КАПЕТАН МИША АНАСТАСИЈЕВИЋ

ПОДУНАВСКИ РОТШИЛД

Мира Софронијевић: Даривали су своме отечеству, Београд, 1995.

Приликом посете Београду руски књижевник и књижевни критичар Дмитриј Сергејевич Мерешковски скренуо је пажњу на "интимност" натписа на згради Ректората и да ту треба уместо имена Миша исписати право крштено име дародавца.

Међутим, крштено име капетан Мише нико до сада није успео да открије. У свим документима, како ранијим, док је био сасвим млад и непознат, тако и каснијим, једино име које је било записано и које се налазило у свим његовим потписима било је Миша. Стога је могуће да не означава деминуцију неког другог имена већ је заправо његово право крштено име.

Родно место капетан Мише је Пореч на Дунаву које се као варош први пут помиње тек у XVIII веку. Аустријанци га наводе у свом попису насеља, и то као једно од најнасељенијих места у том крају. На територији Поречког дистрикта тада се налазило око 15 насеља сеоског типа. У Поречу су живели људи из свих крајева света. Припадници Турске царевине, као и других тадашњих источњачких и западних царевина, радо су се насељавали у Поречу. То су већином били трговци, војници, лађари али и разни авантуристи и пробисвети, које је ту привукло ово погранично место погодно за трговину.

Поречани су се убрзо прочули као одважни и вешти лађари. Пловили су Дунавом не само на својим лађама већ су као добри познаваоци Ђердапа проводили и туђе лађе кроз његове вирове, вртлоге и клисуре. Многи Срби су зарађивали на вучи лађа и то од Дубравице до Београда па и даље. Поречани нису били само лађари и тегљачи туђих бродова већ су се бавили и бродоградњом мањих бродова и то не само за своје него и за друге угледне личности међу којима је био и паша са Ада Калеа.

У том необичном амбијенту трговине, дунавског бродарења, бучне бродоградње и мукотрпног тегљења бродова родио се 24. фебруара 1803. године Миша Анастасијевић. Мајка Ружа, обична жена и домаћица тога времена, умире на порођају. Отац Анастас, према чијем имену Миша касније изводи своје презиме, бавио се земљорадњом и ситном трговином што је тада било уобичајено у Подунављу а и у другим српским крајевима. Да би могао да одгаји сина, отац Анастас се убрзо жени Миљом, удовицом без деце, која се о Миши старала као права мајка до краја живота. Када је Миши било непуне три године, умире му и отац Анастас те би Миша остао сироче да му судбина није подарила помајку Миљу. Наследство које му је остало од оца било је незнатно. Састојало се од малог винограда на десној обали Дунава на Поречком острву, десет јутара плодне земље с кућом плетаром и дућаном чији еспап није вредео више од 400 гроша.

Мишине прве године живота поклапају се са бурним годинама Првог српског устанка. Што су се више ређале победе устаника, на Мишару, Малајници, Иванковцу и другде, то је притисак Турака на народ у још непобуњеним крајевима бивао све већи. Наравно да је са зулумима и злочинима Турака растао и страх међу људима те су многи спас налазили у бекству преко Дунава у Аустрију. Бежало се углавном ноћу, у претовареним чамцима, често без игде ичега, док су за бегунцима халаучући надирали Турци жељни плена и робља. Једне такве ноћи Дунав, у малом чамцу, прелази и Миља са Мишом, сама веслајући, јер су Турци ту ноћ купили робље и по Поречу. Тај први сусрет са Аустријом збио се крајем 1805. године.

У ноћи између 13. и 14. јануара 1806. Миленко Стојковић заузима Пореч. Одмах утврђује град и претвара га у своје седиште. Успеси устаника, а посебно заузимање Београда новембра 1806, охрабрили су избеглице те се масовно враћају на своја огњишта.

За време избеглиштва у Аустрији Миља и Миша сусрећу трговца Стојана Матрошлију који, сазнавши за њихов дућан у Поречу, предлаже да се уортаче. Тако се после повратка у Пореч код Миље и Мише усељава трговац Стојан са женом Настом и ћерком Маријом. Стојан је водио трговину док се Миља са Настом и Маријом старала о кући. Мишу Миља уписује у основну школу. Та школа у Поречу је била једна од првооснованих у Србији, према М. Ђ. Милићевићу већ 1807. године.

Заједничка трговина је кренула успешно. Зарада се делила на пола, па је то Миши омогућило да похађа школу што је за оно време била реткост и за децу чији су родитељи били знатно имућнији од Миље. На жалост, овај ортаклук није дуго трајао. Стојан умире 1812. оставивши Миљи и својој жени Насти 1.200 дуката и по ниску од по 6 дуката цесарских што им је обезбеђивало пристојан живот.

Долази 1813. година која Србији доноси велике невоље. Бежећи испред распомамљених Турака, Миља са Мишом поново прелази преко Дунава. На аустријској страни се склањају код Миљиног рођака попа Јове. Миши је сада већ десет година те добија прве обавезе. Дужност му је била да чува овце попа Јове. Октобра 1813. султан даје Србима општу амнестију те се уводи турска цивилна управа а стварају се и услови за повратак избеглица. Међу првима се у Пореч враћа Миша са Миљом. Како се стари учитељ још није био вратио у школу, Поречани ангажују Мишу као привременог учитеља са платом од осам гроша месечно. Тако са непуних једанаест година Миша постаје учитељ шеснаесторици ученика од којих су многи били старији па и физички много јачи од њега. Ускоро се из збега враћа учитељ те му Миша, и поред успешно обављаног посла, одмах уступа место. Међутим, ово учитељевање му доноси углед писменог човека те га Бејшир-ага са Адакалеа узима за свог писара. Али Миша није могао дуго да остане на том послу јер га је болела турска неправда и њихови зулуми те ускоро бежи натраг у Пореч где почиње да ради у трговини. Радио је као трговачки помоћник код једног од многобројних поречких трговаца за знатно мању плату но што је имао на Адакалеу, али како је касније сам говорио, најважније му је било да опет буде са својима и помајком Миљом.

Све већи турски намети и зулуми током везировања Сулејман-паше доводе ускоро и до Другог српског устанка. Вешто вођење политике кнеза Милоша, војни успеси устаника, интервенција великих сила, као и победа мирољубиве струје на Порти допринели су смиривању стања у Србији. Тада и Пореч улази у састав Београдског пашалука.

Током 1817. кнез Милош долази у Пореч где на место дотадашњег болесног начелника поставља Јоксу Милосављевића, а за нахијског писара Стефана Стефановића - Тенку. Сазнавши за Мишине способности, Јокса га поставља за ђумругџију на скели Добровачкој. Као ђумругџија радио је све до 1822. године. Ово је било једно од значајнијих занимања у то доба. Оличавало је власт, пружало могућност додира са највиђенијим и најбогатијим људима тога времена који су се сви бавили и трговином. Напуштајући ђумрук, Миша је имао већ око 300 гроша уштеђевине.

Сада се Миша Анастасијевић коначно определио за трговину где до пуног изражаја долази његов таленат, неисцрпна енергија, организаторске способности и интуиција. Већ крајем прве године трговања Мишин капитал прелази 6.000 гроша те се као двадесетогодишњак сврстава међу богате људе Србије.

Према речима Тихомира Р. Ђорђевића, онај ко је тада имао 4.000 до 5.000 гроша убрајао се међу најбогатије људе. Према истом аутору, у Србији је у то време само један човек имао око 40.000 гроша па, како Ђорђевић даље каже, "није знао шта ће да чини са толиким богатством".

Тек када му је трговина добро кренула, Миша се одлучује на женидбу. У селу Брзаски, на аустро-румунској страни Дунава, у српској кући попа Илије Урошевића одраније је запазио млађу Илијину кћи Христину, којом се оженио 1825. године. Христинин брат Сима Урошевић је тада био један од писара-секретара кнеза Милоша, што ипак није било занемарљиво при Мишином избору.

Кнез Милош је био први и највећи трговац у Србији тога времена. Сва трговина па и сваки напредак у њој ишао је посредством Кнеза. Тако Миша помоћу шурака Симе, од кога добија знатну финансијску помоћ, ступа и у сарадњу са кнезом Милошем. Он зато напушта трговину "на мало" и започиње трговину стоком која се тада сматрала не само отменом већ је била и веома уносна. Аустрија је, да би трговину стоком усмерила на свој терен а под својим условима, забранила аустријским трговцима да прелазе на српску територију. Кнез Милош је за ово сазнао на време тако да је српским трговцима стоком забранио прелазак на аустријску страну. Међутим, дозволио је аустријским трговцима да прелазе у Србију и да само око скела и прелаза купују стоку. Ову ситуацију најбоље је искористио Миша Анастасијевић. Он је од сељака по унутрашњости Србије куповао стоку и терао је на скеле на продају. Уједно открива да је у Аустрији велика потражња за роговима. Волујски су се користили за израду чешљева а јеленски за дугмета. Организује прикупљање и извоз рогова за Аустрију. На том је послу зарадио око 40.000 гроша и већ тада постао један од најбогатијих људи Србије. Зида нову двоспратну кућу у Поречу а, у знак сећања на успешни посао, на оџаке куће ставља јеленске рогове.

У млађим годинама Миша је једно време радио као сараор-човек, онај који на сопственим леђима тегли лађе уз воду. Следећа лествица у овом послу било је звање думенџибаша- -човек, руководилац екипа за тегљење лађа, које захтева и друге а не само физичке способности. Нема тачних података о томе колико се дуго Миша бавио тим пословима али је несумњиво да је, и пре него што је постао афирмисан трговац на Дунаву, већ био добро упознат са свим тајнама воденог промета на тој реци. Познато је да је Миша 1827. године, уз помоћ Аврама Петронијевића, био постављен за думенџибашу (старешину кормилара).

Аустријанци су 1830. извршили регулацију Дунава, и то на делу који је њима припадао, те је дошло до пораста водостаја и честих поплава. Кнез Милош је наредио да се поречко насеље због тога пресели са истоименог острва на обалу. Мештани Пореча подижу варош испод самог Гребена и називају је Милановац према имену старијег сина кнеза Милоша.

Новим хатишерифом из 1833. године решен је територијални и економски положај Србије. Добивши под своју управу Ђердап и Крајину, Србија је увећала број становника и промет робом се појачао. Порасла је потреба за разноврснијом робом а нарочито за сољу. Тако Србија постаје значајан међународни чинилац а Миша Анастасијевић, по пријему акта о именовању за Дунавског капетана, најугледнији и највећи корисник тог новог стања.

По присаједињењу нових нахија кнез Милош их је обишао и том приликом Мишу Анастасијевића поставио за Дунавског капетана. Писмо о постављењу сачињено је у Милановцу што је и разумљиво јер је кнез Милош у то време свугде где је путовао носио и своју архиву те се знало да су канцеларија и архива тамо где је Кнез.

Акт о именовању Мише Анастасијевића за Дунавског капетана издат је 17. јула 1833. године у Милановцу и гласи:

"Миши Анастасијевићу

Многостручно искуство и особита вештина ваша у трговини вођеној, к томе, познато правдољубље ваше, која су нам качества чиновници наши Стојан Симић и Вучић Перишић, први да их је при вама приликом честократног проласка свога кроз Пореч по државним Ђелима чињеног примјетио, обратиле су наше књажевско вниманије на вас, и служиле су нам к побуђењу да вас по Ђелу воденог пута од Голупца до ушћа Тимока наименујемо под називом "Капетана Дунавског".

Производећи вас на ово достојанство вручавамо вам ту дужност да главно надзирање имате над одржавањем поредка у трговини на горе реченом путу и да све тербе које се по Ђелу ове трговине између трговаца реиза и таифа пореде испитујете, расправљате и рјешавате, и то све да чините у присуству два беспристрасна, вешта трговца, који с вама заједно на пресуду да се подпишу. Гди сами рјешити не узмогнете, и терајуће се стране на вашу пресуду не пристану, да се канцеларији нашој односите. А свим надлежним властима српским да вама, кога ће за чиновника нашега у речном качеству принети, сваку придјелу званија вашег нуждну рукопомоћ беспрекословно даду.

Надам се с повјерењем да ће вам производије на ово важно званије служити к побуђењу ревносног старања да се како точношћу и приљежношћу тако и нарочито беспристраснијем и правдољубијем при одправљању дужности званија вашег, покажете достојним високе ове наше књажевске милости и положеног у вама повјерења, и да тако још више наше благовољеније себи придобијете и награђеније заслужите.

У Милановцу 17. Јулија 1833. г.

Милош Обреновић
књаз сербски"

Својим новим положајем капетан Миша тако улази и у сферу дипломатије и међународног судства.

Око Мишиног звања Дунавског капетана постоје различита гледишта. Према Б. Куниберту, "кнез Милош је по угледу на руска звања завео војничко-грађанске чинове, тако да је сваки положај у грађанској хијерархији имао одговарајући војни чин. Даље, било је то на известан начин задовољавање његове сујете а и жеља да додели почасно одликовање свима који су му учинили какву услугу у првим данима његове владавине".

Звање које је кнез Милош доделио Миши Анастасијевићу није било у потпуности почасно, иако није било надокнађивано одређеном платом. У сваком случају, било је у тесној вези са Милошевом политиком после 1833. и његовом жељом за унапређењем трговине са Влашком. Овим звањем је капетан Миша стекао завидно место у српској држави тога времена, али то никако није умањило његов интерес за трговину. Сада је као Дунавски капетан имао јурисдикцију у трговачким и трговачко-превозничким споровима. Савременици нам нису оставили никаквог трага о споровима у којима се капетан Миша појављује у улози судије.

Звање капетана Миши Анастасијевићу особито је користило у Влашкој, јер је, према др Петру Милосављевићу, оно значило и неку врсту племићке титуле међу влашким бојарима, додуше најнижу племићку титулу.

Интересантно да ни један биограф капетан Мише, ни Милан Ђ. Милићевић ни Матија Бан, не бележе када, где и од кога је капетан Миша добио титулу мајора, да ли од кнеза Милоша Обреновића или кнеза Александра Карађорђевића. Др Петар Милосављевић чак сумња да ју је можда сaм присвојио. Могућно је да са толиким богатством није ни хтео ни могао да у Влашкој буде на најнижој лествици бојарске хијерархије. Како било да било, тек кнез Михаило, као што ћемо видети, назива га мајор Миша 10. априла 1861. године, а Матија Бан пише рад под називом "Живот мајора Мише Анастасијевића".

Кнез Милош је почео да се бави трговином сољу још 1817. године. Највећи промет та трговина достиже за време руско-турског рата 1828-1829, када је кнез Милош, као противуслугу за снабдевање турске војске храном из Аустрије, добио за Србију монопол на извоз соли и њену распродају на Балкану.

Деспотска владавина кнеза Милоша изазива незадовољство не само у Србији већ и међу европским силама. Сви противници Милошеве владавине у Србији уједињују се захтевајући да се донесе устав. Носиоци тог покрета познати су као "Уставобранитељи".

Устав из 1835. године укида Милошев монопол на трговину па се трговачки послови проширују и постају доступни свима. Многи виђенији трговци стога поново стају уз Кнеза што смирује ситуацију. Али против Кнеза и даље остају чиновници и занатлије што доводи до све тежег политичког стања у Србији. На дан 23. фебруара 1839. у Београду је проглашен нови устав, тзв. "Турски устав". До тада је сва извршна власт била у рукама кнеза Милоша, а сада је новим уставом подељена између Кнеза и Савета. Овакав начин владавине није одговарао кнезу Милошу те он с пролећа 1839. абдицира и одлази на свој спахилук у Херештију. Ту абдикацију је, 1/13. јуна 1839, у име кнеза Милоша, потписао његов млађи син Михаило, пошто је кнез Милош био и остао неписмен.

О овом догађају др Бартоломео Силвестро Куниберт, лични лекар и пријатељ кнеза Милоша у својој књизи Српски устанак и прва влада Милоша Обреновића (1804-1850) пише:

"Кнез Милош се одрекао престола 13. јуна 1839. године у корист свог старијег сина Милана који је већ тада био озбиљ- но болестан. Одмах затим отпутовао је са својим другим сином Михаилом у Влашку у пратњи саветника Ћосе (Стојановића) и дванаест кметова; а није му било допуштено да ишта узме са собом, па чак ни рубља ни новца потребног му за пут. Био је принуђен да у ову сврху позајми од капетан Мише 400 дуката".

Ови сукоби у Србији нису имали већег утицаја на узајамни однос кнеза Милоша и капетан Мише. Али те године кнез Милош врши поравнање рачуна са својим ортацима браћом Симић, Германијем и Мишом Анастасијевићем, што је посејало и прву клицу неспоразума међу њима.

За све време владавине кнеза Милоша капетан Миша Анастасијевић се као паметан и опрезан човек није ни на који начин разметао својим богатством и успесима у трговини.

Домаћи биографи углавном величају Мишино родољубље и дарежљивост, док румунски аутори тежиште стављају на његов економско-политички значај у међубалканским трговинским односима и посебно наглашавају да је поседовао искључиви монопол на извоз соли из две кнежевине Влашке и Молдавије. Када касније закупљује и монопол на увоз соли из Аустрије, постаје свемоћни фактор читаве трговине сољу на европском југоистоку.

Капетан Мишина "империја" или "прва српска мултинационална компанија" бројала је око 10.000 људи, 23 филијале-камарашије у разним местима на Сави и Дунаву и најмање 74 брода "соларица". Ту спада и девет спахилука у Влашкој, покретни и непокретни инвентар на њима и читава маса обесправљених влашких сељака на тим спахилуцима. Главна канцеларија "империје" је у Букурешту а управа у Београду. Камарашије су била велика стоваришта за смештај соли.

Кримски рат пада управо у време када капетан Миша суверено влада трговином сољу. У тим приликама, када је потреба за храном нарасла у подунавским кнежевинама, било би незамисливо да трговац као он не искористи тај тренутак. М. Ђ. Милићевић у својим Успоменама бележи да су у време Кримског рата у Србији свим животним намирницама цене веома скочиле, "сељаци су се чудом чудили како се њихове мршаве краве и свиње, па и козе, продају за дотле невиђене паре". У Србији се у то време чешће виђао златни наполеон него икада раније. Из исте књиге дознајемо да је кнез Александар Карађорђевић, бранећи се од напада да је слањем новца у Београд финансирао убице кнеза Михаила, изјавио пред судом у Пешти да је свом поверенику у Београду Вилотијевићу послао 27.000 форинти за куповину бивших турских плацева, с налогом да тај новац остави у камарашији Капетана, или како га он назива, мајора Мише, а ако не буде ништа од куповине плацева, да новац пошаље у Влашку Кнежевом адвокату ради куповине руралних облигација.

Међу најутицајније и најугледније пријатеље капетан Мише убраја се и познати српски политичар и дипломата Илија Гарашанин, за чијег се синовца удала једна од капетан Мишиних кћери.

Према преписци Илије Гарашанина са Јованом Маринковићем, на капетан Мишу су се за време Кримског рата "окомиле ништа мање него две царевине, аустријска и турска. Обе царевине су веровале да он обавља некакву велику, закулисну, политичку мисију и да га због тога треба држати на одстојању и по могућству рушити". Стога му Аустрија забрањује не само да се задржава већ и да путује преко њене територије. Међутим, веће тешкоће стварала је Турска царевина. Видински паша и видински Турци су највише изгубили због тога што је капетан Миша држао монопол на трговину румунском сољу, и уз то је превозио својим бродовима. Зато они проносе гласине да он врбује добровољце за руску војску. Видински паша дозвољава својим ортацима да из Влашке слободно преносе со. На молбу Гарашанина, интервенише француски посланик Реноар, али то ништа није помогло. Тек после поновне интервенције француског представника Г. Г. Сегира све се средило у капетан Мишину корист. Капетан Миша је у Влашкој поседовао следеће спахилуке (према хронологији куповања):

Брнцењ - 1844. године за 42.000 дуката,

Драгојешћ - 1851. године за 24.000 дуката,

Цептура - 1851. године за 6.000 дуката,

Клезањ - 1853. и 1856. године за 200.000 дуката,

Хађијешћ - 1854. године за 21.000 дуката,

Балачица - 1856. године за 36.000 дуката,

Могрешћ - 1862. године за 21.000 дуката,

Караула - 1863. године за 89.000 дуката,

Гвардиница - 1867. године за 73.000 дуката.

Тешко је проценити њихово пространство у хектарима и приход од њих у новцу. Поуздано се зна да је једног тренутка располагао готовином од 1.500.000 дуката што је за оно време била огромна сума новца. Зато није ни чудо што је капетан Миша у два маха могао да позајми државној каси Молдавије више од 5.000.000 леја. Молдавија се за наведену суму задужила код капетан Мише 1855. и 1856. године, наравно уз камату од 10% и 12%.

У политику се капетан Миша умешао стицајем околности. Свих пет кћери поудавао је за људе који су у то време или већ представљали значајне политичке личности или су били на прагу успешне политичке каријере.

Јелена је била удата за Васу Гарашанина, синовца Илије Гарашанина.

Персида за Јована Мариновића, председника Српског сената, првог министра и посланика у Паризу, који је више пута посећивао и Румунију са одређеним политичким задацима.

Сара за Ђорђа Карађорђевића, Карађорђевог унука.

Ружица за Арсенија Црнојевића, потомка старе фамилије Црнојевић, велепоседника у Мађарској (данашњи део румунског Баната).

Анка за Радована Рају - Дамјановића, који је био један од главних покретача Тенкине завере против Александра Карађорђевића.

Друштво је за свог првог председника изабрало капетан Мишу Анастасијевића и до његове смрти увек га изнова бирало на то место без обзира на то да ли је боравио у земљи или не. Према Правилима "Друштва за читалиште", чланови су плаћали месечно по цванцик док су ђаци Велике школе и Богословије имали право на бесплатно коришћење Читалишта. Многи угледни, имућни грађани давали су по дукат годишње (15 цванцика), па и два и три дуката. Капетан Миша је од оснивања па до смрти увек давао по 300 цванцика годишње.

Године 1839. приликом протеривања кнеза Милоша капетан Миша се није истицао као велики поборник Уставобранитеља. Како бележи др Куниберт, капетан Миша је са кнезом Милошем и даље остао у добрим односима. Са доласком Александра Карађорђевића на престо 1842. године Миша Анастасијевић успоставља са њим у прво време пријатељске односе. Често је приређивао балове и вечере, у част књегиње Персиде, на којима је присуствовало преко сто званица. Капетан Миша је умео да буде веома галантан према двору. Повремено је за књегињу Персиду и њено друштво закупљивао од аустријских компанија пароброд ради излета до Новог Сада и других места на Дунаву.

Али Миша Анастасијевић није био галантан само према двору. Његова доброчинства су безброја. Нарочито је помагао просвету, сматрајући да се кроз њен развој народ уздиже и опстаје а да наш народ који је сиромашан треба да помажу људи који су имућни.

Многе писце је помагао на тај начин што је исплаћивао штампарске трошкове приликом издавања њихових дела или им је давао новчане поклоне. Један од ретких писаца тога времена кога није помагао већ му је само позајмљивао новац био је Вук Стефановић Караџић. Интересантно је, и од савременика остало без објашњења, да Вуку никада није начинио никакав поклон.

Када је у Београду 1846. године, као одговор на окупљање присталица Гајевог илирског покрета, основано "Друштво за читалиште" капетан Миша постаје његов велики поборник.

До оснивања Друштва дошло је захваљујући активности и упорности Јелисија Вукаловића, чиновника који је касније погинуо као добровољац и борби против Мађара 1848. Он и његови пријатељи, истомишљеници и противници илирског покрета успели су да окупе око Друштва велики број Београђана од угледа, власти и наравно новца.

Читалиште је било смештено у три просторије основне школе код Саборне цркве управо наспрам "Здања код јелена" у коме су се окупљале Гајеве присталице.

Осим Читалишту давао је добротворне прилоге у више махова за Народно позориште, за цркве, школе и сиромашне као што нико никада пре њега није чинио. Остало је запамћено: да кад год би боравио у Милановцу, поручивао је код терзија да се о његовом трошку свим девојкама начине јелеци, невестама либадета а бабама шкуртељке (врста горње хаљине са оковратником од самуровине и са дугачким рукавима).

На свом главном спахилуку Клезањ у Влашкој основао је две школе. Једну за мушку децу, са четири разреда и два учитеља, а другу за женску децу, са учитељицом. Те школе је похађало око 162 ђака, који су потицали из румунских, српских и бугарских породица. Сви ђаци су имали бесплатно школовање, књиге и прибор за писање а тридесет и двоје и стан, храну и одећу.

Поред овог доброчинства, капетан Миша је био безмерно несебичан и према својим пријатељима о чему очите доказе налазимо у његовој преписци са Илијом Гарашанином.

Илија Гарашанин, министар у многим владама тадашње Србије, бавећи се искључиво политиком, био је приморан да се често задужује. Од капетан Мише је у више прилика позајмљивао новац пошто су били не само пријатељи већ и у некој врсти сродства. Када је једном израчунао своја дуговања и видео да она износе око 8.000 до 10.000 дуката, написао је и послао следеће писмо:

"Мој дуг је огроман и ја не знам како ћу ти га платити. Срећа је што имам кућу с великим плацем, на добром месту. Шаљем ти прикључни акт којим ти кућу уступам. Ти је процени колико вреди, а ако ти је не узмогне платити оно друго што и преко куће пређе, платиће ти моја деца, ако буду људи..."

Када је примио ово писмо, пошто се тада задесио у Београду, капетан Миша је одмах написао одговор:

"Овим признајем да, пошто сам свео своје рачуне с г. Илијом Гарашанином, нашао сам да ни ја њему што дугујем, нити он дугује мени".

Лично је однео писмо. Пошто је затекао неке људе код Илије Гарашанина, позвао га је у другу собу и рекао му:

"Пријатељ Илија! Ја сам држао да си ти велики човек и умом и срцем, а сад видим да си кукавица која не схвата шта је пријатељство. Ја се гушим у злату, а ти једва имаш ову кућу, коју си стекао за толике године свог министровања, па и њу сада дајеш мени! Ево ти овог писма! И ако не пристанеш на њега, моја нога твога прага неће прећи!"

Илија Гарашанин је прочитао писмо, у сузама се изљубио са капетан Мишом и тако се завршила прича о дуговању, како нам Милан Ђ. Милићевић бележи у Поменику знаменитих људи српског народа новијег доба.

Као са Илијом Гарашанином, такво пријатељство капетан Миша је неговао са многима, па и са бечким банкаром Куртијем коме је на сличан начин опростио дуг од 40.000 дуката.

Било је година када је удавао и по осам до десет девојака које је даривао спремом а у мираз им давао по стотину дуката. Такође је помагао трговце којима је претио стечај, праштајући дугове и вршећи поравнање.

После раскида ортаклука са кнезом Милошем, капетан Миша је у ортаклуку са браћом Симић и Германијем 1840. закупио на 7 година право да извози влашку со. Тим закупом била је одређена годишња количина соли која се могла извести, а сва со која се буде затекла на обали по истеку седме године (1847) припала би влади без икакве накнаде. Увиђајући да ће на основу те одредбе уговора претрпети велику штету, капетан Миша Анастасијевић је 1843. у Рустуку саградио 74 велике лађе за превоз соли, како не би зависио од изнајмљивања бродова код Пештанског Лојда.

Бурни догађаји из 1848. осетили су се и у Влашкој. Ову ситуацију користи турска војска и с Омер-пашом напада Букурешт и заузима га.

По свршетку револуције поново долази до процвата трговине и капетан Миша сада преузима откуп соли из Влашке, Молдавије и Аустрије а, захваљујући својим пријатељским везама, почиње слободно да је продаје по Србији, Бугарској, Босни и Мађарској. Убрзо исплаћује своје ортаке из ранијег периода, браћу Симић и Вилара, и постаје једини закупац соли на Дунаву и Сави и то од Сиска па све до Сулине на Црном мору. На врхунцу своје трговачке каријере капетан Миша је био у периоду између 1850. и 1865. године.

После Кримског рата дошло је до сукоба и размирица између Уставобранитеља и кнеза Александра Карађорђевића. Положај Кнеза и његових присталица озбиљно је био пољуљан што је довело до јачања политичке опозиције. Међу Кнежевим противницима налазио се и зет капетан Мише, Раја Дамјановић, саветник, министар унутрашњих дела и председник Врховног суда који је због завере осуђен на дугогодишњу робију и у оковима спроведен у злогласну Гургусовачку кулу. Узалуд је било настојање Мише Анастасијевића да издејствује помиловање. Кнез је био упоран и Мишини напори су пропали. А када је Раја у заточеништву умро, капетан Миша се зарекао да ће потпомоћи сваку акцију за свргавање Кнеза са престола. Осим тога имао је у породици потенцијалног претендента на титулу кнеза, свога зета Ђорђа Карађорђевића, Карађорђевог унука, сина старијег Карађорђевог сина Алексе, дакле синовца владајућег кнеза.

И Раја Дамјановић и капетан Миша су највероватније од самог почетка сањарили о замени једног Карађорђевића другим Карађорђевићем. И зидање "Капетан Мишиног здања", које је започето пре смрти Раје Дамјановића у Гургусовачкој кули, могло је да означава и жељу за новим двором.

Негде током 1857. капетан Миша Анастасијевић почиње изградњу свог велелепног здања на Великој пијаци по пројекту чешког архитекте Јана Неволе. Пред сам почетак одржавања Светоандрејске скупштине капетан Миша са ћерком Саром и зетом Ђорђем Карађорђевићем у управо довршеном здању прима посланике од којих већина можда први пут улази у једну тако величанствену грађевину која је могла да се мери са многим дворовима тадашње Европе.

Капетан Миша као и Раја Дамјановић били су у пријатељским односима са Вучићем и Гарашанином: Вучић је био Рајин венчани кум док је за Гарашаниновог синовца била удата капетан Мишина кћи Јелена. Тако да идеја тријумвирата Вучић-Гарашанин-Анастасијевић није била искључена.

Познато је, такође, да се капетан Миша у међудинастичкој борби својим богатством супротставио лавини новца коју је кнез Милош слао у Србију ради обарања Карађорђевића.

Капетан Миша је једном приликом изјавио да га је свргавање кнеза Александра и покушај довођења зета на престо коштало колико и подизање здања на Великој пијаци, које је потом 1863. поклонио своме отечеству. Та кампања га је стајала око 80.000 дуката.

На Светоандрејској скупштини капетан Миша је изабран за њеног председника. Поверавајући му овај одговорни положај Уставобранитељи су имали на уму и његове личне квалитете али су такође очекивали да ће он, као и већи број посланика које је Гарашанин именовао из редова својих присталица, успети да рад Скупштине усмери у правцу остварења њихових циљева.

Нема података о томе како је капетан Миша лично преболео исход поменуте скупштине. Зна се да се политиком више никад није бавио и да је Србију напустио. Од тада је само кад и кад навраћао у Београд да обиђе своје најближе.

Дана 12. фебруара 1863. Миша Анастасијевић је написао завештајно писмо министру просвете којим своје велелепно здање поклања "своме отечеству", за просветне потребе. Кнез Михаило је својеручним писмом Миши Анастасијевићу захвалио на великом дару а 2. марта те године је и обишао здање. Ту су биле смештене Велика школа, Гимназија, Министарство просвете, Народна библиотека и Музеј.

У тој згради, тј. у згради Велике школе одржана је и Велика госпоинска скупштина (од 15. августа до 6. септембра 1864. године).

Трговина сољу је покривала све огромне трошкове које је Миша Анастасијевић чинио и прихватао, ваљда и стога што је био без мушке деце те није имао "за кога да чува". Трговина сољу јењава око 1865-66. године. Тада распродаје сву своју со а спахилуци му постају једини извор прихода.

За све што је чинио, Миша Анастасијевић је, према казивању Матије Бана, био одликован Таковским крстом II реда, руским Орденом Светог Станислава, турским Нишан-Ифтикаром, Орденом румунске звезде и немачким Валдеком.

Боравећи у Влашкој, Миша Анастасијевић поред путовања по Европи са пријатељима и члановима своје бројне породице, организује и балове, позоришне представе, као и лов за нови краљевски пар, за краља Карла и краљицу Силву.

За капетан Мишу се тада говорило: "Где год се појави, из њега је цурело злато". А према Милану Ђ. Милићевићу, злато се згртало пред његовим ногама а он га је улагао у послове, давао под интерес, раздавао у добротворне сврхе или "бацао кроз прозор".

Једном приликом и кнез Михаило је рекао: "Да није било мајора Мише који се свуда јављао као Србин богаташ, свакад простране руке данас би мало ко и знао за Србију и српски народ".

Сада кад више не тргује сољу, Миша Анастасијевић путује по Европи с великом свитом родбине и пријатеља, приређује на својим спахилуцима раскошне забаве, немилице троши новац. Главни пословођа Никола Вујатовић, који му је 39 година успешно водио послове, предложио је да распрода све спахилуке осим Клежане да би могао да и даље води онакав живот какав је до тада водио. Иако је увиђао да би та продаја била оправдана, капетан Миша је то одбио говорећи: "Нећу да продам оно што сам стекао, а после мене наследници нека чине шта хоће".

На дан 27. јануара 1885. године у Букурешту, у својој кући у Улици Доамна бр. 6 умро је капетан Миша Анастасијевић. Сахрањен је у Клежанима у својој задужбинској цркви.

Још давне 1909. основан је Одбор који је имао задатак да се земни остаци великог добротвора српске просвете и културе Мише Анастасијевића пренесу у Београд. Од тада је протекло преко осамдесет година а капетан Миша и даље почива у земљотресом од 1977. године руинираној цркви у Клежанима готово сасвим заборављен од "свога отечества".