НИКОЛА ЧУПИЋ

КЊИЖЕВНИ ФОНД ЧУПИЋЕВЕ ЗАДУЖБИНЕ

Мира Софронијевић: Даривали су своме отечеству, Београд, 1995.

"Све моје имање нека се употреби
на издавање моралних и научних књига"
Никола Чупић, артиљеријски кап.

Остављајући своје имање српском народу са изричитом жељом да се оно користи искључиво за издавање књига и награђивање писаца, Никола Чупић је у последњем писму које је из Африке пред смрт упутио пријатељу ђенералу Протићу написао:

"Час је ту; мрети се мора; лека ми нема; да се кући вратим; ах српско сунце; српска земљо... Хитам да направим расположење мојим имањем док још ово мало душе у мени траје; кад не бих среће да; као што моји стари; будем од користи својој отаџбини; на бојном пољу; са сабљом у руци; за шта се увек спремах; оставићу све своје имање на просветне цељи те да на овом пољу бар својој земљи помогнем. И просвета је оштра као бојни мач; и она може да погњави Турке и освети Косово".

Никола Чупић се родио у Шапцу 1836. године у породици Куртовић, али је током школовања узео презиме мајчине породице пошто му је мајка Василија била кћи Стојана Чупића, чувеног Змаја од Ноћаја, па је под дединим презименом остао запамћен.

Верујући да једино кроз војничку каријеру може да буде достојан наследник свога деде, Никола се уписује у Артиљеријску школу 1851. године коју завршава веома успешно, као трећи у рангу. Нарочито се истицао у математици и нацртној геометрији. Срећемо га већ 1861. као капетана друге класе код кнеза Михаила да би 1863. био унапређен у капетана I класе. Савременици га описују као лепог, витког, стаситог, црномањастог младића, веома наочитог и образованог. Посебно га је привлачила литература о спиритуализму и материјализму о чему је увек био спреман да разговара. Поред јахања, велика разонода му је био и шах. Играње шаха често је коментарисао:

"Не помаже овде само мицати фигуре; ту треба најпре памет зрело да размисли; да предвиди последице; па тек онда нешто да учини; у свакој својој фигури ваља сматрати по једног свог војника или по један део војске; који не треба неразумљиво гурати напред да узалуд гине".

Као угледан грађанин, богати коленовић, женидбом улази у владарску породицу Обреновић. Оженио се Хермином или Ђермилом, како су је сви звали, ћерком господар Јована. Међутим, тај брак му уз већ начето здравље доноси и велико разочарање, па како нису имали деце, црква им је дозволила да се разведу.

Никола Чупић је у потпуности био окренут војном позиву док га политика уопште није занимала. Из личних средстава је набављао војну опрему говорећи, кад год би што добро и вредно прибавио, "да ће то требати кад се пређе у Босну". Бавио се и проналазаштвом. Конструисао је један мали пешадијски топ, који се за његова живота није производио, и кола с малим углом осовинског окретања. Мрзео је Турке као и његов деда Стојан Чупић - Змај од Ноћаја. Овај се као већ познат и богат марвени трговац из Мачве нарочито истакао у Првом српском устанку у бојевима на Главици преко Дрине, Клењу, Бајиној Башти - где је прешавши Дрину, изашао на мегдан чувеном бегу Зумбуловићу, као и на Салашу Црнобарском и многим другим. Стојана Чупића је за живота опевао Филип Вишњић, а народ прозвао Змај од Ноћаја. Међутим, том истом народу у Мачви није сметало да свог Змаја од Ноћаја по избијању Другог српског устанка, када су устаници већ узели Ваљево а Стојан се у договору са кнез-Милошем вратио у свој Ноћај, на превару код Бадовинаца на Прудовима издају Турцима. Док су Турци разоружаног и везаног Стојана Чупића одводили у Босну, мачвански кметови, који су присуствовали тој издаји, заиграли су коло сложно и весело. Коловођа им је како при издаји тако и у колу био Јован Лазић из Петловаче а у свему су га помагали Ћирко Николић и Миаило Јекић, оба из Прњавора. Јован Лазић је у колу бројао и ову бројаницу:

"Опа цупа Марта
Сукња ти је кратка
Удри ногу о ногу
Нека дође под ногу".

Стојан, међутим, није остао неосвећен. Ћирка Николића и Миаила Јекића одмах по повратку у Прњавор убио је хајдук Димитрије Ногић, један од преживелих голаћа из чете Зеке Буљубаше са Равња. Јована Лазића, који је остао као талац код Турака, јер је Чупића предао уз речи "Ето хајдука који замеће крајину, више крајине неће бити", исекао је Ногић касније. Током битке на Дубљу међу Турцима је Ногић спазио Јована Лазића те је навалио да га сече јатаганом подврискујући: Опа цупа Марта... Остали српски таоци који су били са Турцима завапише: "За Бога ми смо Срби". На то Ногић јурну и на њих "Нисте ви Срби него сте гори и од Турака кад Чупића издадосте".

Све ово је својевремено записано према казивању старца Ристе из Дубља, који је био савременик и очевидац многих тадашњих догађаја.

Под утицајем оваквих прича и народних песама Никола Чупић је стално маштао о одласку у Босну и о освети. Али му болест то није допустила. Како је грудобоља све више узимала маха, по савету лекара, који су у то време веровали да само сув и изузетно топал ваздух лечи туберкулозу, одлази преко Француске у Алжир. Настањује се у Орану. У тој врелој и прашњавој медитеранској луци није могло да буде ни говора о неком оздрављању те Никола Чупић умире 31. јануара 1870. у својој тридесет четвртој години. Србија је његовом смрћу изгубила даровитог и школованог

официра али је добила Задужбину Николе Чупића која је, као што је њен оснивач предвидео, "допринела развоју и опстанку српског књижевног језика много више него бојни мачеви".

Као здрав човек, Никола Чупић је био дарежљив и широке руке је помагао сиромашнима. Када се разболео, постаје штедљив и то правда речима: "Боље је приштедети за корист своје отаџбине ма да се то често оговара".

У далеком, врелом Орану пред саму смрт Никола Чупић пише 8. јануара 1870. године свој тестамент из кога је најбитнија реченица "Све моје имање нека се употреби на издавање моралних и научних књига".

Чим је добио обавештење из Орана о Чупићевом тестаменту, министар просвете и црквених дела Кнежевине Србије Димитрије Матић одредио је 21. октобра 1871. дванаест чланова комисије чија је дужност била да утврде стање Чупићеве заоставштине и поступе према одредбама тестамента. Та комисија је касније прерасла у Одбор Чупићеве задужбине. У тај први одбор позвани су др Јосиф Панчић, Чедомиљ Мијатовић, Стојан Бошковић, Сава Сретеновић, Коста Протић, Ђорђе Малетић, Јован Анђелковић, Стојан Новаковић, Миливоје Прајзовић, Мата Карамарковић, Јован Павловић и Коста Маринковић.

Пресудом Окружног суда у Шапцу, од 15. јула 1874. године, бр. 9719 пресуђено је да се из масе покојникове заоставштине измире разни дугови и завештани легати.

Чупићева заоставштина састојала се не само од готовог новца већ и од непокретности. Одбор је стога најпре наложио да Сава Сретеновић и Коста Протић утврде тачно стање имовине којом се располаже па да се тек онда изради статут Задужбине.

Како новац задужбински не би бесплодан лежао, Одбор је решио да га до доношења статута изда под интерес са 10% камате и то на четири године.

Легате и остале пријављене повериоце Одбор је одмах измирио али је са Стефаном Радовановићем, закупцем шабачке механе, која је била Чупићево власништво, вођена дуга парница која се завршила на штету Задужбинског фонда. На првом званичном састанку Одбора прихваћено је коначно стање заоставштине и донета Уредба Одбора Задужбине Чупићеве.

Фонд Задужбине Чупићеве имао је капитал, 31. јануара 1875. године, од 6.000 дуката цесарских који је предат Управи фондова на руковање.

На крају првог састанка Одбора одлучено је такође да се објављивање записника сматра као оглас и позив књижевницима који желе да им се дела издају о трошку задужбине.

Тај први одбор донео је 22. децембра 1874. године Уредбу Одбора Задужбине Чупићеве.

Тако је Задужбина Николе Чупића започела свој дуготрајни плодоносни рад.

Одбор је међу својим члановима бирао председника, деловођу, односно секретара и благајника Одбора. За 65 година рада Задужбине Николе Чупића председничку дужност су обављали:

Милан Ђ. Милићевић, са прекидима 35 година, Стојан Новаковић 4 године, Љубомир Ковачевић 2 године, Добросав Ружић 8 година и Тихомир П. Ђорђевић 20 година.

Секретари ове значајне установе били су Светислав Вуловић, Стојан Новаковић, Мита Ракић, Живојин П. Симић и Урош Џонић.

Благајном су руковали за све време рада Задужбине без и једног пропуста или примедаба Сава Сретеновић, Коста С. Протић, Живојин П. Симић и Урош Џонић. Најдуже у раду Одбора задужбине провео је Чеда Мијатовић и то од његовог оснивања па до своје смрти - пуних 58 година. Ваља напоменути да је рад у Одбору био добровољан и без икакве надокнаде.

Из записника са састанка Одбора почетком 1877. сазнајемо да је одлучено да се издаје посебан часопис о раду Задужбине. Да се часопис назове "Годишњица Чупићеве задужбине" и да буде задужбинско издање. Предвиђено је да се ту првенствено штампају годишњи извештаји о раду Одбора и разноврсни образовни текстови који ће бити приступачни широком кругу читалаца. За ту прву свеску "Годишњице" одлучено је да чланке напишу чланови Одбора. Понуђени текстови ће се оцењивати на седници Одбора, поједини чланови ће бити рецензенти, награђиваће се аутори по "штампаном табаку" највише до 5 дуката. Предност имају дела о "српском народу и из његовог живота". Договорено је да ни једно дело не буде веће од три штампана табака што наравно није никад било стриктно поштовано. У првој свесци "Годишњице" објављено је све што је у Одбору урађено од његовог оснивања.

Те 1877. године одлучено је такође да се "Годишњица" издаје у јануару, по старом календару, односно у фебруару, тј. до дана смрти Николе Чупића. Рукописи су се могли предавати до 1. септембра претходне године.

Прва књига Годишњице продавана је преко књижара у Београду, Новом Саду и Панчеву по цени од 2 динара за Србију и 1 форинте за Аустро-Угарску, с тим да се књижарима није смело давати више од 25% од зараде. Ђацима и студентима Годишњица је продавана за 50% јефтиније до краја њеног излажења. Примерци Годишњице послати су српским и страним редакцијама ради оглашавања. Тираж ове прве књиге Годишњице износио је 600 примерака.

Одбор Чупићеве задужбине одлучио је 1880. године да се сваког 31. јануара - на дан смрти Николе Чупића - одржи свечана јавна седница и парастос оснивачу Задужбине а да се од ректора Велике школе за тај дан затражи свечана сала. Те свечане седнице одржаване су, према подацима до којих је било могуће доћи, све до избијања Другог светског рата, тј. до 1941. године.

Преко Министарства иностраних дела Одбор, током 1907. године, покушава да у Орану пронађе посмртне остатке Николе Чупића и да их пренесе у отаџбину. На жалост, та намера није била остварива пошто су гробље у коме је био сахрањен, као и знатан део вароши Оран, разорени у великом земљотресу 1890. и 1891. године. Приликом рашчишћавања рушевина гробље је уништено а на његовом месту се касније проширила варош. О овом оштећењу гроба свога оснивача задужбински Одбор није на време обавештен.

Књижевна дела која је првих година свога рада издавала Задужбина Николе Чупића била су углавном патриотско-поучна и научно-популарна, док се касније претежно посвећивала пажња књижевно-научном садржају.

"Годишњица" постаје важан књижевни алманах.

Рецензенти дела и чланака које је објављивала Задужбина Чупићева бирани су међу најеминентнијим стручњацима тога времена. То су били: Лаза К. Лазаревић, Милутин Гарашанин, др Владан Ђорђевић, Милан Кујунџић - Абердар, др Лаза Докић и многи други.

Прва књига "Годишњице" штампана је као VIII књига издања Задужбине. "Годишњица" постаје најважније задужбинско издање а како је излазила из штампе једном годишње, штампано је свега педесет (L) књига.

"Годишњица" је поручивана из свих важнијих светских центара, као на пример из Петровграда, Париза, Њујорка а и из Загреба, Сплита, Скопља и многих других градова.

У XLIX "Годишњици" објављен је податак да је до тада штампано 435 прилога и то по струкама из: историје 187, историје књижевности 84, фолклора 57, права 26, педагошких наука 9, географије 57, филозофије, филологије и других области 15.

"Годишњица" се помиње у многим научним књигама, часописима и расправама те се својевремено наметнула као неопходан и најбољи алманах свога времена.

Задужбина Чупићева није имала предвиђена средства за смештај архиве ни магацински простор за своја издања па је за ту сврху коришћен простор Српске краљевске академије, Српске књижевне задруге и Универзитетске библиотеке.

За све време рада Задужбина Чупићева издала је 33 књиге посебних издања и 50 Годишњака.

После Другог светског рата сазнајемо да је Решењем Савета за просвету, науку и културу Владе НР Србије Задужбина Николе Чупића стављена под управу Задужбинског одељења тог Савета и да њену имовину сачињавају:

1. 11.010 динара код Народне Банке ФНРЈ Централа за НР Србију, и

2. Сва издања "Годишњице".

Даље у том решењу стоји да Задужбину треба увести у Регистар задужбина НР Србије који се води код Задужбинског одсека. Ово Решење потписао је Мирко Тепавац, секретар Савета, 11. јуна 1958. године а регистровано је под бројем 714 на страни 72.

Посебна књижевна дела издата потпором Задужбине Николе Чупића, наведена хронолошким редом:

- Милан Ђ. Милићевић: Чупић Стојан и Никола, Београд 1875.

Ово је прва књига издата потпором Задужбине Чупићеве и једино она не носи слику Николе Чупића.

- Гарнеј, превод П. Ј. Савић: Први појмови политичке економије, Београд 1876.

- Н. Ј. Петровић: Кућа као васпитаоница, Београд 1876.

- Стојан Новаковић: Српске народне загонетке, Панчево 1877.

- Мита Ракић: Један лист из социјалне физике, Београд 1877.

- Милан Ђ. Милићевић: Живот и дела великих људи из свих народа I, Београд 1877.

- К. С. Араницки: Рефлекси мозга од И. Сјечанова, Београд 1877.

- Милан Ђ. Милићевић: Живот и дела великих људи из свих народа II, Београд 1877.

- В. Ј. Петровић: Жена као домаћица од проф. др Л. Штајна, Београд 1879.

- Милан Ђ. Милићевић: Живот и дела великих људи из свих народа III, Београд 1879.

- Ернст Појхтерслебен: Прилози дијететици душе, превео с 36. издања В. С., Београд 1880.

-Чедомиљ Мијатовић: Деспот Ђурађ Бранковић књ. прва, Београд 1880.

- Н. Капетановић: Карактер и дух политичких партија од Ј. Блунчлија, Београд 1880.

- Др Папакостопулос: Одисеја Омерова, Београд 1881.

- Чедомиљ Мијатовић: Деспот Ђурађ Бранковић књ. друга, Београд 1881.

- Ђорђе Малетић: Грађа за историју Народног позоришта, Београд 1884.

- Гајење мале деце од Марије Манасејине, превела др Драга Љочић (прва жена лекар у Србији), Београд 1885.

- Милан Ђ. Милићевић: Поменик знаменитих људи у српском народу новијег доба, Београд 1888.

- Милан Ђ. Милићевић: Кнез Милош у причама, Београд 1891.

- Стојан Новаковић: Срби и Турци XIV и XV века, Београд 1893.

- Милан Ђ. Милићевић: Жена XX века, написала Жил Симон, чл. француске Академије и Густав Симон др медицине, Београд 1894.

- Андра Гавриловић: Писма о књижевности у Словенаца, Београд 1895.

- Милан Ђ. Милићевић: Кнез Милош у споменима свог некадашњег секретара, Београд 1896.

- Милан Ђ. Милићевић: Кнез Милош у причама, нова збирка, Београд 1900.

- Милан Ђ. Милићевић: Поменик знаменитих људи у српском народу, Београд 1901.

- Војвода Марко Миљанов: Примјери чојства и јунаштва, Београд 1901.

- Споменица Милану Ђ. Милићевићу, Београд 1901.

- Андра Гавриловић: Београдска Велика школа 1808-1813, Београд 1902.

- Др Ј. Х. Васиљевић: Прилеп и његова околина, Београд 1902.

- Срета Ј. Стојковић: Лазарица или Бој на Косову, Београд 1903.

- Добра Ружић: Пчеларски речник, Београд 1904.

- Милан Ђ. Милићевић: Карађорђе у говору и створу, Београд 1904.

- Веселин Чајкановић: Преглед римске књижевности, Београд 1932.

У Р Е Д Б А

ОДБОРА ЗАДУЖБИНЕ ЧУПИЋЕВЕ

ЧЛАНАК 1.

Завештањем пок. Н. Чупића, капетана артиљеријског, основан је фонд за "издавање научних и моралних дела".

Фондом тим управља Одбор Задужбине Чупићеве, и одређује, према времену и потребама, ближи програм своје књижевне радње.

ЧЛАНАК 2.

Имање Фонда сачињава новац завештан у готовини, или прибављен продајом завештаних непокретних добара. То имање, у ономе што се при отпочетку радње одборске као капитал сматрало буде, или што се после укапиталише, не може се умањивати. Одбор је властан само редовне дохотке трошити. Доходак пак, који би у једној години непотрошен остао, улази у друге године, итд., и на расположењу је Одбору за задатке Задужбине. На исти начин, поступа се и са приходом Задужбине. Суме од дохотка могу се укапиталисати само по нарочитој одлуци, која вреди само за оне суме, о којима је изречена.

ЧЛАНАК 3.

Ако се упразни место којег од дванаест чланова, постављених министром просвете и црквених дела, на основу завештања тестаменталног пок. Н. Чупића, Одбор ће, обичним начином, на празно место изабрати књижевника, који се одликује у струци књижевности, што је као задатак друштву постављена, или за кога се иначе може држати, да ће на вршењу одборског задатка с вољом радити.

За чланове Одбора могу бити изабрани само књижевници који станују у Београду.

ЧЛАНАК 4.

Одбор управља свим пословима задужбине; он прима рукописе и одређује им оцене; он саставља буџет годишњи; он одређује награде и располаже имањем задужбинским.

Да би одлуке вредиле, ваља да буде на састанцима половина одбора и бар један више; а одлука је оно, зашта гласа проста већина гласова.

Члан одбора, који у радњи не учествује, напр. на пет седница узастопце не дође, сматраће се, да је дао оставку, и бираће се на његово место други.

ЧЛАНАК 5.

Одбор бира себи председника, деловођу и касира на годину дана. Деловођа и касир могу бити састављени у једном лицу.

Њих тројица чине управни пододбор, који може оправљати све текуће ситније послове и дужност му је и одбор о овом накнадно извештавати. Круг рада пододборског одредиће одбор.

Ако би дужност деловође и касира обављало само једно лице, онда се у пододбор бира још један члан.

ЧЛАНАК 6.

Радња одбора, у који се увршћује и радња пододбора, за тим годишњи извештаји и рачуни објављиваће се у "Српским Новинама".

ЧЛАНАК 7.

Одбор има свој печат, у коме ће бити лик пок. Н. Чупића, с натписом: "Одбор Задужбине Чупићеве".

ЧЛАНАК 8.

Књижевну радњу (чл. 1) изазиваће и потпомагаће одбор наградама или расписима награда за поједина дела или серије, за које би одбор нашао да су потребне нашој књижевности.

Да би се за поднесено дело или по распису добивено дело (ако о том распису што особито не наређује) сазнало: је ли умесно да се трошком фонда изда или није, умолиће се двојица књижевника, да се приме прегледања и оцене. Одбор одређује тим књижевницима награду за њихов труд, било да се дело прими или одбаци.

Имена ових референата штампаће се на другој страни насловног листа, а реферати њихови, у целини или у изводу, штампаће се у записницима одборским.

ЧЛАНАК 9.

На основу реферата књижевничког (чл. 8) одбор одређује награду за дело.

Она треба да је најмање толика колики је трошак штампе и повеза за број егземплара, који одбор одреди.

Писац прима награду онда, када поднесе наштампано дело, а то мора бити најмање за годину дана. Иначе писац губи право на награду и с овим новцем одбор располаже као да није ни на шта одређиван.

ЧЛАНАК 10.

Сва дела која се трошком фонда издају, носе број издања и знак задужбине. С тога се при одређивању награде саопштава писцу, који број припада његовом делу. Тако на сваком делу озго на насловном листу поврх наслова, од наслова линијом одвојено, треба да стоји: Х (број који је) ИЗДАЊЕ ЗАДУЖБИНЕ ЧУПИЋЕВЕ. Осим тога као знак задужбински, долази на своје место слика Чупићева у маломе, којом ће друштво послужити свог писца. Књигама ће се одредити један формат.

ЧЛАНАК 11.

Сваки писац, коме се дело награди, дужан је како је напред напоменуто сме се бринути о томе, како ће се штампати и извршити све што наређује чланак 10-ти, и сваки је дужан предати одбору задужбинском на расположење 25 комада књига.

ЧЛАНАК 12.

Чланови одборски, рачунећи од онда кад постану чланови, добијају бесплатно по један егземплар издања задужбинских.

ЧЛАНАК 13.

Да се што у овим правилима измени или допуни, потребан је пристанак две трећине чланова одборских. Те измене и допуне саопштиће се министру просвете и црквених дела, а важе од дана потписа одборског.

ЧЛАНАК 14.

На дан 31. јануара, као дан смрти пок. Н. Чупића, одбор држи годишњи преглед свога рада и имања.

Тако одлучено и потписано на састанку комисије наименоване министром просвете и црквених дела према тестаментској жељи пок. Н. Чупића, на дан 22. Декембра 1874 године у Београду.

ПОТПИСАЛИ

Мајор Анђелковић с.р.

Ст. Бошковић с.р.

Вуловић Свет. с.р.

Ђ. Малетић с.р.

Коста Маринковић с.р.

Чед. Мијатовић с.р.

М. Ђ. Милићевић с.р.

Стојан Новаковић с.р.

Јак. Павловић с.р.

Др Ј. Панчић с.р.

К. С. Протић с.р.