava toliko ojačao svoju poziciju kod cara Uroša da se već moglo pojaviti i pitanje prestiža među njima. Okolnost da se njihove oblasti nisu sučeljavale i da po tom pitanju nisu imali sukoba sigurno je onaj osnovni razlog koji ih je zaustavio da se međusobno ne zakrve. Takva situacija već nije bila između kneza i braće Balšića tako da je samo kneževa nagla smrt sprečila rat između njih.

Dakle, to je tako bilo u vreme dok je knez bio živ. Odmah nakon njegove smrti počeli su događaji da idu mnogo bržim tempom nego do tada. To prvo vreme nakon njegove smrti bile je karakteristično po ubrzanim političkim događajima na carskom dvoru, a teritorijalna osvajanja su bila manje primetljiva. Vukašin Mrnjavčević je uspeo da sve svoje protivnike na carskom dvoru u toj meri potisne da je car Uroš potpuno pao pod njegov uticaj. Sa mnogobrojnim porodičnim vezama uspeli su Mrnjavčevići da do neslućene razmere ojačaju svoje veze. Uglješa Mrnjavčević se oženio ćerkom kesara Vojihne (gospodar Drame) koja se zvala Jelena (Jefimija), Vukašinova ćerka Olivera je bila udata za Đurđa Balšića, Vukašinov sin Marko se oženio ćerkom Hlapena, namesnika u severnoj Grčkoj, a postojala je i neka porodična veza (nedovoljno jasna) sa vlastelinom Vlatkom. Tako osnaženi oni su se usudili da tokom 1365. godine na cara Uroša izvrši toliki uticaj da je ovaj pristao da Vukašina uzme za savladara i ga kruniše za kralja. Taj njihov potez, koji je možda mogao da bude dalekovid da je u potpunosti uspeo, toliko im je oduzeo pažnju da se oni nisu mnogo bavili onim teritorijama koje je nakon svoje smrti knez Vojislav ostavio kneginji Goislavi. Stoga su kneginja Goislava i Nikola Altomanović mogli da na miru svoje međusobne račune izravnavaju.

Upravo te 1365. godine kada se Vukašin Mrnjavčević krunisao za kralja, a Uglješa dobio titulu despota isteravši caricu Jelenu iz Sera i preuzimajući kontrolu nad njim, Nikola Altomanović je pripremao odlučujući udar na kneginju. Njihovi međusobni sukobi su sigurno otpočeli odmah nakon kneževe smrti, ali isključivo zbog Nikoline mladosti i njegove nedovoljne snage, nisu uzimali neke veće razmere. Vesti o svim ovim događajima vezanim za carski dvor sigurno su dolazile do Nikole na sever i on ih je pratio, ali na sve to nije reagovao. Mogao je čuti priče o tome kako je Vukašin krunisan za carevog savladara, kako se carica Jelena tome nije protivila čak je to i podržala. Na samome Vukašinovom krunisanju bilo je veoma malo srpske vlastele, a prisutni su bili uglavnom oni koji su Vukašina priznavali za svoga oblasnog gospodara. Šta su oni mislili o samome činu krunisanja i da li su ga odobravali veliko je pitanje, ali zbog svog zavisnog položaja morali su Vukašinu da se poklone i da mu kliču kao novome kralju.

Od starije i uticajnije vlastele bio je prisutan samo Nikola Stanjević, ali on je bio u poznim godinama koje bi se mogle nazvati staračkim tako da je on bio u onom stanju mentalne i fizičke sposobnosti kojem više priliči manastir negoli jedan takav politički događaj. Zaista, kakav je utisak mogao na njega da ostavi ovaj svečani događaj gde je Vukašin postao kralj, kada ga je uporedio sa onim krunisanjima koje je nekada imao Dušan (kojima je takođe bio prisutan), najpre u Svrčinu gde se krunisao za kralja, a onda u Skoplju gde je krunisan za cara. Uspomene su sigurno bile bolne i Stanjević to Vukašinovo krunisanje nije lako podneo. Nedugo nakon ovoga čina koliko svečanog za Vukašina, toliko ponižavajućeg za Stanjevića, ovaj vlastelin se povukao u manastir. Nije on bio jedini na kojeg je Vukašinovo uzdizanje za savladara ostavilo težak utisak. Stanjević je bio u godinama koje su mu dopuštale da zaborav i utehu potraži u manastiru, ali bilo je mnogo mlađe vlastele koja nije imala takav izlaz.

Agilni i na sve spremni Mrnjavčevići nisu ni u jednom momentu prekidali svoje dotadašnje aktivnosti na širenju svojeg uticaja, tako da je za njih događaj Vukašinovog krunisanja bio samo jedna epizoda koja je trebala da posluži glavnom cilju: što većem teritorijalnom širenju. Shodno tome uskoro su stigle vesti o tome da je carica Jelena morala da se povuče iz Sera i da je ovu oblast pod potpunu kontrolu stavio drugi Mrnjavčević, despot Uglješa. Nedugo potom je stigla vest i o propasti despota Dejana čiju je oblast za sebe uzeo njegov sused Vlatko Paskačić, bliski saradnik Mrnjavčevića. Pred naletom Mrnjavčevića stradao je i Nikola Stanjević, a njegova imanja su podelili Vukašin (sada već i kralj) i sin mu Marko (kasniji kraljević Marko).

Sve ovo nije moglo, a da ne ostavi traga i na najbližu okolinu cara Uroša. Na dvoru oko cara Uroša nastaje postepeni rascep i dotadašnji verni saradnici ga napuštaju. Taj proces je ušao u kritičnu fazu naročito nakon 1365. godine i dana kada je car krunisao Vukašina za kralja. Razočarani ne samo time što je car popustio pred Vukašinovim ubeđivanjima, već možda više što je time njima put ka uspehu zakrčen, carski dvor napuštaju stavilac Lazar Hrebeljanović, a braća Golubić (stavilac Grgur i knez Ivan) se kolebaju. Veoma stidljivo i sa velikim oprezom Lazar Hrebeljanović i njegov zet Vuk Branković počinju da stvaraju svoje oblasti. One su toliko male da ih niko ne uzima za neku posebnu opasnost. Ipak, njihova snaga je dovoljna da budu toliko respektovani da u budućim događajima i njihovo učešće ne može da bude izbegnuto.

Te godine (1365. i 1366.) bile su pune napetog iščekivanja, ali nadasve i nagađanja. Osnovno je bilo pitanje među vlastelom šta sa krunisanjem žele Mrnjavčevići da postignu. Nagađanja su išla do najfantastičnijih kombinacija. Car Uroš nije imao dece i bilo je verovatno da ih neće ni imati pa se shodno tome postavilo pitanje carskog naslednika. Ukoliko bi car zaista umro bez naslednika tada bi carsku krunu, kao krunisani kralj i savladar trebao da preuzme Vukašin Mrnjavčević. To je značilo da dinastija Nemanjića izumire i nestaje sa političke scene, a zamenjuje je dinastija Mrnjavčevića. Nakon smrti cara Uroša na njegovo mesto bi verovatno došao Vukašin, sada kao car, a za kralja bi bio uzdignut njegov sin - Marko.

Takva kombinacija, veoma verovatna, izazivala je škrgut zuba kod raške vlastele. Oni nikako nisu mogli da prihvate to da Srbijom vlada neko ko nije iz dinastije Nemanjića, a pogotovo ne jedan Vukašin Mrnjavčević, čije je poreklo skoro nepoznato tako da se nije znalo jasno ni ko mu je otac. Po svemu su oni bili skorojevići za koje se do pre par godina nije ni znalo. Pa i sam Vukašinov izgled nije nikome ulivao poverenje. Bio je to jedan isušeni kržljavi starac, sa upalim očima, a ono što ga je najviše ponižavalo, barem što se tiče fizičkog izgleda, jeste to što je bio žura. Malo je toga u njemu bilo vladarskog, i u odnosu na cara Uroša, jednog lepog krupnog čoveka, on je bio sasvim neugledan. Ništa u sebi nije imao kraljevskog pa je čak mogao da deluje smešno dok se na svečanom krunisanju sapliće staračkim nogama u dugoj haljini svoj iskićenoj zlatom i biserjem. Takvome se oni nikada neće klanjati.

Ipak, niko mu nije mogao poreći političku sposobnost koja je često prelazila u podmuklost, što je i njegov fizički izgled dovoljno govorio. Sa onim isušenim obrazima i sitnim očima usađenim u izduženo lice i isto tako sitnim i koščatim rukama, sav usukan i žut sa retkom kosom, Vukašin je kod njih izazivao strah. Nije to više bio car Uroš, lep kao čovek, ali slabić kao vladar, kojem su oni mogli da odreknu poslušnost. Sa Vukašinom je već bila druga situacija i sa njim se nije moglo igrati. Ovaj kralj bi im mogao stati za vrat, a njegovi dotadašnji uspesi su govorili dovoljno. Osim toga, bio je tu i njegov brat - despot Uglješa Mrnjavčević, mnogo politički mudriji od svoga brata Vukašina. Svestan toga, Vukašin je uvek bio spreman da posluša Uglješin savet, pa je i ovo krunisanje bilo po svemu sudeći njegova ideja. Takvim Mrnjavčevićima uz sve one njihove porodične veze niko se nije mogao odupreti. Bez obzira na svoj izgled Vukašin nikada nije izazivao podsmeh i svi su strahom iščekivali na sledeće događaje. A oni su došli veoma brzo.

Najpre su dolazile su vesti o dosta dobrim odnosima između cara Uroša i kralja Vukašina, ali to je bilo u samome početku. Vremenom, kralj Vukašin više ne obraća pažnju na cara, odlazi sa dvora na koji više i ne dolazi i koristeći kraljevsku krunu počinje da stavlja pod kontrolu zapadnu Makedoniju. Da su odnosi između njega i cara zahladili vidi se iz toga što Vukašin umesto Skoplja, koji je do tada bio njihov zajednički prestoni grad, uzima kao svoj prestoni grad Prištinu. Tu on sada stoluje sam, izdaje povelje i stupa u pregovore ne konsultujući cara. S druge strane car Uroš ne postavlja pitanje samostalnog Vukašinovog delovanja, a da ode lično u Prištinu ne pada mu ni na pamet. To je sada već moglo da zabrine i staru rašku vlastelu jer sve dok se Vukašin zabavljao po Makedoniji njih nije mnogo smetalo to što on sebe naziva kraljem jer ga oni ionako nisu za tako nešto priznavali. Njih je moglo da uplaši to što je bilo očigledno da je on krenuo sa svojim osvajanjima ka severu sa namerom da i stare srpske zemlje uzme za sebe. Prvi protivnici na koje je u tom pohodu naleteo bila su imanja zeta Lazara Hrebeljanovića - Vuka Brankovića i njegovog brata Grgura, zatim posedi još jednog Lazarevog (doduše u tom momentu - budućeg) zeta - čelnika Muse. Ovo je sada bila vlastela o kojoj se moralo voditi računa i koja se neće tek tako lako prepustiti Vukašinu.

Tu se sada očekivao pravi rat i raška vlastela se za tako nešto počela spremati. Po svemu sudeći, a i ne može biti drugačije, njihov idejni vođa je bio upravo Lazar Hrebeljanović. Bio je među njima najstariji, a nekim je bio i tast (Vuk Branković, čelnik Musa). Ne želeći da padnu pod vlast Mrnjavčevića oni su započeli sa pripremama koje nisu bile vezane samo na to da se opremi vojska. Bilo je tu mnogo i onoga što bi mi danas nazvali "propagandnim ratom", a on im je bio veoma bitan jer nisu imali dovoljno snage da se direktno na bojnom polju nađu sa Mrnjavčevićima. U okviru toga bilo je potrebno najpre pridobiti cara Uroša na svoju stranu i pod zaštitom svetoga imena Nemanjića okrenuti mržnju sve vlastele na Mrnjavčeviće. Tu je onda izmišljena bajka o tome kako Vukašin više nema strpljenja da čeka da car umre ne bi li mu tada preuzeo krunu, već da želi da nesretnog cara ubije. Takav nastup je imao dosta uspeha i prost puk je tome poverovao, a među njima i mnoštvo vlastele. Način na koji je car Uroš pridobijen ostaje tajna. Da li je i njemu servirana takva priča i da li je on bio dovoljno naivan da u nju poveruje, ostaje da nagađamo. Doduše, ako je i tako i bilo ne treba mnogo osuđivati cara Uroša.

On je bio jedno nesretno biće kojem je sudbina namenila težak zadatak da bude car u Srbiji, a da on za tako nešto ne samo da nije bio spreman već verovatno da to nije ni želeo. I mnogo jače ličnosti su teško izlazile na kraj sa neposlušnom srpskom vlastelom, a on kojeg je mnogo više interesovala religija, zaista nije imao nikakve šanse. Rastrzan, on je bio lako povodljiv, a kako otrov i druga sredstva potajnog likvidiranja protivnika, nisu bili ništa neoubičajeno, to se ne treba čuditi ako je poverovao da ga Vukašin ima nameru likvidirati. S druge strane, uvek kada se govori o tome periodu onda se navodi da je car Uroš bio slaba ličnost i da je sa njime bilo lako manipulisati. To je dobrim delom tačno, ali se svesno zaboravljaju osobine onih koji su ga doveli u to stanje i koji su njime manipulisali. To su bili ljudi jake volje koji znaju šta hoće i čiji uspon je bio povezan baš sa takvim osobinama. Car Uroš se za svoga života ni oko čega nije morao pomučiti, carstvo mu je iznenada palo u krilo i nije stoga čudno što ga nije znao i sačuvati. Suprotno od njega, knez Vojislav Vojnović i kasnije braća Mrnjavčević su svoj uspon ostvarili isključivo zahvaljujući sebi i svojim osobinama. Bili su to borci za vlast kojima nije bilo ništa strano, a da nisu bili takvi ne bi uspeli u onome što su započeli. U odnosu na takve ljude car Uroš nije imao šanse. Oni su ga mogli ubediti u sve ono što žele.

Ne treba misliti da je smrću kneza Vojislava i odlaskom Vukašina Mrnjavčevića u zapadnu Makedoniju nestalo i dovoljno sposobnih ljudi koji su mogli da na cara vrše isti takav uticaj. Na njihovo mesto su došli novi, doduše ne tako bogati i moćni kao oni, ali barem isto tako sposobni. Čak u mnogim stvarima daleko bezobzirniji i lukaviji. Knez Vojislav i Mrnjavčevići su imali mnogo imanja iz kojih su crpli prihod i pomoću njega stvarali svoje armije što im je samo po sebi davalo dovoljno moći tako da diplomatija i slična lukavstva nisu bila ono što je njih stvorilo jakim. Shodno tome oni su se više uzdali u mač i silu negoli u ubeđivanja. Nove ličnosti koje su se pojavile oko cara Uroša nisu imale velike posede, obilne prihode i moćne armije, već jedino u šta su se mogli uzdati jeste bila njihova pamet i sposobnost diplomatskog delovanja. Tačnije rečeno, spletka je bilo ono u šta su se jedino mogli pouzdati i njihove osobine su se razvile najviše u tom pravcu.

Upravo takvi ljudi su uzeli cara pod svoje i uz njegovu lakovernost mogli ga lako pridobiti pričama da mu Mrnjavčevići spremaju likvidaciju te da su mu oni koji su sada oko njega jedini pravi prijatelji. U tom pravcu počnu ga ubeđivati da je možda najbolje da se sa nasrtljivim Mrnjavčevićima obračuna oružano i da celu državu stavi pod svoju kontrolu. Naravno, oni će ga verno služiti. Očigledno je da su Lazar Hrebeljanović i drugi koji su uz njega uticali na cara, umeli to dovoljno sugestivno da urade i ovaj je uskoro bio njihov. Time je jedan deo posla bio obavljen, ali to još uvek nije bilo dovoljno. Bilo je potrebno sakupiti i onoliko jaku armiju koja može da Mrnjavčeviće tuče i na bojnom polju. Oni sami je nisu imali dovoljno, a car nije imao ni vojske, a ni novca. Bilo je potrebno naći nekoga ko ima. Tu sada stupa na scenu Nikola Altomanović.

9. Početak uspona

U svim ovim događajima Nikola Altomanović se sasvim dobro snašao. Uviđajući da su Mrnjavčevići zauzeti na sasvim drugom kraju države on je, skupivši snagu i pristalice, tokom 1367. godine krenuo u odlučujući sukob sa kneginjom Goislavom. Kako su ti sukobi išli nema pismenih podataka, ali se to može veoma lako rekonstruisati. Bitaka velikih sigurno nije bilo jer niti jedna od strana nije imala dovoljno novca da najmi veću grupu plaćenika. Izdaja i mito su bila osnovna sredstva u tim sukobima (ne samo njihovom već uopšte kod svih oblasnih gospodara). Sudbina slabije vlastele je bila u tome da priznaje nekoga jačeg od sebe i da bude pod njegovom vlašću. Znajući to i isto tako znajući da to ne mogu izbeći, oni su jednostavno birali sebi jačeg gospodara. Stoga im nije predstavljalo neki poseban problem da u par godina promene i po nekoliko gospodara. To je bilo sasvim normalno, a u mnogim situacijama čak i preporučljivo. Siromašna i podložna vlastela je imala jedva dovoljno sredstava da preživi, a ne da vojno oprema neke veće odrede sa kojim bi mogli da se odbrane. Sa nekoliko bednih sela se i nije moglo više. Biranje slabije strane dovodilo ih je u opasnost da im i to malo sirotinje bude popaljeno, voćnjaci posečeni, stoka i sebri odvedeni, a oni sami da budu u smrtnoj opasnosti. Dakle, šta je moglo da bude normalnije od toga već da vlastela, već po potrebi, priznaje onoga najjačeg za svoga gospodara.

Tim putem je svakako krenuo i Nikola Altomanović pridobijajući sebi pristalice nešto mitom, a nešto silom. Ipak, bilo bi to nedovoljno da nije imao i drugih osobina koje druge velmože nisu posedovale. Vukašin Mrnjavčević je imao realnu vojnu silu koju je mogao da izdržava zbog ogromnih imanja sa kojih je crpeo prihod, posebno iz rudnika u Novom Brdu. Balšići su nastupali porodično i zbog njihove brojnosti, ali i složnosti predstavljali su opasnost. Lazar Hrebeljanović je imao diplomatski dar i sa svojim umerenim nastupima umeo je da osvoji ljude. Kod Nikole Altomanovića je postojalo nešto drugo. Sigurno je da su i njegovi početni potezi kod privlačenja pristalica bili u davanju kojekakvih obećanja, ali on se nije mnogo zamajavao oko suvišnog ubeđivanja onih koji nisu na to pristajali. Njegova osnovna snaga nije bilo ubeđivanje već, ako ono ne bi uspelo, paljenje i uništavanje svega onoga što je nepokorni vlastelin imao, a najverovatnije i u njegovom likvidiranju. Poznajući kasnije Nikoline nastupe, način likvidiranja je morao biti dovoljno grozan, ali i sasvim sračunat na to, da drugoj vlasteli ne padne na pamet da odbije da uđe pod njegovu vlast. Treba biti svestan toga i da je Nikola bio veoma mlad (17-19 godina) i da je lično učestvovao u akcijama, a možda i svojom rukom izvršavao takve presude. Sve je to bilo dovoljno da se o njemu raširi glas kao bezumnom i opasnom, ali ipak i pored svega veoma hrabrom čoveku. Suprotstaviti se njemu je značilo sigurnu propast, ali pridružiti mu se značilo je sačuvati imanja i možda ih uvećati pljačkom nekog drugog nepokornog vlastelina.

Nije čudo što se kneginja Goislava uskoro našla u veoma teškoj situaciji. Vlastela ju je počela napuštati i njoj nije ništa drugo preostalo već da zatraži iz Dubrovnika sve ono zlato koje je tamo nekada ostavio na čuvanje pokojni knez Vojislav. Sa tim novcem je trebalo platiti najamnike koji će ratovati sa Nikolom Altomanovićem. Njen osnovni nedostatak je bio u tome što nije imala dovoljno poverljivih ljudi koji će biti u stanju da vode čete najamnika. Sinovi su joj bili suviše mladi da bi među surovim i poludivljim ratnicima mogli da predstavljaju bilo kakav autoritet, a glas o hrabrosti i bezumnosti Nikole Altomanovića se sve više širio. Odsjaj upaljenih sela i lelek onih koji su stradali od Altomanovićevog besa mogao se već osetiti i u Trebinju. Vrhunac njihovih međusobnih sukoba je bio u periodu od oktobra 1367. godine do kraja 1368. godine, kada je kneginja konačno i poklekla.

Bilo je mnogo onih koji su bili zainteresovani ishodom ovoga sukoba. U prvom redu svakako Dubrovnik koji je imao veoma teških iskustava sa porodicom Vojnović, a naročito sa pokojnim knezom Vojislavom. U slučaju da kneginja padne i da Nikola Altomanović preuzme njena imanja tada će Dubrovnik, kao i u vreme dok je knez bio živ, biti sa kopnene strane opkoljen imanjima Altomanovića. Dubrovčani su preko svojih svuda prisutnih špijuna svakako znali Nikolinu narav i podozrevali su da će sa njime imati velikih sukoba. Osim toga, Nikola Altomanović je već tada sasvim otvoreno izjavljivao da sebe smatra apsolutnim naslednikom svih onih imanja koje je knez nekada držao, a shodno tome, moglo se pretpostaviti da će na sebe preuzeti i one aspiracije koje je knez pokazivao prema Humu. To bi tada značilo da će i on poput kneza da Dubrovniku ispostavi zahtev za predaju Stona i Pelješca, što naravno ovima nije na pamet padalo. U ovom momentu Dubrovački posedi se nisu nigde dodirivali sa onima koje drži Altomanović, ali trebalo je očekivati da on uskoro izbije na more. Tada bi mogli početi problemi. Stoga su Dubrovčani sa napetom pažnjom posmatrali ovaj sukob, navijali za kneginju, ali je nisu pomagali jasno uviđajući da je ona rat izgubila, a oni nisu želeli da se već unapred zameraju Altomanoviću.

Lazar Hrebeljanović i vlastela kojoj je on bio načelu takođe su bili zainteresovani za ovaj sukob, ali iz sasvim drugih motiva nego Dubrovčani. Oni se Altomanovića nisu bojali već su priželjkivali da sa njim stupe u kontakt i od njega dobiju pomoć u budućem sukobu sa Mrnjavčevićima za koji su se pripremali. Kako je car Uroš bio pod njihovim uticajem to su imali sasvim legitimno pravo da pozovu Altomanovića u savez koji je navodno trebao da se bori za careve interese. Taj "prividni" legitimitet je bio veoma bitan Lazaru Hrebeljanoviću koji će do kraja svoga života da o tome strogo vodi računa.

Po svemu sudeći Lazar Hrebeljanović je imao kontakata sa Altomanovićem i sa njihovim rezultatima je mogao da bude sasvim zadovoljan. Altomanović nije ni jednoga momenta osporavao caru Urošu njegova prava, a što je još važnije bio je spreman da se bori protiv Mrnjavčevića. Verovatno da je stvoren i vojni savez koji je tek trebao da se realizuje. Da li je stvoren i neki politički dogovor o tome kako da se u slučaju pobede podele osvojene teritorije ostaje da se pretpostavlja, ali sudeći po daljnjim događajima čini se da nije. Ne može se izbeći utisku da je u ovim pregovorima Altomanović ispao pomalo i naivan u potpunosti verujući velikim rečima koja je dolazila od ove grupacije vlastele. Oni su njega očigledno ubedili da sukob sa Mrnjavčevićima ima jedini motiv u tome da se caru povrate ona prava koja su mu Vukašin i Uglješa uzurpirala. Altomanović, predosećajući dobru borbu, za koju je očigledno bio uvek zainteresovan, pristao je uz njih ne razmišljajući mnogo o tome kakvi interesi njih pokreću. Neki posebnih razloga da on ulazi u ove sukobe, barem u tom momentu, on nije imao. Direktna opasnost njemu od Mrnjavčevića nije pretila pa je on pomalo i bespotrebno ušao u savez sa Hrebeljanovićem. Kao što se to u životu događa, i on će tu svoju grešku otkriti onda kada to bude kasno.

U celoj ovoj priči car Uroš kao i da ne postoji. Njegovo ime svi potežu i svi se žele boriti za njegove legitimne interese. Čini se da ima bezbroj pristalica, ali on više nikome nije u stanju da bilo šta naredi. Njegovi prihodi su presušili (jedino mu još Dubrovnik isplaćuje svetodmitarski dohodak), plaćenike već odavno ne drži u službi i čini se da mu život prolazi tako što se potuca od vlastelina do vlastelina trošeći njihovo gostoprimstvo. Čini se da 1367. i 1368. godinu provodi u Solunu kod porodice Pović čiji je član Đorđe bio nekada logofet kod cara Dušana. Na njega još uvek niko ne želi podići ruku jer ga poštuju kao cara i predstavnika svete kuće Nemanjića, a uz to još je veoma jaka uspomena na njegovog oca - cara Dušana. Osim toga, čini se da je on kao čovek posedovao one osobine koje pojedinca mogu samo da krase i stoga kod drugih ljudi izazivaju poštovanje. Bio je blag, svakoga je umeo razumeti, svakome je opraštao i bio je izuzetno pobožan. Ako takve osobine običnog čoveka mogu da izazovu poštovanje vladar sa takvim osobinama izaziva sažaljenje, a nema ničega goreg nego kada podložni počnu da žale svoga vladara. To stoga što odmah nakon sažaljenja ide i neposlušnost.

Odnos Nikole Altomanovića prema caru Urošu je pomalo diskutabilan. Ni u jednom od izvora ne postoji bilo kakav trag toga da je on po bilo kom osnovu odrekao caru poslušnost i na onim retkim natpisima koji postoje Nikola sebe uvek uračunava među careve podanike. Treba se samo setiti toga da pokojni knez Vojislav pred kraj života nije sebe smatrao carevim podanikom već je mislio da su njih dvojica po svemu ravni. To kod Nikole nije bio slučaj i on se do kraja carevog života smatrao njegovim vlastelinom. Sa carem on u tom prvom periodu teško da je mogao imati nekakav susret i o njemu je mogao znati samo iz priča. Možda ga je zbog toga tako i poštovao, jer da ga je video i da je uočio njegovu nemoć, a uz svoj neobuzdan karakter ko zna kako bi se prema caru ponašao. Ovako je na Nikolu delovalo sve ono strahopoštovanje na koje je u odnosu na carsku ličnost učen od malena. To što on sa carem nije imao kontakata ne treba da čudi. Nikola je svoju prvu mladost proveo na severu zemlje gde car nije zalazio budući da su to bile oblasti kneza Vojislava. Kasnije dok su trajali sukobi između Nikole i kneginje Goislave, bilo je još manje prilike da car boravi u tome kraju. On će sa carem imati susreta tek kasnije i to onda kada bude u naponu snage.

Svoje sukobe sa kneginjom Goislavom uspeo je Nikola Altomanović da okonča svojom apsolutnom pobedom negde krajem 1368. godine. Poslednji Altomanovićevi udari su bili izvedeni takvom silinom da se Dubrovnik uplašio da bi se ovaj ratni zamah mogao nastaviti i na njihove teritorije. Što je još gore Altomanović je ostvario kontakt sa bosanskim velikašem Sankom Miltenovićem koji je držao oblasti uz sam Dubrovnik-Popovo polje, Trusinu i Dobro. U to vreme Sanko je već počeo da otkazuje poslušnost svome gospodaru - banu Tvrtku i čini se stupio u neki vazalni odnos sa Nikolom Altomanovićem. To je bio sasvim dovoljan znak snage kojom je Altomanović tada raspolagao, jer Sanko nije bio tek neki beznačajni bosanski velikaš.

Koliko je Altomanović uterao strah u kosti Dubrovčanima vidi se iz toga da su oni alarmirali bana Hrvatske i Dalmacije tražeći vojnu pomoć (početak oktobra 1368.). Da je glas o Altomanoviću kao spremnom ratniku brzo putovao i da je bio i te kako respektovan, a da Dubrovčani nisu samo paničili vidi se i iz reakcije bana Hrvatske i Dalmacije. On je odmah poslao u Ston nekoliko odreda plaćenika koje su vodili kapetani Vukota i Maslović. Moguće da je i Altomanović saznao za ove pripreme i da bi umirio grad poslao je poruku da nema nameru da upada na Dubrovačku teritoriju. Ta poruka je u Dubrovnik stigla u samome početku novembra (1. ili 2.).

Tu je Nikola malo zbrzao, a po svemu sudeći zbog toga što uopšte nije bio svestan sa kolikom snagom raspolaže. Kada je malo bolje promislio uvideo je da je možda od Dubrovnika mogao tražiti i nešto više i učinilo mu se da je grad spreman i na neke ustupke. Stoga je već 3. ili 4. novembra uputio novoga glasnika u Dubrovnik tražeći od njih nešto (ne zna se šta, ali verovatno neki teritorijalni ustupak ili novčano plaćanje), međutim bude odmah odbijen. Njegova reakcija je bila burna čim se Dubrovnik toliko uplašio da je morao da mobiliše ljude iz Župe i Rijeke, a bili su spremni i odredi plaćenika da pojačaju vojsku u Stonu. Ipak, ove mere opreza bile su izlišne jer Altomanović nije imao nameru da napada i uskoro se potpuno povukao iz Dubrovačke okoline. Do 18. novembra sve Dubrovačke čete budu otpuštene kućama, a oružje bude vraćeno u arsenale. Tako je završeno ovo prvo koškanje između Altomanovića i Dubrovnika bez bilo kakvih sukoba.

Može se reći da je Dubrovnik u tome momentu možda imao i sreće, a najviše zahvaljujući tome što Nikola Altomanović nije bio svestan svoje snage. Osim toga, njegovi planovi su bili vezani za to da od kneginje Goislave preuzme i poslednje teritorije koje je ona imala. Kada je u tome uspeo i kada je pobedonosno ujahao u Trebinje, on se za trenutak zaustavio. To prvo natezanje sa Dubrovnikom bilo je samo ispitivanje snaga, više sopstvenih već onih koje ima Dubrovnik. Ipak, tada se uverio da Dubrovnik od njega zazire i možda su tada počele i u njemu da se javljaju one ideje koje su nekada kneza Vojislava dovele u sukob sa gradom.

Baš tih godina po Srbiji su počele da kolaju priče o Nikoli Altomanoviću koje će nekoliko vekova kasnije da od njega stvore čudovište koje je maltene pilo ljudsku krv. Ono što je tome posebno pogodovalo bila je legenda o načinu na koji se on obračunao sa kneginjom Goislavom. "Zasluge" za takav odnos prema njemu u najvećoj meri snose Dubrovčani koji su imali sa Nikolom strahovite neprilike i koji su se kasnije i na takav način osvetili. O čemu se radilo?

Padom Trebinja uspeo je Nikola Altomanović da stavi pod svoju kontrolu skoro sve one teritorije koje nekada držao knez Vojislav. Ta vest je prostrujala po celoj Srbiji i za to su svi znali. Sada je Srbija imala u Nikoli Altomanoviću najvećeg oblasnog gospodara, čak većeg i od Vukašina Mrnjavčevića. No, postavilo se pitanje gde je kneginja Goislava i kako su završili njeni sinovi Dobrovoj i Stefan. To je i tada ostalo bez odgovora, a ono što je najinteresantnije jeste to da je do pre nekoliko godina to bilo pitanje koje je mučilo i današnje istoričare. Jedina raspoloživa verzija je bila ona koju je pružio Mavro Orbin, inače Dubrovčanin. Po njemu Nikola Altomanović je kneginju sa oba sina bacio u tamnicu i tamo držao dok mu nisu dosadili, a onda ih dao otrovati. Kako ga ova verzija nije zadovoljila, Orbin je dao i drugu nešto modifikovanu. Po njoj Nikola nije dao da se otruju kneginja i njeni sinovi već ih je držao u tamnici ravno sedam godina nakon kojih su ovi pomrli. Na čitaocu je da odabere onu koja mu najviše odgovara, ali ni jedna od njih Altomanoviću ne služi na čast. U svakom slučaju, obe verzije, bile su dovoljne da se o Nikoli stvori jedna loša slika.

U to vreme je loše vesti bile mnogo lakše rasturiti negoli što je to danas (ma koliko to možda čudno izgledalo). Zbog nepostojanja komunikacijskih veza, vesti su putovale danima, mesecima, godinama, a nekada nisu ni stizale tamo gde su bile namenjene. Tako je bilo i sa vestima o kneginji. Niko nije znao kako je ona završila, a lukavi Dubrovčani su jedno vreme ćutali, a onda kada su došli u sukob sa Altomanovićem, ne bi li mu napakostili pustili su ovakve strašne priče. Kroz mnogobrojna prepričavanja ionako strašna priča o kneginjinom kraju, dobila je na mnogim mestima i mnogo dodataka koje su je pravile još strašnijom. Tako nakićena priča sa mnogim maštovitim detaljima prešla je u legendu i od Altomanovića je stvorila zver u ljudskom obliku. To je pomalo čudno jer se Altomanović ni u kom pogledu nije mnogo razlikovao od svojih savremenika koji su istim takvim načinima, ali sa mnogo manje uspeha, pokušavali (nekada uspevali, nekada ne) svoj uspon ka vrhu. I da je likvidirao strinu sa njenom decom, Altomanović nije uradio ništa više i ništa gore nego što su drugi radili, ali "propaganda" čini svoje, pa čak i u srednjem veku. Zbog nedostatka komunikacija u to doba je bilo mnogo lakše sakriti istinu i proturiti onakvu vest koja trenutno odgovara. Tako su uradili i Dubrovčani. A šta je stvarna istina?

Kneginja Goislava je na vreme shvatila da je njen sukob sa Nikolom Altomanovićem izgubljen i da je za nju mnogo sigurnije da se povuče na sigurnije mesto. Stoga se ona na vreme sa svojim sinovima sklonila u Dubrovnik. Grad je nije dugo držao pod svojom zaštitom već je krajem novembra 1368. godine sa lađom odvozi negde u Albaniju. Može se pretpostaviti (zbog imena Goislava) da je njeno poreklo iz severne Albanije i da su je Dubrovčani dovezli njenim rođacima. Sve je to rađeno pod velom tajne, a kasnije su Dubrovčani shvatili da bi tu tajnu mogli da iskoriste ne bi li dodatno napakostili Altomanoviću. Neku ulogu u svemu tome imao je i ban Tvrtko, što ne treba da čudi jer je on kneginju od samoga početka pomagao. Upravo to će da bude i jabuka razdora između njega i Nikole Altomanovića.

Veoma je lako moguće (čak je verovatno) da ni sam Nikola Altomanović, mada optužen za kneginjinu smrt, nije znao šta se sa njome desilo. Mora da se i sam pitao gde se ona sklonila. Slična je situacija bila i sa ostalom vlastelom u Srbiji, a njena sudbina je posebno interesovala cara Uroša koji je prema kneginji i njenoj porodici oduvek pokazivao veliku pažnju. Pri retkim susretima verovatno da je car priupitao Nikolu Altomanovića o kneginjinoj sudbini, a ovaj je mogao odgovoriti samo to da ne zna. Kako su priče o tome da kneginja sa sinovima čami u nekoj od Altomanovićevih ćelija već kolale po Srbiji, to su prisutni na ovakav njegov odgovor mogli samo da pomisle da on nešto sakriva. Time su priče o nasilnoj smrti kneginje mogle da uzmu još većeg maha.

10. Sukobi sa Mrnjavčevićima

Kneginjinom propašću uspeo je Nikola Altomanović da postane najjači oblasni gospodar u Srbiji. Te 1368. godine, kada je završio svoja osvajanja onih teritorija koje je držao pokojni knez Vojislav, imao je Nikola Altomanović jedva 20 godina. Sa tim godinama uspeo je da ostvari ono što mnogima nije uspelo ni za celi život. Međutim, taj njegov nagli uspon je imao i mnogo nedostataka. Na prvom mestu to što on nije imao dovoljno političkog iskustva i što je sve što je do toga momenta uradio postigao uglavnom zahvaljujući maču. Za njega je politika još uvek bila nepoznanica i on je na sve događaje oko sebe reagovao nagonski, što najčešće znači nasilno i bez promišljanja. To se videlo i kroz njegove sukobe sa Dubrovnikom koji su došli veoma brzo. Zbog takvog svoga delovanja stekao je mnogo otvorenih, a još i više pritajenih neprijatelja. Ban Tvrtko je ga mrzeo više nego bilo ko do tada, a i Dubrovnik je počeo postepeno da menja svoj stav prema njemu. Sa Mrnjavčevićima još nije došao u dodir, ali je bilo za očekivati da će i sa njima biti uskoro u sukobu. Izbijanjem na more Altomanović se zainteresovao za Kotor što ga je odmah dovelo u konfrontaciju sa braćom Balšić. Ipak, sve je to još uvek bilo pritajeno i uz nekoliko dobrih diplomatskih poteza te opasnosti su se mogle izbeći. No, sada je u potpunosti došlo do izraza to što Altomanović nije imao diplomatskog takta i strpljenja. Nasilna priroda koju su posedovali Vojinovići kao da je sada došla do punog izražaja.

Dubrovčani su se dobro uplašili Altomanovićeve snage i prisećajući se onih problema koje su imali sa knezom Vojislavom, odlučili su da ne čekaju (kao što su tada uradili) već da prve poteze učine sami i da na neki način neutrališu onu snagu koju je Altomanović iskazivao. Oni su sasvim dobro ocenili da je sila kojom Altomanović raspolaže samo "sirova" snaga i da u njoj ima veoma malo promišljenosti. Sa malo takta i pravih diplomatskih poteza može se Altomanović ne samo oslabiti već možda i uništiti. Stoga su pokrenuli svoju diplomatsku mašinu i usmerili je na onu stranu gde su smatrali da je za njih najisplatljivije. Udariti odmah na Nikolu bilo je suviše rizično pa su prvi udarci bili usmereni ka njegovim saveznicima. Prva meta im je bio Altomanovićev saveznik (možda i vazal) Sanko Miltenović koji se odmetnuo od bana Tvrtka.

U to vreme Sanko Miltenović je bio jedna od najjačih plemićkih kuća u Bosni. Slično kao i Vojnovići (ali i većina drugih plemićkih kuća) svoj uspon su dugovali maču i veštim njegovim korištenjem. No, dok su Vojnovići svoj mač stavljali u službu svome kralju i pod tim plaštom i opravdanjem sticali teritorije i plen, Sankovići su se u samome početku veoma malo razlikovali od drumskih razbojnika. Doduše, u to vreme zanimanje drumskih razbojnika nije shvatano u onom ponižavajućem smislu kako to danas zvuči već je shvatano kao nešto što po već samoj svojoj prirodi pripada u zanimanje svakoj plemićkoj kući koja drži do sebe i svoga imena. Osim što toga što su pljačkom sticali prihode i snabdevali svoja domaćinstva deficitarnim zanatskim proizvodima (so, platno, keramički proizvodi, itd.) srednjovekovni plemići su se pljačkama održavali u ratnoj kondiciji i u takvim pohodima najmlađi članovi su sticali prva ratna iskustva. Takva je situacija bila i sa Sankovićima. Od pamtiveka oni su dolazili u sukobe sa Dubrovnikom tako da je još i deda Sankov koji se zvao Dražen Bogopenc bio poznat po napadima na usamljene i nedovoljno zaštićene dubrovačke karavane.

Verovatno da je i sam Sanko uz dedu sticao prva ratna iskustva upravo na dubrovačkim karavanima. Za dedu je to možda tada već bilo tek zabava, nešto malo uzbudljivija od lova na divlje životinje, dok je za Sanka predstavljalo neophodnu pripremu za buduće ratne sukobe. U pauzama između pljački ova porodica se bavila pomalo i politikom, ali ne onom visokog stila već daleko manjeg dometa. Sankov otac, Milten Draživojević je bio poznat kao privrženik bosanskog bana Stjepana II, ali bio je i prevrtljiv tako da je od 1365. godine pristalica kralja Dušana. I on je svoje male prihode sa siromašnog imanja upotpunjavao pljačkama dubrovačkih karavana, a ostala je poznata njegova pljačka nekog karavana u Onogoštu (1335.). Takvih je "podviga" sigurno bilo još, ali nekim sticajem okolnosti istorija je upamtila posebno taj.

Bili su u početku siromašni i njihovo imanje se nalazilo u brdskim zabitima oko gornjeg toka Neretve. Tek kasnije postaju gospodari Popovog Polja, Bosanskog Primorja (od Stona do Petrova Sela) i Slanog. Čini da je sa jačanjem ova porodica počela da veću pažnju obraća na politiku, ali se nikako nije odricala ni mača. Međutim, mač je sada korišćen za nešto veće ciljeve i domete nego što su mali i veoma često sa plenom bedno opremljeni karavani. Sanko je bio naprasit i u punoj meri svestan svoga značaja, a to su mu priznavali i drugi. Bio je dubrovački građanin od 1348. godine, a u vreme kada je knez Vojislav napadao Dubrovnik, grad ga ja angažovao za svoga pregovarača. Bilo je očigledno da mu Dubrovnik u punoj meri veruje, što bi moglo da znači da se on odrekao takvih sitnih zadovoljstava kao što su napadi na dubrovačke karavane. Sada je on imao daleko veće ambicije nego napadanje trgovaca po hercegovačkim zabitima.

Susreti sa knezom Vojislavom nisu mogli, a da ne ostave na Sanka utisak. Mogao je u knezu tada da vidi jednoga moćnoga raškoga plemića koji deluje nezavisno od svoga cara i koji je od njega sasvim nezavistan. Možda mu je tada moglo i da proleti kroz glavu da bi i on mogao tako nešto da uradi i da se otcepi od svoga gospodara, bosanskog bana Tvrtka. Slično kao u Srbiji, i u Bosni je tadašnja centralna vlast bila slaba. No, postojala je razlika. Dok je slabost centralne vlasti u Srbiji proisticala iz same neodlučne prirode cara Uroša, u Bosni je ta slabost bila uglavnom zbog Tvrtkove mladosti. Moguće da je Sanko tada uporedio sebe sa knezom Vojislavom i da je odlučio da krene njegovim putem. Nezadovoljan svojom titulom kaznaca i celokupnim svojim uticajem koji je imao u Bosni počne Sanko da muti sa Tvrtkovim rođakom Dabišom. Na kraju se pokazalo da je to bio diletantski potez jer niti je Sanko bio knez Vojislav niti je ban Tvrtko bio car Uroš. Nekako do 1366. godine bio je u dobrim odnosima sa banom Tvrtkom, ali od tada počinju njihovi sukobi, ali i Sankove veze sa Altomanovićem.

Prisećajući se kneza Vojislava, Sanko je verovao da mu je njegov rođak Nikola Altomanović sličan. U tome se manje-više nije ni prevario, barem u onom ratničkom smislu. Tu je Nikola čak kneza i prevazišao. Međutim, narav mu je bila mnogo gora od one koju je knez imao. Tu se Sanko mogao odmah i pokajati jer Nikola Altomanović nije imao nameru da Sanka drži za saveznika i ravnopravnog partnera već ga je stavio u položaj vazala. Koliko god mu to bilo nepravo, Sanko je morao pristati. Pritisnut od Tvrtka, obrati se Sanko ka Altomanoviću i njihove čete su počele da zajedno haraju po Bosni, ali i po dubrovačkim teritorijama.

Takvo Sankovo odmetanje od bana Tvrtka, ali naročito to što je upadao i na njihove teritorije nije bilo Dubrovniku pravo. Njihovi dotadašnji odnosi su bili veoma dobri, a to se videlo naročito kada je Dubrovnik uspeo da ubedi dalmatinsko hrvatskog bana da oslobodi zarobljenog Sankovog brata Gradoja (1362.). Još uvek verujući da se ta "stara vremena" mogu vratiti Dubrovnik se bacio na ubeđivanje.

Oko Sanka grad se baš potrudio šaljući mu nekoliko pregovarača koji su ga iz sve snage ubeđivali da se ostavi Altomanovića i da se izmiri sa banom Tvrtkom. Čini se da je Sanko bio prevrtljiva osoba i da se u tome momentu premišljao šta da radi. U jednom pogodnom momentu on se otcepio od bana Tvrtka i prišao Altomanoviću verovatno od njega očekujući neke dobitke. No, izgleda se i on uplašio od Altomanovićeve naravi i učinilo mu se da njegovo preduzeće polako ide u propast. On od savezništva sa Altomanovićem nije dobio ništa od onoga što je do tada već i imao. U celo ovo preduzeće on se upustio uglavnom zato da postigne nezavisnost od bana Tvrtka, a na kraju je dobio ponižavajući položaj vazala kod Nikole Altomanovića. Izgledalo je da mu je svega dosta i da bi mogao Altomanoviću okrenuti leđa.

Doduše, krajem 1368. godine kada je stiglo provo dubrovačko poslanstvo kod Sanka da ga ubeđuje, on nije bio spreman da ozbiljno pregovara. Tako je prvi pregovarač (Blaž Gredić) mogao da se vrati u Dubrovnik i da objavi da nije uspeo. Međutim, on je kod Sanka primetio tragove kolebanja pa je Dubrovnik mogao da nastavi sa svojom akcijom. Uskoro je kod Sanka putovao Mihailo Bobaljević, po svemu sudeći spremniji i uporniji pregovarač od svoga prethodnika.

Upravo ova misija Bobaljevića je bila razlogom strašne mržnje koja će izbiti između Dubrovnika i Nikole Altomanovića. Kroz diplomatski i dvostruki jezik Bobaljević je Sanku najavio skoru Altomanovićevu propast i upozorio ga da mu je mnogo pametnije da se vrati pod vlast bana Tvrtka već da strada uz Altomanovića. Uz to Sanko je dobio obećanje da će se oni lično potruditi da mu ban Tvrtko sve oprosti. Treba znati da Sanko Miltenović nije bio u tom momentu mlad čovek i da je imao mnogo diplomatskog i ratnog iskustva, pa je za pretpostaviti da ga Dubrovčani nisu mogli pokolebati u njegovoj vernosti prema Altomanoviću nekim lažima ili preuveličanim obećanjima. Moralo je biti nešto opipljivije i dovoljno realno da ubedi Sanka da se on pokoleba i da izjavi da je spreman da se povrati pod vlast bana Tvrtka. To "nešto" je mogla da bude samo neka konkretna akcija koju su Dubrovčani obećavali i koja je Altomanoviću trebala doneti propast. To nipošto nije moglo biti nešto naivno jer Sanka oni na takav način ne bi mogli ubediti. Da li je to bila neka šira akcija vojnog karaktera ili su Dubrovčani pridobili nekoga od Altomanovićeve okoline ko bi u tačno određenom trenutku ovome mogao usuti otrov u čašu ili mu zabiti nož u leđa, ostaje da se nagađa. U svakom slučaju Sanko je pomislio da je sa Altomanovićem gotovo i da je vreme da on spašava svoju kožu. Stoga da pristanak, ali uz neke svoje uslove. On se Altomanovića bojao pa je postavio pitanje šta će biti kada ovaj dočuje o ovoj njegovoj novoj izdaji i navali na njegove (Sankove) zemlje. Dubrovnik mu nije mogao obećati vojnu pomoć, ali se obavezao da njemu i njegovoj porodici pruži utočište. Sada je već nešto bilo postignuto, ali je bilo potrebno razraditi detalje.

To je nadalje značilo da iz Dubrovnika mora da putuje i treći poslanik ne bi li ovaj prethodni sporazum doradio. Taj zadatak je trebao da obavi Dživo Longo, ali stiglo se samo do početka jer je ban Tvrtko izgubio strpljenje i napao na Sanka. Pred sigurnom propašću Sanko se sa porodicom sakrije u Dubrovnik.

O samim pregovorima i pokušajima Dubrovnika da od njega odvoje Sanka, znao je Nikola Altomanović izgleda od samoga početka. To što ga je ban Tvrtko mrzeo on je možda i mogao da razume jer je u poslednjih nekoliko godina Nikola aktivno pomagao njegovog brata (Tvrtkovog) Vuka u njegovim pokušajima da ga obori sa prestola. Tu se Altomanović rizično upleo u prestone borbe u Bosni. Još 1366. godine morao je Tvrtko da beži iz Bosne od pobune u koju je bio upleten njegov brat Vuk, ali se veoma brzo povratio i uz ugarsku pomoć slomio otpor. Sada je Vuk bežao iz Bosne i sklonio se Dubrovnik, ali nije prestao da smišlja kako bi Tvrtka opet oterao iz Bosne. Tu ga je pronašao Altomanović i počeo pomagati, što Tvrtko nije moglo biti nepoznato. Ono što je najgore uspeo je Altomanović da mu i do tada vernoga Sanka privuče na svoju stranu. S druge strane sve do nedavno odredi bana Tvrtka su pomagali kneginju Goislavu tako da je bilo direktnih sukoba bosanske vojske sa onim odredima koje je imao Nikola Altomanović. Dakle, bilo je mnogo razloga koji su mogli da opravdaju Tvrtkovu mržnju na Altomanovića, ali i obrnuto. Međutim, prema Dubrovniku Altomanović u tome momentu nije imao bilo kakvih pokušaja koji bi mogli opravdati to što mu grad radi o glavi. Njihov sukob ima mnogo prozaičnije uzroke nego što može da izgleda na prvi pogled.

Altomanovićeve teritorije su sa svih strana opkolile Dubrovnik, što je gradu znatno otežavalo onu trgovinu koja se odvijala sa kopnene strane. Sada su svi trgovački karavani morali da prolaze preko onih teritorija koje Altomanović drži pod kontrolom, što je značilo da uslove njihovog prolaska sada određuje on. Upravo u vreme dok je trajala diplomatska akcija Dubrovnika na tome da odvrati Sanka od Altomanovića, trajali su i Dubrovački pokušaji da se Nikola privoli na to da dozvoli da trgovački karavani bez smetnji prolaze preko njegovih teritorija. To je bilo vrlo interesantno. Dok je jedno Dubrovačko poslanstvo iz sve snage radio na tome da Sanka odvrati od Altomanovića, drugo njihovo poslanstvo je sedelo na Altomanovićevom dvoru i tamo sa njim uglavljivalo sporazum o tome kako da dubrovački karavani mogu nesmetano da prelaze preko njegove teritorije. Verovatno da je Altomanović sasvim dobro znao šta se sve dešava kod Sanka, ali to nije pokazivao. Njegova mlada i vrela krv sigurno se svaki put uzburkala kada bi se nakinđureni dubrovački poslanici pojavili pred njim i svojim zaobilaznim načinom pokušavali da dobiju ono što žele.

Čini se da Dubrovčani nisu bili spremni da u diplomatskim okršajima sa Altomanovićem idu do kraja i da se njihova diplomatska akcija ograničila samo na to da od njega dobiju trgovačke privilegije. Za njih je Sanko u biti bio drugorazredni cilj i sve ono što su oni pokušavali sa njim bilo je tek rezervna varijanta ukoliko pregovori sa Altomanovićem ne uspeju. Da je to tako vidi se kroz to što su se još tokom pregovora sa njim (Sankom) živo interesovali šta je postiglo ono drugo poslanstvo kod Altomanovića. Da je Altomanović popustio i da im je dao željene privilegije verovatno da bi Sanku hladno okrenuli leđa.

Na kraju je njihova diplomatija promašila oba cilja. Tvrtko je razbio Sanka, a Altomanović ih je jedno vreme zavlačio i na kraju im nije odobrio ono što su oni od njega tražili, barem ne sve. Time su njihovi odnosi došli na neku mrtvu tačku. Niti su bili u lošim odnosima, niti su bili zavađeni. Ono što je Dubrovnik najviše mučilo i što oni nisu mogli da dokuče jeste priroda odnosa između Nikole Altomanovića i ugarskog dvora. U to vreme Dubrovnik je priznavao vrhovnu vlast ugarskog kralja pa su shodno tome u mnogim situacijama oni od Ugarske mogli da traže i pomoć. Ono što Dubrovnik nije znao bilo je pitanje odnosa koji su imali Altomanović i Ugarska. Tačnije, pitanje je bilo da li bi Ugarska u slučaju da se Dubrovnik sukobi sa Altomanovićem, pružili gradu pomoć.

Teritorije koje je držao Altomanović bile su na severu i graničile su se sa ugarskim zemljama. Na tom delu nalazila se Mačvanska banovina kojom je upravljao Nikola Gorjanski. Ostaje otvoreno pitanje da li je Altomanović još za života kneza Vojislava dolazio u dodir sa ugarima, odnosno da li je odmah nakon kneževe smrti imao ugarsku pomoć kada je kretao u osvajanje kneževih teritorija. Nikola Gorjanski je bio među par najmoćnijih ugarskih velikaša, a u Mačvanskoj banovini je bio relativno nezavistan sa svojom vojskom, finansijama i samim time i velikom slobodom delovanja. Silina sa kojom je Altomanović udarao na teritorije koje je imala kneginja kao da su govorili da negde sa strane dobija potrebna finansijska sredstva i odrede plaćenika koji su bili evidentni u njegovoj vojsci. To je moglo doći samo sa ugarske strane. Ipak, sve to nije bilo sigurno i ova pomoć ako je već tada postojala bila je za mnoge još uvek nejasna.

U takvom kontekstu ni Dubrovnik nije jasno znao kako da odredi svoje ponašanje prema Altomanoviću. U slučaju da ugari stvarno pomažu Altomanovića tada bi značilo da i on (Altomanović) i Dubrovnik imaju zajedničkog gospodara (ugarskog kralja) i sukoba među njima već samim time ne bi trebalo da bude. Stoga je i sva njihova diplomatija prema njemu bila oprezna, a mnogo puta i podmukla. Osim toga, ako je Altomanović stvarno uživao zaštitu moćnog Gorjanskog tada su sve žalbe na ugarskom dvoru bile bespredmetne. Moćni Gorjanski bi jednostavno blokirao sve dvorske puteve koji bi mogli da odvedu dubrovačku žalbu do kralja Ludviga I Velikog. To je bila velika prednost za Altomanovića, a sama tajanstvenost kojom je sakrivao svoje veze sa Ugarskom stvorila je takvu situaciju.

Sam Altomanović je od samoga početka znao šta mu Dubrovnik sprema i misli, ali toga momenta on nije bio spreman za rat sa gradom. Uzevši pod kontrolu sve one teritorije koje je držala kneginja on je postao najveći oblasni gospodar u Srbiji. Shodno tome i njegova politika se morala menjati. Njegove teritorije su došle u direktan dodir sa onima koje je imao bosanski ban Tvrtko, a već je dovoljno rečeno kakva je mržnja vladala među njima. Od samoga početka njihovi teritorijalni interesi su se preplitali, a sukobi koji su započeti još dok je ban Tvrtko pomagao Goislavu i dalje su trajali. Sada kada su im se teritorije dodirnule bitke među njihovim odredima su postale sve češće, žešće i uz učešće većeg broja ratnika. Praktično, prerastale su u pravi rat.

S druge strane, Altomanović je privukao i pažnju braće Mrnjavčević. Kralj Vukašin se do toga momenta bavio time što je zapadnu Makedoniju postepeno stavljao od svoju kontrolu tako da nije imao mnogo vremena, ali ni snage da utiče na sve one događaje koji su se dešavali u starim srpskim zemljama. Na prvom mestu jačanjem Altomanovića. Kada je Makedonija stavljena pod kontrolu odlučio je Mrnjavčević da se pozabavi i tim krajem Srbije i da shodno svojim kraljevskim pravima, stavi i rašku vlastelu pod svoju kontrolu. Na udaru su se našle teritorije one vlastele koja je svoja imanja imala na Kosovu, na prvom mestu Vuka Brankovića - zeta Lazara Hrebeljanovića.

U međuvremenu Lazar Hrebeljanović se razvio u veoma veštog političara koji je uspeo da se poveže sa mnogobrojnom sitnom vlastelom. Imao je oko četrdeset godina i samim tim i dosta iskustva, ali još uvek veoma malo snage da bilo šta krupnije sam preduzme. Kao vešt političar umeo je svaku svoju prednost da iskoristi do kraja, a te godine su bile upravo ono vreme kada se on uspinjao. Isticao je svoju povezanost sa Nemanjićima time što je izgleda njegova žena Milica bila iz Vukanove loze (sina Stefana Nemanje), a jednu svoju ćerku - Maru je udao za Vuka Brankovića. Porodica Branković nije bila jaka, ali je bila stara i veoma cenjena Srbiji među starom vlastelom. Odnosi sa zetom su mu bili veoma dobri i tesno su sarađivali. Onoga momenta kada je Vukašin Mrnjavčević zapretio Vukovim posedima na Kosovu, Lazar Hrebeljanović mu je morao pomoći.

Sudeći po svemu, Lazar je predviđao Vukašinov pohod ka Raškoj, pa se i nekadašnji kontakt sa Nikolom Altomanovićem mogao sada pokazati smislenim i opravdanim. U kontekstu toga neki načinom uspeo je da ubedi Altomanovića da Vukašin Mrnjavčević preti možda više Nikoli negoli njemu i njegovom zetu (Lazaru i Vuku). Iako je na neki način i bio pravu, ne može se izbeći utisak da je Lazar zapravo nasamario Altomanovića uvlačeći ga u jedan sukob koji se toga momenta nije njega i direktno ticao. Moguće da je Altomanović na celo preduzeće pristao i pod utiskom toga što je i sam car Uroš ušao u ovaj savez. Zapravo, car Uroš je ovde imao ulogu koja je vezana samo na to da Altomanović i Hrebeljanović svoje delovanje sakriju iza carskog imena i svojoj akciji daju legitimitet. Time je na nedvosmislen način istaknuto da se Vukašin Mrnjavčević, iako kralj, smatra uzurpatorom carskih ovlašćenja. Lazar Hrebeljanović je sigurno bio svestan svih ovih momenata i on je bio idejni tvorac svega toga. Nikola Altomanović teško da je razumeo sve ono što Lazar hoće i bio je više opredeljen na to kako da se na samom bojnom polju odluči sukob. Osim toga radilo se brzo jer je Vukašinova vojska već nadirala.

Kao da je i sam bio svestan da se sada može odlučiti sudbina svih njegovih dotadašnjih, u mnogo čemu i rizičnih poteza, Vukašin je sa sobom doveo jednu jaku armiju. Suprotstavile su mu se čete koje je uspeo da sakupi Lazar Hrebeljanović i Nikola Altomanović. Uz njih je bio i car Uroš, ali teško da je on uza sebe imao bilo kakve značajnije snage. Tok početnih sukoba nije poznat, ali uzimajući u obzir kasnije celokupne rezultate, uvodnih borbi i ispitivanja snaga kao da nije ni bilo.

Srednjovekovna Srbija ne poznaje mnogo direktnih sukoba na otvorenom polju između suprotstavljenih armija, barem onda kada se radi o sudarima između vlastele. Većina njihovih razmirica se završavala tako što bi jača strana uspela da na svoju stranu privuče najveći broj pristalica pa bi druga strana, ostavši bez realne snage, ili se predavala ili bežala. Osim toga, vlastela nikada nije ni bila dovoljno bogata da bi bila u stanju da sakupi neku grupu za borbu raspoloženih ljudi, a kojih bi bio dovoljan broj da bi se oni mogli nazvati armijom. Tu privilegiju su imali samo srpski kraljevi. Bilo je nekoliko razloga za to, a najznačajniji se svakako sastojao u tome što je malo ko, izuzev kralja, imao dovoljno novca da opremi vojsku.

Za dobro opremljenog ratnika bio je na prvom mestu potreban dobar oklop. Njih je bilo više vrsta poput ljuskastih koji su bili izrađeni od gvozdenih pločica raznih oblika (krljušti, četvrtasti, pravougli, itd.) ili od gvozdenih veriga koji su pravljeni nizanjem verižica jednih pored drugih i vezivanjem u obliku lanca. Nešto savršeniji oklop se zvao brnja ili pancirna košulja, a pravljen je pletenjem gvozdene žice, odnosno pancirnog pletiva. Svakako najsavršeniji je bio glatki odnosno puni oklop. On je pravljen tako što su se gvozdene ploče prilagođavale onome delu tela koji bi trebale da zaštite. Oni su se sastojali iz više delova: pršnjak (za zaštitu grudi), laktenjača (za zaštitu laktova), kolenjača (za zaštitu kolena), itd. Kakvi god da bili oklopi oni su imali jednu zajedničku osobinu, bili su uvek veoma skupi. Majstori za oklope bili su retki i nalazili su se uglavnom u primorskim mestima, Dubrovniku najčešće. Istini za volju ni Dubrovčani nisu bili neki posebni majstori pa se time nisu toliko bavili, ali su oklope nabavljali iz Venecije, Firence, Apulije i drugih gradova i onda ih preprodavali Srbiji i Bosni. Koliko su se oklopi cenili vidi se iz toga što su Dubrovčani za ispravku granice u Župi Dubrovačkoj i Šumetu nudili kralju Stefanu (Dečanskom) 2.000 perpera ili 200 pancirnih košulja i 200 šlemova. Oklopi su se veoma cenili i kao pokloni pa je Dubrovnik takve poklone slao kralju Tvrtku, Balši Balšiću, Stefanu Musiću (sestrić kneza Lazara).

Uz oklop morao je ići i dobar šlem, a u doba kada se odvijaju događaji o kojima se sada govori u Srbiji se nosio šlem loptastog oblika. Dotadašnji konusni oblik se postepeno gubio zbog opasnosti od strela. Pešadija je najčešće nosila šlem oblika gvozdenog šešira, sa spuštenim ili vodoravnim obodom. Svaki ratnik je uz sebe nosio mač sa dugim (od 80 do 100 cm) i vitkim sečivom (širokim do 5 cm), nakrsnicom raznih oblika (12 do 25 cm) i pljosnatom jabučicom.

Kao obavezno oružje smatralo se i koplje, najčešće obično koje nije prelazilo dužinu od 2 metra. Na vrhu koplja (drvenog kopljišta) nalazio se zašiljeni gvozdeni vrh (bodilo). Bodilo se pravilo u obliku vrbovog lista, bez rebra po sredini. Kasnije se sve više koristilo šiljato bodilo. Vremenom kako su se oklopi usavršavali to su i dimenzije i snaga bodila rasli. Istovremeno koplje je dostiglo dužinu od čak 5 metara, no ona su u Srbiji bila retka budući da ni oklopa, protiv kojih su bila isključivo namenjena, nije bilo toliko mnogo.

Konjica je upotrebljavala buzdovan i bojni čekić i to isključivo u borbama izbliza. To stoga što se na kratkom rastojanju nije moglo upotrebiti koplje, a ni mač, a osim toga buzdovanom se mogao lakše razbiti protivnikov oklop. Sličnu upotrebu su imali bojna sekira (pravougaonog ili polukružnog oblika) i mlat (drška sa udaračem na kojima su gvozdeni šiljci).

Pešadija je uglavnom nosila praćke, luk sa strelama, dok su samostreli bili izuzetno retki zbog svoje velike cene. Štit je bio obavezno zaštitno oružje, kako za pešadiju tako i za konjicu. Različitoga oblika, obično se izrađivao od drveta i bio obložen kožom. Samo bogatiji su mogli da ga oblože metalom ili da čak ceo štit naprave od metala. Velike štitove upotrebljavala je pešadija dok su one manje nosili konjanici.

Ovakvo oružje je bilo u to doba veoma skupo jer se uglavnom nabavljalo sa strane. Opremiti neku veću grupu vojnika nije bilo ni malo lako, a sitnija vlastela teško da je imala dovoljno sredstava i za sopstvenu opremu. Ta privilegija je pripadala samo vladarima. Sada se situacija u mnogo čemu izmenila. Nakon smrti cara Dušana u Srbiji se pojavilo nekoliko oblasnih gospodara koji su bili u stanju da drže armije, dok je kukavni car Uroš takvu mogućnost u potpunosti izgubio. Pitanje je veliko da li je imao dovoljno sredstava da drži i dovoljan broj vojnika za telesnu stražu. Sada je ostala samo uspomena na to da je njegov otac - car Dušan bio u stanju da drži strane najamnike-konjanike, opremljene teškim oklopom čiji je juriš podsećao na pokretan oklopni zid sa ogromnom udarnom i probojnom snagom.

Sudar između Vukašina Mrnjavčevića sa jedne strane i Lazara Hrebeljanovića i Nikole Altomanovića sa druge strane, bio je upravo jedan od onih sukoba u kojima se na bojnom polju nalaze moćni oblasni gospodari koji su u stanju da dignu i naoružaju veliki broj ljudi. Po svemu sudeći Vukašin je sa sobom doveo brojnu i dobro izvežbanu, ali i bogatu plaćenu armiju koja je znala da ratuje. S druge strane Lazar Hrebeljanović u tim danima teško da je bio u mogućnosti da izdržava veći broj profesionalnih ratnika pa se i njegova vojska sastojala uglavnom od prisilno mobilisanih, slabo naoružanih i preplašenih sebara. Ono jedino što je vredelo bili su Lazarevi rođaci i zetovi i nešto malo zavisne vlastele. Nikola Altomanović je bio u mogućnosti da dovede veći broj vojnika koji su zbog višegodišnjeg ratovanja bili dovoljno izvežbani i motivisani, ali on to očigledno da nije uradio. Razlog tome bi se mogao pronaći u tome što je Altomanović tada imao sukobe sa bosanskim banom i što je većinu svojih snaga verovatno držao usmerene ka Bosni. Budući da mu je saveznik Sanko stradao pred naletima Tvrtka, to su i snage koje je Altomanović držao u tome delu ratišta morale srazmerno biti i veće. Osim toga i njegovi zategnuti odnosi sa Dubrovnikom prisiljavale su ga da u gradskom zaleđu drži dovoljan broj četa koje će da grad drže u zaptu. Dakle, Altomanović se našao razapet između borbi na više frontova tako da je svoj sudar sa Vukašinom Mrnjavčevićem izgleda shvatio olako. Moguće da je verovao da će njegovo lično prisustvo u znatnoj meri da neutrališe to što mu je vojska malobrojna. Tipična reakcija za mladost, ali i za jednog dosta svojeglavog čoveka koji svoju ulogu, značaj i snagu precenjuje. Takva se greška uvek plaća.

Do sudara ovih dveju armija došlo je na Kosovu. Moguća lokacija jeste grad Zvečan ili njegova okolina. Ovaj moćni grad je nekada u svojim rukama držao knez Vojislav Vojnović, a sada je njime upravljao Nikola Altomanović. Kao i uvek u borbama Nikola Altomanović je nastupio veoma odlučno i direktno se upustio u najveće kreševo. Lično je predvodio svoje ratnike dok je Lazar Hrebeljanović bio već mudriji i oprezno je posmatrao sam tok bitke. Ako je u direktnim sukobima i učestvovao nalazio se dovoljno blizu ivici bojišta tako da je u svakom momentu mogao, ako ustreba, da se bezbedno izvuče.

Veoma brzo je Lazar Hrebeljanović uspeo da uvidi svoju grešku i da oseti da je vojska koju ima Vukašin mnogo jača i spremnija za ovu borbu. Po njemu bitka je bila izgubljena i bilo je mnogo pametnije izvući se negoli uludo poginuti. Tako je i uradio. Jednostavno je od svoje vojske izvukao ono što je iole vredelo i što se moglo i kasnije korisno upotrebiti dok je deo vojske jednostavno ostavio. Kada se izvukao iz bitke mogao je sa bezbedne udaljenosti da vidi da se Nikola Altomanović sa svojom malom vojskom još uvek veoma hrabro bori, ali da se obruč oko njega i dalje steže. U tome momentu mu se učinilo da je karijera Nikole Altomanovića završena i da će on naći svoj grob na Kosovu. Možda je toga momenta mogao i odahnuti jer se uspeo rešiti barem jednog konkurenta u borbama za teritorije. Dok se približavao svojoj prestonici u Kruševcu mora da je već u glavi imao i plan kako da Altomanoviću propast iskoristi najbolje, naravno u svoju korist.

Iako ostavljen na bojnom polju nasuprot Vukašinovoj vojsci, Altomanović se ljuto borio. Bio je sjajan primer borca i viteza i u svom oklopu sav poprskan krvlju mora da je bio lepa slika za onoga ko uživa u ratničkim veštinama. Čak i u toj situaciji nije razmišljao o tome da svoje borce ostavi i da se izvuče. Stoga mu je i povlačenje Lazara Hrebeljanovića u tome momentu izgleda bilo neobjašnjivo i nerazumljivo. On sam ne bi svoga saveznika ostavio na cedilu na takav način, dok Lazar nije ni trepnuo. Da svi ne shvataju kodeks viteštva i svoje lične političke koristi na isti način, mogao je jasno videti.

Da je dete sreće mogao se Altomanović uveriti kada je uz neki neobjašnjiv sticaj okolnosti, ali i uz veliku ličnu hrabrost uspeo da se nekako izvuče sa bojnog polja. Vojska mu je sigurno pretrpela teške gubitke, a kako je on prošao ostaje da se nagađa. Sudbina cara Uroša je bila najgora. Njega je živa zarobio Vukašin Mrnjavčević, ali ga nije povredio. Još uvek je magično ime Nemanjića bilo dovoljno da cara Uroša zaštiti od fizičkog uništenja, ali ne i od maltretiranja i ponižavanja.

Iz jedne tako velike bitke Nikola Altomanović sigurno nije prošao bez rana, ali pitanje je kakve su težine one bile. Nakon bitke o Altomanoviću se jedno vreme nije čulo ništa pa bi se moglo pretpostaviti da je bio ranjen i da se u nekom od svojih zabitih zamaka lečio. Njegova povučenost bi se teško mogla objasniti time da se on uplašio i da je lečio strah. To na njega nije ličilo. Još je manje verovatno to da je bitka na Kosovu njega naterala na razmišljanje i da je on počeo da razmišlja o sebi i svojim dotadašnjim potezima. To je još manje bilo njemu svojstveno. Takva filozofska razmišljanja kada se čovek nakon nekog teškog iskustva povlači u mir i počinje da prebira po svojoj životnoj priči više priliče nekim naivnim romanima negoli tadašnjem surovom dobu. Doduše, ni danas situacija nije drugačija, a evo i zašto.

Poraz na Kosovu mora da je odjeknuo kao bomba po celoj Srbiji. Kako i ne bi. Na prvi pogled, on je značio pobedu kralja Vukašina, a propast Nikole Altomanovića. Sudbina Lazara Hrebeljanovića je bila nejasna, ali se on smatrao toliko slabim u odnosu na Vukašina da je bio beznačajan. To što je kralj Vukašin zarobio cara Uroša bilo je samo realizacija onoga što je već faktički postojalo. Sada je kralj Vukašin sebi krčio put ka prestolu i izgledalo je da ne postoji iole ozbiljniji protivnik koji bi ga mogao zaustaviti. Nikolin poraz na Kosovu i njegovo povlačenje sa političke scene, makar i na malo vreme, moglo je da izazove priče da je poginuo, da je teško ranjen, da je pobegao ili ko zna sve šta sve još, ali sve u onome pravcu koji bi značio neku njegovu slabost. Mnogobrojne pristalice, zavisna vlastela, ona vlastela koju je na silu pokorio, mnogi plaćenici su se našli u situaciji koja nije bila ni malo zavidna. Njihov gospodar je veliku bitku izgubio i nije više onoliko jak koliko je bio dok je držao njih u zavisnosti. Sada je došlo vreme da se promeni gospodar i da se pređe pod vlast onoga ko je sada trenutno najjači ili je momenat da se stekne samostalnost. To su procesi koji su se redovno dešavali kada bi jedna takva krupna ličnost sa mnogo zavisne vlastele nestala sa političke scene ili kada bi iz nekog razloga njen uticaj oslabio. Dovoljno je setiti se događaja nakon smrti cara Dušana.

Dakle, Nikola Altomanović je taj proces morao da predupredi i da svima sasvim jasno pokaže da je sukob na Kosovu preživio. Po mogućnosti trebao je da izvrši par vojnih akcija, da popali nekoliko sela i poubija neke od pristalica Vukašina Mrnjavčevića pa da dokaže da je on još uvek onaj stari i ničim obuzdani Nikola Altomanović. Međutim, on to ne radi i dozvoljava da mu se veliki delovi teritorija otcepe. Uz teritorije od njegove vlasti se otcepljuje i jedan deo vlastele.

Ovu priliku da za sebe nešto zgrabi iskoristio je prvi Lazar Hrebeljanović oduzevši od Nikolinih teritorija Rudnik, koji je nesumnjivo najbogatije mesto koje je ovaj držao (1369). Čak i neznatni vlastelin Miloš Pović koristi svoju priliku i stavlja pod svoju kontrolu moćni Zvečan. Sasvim je moguće da se i nekadašnji Altomanovićev saveznik Sanko okoristio njegovim slomom. Sanko se do tada uspeo na neki način izmiriti sa banom Tvrtkom (verovatno uz Dubrovačku pomoć) i onda uz njegovu podršku stavio je pod svoju vlast Konavle. To su bili postupci samo onih krupnijih velmoža za koje se zna, ali nema sumnje da je mnoštvo sitnijih iskoristilo svoju priliku i od poniznih Altomanovićevih slugu pretvorilo se u nezasite otimače. Oni su to uradili sasvim mirno misleći da je mora zvana Nikola Altomanović zauvek prošla. Kako su se gorko prevarili.

11. Osveta Dubrovniku

Godine 1369. i 1370. bile su veoma loše po Nikolu Altomanovića. Doživeo je težak poraz na Kosovu, jedva izvukao živu glavu, vojska mu je bila dobrim delom uništena, a verovatno da je on sam bio i ranjen. Nakon bitke njegova sudbina je bila nejasna, a raška vlastela se jedno vreme pitala da li je on ovu bitku preživeo. U tom periodu nije se događalo ništa što bi izazvalo neka veća pomeranja snaga u Srbiji i stiče se utisak da su svi nešto iščekivali. Čak i akteri Kosovske bitke ne pokazuju neke veće aktivnosti.

Glavna žrtva - Nikola Altomanović jedno vreme miruje, leči rane i prikuplja snagu da povrati ono što je kroz samo jednu bitku izgubio. Moguće da nekako u to vreme svome imenu dodaje i titulu veliki župan. Time je verovatno pokušao da pruži do znanja da još uvek nije propao. I pored toga što neposredno nakon bitke vojno ne deluje (verovatno se lečio), ne bi se moglo reći da nije bio aktivan. Kosovski poraz je njegovu vojsku znatno smanjio, a njemu samome oduzeo udarnu snagu. Kako ga diplomatija nije mnogo interesovalo to je njegov osnovni problem predstavljao okupljanje nove oružane sile kojom će pokušati ne samo da zadrži ono što je ostalo već i da povrati izgubljeno, ali i da se osveti svima onima koji su ga izdali. Takvih nije bilo malo.

Na prvom mestu to je bio Lazar Hrebeljanović koji ga je ostavio da se sam nosi na celokupnom vojskom Vukašina Mrnjavčevića. Drugi na njegovom spisku je bio Dubrovnik čijem je delovanju mogao da zahvali za to što je ostao bez Sanka Miltenovića. Istovremeno i sam Sanko se županu gadno zamerio jer je ovaj (Sanko) prešao ponovo u službu kod bana Tvrtka. Ovo izdajstvo nije bilo naglo kao što je bilo Lazara Hrebeljanovića. Nakon što ga je ban Tvrtko porazio Sanko se sa porodicom povukao u Dubrovnik. Tu su se na neki način njih dvojica izmirili, verovatno Dubrovačkim posredstvom, pa je do kraja Sanko ponovo stupio u Tvrtkovu službu. Dobio je čak i neke odrede sa kojima je pustošio po županovim teritorijama, a vrhunac je bio kada je županu oteo Konavle. Razloga za osvetu prema Sanku imao je župan sasvim dovoljno. Pobednik Kosovske bitke, Vukašin Mrnjavčević bio je za župana u tome momentu nedostupan i suviše jak tako da o osveti prema njemu nije mogao ni da razmišlja.

U prvo vreme župan nije mogao da obraća pažnju na to što mu je Lazar Hrebeljanović oduzeo Rudnik, što je Miloš Pović preuzeo Zvečan ili na druga sitnija otimanja njegovih poseda, budući da su trenutno najopasniji napadi išli iz pravca Bosne. Ban Tvrtko je neprestano slao svoje čete (među kojima su bile i one koje je vodio Sanko) na županove teritorije. To nisu bili samo pljačkaški napadi već smišljena osvajanja. Trebalo je ove naoružane čete zaustaviti, ali nakon Kosovskog poraza župan je ostao bez vojske, a gubitkom Rudnika i drugih teritorija i bez prihoda pomoću kojih bi sakupio novu vojsku. Trebalo je pronaći druge izvore i to sa strane. Srbija mu nije mogla u tome pomoći i stoga se on obratio ka Ugarskoj.

Onaj sa kojim je stupio u kontakt bio je ban Mačvanske banovine, Nikoli Gorjanski (stariji), moguće najjači ugarski velikaš. I do toga momenta njihove su veze bile sumnjive i čini se da su županu Nikoli još od ranije iz toga pravca pristizali vojnici, novac i vojna oprema. Za većinu je to bila tajna tako da su i uvek dobro obavešteni Dubrovčani bili u nedoumici o prirodi odnosa koje je župan imao sa mačvanskim banom. Način na koji su njih dvojica uspostavili odnose i razlog što su ugari pomagali župana (i to izdašno) ostaje tajna. Kao mogućnost može se navesti to da je župan Nikola stupio u vezu sa katoličkom crkvom i da im je na teritorijama kojima je vladao omogućio neke privilegije, a da je crkva uticala na bana Gorjanskog da ovaj za uzvrat vojno pomaže župana. Sam župan Nikola ostao je do kraja svoga života pravoslavac u tolikoj meri da su ga Dubrovčani sa mržnjom nazivali "šizmatikom", ali ga to očigledno nije nimalo omelo u tome da sarađuje sa katoličkom crkvom. S druge strane, katolička crkva se zadovoljila delovanjem na županovim teritorijama, a sam župan im je ostao nedostupan. Bila je tipična saradnja iz obostranog interesa, ali sa ugarske strane nije bio prisutan samo verski nego i politički interes.

Godinama su ugarski vladari pokušavali da na srpskoj teritoriji u pograničnoj zoni pridobiju nekog od srpskih velikaša ne bi li time sebi osigurali siguran mostobran u napadima na Srbiju. U tome nisu imali posebnoga uspeha sve do pojave braća Rastislalić (odmah nakon smrti cara Dušana). Upravo njihove teritorije su koristili u vreme velikog napada na Srbiju 1359. godine kada im se sa promenljivim uspehom suprotstavio knez Vojislav. Snaga braće Rastislalić nije bila velika tako da su oni veoma brzo nestali sa političke scene i Ugarska je morala pronaći novoga saveznika u Srbiji. Kako je pred kraj života kneza Vojislava u blizini ugarske granice boravio župan Nikola to njihovi odnosi verovatno datiraju od tada. Samo se ugarskom pomoću može objasniti onako nagli županov uspeh koji jedva da je bio punoletan, a uspeo je da pod svoju kontrolu stavi skoro celokupnu teritoriju koju je godinama sakupljao knez Vojislav.

Kosovski poraz je značio županovu propast što Ugarskoj nije ni u kom slučaju odgovaralo budući da bi time izgubila jedinog sigurnog saveznika. Mačvanski ban Nikola Gorjanski je i te kako bio zainteresovan za to da mu granica prema Srbiji bude sigurna i stoga ne iznenađuje to što je županu pomogao da se oporavi. Od strane ugarskog dvora nekih velikih smetnji Gorjanski nije mogao imati jer se to uklapalo u njihovu politiku. Uz to župan Altomanović je na svojim teritorijama katoličkoj crkvi dao velike privilegije što je osiguralo podršku i sa te strane. Osim toga, sva svoja dejstva župan je usmeravao ka unutrašnjosti Srbije ni ne razmišljajući o tome da krene ka severu gde su bile ugarske granice. Time je on slabio Srbiju i olakšavao mogući pohod Ugarske na Srbiju. Dakle, nikakvog razloga nije bilo da Gorjanski ne omogući županu da vojni poraz na Kosovu ne postane i politički. Kraće, ban Gorjanski je direktno pomogao županu da sve nedaće preživi.

S druge strane, kralju Vukašinu, kao apsolutnom pobedniku na Kosovu, ova bitka nije donela baš velike rezultate, barem što se tiče novih teritorija i povećanju uticaja. Jedini rezultat te bitke, barem onaj opipljiviji, bio je u tome što su odnosi sa carem Urošem do kraja raščišćeni. Činjenicu da je car Uroš stao na stranu njegovih protivnika Vukašin je iskoristio da sebe i zvanično počne smatrati nezavisnim od njega. U pismu Dubrovniku iz tih dana on sebe naziva gospodarom "zemlji srpskoj i Grkom zapadnim stranama" bez ikakvog spominjanja cara Uroša. Time je sasvim jasno naglašeno da je kralj Vukašin jedini vladar nad tim teritorijama. Na neki način i Dubrovčani su to priznali kontaktirajući jedino sa njim radi trgovačkih privilegija u Srbiji. Međutim, kralj Vukašin u to doba nešto sumnja na Dubrovčane (verovatno zbog nekih njihovih veza sa carem Urošem) i nerado dočekuje njihove poklisare tako da se grad odjednom našao u neprilici. Bilo je očigledno da se kralj Vukašin na njih ljuti te stoga kao pregovarače šalju veoma sposobne Jaketu Sorkočevića i Mišu Bobaljevića koji nakon dužeg ubeđivanja konačno dobijaju ono što žele.

Nakon Kosova odnosi između kralja Vukašina i cara Uroša su bespovratno zatrovani. Stoga Vukašin povlači jedan potez koji iako izuzetno značajan u Srbiji ipak prolazi uglavnom nezapaženo. On svoga sina Marka proglašava za "mladoga kralja", odnosno za svoga naslednika, čime je praktično ustanovljena vladarska dinastija Mrnjavčevića u Srbiji. Kako car Uroš nema potomstva, a malo je verovatnoće da će ga i imati, to je sasvim sigurno da će se dinastija Nemanjića sa njime ugasiti. Stoga Vukašin na ovaj način postepeno priprema teren da njegova porodica nasledi Nemanjiće. Međutim, to u Srbiji malo koga uzbuđuje jer ojačala vlastela više ne priznaje ni cara Uroša, još manje kralja Vukašina dok uzdizanje Marka Mrnjavčevića za "mladoga kralja" može da izazove samo podsmeh. Ipak, da je vreme dozvolilo veliki broj te vlastele koja se podsmevala verovatno bi Marku Mrnjavčeviću klicala kao svome vladaru. Neko bi to radio svojom voljom, a ostali bi to morali jer bi im mač stajao iznad glave. S godinama bi im to prešlo u naviku i bez ikakve sumnje da bi na kraju i sami verovali da su to od samoga početka tako hteli.

Na kraju se pokazalo da Kosovska bitka nije imala nekih velikih posledica na kasniji razvoj događaja, barem ne toga momenta. Ne može se reći da njeni akteri nisu pokušali da iskoriste rezultate bitke, ali sled događaja je sve izmenio. Svoju pobedu kralj Vukašin bi verovatno uspeo da do kraja iskoristi da ga događaji nisu obišli i da nije doživeo tragičan kraj. Lazar Hrebeljanović je Kosovsku bitku izgubio, ali je uspeo da uzimanjem Rudnika taj poraz pretvori u dobitak za sebe. No, i to je bilo samo za kratko jer je Rudnik ubrzo izgubio. Za cara Uroša ta bitka nije značila ni u pozitivnom ni u negativnom smislu, on je ionako bio bez bilo kakvog uticaja. Veliki župan Nikola Altomanović je bio blizu propasti, ali se veoma brzo povratio i ubrzo osvojio one pozicije na kojima je i ranije bio. Jedini rezultat koji je ta bitka donela, ali koji će tek desetak godina kasnije da dođe do punog izražaja jeste strašna mržnja koja je izbila između župana Altomanovića i Lazara Hrebeljanovića i koja će se na kraju pokazati kobnom za župana.

Kosovska bitka je u tom momentu mogla samo da evidentira ono što je i do tada postojala, a to je strašna netrpeljivost koja je postojala između vlastele sa juga države i stare srpske vlastele. Vukašin Mrnjavčević je bio predstavnik tih "skorojevića" sa juga koji su nezadrživo napredovali, dok su Lazar Hrebeljanović i župan Altomanović branili interese stare i u mnogo čemu konzervativne raške vlastele. U prvom sudaru na Kosovu raška vlastela je poklekla, a da je vreme dopustilo konačnu pobedu bi sasvim sigurno odneli Mrnjavčevići. No, sledeći događaji to nisu dozvolili.

Župan Nikola Altomanović se uz Ugarsku pomoć veoma brzo oporavio. Uz dobijeni novac, oružje i vojnike on je uspeo da opremi novu vojsku koju je koncentrisao prema Bosni i naredni meseci su bili posvećeni borbama u tim predelima. Istovremeno stupio je u najtesnije veze sa Kotorom kojeg su napadali Balšići. Ne mogavši ovome gradu pružiti direktnu vojnu pomoć, župan Altomanović im je predložio da priznaju ugarsku vlast čime bi imali i ugarsku pomoć. Tokom 1370. godine Kotor je to učinio i ušao pod vlast ugarskog kralja Ludviga I. Za uzvrat Kotor je županu doturao oružje što im je Dubrovnik kasnije gorko prebacivao.

Snaga kojom je župan sada raspolagao bila je sasvim dovoljna da suzbije bosanske napade, ali ne i da nešto više uradi. S druge strane, čini se da ni ban Tvrtko nije imao nameru da se dublje upušta u sukobe sa županom, a verovatno zbog saznanja da ovaj uživa ugarsku pomoć te da bi se daljnji sukobi samo zapleli u jedan iscrpljujući i dugotrajan rat. Stoga njih dvojica veoma brzo odustaju od daljnjih ratnih dejstava i tokom leta 1370. godine počinju pregovore.

Vest o skorom miru između župana Altomanovića i bosanskog bana veoma brzo je stigla i do Dubrovnika. Do toga momenta grad nije imao bilo kakvih sukoba sa Altomanovićem i županovi ljudi su dolazili u Dubrovnik slobodno trgujući. Istovremeno i trgovački karavani su bez ikakvih smetnji prolazili kroz županove zemlje. Na prvi pogled je izgledalo da između njih nema nikakvih sporova niti mogućnosti da do bilo kakvih sukoba dođe. Ipak, Dubrovčani iz nekog razloga nisu bili sigurni u županovo ponašanje i kao da su nešto slutili. Njihove veze sa Sankom Miltenovićem i sve ono što su oni uradili ne bi li ovoga otrgnuli ispod Altomanovićevog uticaja izgledalo im je toga momenta još uvek tajnom sa kojom župan nije upoznat. I pored svega sigurno da je njihovim poslanicima koji su odlazili kod župana bilo hladno oko srca kada bi se povela reč o Sanku i kada bi se Altomanović žalio na njegovu izdaju. Mora da je župan imao u sebi nešto mračno i zlokobno dok se glasno pitao kako to da ga Sanko tako iznenada ostavi i pomiri se sa banom Tvrtkom. Verovatno da su naslućivali, a preko mnogobrojnih špijuna i saznali, da župan sasvim dobro zna ko je inicijator Sankove izdaje. Do toga momenta Dubrovčani su župana već sasvim dobro upoznali i morali su znati da on uvrede ne zaboravlja tako lako. Verovatno da se ni on pred njima nije mnogo sustezao i da je sasvim otvoreno govorio kome će se sve svetiti. To što je on sada ostvarivao mir sa banom Tvrtkom moglo je značiti samo to da će one snage koje su bile vezane za Bosnu okrenuti na neku drugu stranu, a Dubrovnik mu je sada bio najbolji cilj.

To je osnovni razlog zbog čega je Dubrovnik pokušao da i sebe i svoje interese ubaci u onaj mirovni ugovor koji su sklapali ban i župan. Oni su želeli da se župan kroz ugovor obaveže da neće napadati na grad. Za tako nešto nisu se smeli obraćati županu jer ih je ovaj do tada već sasvim otvoreno optuživao pa su sve svoje nade u potpunosti okrenuli ka banu Tvrtku. Na njegov dvor poslali su svoga poslanika Marija Gružića sa uputom da ubedi bana ne bi li ovaj insistirao na tome da i Dubrovnik uđe u mirovni ugovor. Tu se očigledno igrala velika igra. Da je i ban Tvrtko znao o čemu se radi vidi se iz toga što je dubrovačkog poslanika po svemu sudeći izbegavao. Njemu je mir trebao mnogo više negoli županu i on tu priliku nije želeo da ispusti. Zbog toga nije mogao sa ovakvim željama Dubrovnika da izaziva Altomanovićevo strpljenje. Osetivši to, grad je izdao naređenje svome poslaniku da bana Tvrtka ne ispušta iz vida i da ga svuda prati. Očigledno da je postojala bojazan da bi se ban mogao potajno sastati sa županom i bez znanja i prisustva Dubrovnika potpisati mir.

Ovakva taktika Dubrovnika se do kraja pokušala neuspešnom i dovoljno govori koliko su se oni zapravo plašili Altomanovića. Kako je stvar izvedena, odnosno način na koji je mir između bana i župana uglavljen, ostaje tajna. Isto tako ne zna se ni da li je dubrovački poslanik prisustvovao potpisivanju mira, ali ostaje činjenica da je Dubrovnik ostao izvan njegovog dometa. Za pretpostaviti je da je ban Tvrtko ipak, ne mogavši izbeći Maroja Gružića, pokušao da ubaci Dubrovnik u mir, ali da se Altomanović osetio dovoljno jakim da to odbije. Ban Tvrtko u tome momentu nije bio mogućnosti da postavlja uslove tako da ugovor nije obuhvatio Dubrovnik. Prateći pismena naređenja, poslanik je o tome odmah obavestio grad. Ovakva vest je sigurno izazvala u Dubrovniku nelagodnost, a verovatno i strah jer su još u sećanjima bili napadi kneza Vojislava.

Sada, kada je konačno skinuo sa vrata ovaj, za njega nepotrebni rat, odlučio je župan da nastavi sa svojom osvetom. Prvi na udaru se odmah našao Dubrovnik. Želeći da grad isprovocira župan je od njega zatražio isplatu svetodmitarskog dohotka koji je izvorno pripadao srpskom vladaru. U ovom slučaju je očigledno da se župan pomalo poigravao sa Dubrovnikom. Svoj zahtev za dohotkom poslao je po svojim poslanicima i mirno iščekivao dubrovačku reakciju. Za nju nije trebalo mnogo. Grad je odmah poslao nekoliko svojih plemića koji su na sve načine pokušali da ubede Altomanovića da svetodmitarski dohodak ne pripada njemu već srpskom vladaru. U skladu sa tim on je redovno isplaćivan caru Urošu. Župan ih je mirno saslušao, a onda svoj zahtev ponovio. Sada već zabrinut, grad je poslao nekog od svojih poznatijih velmoža sa bogatim poklonima koji su trebali župana da omekšaju. Altomanović je poklone primio, ali nije ništa obećao.

Njemu svetodmitarski dohodak u tome momentu nije trebao, i ako je takav zahtev i postavio (što je ipak pod sumnjom) on ga je uputio baš stoga što je očekivao da će ga Dubrovnik odbiti. Nikada župan nije doveo prava cara Uroša u pitanje i oduvek se smatrao njegovim podanikom. Kako je svetodmitarski dohodak bio carsko pravo to bi županovo insistiranje na njemu zapravo značilo da on carsku vlast više ne priznaje. Stoga je i ovo traženje pod sumnjom, a ako je stvarno i postojalo, radilo se o političkoj igri. Župan je još od ranije odlučio da vojnički napadne na Dubrovnik, a sve ovo što se sada dešavalo za njega nije imalo posebnog značaja. Zapravo, predstavljalo je samo osvetu i poniženje prema Dubrovniku za sve ono što je od njega pretrpeo. Da je on grad ponizio i naterao ga na do tada za njih nezamislive ustupke vidi se iz toga što se grad žalio da prema županu čini "ono što Dubrovčani nikada nisu činili ni prema kome od raških barona".

To je sve bila zabava koja župana nije mogla dugo da zadovolji. Još dok su dubrovački poslanici boravili kod njega nadajući se uspehu, župan je naredio svome vojskovođi Radinu Dubravčiću da izvrši napad na gradsku okolinu. Vojska koja je provalila na Dubrovačke posede sigurno nije bila mala, a što je još gore u gradu se uopšte nisu nadali tako naglom udaru. Još uvek su njihovi poslanici boravili kod župana i potajno se očekivalo da će do sporazuma doći, međutim sada je odjednom pod potpuno nepripremljen grad izronila županova vojska. Nekoliko hrabrijih plemića se uputilo kod županovog vojskovođe sa pitanjem zbog čega se ova vojska slegla pod grad. Ovaj im nije mnogo objašnjavao već je zatražio u ime župana svetodmitarski dohodak, ali ne za jednu već za tri godine. To je iznosilo oko 6.000 dukata, veoma velika cifra za to vreme. Poslanici su počeli sa diplomatskim odgovorima koji su u suštini značili da grad ovaj zahtev odbija, a sve je bilo sračunato na to da se dobije u vremenu.

Radin Dubravčić je imao precizna uputstva i nije se upustio u objašnjavanje sa Dubrovnikom, jer konačno on i nije došao da vodi politiku već da ratuje. Stoga je pustio vojsku koja se razmilela po dubrovačkim posedima i započela pljačku. Uz faktor iznenađenja na ruku mu je išlo i to što je bila jesen i vreme berbe. Zbog toga se izvan zidina nalazilo mnoštvo ljudi koji su radili po vinogradima i voćnjacima. Županova vojska je neke pobila, a mnogi su odvedeni u ropstvo. Vinogradi, voćnjaci i sav rod na njima su uništeni tako da je šteta bila ogromna. Kasnije su Dubrovčani navodili da je ukupna šteta bila oko 30.000 dukata.

Opljačkano je sve i svašta tako da su dubrovačka imanja temeljno očišćena od bilo kakvih materijalnih dobara. To što je pljačkana stoka (magarci, jarići, volovi, krave, telad) bila je uobičajena pojava i za nas danas razumljiva. To se naročito odnosi na volove i konje koji su služili za vučenje rala, odnosno pluga prilikom oranja poljoprivrednog zemljišta. Kako je stoka bila skupa to većina sebara nije bila u stanju da ih kupi već ih je uglavnom iznajmljivala za svoje potrebe. Imajući na umu da je othranjivanje i uvežbavanje vola za oranje trajalo najmanje tri godine i da ga je za to vreme trebalo hraniti, to znači da je on bio nepristupačan za mnoge sebre. Konj je, osim za ratne potrebe, bio retkost. Stoga je rat za siromašne sebre uvek bio dobra prilika da se na najlakši mogući način dođe do njih. S druge strane siromašna vlastela je takođe koristila mogućnost da se kroz ratni plen obogati. Nešto od opljačkane stoke bi zadržali za sebe, dok bi ostatak prodali.

Današnji čovek kada posmatra spisak onoga što su Dubrovčani prijavili kao opljačkano u tom pohodu županove vojske može da se iznenadi. Prijavljena je pljačka raznih vrsta tkanog platna, kapa za glavu, košulja, štitova, mačeva, tobolaca, fenjera, vedrica, obuće, vreća, itd. Dakle, sve sitnice na koje danas ne bi skoro niko obratio bilo kakvu pažnju. Novca skoro da i nije opljačkano i to ne zato što ga napadači nisu mogli naći, već jednostavno zato što ga nije ni bilo. On je bio suviše redak.

Treba znati da je rat u srednjem veku (ali i mnogo kasnije) bio oblik privredne delatnosti preko koga su se obezbeđivala sredstva za život. U ratu je korištena svaka prilika da se pribavi sve ono što je tada bilo neophodno za normalan život. Zlata i nekih drugih vrednosti u takvim pohodima nije se često nalazilo, a to su i inače bili siromašni krajevi gde se i nije imalo bog zna šta oteti. Osim toga i sami napadači teško da su bilo nešto bogatiji od onih na koje su napadali. Stoga je za njih bilo ogromna vrednost nešto što danas modernom čoveku ne predstavlja skoro ništa.

U tom okviru prijavljena je pljačka neuobičajeno velike količine poljoprivrednog alata. Odneto je mnogo motika što ne treba da čudi jer je ova alatka u to vreme bila veoma skupa. Tadašnje motike su bile veoma teške jer je količina gvožđa za njenu izradu bila velika - 2,5 do 3,5 kg gvožđa - tako da je i ona sama po sebi predstavljala značajnu vrednost. Jedna motika je stajala ukupno 1 perper, a dobar vo za oranje nikada nije koštao više od 10 perpera. Praktično za deset motika mogao se kupiti vo. Za daljnje poređenje dovoljno je reći da je jedna motika vredela koliko 60 litara vina ili oko 50 kilograma pšenice. Stoga nije bilo mnogo onih koji su bili u stanju da sebi kupe motiku već su je uzimali u najam. Zbog toga se ova alatka mnogo krala, a rat je bio idealna prilika da neki siromašan sebar dođe do nje na lak način. Još je skuplja bila alatka zvana trnokop ili objetelica. To je alatka slična današnjem budaku koja je služila za krčenje zemljišta od panjeva, žila, kamenja, itd. Zbog takve svoje namene bila je još masivnija od motike i imala oko 4,5 kilograma gvožđa i srazmerno time i skuplja.

Oteto je i mnogo sekira, što je sasvim za očekivati jer se ova alatka mogla koristiti kao oruđe, ali i kao oružje. Verovatno da nisu otimane samo one sekire koje su korištene za obaranje drveća već i velike sekire koje su korištene od strane majstora u brodogradilištima. Njihova je cena bila zaista velika - šest perpera (šest puta skuplja od motike). Istini za volju ni obične sekire nisu bile jeftine i stajale su koliko i motika.

Ipak najveća šteta je napravljena po vinogradima i voćnjacima. To se naročito odnosi na vinograde jer je gajenje vinove loze zahtevalo mnogo više posla i vremena već bilo koja druga žitarica. Tadašnji način obrade vinograda je bio zaista veoma težak. Pri podizanju mladog vinograda zemljoradnik je prekopavao zemlju duboko do kolena ne bi li došao do dobre zemlje. Ukoliko se radi o brdovitom zemljištu dubina je morala biti veća (oko 60 cm). U Dubrovniku zbog specifičnog zemljišta bilo je terena gde se kopalo i do 1 metra u dubinu. Kako su korištene samo ručne alatke (motike i trnokopi - budaci) koji su bili veoma teški (i do 4,5 kilograma) može se zamisliti kakav je sve to napor zahtevalo. Kada se sve to obavi zemljište se moralo dobro nađubriti, obično ovčijim ili kozjim đubrivom. Tek tada se vinova loza mogla posaditi. Nakon toga trebalo je čekati tri godine da dođe do prvoga roda. Za sve to vreme vinograd je morao da se okopava (dva puta godišnje), obrezuje, zalama, postavljale su se pritke, itd. Sa takvog zemljišta ne bi bilo prihoda tri godina, a ulaganja nisu bila mala. Osim toga trebalo je stalno paziti da ne bi stoka provalila u njega i za kratko vreme mladu lozu uništila. Da bi iz zemljišta zasađenog mladim vinogradima dobili bar nešto zemljoradnici su između redova sadili bostan, povrće pa čak i žitarice. Treba posebno napomenuti da su svi poslovi oko vinograda zahtevali i posebnu stručnost tako da je i to tražilo određene troškove.

Može se zamisliti kakva je to bila šteta kada se razularena županova vojska bacila na seču i uništavanje Dubrovačkih vinograda. Situacija je bila tim gora što su se u okviru njegovih odreda nalazili najčešće siromašni seljaci i nešto od njih malo manje siromašna vlastela koji su, videći bogate Dubrovačke vinograde o kojima su oni mogli samo da sanjaju, iz čiste zlobe uništavali još bešnje ova za njih nedostupna bogatstva. Vinograde nisu mogli natovariti na konje i odneti ih, a želeći neprijatelju napraviti što veću štetu, nemilosrdno su ih sekli. Ne treba ni spominjati da su mnogobrojna sela u gradskoj okolini popaljena, a sve iole sposobnije stanovništvo odvedeno u roblje.

Bio je to sudar dva sveta. Jednog iz primorskih krajeva sa izrazitom radnom i drugom kulturom i drugog gorštačkog divljeg elementa koji je ceo svoj životni smisao nalazio ne toliko u ratu koliko u pljački i nekažnjenom nasilju. Pred ovakvom količinom nasilja Dubrovčani su se zatvorili iza svojih debelih zidina i iz te sigurne udaljenosti mogli su sa nemoćnim besom da posmatraju divljanje županovih vojnika.

Istovremeno stigla je i vest da je župan Altomanović naredio da se svi dubrovački trgovci koji su se zatekli na njegovim zemljama pohapse, a da se njihova imovina popleni. To je sada postajalo sve ozbiljnije i Dubrovčani nemajući kuda pošalju jedno poslanstvo na ugarski dvor ne bi li od kralja Ludviga I dobili zaštitu. U prvom momentu im se moglo učiniti da poslanstvo ima uspeha jer je kralj zaista reagovao i poslao jedno pismo u kojem župana opominje i naređuje mu da oslobodi sve trgovce. Znajući da župan u banu Gorjanskom ima moćnog zaštitnika i da bi se moglo lako desiti da se ogluši o kraljevo naređenje, Dubrovčani su kralju na diplomatski način skrenuli pažnju i na tu okolnost. Za kralja Ludviga I su ti događaji oko Dubrovnika bili manje interesantni i verovatno da on nije ni shvatao suštinu tih sukoba. Osim toga njega su Dubrovčani nervirali sa stalnim isticanjem svojih privilegija koje su smanjivale njegovu vlast nad gradom. Stoga je pomalo zlurado slušao kako ponosni grad trpi županove udare i kod njega sada moli za pomoć. Međutim ne želeći da oneraspoloži Dubrovčane naredi banu Gorjanskom da i on kod župana pošalje svoga čoveka koji će ovome da detaljnije objasni šta se od njega očekuje. Time je bana učinio odgovornim za sprovođenje svoje naredbe. Barem je to tako izgledalo spolja.

Dubrovčani su sasvim dobro osetili da prema njima kralj Ludvig I nije raspoložen, no takvo njegovo ponašanje nije bilo vezano samo za Dubrovnik. I inače je cela njegova vladavina bila povezana sa jačanjem centralne (njegove lične) vlasti. To je značilo uništenje velikih plemićkih porodica, a to se naročito izrazilo u odnosu na Hrvatsku. Suzbio je poznate porodice Bribirskih kneževa, porodicu Nelipac, Kurjakoviće, dok su ostale porodice poput Frankopana, Babonića, Ugrinića drhtale pred njim i gledali kako da mu što više podiđu. Kralj je osim toga uzdigao mnoštvo sitnih plemićkih kuća, a sve na račun velikih i moćnih. U zaslugu mu se stavlja i to da je mnogo učinio na uzdizanju gradova, a čini se da je posebnu pažnju obraćao na Zadar gde je često i rado boravio. Kasnije je i Kotor uspeo kod njega da izradi brojne privilegije. Najviše od svega mrzeo je da se bilo ko suprotstavlja njegovoj volji i takvi su loše prolazili. Dubrovnik je priznavao njegovu vlast iz nužde, a ne volje - to je on dobro osećao i znao da grad od njega nije ni u kom obliku zavistan. Stoga je ovaj županov napad na grad njemu dobro došao ne bi li te slobodarske tradicije Dubrovnika nekako suzbio.

Nezainteresovanost koju je pokazao kralj Ludvig I nije mogla da promakne iskusnom Gorjanskom koji je dobro znao kakvu politiku ugarski dvor vodi prema Dubrovniku (koju je i sam dobrim delom krojio). Stoga ban pošalje kod župana svoga čoveka - Mikleuša Roždia i time formalno ispuni ono što se od njega tražilo. Međutim, Mikleuš je nekim načinom, direktnim ili obilaznim, dao do znanja županu Nikoli da kralj Ludvig I nije mnogo zainteresovan za ove peripetije oko Dubrovnika i da čak smatra da nije toliko ni loše da se gradu stegne malo omča oko vrata čime bi se njegova zavisnost od Ugarske samo povećala. Župan Nikola kao da je samo to čekao. Sada je svojoj osveti mogao da pruži potpuni zamah.

Od zarobljenih Dubrovačkih trgovaca župan najpre mirno zatraži da za svoj otkup uplate veliku količinu novca. Sigurni u to da će ih grad uspeti osloboditi, a suviše škrti (kao i svi trgovci) oni su u početku odbijali da isplate bilo kakav otkup, pogotovo ne tako velik. Župan kao da je to jedva dočekao pa ih baci na muke. On sam nije lično prisustvovao mučenju jer je bio u suštini ratnik koji je svoje zadovoljstvo nalazio na bojnom polju u borbi sa uglavnom ravnopravnim protivnicima. Mučenje za njega, kao i za sve ratnike pa ma kako u bitci oni bili surovi, nije predstavljalo zadovoljstvo. No, u tome momentu smatrao je torturu za potrebu pa je stoga poslao svoga čoveka - Radašina Liska koji je po svemu sudeći bio specijalista za prikladne vrste mučenja. I zaista, Liska je majstorski obavio zadatak bacajući na razne muke zarobljene trgovce. Sipao je na njih vrelu mast, a omiljeni način mučenja u to doba je bilo da se žrtvi zavežu obe ruke na leđa i da se tako povlače u vazduh dok celo telo ne bi visilo na otprilike 1 ili 2 metra u visinu. Već sam takav položaj je izazivao strašne bolove jer su zglobovi u ramenima trpeli pritisak cele težine tela. Da bi muke bile još veće žrtvi bi o vrat obesili vodenički kamen, a za obe noge zakačili ralo (oblik primitivnog pluga). Nije bilo toga ko je mogao bez loma kostiju ili barem iščašenja da izdrži ovakvu torturu. No, žrtva je redovno ostajala živa i uspevala da se izleči, ali bi takav nesretnik do kraja života ostajao bogalj.

Na kraju se pokazalo da je Lisku ovaj strašan posao suviše zaneo i da je u njega uneo previše uživanja tako da je nekoliko trgovaca pod mučenjem ispustilo dušu. Mora da se i sam uplašio takvog rezultata svoga posla jer krajnji cilj županov sigurno nije bio u tome da se trgovci umore, pogotovo ne na mukama. Da je to župan hteo mogao je to obaviti i brže i sa manje iživljavanja. Međutim, baš takav Liskov pristup je uplašio ostale trgovce koji su mučenje izdržali i koji više nisu pitali za cenu, a nije im padalo na pamet da se i dalje cenjkaju oko otkupa. Prodali su sve što su imali samo da bi se izvukli iz šaka okrvljenog Liska.

Kada su sve uzelo u obzir Lisko je za župana obavio dobar posao. Ukupna svota koju je na ime svetodmitarskog dohotka župan tražio od Dubrovnika (ako je tražio) bila je 6.000 dukata. Na ime otkupa zarobljenih trgovaca, doduše uz drastične metode uspeo je župan da istera ukupno 4.000 dukata što je bilo veoma blizu prvobitno traženoj svoti. Možda su toga momenta u gradu i odahnuli misleći da će naplatom ove svote župan konačno da se smiri i da ih ostavi na miru.

Ta je nada trajala kratko jer je županova vojska i dalje krstarila oko grada vrebajući svaku priliku da nanese štetu. Oni najskriveniji strahovi i nagađanja oko pravih županovih namera pokazali su se kao istiniti. Sada je postajalo sve jasnije da napadi na Dubrovnik nisu motivisani jedino županovom željom da se naplati svetodmitarski dohodak. Altomanović je hteo da se, poput svoga prethodnika, kneza Vojislava, dočepa onog dela Huma koji su Dubrovčani držali još od 1326. godine. Osnovni njegov cilj su bili Ston i Pelješac.

12. Propast braće Mrnjavčević

Da li su Ston i Pelješac od početka napada na Dubrovnik bili županov krajnji cilj ili je on, uviđajući svoju snagu i dobijajući podršku sa ugarskog dvora, na takvu misao nadošao kasnije teško je reći. No, kako god da se uzme to je sasvim logičan sled svih dotadašnjih događaja. Nasledivši teritorije kneza Vojislava bilo je sasvim za očekivati da će župan Nikola naslediti i njegove ambicije. U tom sklopu je bila i neostvarena kneževa želja da se zauzme Hum. Treba se setiti da je Vojislav Vojnović nosio titulu Humskog kneza mada ovu teritoriju nikada nije imao. Kod župana Nikole situacija je već bila drugačija. Po svemu sudeći, on je u to vreme već imao one delove Huma koje su držali Bosanci. Ako je tako, onda je uspeo u onome što nije mogao čak ni car Dušan (njegovi neuspešni ratovi sa banom Stjepanom). Bilo je sada za očekivati da će pokušati da uzme i ostali deo Huma, odnosno onaj deo koji je držao Dubrovnik. Baš napadi na grad izvedeni u tom vremenu početak su ostvarivanja toga nauma.

Župan je imao tek 23 ili 24 godine, ali je i pored nesumnjive mladosti držao velike komplekse teritorija u rukama. Praktično, imao je državu. Od toga momenta njegovi akcije kao da dobijaju nešto smišljeniji oblik i neki smisao, barem što se tiče teritorijalnog osvajanja. U svojoj suštini on i nije bio posebno originalan jer je samo nastavio da prati onaj pravac koji je nekada uspostavio knez Vojislav. Bio je veoma jak i to se moglo videti baš tada. Pred njim je već ustuknuo bosanski ban Tvrtko, a Dubrovnik je drhtao pred njegovim napadima.

Iskusni dubrovački političari sigurno nisu bili suviše iznenađeni tim županovim istupima. Oni su to još od prije naslućivali i samo se tako mogu objasniti oni njihovi silni pokušaji da od župana odvrate Sanka Miltenovića, odnosno da i sebe ubace u onaj mir koji su sklapali ban Tvrtko i župan Nikola. I do tada Dubrovnik je imao problema sa vojvodom Vojinom i knezom Vojislavom koji su ga uznemiravali pa je bilo logično da će tu porodičnu "tradiciju" da nastavi i župan Nikola. Osim toga, dubrovački poslanici su bili dobri poznavaoci ljudskih karaktera pa im nije moglo izmaći sve ono što je izbijalo iz župana. Mlad, hrabar, pun snage, ali isto tako neodgovoran, nasilan i osion bio je on isto tako nepromišljeno ambiciozan želeći sve silom da reši. Zbog toga je bio veoma opasan, ali isto tako i ranjiv. Sa njim se nije moglo drugačije razgovarati osim na bojnom polju, ali za tako nešto Dubrovnik je bio suviše slab, a od ugarskog kralja nije bilo nikakve koristi. Trebalo se obratiti na drugu stranu. Jedino mesto gde se mogla dobiti pomoć bila je Srbija, ali kome se obratiti?

Vlastela u Srbiji nije bila u stanju da oseti pravac kojim se kreće župan. S jedne strane, oni su bili suviše zauzeti praćenjem onoga što radi kralj Vukašin tako da im je župan sa svojim akcijama oko Dubrovnika jednostavno izišao iz vidokruga. Konačno bio je veoma daleko i trenutno ih nije ugrožavao. S druge strane, politika srpskoj vlasteli (gledajući globalno) nikada nije bila jača strana i oni jednostavno nisu bili u stanju da vide čak ni ono što se dešavalo u njihovoj neposrednoj blizini. No, takva ocena se ne odnosi na braću Mrnjavčeviće i na Lazara Hrebeljanovića. Ovo su već bili mudri ljudi sa politikom koja je imala u sebi mnogo toga osmišljenog.

Mrnjavčevići su očigledno uvodili u poslednju fazu svoj projekat smenjivanja dinastije Nemanjića sa dinastijom Mrnjavčevića. Vukašin je bio zvanično srpski kralja, a titulu "mlađeg kralja" već je poneo njegov sin Marko. Sa te formalne strane sve je već bilo urađeno. Jedini je problem bio to što stara srpska vlastela nije imala nameru da to i dobrovoljno prizna pa je novi red u državi trebalo uvesti silom. Mi danas možemo reći da je to bio politički pravac koji bi možda Srbiji dao novi dah života i odveo je u sasvim drugom pravcu od onoga kojim je kasnije prošla. No, zaslepljena svojim sitnim interesom srpska vlastela to nije želela ili nije bila u stanju da vidi. Svojom pobedom na Kosovu uspeo je Vukašin da barem trenutno skrši rašku vlastelu i trebalo je očekivati da tim putem i nastavi. To je praktično značilo da će njegove i bratove krupnije vojničke formacije uskoro da uđu u Srbiju. Sve to je za jedno vreme bilo zaustavljeno problemima koje je Uglješa Mrnjavčević imao u Serskoj oblasti kojom je vladao. Taj problem je bio naglo nadiranje Turaka. Kako se Uglješina oblast graničila sa turskom teritorijom to je i on sam lično imao dosta vojnih sukoba sa njima i mogao se lično uveriti da oni nisu samo prolazna pojava. Veoma inteligentan, Uglješa je na vreme shvatio da su upravo Turci, a ne neposlušna srpska vlastela, njegov glavni protivnik i da je mnogo važnije suzbiti njih.

S druge strane, Lazar Hrebeljanović je još uvek bio dovoljno udaljen da bi do njega moglo da dopre tursko halakanje pa je shodno tome bio uglavnom zauzet time da svoju oblast proširi i da svoj uticaj među ostalom vlastelom što više ojača. Mnogo iskusniji i mudriji od župana Altomanovića, on je uspeo da svojim taktom na svoju stranu privuče staru rašku vlastelu i da se već smatra njihovim neformalnim starešinom. Brzi županov oporavak i njega je mogao iznenaditi, ali sigurno mu je bilo poznato da je pravi izvor Altomanovićeve moći ugarski dvor, odnosno mačvanski ban Nikola Gorjanski. To je bila županova najslabija tačka, ali do nje je bilo teško dopreti. Trebalo je sačekati neku županovu grešku i onda ga istisnuti iz ugarske milosti. I inače Hrebeljanovića je krasilo strpljenje tako da i u tom periodu on nema bilo kakvih prenagljenih poteza. Stoga Dubrovnik od njega nije mogao očekivati bilo kakvu pomoć u natezanju sa županom.

Ovakva situacija je sigurno plašila Dubrovnik koji je stenjao pod opsadom. Čak štaviše čini se da je baš proleće 1371. godine donelo još žešće županove napade. Nikakve žalbe na ugarski dvor više nisu pomagale. Dubrovčani su upotrebili sva sredstva pa su prešli čak i na uvrede nazivajući u pismima koja su upućivali župana neznabošcem i šizmatikom. Misleći da je ban Gorjanski osnovni razlog njihovim diplomatskim neuspesima odluče Dubrovčani da pokušaju da direktno razgovaraju sa njime (Gorjanskim) i da tim posrednim putem nekako dođu do ugarskog kralja. Takva misija je zahtevala posebne ljude i oni su nađeni u Dobri Kaliću i Ivanu Grediću. Bilo je jasno da se mora dobiti najpre podrška moćnoga bana pa tek onda pokušati ubediti i kralja.

Stoga ova dvojica krenu u Budim, ali su trebali da najpre svrate u Sremsku Mitrovicu gde se nalazio ban Gorjanski. Kako ovoga nije bilo tamo to oni produže za Budim, direktno kod kralja. Uputstva su im bila sasvim jasna. Očekivalo se da će kralj da ih sasluša, ali da se kao i do tada neće direktno upuštati u razrešavanje ovoga problema već će ih opet uputiti kod bana Gorjanskog. To je već bio poznati sled događaja koji Dubrovniku do sada nije doneo ničega dobrog jer je upravo ban bio Altomanovićev zaštitnik. Stoga ako dođe do takvog redosleda i kralj ih uputi na bana, poslanici su trebali kralju na tajni način, da to ban ne bi dočuo, saopšte da je ban veliki županov prijatelj i da stoga na toj stvari neće ništa poraditi. Zato oni mole kralja da on, što je u Dubrovačkom ali i njegovom interesu, lično uzme učešće u rešavanju ovoga problema. Ne bi li kralja lakše privoleli da postupi na takav način Dubrovčani su našli načina da dođu do Filipa II Tarentskog (titularni carigradski car) koji se u to doba nalazio sa ugarskim kraljem, da i ovaj utiče na njega u tom pravcu.

Do kraja se pokazalo da su Dubrovčani ipak potcenili uticaj koji je ban Gorjanski imao na ugarskom dvoru. Iako je saslušao dubrovačke poslanike kralj Ludvig nije želeo da sam rešava ovaj problem već ih je kao i par puta do tada samo poslao kod bana. Nemajući kud oni tako i urade. Od toga momenta je počela diplomatija i beskonačno otezanje. Po svemu sudeći namerno. Ban Gorjanski pošalje pismo u Dubrovnik gde zatraži obaveštenja o onim trgovcima koje je župan zarobio, ali daje i čvrsto obećanje da će uticati na župana da se čitava situacija smiri. Pomalo gorko Dubrovčani odgovaraju da mu se zahvaljuju na ovome trudu, ali da je svaka akcija oko oslobađanja njihovih trgovaca iz Altomanovićevih ruku sada izlišna budući da su neki od njih ispustili dušu na mukama, dok su se drugi otkupili.

U proleće 1371. godine sukob dobija novu dimenziju jer su se borbe prenele i na more. Kako je župan bio u dobrim odnosima sa Kotorom to je od njih dobio dozvolu da koristi Risan i da iz tog mesta na more šalje brodove. Ti brodovi su presretali Dubrovačke trgovce na moru, pljačkali ih i ubijali. Radilo se sagitama (strela), malim i brzim brodovima koji su imali izuzetno vitku liniju koja im je dopuštala veliku brzinu i pokretljivost. Bili su dugi, veoma uski i niski sa pramcem u obliku šiljatog kljuna. Korišteni su za takve iznenadne napade jer su u stanju da ulaze u uske zatone i da se lako sakrivaju. Oni sami nisu predstavljali neku posebnu borbenu snagu, ali za slabo naoružane trgovačke brodove bili su sasvim dovoljni.

Međutim, na ovakve županove napade Dubrovnik je mogao daleko adekvatnije da odgovori negoli na one napade koji su išli sa kopna. Stoga pošalje brigantin pod komandom plaćenika iz Ankone, nekog Nikole, koji počne da krstari morem. Brigantin je bio u potpunosti ratni brod, mala galija, sa oko 70 ljudi na veslima, a kako su takvi brodovi bili uvek praćeni sa 3 ili 4 manje barke na kojima je bilo na svakome po 13 ljudi to je vidljivo da se radilo o znatnoj snazi. U tim svojim pohodima brigantin je stigao i do Kotora, ušavši u Boku Kotorsku, ali kako je postojalo strogo uputstvo da se sa Kotorom ne dolazi u sukob to je lađa uglavnom izviđala. Ipak, utvrđeno je da se županovi ljudi nalaze u Risnu i da bi bio moguć jedan uspešni napad na njihovo uporište. No, za takav napad su bila potrebna posebna sredstva (ratna oprema po svemu sudeći) tako da je zapovednik Nikola od Dubrovnika zatražio ta sredstva.

Dubrovčani su i inače imali veoma stroga pravila kada se radilo o opremi brodova. Kako je brigantin spadao u klasu brodova sa preko 20 miliara nosivosti to je njena obavezna oprema bila najmanje 20 oklopa, 32 šlema, 6 samostrela - balista, 50 kopalja i 25 štitova. To što je i pored toga njen zapovednik tražio dodatna sredstva svedoči o velikoj snazi kojom je brigantin raspolagao. Moguće je da je ovaj brod imao na sebi i neko od vatrenih oružja koja su tada počela da ulaze u upotrebu. Krajem maja 1371. godine grad je zapovedniku Nikoli iz arsenala odobrio i uputio tražene stvari. Nakon toga županovi ljudi u Risnu su pretrpeli poraz.

Županova upornost i nepopustljivost naterali su Dubrovnik da počne da traži saveznika sa kojim bi i na suvu naneli županu odlučujući poraz. Bilo je očigledno da se on od svoga nauma da zauzme celokupni Hum neće okanuti i da ga samo vojni poraz može naterati na popuštanje. Zbog toga su tokom zime 1371. godine počeli kontakti između kralja Vukašina i braće Balšića oko stvaranja ratnog saveza, a inicijator je bio Dubrovnik. Nije poznato da je i Lazar Hrebeljanović učestvovao u ovom savezu, ali teško da je sve to moglo proći bez njegovog znanja. Ban Tvrtko je od samog početka bio upoznat sa svime što se dešavalo i pružio je svoju podršku. Osim toga on je i do tada pomagao grad šaljući mu pomoćne čete. Diplomatska akcija Dubrovnika je ovaj put bila dobro odmerena i grad je uspeo da sakupi sve ono što je u Srbiji iole imalo ozbiljniju snagu i da ih sve okrene protiv župana.

To što je Vukašin Mrnjavčević bio zainteresovan da se župan Altomanović slomi jeste sasvim razumljivo jer je župan u Srbiji predstavljao jedinog ozbiljnog protivnika onim planovima koje su Mrnjavčevići imali. Ban Tvrtko je imao već nekoliko godina sukobe sa županom i u tim borbama izgubio deo Huma, pa je sa te strane razumljivo njegovo odobravanje (ako već ne i vojna podrška) celoj akciji. Sukob između braće Balšića i župana Altomanovića je bio relativno novijeg datuma i bio je u vezi sa Kotorom. Braća Balšići su već nekoliko godina na Kotor polagali pravo iako je on barem formalno bio carski grad, odnosno grad nad kojim je prava imao car Uroš. Tako su se osećali i Kotorani teško mrzeći Balšiće. Sve dok je car Uroš iole predstavljao neku snagu oni su ga priznavali i od njega tražili pomoć pred nasrtajima Balšića. Kako su braća Balšić rano otkazali svaku poslušnost caru tako ni njegova naređenja ili molbe nisu mogli da ih zaustave u napadu na grad. Koliko je car bio nemoćan vidi se iz toga što tokom 1369. godine on zamoljava Veneciju da pomogne Kotoru jer on to sam nije u stanju.

Osvajanjem Trebinja i izbijanje na more župana Altomanovića otvorilo je mogućnost Kotoru da od njega zatraži pomoć, što je ovaj spremno učinio. Čini se da je upravo zahvaljujući županovom uticaju ili barem posredništvu Kotor priznao i vlast ugarskog kralja Ludviga I. Iz toga vremena potiče i netrpeljivost Balšića prema županu. Stoga im se svakako učinilo zgodnom prilikom da uz pomoć ovakvog saveza i oni pomognu da se župan slomi.

Župan je na vreme saznao o tome šta mu se sprema i zaključio da je u odnosu na sve protivnike koje je Dubrovnik sakupio, on suviše slab i da je vreme da se sukob sa gradom primiri. Upravo tokom maja 1371. godine slao je svoga kefaliju iz Konavala - Obrada Zorku da ovaj pokuša da sa gradom postigne primirje. Dubrovčani su prividno pristali da započnu pregovore, ali im to nije smetalo da izvedu do kraja svoju akciju kojom su županovi ljudi u Risnu bili suzbijeni (o tome je već govoreno). U suštini pregovori nisu bili iskreni ni sa jedne strane jer su i jedni i drugi želeli samo da dobiju u vremenu. Dubrovnik je umirivao župana sve iščekujući da se pojavi vojska kralja Vukašina dok je Altomanović želeo da sukob sa gradom smiri te da svu vojsku okrene na drugu stranu.

Verovatno želeći da skrenu pažnju na drugu stranu Dubrovčani šalju tokom aprila 1371. godine pismo kralju Ludvigu I u kojem mu svoju situaciju prikazuju teškom navodeći da im je trgovina zbog rata sa županom skoro potpuno propala i to su ilustrovali nekim ciframa. Kako im kralj nije mogao (ili hteo) pomoći, a oni imaju za to razumevanja, to ga mole da im (kao neku naknadu štete) kralj kod rimskog pape izmoli dozvolu da počnu trgovinu sa nevernicima u Siriji. Time bi donekle amortizovali sve pretrpljene gubitke. Moguće je da su Dubrovačke cifre o opaloj trgovini tačne, ali rat sa županom nije mogao da bude jedini uzrok toga. Prvenstveno zbog toga što je župan njima omeo trgovinu sa Srbijom, ali ostale pravce (uglavnom preko mora) on njima nije ugrožavao. Ovakvo obraćanje kralju Ludvigu I bilo je više zbog toga što su očekivali da će ban Gorjanski da o svemu tome obavesti župana i time ga na neki način zavara u pogledu stvarnih namera i akcija koje su se spremale, nego što su očekivali da Ludvig I stvarno poradi na njihovim zahtevima.

Već u leto 1371. godine započinju vojni pokreti. Kralj Vukašin sa vojskom kreće od Skoplja ka Prizrenu, a odmah potom smešta svoj logor pod Skadrom. Tu su mu se trebala pridružiti braća Balšić. Kada se ova vojska okupi dubrovačke lađe trebale su da je prebace na županovu teritoriju. Iako su bili inicijatori ovoga saveza i njegovi glavni pokretači Dubrovčani su sve svoje obaveze ispunjavali preko volje. Koliko su se oni i tada plašili župana vidi se iz toga što su na jedvite jade pristali da daju brodove za prebačaj trupa, ali da ni po koju cenu nisu želeli da učestvuju u vojnim akcijama. Jedino na šta su pristali bilo je to da prebace trupe i da prelaz štite svojim brodovima.

S druge strane ni braća Balšić nisu bili baš sigurni u uspeh akcije. Stoga su sa Dubrovnikom postigli sporazum da ukoliko šta krene naopako, grad svojim lađama vojsku Balšića prebaci sa Altomanovićevih teritorija. Tu niti je ko kome verovao, niti je ko bi siguran u uspeh celokupnog preduzeća. Čini se da jedini Vukašin Mrnjavčević bez bilo kakvih pritajenih kalkulacija kretao u borbu. Ipak, udruženi saveznici su bili suviše jaki da bi im se usamljeni župan mogao odupreti. Činilo se da ga ništa više neće izvući od propasti. On sam se nije plašio borbe i iščekivao je udružene saveznike kod Onogošta.

Ipak, kao i nekoliko puta do tada, pojavila se županova srećna zvezda (poslednji put). Koliko je to bilo sreća za župana bila je nesreća za sav srpski narod i to za narednih nekoliko vekova. Ta nesreća su bili Turci. Dok je Vukašin skupljao vojsku i razmišljao kako da slomi Altomanovića u dalekom Seru zazvonio je na uzbunu despot Uglješa Mrnjavčević. Kako je većina turske vojske prešla u Aziju to je on osetio dobar momenat da se ono malo njihove vojske koja je ostala u Jedrenu satre i da se Turci konačno istisnu iz Evrope. Genijalan plan kojem je trebalo samo malo da bi uspeo.

Kada su Uglješini glasnici stigli, Vukašin je odmah odustao od pohoda na župana i krenuo sa svojom vojskom na Turke. Time je pohod na župana Altomanovića završen, a da pravo nije ni počeo. Može se zamisliti kakvo je olakšanje za njega bilo kada je to saznao. Samo nekoliko nedelja kasnije stigla je i druga vest. Kod reke Marice na Črnomenu Vukašinova i Uglješina vojska je doživela težak masakr u sudaru sa delovima turske armije (26. septembra 1371. godine). U ovoj bitci i oba brata - Uglješa i Vukašin su nestali, a ostalo je potpuno nepoznato kako su stradali.

Upravo ova bitka je označila i kraj Srpskog carstva. Možda to srpskom plemstvu koje nije učestvovalo u ovoj bitci nije tako izgledalo, ali je tako bilo. Moguće je da su mnogi od njih, pogotovo župan Altomanović i Lazar Hrebeljanović, odahnuli kada su čuli kako su stradali Mrnjavčevići. Županu Altomanoviću je propast braće Mrnjavčević značila spas dok je Lazaru Hrebeljanoviću i svima ostalima značilo mogućnost da se na veoma lak način dočepaju onih teritorija koje su braća držala. Smrt Mrnjavčevića je time otvorila mogućnost novog prestrojavanja postojećih snaga u Srbiji. Uskoro je počela jagma, a o Turcima skoro da niko nije ozbiljnije ni razmišljao.

U otimanju Vukašinovih teritorija naročito se istakao Lazar Hrebeljanović koji je uzeo Prištinu i Novo Brdo, dok su braća Balšić ušli u Prizren. Velike delove su zagrabili braća Dragaš, a Vuk Branković je svoju vlast proširio na Kosovu. Župan Altomanović nije uspeo da zagrabi onoliko koliko je to dopuštala njegova realna snaga, a uglavnom zbog toga što je u svojim akcijama kasnio. Nakon svega, Vukašinovim sinovima Marku, Andrijašu i Dmitru (moguće da je Vukašin imao i četvrtog sina - Ivaniša) ostalo je veoma malo od onoga što su imali za života svoga oca, a od većih gradova ostao je jedino Prilep. To što je Marko bio proglašen "mlađim kraljem" trebalo je da znači da je on sada praktično Vukašinov naslednik, odnosno da je njegovom smrću on postao kralj, to jeste savladar cara Uroša. Međutim, to sada u Srbiji više niko nije ozbiljno shvatao (moguće ni on sam).

Jedini kojeg je poraz na Marici pogodio bio je car Uroš. Gde je on boravio poslednjih godina niko ne zna, ali je verovatno da se potucao od mila do nedraga trošeći gostoljubivost ono malo vlastele koja ga je, ne priznavala, ali barem poštovala. U suštini Vukašinova pogibija na Marici nije caru značila baš ništa i njemu nije mogla ni pomoći, a ni odmoći. Njegov je položaj već odavno bio beznadežan. On živi više nego skromno, a jedini koji ga i dalje tretiraju kao cara i poštuju njegova prava jesu Dubrovčani koji mu u novembru 1371. godine uredno isplaćuju stonski tribut. U ime cara taj novac je u Dubrovniku podigao kaluđer srpskog manastira u Jerusalimu. Nedugo potom car Uroš je i umro, a kao mogući datum pominje se 2. ili 4. decembar 1371. godine. Poznavajući njegovu osetljivu prirodu, naklonost religiji, ali i predanost državi koju nije imao snage da sačuva, njega je Marička tragedija moguće toliko pogodila da je dovela do njegove prerane smrti. Međutim, na drugačija razmišljanja može da navede i kasnija legenda.

13. Pokušaj ubistva Lazara Hrebeljanovića

Mržnja prema Mrnjavčevićima u Srbiji je bila strahovita, čak toliko velika da su oni (posebno Vukašin) vekovima bili označeni kao ubice cara Uroša. Navođeno je da se Vukašin u silnoj želji da se dočepa vlasti nije mogao suzdržati i sačekati carevu prirodnu smrt već ga je potajno ubio. Tek u skorije vreme ova ljaga je skinuta sa njihovog imena kada je na osnovu nekih dokumenata iz Dubrovačkog arhiva otkriveno da je car Uroš umro tokom decembra 1371. godine što je dosta kasnije od Maričke bitke. U tom momentu braća Mrnjavčevića su bila mrtva već skoro tri meseca. Prema tome oni nisu mogli da budu ubice. Međutim, bilo je dosta one vlastele koji je to zaista mogla biti i o tome se nešto znalo, ali veoma maglovito. Ne želeći ili ne smejući da optuži prave aktere ovoga ubistva, legenda je označila one koji nisu bili prisutni i koje niko nije voleo, a to su bili Mrnjavčevići.

Možda je to čudno, ali moguće da je upravo delovanje Mrnjavčevića sprečavalo srpsku vlastelu da do kraja ne raskrsti sa carem i da je samo strah od Vukašina održao cara u životu. Onoga momenta kada je Vukašin stradao nije bilo više nikoga ko bi ga uzeo u zaštitu i svaki, pa i onaj najslabiji, mogao je da podigne ruku na cara.

Razloga da se car ukloni bilo je dosta. Smrt Mrnjavčevića značila je nestanak jedine ličnosti koja je mogla da zavlada Srbijom. Na njegovo mesto je sada trebao da dođe neko drugi. Kandidata je bilo dosta, a car je mogao da bude samo smetnja ukoliko bi se on sada, nakon Vukašinove smrti, odjednom dosetio da ima vladarska prava i uz pomoć nekih svojih pristalica (kojih je sigurno imao) to pokušao i ostvariti. Treba znati da župan Nikola Altomanović nikada niti jednim svojim postupkom nije pokušao da ospori carevu vlast i smatrao se njegovim podanikom. Bitka na Kosovu je to mogla samo da potvrdi. U njoj je župan umalo poginuo boreći se protiv Vukašina koji je osporavao carsku vlast. Moguće da je tada župan pokušao da odbrani cara koji je u toj bitci pao u zarobljeništvo. Lazar Hrebeljanović je iz te bitke pobegao pokazujući da nije spreman da gine za cara, ali i da ne drži mnogo do zadate reči svome savezniku Altomanoviću.

U svakom slučaju, nakon Vukašinove smrti, najjači u Srbiji su bili župan Nikola Altomanović, Lazar Hrebeljanović i braća Balšić. Ipak, Balšiće iz ovoga svega treba izuzeti jer su oni delovali uglavnom u primorju tako da se njihov uticaj nije toliko osećao u dubini Srbije. Time knjiga pada na samo dva slova: župana Altomanovića i Lazara Hrebeljanovića. Ono što je osnovno jeste pitanje koji je od njih dvojice mogao da ima ambicija da zavlada Srbijom. Do toga momenta županove aktivnosti imaju malo toga što je smisleno, nasuprot Hrebeljanoviću koji ne pravi nepromišljene poteze. Oni su dva antipoda. Dok je župan Altomanović uvek spreman da potegne mač, osion je, nepromišljen i u mnogo slučajeva grub što može da bude i osobina mladosti, Hrebeljanović je stariji sa mnogo iskustva i veoma promišljen, pažljiv u ophođenju sa ljudima što mu donosi i dosta pristalica. Iako je sa Kosova pobegao Hrebeljanović je imao i ratničke krvi, ali on poteže mač samo onda kada je to potrebno ne junačeći se i ne srljajući u nepromišljene borbe poput Altomanovića. Dok Hrebeljanović zna i da popusti, župan to kao da ne ume. Svađa se svima i sa svima je u sukobu. Hrebeljanović nema takvih neprilika.

Međutim, župan izgleda da nema nekih velikih ambicija i sva njegova dejstva su vezana jedino za širenje teritorija kojima upravlja. Političke apetite on kao da nema ili ih do toga momenta nije otvoreno pokazivao. Sa Hrebeljanovićem je već drugi slučaj. Sva njegova dejstva iz toga perioda, a naročito ona iz kasnijeg vodila su ka tome da on bude taj koji će da zavlada Srbijom. Smrću Vukašina Mrnjavčevića njemu se takva prilika odjednom širom otvorila, a car Uroš je tu mogao da bude smetnja. Spremnost i brzina kojom je Hrebeljanović uspeo da uzme Novo Brdo i Prištinu govori da je ili svoje poteze unapred planirao tako da ga poraz Mrnjavčevića nije iznenadio ili se radi o čoveku koji ume odmah da proceni trenutnu situaciju i da smesta deluje. Moguće su obe opcije jer se stvarno radilo o mudrom i proračunatom čoveku.

Ipak, ne treba suviše potcenjivati i same županove intelektualne mogućnosti. On možda nije bio u stanju da pravi onakve kombinacije kao Lazar Hrebeljanović i nije imao njegov način ophođenja sa ljudima, ali je bio dovoljno sposoban da bude najopasniji čovek u državi već nekoliko godina. Ta je osobina sada došla još i više do izražaja. U svojim osvajanjima on nije pokazivao mnogo originalnosti i pratio je onaj pravac koji je imao još knez Vojislav. Moguće da je i županu, sada nakon smrti Mrnjavčevića i cara Uroša, palo na pamet ono što je nekada želeo da uradi i knez Vojislav. Knez je neposredno pred svoju smrt počeo da pokazuje u odnosu na cara Uroša znakove nepokornosti, odnosno počeo se od njega smatrati nezavisnim pa sve navodi da je njemu palo na pamet ono što su kasnije uradili Mrnjavčevići. Samo ga je smrt omela u tome da svoju ideju realizuje do kraja. Ono što je on započeo nastavili su Mrnjavčevića i kroz Vukašina nametnuli caru savladara, odnosno naslednika. Mrnjavčevići su otišli još korak dalje od onoga što je uradio knez Vojislav i u samoj završnici kada bi verovatno prisilili cara Uroša da abdicira (možda bi ga i uklonili) naišla je katastrofa na Marici. Na toj tački je župan Altomanović mogao da nastavi, pogotovo od onoga momenta kada je dočuo da je car Uroš umro (?) te da je i ta prepreka nestala. Nije postojala ni ta formalna mogućnost koja bi ga sprečila da možda sebi ne stavi krunu na glavu.

Ako je tako mislio o tome nisu ništa znali njegovi saveznici iz Ugarske. Njima takav politički pravac kojim bi on krenuo sigurno ne bi odgovarao jer bi župan toliko ojačao da ne bi želeo da i dalje bude zavistan od njih. U tom slučaju bi se desilo da su sva ona sredstva koja su iz Ugarske stizala godinama do župana bila potrošena uludo. Ono što je za njih moglo da bude najopasnije jeste to što je župan stvarno imao takvu snagu da mu se u Srbiji niko nije mogao suprotstaviti. On sam je toga bio svestan i tako se ponašao.

Verovatno da od toga vremena potiče i zahlađenje županovih odnosa sa Ugarskom. Pravi razlog za to mogao bi da bude u ovome što je do sada opisivano, mada nisu nemogući ni drugi daleko prozaičnije razlozi. Županova nezgodna narav, mladićka ludost i nagli uspesi u poslednjoj godini mogli su mu dati nerealnu sliku o njegovoj stvarnoj snazi i vrednosti. Možda se tako odnosio i prema svome zaštitniku banu Gorjanskom, što naravno nije moglo da prođe bez kazne. Da se kazna ne mora sastojati samo u fizičkom obračunu već da se može izvesti na daleko suptilniji, i time opasniji, način uveriće se župan uskoro. Njegova ludost nije mu dozvoljavala da bude pažljiv u političkim odnosima prema onome koji su mu pomogli i od kojih je i tada zavisio, što će i više nego vešto da iskoristi Lazar Hrebeljanović.

Odmah nakon što je dočuo za propast Mrnjavčevića župan Altomanović se upustio, poput drugih srpskih velikaša, u otimanje onih teritorija koje su braća držala. U odnosu na ostale (pogotovo na braću Dragaš i Lazara Hrebeljanovića) župan je malo toga zagrabio. Uglavnom samo one teritorije koje su se graničile sa njegovim. Za nešto više nije imao dovoljno ljudi budući da su bili vezani za ratovanje sa Dubrovnikom. Čini se da je ovaj grad bio pravo prokletstvo za župana i on se nikako nije mogao okanuti nasrtaja na njegovu slobodu. Dočuvši za propast Mrnjavčevića, Altomanović je naredio da se akcije protiv Dubrovnika nastave, a čini se da su neke i intenzivirane. Na moru opet županovi brodovi napadaju trgovačke lađe tako da grad ponovo upućuje zapovednika Nikolu da sa svojim brodom pokuša da obuzda ove gusare. Istovremeno i na kopnu počinju sve jača dejstva županovih četa i jedno je vreme izgledalo da se priprema i odlučujući juriš na Ston. Stoga se Dubrovnik obraća hrvatskom banu za pomoć.

Kako je ovaj rat već počeo da gubi svoj smisao te kako je bilo jasno da se u tome momentu ne može postići nešto više to je župan gradu ponudio mir. Time bi uspeo da veliki deo svoje vojske koja je bila vezana za taj teren uključi u razdeobu teritorija koje su imali Mrnjavčevići. U to vreme već su se njegove čete sukobljavale sa onima koje su slali drugi oblasni gospodari. Želeći mnogo više nego što je mogao sa postojećim snagama koje su mu bile slobodne to je ovaj mir sa Dubrovnikom na neki način bio iznuđen.

Nekako oko toga perioda dolazi do ponovnog susreta između župana Altomanovića i Lazara Hrebeljanovića. Inicijator je bio župan koji je uputio svoga glasniku Hrebeljanoviću i zatražio da se njih dvojica sastanu na nekom neutralnom mestu gde bi svoje nesporazume izgladili. Razloga za njihovu međusobnu svađu je bilo dosta. Najpre to što je Hrebeljanović ostavio župana na Kosovu prepuštajući ga pogibiji pred Vukašinovim trupama. S druge strane pojavio se i problem Rudnika koji je Hrebeljanović, koristeći trenutnu županovu slabost, ovome oteo. Ovakav poziv za Lazara Hrebeljanovića je sigurno značio olakšanje.

Hrebeljanović je bio suviše slab za nekakav direktan sukob sa županom. Zato pristane na poziv za sastanak i javi da će doći. Uslovi koji su postignuti za sastanak bili su dobri i činilo da se bi do nekakvog rezultata moglo i doći. Svaki od njih, župan Nikola i Lazar Hrebeljanović, trebali su se sastati nenaoružani, a svaki od njih bi imao uza sebe samo pet ljudi, takođe bez oružja.

To što je župan Nikola Altomanović bio taj koji je predložio sastanak, odabrao njegovo mesto i uslove, govori da je u tom momentu on bio u nadmoćnijem položaju pa je samim time mogao da postavlja uslove. U slabijem položaju, a ne želeći nepotrebno zatezati i onako loše odnose, Lazar pristane na sve. Ipak, dobro poznavajući ljudske naravi on nije verovao županu i predosećao je da se radi o klopci. Stoga sa sobom povede tajno jednu veću grupu svojih vojnika koji su trebali da budu u blizini mesta sastanka i u slučaju nužde priteknu u pomoć. Čini se da je Lazar očekivao da će i župan uraditi nešto slično i da bi moglo doći do direktnog sukoba. Da se radi o klopci Lazar je sasvim dobro procenio, ali način na koji je ona izvedena iznenadila je i njega.

Kako je bilo zimsko vreme to je sva okolina bila prekrivena smetovima snega i tu je okolnost župan odlučio da iskoristi. Kada je odredio mesto sastanka, župan je na njega prethodno poslao svoje ljude koji su pod panjeve drveća koji su se tamo nalazili odneli oružje, a zatim sve to zatrpali tankim slojem snega. Svi tragovi su pažljivo uklonjeni.

Dolazeći na mesto sastanka Lazar nije mogao da primeti bilo šta što bi moglo kod njega da izazove sumnju da se u blizini nalaze skriveni županovi ljudi. Tragova na snegu nije bilo, a nije bilo u bližoj okolini ni mesta gde bi se oni mogli sakriti. Županovih ljudi zaista nije bilo, a na određeno mesto župan je došao sa svojom petoricom ljudi, svi nenaoružani. Na prvi je pogled izgledalo da župan zaista želi da pregovara. Nakon dosta hladnog pozdrava njih dvojica su započeli razgovor. Naravno, župan je mogao Lazaru samo da prebacuje za to što je od njega ostavljen na Kosovu, za otimanje Rudnika i ko zna šta sve još ne. Ovaj se verovatno pravdao pokušavajući da na neki način umiri župana i da postigne kakvo-takvo pomirenje. Župan je postepeno padao u vatru i u jednom momentu njegovi ljudi pritrče onim mestima gde je oružje bilo sakriveno, iskopaju ga iz snega i navale na Lazara i njegove ljude. O mogućem napadu koji bi bio izvršen na ovaj način niko nije mogao ni da sanja tako da neki poseban otpor nije ni pružen.

Kako mu je neko odljudi doturio nož to je župan odmah navalio na Lazara želeći da mu se lično osveti za sve. Udario ga je iz sve snage nožem u grudi i Lazar je pao na zemlju sav obliven krvlju. Misleći da ga je ubio bacio se župan na proganjanje ostalih Lazarevih ljudi koji su bežali kroz sneg. Tu je sustigao Lazareve ljude, Mihajla Davidovića i Žarka Merešića koji su se zaglavili u snegu i pali pod udarcima županovih ljudi.

Udarac koji je Lazaru zadao nožem župan Altomanović bio je dobro odmeren i za ovoga sigurno smrtonosan da oštrica noža nije udarila u zlatni krst koji je ovaj nosio oko vrata. Nož je skliznuo niz krst, apsorbovao glavnu snagu udarca i sečivo je skliznulo pored nanoseći ovome tešku ranu koja ipak nije bila smrtonosna. Kako je Lazar odmah pao u sneg sav obliven krvlju to su župan i njegovi ljudi pomislili da je on gotov. Međutim, tada je sudbina umešala svoje prste. U toj gužvi i vitlanju kroz sneg svi su vikali, ranjeni vrištali tako da je sve to stvorilo jednu buku i graju koja je došla do Lazarevog paža koji je nešto dalje čuvao konje. Uplašen i želeći da vidi šta se to dešava on je uzjahao svoga konja i na svu sreću poveo i Lazarevog. Kada je došao na mesto sastanka imao je šta da vidi. Tri tela su ležala nepomično u snegu (Lazarevo i dvojice njegovih ljudi) dok su županovi ljudi proganjali po snegu ostalu trojicu Lazarevih ljudi. Lazar je u međuvremenu ili došao sebi ili se od samoga početka pritajio i pravio mrtvim, uglavnom njega nisu dirali i nije bilo nikoga u njegovoj blizini. Kada je spazio paža kako se približava sa konjem hitro se podigao i popeo na svoga konja. Župan Nikola i njegovi ljudi su spazili šta se dešava na razbojištu, ali zabavljeni proganjanjem ostalih Lazarevih ljudi suviše su se udaljili tako da su mogli samo da gledaju kako u magli nestaje Lazar i njegov paž.

Stoga su se odmah ostavili proganjanja preostalih Lazarevih ljudi i odlučili da se povuku dok je vreme. Za proganjanje Lazara više nisu imali vremena. Moguće je da bi ga onako ranjenog lako stigli, ali kako su verovatno znali da u blizini ima njegovih ljudi to bi se lako moglo desiti da od gonilaca postanu žrtve. Kako nisu hteli da rizikuju odmah se povuku.

Krajnji rezultat ovoga sastanka i pokušaja županove osvete biće kasnije za nega kobne. Lazar je uspeo da pobegne od pogibije, ali je bio teško ranjen tako da je jedno vreme bolovao i nije se znalo da li će da preživi. Tu priliku je iskoristio župan i odmah povratio Rudnik koji mu je Lazar oduzeo. Tada je stradao i Miloš Pović koje je nakon Kosovske bitke od županove vlasti otrgnuo Zvečan. Jedan od županovih vojskovođa, Stepoš Stepanović je stekao njegovu zahvalnost hvatanjem ovoga odmetnika i vraćanjem Zvečana pod županovu vlast. Čudno je da mu se župan za izdajstvo nije osvetio već ga je držao u tamnici u Obodu kraj Cavtata sve dok ovaj nije sakupio dovoljan otkup.

Nekako oko tog doba župan je uspeo da se osveti i svome nekadašnjem savezniku, a onda protivniku, Sanku Miltenoviću. Već duže vreme Sanko se iskupljivao kod bana Tvrtka time što je vodio neke bosanske jedinice u ratovanju protiv županovih vojnika u Dubrovačkoj okolini. Po svemu sudeći radilo se o onim četama (ne baš brojnim i vojnički jakim) koje je ban slao kao pomoć Dubrovniku. Nije se radilo o nekoj posebnoj vojničkoj snazi i izgleda da je Sanko više gerilski ratovao gledajući da napadne na nezaštićena županova sela i izolovane manje grupe njegovih vojnika. U jednom od takvih pljačkaških upada u dubinu županovih teritorija upao je Sanko sa svojom grupom u klopku koju su mu namestili županovi ljudi u nekom od brojnih klanaca u okolini Trebinja. Tu je i poginuo (u periodu između leta 1371. godine do polovine 1372.). Za njim skoro da niko nije žalio. Izdao je sve sa kojima je sarađivao, i župana i bana Tvrtka. Moguće da mu ban Tvrtko ni tada nije verovao dajući mu slabe čete i kao da je priželjkivao da ovaj strada. U svakom slučaju jedan nedosledan i kolebljiv čovek je tako završio svoju karijeru u nekom od mračnih hercegovačkih klanaca na nimalo slavan način. Doduše, njegova pogibija je sasvim u skladu sa načinom na koji se njegova porodica uzdigla. Pljačkama dubrovačkih karavana po hercegovačkoj zabiti oni su se uzdigli, a u jednom od pljačkaških pohoda Sanko je našao i smrt.

14. Spletka ili sticaj nesretnih okolnosti?

Sa ovim svojim akcijama za veoma kratko vreme uspeo je župan da dobro preplaši rašku vlastelu, a njegov napad na život Lazara Hrebeljanovića i uništenje Miloša Povića bili su dovoljan znak da se njegova ekspanzija na trenutak zaustavljena na Kosovu sada nastavlja ne samo istom već i jačom snagom. Međutim, teško je bilo odrediti pravac kojim će on sada da krene. U tome momentu raška vlastela je bila obezglavljena. Njen predvodnik Lazar Hrebeljanović je stradao i bio toliko slab da nije davao otpora dok mu je uziman Rudnik. Sada je trebalo možda još samo malo da cela Raška bude u rukama županovim. Do kraja se pokazalo da ni Raška, a ni Lazar Hrebeljanović nisu bili osnovna županova meta već je to i nadalje bio Dubrovnik. Kao da mu je ovaj grad postao prava opsesija.

Želeći da iskoristi to što je Lazar Hrebeljanović ranjen, a kako su još uvek trajale borbe oko onih teritorija koje su ostavili Mrnjavčevići, župan odluči da za jedno vreme stane sa napadima na Dubrovnik. Nakon toga bi sve slobodne snage usmerio ka ovim novim ciljevima. Sa Dubrovnikom je primirje postigao veoma lako jer je grad pristajao skoro na sve ono što je od njega traženo. Negde početkom 1372. godine pregovori su doveli do primirja čiji je rok bio do Uskrsa, ali na molbu Dubrovčana on je produžen do Đurđeva. Posebnu ulogu u sklapanju primirja odigrao je županov kefalija Obrad Zorka koji je imao nesumnjiv uticaj na njega. U suštini radilo se o jednom uglavnom beznačajnom čoveku iz još beznačajnije porodice koja je svoj uspon dugovala upravo županu. Da se na tako visok položaj Obrad Zorka uzdigao uglavnom zahvaljujući tome što je umeo da podiđe županu ne treba ni sumnjati. On će svoj položaj umeti da očuva i onda kada župan bude pred propašću i to na isti način kao što ga je i stekao: podilaženjem. Ovaj put županovim protivnicima tako što je na najbesramniji način izdao svoga dobrotvora.

Osetivši na vreme o kakvom se čoveku radi Dubrovnik je sve svoje napore usmerio upravo ka tom pravcu i, ne treba sumnjati uz dosta mita Obradu Zorki, postigao produženje primirja. Tek nakon toga su mogli da započnu i pregovori o miru. Oni nisu dugo trajali, ne toliko zbog toga što je Dubrovački poslanik Blaž Vodopić bio sposoban pregovarač, već iz razloga što je grad pristao na sve ono što je župan tražio. Osnovni njegov zahtev je bio u tome da sada Dubrovnik njemu isplaćuje srpski dohodak oko kojeg se celo vreme, barem formalno, i ratovalo. Kako je u to vreme car Uroš već bio mrtav, to Dubrovnik, shodno svome običaju da ovaj dohodak isplaćuje srpskom vladaru, pristane da ga nadalje isplaćuje županu. Time je na nedvosmislen način pokazano da župana Altomanovića sada u Dubrovniku smatraju najjačim velmožom u Srbiji. Kako vladara u Srbiji nije bilo, to je Dubrovnik dohodak isplaćivao onome koji je najjači, a to je bio župan. To je bilo prvi put da Dubrovnik ovaj dohodak ne isplaćuje nekom od srpskih vladara već velikašu. U tom momentu, barem formalno, postojao je srpski vladar u ličnosti Marka Mrnjavčevića koji je još za Vukašinovog života uzdignut za mladog kralja, ali njega niko nije priznavao. "Kralj" Marko je spao na rang sitnog vlastelina koji je u to doba izgleda već priznavao tursku vlast.

Nakon svega, odnosi između župana i Dubrovnika su naglo poboljšani tako da se već tokom leta 1372. godine njihove dotada čvrsto zatvorene međusobne granice otvaraju. Trgovina se između njih normalno odvija i županovi ljudi nesmetano trguju sa gradom. Da je situacija bila normalna vidi se iz toga što su se počeli pojavljivati i trgovački sporovi. Na prvi pogled, izgleda da je između njih vladala prava idila. Možda su to i Dubrovčani poverovali, ali nije bilo tako. Župan je samo svoje snage sa jednog ratišta usmerio na drugo, ali sa namerom da ih uskoro vrati usmerene ka starom cilju: Stonu i Pelješcu.

Pomalo je čudno to koliko se župan pokazivao nezainteresovan za Rašku teritoriju usmeravajući sve svoje napore ka Dubrovniku. To što on nije uspeo da zahvati mnogo od Mrnjavčevićevih teritorija više je zbog toga što on nije sa velikim snagama nastupao već što su njegovi protivnici bili jaki. Prizren je tu očigledan primer. Iako su ljudi Balšića prvi zauzeli ovaj grad oni se nisu mogli ugnezditi tako da ih jedan dobro odmereni napad ne bi isterao. Međutim, župan je nastupao sa slabim snagama na širokom terenu i stoga mu je uspeh morao biti takav kakav je bio - tek polovičan. Kao da je Altomanović potcenjivao značaj koji je Raška mogla imati za njega i koji je ona objektivno imala. On je i dalje uporno pratio onaj politički pravac koji je ucrtao još knez Vojislav želeći da pod svoju vlast da stavi Ston i Pelješac. To je bio očigledan nedostatak originalnosti u političkim idejama, ali i nedostatak političke gipkosti u odabiranju ciljeva. Župan je bio mlad, ali i suviše osion da bi bio u stanju da može da pravilno oceni koji su mu ciljevi dostupni, a koji ne. Osim toga lakoća sa kojom je on ostvarivao ono što je do sada uradio mogla ga je prevariti u proceni koliko ima snage.

U to vreme župan je po svemu sudeći sasvim izgubio iz vida Lazara Hrebeljanovića, što mu je bila najveća greška. Lazar se postepeno lečio i nije bio u mogućnosti da bilo šta odlučnije preduzme u vreme kada je župan od njega povratio Rudnik. On je tada bio bliži propasti nego bilo kada, ali nekim sticajem okolnosti uspeo je to izbeći jer se župan jednostavno zadovoljio samo time da ponovo povrati svoj Rudnik i za dalje se nije upuštao. Njegova opsesija Dubrovnikom ga je u tome momentu odvratila od dalje akcije prema Hrebeljanoviću. To mu je bila prva greška.

Druga je bila kobnija. Županove akcije su privukle pažnju ugarskog dvora. Dok je on pritiskao Dubrovnik i pravio mu štetu, ugarski kralj nije reagovao jer mu je sve to na neki način i odgovaralo. Međutim, župan je odjednom počeo da pokazuje neuobičajenu veliku upornost u napadima na grad, ali isto tako i velike ambicije. Niko od srpskih vladara nikada nije sa tolikom upornošću jurišao na Dubrovnik, pa čak ni knez Vojislav. Postojala je realna opasnost da Dubrovnik, ne poklekne, ali da izgubi dovoljno teritorija i snage tako da oslabi mnogo više nego što je to ugarski kralj hteo. Osim toga župan je počeo da pokazuje neke ambicije koje su prerastale njegovu dotadašnju ulogu vazala prema ugarskom kralju. To što mu je Dubrovnik ustupio stonski dohodak koji izvorno pripada srpskim vladarima njemu je sasvim jasno dao do znanja da je on sada stvarno najjači u Srbiji. Nakon smrti Vukašina Mrnjavčevića nije bilo više nikoga ko bi se mogao sa njime meriti. Sasvim je realno da je njemu moglo pasti na pamet da je vreme da svoju snagu iskoristi u cilju da sebi stavi srpsku krunu na glavu. Uzimajući u obzir snagu koju je imao, to je bila stvarna i ostvarljiva mogućnost. Time bi sasvim izvesno sa sebe odbacio dotadašnju zavisnost od Ugarske. Moguće je da župan nije pokazivao svoje ambicije u tolikoj meri da na ugarskom dvoru budu sigurni šta on namerava, ali oni su tako nešto podozrevali, ali moćni ban Gorjanski je još uvek uspevao da svojim uticajem sve takve glasine o Altomanoviću ukloni. No, bilo je dovoljno samo to da se takve priče pojave i da župan postane sumnjiv.

Gorjanski je čuvao župana uglavnom zbog toga što nikako nije imao zamenu za njega. Držeći ga u zavisnom položaju Gorjanski je imao mirne granice Mačvanske banovine koju je držao i stoga nije želeo rizikovati da ga izgubi. Sve što je Gorjanski učinio za župana i revnost kojom ga je branio na ugarskom dvoru mogla je stvoriti kod mladog župana sliku o tome da je on nezamenljiv i da će ga Ugarska gledati sačuvati po svaku cenu. Njemu očigledno nije ni na pamet palo da bi se iz Srbije mogao pojaviti neki drugi velikaš koji bi preuzeo njegovu ulogu. Stoga je sebi dozvolio neke slobode koje su se pretvorile u neoprostivu nepromišljenost.

I upravo u to doba, župan pravi odlučujuću grešku. Osećajući da sam nema dovoljno snage da zaposedne Ston i Pelješac, nesmotreno je ušao u pregovore sa Venecijom i braćom Balšić. Njegova mladost, osionost, ali posebno lakoća kojom je postigao sve ono što je želeo, stvorila su u njemu sliku da je u stanju sve da uradi. Od njega se nešto drugo nije moglo ni očekivati jer kako se mogao ponašati mladić njegovog doba kada je došao u priliku da pred njim drhti Dubrovnik, ban Tvrtko, protiv njega se udružuju najmoćniji srpski velikaši, Ugarska radi sve ne bi li ga zadržala uz sebe, i sada na kraju jedna moćna Venecija upućuje svoga poslanika i moli za njegovo savezništvo. Tu bi pali o mnogo jači karakteri, a ne jedan župan Altomanović koji i nema mnogo iskustva u političkim pregovorima i čija se sva pamet nalazi u gvozdenim perima njegovog topuza. Osim toga, što je za njega bilo možda i najpogubnije, savez i njegovi ciljevi koji je Venecija predložila bili su sasvim uverljivi i ostvarljivi.

To su bili izuzetno tajni pregovori (započeli su početkom 1373. godine), ali kao i svaka tajna i ova se mogla provaliti ako se novac doturi na pravo mesto. Upravo je to uradila i Dubrovačka diplomatija. Kako su se nalazili u neposrednoj blizini teritorija koje su držali Balšići to je sasvim razumljivo da su tu imali i dosta svojih špijuna. Od njih su saznali da je Venecija tajno poslala svoju galiju koja je dovela njihovog izaslanika koji je sa Balšićima nešto pregovarao. U tome momentu Dubrovčani nisu znali o čemu se govorilo, ali su znali da je i župan bio u sve to umešan. To im je bilo sasvim dovoljno da pretpostave da je reč o nekom dogovoru koji je usmeren na Dubrovačku štetu. Kako su znali da župan ima aspiracija na Dubrovačke teritorije, a Venecija na sam grad, to je moglo značiti samo da se sprema nekakav ujedinjeni napad na grad. To je bilo sasvim dovoljno da grad zazvoni na uzbunu. Odmah je poslana panična poruka ugarskom kralju i od njega zatražena pomoć.

Pismo je otputovalo u Ugarsku (maj 1373. godine), a u međuvremenu saznaju Dubrovčani i detalje. Mletačka republika je predložila Balšićima da se uz učešće župana Altomanovića izvrši zajednički napad na Dubrovnik, Kotor i Drač. Gradovi sasvim sigurno ne bi izdržali napad ovakve tri udružene vojske. Istovremeno bila je predložena i podela plena. Balšići bi dobili Drač (koji je držao Frančesko Karare - gospodar Padove) i Kotor, Venecija sam Dubrovnik, a župan Nikola Altomanović dugo željeni Ston i Pelješac. Sve su to bile teritorije koje su priznavale vrhovnu vlast ugarskog kralja, pa je time ovaj savez bio uperen direktno protiv njegovih interesa. Uskoro je ugarskom kralju putovalo i drugo pismo koje je objašnjavalo ove najnovije detalje.

Ovakvo pismo je izazvalo pravu uzbunu na ugarskom dvoru. Do toga momenta ugarski kralj nije obraćao posebnu pažnju na sve ono što je župan radio po Srbiji, a još su ga najmanje interesovale žalbe koju mu je Dubrovnik upućivao. Tu i tamo bi kralj skrenuo pažnju banu Gorjanskom da malo zauzda svoga štićenika i stvar bi legla. Međutim, ovaj put je sve bilo mnogo ozbiljnije. Više se nije radilo o nekom izolovanom županovom napadu na Dubrovnik, koji ionako nema veće šanse za uspeh, već o dobro smišljenom savezu između nekoliko jakih saveznika. Osim toga, što je još važnije, Venecija je bila ljuti ugarski protivnik oko prevlasti na obalama Dalmacije. Mnogo je sredstava potrošeno da se Venecija istisne sa tih terena, a sada je župan direktno radio na tome da se pod vlast Republike dovede Dubrovnik. Time bi se Venecija ugnezdila u Dalmaciji i svoj uticaj verovatno pokušala da proširi i na ostale gradove. To bi označilo početak novih sukoba između Venecije i Ugarske i trošenje velikih novčanih i ljudskih sredstava. Uzimajući u obzir to da je župan bio ugarski vazal, ili je barem po onome što je od njih dobijao to trebao da bude, ovakvo njegovo dogovaranje sa najvećim ugarskim protivnikom - Venecijom, moglo se nazvati samo jednim imenom - izdaja. Za takav postupak postoji samo jedna kazna i to ona najteža.

Nema sumnje da ugarski kralj niti jednoga momenta nije razmišljao o tome da li treba da se župan kazni. Osnovni problem je bio što je župan bio relativno daleko i što je trebalo da se pokrene velika vojska da bi se on slomio. To bi izazivalo mnoštvo problema koje ugarski kralj u tome momentu nije bio u mogućnosti da reši. No, sada je sretan slučaj (ili dalekovida politika) odigrao za njega veliku ulogu. Koliko je to sretan splet okolnosti za ugarskog kralja, toliko je za župana Altomanovića bio nesretan. Po prvi put od kada se upustio u borbu za prevlast njega nije pratila njegova sretna zvezda - ovoga puta na njegovu propast.

U igru se nenadano upustio i Lazar Hrebeljanović, a na onoj strani gde se nalazio ugarski kralj Ludvig I. Ostaje tajna na koji su način došli ugarski kralj i Lazar Hrebeljanović u vezu. Da li je to bila Lazareva ideja ili je impuls došao iz Ugarske? Kada je došlo do njihovog međusobnog kontakta: prije nego što je ugarski kralj saznao za veze Altomanovića sa Venecijom ili nakon toga? I konačno možda i najvažnije pitanje jeste čija je ideja bila da se župan uništi: Lazareva ili ugarskog kralja Ludviga I? Sve su to pitanja koja nemaju svoga odgovora, ali ostaje činjenica da je ugarski kralj imao jednu dobru rezervu za župana Altomanovića i to baš u odlučujućem momentu. Sticaj okolnosti ili nečija mudra politika (čak spletka)?

Lazar Hrebeljanović je umeo da do kraja iskoristi svoju šansu. Pristao je da bude vazal ugarskog kralja Ludviga I (verovatno ne iskreno), a za uzvrat ovaj mu je obećao svu moguću pomoć u narednoj akciji protiv župana. Hrebeljanović nekog velikog izbora i nije imao jer se od župana nije imao nadati ničemu dobrome. Župan mu je već radio o glavi, a to što u tome nije uspeo do kraja nije značilo da se te svoje ideje i okanuo. Po svemu sudeći ugarski kralj je bio taj koji je uspeo da obezbedi i učešće bana Tvrtka u narednim akcijama. Već je dovoljno rečeno o bitkama koje su vodili bosanski ban i župan Altomanović. I do tada župan je uspeo da banu nanese dosta štete, a u slučaju da županu uspe da pod svoju kontrolu stavi Ston i Pelješac bilo je sasvim jasno da bi Bosna bila sledeća na redu. Dakle i banu se radilo o borbi na život i smrt.

U ovoj igri se pojavljuje do tada jedna cenjena, ali slaba porodica koja tek započinje svoj uspon - Vuk Branković. Vuk je sa županom bio u veoma bliskoj rodbinskoj vezi, županova majka Vitoslava bila je ćerka vojvode Mladena (rodonačelnik Brankovića). Praktično županova mati je bila Vukova tetka, pa su župan i Vuk bili braća preko tetke. To njima očigledno nije smetalo da se međusobno ne trpe i jedan drugome da preotimaju teritorije i sebre. U prvom momentu Vuk je bio mnogo slabiji od župana tako da je od njega izgubio i neke teritorije, međutim stvaranje ovoga saveza usmerenog na županovu propast bila je idealna prilika Vuku da od župana povrati sve ono Što je izgubio, ali i da nešto zauzme.

Ovaj savez između ugarskog kralja Ludviga I, Lazara Hrebeljanovića i bana Tvrtka sklopljen je veoma brzo i odmah je stavljen u pokret. Iznenađuje brzina kojom je to učinjeno. Saveznici su verovatno imali razloga za to misleći da je župan sa Venecijom i Balšićima već utvrdio plan i da je samo pitanje dana kada će oni krenuti u akciju. Stoga ih je trebalo preduhitriti. Ono što je tragikomično u celoj situaciji jeste to da pregovori između Venecije, Balšića i župana Altomanovića nisu u tome momentu mrdnuli od početka. Oni su o nečemu razgovarali, ali nije se baš jasno znalo o čemu. Celu zbrku su napravili upravo Dubrovčani. Oni su uspeli da svojim dramatičnim pismima dobro preplaše ugarskog kralja, ali i bosanskog bana. Stoga postoji mogućnost da su oni celu stvar ne samo preuveličali (to je sasvim sigurno) već možda dobrim delom izmislili.

Nekakvog kontakta između Venecije, Balšića i Altomanovića je sigurno bilo. Sama njegova priroda je ostala nejasna i Dubrovčani su o tome samo nešto načuli. Moguće da je Venecija stvarno predložila sve to, ali ostaje pitanje da li je župan uopšte pristao. No, to Dubrovčanima uopšte nije bilo važno jer su sada dobili idealnu priliku da konačno potkopaju župana upravo tamo gde je on najjači - na ugarskom dvoru. Ugarski kralj Ludvig I je bio veoma sujetan čovek (konačno koji političar na bilo kojem nivou to nije) i oni su zaigrali upravo na to. Predstavili su mu u svojim pismima da župan održava veze i sklapa saveze sa najvećim ugarskim protivnicima i to na ugarsku štetu. Kralj Ludvig I je reagovao sasvim spontano. Prisećajući se svega onoga što je učinio za župana odlučio je da ga zbog izražene nezahvalnosti uništi. Kako je bila u pitanju veoma jaka Venecija čiji bi ulazak u Dalmaciju značio ugarsku katastrofu to nije bilo vremena da se sa županom razgovara i da se proverava istinitost optužbi. Osim toga Dubrovčani su mogli da na pravo mesto doture koju kesu dukata (možda baš banu Gorjanskom) tako da je bio obezbeđen i dodatni uticaj na kralja.

Bilo bi veoma interesantno doznati kako se Lazar Hrebeljanović našao na raspolaganju baš u tom momentu. Da li su i tu Dubrovčani mogli imati umešane prste? A opet, s druge strane, moguće da je čitava operacija bila plod diplomatskog genija Lazara Hrebeljanovića. Mogao je i on sve to da zamisli i da uz pomoć Dubrovačke diplomatije sve to izvede na ovako elegantan način. U suštini moguće su sve kombinacije, ali bez obzira iz kog mesta potekle, sve su imale isti cilj - županovo uništenje. Čak se čini da je uloga Kotora neopravdano zapostavljena, jer konačno i on je bio ugrožen. Zašto bi bilo nemoguće da je upravo Kotor bio taj, a ne Dubrovnik, koji je sve inicirao? Sa županom oni su oduvek bili u dobrim odnosima tako da su mnogo sarađivali. Od onoga momenta kada je župan odlučio da Kotor žrtvuje u korist Balšića, ovaj grad prema njemu nije imao više bilo kakvu obavezu.

Bilo kako bilo, maksimalno je iskorišteno županovo nesnalaženje u politici i oslanjanje isključivo na zaštitu bana Gorjanskog. Kada je i ta zaštita nestala župan nije imao drugih mogućnosti da se pravda pred ugarskim kraljem, a očigledno da nije imao ni špijuna koji bi mu dostavili kakva se mreža oko njega plete. Jedna zaista sjajna vojnička karijera bila je pri zalasku i to isključivo zbog toga što nije imala političku podršku. Župan je sve stavio na mač i od njega će uskoro i da strada.

15. Propast velikog župana Nikole Altomanovića

Akcija za županovo uništenje izvršena je veoma brzo, čak toliko da se ni sam župan, iako vojno veoma sposoban nije uspeo na vreme pripremiti. Celo vreme on deluje zbunjeno i uglavnom se nalazi u bekstvu sa tek sporadičnim pokušajima da nešto učini. Sve se desilo u veoma kratkom vremenskom periodu. Tokom maja 1373. godine Dubrovčani obaveštavaju sa prvim pismom ugarskog kralja o mogućoj županovoj izdaji, a već u novembru te godine (verovatno i nešto ranije) župan je bio "rasut", odnosno razbijen i zarobljen.

Saveznici su ovoj akciji dali izuzetan značaj tako da se na čelu njihove vojske nalaze najznačajnije ličnosti. Oko 1000 kopljanika iz Ugarske vodi lično ban Gorjanski, donedavni županov zaštitnik. Bosanske čete vodi ban Tvrtko, dok Lazar Hrebeljanović vodi svoju vojsku. Iako su akcije saveznika tekle odvojeno izgleda da je Lazar Hrebeljanović bio taj kome je priznato, makar neslužbeno, vođstvo. I inače on ima u celoj ovoj akciji inicijativu tako da se na najvažnijim mestima nalazi njegova vojska.

Župan je pokušao da organizuje otpor, ali snaga njegovih protivnika je bila suviše velika. Osim toga radilo se o toliko iznenadnom napadu da župan nije imao vremena za bilo kakve pripreme. Mora se napomenuti i to da je on verovatno u prvo vreme mislio da se radi o nekoj izolovanoj akciji koju vodi Lazar Hrebeljanović. Stoga se nadao da će uspeti da ostvari (kao i nekoliko puta do tada) ugarsku pomoć. Videći da se među njegovim neprijateljima nalaze i ugarske čete koje vodi ni manje ni više nego njegov dotadašnji zaštitnik - ban Gorjanski, i njemu je srce klonulo. Ma koliko lično bio hrabar u ovakvoj situaciji koja je sada stvarno bila beznadežna, izgubio je svaku volju za bilo šta ozbiljnije. Uz to saveznici su strahovito uništavali sve ono na šta su naišli u županovim zemljama. Zbog strahovitih paljevina i likvidiranja svih onih na koje su naišli, sve je u panici bežalo ispred njih. Bila je to strašna osveta za sve ono što je župan godinama radio. Ipak, sve te bestijalnosti nisu imale samo svrhu osvete već i nešto više.

Kako je njegov prvi organizovaniji otpor bio razbijen to se Altomanović počeo povlačiti prema primorju misleći da se u nekom od tvrdih gradova zatvori i da iz njega onda sakupi svoje pristalice te organizuje otpor. Međutim, pod utvrđenim Klobukom gde se nalazio njegov vlastelin Zorka (tada već knez jer ga je godinu dana ranije za "vernu" službu nagradio Altomanović) dočekalo ga je gorko razočarenje. Umesto da svoga sizerena pusti u grad i da mu pomogne, Zorka je županu zalupio gradske kapije pred nosom i odbio da ga pusti u sigurnost kamenih zidina. Bilo je očigledno da se radi o izdaji i da je neko (Dubrovnik verovatno) već kontaktirao sa Zorkom i obavestio ga o čemu se radi. Zorki nije trebalo mnogo da razume da je župan pred propašću i da je za njega samoga (Zorku) mnogo bolje da traži drugog zaštitnika ukoliko već ne želi da propadne sa županom. Veoma pragmatičan Zorka se odmah odrekao župana i nije ga pustio u utvrđenje.

Župan nije imao vremena da se mnogo zadržava pred Klobukom i da gleda za njega nepristupačne zidine jer su saveznici već pristizali. Stoga nastavi put ka Trebinju i Konavlu. Međutim, i tu je prije njega stigla vest o svemu što se dešava (Dubrovnik opet). Utočište je uspeo da nađe, ali samo za kratko. U Trebinju se župan jedno vreme i zadržao razmišljajući šta mu je dalje činiti. Da ratuje nije imao više sa kim, a zbog toga što je sa svima bio u zavadi teško da bi mu bilo ko od okolnih država i velmoža hteo pružiti utočište. O Dubrovniku nije smeo ni da razmišlja jer nakon svega onoga što je uradio ovome gradu sasvim je razumljivo da od njih nije mogao očekivati milosti.

Već u očajanju uputi se u Užice verovatno misleći da iz njega organizuje otpor. Sam položaj ove tvrđave je bio izuzetan i na prvi pogled se činila neosvojivom. Sagrađena je na visokoj steni koju sa tri strane obilazi reka Đetinja. Tvrđava ima nepravilan oblik nagnut ka reci (zbog nepravilnosti stene). Na neki način tvrđava se sastojala iz tri dela, relativno nezavisna, ali koji su bili povezani pokrivenim hodnicima. Zbog takvog rasporeda jedino je sa severne strane moguć pristup, ali i njega brani jedan veliki poligonalan donžon oko kojega je sagrađen gornji, uži deo grada. On leži potpuno izdvojen na stenovitom zubu sa četiri ugaone kule do koje se moglo stići samo uskom stenovitom stazom. Srednji deo tvrđave liči na nepravilni četvorougao sa nekoliko malih i jednom velikom kulom. Donji deo grada je nagnut ka jugu sa dugačkim zidovima koji su se spojili u ogromnoj okrugloj kuli koja kao da se izdiže iz same reke, a sve zato da bi se posadi koja brani grad omogućilo snabdevanje vodom. Osim toga tvrđava u srednjem delu ima duboki bunar do koga se spuštalo sa 156 stepenika, a voda je izvlačena posebnim mehaničkim uređajem. Izgledalo je da se župan Altomanović konačno dočepao sigurnosti i da može da organizuje odbranu.

U tome nije uspeo jer je pod grad veoma brzo stigao i Lazar Hrebeljanović. Tvrđava je odmah opkoljena i napadi na nju su počeli. Opsada je bila veoma aktivna i Hrebeljanovićevi ljudi su besno napadali na tvrđavu. Kako su zidine bile čvrste i jake to su bile u upotrebi i različite opsadne sprave kojima su razbijani zidovi. Postoji mogućnost da su upotrebljavani veliki balisti - samostreli. Sa većim primercima ove sprave upravljalo je i po 6 ljudi, tako da je ona bila u stanju izbaciti strele dužine 90 cm koje su mogle da probiju drvene zidove od 12,5 cm sa daljine preko 300 metara.

Mnogo opasniji su bili katapulti koji su bili u stanju da bace kamenje težine do 100 kilograma, ali i razne zapaljive materije (sumpor, smolu, maslo, itd.). Može se misliti kakav je lom mogao da napravi takav kamen kada bi napadači uspeli da ga bace preko zida. Osim toga njegov udarac u zid tvrđave ne samo da je mogao da napravi veliku štetu već je mogao i da ga sruši.

Bojne kule zbog nepristupačnog terena sigurno nisu mogle biti korištene. Kako su one predstavljale tornjeve visine od 30 pa do 50 metara to su zbog svoje nezgrapnosti zahtevale i posebne uslove za korištenje, odnosno mogle su biti korištene uglavnom na ravnim terenima tako da za planinska utvrđenja nisu bile pogodne. Sama njihova konstrukcija nije dozvoljavala široku primenu jer su na donjem delu bili ugrađeni točkovi sa kojima bi se kule dokotrljale pod zidine. Po neravnom terenu to nije bilo moguće jer kula se nije mogla pokretati ili bi se prevrnula. Kako su rađene od drveta to su morale biti prekrivene sirovim kožama ili platnom natopljenim sirćetom da ih opsađeni ne bi mogli sa svojim strelama zapalili. Kule su imale po nekoliko spratova. Na najgornjem se nalazio viseći most za spuštanje na bedem. U donjem spratu se nalazio ovan za razbijanje zidova. Ovnom se delovalo tako što bi se njegovim ojačanim prednjim delom (u obliku šiljka od strele ili ovnujske glave) udaralo o zid ili gradsku kapiju sve dok se ovi ne bi razbili. Kod složenijih naprava ovnu bi se na vrh stavljali specijalne kuke pomoću kojih bi se kamenje čupalo iz zidova.

Pod Užicem je sigurno bilo i "kornjača" koje su predstavljale pokretne zaklone (takođe na točkovima). Pod zaštitom njihovih ojačanih krovova napadači bi se primakli zidinama i potkopavali ih, zatrpavali bi rovove, itd. Čini se da je grad bombardovan i vatrenim oružjem što bi verovatno bila prva upotreba ovoga oružja u Srbiji. Ako bi to bilo tačno onda je za pretpostaviti da je Lazar Hrebeljanović ovo oružje pribavio iz Dubrovnika koji je u to vreme već koristio neke vrste topova.

Protiv sve ove "tehnike" ma koliko ona po današnjim shvatanjima možda može biti primitivna grad se nije mogao dugo braniti i predao se, a sa njime i župan Altomanović. Time je doživeo i konačni poraz. Imao je tek 25 godina. Sama akcija usmerena ka njegovom uništenju je trajala oko tri meseca (od septembra do kraja novembra 1373. godine), što izaziva i neka pitanja.

Poznato je da srednjovekovni ratovi i uopšte pohodi nisu bili nikada nešto posebno brzi. Retko kada se insistiralo na brzini pokreta (izuzev u pljačkaškim akcijama) i celo ratovanje se najčešće svodilo na iscrpljivanje protivnika. Nije bilo samo u pitanju to da se nije želela brzina, mada je bilo i toga jer je u duhu viteštva bilo da se protivniku pruži prilika da se na dostojan način odbrani. No, toga u Srbiji u to vreme teško da je ikada bilo. Srednjovekovna vojska (pa i srpska) jednostavno nije bila u stanju da se brzo kreće jer to nije dozvoljavala ogromna komora i sve ono što je za takvim armijama išlo. Kako je snabdevanje bilo uvek glavni problem to su se za armijama uvek terala stada volova, a gomile kola su se valjale noseći ostale potrebe. Osim toga, uz armije je išlo uvek mnoštvo zanatlija koji su popravljali ratnu opremu koja se u takvim uslovima, a i zbog loše izrade, brzo habala i kvarila. Kako je ratni pohod uvek predstavljao i neki oblik zabave, armije su bile praćene i gomilom žena lakog morala, zabavljačima i svime onim što može da razgali srca surovih ratnika. Takve pratnje su znale često da po broju premaše i po nekoliko puta ratno sposobne ljude.

U slučaju napada na župana ništa od toga nije tako rađeno. Cela akcija je bila izuzetno brza sa velikim i brzim prebacivanjima trupa i sa neuobičajenom žestinom u napadima. Vojska je ili sama na svojim konjima nosila ono što im je bilo potrebno ili su trpeli sve u želji da što brže završe rat. Nekog razloga za takvu brzinu su oni morali da imaju.

Odmah u početku ratnih dejstava savezničke trupe su žestoko uništavale županove zemlje, palile i ubijale. Ne treba ni sumnjati da su takvo naređenje imali od Lazara Hrebeljanovića. Ugarske trupe nisu imale značajniju ulogu i njihovo prisustvo je sigurno bilo samo simbolično. Oni su tek osiguravali neke pravce i bile tu najviše zbog toga da bi se župan mogao uveriti da više nema ugarsku podršku. Glavnu ulogu su imale vojska koju je vodio Lazar Hrebeljanović i bosanski ban Tvrtko. To što su županove zemlje odmah u početku išle pod plamen i mač bilo je zbog toga da svi županovi ljudi dočuju da se radi o ozbiljnom napadu gde nema mnogo pregovaranja. Oni su se mogli samo predati ili ići pod mač. Sve je to stvorilo jednu određenu paniku koja je uz pomoć Dubrovačke propagande od župana odvratila mnoge. To je Altomanović osetio naročito kada je došao pod Klobuk, a kasnije u Trebinje i Konavle gde su mu njegovi ljudi otkazali poslušnost.

Uz to brzina pokreta savezničkih trupa i žestina njihovih napada sprečavali su župana da na bilo koji način predahne i pokuša da dođe u dodir sa banom Gorjanskim. Možda je to baš bilo i sračunato jer su se saveznici plašili susreta župana i bana Gorjanskog. Pretpostavimo da je županu stvarno napravljena spletka kojom je optužen u Ugarskoj za potajno pravljenje saveza sa Venecijom. U tom slučaju župan bi veoma lako uspeo da ubedi bana Gorjanskog (koji nije bio glup čovek) o čemu se radi. Tada bi se sav ugarski gnev zbog pokušane prevare okrenuo ka Lazaru Hrebeljanoviću. To bi bila njegova propast. Stoga se to nije smelo dozvoliti i dopustiti da župan ima i trenutak predaha koji bi bio u stanu da iskoristi. Ako je tako, onda je Lazar Hrebeljanović igrao na veoma tankoj žici i rizikovao je mnogo. No, kako to često biva, upravo takvi rizični potezi gde se igra na sve ili ništa, mogu da donesu mnogo toga. Tako je bilo i ovaj put. Županov otpor je slomljen, a on sam prepušten na milost i nemilost Lazaru Hrebeljanoviću.

Zarobljavanjem župana Altomanovića postavila su se među saveznicima dva pitanja. Prvo i najvažnije je bilo kako da se podele županove teritorije. To se do kraja pokazalo mnogo lakšim problemom no što je s obzirom na veličinu plena moglo da se pretpostavi. Ugarski kralj Ludvig I nije imao nameru da bilo šta uzme za sebe zadovoljavajući se time što je nevernoga župana uništio, a na njegovo mesto dobio novoga vazala - Lazara Hrebeljanovića. Stoga je najveći deo županove oblasti ostao da se podeli između Lazara Hrebeljanovića i bana Tvrtka. U prvom momentu Tvrtka su preduhitrili Balšići zauzimajući Dračevicu, Konavle i Trebinje (1373.), ali samo za kratko jer su im se ovi krajevi odmetnuli i potčinili banu. Iako je igrao glavnu ulogu u ovoj celokupnoj akciji, Lazar Hrebeljanović se pri podeli plena pokazao suzdržljiv tako da je lavovski deo za sebe uzeo Vuk Branković zauzimajući veliki deo Kosova. Na neki način izgleda da je u celoj ovoj deobi on još i najbolje prošao. Bilo kako bilo, nekih natezanja oko deobe plena između saveznika nije bilo.

Drugo pitanje je bilo takođe veoma ozbiljno jer se radilo o županovoj sudbini. Kako je on zarobljen živ to se trebalo odlučiti šta sa njime uraditi. Po mnogo čemu je za saveznike bilo mnogo bolje da je župan u okršajima poginuo jer takav kakav je bio predstavljao je još uvek opasnost jer se nije znalo kako će Ugari da postupe. Ukoliko bi pokušali da se sa njime pomire to bi tada moglo da bude veoma opasno. Kako se znalo da je župan živ zarobljen to sada više nije bilo mogućnosti da se likvidira jer bi to imalo negativan odjek u zemlji, a i inače se takav način obračuna sa protivnicima nije uklapao u politiku Lazara Hrebeljanovića. Ipak, trebalo ga je onesposobiti tako da ne bude više upotrebljiv za bilo kakvu politiku. Zatvoriti ga u manastir nije značilo mnogo jer je iz njega župan uvek mogao pobeći, a kako je bio mlad to se nije moglo računati da će ga manastirska tišina smiriti. Baciti ga u tamnicu takođe se nije moglo jer je župan bio suviše poznat da bi njegovo izolovanje na takav način moglo ostati neprimećeno. Stoga je upotrebljen već provereni srednjovekovni recept - oslepljivanje.

Kako Lazar Hrebeljanović nije mogao rizikovati svoj glas smotrenog političara i narediti županovo oslepljivanje to je na posredan način sve to povereno njegovom sestriću Stefanu Musiću. Nakon zarobljavanja župan je poveren Musiću na čuvanje, a kako su oni od prije još imali mnoštvo neprečišćenih računa to je bilo savršeno normalno očekivati da će se sada ovaj nesmetano županu osvetiti za sve ono što je od njega trpeo proteklih godina. Tako je i potekla priča da je Musić na svoju ruku dao da se županu Altomanoviću iskopaju oči. Nema sumnje da se Musić na takav korak ne bi usudio bez odobrenja Lazara Hrebeljanovića i da je od ovoga dobio naređenje. Time je Lazar Hrebeljanović postigao dva cilja. S jedne strane eliminisao je župana iz daljnje političke igre, a s druge strane sva krivica je svaljena na Musića. Ipak, svi su znali istinu, no to nije menjalo mnogo na stvari. Javno je Musić bio kriv za županovo oslepljenje i Hrebeljanović je imao za sebe dovoljno opravdanje.

Ne treba mnogo kriviti Lazara Hrebeljanovića za ovakav postupak prema županu, jer da su uloge bile izmenjene nesumnjivo da bi se župan još groznije osvetio Hrebeljanoviću. Osim toga tu se radilo o borbi na život i smrt dva protivnika koja su već u nekoliko navrata radila jedan drugome o glavi. U svojoj suštini to je bio jedan tipičan politički okršaj koji je dobio svoj epilog i svoga pobednika.

Nakon svega, slepi župan više nikome nije bio nikakva opasnost pa ga se shodno tome više nije trebalo držati u tamnici. Da je on bio izuzetna ličnost čiji je život i tada plenio punu pažnju vidi se i po legendi o njegovoj smrti. Ona kaže da se on tako slep i onesposobljen jedno vreme potucao od mesta do mesta. Na kraju je smirenje pronašao u nekom od zabitih manastira na teritoriji braće Balšić i tu umro 1374. godine. Na neki način mučenička smrt koja govori o nestalnosti svakog zemaljskog uspeha. Tako kaže legenda. No, kao i uvek istina je mnogo prozaičnija.

Verovatno je tačan podatak da je župan odmah nakon "rasapa" oslepljen jer to je u to vreme bio sasvim normalan postupak budući da se time politički protivnik onesposobljava. Međutim, župan nije odmah umro već je živeo još dugi niz godina nadživevši sve svoje protivnike koji su ga "rasuli". Lazar Hrebeljanović mu je u okviru svoje oblasti dodelio jedan deo teritorije koji je bio dovoljan da se župan izdržava. Istovremeno ostavio mu je i titulu župana, ali sigurno je da mu nije ostavio i veliku slobodu kretanja. Doduše župan trguje sa Dubrovnikom i sa njima se preganja oko nekih neprečišćenih finansija. Izgleda da se pomirio sa sudbinom živeći mirno pa je nadživeo tragediju kneza Lazara i Vuka Brankovića na Kosovu (1389.). Tako se župan spominje u jednom pismu od 7. decembra 1395. godine gde se obraća Stefanu Lazareviću (sinu kneza Lazara) i kneginji Milici gde ih moli da oni posreduju u nekom njegovom sporu sa Dubrovnikom. U to doba imao je oko pedeset godina. Nedugo potom je i umro.

Nema sumnje da su ga njegovi protivnici - knez Lazar i Vuk Branković - visoko cenili, ne pokušavajući da mu na bilo koji način napakoste onako slepom i nemoćnom. Iako se surovo sa njim obračunao tako što ga je oslepio, knez Lazar nije uradio zapravo ništa više nego što je bilo uobičajeno u takvim borbama. On nije imao nameru da župana i fizički uništi, u krajnjoj liniji da je to hteo niko ga ne bi mogao sprečiti (a verovatno da se niko ne bi ni posebno uzbuđivao), već jedino da ga kao političkog protivnika onesposobi. Onoga momenta kada je župan oslepljen i kada je sišao sa političke scene, knez Lazar ga više nije uznemiravao. Čak i kasnije, kneževi naslednici zadržavaju taj odnos prema županu tako da se on Stefanu Lazareviću usuđuje obratiti i tražiti za posredovanje u svojim sporovima sa Dubrovnikom.

Vekovi koji su kasnije nailazili prešli su preko velikog župana Nikole Altomanovića i on je ostao skoro zaboravljen. O njemu ne postoji čak ni narodno predanje, osim tu i tamo ponekog naziva koji tek posredno podseća na njega. I ono malo što se zna o njemu potiče uglavnom iz Dubrovačkih izvora

koji ga predstavljaju kao zver u ljudskom obliku. Tendenciozno bacanje takvih loših osobina na župana sigurno nije ono što odgovara realnosti već je uglavnom plod njegovih stalnih sukoba sa Dubrovnikom. Odbacujući te naslage negativne legende ostaje činjenica da je župan Altomanović jedna od retkih figura koja može da predstavlja onu pravu sliku srednjovekovnog viteza koja nam se najčešće nameće. Bio je mlad (imao oko 25 godina kada je "rasut") i kao takav svoj ceo život je proveo u stalnim ratovima. Da je bio uspešan ne treba posebno ni govoriti budući da je držao ogromnu teritoriju pod svojom vlašću, a vodio je i veliku vojsku. Nema niti jedne slike koja bi nam možda mogla reći kako je izgledao, ali nema sumnje da je bio snažan čovek kome nije bilo teško da na sebe navuče oklop, uzme u ruku mač i direktno učestvuje u borbama. Da nije bio takav ne bi ni uspeo u svemu onome što je uradio. Ipak, nedostajala mu je mudrost (koja dolazi uglavnom sa godinama) pa je sve ono što je na maču stekao od mača još brže i izgubio.

Njegov život je bio prepun strahovitih događaja koji nisu mogli, a da na njemu ne ostave traga. Kao dete bio je sa majkom prognat od strica Vojislava sa teritorija koje je držao njegov pokojni otac. Ko zna kako mu je protekao taj deo života. Nakon smrti kneza Vojislava on je kao sedamnaestogodišnjak uspeo da zauzme skoro sve ono što je knez Vojislav imao pod svojom vlašću. Da se tu zaustavio i da je više upotrebljavao diplomatiju, a manje mač, moguće da istorija Srbije bila sasvim drugačija. Sigurno je da knez Lazar ne bi uspeo da u tolikoj meri ojača kao nakon županovog "rasutija" i da bi mnoge stvari dobile drugi pravac. Da li bi župan Altomanović posegnuo za kraljevskom krunom ostaje stvar procene, ali teško da bi moglo da bude drugačije. Nakon pogibije Mrnjavčevića on je bio jedini koji je mogao da zauzme njihovo mesto. Međutim, župan nije umeo da razmišlja tim načinom jer je više verovao sili nego pameti.

Na kraju, veliki župan Nikola Altomanović nesumnjivo ostaje najsilovitiji i neponovljivi lik inače bogate srednjovekovne istorije Srbije. Za života o njemu su pričane legende, a nakon smrti još i više u potpunosti iskrivljavajući ono što je stvarno bilo. Osim toga, sam njegov uspon i celokupan život, a možda još i više način na koji je propao stvara od njega izuzetan romantičan lik srednjovekovnog viteza. Od mladog župana koji zahvaljujući svojoj viteškoj snazi drži skoro celu Srbiju u svojim rukama i pred kim drhte okolne zemlje, on se tragikom života (ali i "prokletstvom" politike), pretvara u oslepljenog asketu koji dugi niz godina nakon "rasutija" ima vremena da razmišlja o prolaznosti ovozemaljskoga. Doživljava i to da vidi propast svojih najvećih dušmana, kneza Lazara, Vuka Brankovića, bana Tvrtka, kralja Ludviga I, ali sada to za njega nije značilo više ništa. On je tada već bio isušeni starac kome propast njegovih protivnika ne može doneti.

// Projekat Rastko / Istorija //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]