Mira Sofronijević

Anastasija Naka Spasić

(31. 12. 1864. – 13. 10. 1953.)

Deo teksta iz neobjavljene knjige
"I žene su darivale svome otečestvu"
Beograd 2003.

Anastasija Naka Spasić, 1926. godina

Navršilo se pedeset godina od kada se Anastasija Naka Spasić preselila u sećanja i uspomene. Njeno ime nemoguće je naći u nekoj od naših enciklopedija. Kod Stanoja Stanojevića, bilo je rano, u Prosvetinoj enciklopediji, pak, ostala je bez odrednice jer je bila i suviše građanski vaspitana i nacionalno orijentisana.

Anastasija Naka Spasić spada u red naših najveći humanista, dobrotvora, nacionalnih radnika. Rođena je u drugoj polovini 19. veka a proživela je i celu prvu polovinu 20. veka.

Nije osnovala zadužbinu, fond ili legat već je za života razdelila nevoljnicima ono čime je raspolagala a raspolagala je znatnim sredstvima.

Za Naku Spasić dobro je da nije stvarala fondove koji će trajati za sva vremena, kako se obično navodilo u testamentima dobrotvora "dok je srpstva i dok je Srbije", jer bi sa svoje dugovečnosti možda doživela i njihovu nacionalizaciju, "U ime naroda", od naroda kome ih je darivala.

Anastasija je rođena u Oršavi 31. decembra 1864. godine. Oršava se tada nalazila pod vlašću Austrije. Rođena je kao najstarije dete od oca Stevana Lujanovića, trgovca, direktora štedionice i počasnog konzula Kraljevine Srbije i majke Jelisavete Vete Lazarević, kako Feliks Kanic u svom obimnom delu "Srbija" kaže "iz prave patricijske kuće Lazarevića iz Negotina." (Feliks Kanic ''Srbija'' knj .2, str. 437)

Majka Veta rođena je u Negotinu ali je kao devojčica prešla u Oršavu kod svoje tetke Anastasije Teodor, udate za Grka Đorđa Teodora trgovca, pošto ovi nisu imali žensku decu već samo dečake. Verovatno su roditelji želeli da lepu devojčicu na taj način i uklone iz kraja kojim su još vršljali Turci.

Anastasija, već u najranijim danima prozvana Naka, detinjstvo je provela u rodnoj Oršavi, gradiću na obali Dunava, na samom izlazu iz Đerdapske klisure. Taj gradić bio je uređen sa puno ukusa, po uzoru na slične austrijske gradove toga vremena, sa podzidanom dunavskom obalom koju su krasili drvoredi divljih kestenova. U brda su se sklonile vile okružene parkovima i baštama. Treba imati na umu da je sedište Đerdapske administracije bilo u Oršavi u građevini, velelepnoj za taj kraj i za ono doba, što je i doprinelo budućem razvoju i uređenju gradića. Ta velika zgrada bila je na samom glavnom šetalištu – na obali, dok se kuća Lujanovića nalazila, gledano sa obale, sa desne strane, odvojena od Administracije ulicom koja se blago pela u brdo.

Kuća porodice Lujanović u Oršavi sedamdesetih godina 19. veka, Naka sa drugaricama druga s desna

Taj lepi gradić potopljen je prilikom izgradnje hidrocentrale Đerdap II, a sačuvan je samo na retkim fotografijama i u ponekom sećanju.

Poplava u Oršavi sredinom aprila 1895.

Kako je kuća Lujanovića bila na samoj obali otac Stevan izgradio je dva zatvorena bazena za plivanje na samoj reci – na Dunavu. Jedan za sinove a drugi za kćeri, kako bi sva deca, uz pomoć specijalno za njih dovedenih učitelja, naučila da plivaju. Otac je smatrao da je živeti uz reku bez poznavanja plivačke veštine isto što i biti nepismen čovek u bogatoj biblioteci, samo mnogo opasnije.

Naka je osnovno obrazovanje stekla u roditeljskom domu, pošto je odbila da pohađa mađarsku osnovnu školu, što je u njenom detinjstvu bila obaveza na toj teritoriji. Roditelji su joj obezbedili sve potrebne učitelje jer su u potpunosti podržavali njenu želju da prva slova nauči na svom maternjem, srpskom jeziku. To je i razumljivo za porodicu koja je iz Vršca 1849. godine prebegla u Oršavu, bežeći ispred raspomamljenih mađarskih komšija, koji su pretili da će na sva četiri ugla Lujanovićeve kuće obesiti po jedan čerek Nakinog dede Koste Lujanovića, uglednog, imućnog vršačkog trgovca.

Porodica je bežala konjskom zapregom a iz kola su virile samo dečije glavice. Žene nisu ni plakale niti kukale jer to Lujanovićkama nije priličilo, a i da se ne bi odali.

Još uvek nije moguće otkriti gde su živeli, pre Vršca, Nakini preci. Po svemu sudeći u te krajeve došli su u velikoj seobi pod Arsenijem Čarnojevićem.

Pored širokog obrazovanja koje je stekla u roditeljskom domu, a koje je tokom života stalno nadgrađivala, Naka je tečno govorila rumunski, nemački, francuski i engleski jezik.

Iz najranijeg detinjstva ostala je zapamćena epizoda koja se može smatrati Nakinim prvim humanim gestom :

Kada je dobila nove cipelice, one prethodne ponela je trčeći kroz baštu ka ulici. Upitana: "Kuda će? " Usledio je odgovor: "Nosim detetu koje je boso."

Ne sme se izgubiti iz vida da je Oršava pored divnih vila tada imala i neku vrstu Jatagan ili Cigan male, uz rečicu koja je kroz nju proticala. Naka je već kao dete shvatila da svi ljudi, kao i sva deca, nisu materijalno isto obezbeđena.

Dolaze Srpsko – turski ratovi i pomoć koja se iz " preka" šalje u Srbiju. U pripremi dela te pomoći učestvovala su i deca raščešljavajući "tiftik" (tursko tanko platno). Na taj način se pravila vata za previjanje rana. Naka je takođe, uz svu decu iz porodice, pod uputstvima bake Žojice i majke Vete predano radila. Time su pomogle vojnicima na ratištu i verovatno spasle i mnoge živote.

Naka se i pored protivljenja roditelja, a naročito bake Žojice, 1884. godine udaje za kapetana dunavske plovidbe Bečliju Adolfa Hartmana. Žive preko leta u Turn Severinu, prelepoj banji na Dunavu, nizvodno od Oršave, gde je bilo i veliko pristanište, dok zime provode u Beču kada se na Dunavu obustavlja plovidba zbog leda.

U braku su proveli deset godina bez dece. Suprug Hartman umro je od zapaljenja pluća.

Naka je izvesno vreme boravila u Americi u Čikagu kod svog ujaka Mihaila Lazarevića, trgovca i bankara. U Americi se tada nalazio i njen najmlađi brat Milan, koga je ujak želeo da usini pošto nije imao dece. Milan je nekoliko godina proveo u Čikagu gde se odlično snašao u trgovačkim poslovima pošto je završio odgovarajuće austrijske škole. Problem je bio u nostalgiji za porodicom, majkom, Evropom. Posle brojnih očajničkih pisama poslata je Naka da izvidi situaciju. Shvatila je da je njen brat pre svega Evropljanin i da ne može da se navikne na Ameriku te su se negde oko 1900. godine vratili. Milan je postao veoma uspešan čovek, bavio se špedicijom, imao svoje firme i bio zastupnik Lajpciškog sajma za Balkan sve do svoje prirodne smrti decembra 1944. godine.

Vrativši se u Oršavu Naka živi kod roditelja. Slučajno se u banji Mehadiji, gde je dopratila oca Stevana i majku Jelisavetu –Vetu, upoznala sa Nikolom Spasićem, čuvenim beogradskim trgovcem, koji je tada već nekoliko godina bio udovac.

Tokom vremena provedenog u banji Mehadiji Nikola Spasić je bolje upoznao porodicu Lujanović. Jednoga dana od oca Stevana zaprosio je znatno mlađu Naku, ili kako ju je kasnije uvek zvao Nastasiju.

O toj prosidbi otac je nju i majku Vetu obavestio tokom večere, tražeći Nakino mišljenje – saglasnost.

Mnogo decenija kasnije Naka je na molbu mlađih potomaka pričala da je te večeri, kada je čula šta joj otac govori ispustila escajg koji je držala u rukama.

Umesto odgovora obe su briznule u plač. Znale su da moraju da se rastanu.

Naka je posle udaje prešla u Beograd u Srbiju a roditelji su ostali u Oršavi u Rumuniji.

Brak je sklopljen u Beogradu, Pošto su oboje prethodno izgubili bračne saputnike, venčanje je obavljeno pre jutrenja u Sabornoj crkvi. Kasnije je Naka pričala da je ulazeći u svoj novi dom u Knez Mihailovoj ulici podigla pogled. Broj 33 iznad ulaznih vrata čine dve iste cifre. To donosi sreću i stvarno je tako i bilo.

Nikola Spasić u vreme ženidbe sa Nakom 1907. godine

U Srbiji, čiji je podanik postala udajom, Naka je kao i njen suprug Nikola mogla u potpunosti da razvije svoj smisao za estetiku koju je dopunjavala izuzetnim darom za negu bilja, ne samo onog poznatog i odgajanog kod nas već i egzotičnog.

Nadaleko je bila poznata njena zimska bašta u porodičnoj kući u Knez Mihailovoj 33 gde je uspela da pored limunovog drveta odneguje i mandarine kao i retke trske i palme. U toj bašti kojom se Nikola Spasić posebno ponosio slobodno su leteli štiglici i kanarinci. Takođe je na Topčiderskom brdu (danas rezidencijalnom delu Dedinja) podigla oko letnjikovca park s retkim rastinjem, čiji deo i danas postoji, kao i dobar, veliki vinograd sa voćnjakom.

Osim toga, uz supruga, već osvedočenog dobrotvora, a i pod uticajem dr Drage Ljočić, koja je sa svojom porodicom u vreme Nakine udaje živela u levom krilu kuće dok su Spasići koristili desnu stranu Knez Mihailove 33, razvila je svoj humanitarni rad.

Nikola Spasić je u vreme ženidbe sa Nakom takođe bio udovac bez dece i već osvedočeni humanista. Izgradio je i izdržavao Đačko sklonište, neku vrstu produženog boravka pri Palilulskoj osnovnoj školi, za učenike čiji su roditelji po ceo dan bili na poslu, da bi deca ovde biča zbrinuta i da ne lutaju ulicama. Ta zgrada je i danas u sastavu osnovne škole "Vuk Karadžić". Sa Đorđem Vajfertom, guvernerom Narodne Banke, industrijalcem, humanistom osnovao je i bio najveći dobrotvor Društva "Kralj Dečanski" koje je izdržavalo i osposobljavalo za život gluvonemu i slepu decu.

Dolaze toliko očekivani Balkanski ratovi za oslobođenje porobljenih Srba od Turaka.

Nikola Spasić po nagovoru svoje supruge Nake zakupljuje zgradu Uprave monopola, tu se danas nalazi Filološki fakultet, u Knez Mihailovoj ulici i u njoj oprema kompletnu bolnicu. Kako je sve obezbedio vlastitim sredstvima, angažovao je i poznatog lekara dr Kacenelenbogena iz Nemačke, a takođe je u bolnici radila i dr Draga Ljočić dok je njegova supruga Naka bila glavna bolničarka. U bolnici su joj pored ostalog osoblja pomagali sestrići Matija Mata Popović i Nikola Terzić.

Hrana za ranjenike i bolesnike pripremala se u kuhinji Nake Spasić. Bolnica je imala kapacitet od 50 kreveta. Za taj rad srpska vlada odlikovala je Naku Spasić Krstom milosrđa.

Kada je u Srbiji za kratko zavladao mir, posle 1913. godine, na Nakin predlog sav bolnički materijal, oprema i lekovi poklonjeni su Crvenom krstu.

Na žalost Srbija nije dugo uživala u blagodetima mira. Uvučena je u vrtlog Prvog svetskog rata. Opet Nakina neumorna briga za druge, za nevoljnike dolazi do izražaja. Bio je potreban samo jedan podstrek, samo jedna rečenica: "Spasiću", tako ga je uvek oslovljavala, "nemaš u vojsci ni sina ni brata, dobro bi bilo da nekako pomogneš tolikim unesrećenim vojnicima". I on 24. avgusta 1915. piše ministru prosvete i crkvenih poslova gde pored ostalog kaže:

" Na ovom što još uvek živim i što moje imanje opet gledam zahvalan sam prvo Bogu pa iza Boga odmah srpskoj vojsci. Zato hoću srpskoj vojsci da se zahvalim, na našem spasenju i na našoj slavi koju nam je donela, na taj način što odmah predajem svoje imanje u Beogradu na uglu ul. Knez Mihailove br. 37 i Vuka Karadžića kao svoju Zadužbinu, kao svoj prilog Srpskom narodnom invalidskom fondu 'Sveti Đorđe'."

Kraj Prvog svetskog rata zatekao je Naku Spasić kao udovicu. Vrativši se u Beograd iz izbeglištva iz Francuske saopšten joj je testament Nikole Spasića. Tada su joj brojni prijatelji i advokati predlagali da na sudu izjavi samo jednu rečenicu: "Ja tražim svoje zakonsko pravo". Drugim rečima predlagali su da obori testament. Njen jedino mogući odgovor bio je: "Zar je za celu Srbiju želja Nikole Spasića zakon a da za njegovu udovicu to ne bude". Time je odbila svaku pomisao ili pokušaj da se bilo šta izmeni u tom testamentu.

Međutim Nikola Spasić svoju suprugu nije ostavio neobezbeđenu, u svom Testamentu navodi pored ostalog:

"Danas pri čistoj svesti i po mojoj slobodnoj volji činim na slučaj moje smrti sledeći raspored sa svojim pokretnim i nepokretnim imanjem:

1. Mojoj ženi Nastasiji Naki ostavljam moje poljsko imanje na Topčiderskom brdu, sa svim zgradama koje postoje, no pod uslovom da je dužna izdvojiti od istog imanja koje je kao livada na ćošku, vodeći Topčideru, šest hiljada metara kvadratnih, i predati mome sinovcu Nikoli S. Spasiću u njegovu svojinu.

2. Sve moje pokućanstvo, kao i kola i konje ostavljam mojoj ženi u svojinu.

3. Ostavljam mojoj ženi na uživanje do njene smrti ili preudaje besplatan stan u kome sada živi.

4. Na ime udovičkog uživanja ostavljam mojoj žene 24 hiljalja dinara, svako tromesečje ima joj se izdati po šest hiljada dinara, a podrazumeva se da ovde ulazi i onih 10.000 dinara koje ima prava po bračnom ugovoru.

9. februara 1912. godine, Beograd

Nikola Spasić, s.r."

U Nišu 4. februara 1915. godine Nikola Spasić piše Dodatak Testamentu, koji se tiče isključivo njegove supruge Nastasije, kojim joj pored onoga što joj je Testamentom ostavio, na uživanje još ostavlja:

"Stan u Jakšićevoj ulici do samog stana" (u kome su tada živeli; kasnije će u tom stanu Naka živeti za vreme i po završetku Drugog svetskog rata), "dva stana na spratu više – iznad mog stana t.j. ta tri stana koji se služe mojim stepeništem". Ovde još dodaje da u raspolaganju i načinu vršenja ovog prava niko ne sme da joj se meša.

Naravno sva ova dokumenta bila su na čuvanju kod Narodne banke.

Godine 1923. Naka sa bratom Milanom Lujanovićem sa Krfa prenosi posmrtne ostatke Nikole Spasića i sahranjuje ih u njegovoj crkvi na Topčiderskom groblju. Nikola Spasić je preminuo 28. novembra 1916. godine na Krfu.

Sada za Naku Spasić nastaje period njene velike humanitarne aktivnosti. Bila je član skoro svih naših humanitarnih organizacija. Porodica pamti da je u preko 24 društva bila članica, članica uprave, potpredsednica ili predsednica.

U istraživanju, u arhivskoj građi koja se čuva u arhivama Beograda, utvrdila sam da je, u jednom periodu, bila istovremeno predsednica Društva "Kneginja Ljubica", Doma učenica srednjih škola, Doma invalida "Sveti Đorđe", posebne Zadužbine Nikole Spasića, Društva nasušni hleb, a članica uprave Crvenog krsta, Kola srpskih sestara, Društva "Kralj Dečanski" i drugih. Mnogo materijala o radu humanitarnih društava nije sačuvano pošto ona nisu bila u obavezi da svoju dokumentaciju predaju arhivama a usled ratnih dejstava i progona koje je članstvo doživelo u Prvom svetskom ratu brojna dragocena dokumenta su spaljena da bi se zaštitile članice jer su ih neprijatelji uvek progonili kao nacionalne radnike i patriote.

Naka Spasić je brojna društva pomagala ne samo svojim radom već i ličnim sredstvima. Pomagala je i Srpsku pravoslavnu crkvu, opet iz ličnih sredstava. Nabavljala je zvona, koja je Nikola Spasić darivao, a koja su u ratu uništena, zatim odežde i sve stvari koje su crkvi bile neophodne, naročito u periodu odmah posle Prvog svetskog rata, pa i kasnije. Pomagala je naročito crkve u Južnoj Srbiji i na Kosovu i Metohiji gde je to za života činio i njen suprug Nikola Spasić.

Iz poštovanja i zahvalnosti za sve što je činila za dobrobit svoga srpskog naroda patrijarh Varnava je uvek lično dolazio da joj čestita krsnu slavu Sv. Trifuna.

U Arhivu Srbije naišla sam na letak deljen posle velikih demonstracija. Te demonstracije su održane posle brutalnog rasturanja litije koja je išla ulicama Beograda uz moleban za ozdravljenje patrijarha Varnave. Bila sam zbunjena potpisima Nake Spasić na njemu, znajući da se nikada nije mešala u politička događanja, tada još nisam znala za veliko poštovanje i prijateljstvo koje je među njima zasnovano još pri njenom radu na Kosovu i Metohiji.

Naka Spasić sa ženama sa Kosova i Metohije u svom letnjikovcu na Topčiderskom brdu, stoji u drugom redu peta s leve strane

Ženidba kralja Aleksandra Karađorđevića rumunskom princezom Marijom pored počasti donela je i malu neugodnost Naki Spasić. Tražene su dvorske gospođe, tj. dvorske dame, pa je među prvima i njoj upućen poziv da se prihvati te dužnosti. Počast je energično i veoma učtivo odbila ukazujući na to da je već u godinama te da smatra da nije odgovarajuće društvo za mladu princezu, a da supruga Nikole Spasića ne sedi ni pred čijim vratima pa ni pred vratima svoje kraljice.

Kasnije, kad god se za to ukazala mogućnost, a naročito na društvenim skupovima ili balovima, kraljica Marija pozivala je Naku Spasić interesujući se o novostima kako je govorila "iz naše otadžbine", razgovor je naravno vođen na rumunskom jeziku.

No vratimo se Nakinoj glavnoj preokupaciji – humanitarnom radu. Iz istraživanja i porodičnih sećanja vidimo da je na njenu molbu Đorđe Vajfert, koji je bio prijatelj kuće Spasićevih još od 1876. godine kada je sa Nikolom služio u Beogradskom konjičkom eskadronu, poklonio Društvu beogradskih žena lekara plac gde su one uz pomoć žena lekara iz Škotske sazidale bolnicu za lečenje žena i dece. Za sve vreme izgradnje bolnice Vajfert je Društvu stavio na raspolaganje svoj konto kod Narodne banke. I danas na zgradi koja je u sastavu Kliničkog centra "dr Dragiša Mišović" stoji tabla sa imenima najvećih darodavaca a među njima kao zadužbinar dobrotvor upisano je ime Anastasija Nik. Spasića.

Rad u Društvu "Kneginja Ljubica", čija je predsednica bila i za koje je izuzetno bila vezana, oduzimao joj je možda i najviše vremena pošto je bio skopčan sa čestim putovanjima u Štimlje gde je Društvo imalo svoj Dom milosrđa i u njemu je izdržavalo i školovalo ratnu siročad i decu bez roditelja sa Kosmeta a kasnije i iz cele Kraljevine.

Na jednom od tih putovanja, 1940. godine, teško je povređena u Uroševcu od neke kolske zaprege. Ovaj incident je u porodici, a i u društvu, zataškavan. O njemu se nije pričalo niti se vršila ma kakva istraga.

Tom prilikom zadobila je naprsnuće kuka. Preneta je u Beograd u sanatorijum "Vračar". Tu je u gipsu ležala oko mesec dana i jednom prilikom svojim sestričinama, koje su joj bile kao kćeri, rekla: "Deco, ja sam rešila da ozdravim". Ove su se samo tužno pogledale, ali na sreću čelično zdravlje i volja Nakina učinili su svoje. Prohodala je. Od tada se kretala uz pomoć jednog lakog štapa. Naravno da joj je ostalo kruto koleno kao spomen na arnautsku "zahvalnost".

Godine 1927. godine u Beogradu je osnovano društvo koje je nosilo ime "Nasušni hleb". To društvo je u vreme teške ekonomske krize, i kasnije do 1941. godine, obezbeđivalo najsiromašnijim porodicama po jednu veknu hleba dnevno. Naka je najaktivnije učestvovala u radu tog društva i materijalno ga znatno pomagala.

Društvo je počelo sa deobom hleba od 500 vekni dnevno da bi pri kraju svoga rada delilo i do 1000, 1500 vekni dnevno stanovništvu kome je to bila jedina hrana.

Ni u strašnim vremenima Drugog svetskog rata, kako tokom okupacije tako i posle nje, hrabra i izuzetna, Anastasija Naka Spasić nije poklekla, niti se umorila.

Ponovo doživljava teške dane rata i okupacije. General Milan Nedić nudi joj i zahteva od nje da prihvati dužnost predsednice objedinjenih ženskih humanitarnih društava koje je hteo da osnuje. Ovu ponudu joj je učinio došavši lično, bez najave, u njen vinograd na Topčiderskom brdu gde je tada živela. Bilo je to veliko imanje na kome se u to vreme nalazilo nekoliko različitih kuća, raznovrsne namene, a tu je bila i skoro sva njena porodica.

Imanje je bilo dobro ograđeno. Pored kuće bila je aleja kestenova koja je vodila od Bulevara kneza Aleksandra Karađorđevića do Rumunske ulice gde su na obe strane bile moćne metalne kapije, u to vreme uvek dobro zaključavane. Tog jesenjeg dana negde oko 11 sati odjednom se pred kućom zaustavio konvoj automobila. Jedan žandarm prodrmusavši kapiju, vešto je preskočio i otvorio, ne sačekavši da to učini neko od posluge ili domaćina. Svi su sleđeno stajali na svojim mestima. Žandarmi su napravili špalir kroz koji je ušao general Nedić. Uz ljubazan pozdrav, koliko mu je to bilo moguće u takvoj situaciji, obratio se gospođi Spasić i zamolio je za razgovor nasamo.

Naravno da je porodica odahnula, sklonjena su radoznala deca a i odrasli muškarci koji su više voleli da ne budu u vidokrugu vlasti.

Razgovor je trajao relativno kratko. General Nedić je ponudio Naki Spasić da se primi predsedništva svih objedinjenih ženskih društava koje je želeo da osnuje. Ponudu je odbila rekavši: "Ja sam već stara žene, vi me, moj generale, možete i streljati, ali ja se tog položaja neću primiti, naravno ne u ovom momentu u kome nam se zemlja nalazi".

Uskoro dolazi u situaciju da ona mora tog istog generala da moli za milost. I zato dugo, dugo čeka pred njegovim vratima, duže no što je to potrebno. Moli ga da iz logora na Banjici pusti pesnika Dušana Matića, supruga Lele Matić njene mlade prijateljice i saradnice u brojnim humanitarnim akcijama. Generalu Nediću u zamenu nudi svoj život. Naravno, njena molba je bez naknade uslišena jer je ona tako retko nešto molila i nikada za sebe. Ovu epizodu iz života Nake Spasić saznala sam mnogo godina kasnije od same Lele Matić.

Naka Spasić doživela je tokom Drugog svetskog rata veliku tragediju, najveću u svom dugom životu. Pod savezničkim bombama, 16. aprila 1944. godine, na prvi dan Uskrsa, smrt je u jedan mah zadesila veliki broj članova njene porodice. Poginula joj je, u svojoj kući u Francuskoj ulici br. 11, sestričina Desa Janković sa četvoro već odrasle dece. A sestrić Mata Popović, iz te iste porodične grane, nestao je prilikom oslobođenja Beograda. Nikada nije saznala njegovu sudbinu. Kao što se ne zna ni sudbina hiljada Beograđana za koje se tada govoreno da su "odvedeni u Sibir na rad", a žene i porodice tako nastradalih kasnije su ih doživotno očekivali i nadali se njihovom povratku.

Ni strašna porodična tragedija, ni poodmakle godine nisu mogle da zaustave njen dalji humanitarni rad.

Ali bilo je suđeno da Naka Spasić doživi još jedan veliki udarac – veliko razočarenje. Na predlog Kriste Đorđević, do rata često viđane osobe u Nakinom salonu, Dom invalida "Sv. Đorđe", posebna zadužbina Nikole Spasića, preuzet je od Ministarstva socijalne zaštite. Ovde treba napomenuti da su te 1946. godine pojedina humanitarna društva i zadužbine još uvek radile u smislu prvobitnih namena i pravila.

Po završenoj Versajskoj mirovnoj konferenciji, 1919. godine, osnovano je Društvo naroda, a među 32 zemlje osnivača nalazila se i Kraljevina SHS. U okviru Društva naroda delovala je Međunarodna unija za zaštitu dece. Ta Unija inicirala je osnivanje sličnih unija u svim zemljama članicama te je Kraljevina Jugoslavija osnovala 1933. Jugoslovensku uniju za zaštitu dece. U prvoj upravi Unije Naka Spasić izabrana je za prvu potpredsednicu, a od 1937. izabrana je za predsednicu. Tokom okupacije Srbije Unija je nastojala da, koliko je to bilo moguće, zaštiti decu na ratnim područjima.

Posle 1944. godine Naka Spasić imenovana je za predsednicu Unije za zaštitu dece Srbije. Ovako formirana Unija radila je, koliko je bilo moguće, uz neznatnu pomoć Međunarodne unije, koja se sastojala u manjim količinama platna i nešto dečijih cipela. Savezno ministarstvo socijalne politike Demokratske Federativne Jugoslavije 1946. godine imenovalo je poseban organ Glavnog odbora Društva za zaštitu Jugoslovenske dece Ministarstva spoljnih poslova DFJ i Jugoslovenskog crvenog krsta, sa zadatkom da preuzme reorganizaciju Jugoslovenske Unije da bi 1947, i ovom društvu kao i svim humanitarnim društvima, bio zabranjen dalji rad, s tim da imovinu predaju Ministarstvu unutrašnjih poslova FNRJ.

Ali učinjeno dobro se ipak ne zaboravlja i ponekad vraća. Na vratima, dela stana koga čine pomoćne prostorije u Knez Mihailovoj br. 33, u kojima je posle rata živela Naka Nikole Spasića, stajala je kartonska tabla sa puno pečata. Na toj tabli pisalo je da je stan pod zaštitom Prezidijuma DFJ, da niko nema pravo da pretresa i da vrši rekviriranje stambenog prostora. U potpisu te objave bila su imena Mitre Mitrović Đilas i Milovana Đilasa.

Kasnije sam saznala da je Mitra Mitrović Đilas, iako veliki protivnik građanske klase i svega što je tada bilo građansko, ubrzo po oslobođenju posetila Naku Spasić i izdala nalog za postavljanje te spasonosne table. Zapanjenoj i svakako preplašenoj Nakinoj rodbini svoj postupak objasnila je time što je "gospođa Naka Spasić bila jedina članica Uprave Doma učenica srednjih škola, čija je i Mitra bila pitomica, koja im je upućivala pozdrav i po koju ljubaznu reč dolazeći u Dom i tako rešavala i po neki manji problem bez velikih formalnosti. Međutim, druge članice Uprave prolazile su pored devojčica kao da ne postoje i opštile su samo sa vaspitačicama". I tako je Naka Spasić ostala u prostorijama koje su gledale na Jakšićevu ulicu dok se u luksuzni stan izuzetne umetničko – građevinske vrednosti uselila firma "Jugoelektro" koja i danas koristi taj reprezentativni prostor, čak i izdajući ga u zakup, kao da je naslednik Zadužbine Nikole Spasića.

Dosledna sebi, svom vaspitanju i životnim načelima, kojih se celog života pridržavala, ostala je i pored svih tragedija, lomova i promena u društvu uvek staložena, vedra, spremna da pomogne tamo gde je najpotrebnije.

Niko je nikada nije čuo da se požalila bilo na prilike u kojima je živela, bilo na ma kakve zdravstvene probleme ili tegobe. Čelično zdravlje, samodisciplina i želja da pomogne gde god je to moguće osmislili su i ulepšali jedan izuzetno ispunjen i bogat život. Anastasija Naka Spasić umrla je u Beogradu 13. oktobra 1953. godine, sahranjena je na Topčiderskom groblju u crkvi čiji je ktitor bio njen suprug Nikola Spasić.

Jedna ulica i danas, na njenom Topčiderskom brdu, sada Dedinju, nosi ime Nake Spasić.