ЛУКА ЋЕЛОВИЋ - ТРЕБИЊАЦ

НАЈВЕЋИ ДОБРОТВОР БЕОГРАДСКОГ УНИВЕРЗИТЕТА

Мира Софронијевић: Даривали су своме отечеству, Београд, 1995.

У Београду је 15. августа 1929. године у својој кући у Ул. Краљевића Марка бр. 1 умро Лука Ћеловић - Требињац, велики добротвор Београдског универзитета. Сахрану је на најсвечанији начин организовао Београдски универзитет, према тестаменту, једини покојников наследник.

На сахрани је поред многобројних говорника, опраштајући се у име Београдске општине, потпредседник Војислав Зађина између осталог рекао:

"За Луку Ћеловића се говорило да није био много побожан јер је ретко виђан у цркви. Али, Лука Ћеловић се може упоредити са јеванђелским богаташем. Лука Ћеловић је био богаташ, али је разлика између њега и јеванђелског богаташа у томе што је јеванђелски богаташ користио богатство за своје личне потребе а Лука Ћеловић је помагао својим богатством друге."

На дан Светог Луке, 31. октобра 1854. године, у селу Придворици код Требиња родио се Лука Ћеловић.

О породици Ћеловић нема много података. Породица потиче вероватно из Рисна и околине, на шта указују писани документи из 1689. године. У њима се помињу пет синова капетана Луке Ћеловића и њихово учешће у "морејском рату" на страни Млетачке републике. Несумњиво је да су требињски Ћеловићи бочна страна рисанских.

О првим годинама живота у Придворици Лука никада није причао а не постоје ни писана документа из тог периода. Лука је био изузетно ћутљив и усамљен човек који је више волео да слуша како други причају но сaм да прича, те тако о његовој породици нема никаквих података.

Родитељи га врло рано шаљу у Босну да служи у трговини. Босна је тада била прва станица за све оне Херцеговце који су се отискивали у свет а нису хтели да крену према Приморју.

Лука ће у Бањој Луци остати као шегрт у трговачкој радњи Јована Пишталића све до 1871. године. После прелази у Брчко код стрица Јована Ћеловића где ради, такође, као шегрт у његовој трговачкој магази. Није познато да ли је и када учио школу. Ако је и учио, то је могла да буде само основна школа и то највише један до два разреда. Тако се у Брчком завршило сво учење и евентуално школовање Луке Ћеловића.

Лука у Београд долази 1872, као осамнаестогодишњак, и то без игде ичега. За помоћ се обраћа архимандриту Нићифору Дучићу, родом из Херцеговине, који је извесно време провео у манастиру Дуже код Требиња. Нићифор Дучић је Луку сместио као шегрта у галантеријску радњу Петра Радосављевића и Мите Игњатовића.

Иако је још као дете отишао од куће, Лука никада није прекидао везе с родним крајем. Будно је пратио сва тамошња догађања, па кад је у лето 1875. избио Босанско-херцеговачки устанак, и то најпре у Херцеговини, познатијим под именом "Невесињска пушка", Лука напушта трговину и на прве пуцње одлази у своју Херцеговину као добровољац.

Према сопственом казивању, укључио се у одред пуковника Ђоке Влајковића. Учествовао је у борбама код Љубиња и Стоца, а и код Утве где је Турцима - Требињцима долазила помоћ из Цариграда као "индат-помоћ", и то шлеповима који су се искрцавали у луци Клек. Устаници су на све могуће начине спречавали да ова помоћ стигне онима којима је намењена. Наносили су Турцима велике губитке али су и сами у тим борбама много страдали. У једној од тих даноноћних непоштедних борби и Лука је лакше рањен у ногу. Та рана, међутим, није могла да га одвоји од чете и даље борбе.

Чим је Србија 1876. објавила рат Турској, српски добровољци се из Херцеговине одмах преко Сиска враћају за Београд. Са њима долази и Лука да би као добровољац учествовао у оба српско-турска рата.

Кад се рат завршио, Лука као већ зрео човек започиње у јесен 1878. у Београду самостално да се бави трговином. У првим подухватима несебично му помоћ пружају земљаци, чувени београдски трговци, Паранос и Крсмановић. Тргује житом, шљивама и свом врстом хране.

Без искуства и без најосновнијег образовања, Лука својом природном бистрином и упорношћу постиже врло брзо прве успехе. Ускоро напушта своју прву магазу на Сави и бави се лиферацијом овса за војску и хлеба за општинске стражаре.

У години 1882. Лука већ као угледан трговац учествује у оснивању Београдске задруге. Ондашње тешке економске и политичке прилике у Србији нису поколебале групу одважних добронамерних грађана да оснују Задругу са малим капиталом и без икаквог претходног искуства у тој врсти посла.

Некако пред само оснивање Београдске задруге пропале су Прва српска банка, Београдска заједница и Београдска потрошачка задруга које су биле основане да јевтиним кредитима помажу нарочито средњи трговачки и занатлијски сталеж и да се на тај начин избегну замке многобројних зеленаша.

Београдска задруга је основана за међусобно помагање и штедњу. Лука Ћеловић је био међу првим улагачима а од 1883. биран је за члана Управног одбора. Од 1887. године па све до смрти био је председник Задруге.

Београдска задруга је основана као "Завод за удеонице". Почела је веома скромно. Била је намењена малим, средњим трговцима, занатлијама и чиновницима. Сваки удеоничар је улагао недељно свега један динар за пет година, с тим што је камату добијао тек када уложи 10 динара. Оснивачка правила Београдске задруге потписивали су, поред Луке Ћеловића, и: Таса Банковић, трговачки заступник, Јован Бошковић, син професора Велике школе Стојана, др Лаза Лазаревић, лекар и приповедач, за кога се говорило да је "мајка трговачке омладине", Ђура Ј. Ђорђевић и Ђока С. Нешић, колонијални трговци са Саве, Светозар Николић, штампарски радник и руководилац Задруге штампарских радника и Корнелије Јовановић, књиговођа.

Министар финансија Краљевине Србије Чеда Мијатовић потврдио је Правила о раду Београдске задруге 1. јуна 1882. године па је ова на основу те "потврде" могла да отпочне рад.

Недаће нису обесхрабриле осниваче и чланове Београдске задруге да опстану у свом одлучном и истрајном раду. Резултати нису изостали. Током 1884. године само за десет дана Београдска задруга уписује нових 4.000 удеоница што је представљало знатно повећање не само у новцу већ и у броју чланова. Поред давања повољних кредита, Београдска задруга оснива Одељење за осигурање, помаже оснивање Српског бродарског друштва и Кланице, а даје више пута зајам Београдској општини као и Држави.

Када је материјално ојачала, после Првог светског рата, Београдска задруга отвара своје филијале у Скопљу и у Задру.

Као председник Београдске задруге, Лука Ћеловић није примао свој хонорар већ је овај улагао на књижицу код Државне хипотекарне банке. У почетку је давао усмене налоге на шта ће се та средства трошити. Почетком 1929. та су средства, по његовој жељи, коришћена као помоћ за Домове слепих у Земуну и Инђији и то само једна половина, док је другу половину новца уступио Одбору госпођа за заштиту слепих девојака у Београду. За овим примером Луке Ћеловића повели су се и остали чланови Управног одбора Београдске задруге уступајући своје дневнице у хуманитарне сврхе.

Указом Њ. В. Краља Петра I Лука Ћеловић је постављен, 7. фебруара 1912. године, за члана Задужбинског савета при Министарству просвете. Члан тог савета остаје све до смрти.

Лука Ћеловић је свој живот сасвим посветио Београдској задрузи. Савременици су причали да је, залазећи у београдске кафане, посматрао оне што се коцкају па би онима што играју у велики новац већ сутрадан у Београдској задрузи био отказан кредит и враћене удеонице.

Лука Ћеловић је схватио велики значај банака за привредни развој земље те је за члана Управног одбора Народне банке Србије изабран фебруара 1912. године.

У тешким ратним условима Народна банка Србије се евакуише за Крушевац. Лука Ћеловић прелази, такође, у Крушевац као дежурни члан Управног одбора, затим током даље евакуације 1915. године у Солун а потом морем у Марсеј. На целом том путу пратио је трезор Народне банке са Ђорђем Вајфертом и Марком Стојановићем, који су и сами били добротвори Београдског универзитета, као и са другим члановима Управног одбора. У Марсеју су све вредности и драгоцености Народне банке Србије смештене у трезор Француске банке у који Лука Ћеловић смешта и имовину Београдске задруге коју је такође носио са собом и на тај начин сачувао. У Марсеју остаје до краја рата. У тим тешким временима чува интерес Народне банке Србије и помаже велики број наших избеглица. Трезор Народне банке Србије и имовина Београдске задруге враћа се у Београд, у пратњи Луке Ћеловића и других чланова Управног одбора, фебруара 1919. године.

Поред многих друштвених, хуманих, трговачких и патриотских активности Луке Ћеловића, морамо да поменемо и његов допринос естетском уређењу Београда. Његова је несумњива заслуга што је део некадашње Савамале од Јаворске улице до Железничке станице уређена по узору на велике европске градове. Ту је некада био прљав, неуређен Мали Пијац за кога једна стара песма каже:

"Београдски Мали Пијац
Поплавила Сава..."

У тој запуштеној, "поплављеној" Савамали Лука Ћеловић подиже прво своју породичну кућу у Ул. Краљевића Марка бр. 1. Та кућа је сазидана 1903. године а градио је инж. Милош Савчић у сарадњи са непознатим архитектом који је био запослен у Савчићевој инжењерско-техничкој канцеларији. Даље Лука Ћеловић учествује у изградњи палате Београдске задруге и велелепног здања "Бристола", као и Берзе.

Уз велики лични труд добио је од Београдске општине дозволу да на свом имању подигне велики, леп, прави европски парк. Тај парк је подигнут у Карађорђевој улици према Железничкој станици. Још увек у Београду живи сећање његових становника, који су рођени у Савамали између 1910. и 1920. године, на усамљеног старог господина који сваког јутра обилази парк надгледајући свог баштована како негује и креше украсно растиње и прелепе руже донете из ко зна које земље, а које су се тим дечацима чиниле високе као дрвеће. Очеви су тим дечацима говорили да је то Лука Ћеловић, да га поздраве и приђу му руци, што је усамљеног старца увек радовало. Лука Ћеловић је могао да на том имању подигне локале и куће који би својом рентом стоструко вратили уложени новац. Он је ипак одлучио да Београду поклони прелеп европски парк. Данашњи житељи Београда не само што на том месту нигде нису сачували име и успомену на Луку Ћеловића већ његов парк називају погрдним именом пуним поруге и понижења за све њих.

Почетком овог века прилике у Јужној Србији су биле изузетно тешке. Бугарске комите упадају у српска села и врше терор над српским становништвом терајући га да прихвати Бугарску као своју нову отаџбину а бугарски комитски покрет као своје ослободиоце. Пошто су српска влада и политичари били неодлучни, спонтаном приватном иницијативом долази до покретања четничких акција. Београдски општински лекар др Милорад Гођевац најзаслужнији је за организовање и покретање ових четничких акција у Јужној Србији и Македонији. Др Милорад Гођевац је за овај "рад" успео да заинтересује свог интимног пријатеља Луку Ћеловића. Према признању др Гођевца, без Луке Ћеловића цео подухват се не би остварио. Иако чуваран и шкрт за себе лично, Ћеловић није размишљао о новцу када је општа ствар у питању. Он је сaм давао по 40.000 до 50.000 динара годишње за опремање чета.

Године 1902. основан је Главни одбор четничке организације. У том првом одбору били су др Милорад Гођевац, Лука Ћеловић, Васа Јовановић, Жика Рафаиловић, Никола Спасић и Љуба Ковачевић. Тиме је започет мукотрпан рад на ослобођењу Јужне Србије и Македоније. Сви чланови Одбора су из својих личних средстава учествовали у опремању чета. Одбор се по потреби састајао у кући Луке Ћеловића. Ту се прикупљао новац за опремање чета, а прота Новица Лазаревић је ту у присуству свих чланова Одбора и заклињао чете пред полазак на терен. Кућа Луке Ћеловића била је најпогоднија за ове припреме и скупове пошто је он као нежења живео сaм у својој великој кући у којој није било ни родбине ни послуге која би причала шта се догађа у кући. Влада и српски конзули из конзулата са југа били су против четничких акција. Када је маја 1904. прва чета са војводом Алексом Алексићем претрпела пораз и јуначки сва изгинула на Четирцима у сукобу са Турцима, незадовољство јавног мњења у Београду достигло је врхунац. Београдска штампа најоштрије је нападала др Гођевца и Главни одбор што шаље људе на "касапницу". Али већ крајем те године четнички покрет узима толико маха да га прихватају са одушевљењем не само у Београду већ и у целој земљи. Међутим, ни бугарске комите нису мировале. Пошто им "рад" Одбора никако није одговарао, осудили су Луку Ћеловића и др Милорада Гођевца на смрт. Послати атентатори срећом нису успели да се пробију до Београда и изврше пресуду.

Иако нешколован и једва писмен, Лука Ћеловић непогрешиво схвата да се на обалама Вардара не решава само судбина Јужне Србије и Македоније, већ и судбина његове Херцеговине па и свог Српства.

Српска великошколска омладина у то време била је не само "узданица народа" него и врло утицајан и незаобилазан фактор који учествује у политичком и националном животу. У Четничком покрету Лука Ћеловић долази у још тешњи контакт са великошколцима, а од 1905. године и са студентима Београдског универзитета. Јасно увиђа колико млада Србија лута уз непотребне потресе само зато што је сиромашна, остављена сама себи без могућности да има довољно интелигенције.

И сaм је најбоље осећао колико му недостаје једно солидно и потпуно образовање. Чврсто је веровао да је наука основа нашег будућег живота. Од најраније младости до краја свог бурног живота Лука Ћеловић је морао да се одриче учешћа у многим културним, јавним и политичким збивањима осећајући непремостиве празнине свога образовања. Стога су га често претицали млађи али школованији и образованији суграђани. Зато већ 1911. у свом првом тестаменту оставља сву своју имовину Београдском универзитету. Ово завештање је тада износило преко 50 милиона динара.

Одмах после Првог светског рата Светосавска прослава се обележавала и наградама које се дају у име Луке Ћеловића за најбоље темате и то првих година само из техничких наука а касније и из свих других области које се проучавају на Универзитету.

О Светом Сави 1927. године Лука Ћеловић оснива "Фонд Луке Ћеловића - Требињца" у корист Академског певачког друштва "Обилић".

Певачко друштво "Обилић" основано је у Београду 1884. године. Како се састојало од београдске интелектуалне омладине, Лука Ћеловић му већ од самог почетка помаже, наравно увек сразмерно својим могућностима. Каснијих година његовог живота било је право задовољство видети га у кругу младих полетних певача који су долазили да му честитају крсну славу. Обично су стизали по подне и, уместо "честитке", заорила би се Лукина омиљена песма "Хеј трубачу". Затим би се ређале песме једна за другом. А после краткотрајног прекида за вечеру песма је одјекивала до дубоко у ноћ. У певању је учествовао и Лука, и сaм добар певач. Тако да се то једино славље у кући Луке Ћеловића претварало у својеврсно натпевавање. Можда је то био једини тренутак весеља и радости који је себи допуштао.

Лука Ћеловић је остао доживотно скроман, без великих личних прохтева. Напорним радом стекао је огромно богатство. И као изузетно богат своје навике и начин живота није мењао што је у Београду у то време често било предмет шала и заједљивих духовитости. Али шалу и духовитости је веома волео и узвраћао истом мером без љутње.

Потврду његове изузетне скромности налазимо и у попису његовог покућанства, односно покретне имовине, извршене након смрти. Куће иоле имућних трговаца у то време биле су опремљене стилским намештајем, персијским теписима и многим украсним предметима, често велике уметничке вредности. У заоставштини Луке Ћеловића није нађен ниједан златан сат, ланац или прстен што се тада сматрало најосновнијим еснафским обележјем. Од покретне имовине, поред осталих скромних ствари, пописана су 3 отомана, 1 чипкана и 1 пар свилених завеса, 2 жанилска тепиха, 1 сто трпезаријски на расклапање и 6 столица, 2 креденца велики и мали, 2 кревета - месингани и гвоздени са сламњачама, 1 вунено ћебе обично, 1 дрвени кофер и 1 мали писаћи сто.

Из Требиња су пореклом два знаменита али толико различита Београђанина, Лука Ћеловић и Јован Дучић. Обојици су се често обраћали младићи из родног краја који су тек приспели у Београд. Обојица су их примали али сваки на свој начин. Дучић их је примао врло љубазно, али им је одмах уручивао повратну карту за Херцеговину, јер је био свестан да је у та кризна времена романтика могућа још само у поезији. Лука Ћеловић, међутим, који у свом животу можда никада и није размишљао о романтици, прихватао је те младиће и налазио им посао у београдским трговинама исто онако као што су и њему помогли земљаци при првом сусрету са Београдом.

Лука Ћеловић је највећи добротвор Београдског универзитета. После његове смрти, 15. августа 1929. пронађен је Тестамент из 1911. као и Основно писмо о оснивању Задужбине Луке Ћеловића - Требињца од 23. децембра 1925. године. У Основном писму Лука Ћеловић захваљује "Богу и свим добрим пријатељима који му помогоше да стекне своје имање у Србији која га је примила за свог грађанина, уверен да наука и привредни рад уз неговање младог нараштаја најбоље обезбеђују културну и политичку будућност народа". Према жељи оставиоца, овом задужбином ће руковати Одбор састављен од ректора, који је уједно и председник Одбора, проректора, декана и продекана свих факултета Београдског универзитета. Задужбини одмах предаје своје имање у Јаворској улици бр. 7 и 9, по тапији бр. 19431, а остало имање ће се прикључити фонду Задужбине после оставиочеве смрти.

Само чист приход Задужбине може да се користи, троши и употребљава за научне потребе и циљеве Универзитета, а основни капитал не сме ни у ком случају да се смањи.

Правила о руковању Задужбином и о распоређивању чистог прихода израдио је Универзитетски савет Београдског универзитета. Та се правила могу мењати само сваке десете године. На све задужбинске зграде, на сву опрему, као и на научна достигнућа штампана из ових фондова треба да се стави видна ознака "Задужбина Луке Ћеловића - Требињца".

Задужбину Луке Ћеловића - Требињца чинили су:

1. један плац са кућом у ул. Јаворској бр. 7 и 9.

2. двоспратна кућа у ул. Краљевића Марка бр. 1 која има 4 стана и 4 дућана у партеру.

3. палата на углу ул. Карађорђеве бр. 65 и Загребачке бр. 1 у којој су 24 стана са 3 лифта и 6 дућана са 3 теретна лифта.

4. палата дуж целе Загребачке улице у коју улазе бројеви 3, 5, 7 и 9 и Босанске (данас Гаврила Принципа) ул. бр. 16. Ова зграда има 31 стан и 7 дућана са 4 теретна лифта.

Ове палате су постале власништво Задужбине почетком 1930. године када је Задужбина располагала великом сумом новца.

Сав приход од ових имања управник Задужбине је сваког месеца предавао управи Београдског универзитета. Тај приход је 1930. месечно износио просечно око 260.000 ондашњих динара, што је у време тешке економске кризе била и те како значајна свота за Универзитет, уколико се има у виду да је тада плата редовног професора, министра или генерала износила око 5.000 динара.

О раду ове огромне универзитетске задужбине подношен је сваке године извештај који је био доступан јавности. Из извештаја који су сачувани види се да су потпором "Задужбине Луке Ћеловића - Требињца" штампане многе научне студије најеминентнијих научника. Наставни кадар Београдског универзитета користио је стипендије Задужбине за многобројне међународне сусрете, симпозијуме и конгресе, као и за вишемесечни рад у архивама и библиотекама најпознатијих универзитетских центара.

У извештају за 1931. годину наглашава се да је Одбор одржао десет седница, као и да су заседали пододбори који су повремено водили разне послове Задужбине. Тако је на седници од 26. децембра 1931. обавештен Одбор да је завршен и примљен рад Бете Вукановић, портрет Луке Ћеловића у природној величини, и да ће бити постављен у свечаној сали Универзитета. Портрет је урађен према слици Ристе Вукановића која је у рату оштећена а касније нестручно рестаурирана.

Током 1931. године обележене су све куће које су ушле у састав Задужбине, те је тада обележена и кућа у Добрињској ул. бр. 2 (данас Андрићев венац). Те је године донета и одлука да се исплате легати према Тестаменту, и то за фондове српских основних школа у Требињу, Бањој Луци и у манастиру Дужи. Ови легати су, према Тестаменту, укупно износили 180.000 динара па је одлучено да се исплата изврши увећана за осам пута.

Према извештају за 1934. годину издато је:

1) новчана помоћ за сређивање и проучавање велике збирке мезомојских корала из Источне Србије у Геолошком институту Универзитета,

2) из прихода Задужбине одређено је да се награди, сем редовне Светосавске награде, са по 1.000 динара по један студент сваког факултета који је од једне до друге прославе најуспешније положио дипломски испит,

3) Минералошко метрографском заводу сума од 10.000 динара за набавку специјалног микроскопа за рад у лабораторији,

4) Зоотехничком институту Пољопривредно-шумарског факултета 4.000 динара за набавку фотокамере за фотомикроскопска снимања,

5) Скопском факултету 10.000 динара за штампање факултетског годишњака,

6) 40.000 динара као помоћ Универзитетској библиотеци за претплату на листове и часописе,

7) 20.000 динара за набавку инструмената Биолошкој станици Вардарске бановине у Охриду, с тим да инструменти остану својина Задужбине и да се на њима ставе видне ознаке "Задужбине Луке Ћеловића Требињца", као и да су набављене из тих средстава.

У 1934. години дате су и многе друге потпоре и помоћи, само за издавачку делатност издвојена су средства у износу од 268.050 динара.

Ово представља груб извод из једино приступачних докумената о постојању и раду "Задужбине Луке Ћеловића - Требињца". Тај рад се до избијања Другог светског рата одвијао у смислу Основног писма којим је и основана Задужбина. Кроз све те године имовина Задужбине се увећала тако да још неке зграде у центру Београда носе задужбинске ознаке.

Након завршетка рата зграда у Загребачкој улици претворена је у студентски дом "Милован Ђилас", који касније добија назив "14. децембар".

О постојању ове Задужбине чуло се нешто још једном, али не кроз извештаје о раду и научним достигнућима већ посредством београдске штампе. Током 1969. почели су преговори са предузећем "Металсервис" да купи обе палате, власништво Београдског универзитета, под мотивацијом да су неподесне за студентски дом. И поред општег противљења тадашњег јавног мњења, Београдски универзитет је заменио ове непокретности за неколико усељивих станова 1970. или 1971, нимало не хајући за вољу оставиочеву као ни за помоћ коју су од њих несумњиво добијале наука и култура.

На овај догађај наставници београдског факултета нису сачували сећање иако се мање битни догађаји везани за Београдски универзитет добро памте.

На сва уопштена питања о овом поступку добија се какав-такав одговор али на конкретна питања одговор се своди на неодређена муцања.

И тако име Луке Ћеловића - Требињца, његов допринос развоју наше универзитетске науке, као и све одредбе његовог тестамента полако падају у заборав.