ДР ЈОВАН ЈОВАНОВИЋ

ЈОВАНИЈАНУМ

Мира Софронијевић: Даривали су своме отечеству, Београд, 1995.

"Пошто нисам жењен, а наравно и не мислим се у овим годинама женити, те у случају моје смрти немам законитих наследника, то ће сва моја имовина припасти Српској Академији Наука Краљевине Србије као мом једином и искључивом наследнику. Ово ће моје имање бити одвојено од имања Српске Академије Наука као задужбина и ова ће задужбина носити име

Ј О В А Н И Ј А Н У М

7. августа 1908. године
у Власотинцу

На овај начин, а по угледу на Задужбину "Велимиријанум", оснива своју задужбину др Јован Јовановић, срески лекар у пензији.

Наравно, др Јован Јовановић се ни именом, ни пореклом, а ни величином своје заоставштине не може мерити са својим претходником и узором Велимиром Михаилом Теодоровићем, али жеља да и после смрти буду од користи српском народу била им је иста.

Јован Јовановић је рођен 1845. године у Смедереву од оца Павла и мајке Милице. Отац, осиромашени смедеревски трговац, умире рано оставивши незбринуту жену са пет кћери и сином јединцем.

По наговору и уз препоруку свога учитеља Вукашина, Јован након успешно завршене основне школе одлази за Београд где завршава гимназију послужујући по богатијим београдским кућама и дајући "кондиције" слабијим ђацима.

Школске 1866-67. слуша прву годину правних наука у Београду. Те зиме доживљава трагедију која ће утицати на његово коначно опредељење за будући живот. Прво му умире најмилија сестра, Сава, оставивши тек рођене кћери Анастасију и Персиду о којима се Јован доживотно старао. Следећи и пресудан ударац судбине била је смрт вољене девојке Смиље, лепотице из угледне куће Милосављевића. Смиља је умрла, како је Јован касније до краја живота говорио, "због небриге лекара".

Вероватно су ове сурове и неправедне смрти утицале на то да Јован напусти тек започете студије права те одлази у Беч где завршава медицину као државни питомац.

Са дипломом Бечког универзитета др Јован Јовановић се враћа у Србију али не жели да остане у неком од већих градова за које га ништа посебно није везивало већ се са свим својим младалачким жаром упушта у борбу против заосталости и примитивизма, враџбина и надрилекарства најпре у књажевачком, а потом и тимочком, врањском и пиротском округу.

У ратовима од 1876. до 1878. учествовао је активно као санитетски поручник за шта је примио "Споменицу из ратова 1876, 1877. и 1878. године". Др Јован Јовановић је још одликован Медаљом за четрдесетогодишњицу велике Свето-андрејске скупштине и Медаљом Њ. В. Краља Србије Петра.

Најдужи период свога живота и службовања, као и време после пензионисања, др Јован Јовановић проводи у Власотинцима. Никада није залазио у кафане нити се дружио с боемима којима би на неки начин и припадао као нежења. Власотиначки крај је дуго памтио овог пожртвованог лекара и дивног човека познатог по надимку Кантакузен.

Ратови и сурови услови живота у заосталим крајевима утицали су на његово већ нарушено здравље те др Јован Јовановић одлази у Карлове Вари, надајући се да ће у тој посве чувеној бањи успети да побољша своје здравствено стање, где умире 15. септембра 1909. године. Према жељи покојника, тело му је пренето у Београд и сахрањено уз све државне почасти на Новом гробљу. Сахрани су присуствовали чланови Српске академије наука, свештенство, ученици свих школа и многи грађани.

Из Тестамента др Јована Јовановића издвајамо:

"О циљу, употреби и о управљању овом мојом задужбином наређујем:

1. Задужбини је циљ да послужи унапређењу науке и уметности, а фонд ће се употребљавати за следеће циљеве:

а) за образовање младића за медицинске и правне факултете;

б) за штампање научних дела од вредности;

в) за награђивање академских расправа од вредности;

г) за издржавање болесних и сиротих девојака;

Само српски држављани имају права на дохотке ове Задужбине и на потпору из фонда. Ово важи само за српске држављане источно-православне вере.

Задужбински фонд мора се неокрњено одржати и само се дохотци и камата, који се од њега добијају, могу употребити на циљеве Задужбине".

Главница задужбине "Јованијанум", када је основана 1909, износила је 465.000 динара у злату и хартијама од вредности. Како заоставштина није била довољна да одмах Задужбина отпочне извршавање својих циљева, оставилац је Тестаментом предвидео да се за првих десет година троши само једна четвртина а следећих десет само половина од прихода. Друга половина улагала би се у Задужбински фонд док овај не нарасте на 3.000.000 динара. Поштујући вољу оставиоца, Српска академија наука је тек 1933. успела да у фонд Задужбине "Јованијанум" сакупи предвиђену суму. Те године "Задужбина ступа у живот према одлуци годишњег скупа Академије".

Међутим, то не значи да до тог периода нису коришћени задужбински фондови. Већ 1910. је издата помоћ од 50 динара у злату др Нед. Кашанину за његову карту у 81. "Гласу".

Академија је на основу чл. 4 Правила, која је донела 1913, одлучила да се добротвору подигне достојан споменик на гробу.

У то време долази до ослободилачких ратова 1912-1918. године који на извесно време прекидају рад не само ове већ и свих осталих задужбина у Србији.

Даљи рад задужбине "Јованијанум" одвијао се према политичким и економским приликама у земљи тако да је 1928. главница износила 361.864 динара а потрошни капитал још 51.727,77 динара.

На гробу завештаоца Српска краљевска академија подиже споменик који је израдила фирма Дорио - Дајч.

За израду и подизање споменика били су задужени академик Богдан Поповић и Ђорђе Јовановић, с тим што је Ђорђе Јовановић био задужен да води надзор над израдом и његовим постављањем.

Надаље по годинама рад задужбине "Јованијанум" се одвијао на тај начин што је издвајано:

1933. године - 15.000 динара за штампање Академијиних издања.

1935. године - издата је књига Вучићева буна 1842. године од Драгослава Страњаковића.

1936. године - 5.000 динара с тим да се подели на четири једнака дела и додели болницама у Смедереву, Врању, Књажевцу и Власотинцима.

1937. године - 10.000 динара за издавање Академијиних научних дела.

1938. године - 10.000 динара за удомљавање сиромашних девојака у Смедереву, Врању, Књажевцу и Власотинцима, о чему су се даље старала женска друштва у тим местима, као и - 5.000 динара за издавачки рад Академије.

1939. године Академија је новцем овог фонда потпомогла издавање 117 књига Посебних академијиних издања.

На жалост, др Јован Јовановић није својим тестаментом предвидео да се на свакој књизи, штампаној потпором Задужбине "Јованијанум", то и назначи па нам је данас тешко, скоро немогуће да те наслове тачно наведемо.

Стање Задужбинског фонда "Јованијанум" на дан 31. децембра 1946. године износило је 53.201 динар од чега је за задужбинске циљеве могло да се утроши само 204 динара.

Са тим средствима Задужбина "Јованијанум" могла је само, као и све остале Академијине задужбине, да се утопи у јединствен "Фонд за науку" и да престане да постоји.