НИЋИФОР ДУЧИЋ

АРХИМАНДРИТ ДОБРОТВОР СРПСКЕ КРАЉЕВСКЕ АКАДЕМИЈЕ

Мира Софронијевић: Даривали су своме отечеству, Београд, 1995.

Овим речима Нићифор Дучић, калуђер, војсковођа, архимандрит, академик, добротвор српске просвете започиње свој тестамент који је написао у Београду 1899. године.

Да ли памћење спада у друговање и да ли нам се заборав може опростити?

У Лугу на Требишњици, у Херцеговини, од оца Јевте и мајке Соке родио се 21. новембра 1832. године Нићифор Дучић. Какво је световно име добио на крштењу, није остало ни записано ни запамћено те га у списима налазимо само као Нићифор.

Књигу, како се тада говорило, почео је да учи у манастиру Дужи код стрица Јестатија Дучића, архимандрита душког. По жељи стрица веома се рано закалуђерио, још као седамнаестогодишњак, на дан Св. Луке, 1849. године. Стриц је вероватно желео да на овај начин савлада и усмери бујну и необуздану природу младог Дучића, а можда је смерао и да на време себи обезбеди наследника у манастиру. О том периоду из живота младог калуђера Дучића немамо никаквих података.

Након закалуђерења долазе године учења и стицања разноврсних знања што ће га пратити кроз цео живот.

На препоруку сарајевског митрополита Георгија Николајевића, Дучић долази у Београд где с незнатном стипендијом српске владе две године слуша богословске науке у Семинарији београдској а уједно на Великој школи прати и предавања Ђуре Даничића из словенске филологије.

Српска влада је, наиме, у то време скромним стипендијама помагала младиће из Босне, Херцеговине, Старе Србије и Црне Горе да у Београду уче Гимназију, Велику школу или Богословију. Само током 1871. у Београду их је, према писању самог Нићифора Дучића, било око 160. Једини услов који је тада постављан тим младићима, благодејанцима, како су их звали, био је да се по завршеном школовању врате у свој крај да тамо уче децу и преносе стечена знања.

Након повратка из Србије Дучић извесно време борави као монах у манастиру Дужи а затим се посвећује просветном раду. Са другом из детињства, Серафимом Перовићем, каснијим митрополитом херцеговачким, 1857. оснива школу у манастиру Дужи за ђаке и омладину из околине Требиња, а следеће године у Житомислићима духовну школу за будуће свештенике. Помоћ за отварање ових школа обезбедио је од Србије и Русије. У школи у Житомислићима био је професор и управитељ.

Његова нарав а и тадашње прилике нису му дуго дозвољавале да живи монашки смерно и уз своје ђаке. Прилике у Херцеговини су постале несношљиве. Турски зулуми су тих година достигли врхунац. Нићифор Дучић у договору са Луком Вукаловићем и другим главарима напушта школу и преузима команду над једним од устаничких одреда Херцеговине. Поред борби против Турака водио је током 1861. и преговоре с Омер-пашом о бољим условима живота народа. Међутим, тада се Црна Гора умешала у устанак тако да су ти преговори одмах били прекинути. Марта 1862. Црна Гора објављује рат Турској а Дучић као херцеговачки командант наставља борбу уз војводу Петра С. Вукотића. Борбе у којима је Дучић учествовао вођене су најпре у Дужи, Бањанима и око Никшића у тзв. Старој Херцеговини. Али ратна срећа убрзо напушта устанике. На Петровдан 1862. године турска војска под командом мушира Дервиш-паше продре из Никшића, сједини се са осталом турском војском и успе да угуши устанак. Како устаницима није дата амнестија, Дучић уз дозволу књаза Николе прелази на Цетиње. Ту преузима управу над школама. Уз скромна материјална средства успео је да отвори десет основних школа по Црној Гори а на Цетињу је 1864. установио Богословију.

За све учињене услуге Црној Гори Нићифор Дучић је 1863. године на Цетињу произведен за архимандрита.

Књаз Никола је Дучићу поверавао и друге деликатне послове. Тако га 1866. шаље кнезу Михаилу у Београд. После његове успешне мисије два кнеза потписују уговор о заједничкој акцији и уједињењу српског народа. Што до испуњења овог уговора није дошло "заслуга" је атентатора који су у Кошутњаку 1868. године лишили живота кнеза Михаила.

Крајем 1868, на позив Илије Гарашанина, Нићифор Дучић прелази у Београд. Београђани су били изненађени крупном појавом архимандрита који неће да живи у манастиру. Нићифор Дучић је саградио кућу на углу данашњих улица Француске и Браће Југовића. Ту кућу му је пројектовао архитекта Светозар Ивачковић као репрезентативну, породичну, приземну зграду са ренесансним мотивима и малом баштом, као и главним улазом према важнијој улици.

Према опису једног од његових биографа, Дучић је био "човек врло висока раста, правилно развијене снаге, али главе мање спрам величине тела. Коса му се одржала до смрти; и косу и браду поткресивао је; пред крај живота обе су га биле седином украсиле. Све то је чинило врло лепу физичку фигуру... Глас му је био танак и слаб, а беседа испрекидана... И беседио је и писао јужним говором и јоту... У диспуту могао је врло лако љутити се, мада је умео отрпети немилу реч..."

У сачуваној преписци са Иларионом Руварцем, на Руварчево "Ви сте жустри и накрај срца", Дучић му одговара: "Док ме овде, и свуда где сам био, сматрају за тиха и погодна. Али никад за ласкавца. Ја имам своје мисли и своје увјерење, које браним, док се не увјерим о бољем. Ја сам кадар да сваком рекнем истину у очи. С тим сам и државну службу губио и стратио. Али сам увек остао свијетла образа и чврста карактера. А највише ме тјеши то: што никад никоме нијесам не само учинио него ни помислио зла, па ни најжешћим непријатељима својима (20. октобра 1892. Београд). Даље Дучић наставља Што у мени нема колико би ваљало калуђерске кротости томе се не треба чудити јер сам ја више војник него смерни, преподобни монах. Али поштујем и монаштво српско".

Под Вуковим утицајем сакупља и штампа збирке народних приповедака, загонетки, поскочица и народних речи из родног краја. Пише и историјска дела где описује догађаје чији је непосредни учесник био.

У периоду од 1868. до 1876. био је председник Одбора за школе у српским областима изван Србије, председник Одбора за Народну библиотеку и музеј и председник Комисије за зидање цркава у византијском стилу у Србији.

Политичке прилике и његов војнички дух не допуштају му да се дуже времена бави културним и просветним радом. Долази 1876. година и Српско-турски рат. Дучић је с нестрпљењем очекивао да се крене у борбу јер колико је вешт био у баратању пером још успешнији је био са оружјем.

Кнез Милан га указом поставља за команданта свих добровољачких дивизија Ибарске армије. Ова армија је тада у свом саставу имала око 3.000 војника, 4 лака топа, 24 каваљериста, који су сачињавали неку врсту гарде и двадесетак пионира. Дучић одмах формира свој штаб у коме су поред једног војводе била и два официра-ађутанта, официр инструктор чета, касир, комесар, деловођа и три писара.

Са својим војницима учествује у борбама око Нове Вароши, од 25. јуна до 7. јула 1876, где освајају турске шанчеве и два редута, а потом 12. јула заузимају турску кулу и шанац на Васиљевићима. Борбе су вођене и на Боровцу и Сухом Риту. У борби 24. јула те године Турци убију коња под Дучићем што је код њега изазвало само још већи гнев те он сам преотима турског коња на коме наставља бој. У бисагама тог коња налази одсечену српску главу као и две турске кубуре.

Србију у овом рату није пратила срећа. Када је преко Јавора нагрнула турска војска под командом Мемед Али-паше и Дервиш-паше, Дучић је, бранећи положај са својим добровољцима, био рањен те се повукао у Ивањицу ради лечења.

Одбио је пуковнички чин којим је кнез Милан хтео да га награди за учешће у рату те 1876. године, јер за чиновима и наградама никада није чезнуо.

У рату 1877-78, опет на основу указа кнеза Милана, био је командант устаничких чета Јаворске армије. После овог рата Србија добија четири округа: нишки, пиротски, врањски и топлички. Дучић је биран за посланика Народне скупштине у сазиву 1877-1880. године. На заседању Скупштине у тек ослобођеном Нишу (1879) предлаган је за председника Скупштине са још четворицом кандидата. Није био изабран али му је поверена функција једног од чувара кључева зграде у којој се налазио прибор за израду државних обвезница. Нићифор Дучић губи државну службу почетком 1886. пошто је у Скупштини, после Сливничке битке, гласао за предлог опозиционих посланика. Ускоро је враћен у државну службу, коју убрзо на лични захтев напушта и одлази у пензију због нарушеног здравља.

Жеља за знањем не напушта Дучића ни у позним годинама. Одлазак у Италију није могао да оствари пошто је у то време Италију захватила епидемија колере. Међутим, он 1886. одлази за Париз где остаје нешто дуже од годину дана. На Сорбони слуша два семестра опште историје код Рамбоа, географију код Хемлиа и филозофију код Лависа. На "College de France" слуша стару јеврејску књижевност и тумачење псалтира код Ренана а француску књижевност код Дешанела. У то време у Паризу се школује преко 50 српских ђака. Дучић се дружи са њима и на његову иницијативу оснива се Српска читаоница, која је радила на принципу месечних претплата. Од тих средстава набављане су српске страначке новине и часописи. Провладина штампа као и многе нове књиге добијане су из Србије на поклон.

За време боравка у Паризу Societe d’historie diplomatique бира 28. јула Нићифора Дучића за свога члана.

Свој боравак у Паризу Дучић је искористио да посети јужну Француску и Шпанију а са дозволом из Србије одлази и у Лондон.

Након повратка из иностранства налазимо Дучића на многим угледним и важним функцијама. Одређен је за професора историје српске цркве младом Краљу Александру Обреновићу.

Српско учено друштво бира Нићифора Дучића више пута за свог председника. На његово заузимање и под његовим председништвом то Друштво се спаја, 15. новембра 1892. године, са Српском краљевском академијом.

Дучић, такође, привремено управља Жичком епархијом и то у време када се у Жичи и Крушевцу одржава петстогодишњи помен косовским јунацима. Исте године је у Жичи миропомазан Краљ Србије Александар I Обреновић.

Као представник српске владе непосредно је учествовао у Народној скупштини приликом доношења Закона о црквеним властима. Овим Законом укинуто је место потпредседника Великог духовног суда које је Дучић годинама заузимао. Митрополит Михаило га је потом поставио за члана тог суда али је он то из здравствених разлога одбио.

Као награду за успешан рад у руковођењу Жичком епархијом и око доношења Закона о црквеним властима Архијерејски сабор му је 1886. године дозволио да носи епископску митру при богослужењу.

Дана 22. фебруара 1893. Нићифор Дучић је у Српској краљевској академији прочитао своју приступну беседу под насловом "Св. Сава, српска црква и српска краљевина у XIII веку".

Нићифор Дучић је доживео редак и несвакидашњи јубилеј. На дан 18. октобра 1899. прославља педесет година свештеничке службе и четрдесет година књижевног рада.

Архимандрит Нићифор Дучић умире у Београду 21. фебруара 1900. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду са свим војним почастима поред почасти које му је указала црква, Српска краљевска академија и многобројни поштоваоци.

Према тестаментарном завештању које је Нићифор Дучић написао 1899, своју имовину је оставио Српској краљевској академији. Одредбе Дучићевог тестамента гласе:

"I Своју уштеду која је у мојој каси остављам Српској Краљевској Академији под именом "ФОНД НИЋИФОРА ДУЧИЋА";

Академија је власна утрошити сваке године три дијела интереса од мојег фонда; а четврти ће дио редовно уносити у главницу мојега фонда ради умножавања докле год Фонд постоји.

Моја је жеља да Академија из Фонда награђује расправе или монографије или цијело дело из српске историје, политичке, војничке и црквене; а може из српске филологије, географије и етнографије уопће.

Академија ће одредити и темате за награду; који не смеју никада бити политичке садржине; одређиваће оцењиваче према струци списа за награду и даваће им пристојну награду за труд.

Ако би досуђена награда с накнадом оцењивачима била већа од интереса, Академија је власна спојити двогодишњи интерес и измирити награду. У таквом случају неће расписивати награду за једну годину.

С времену кад се умножи мој фонд Академија је власна одређивати један део интереса и на друге културне потребе у Српству.

II Остављам:

Српској Краљевској Академији у властитост своје књижевне радове; своју слику од М. Мурата за Академијину галерију.

Своју књижницу Богословији у Београду, с тим да се као посебна целина смести у књижницу, пошто има своје стелаже и да на њој буде написано КЊИЖНИЦА АРХИМАНДРИТА НИЋИФОРА ДУЧИЋА, ЗАВЕШТАО БИОГРАДСКОЈ БОГОСЛОВИЈИ и да таква свагда остане. Није допуштено да се дају књиге из те моје књижнице на читање ван Богословије.

III Српском Народном Музеју у Београду, остављам, сва архимандритска одличја, као и сва световна одличја, и то: Орден Св. Саве I реда са лентом, Орден Таковске звезде II реда, Орден Таковски с мачевима III реда, Орден Милоша Великог III реда, бугарски Орден за Грађанске заслуге I реда с лентом, руски Орден Св. Ане II и III реда, црногорски Орден Данилов за независност III реда, Орден Белог двоглавог орла IV реда, Медаљу Златну и Сребрну за храброст, Медаљу Милоша Великог, Златну медаљу за ревносну службу, Златну споменицу и Гардијску споменицу. Остављам, такође, Медаље црногорске сребрне: вера, слобода, храброст; медаљу Граховску 1858. године и медаљу за Јунаштво 1862. године.

Српском Народном Музеју, још, остављам све дипломе на ордење, медаље и чланства академија и других учених и хуманих друштава у Србији и ван ње; оружје које сам имао у устанцима и ратовима за ослобођење и независност, као и једно народно одело у коме сам војевао. Једно златно перо у кутији, спомен од др Валтазара Богишића за грађу из Херцеговине коју сам му давао за његове правне радове.

Све ове ствари желим да буду у Музеју у једној групи, ако је то могуће, а драгоцености у каси, с ознаком у каталогу од кога су.

IV Све своје иконе остављам цркви Св. Саве на Савинцу и то: сребрне Матере Божије Иверске и моје крсне славе Св. Ђорђа".

Даље у свом тестаменту Дучић наводи:

"Остављам:

манастиру Дужи и Херцеговини где сам и почео учити и закалуђерио се 500 динара у злату;

по 100 динара у злату цркви Св. Саве на Савинцу, Братству Богослова у Биограду, Монашком удружењу у Србији, Свештеничком удружењу у Србији, Друштву за сироту децу у Србији, Општинском Одбору за сиротињу у Биограду, цркви Мале Госпође у Лугу на Требишњици, где сам рођен, српској основној школи у Требињу, манастиру Цетињском где сам постао архимандрит, манастиру Житомислићу у Херцеговини где сам са својим другом, доцније херцеговачким митрополитом, Серафимом Перовићем установио Духовну приправну школу за Херцеговину, српском пјевачком друштву Гусле у Мостару, пјевачком друштву Српска слога у Дубровнику, српском пјевачком друштву Слога у Сарајеву, друштву Братство Св. Сава у Карловцима".

Као што видимо, Нићифор Дучић је оставио много легата а највреднији Српској краљевској академији.

Због нередовног школовања Дучић је, и поред великог труда, на пољу књижевности остао добронамеран дилетант, али када је требало, био је и љути полемичар. Историјске књиге и расправе су му мале вредности. Од већег значаја су његови преводи као и описи старина међу којима је и Житомислићки Хронограф. Мемоарске белешке су му најзначајније.

У први одбор за руковање Задужбином изабрани су академици Јов. Мишковић, Љ. Ковачевић и Љ. Стојановић.

Задужбина почиње да ради 1901. а њена имовина је износила 21.418,50 динара у злату. Већ те 1901. године награђено је дело, у смислу одредаба тестамента, Из црквене историје Срба у Турској у XVIII и XIX веку од Ив. Иванића са 1.000 динара.

Године 1902. награђена су са по 1.000 динара дела Пећки патријарх Јован и рад на покрету хришћана под Турском од 1593. до 1614. године од Јов. Н. Томића и Опис Пољанице и Клисуре Ветернице у Врањском округу од Ристе Т. Николића.

Године 1923. рад Васе Глушца Средњовековна босанска црква била је православна награђен је свотом од 6.500 динара.

У дневној штампи расписан је конкурс, 1924. године, за награде из Задужбинског фонда Нићифора Дучића:

а) за "расправу или монографију из српске филологије, географије и етнографије уопште",

б) за "расправу или монографију из српске историје, политичке, војничке и црквене".

Међу условима конкурса стајало је и следеће:

"Садржина награђених списа не сме никад бити политичке природе. Ваља да је у њему чист и правилан српски језик и стил течан и одабран. Награда је до 5.000 динара за сваки рад. Писац је дужан да Академији поднесе 50 наштампаних примерака награђеног дела".

Главница Дучићевог фонда износила је 1929. године 92.808,32 динара, од тога потрошни капитал 59.842,65 динара. Те године награђена је књига Илије М. Јелића Васојевићки закон од дванаест тачака.

Даље су 1930. награђена дела Гојка Ружића Језик Петра Зоранића, Васе Бановића Гацке долине с околним пољима, Доброслава Миленковића Улога и рад XIX пешадијског пука првог позива у 1914. години, Данила Вушовића Прилози проучавању Његошева језика.

Следећих година награђивана су следећа дела:

1931. Лига народа. Њен постанак и рад Ђуре Поповића, Јован Хаџић (Милош Светић) Мираша Кићовића, Српско народно позориште Димитрија Кириловића, Споменица петстогодишњице смедеревског града деспота Ђурђа Бранковића Пере Ј. Поповића, Наша народна песма у пољској књижевности Крешимира Георгијевића.

1932. Српско-турски рат 1912. Милутина Д. Лазаревића.

1933. Српска војска и солунска офанзива Милана Ђ. Недића.

1934. Авињонске папе и српске земље Миодрага Ал. Пурковића.

1935. Циклус о Марку Краљевићу Николе Банашевића, Натко Нодило др Виктора Новака, Крагујевачка гимназија Милана М. Николића, Народна ношња у Маријеву др Војислава С. Радовановића, Моравска дивизија другог позива под мојом командом Љубомира М. Милића.

1937. Географске основе Јужне Србије др Војислава Радовановића, Развитак суфикса у јужнословенској језичкој заједници др Радослава Бошковића, Србија од 1834-1858. године др Драгослава Страњаковића, Етничке прилике у Јужној Србији др Миленка С. Филиповића, Мелодије народних игара Данице С. Јанковић, Народне игре, књига друга Данице С. Јанковић и Љубице С. Јанковић.

1938. Прилози историји кајкавског дијалекта др Радомира Алексића, Никшић - Оногошт др Петра Шобајића, Питање престонице у Србији др Радослава П. Марковића, Уздужни речни профили, њихови облици и стварања др Петра С. Јовановића.

1939. Бугарски епископ Константин, писац службе Св. Методију Драгутина Костића, Чачанска гимназија 1837-1937 Драгомира С. Поповића, Дебарски дримкол Миленка С. Филиповића.

1940. Светислав Касапиновић Миховила Томандла, Михаило и Јулија др Драгослава Страњаковића, Симо Матавуљ у Црној Гори Вида Латковића, Хиландарски игумани средњег века Владимира Мошина и Миодрага Пурковића.

Разумљиво је да овим набрајањем списак награђених дела није коначан нити га је могуће овде навести. Треба нагласити да су сва награђена дела објављена ван Академије.

Са својим задужбинама и фондовима Српска академија наука дочекује Други светски рат као веома богато обезбеђена институција. Међутим, наредбом фелдкомандатуре од 6. маја 1942. Академији се забрањује свако јавно пословање што остаје на снази до краја октобра 1944. године.

Након завршетка Другог светског рата при Академији се налази велики број задужбина и фондова. Из годишњих извештаја о стању задужбина и фондова Српске академије наука поратних година издвајамо стање фонда архимандрита Нићифора Дучића у 1946. години: укупна сума у Фонду износила је 24.459 динара. Иста сума се појављује и у извештају из 1947, с тим што је главници дописан приход од камате у износу од 7 динара.

У завршном рачуну Српске академије наука за 1950. годину појављује се "Фонд за награђивање дела" те више не наилазимо на ФОНД НИЋИФОРА ДУЧИЋА.