Васа Чубриловић

Српска православна црква под Турцима од XV до XIX века

Оригинално објављено у: "Зборник Филозофског факултета", књ. V-1, Београд 1960.

Прештампано: Васа Чубриловић, "Одабрани историјски радови", Народна књига, Београд, 1983.

"Пројекат Растко" се захваљује за помоћ г-дину Слободану Лубарди за помоћ при објављивању рада.

Слом Немањићке државе и турско освајање српских земаља пореметили су из основа живот и Српске православне цркве. До тога доба владајућа црква у држави, она под Турцима постаје вера покорене и потлачене раје. Нови положај Српске цркве даће други правац њеном развитку, унети нове елементе у унутарњу структуру и на новим основама изградити однос ове цркве и према народу и према турској држави.

Турско освајање српских земаља у XIV и XV веку било је праћено уништавањем и разарањем цркава и манастира, пљачком црквених имања и покретне црквене имовине и претварањем цркава у џамије. Посебице су страдале цркве и манастири у приступачнијим пределима поред друмова, у градовима и око градова. Зато се у борбама против турског надирања у XIV и XV веку и свештенство повлачи заједно с народом и властелом према северу узмичући испред Турака. Покрет је ишао најпре у правцу долина Велике Мораве, Саве и Дунава, а после прелази преко ових река у јужну Угарску. Тамо се пре и после пада Србије 1459. са народом и властелом насељава и српско свештенство и организује Српска црква. У то доба окићена је Фрушка Гора многобројним српским манастирима. Тамо ће се под деспотима у другој половини XV и почетком XVI века да изгради нова црквена организација. Међутим, према северу је надирао и освајач. После пада Смедерева 1459. покорене су српске земље до Саве и Дунава, 1496. пада Зета, а после битке на Мохачу 1526. подлеже и Угарска. Тако је цео српски народ са својом црквом дошао под турску власт.

Горњи приказ одјека слома српских средњовековних држава и турског освајања српских земаља на Српску цркву углавном одговара чињеницама, и на тај начин је приказивала наша наука историју Српске православне цркве у XV и XVI веку. али, нова грађа из турских архива баца јачу светлост на проблем како је примила Српска православна црква слом старе државе и долазак нове власти. Нема сумње да су црква и њене установе необично много препатили за време турског освајања наших земаља. Поред свега тога, као што су новија испитивања показала да је прелаз наших земаља под турску власт уопште био много поступнији и поред ратова, него што се то досад мислило, исто тако се утврдило да је и процес прилагођавања Српске цркве новој власти био поступан у знаку споразумевања са новом влашћу.^[1]

До овог поступног прилагођавања Српске цркве турској власти дошло је под утицајем веште политике придобијања разних друштвених слојева у нашим земљама од стране Турака путем давања разних повластица и уступака. С друге стране, са политиком мирења са туђом влашћу служе се не само неки кругови старог племства, него и добар део народних маса, нарочито Влаха сточара, па и један део Српске цркве. Захваљујући томе многе цркве и манастири нису били попаљени и очували су један део својих поседа, било то добијајући за те поседе берате као Манасија и Раваница, у Србији или што су и од турских власти признате повеље средњовековних владалаца, као Цетињски манастир у Црној Гори; тамо је и после турског освојења даровна повеља манастиру од Ивана Црнојевића остала на снази, а манастир је плаћао одсеком санџакбегу неку суму. И они српски манастири који су били укључени са својим поседима у неки зеамет или тимар имају повољнији положај од обичне раје, јер дају мање феудалне дажбине него она.

Тако, пропашћу српских средњовековних држава не растура се организација Српске православне цркве. Мада је била освајачка верска држава, Турска првих векова своје владе на Балкану не врши насилно ширење ислама. Православној цркви је код Срба признато, уз извесно ограничење, право вероисповести.

Ми засад не знамо кад и како се проширила духовна власт Охридске архиепископије преко српских земаља.^[2] Ова архиепископија је прва православна црква на Балкану, која је дошла под Турке. Зато су је они помагали кад су се ширили преко Балканских земаља да своју јурисдикцију прошири и преко историјских граница старе Охридске архиепископије. Када после пада Цариграда 1453. и седиште Васељенске патријаршије долази под турску власт, Охридска архиепископија задржава своју аутокефалност.

Дискусија, кад је и како је престала радити Пећка патријаршија као аутокефална црква и кад је дошла под Охридску архиепископију, није извела на чистину ово питање. Оно што је у целом питању суштинско јесте да Пећка патријаршија све до 1557. нема признат положај аутокефалне цркве у Турском Царству, мада га имају од 1453. Васељенске патријаршија и Охридска архиепископија. Колико се Пећка патријаршија после смрти Арсенија II 1463. одржавала као јединствена црквена организација, тешко је данас утврдити. Међутим, до битке на Мохачу 1526. српске земље су биле граничне турске области према Угарској. О томе су морали да воде рачуна како централна влада у Цариграду тако и њени заповедници на граници. Зато и овако непризната, српска црквена организација је функционисала у ово доба и још се ширила према северу и северозападу после слома угарске државе 1526. После битке, на Мохачу, када Турци освајају Угарску, морало се поставити питање српске јурисдикције над српским епархијама и изван граница не само некадање Охридске архиепископије него и Пећке патријаршије. У то доба управо долази до сукоба између Охридског архиепископа Прохора и смедеревског епископа Павла и осталих српских епископа око права јурисдикције Охридске архиепископије над српским епархијама. Овај сукоб у коме ће привремено победити Охридска архиепископија, довешће на концу 1557 до обнове Пећке патријаршије.

Иако нема своју од турских власти признату самосталну црквену организацију Српска православна црква се шири у другој половини XV века, а нарочито у првој половини XVI века. Узроци томе су били разноврсни. Сломом старих српских држава пропале су и оне друштвене снаге на које се ослањала средњовековна српска хијерархија, владаоци и феудална класа. У току турских освајања црква је изгубила велики део својих поседа, а тиме и економску основу своје моћи. Затим, нова освајачка држава била јој је верски туђа, па и непријатељска. да би добила нови ослонац за своју одбрану у оквиру Турског Царства Српска црква се морала чвршће да повезује са широким народним масама међу Србима, јер само уз помоћ ових маса она је могла да одбрани своју организацију и очува свој утицај у тим истим масама.

Мирећи се са Турском влашћу приликом њеног ширења преко наших земаља наши сточари из планина служе као нередовне чете у турској војсци и колонизују ратом опустошене земље средњег Подунавља на север све до под Будим, а на северозапад до под Загреб. С њима се крећу и мешају и ратарске масе из старих жупа, или као војници или као колонисти кметови на спахијским поседима. Они носе собом и кнежинске и сеоске самоуправе, што им Турци признају, али исто тако и своја веровања и своју црквену организацију. Од Баната и Бачке преко Срема, Славоније на Босанску крајину, Лику и Далмацију са новим колонистима из старих српских земаља шири се и Српска црква. У свим новим областима граде се нови или прихватају стари манастири у XV и XVI веку; у Банату Војловица, Ходош, Бездан, У Бачкој Ковиљ, у Срему Гргетек, Крушедол, Хопово, Јазак, Беочин, Шишатовац, У Славонији Ораховица, Пакра и Лепавина, У Босанској крајини Моштаница, Гомионица, Хрмањ, У северној Далмацији Крупа, Крка, Драговић. И У старим српским земљама буја верски живот онде где су кнежинске самоуправе у XV и XVI веку слабиле притисак туђе власти и омогућиле слободнији културни живот.^[3] Концем XV века отвара се прва српска штампарија на Цетињу 1493-1495; за њом долазе у првој половини XVI века штампарија Божидара Вуковића У Млецима 1519-1539, па штампарије У Скадру 1563, у Горажду, Босна 1519-1523, у Милешеву - Новопазарски Санџак 1544, у Грачаници на Косову око 1539, у Рујну 1537, Мркшиној цркви 1566. и Београду у Србији 1562. Језик штампаних црквених књига био је српско-словенски, правопис ресавске школе.

У другој половини XV и првој половини XVI века, Српска црква ствара нове епархије у Угарској, Хрватској и Босни, где их није било пре доласка Турака. Почетком. XVI века основана је Сремска епархија, са седиштем у Крушедолу; затим се оснивају у старој Угарској кад је Турци освајају, нове епархије У Липови или Јенопољу, Вршцу и Будиму. Дабро-босанска епархија проширује своју јурисдикцију над Босанском крајином. И седиште јој је неко време било у манастиру Хрмњу у Крајини.

Код нас се у историјској науци обично тврди да је султан Сулејман обновио 1557. Пећку патријаршију по препоруци Мехмеда Соколовића. Доиста, овај доцније чувени велики везир турски био је у то доба румелијски беглер-бег. Он је посредовао да се обнови Пећка патријаршија 1557. и да се на њено чело доведе као српски патријарх његов рођак Макарије Соколовић. За коју десетину година у другој половини XVI века, слично некада српској цркви за време Немањића људи из исте куће заузимају положаје високих државних функционера, а стоје на челу цркве. Док једна грана братства Соколовића а, као потурчењаци, седе на највишим положајима Турског Царства: Мехмед-Паша Соколовић као велики везир 1565-1579, Ферхат-паша Соколовић и Мустафа-паша Соколовић као босанске паше, румелијски и будимски беглербези, дотле Друга грана Соколовића управља православном црквом на Балкану: Макарије 1557-1574, Антим 1572-1575 и Герасим Соколовић 1575-1586, Сава Соколовић 1586. Пећки патријарси. За време управљања породице Соколовића Турским Царством изграђује се у другој половини XVI века макаријевска црквена организација код Срба.^[4]

Поред свег значаја који је заиста имала кућа Соколовића за обнову и организацију Пећке патријаршије, ипак мислимо да се она прецењује. Видели смо да се Српска црква развија и шири у подунавским земљама Турског Царства још пре појаве Соколовића. Пре њих на високим положајима у Царству налазе се многобројни наши људи који су били прешли на ислам, а нису били покидали везе са својим народом. Ова чињеница, као и то, да Срби играју у то доба тако велику улогу као војници и колонисти на границама Царства према средњој Европи, пружали су заштиту Српској цркви и омогућили јој да се развија још пре доласка Мехмед-Паше Соколовића на високе положаје у Турском Царству. Ослањајући се управо на ове друштвене и политичке снаге у Царству још Од 1528. до 1533. покушао је Смедеревски митрополит Павле да отцепи српске епархије од Охридске архиепископије. Није успео, јер је Охридски архиепископ Прохор имао на својој страни целу Источно-православну цркву и моћне грчке кругове у Цариграду. Мехмед-Паша Соколовић уклониће ове политичке сметње на Отоманској Порти 1557. и омогућити обнову Пећке патријаршије.

Повластице, што их је бератима од турских султана Од 1557. добијала Пећка патријаршија, биле су сличне повластицама Цариградске патријаршије и Охридске архиепископије. Све су оне мање више препис повластица што их је Мехмед II Освајач дао Васељенској патријаршији после освојења Цариграда 1453.

Турско Царство као исламска држава могло је начелно само трпети у својим границама друге вере поред исламске верске заједнице. Ова заједница била је једина државна вера, а ислам је својим верским прописима толико задирао у државни живот Царства да се само по себи наметало давање посебног аутономног положаја хришћанским црквама у царству, кад је овим црквама већ признато начело трпељивости. Овако изграђена аутономија православних цркава морала је сама по себи обухватити сва она питања национално-политичког, духовног и културног живота хришћанских народа у Турској, што она сама као исламска држава није могла да преузме на себе. Тако је дошло до аутономија православних цркава у Турском Царству.

Турски султани нису давали повластице православним црквама путем закона, канона, него су их признавали од времена до времена бератима, којима би потврђивали избор неког православног патријарха или епископа. Добијали су их од султана српски, као и грчки црквени великодостојници. Мало их је очувано из најранијих времена. Код Срба је најстарији до сада утврђени берат патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте из 1731. Берати су важили за живота епископа и султанова. Кад умре један патријарх или епископ његов наследник мора тражити за себе нови берат; исто тако морају тражити нове берате од новог султана и активни патријарси и епископи, ако је била промена на престолу.

Повластице које су добијале православне цркве од султана преко берата, обухватале су целокупну унутарњу организацију цркава од врха до дна, утврђујући материјалне и политичке обавезе цркава и њихових органа и установа према Турском Царству, па и унутарње односе у самим црквама, одређујући међусобна права и дужности органа и установа тих цркава.^[5]

По овим повластицама пећки патријарх је духовни и световни поглавар српског православног народа. Њега бира Сабор, збор српског високог и нижег свештенства и народних представника, а потврђује га султан бератом. Код Срба у Пећкој патријаршији није, као код Грка у Васељенској патријаршији у Цариграду, толико зависио избор патријарха од централне власти у Цариграду. Српске земље су биле на периферији Царства, зато на Српску цркву и избор њених патријарха нема толико утицаја са стране. Мора се признати да је било и таквих случајева; први Пећки патријарх Макарије Соколовић бесумње да је дошао 1557. на тај положај, не малом заслугом свога рођака Мехмеда Соколовића. Сличних случајева било је и у XVIII веку.

Пећки патријарх има велику власт и духовну и политичку. Он ужива заштиту турских управних органа, има оружану пратњу јаничара и турске му власти помажу у сабирању верских приреза. Он одговара држави за верност своје пастве, плаћа приликом свога наименовања велику суму државној благајни, а сваке године утврђени патријаршијски данак.

Титула патријарха је: "Престо српски", "Престо све српске земље", "Архиепископ све српске земље и приморске", "Патријарх Срба и Бугара и других земаља" итд...

Као духовни старешина патријарх је имао право у смислу канонских прописа да у споразуму са Светим Синодом управља Српском црквом. Од Сабора изабраног митрополита или епископа патријарх потврђује синђелијом. Он може по пристанку Порте скинути са положаја митрополита или епископа. Патријарх и Синод воде бригу о манастирима н о нижем свештенству и у те се односе не смеју мешати турске управне власти. Право суђења и кажњавања свештеника имају патријарх и Синод. Брачно право и брачни спорови спадали су у надлежност црквене власти, свештенство има право слободног вршења верске службе, али су се цркве н манастири могли поправљати само по дозволи турске власти и у старим размерама.

У Српској као и у Грчкој православној цркви моћна је установа био по црквеним канонима Свети Синод. Састојао се од чланова високе црквене хијерархије. Синод решава са патријархом сва црквена питања, била она црквена у ужем смислу или организациона, финансијска и просветна. Он се састајао једанпут годишње или повремено, према потреби.

Поред патријарха и Синода, велику у логу у животу Српске цркве под Турцима играли су сабори. Они су се састојали од представника црквене хијерархије, свештенства и народа. Сазивани су кад је требало бирати патријархе, архиепископе и епископе и решавати крупнија црквена питања економске, просветне или организационе природе.

У српским црквеним саборима сачувало се највише континуитета и традиције старих српских државних сабора, на којима су некад бирани патријарси и епископи Српске цркве, потврђиване манастирске повеље и решавана сва крупнија црквена питања. Разлика између старих и нових сабора била је у том што у новим поступно ишчезава племство, мада се још дуго у црквеним изворима о световним лицима присутним на саборима, говори као о «властели». Место племства на саборима се појављују виђенији представници народа: изасланици градских црквених општина, кнезови и народни прваци уопште, војне старешине српских чета у турској или аустријској служби, и тако даље. Демократизација Српске цркве за време Турака дошла је најбоље до израза управо у томе, што је некадању феудалну класу у управљању црквом заменио народ. Овај народни елемент у Српској цркви утицаће преко црквених сабора да Српска црква поступно од XV века све више из једне верске установе прераста у културно-политичку установу српског народа.^[6]

Митрополити и владике чине високу хијерархију Српске цркве; бира их Црквени сабор, потврђује синђелијом патријарх, а султан бератом. Међу собом су, сви једнаки и као колегијум се окупљају у Синоду, а и иначе сви непосредно потпадају под патријарха.

Митрополити и владике имају све оне духовне, грађанске, културне, и политичке компетенције у оквиру својих епархија које имају патријарси над целом Патријаршијом. Они надзиру рад манастира и нижег свештенства у својим епархијама. Воде бригу о црквама, манастирима и њиховим имањима. Посвећују и рашчињују свештенике и заступају своју паству пред државним властима своје епархије. И они као и патријарси имају права ношења оружја и држања оружане пратње која им помаже при сабирању црквених прихода.^[7]

У круг аутономних повластица цркве спадала је и народна просвета. Она је, истина у турско доба, била слабо развијена, аля ипак поред манастира где се још одржавало нешто писмености, Срби оснивају у градовима угледајући се на Грке, уз цркве и своје школе. Виших просветних установа, па ни богословских, нема у нашим земљама под Турцима од XVI до XIX века. Образованост свештенства била је на врло ниском ступњу. По манастирима учили су будући свештеници, па и владике и митрополити, најосновније ствари из читања и писања и то претежно у вези са црквеним богослужењем. Нема ни говора о развијању и богословских наука, а камо ли световних.

Као световне старешине српског народа патријарси и владике су га представљали пред турским властима. Штитили га, али исто тако и одговарали за његову лојалност. Они су као главе народа имали право да суде својим верницима у споровима како брачним и наследним, тако и многим грађанским споровима, где су турске власти сматрале да се не могу применити прописи шеријата. Право суђења црквене хијерархије верницима и по питању грађанских спорова, нарочито се код православних народа на Балкану било развило код Грка. Срби га мање примењују, али је и тамо био ухватио прилично маха у појединим српским областима. И српски патријарси као и Васељенски потврђују правила еснафа припадника своје цркве.

У средњем веку материјална основа Српске цркве почивала је више на огромним црквеним властелинствима која су се изградила око великих и малих манастира, а настала од поклона владаоца, властеле и других верника, него од црквених приреза. У турско доба се све то мења. Цркви је одузет највећи део манастирских поседа у старим областима Немањићке државе, а у новим областима, где се Српска црква проширила идући за колонизацијом својих верника, манастири ни приближно нису имали поседе као некада у старом завичају. Поред тога, , Турска држава наметала је и Српској цркви као и другим хришћанским црквама на Балкану велике намете. Патријарх и епископи морали су давати велике суме Отоманској Порти за своје потврђивање, исто тако морали су давати велике суме за добијање нових берата, а поред тога велики годишњи порез. По берату Арсенија IV Шакабенте од 1731. он је био дужан давати годишње Порти 70.000 аспри, а за обнову берата положити 100.000 аспри. Овде се не рачунају давања која су патријарси морали чинити нижим органима турске власти. Затим ваља имати у виду да је увек било и ванредних давања самом Цариграду, пљачки, па и уцена. Сличне обавезе према турским властима од султана у Цариграду па до последњег нахијског војводе по бератима и мимо берата, имали су Владике и Митрополити, па и манастири и парохијске цркве.

Мора се признати да се у Српској цркви, далеко од Цариграда, није у оној мери развио цинички изграђен систем продавања високих положаја од стране централне владе у Цариграду као што је то био случај у Васељенској патријаршији. Тамо су намештали и скидали патријархе, митрополите и епископе утолико чешће, уколико је било изгледа да ће се упражњени положај моћи скупље продати. Ипак, велике материјалне обавезе српске хијерархије према турским властима и недостатак средстава за покривање трошкова из прихода властитих имања, присилили су и њу да економски притисак пренесе доле на манастире, ниже свештенство и народ. У ХV и ХVI веку њихови манастири још су и могли давати нешто прихода са имања плаћајући држави за те поседе одсеком, бадухаву. Међутим, у XVII и ХVIII веку велики део ових поседа разграбили су Турци, а од друге половине ХVI века фискални терети што су лежали на патријарсима, епископима и манастирима били су све већи. Стога се још више преноси тежиште набављања средстава за испуњавање обавеза према Турцима и издржавање црквене хијерархије на народне масе и ниже свештенство.

Димница је била главни црквени прирез што су га патријарх и владике скупљали од својих верника. За време Арсенија IV Шакабенте у XVIII веку свака православна кућа давала је патријарху годишње 12 аспри, а исто толико и митрополиту. Обавезне су биле таксе за венчање и развод брака. Патријарх и владике узимају "половину" и "врховину" или "харач владичин" сваке године од свога свештенства, владике и митрополити су опет обавезни, на слична, давања своме патријарху, а и они у својој епархији као и патријарх у целој патријаршији узимају одређене таксе од манастира. Патријарх поред тога наплаћује од епископа давање синђелие тј. потврђивање на положају, а епископи то исто наплаћују од попова за посвећење. Патријарх је имао право да узме заоставштину умрлог митрополита или владике. Поред редовнијих пореза и такси од своје пастве и свештенства, висока хијерархија је знала да повећа своје приходе и разним врстама добровољних прилога. Били су то: скупљање прилога за патријарха преко егзарха, давање "милостиње", "на помен душе", завођење у "поменик" ктитора цркве и манастира, записивање у "општи лист", у "проскомидију", у "свети поменик". Остављали се цркви легати и тестаментом поклони у покретној и непокретној имовини.

Од ХVI до ХVIII века српски патријарси се труде да повећају своје приходе намећући силом црквене прирезе и католицима у оквиру своје патријаршије. Око овога ће често долазити до спорова, нарочито у Босни, између српских патријарха и католика и спорови су се обично решавали пред турским властима у корист католика. По свим досадањим подацима, притисак који врши у то доба српска црквена хијерархија на католике у Турском Царству у границама Пећке патријаршије има више финансијску, него верско-прозелитистичку позадину: повећати приходе сабирањем црквених приреза и од католика. Историјски извори о том питању углавном и говоре о споровима католика са српским патријарсима и митрополитима пред турским управним и судским органима да ли ови имају право да и од њих наплаћују као од православних своје димнице. Иначе нема никаквих доказа да су се српски патријарси или епископи мешали у унутрашњи живот католичке цркве Турског Царства уопште.

Под Турцима мало се променио живот нижег свештенства у српској цркви. Оно је остало нешколовано; једва да је који могао да чита и пише и да се служи црквеним књигама приликом вршења црквених обреда. Иначе се и писменост и учење напамет црквених обреда стицала у манастирима или код неког ученијег свештеника и калуђера. Ово свештенство нема готово никаквих богословских знања. Стога се и није могло борити против народних обичаја и ширити у масе хришћанске догме. Колико је тога и било, обухватале су опште и моралне и етичке поставке православног хришћанства и гледало се при том више на формалну страну вршења верских прописа, него на суштину; отуд такво строго одржавање постова и светковање многобројних светаца.

Друштвени положај нижег свештенства остаје приближно исти у Пећкој патријаршији као и за време Немањића. Попови живе у народу, из његове су средине, и издржавају се од прихода своје парохије или од властитог рада.^[8] Они под Турцима немају право на поповску баштину као, понегде, у доба Немањића. Кад обрађују земљу плаћају феудалну ренту као и остали сељаци. Међутим, на многим местима се одржава се обичај да народ мобом помаже попу да обради своју земљу, нарочито при косидби ливада.

Главни поповски приход је долазио од бира и од наплате такси за црквене услуге. Бир је био обичајем утврђено давање пастве свештенику и парохији, на селу од свега што би се на имању произвело. Зато се и бир купио сезонски, како би пристизали поједини пољопривредни производи. По градовима се бир давао и у новцу. Величина давања и врста давања свештенику била је разна у појединим областима. Успех у прибирању бира, зависио је од поштовања обичаја и добре воље парохијана; нема присилног купљења као код патријаршијских и владичанских црквених приреза уз помоћ органа турских власти. Обично је само село пазило да сваки парохијан испуњава своју обавезу према свештенику и цркви и оно је понекад утврђивало величину ове обавезе.

Ни црквене таксе за свештеничке услуге нису биле тачно утврђене. Зато су понегде свештеници више наплаћивали таксе и прибирали бир но што је био ред, па су парохијани знали и бунити се против тога. Понегде, парохијани нису испуњавали своје обавезе према свештенику, нарочито по градовима, па су ови тешко живели и више се издржавали од свога рада него од црквених прихода.

Иначе, свештенички чин, поштовао се у народу, и најбоље куће по селима тежиле су да имају неког у поповима. У племенским областима Херцеговине и Црне Горе свештеници су узимани из главарских домова, а поповске породице су главарске, као највиђеније у братству и племену

Српско свештенство овога доба има мало личних и духовних веза са својом хијерархијом. Владике су њима долазиле већином само онда кад је требало наплаћивати "поповину", иначе свештеници, као и њихова паства, нису били под неком већом духовном контролом или црквеном дисциплином својих претпостављених. Стога су нижи свештеници у српској цркви више припадали својој пастви, него својој црквеној организацији, представљеном вишом црквеном хијерархијом.

Поред нижег свештенства многобројни манастири, растурени по свим земљама где срби живе највише су допринели јачању веза између цркве и народа. Стари манастири из средњег века, а они се почињу развијати тек од Немањића, ^[9] и нови манастири што су грађени у турско доба, подизани су већином у забаченим местима поред шума и извора, али ипак приступачни околном народу. Још из доба средњовековних српских држава манастири су били главно место за скупљање сеоског света из блиских и даљих крајева. Ићи у манастир, значило је ићи цркви и поред тога на сабор, где се народ окупљао, трговао, продавао, женио и удавао се и о свему и свачему договарао. Стога су манастири били исто тако опште политичко као и духовно средиште народа у појединим областима, и кроз то тако често повезани за буне и устанке у епохи од XVI до XIX века.

И положај је упућивао манастире да се што уже повежу с околним народом. Они су били основани или од старих владалаца и властеле, или их је у турско време сам народ подигао. У ово доба народ води бригу и о манастирима као и о парохијским црквама и њиховом свештенству. Понегде, виђенији људи из околних села учествују поред манастирске братије у управљању манастирским имањима, бирању игумана и сличним важнијим манастирским пословима. Народ из ближе и даље околине око манастира издржава их биром, поклонима, завештањима и плаћањем црквених услуга. Ово је манастирима тим више било потребно, што су Турци од друге половине XVI века на њих ударали све веће намете и порезе, одузимали им земље, а у немирним временима од краја XVI века манастири су највише страдали од пљачки и паљевина.

Мада су калуђери били заостали, неписмени и необразовани, ипак се по манастирима за време Турака сачувало и оно мало писмености и гајила понешто и књижевност. Ако се у манастирима у ово доба не негује теологија, ипак се у њима уче основе хришћанске науке и црквеног богослужења, да је то под условима у којима се налазила Српска црква од XV до XIX века била, мада мала, ипак важна помоћ. Ма како били по својој организацији заостали, а њихови калуђери неуки, , манастири ће ипак учинити велику услугу српској цркви за време Турака. Преко њих је она одржавала везе с народним масама, учвршћивала хришћанско учење, гајила и ширила књижевност, освежавала традицију Немањићке државе и служила се њима уопште да утиче на народне масе. Са онако слабом црквеном организацијом и поготово одсуством сваке контроле над својом паством, Српска црква би имала још слабији духовни и политички утицај на народне масе до XIX века да није било манастира и њихове посредничке у логе између ње и народа.

Када Пећка патријаршија 1557. Добија од Цариграда повластице, она стиче и своју територију.^[10] Границе Српске цркве биле су исто тако кроз историју динамичне као и политичке границе српских држава и етнографска граница српског народа. Док се Немањићка држава од XII до XIV века ширила према југу, с њом се у том правцу помера и граница области Српске цркве. Тамо је она водила борбу са Цариградском патријаршијом и Охридском архиепископијом. Кад је српска држава после пораза на Марици 1371. Почела узмицати према северу и Српска црква се повлачи у томе правцу, а њене позиције у Тракији и Македонији, поново заузимају Цариградска патријаршија и Охридска архиепископија. Видели смо да после пада Смедерева 1459. Престаје рад Пећке патријаршије и целокупна Српска црква је дошла под јурисдикцију Охридске архиепископије. Тако је остало све до обнове Пећке патријаршије 1557.

Приликом обнављања Пећке патријаршије морала се повући граница између ње, Цариградске патријаршије и Охридске архиепископије. Границу су бесумње повукли одговорни фактори у Цариграду, они исти који су и обновили Пећку патријаршију 1557. Ова граница је била компромисно решење између аспирација Пећке патријаршије и Охридске архиепископије. Од старих области некадање Пећке патријаршије пре турске најезде, нова Пећка патријаршија добила је северну Македонију са Скопљем, од западне Бугарске област Ћустендила и Самокова, области средњовековне Србије и Зете између Дунава и Јадранског мора, затим нове дијецезе у Босни и Херцеговини, Далмацији, Хрватској и Славонији са Сремом и у Угарској, чак тамо до Будима. Према томе, Пећка патријаршија је после 1557. проширила своју јурисдикцију над православнима у ови:м земљама, где се српски народ населио у XV и XVI веку.

Овако проширена Пећка патријаршија далеко је прелазила под Турцима гранище Патријаршије из доба Немањића. У време свог највећег опсега, друга :половина XVI и XVII века, имала је четрдесет епархија, од тога 16 митрополија и 24 владичанства. Она је и простором и својом организацијом обухватала сва насеља српског народа без обзира где је живео. Њена јурисдикција је прелазила и границе турског царства, јер Пећке патријархе признају и они срби који су се населили избегавши из турске у војну крајину у Хрватској.

На основу добијених повластица још први патријарх Макарије приступио је организацији Српске цркве. Основане су нове епархије, а у старе су се поставили Срби епископи. Седишта епархија се поступно померају из манастира у градове

Дабро-босански митрополит прелази у Сарајево, а Херцеговачки у Мостар итд. Епископи по епархијама савесније надгледају рад манастира и нижег свештенства. Исти посао врше и патријарси или сами обилазећи епархије или преко својих егзарха. Активност патријаршије у другој половини XVI века одражавала се и у чешћем сазивању Сабора Српске цркве и састајању Светог Синода. Крајем овога века организација је брзо и свестрано спроведена и дала је српском народу такво духовно и политичко јединство, какво није имао ниједан Балкански хришћански народ осим грчког.

Пре но што прикажемо стварну ефикасност функционисања аутономије Српске цркве под Турцима од XVI до XVIII века, обратићемо пажњу на оне друштвене и културне снаге које делују на изграђивање духа Српске цркве у епохи о којој говоримо поред и мимо повластица, што је она добила од Турског Царства 1557. године.

Традиција светосавске цркве, Васељенска патријаршија, грчки и српски народ били су главни чиниоци, који утичу на изграђивање Српске цркве за време Турака.

Српска црква из доба Немањића је исто тако аутокефална до 1459, као и Пећка патријаршија после 1557. Она је била врло уско повезана са Немањићком феудалном државом. Њена хијерархија је била уклопљена својим повластицама и црквеним властелинствима у Немањићко феудално друштво. Њена организација и црквена дисциплина, па и њено богослужење, били су прилагођени патријархалним, полупаганским веровањима народних маса на селу. У односу према државној власти Српска црква, за време Немањића, нити је била онако потчињена као црква у Византу, нити је имала политичких амбиција да влада над народима као папа у Риму. Зато нема сукоба између цркве и државе у Немањићко доба. Све је то деловало да је Српска црква постала најбољи чувар традиције Немањићке државе кад долази до слома ове државе и до ширења турске власти преко српских земаља. Она ће то бити тим више, јер је дошла под власт једне верски туђе, освајачке државе, што је у суштини било Турско царство и тако од повлашћене државне цркве постала једва трпљена црквена организација једног поробљеног народа. Тако ће српска православна црква из својих властитих побуда бити код Срба чувар немањићке државне традиције. Она ће је одржавати и ширити стално освежавајући у народу успомене на прошлост, проглашујући, готово све Немањиће, свецима трудећи се да обновљеној Пећкој патријаршији после 1557. да што више карактеристика старе Светосавске цркве, а прожимајући је Немањићком државном традицијом, утисне јој што изразитији српски карактер. Црква је то све тако свестрано изводила вешто искоришћавајући аутономне повластице добијене од турских султана, да и данас на многе научне истраживаче организација Пећке патријаршије после 1557. оставља утисак неке врсте продужења Немањићке државе.

Мислим да се не може ни упоредити положај Српске цркве, па и њене хијерархије у Немањићком феудалном друштву са њиховим положајем у феудалном друштву у држави Турског Царства. У овом Царству као исламској држави и исламској верској заједници, нису се давали феудални поседи. Турски државни закони изричито забрањују да се обрадиве земље могу увакуфљавати. Био је врло редак случај и то уз изричиту царску дозволу, да се нешто ове врсте земаља могу увакуфити. Муслиманске верске задужбине, вакуфи, састоје се из градских мулкова и на њима подигнутих грађевина за издавање под закуп. Разумљиво је онда, да се обрадиве земље нису могле давати хришћанским црквама као феудални посед. Неки случајеви као манастира Манасије и Раванице у Србији, из почетка турске власти, друга половина XV века, биле су само привремене из политичких разлога настале појаве. Чим се турска власт учврстила овакви се односи укидају, па се и те земље подвргавају феудалној ренти као и земље обичне сељачке раје.

Повластице, што их турски султани од Мехмеда II Освајача дају православним црквама на Балкану, немају феудални карактер зато што се дају у облику берата. Турски султани као владаоци једне исламске државе признавали су хришћанским црквама на Балкану ограничено право вероисповести и верске аутономије путем берата даваних на личност појединим патријарсима и митрополитима, и то приликом њиховог потврђивања. С овим се јасно подвлачила привременост одредаба о положају ових цркава, заснованог на канону - закону, него на обичном акту о постављању. Јер, то су у суштини ови берати. Све то има врло мало везе с организацијом феудалног друштва и феудалне државе у османском царству од XVI до XIX века. Нигде се тако јасно не виде ове ствари као кад се упореди положај Пећке патријаршије у Турској од XVI до XIX века и положај Карловачке митрополије у Угарској у XVIII и XIX веку. Супротно турским султанима, Хабзбурговци дају српској цркви у угарској право вероисповести и аутономне повластице засноване на свечано издатим привилегијама, а доцније и законским одредбама. У исто време српска хијерархија у угарској, добија од њих велике феудалне поседе како за себе, тако и за своје манастире. Повластице дате не на име неког патријарха и митрополита, него Српској цркви као организацији и њеној хијерархији, повезане са феудалним донацијама у облику великих поседа, додељеним српској хијерархија, дају доиста хијерархији Карловачке митрополије у XVIII и у првој половини XIX века феудални карактер и укопчавају ову хијерархију у Угарско феудално друштво и феудални поредак. Овакав положај Српска црква и њена хијерархија немају ни близу у оквиру Турског Царства од XVI до XIX века. Исто тако се не могу поредити "одабаше", "јузбаше", "харамбаше" и "кнезови" српски у Турској од XVI до XIX века и назвати се феудалцима у пуном смислу те речи, са граничарским официрима и српским племством у Угарској како су га створили Хабзбурзи у XVIII и XIX веку.

Иако је велики уплив немањићке државне традиције на српску цркву остављао утисак да је био одлучујући, ипак дубље залажење у дух и организацију ове цркве показују да је било и других још моћнијих чинилаца који на њу утичу, па ћемо обратити пажњу на утицај Васељенске патријаршије и Грка уопште на српску православну цркву под Турцима. Грчки свет први се прилагодио новим односима на Балкану после слома Балканских средњовековних држава. Он је вешто попримио нешто од материјалне и духовне културе новог освајача, али му натурио своју стару цивилизацију. Из овог укрштавања византијско-источњачких, културних елемената изградиће се на Балкану од XV до XIX века турско-византијска цивилизација. Она ће имати велики утицај на привредни и културни живот хришћанских народа на Балкану, па и њихове цркве. Турско-византијска цивилизација је имала уплив и на развитак макаријевске цркве код срба. Овај уплив Грка у нашим земљама био је тим јачи, што се више иде према југу, центрима ове цивилизације у градовима око Егејског мора, а тим слабији што се више иде према северу, областима патријархалне и средњоевропске културе. У нашим градовима ће се он, пре свега, ширити преко колонија грчких и цинцарских трговаца.

Васељенска патријаршија као матица православних цркава имала је велики духовни уплив на Српску православну цркву још пре пада наших средњовековних држава. Од ње је и Српска православна црква примила своје законодавство и своје уређење. Васељенску патријаршију у Цариграду сматрала је Српска црква "матером црквом". Зато су решења Цариградског патријаршијског синода имала општи карактер.^[11] После њиховог слома и после учвршћивања турске власти у нашим земљама, кидају се културне и политичке везе српског народа са западним земљама, а с тим се појачава културни утицај истока, а пре свега источног православља на српску цркву.Видели смо да је грчка црква, која, у турско доба господари на Балкану преко Цариградске патријаршије и Охридске архиепископије, прва направила споразум са турском. По, угледу на повластице Цариградске патријаршије изградиће се после 1557. и аутономија Српске православне цркве у Турској. То ће појачати духовни уплив грчке цркве на српску цркву. Овај, уплив се опажа у примању тумачења верских догми и канона православне цркве од стране Српске цркве као једино меродавних, како је то давала Васељенска патријаршија, и у самој организацији Пећке патријаршије, по линији духовној и по линији световној.^[12]

Ма колико се Пећка патријаршија трудила после 1557. да следу Српску цркву у доба Немањића, ипак између њене и светосавске црквене организације постојале су велике разлике. У доба Немањића световна власт је имала велики уплив на вођење црквених послова, нарочито, уколико се тицало избора високе хијерархије. Ова хијерархија нема ни неке посебне моћи, осим главе цркве, у почетку архиепископа, после патријарха. По угледу на организацију Грчке цркве у Пећкој патријаршији се то из темеља меља. У Грчкој цркви хијерархија је била моћан, чинилац још за време старе Византије. Њен утицај на црквене послове, расте под Турцима, јер не црква као целина него патријарси, митрополити и владике као главе цркве, добијају берате од турских султана. По тим бератима за њих су везане аутономне повластице даване православним црквама на Балкану. Разуме се да је црквена хијерархија то обилно користила да ојача свој положај према нижем свештенству и пастви. С јаком верском и световном влашћу према нижем свештенству и пастви, заштићена повластицама турских султана у бератима, православна хијерархија на Балкану организује неку врсту теократске духовне и световне власти над својим народима. Ова теократска власт не изражава се само кроз то, што је православна хијерархија духовни и световни представник православних народа према турским властима, него и у теократској организацији цркава. Свети синоди, скуп митрополита и владика са патријархом или архиепископом на челу, приграбили су себи компетенције догматског, канонског и ускоцрквеног карактера, па и право контроле целокупног културног и политичког живота православних народа на Балкану. Да православне хијерархије на Балкану под Турцима нису увек добро искоришћавале тако велику власт, постоји много примера и доказа. Посебно се у томе истицала Цариградска патријаршија, јер се налазила у непосредној близини централног органа власти турског царства, па је могла да искоришћава своје политичке везе, да врши притисак на своје народне масе.

Управо овде у Цариграду, у његовом предграђу Фанару, окупљају се од XV до ХIХ века они црквени кругови око Грчке патријаршије, који ће служити као пример и осталим православним хијерархијама на Балкану. Они се упорно боре против, учешћа световњака у вођењу црквених послова, према власти горе, су понизни и попустљиви, а према народним масама доле, аутократски, осиони и грабљиви.

И Пећка патријаршија пошла је примером Цариградске патријаршије и Охридске архиепископије, кад се обнавља после 1557. И код ње хијерархија добија по бератима све одговорније функције у аутономној организацији цркве у своје руке. И у Пећкој патријаршији порастао је утјецај хијерархије, организоване у Светом Синоду са патријархом на челу. Зато њена организација има изразито теократски карактер. Он ће негде доћи више негде мање до израза, а у Црној Гори ће под специфичним условом развитка њеног племенског друштва и његове еманципације од турског царства у XVIII и XIX веку довести до изграђивања неке врсте световне власти њених владика.

Пошто је турска, сама верска држава, у црквама гледала главне представнике покорених хришћанских народа на Балкану, то ће се грчки Фанар окупљен у Цариграду око Васељенске ;патријаршије, трудити да буде представник грчког и свих православних народа у Османском Царству. Тако ће Васељенска патријаршија постати оруђе у рукама грчке културне и политичке експанзије према другим православним народима у Турској. Ова политика спајања верских и националних интереса, како ју је проводила Васељенска патријаршија на Балкану, послужиће као добар пример и Пећкој патријаршији, да у истом смислу врши организацију Српске цркве и српског народа. Стога ће тежње Грка да прошире свој уплив и на Балкан, преко православне цркве, наићи на највећи отпор код Српске цркве и српског народа. Она ће се нарочито изразити у отпору у методама рада фанариотских владика и митрополита, кад после укидања Пећке патријаршије 1766. Васељенска патријаршија подвргне својој власти и српски народ.

Као што се српска хијерархија, водећи своју црквену и народну политику, у много чему угледала на Фанариотску хијерархију у Цариграду, исто тако је и српски народ, обратио пажњу на који начин грчки народ успева да ослаби и каналише недемократске, теократске тежње своје хијерархије.

Организација грчких црквено-школских општина по градовима послужила је и српском грађанству за углед. Кад је и оно почело стварати сличне аутономне црквено-школске установе. Црквене општине јављају се рано у православној цркви и биле су врло утицајне. V почетку је њихова главна брига да помажу свештенству у руковању црквеном имовином то су црквена туторства. Пошто је православна црква потпадањем под турску власт дошла у зависан положај од иноверне државе аутономија православне цркве изграђена на темељу султанских берата имала је и многе чисто световне функције; из овога је неминовно следило да се у управу црквених послова који имају више економски, управно-црквени, судски, просветни и политички карактер уведу и световњаци. Још у XV веку посебан одбор у Цариградској патријаршији састављен од световних и свештених лица управља под патријарховим председништвом имањима цркве, грађанским пословима и просветом. V Цариграду ће нарочито утицајни бити у патријаршији богати банкари и трговци из Фанара. По угледу на њих окупљаће се око црквених општина и вршити врло велики утицај на Грчку православну цркву богати трговци, банкари и бродовласници, не само по градовима у Турској, него свуда где су од XV до XIX века по градовима у земљама око Средоземног мора и у југоисточној Европи организовале грчке трговачке насеобине. Они ће бити утицајан коректив недемократским, теократско-клерикалним тежњама грчке хијерархије.

По угледу на Цариградску патријаршију и Пећка патријаршија ће укључити у послове световног, а пре свега просветног карактера, и световњаке. По српским земљама организоване црквено-школске општине грчких трговаца, послужиће и српском грађанству као пример како оно да организује свој верско-просветни живот у оквиру аутономије Пећке патријаршије. Око црквено-школских општина у градовима окупљаће се српско грађанство културно и политички. Из ове средине потицаће, све акције за реформу црквеног и просветног живота Срба. Црквене општине ће чинити кичму отпора фанариотима у Турској, а католичкој пропаганди у Аустрији и Венецији. Из њихових редова долазиће главни отпор недемократским и клерикалним тежњама Српске црквене хијерархије, али исто тако и иницијатива и напор за изграђивање црквено-школске аутономије српског народа и у Турској и у Аустрији. Без њих се не могу замислити аутономија Карловачке митрополије и црквено-школска аутономија Срба у Босни и Херцеговини крајем XIX и почетком ХХ века.

Теократске, недемократске тежње хијерархије у Пећкој патријаршији ограничавао је поред црквено-школских општина по градовима, и слободан, од црквене хијерархије мало контролисан верски живот народних маса на селу. Турско освојење довело је до освежавања патријархалне културе у српским земљама. Зато се верски живот на српском селу развија више него икад у оквиру старих веровања и полупаганских обичаја, а у кругу његове патријархалне породице, села, братства и племена. Она су се код срба (сачувала све до XIX века, читав низ родовских, патријархалних и паганских елемената, често само површно захваћених хришћанством. Многи од тих елемената из култова и веровања пренесени су и код Срба после прелаза на хришћанство и у нову веру. Многи хришћански свеци преузели су на себе култове некадањих паганских богова. Тако на пример, св. Сава, св. Илија, св. Никола, св. Ђурађ итд.^[13]

Уз ове култове, нарочито предака, везан је обичај кумства, побратимства и гостопримства, затим обичаји око празника Божића, Ускрса, Ђурђевдана, Илиндана, Петровдана. Сви они вуку често своје трагове из веровања и култова који често иду у дубоку словенску и индоевропску старост.^[14] У ово доба кућна задруга и село као социјалне јединке чине исто тако, верску као и привредну, друштвену заједницу. У оквиру куће и села развија се верски живот српског сељака и за време Немањића државе. У доба о коме говоримо српска црквена хијерархија имала је мању контролу над духовним животом народа него у средњем веку.

Ова слабија контрола српске, црквене хијерархије за време Турака над животом српског народа на селу била је последица више спољних и унутарњих чинилаца у цркви и око цркве. Сама организација цркве, ма колико се она трудила, била је у овом погледу прилично неефикасна. Високо свештенство имало је доста површан надзор над духовним животом своје пастве. Ниже свештенство и под Пећком патријаршијом богословски необразовано и готово неписмено више је било повезано са народом, него са својом хијерархијом. Отуда потиче тако слаба црквена дисциплина код српског народа у турско доба: у цркву се ишло кад се хтело, верски се прописи вршили како се знало и умело, а свештеничка услуга се тражила само за крштење, венчање, сахрану, за исповест и причест, па и то, не увек. У уској сарадњи нижег свештенства и народа у Српској православној цркви, повезаној са слободним, од хијерархије неконтролисаним верским животом српског човека на селу, састоји се његов невезан слободан однос према његовој цркви, који упада у очи сваком посматрачу и при површнијем проучавању њеног живота. Ово је довело до слабљења дисциплине у српској цркви, али управо стога и до веће привржености српског човека цркви, јер није у њој био притиснут крутим догмама и натуреном црквеном дисциплином, него је за њу био везан више традицијом и својим обичајима.

И нетрпељивост власти турског царства према хришћанским поданицима и њиховим богослужењима, уопште, утицала је на слабљење контроле српске хијерархије над својом паством, па и самим њиховим свештенством. Мада су православне цркве на Балкану по султанским бератима имале право вршења верских обреда, ипак су им се на све стране стављале препреке. Забрањивано је јавно вршење верских обреда, цркве су биле ретке, мале и неспособне у себе да приме већи број верника. Звона нису смела звонити, а црквена хијерархија и поред царских повластица, врло често је била спречава:на да врши овоју дужност. За време ратова још више је црква била изложена прогонима, уценама и пљачкама. Под таквим условима није се могло ни мислити на усавршавање црквене организације, на подизање општег и богословског образовања вишег и нижег свештенства и на завођење веће црквене дисциплине. Све је то утицало на слабљење уплива хијерархије Српске цркве на верски живот њеног народа. Зато ће се он развијати добрим делом независно од ње и њеног уплива у оквиру његове патријархалне културе и његових верских обичаја и веровања.

Кад се све скупа сабере, што смо до сада рекли, обновљена Пећка патријаршија 1557. у много чему се разликовала од Српске православне цркве из доба Немањића. Њено ширење иде у другом правцу него ширење светосавске цркве. Однос њен према држави је друкчији. Друге је друштвене снаге носе, на својим плећима, има друге задатке које испуњава на други начин. Прилагођен новим условима у турском царству. Сломом наших средњовековних држава хијерархија Српске цркве престаје, бити део владајуће српске феудалне класе. Она добија аутономне повластице од турских султана, али све те повластице нису у стању да промене основну чињеницу да је њена паства била раја, а она, и поред повластица једна, једва трпљена црква.

Оно, што је остало заједничко српској цркви из доба Немањића и Пећкој патријаршији после њене обнове 1557, јесте неке специфичне особине Српске цркве у вези са њеним односом према народним масама, нарочито уска повезаност народа и цркве заснована више на обичајима и веровањима народа него на хришћанској догматици и канонима православне цркве. Затим, уско повезивање цркве и Немањићке државе које се у епохи после слома наших средњовековних држава одражавало у систематском гајењу Немањићке државне традиције од стране српске православне цркве међу српским народним масама. Ово повезивање Српске цркве са народним масама кроз слободан однос верника према цркви и повезивање верског са народним, даје основну карактеристику српској цркви овог доба. Кад се томе дода да је аутономне повластице имала Српска црква на основу султанских берата и слије све то уједно, онда се могу разумети основне карактеристике аутономије Пећке патријаршије од XVI до XVIII века и значај те аутономије за политичку и културну историју српског народа.

Јер, захваљујући само томе што је иза аутономије Српске цркве од XVI до XVIII века стајала жива народна снага, ова аутономија је и могла послужити српском народу као једна од моћних установа за одбрану културне и народне самосвојности у оквиру верских туђих и непријатељских држава од XVI до XVIII века, па и доцније. Какве су биле Турска, Аустрија и Венеција. Зато је из основа погрешно тврђење неких историчара српске православне цркве, да је у турско доба народ служио цркви и њеним циљевима. Уствари, због уске повезаности цркве и народних маса и ограничености власти црквене хијерархије, црква је била у служби народа и његове борбе. Стога је и искоришћавана за културне и национално-политичке циљеве, па већ концем XVI века увучена у борбу српског народа против османског царства, плаћајући ову борбу великим жртвама, док због ње није и укинута 1766. године Пећка патријаршија.

Колико је ово тачно, види се из тога што после укидања Пећке патријаршије концем XVIII и почетком XIX века тек почињу велике националноослободилачке борбе српског народа и против Турске и против Аустрије. Српски ће народ помоћу стечених искустава у аутономији Пећке патријаршије борити се за сличне црквено-школске аутономије у XIX и у ХХ веку. С правом се узима да је црквено-школска аутономија српског народа у Угарској, како се изграђује у XVIII и XIX веку, поникла из организације и традиције старе Пећке патријаршије. На истим основама се развила црквено-школска аутономија Срба у Босни и Херцеговини, почетком овог века. Овако организована Пећка патријаршија је морала већ и због свог начелног непријатељског става према турском царству, као хришћанска црква доћи врло брзо у сукоб с овим царством. Овај сукоб је био тим неминовнији, што су је v њега увлачиле њене народне масе и она није имала начина да остане по страни.

На промену става Пећке патријаршије према турском царству утицали су пре свега сами Турци. Једва десет година после оснивања патријаршије, непосредно после смрти Сулејмана Величанственог 1565 а почетком владе Селима II отоманске власти на Балкану приступају продаји црквених и манастирских добара. Који манастир није био у стању да откупи своје земље, стављене су на јавну распродају, а ако их је откупио, повећани су на те земље феудални и државни терети. О овоме има спомена и у летописима друге половине XVI века, а др Бранислав Ђурђев нашао је за ово и потврду у дефтерима сремског санџака тога доба. И у Београду су порушене тада неке цркве и од њих је Мехмед-паша Соколовић дао саградити свој безистан и караван-сарај.^[15]

Притисак се осећа и у другим правцима од шездесетих година XVI века. Није случајно да управо у ово доба престају да раде и последње црквене штампарије код Срба у Турској. Напад на манастирска имања био је само одраз пооштреног курса турских власти према хришћанима у турској и у исто време изазов хришћанских цркава на Балкану. Отуда потиче промена става Српске цркве према турском царству после смрти Сулејмана Великог. Кад се томе додају прве појаве друштвених и политичких криза, што се јављају после Сулејманове смрти у овом Царству и пооштрена борба хришћанских држава против њега и на копну и на мору, пораз Турака код Лепанта 1571, онда се може разумети и промена политике српске хијерархије према турском царству концем XVI века.

Кад је једном стала на становиште да треба водити борбу против турске као иноверне државе, српска православна црква није своје гледиште заступала, слично грчкој цркви у оно доба, кришом, у дубини олтара, својих цркава и манастира, а јавно и даље водила политику споразума и компромиса са турском влашћу. У даљена од средишта турске власти у Цариграду, Пећка патријаршија се налазила на границама турског царства када је оно водило своје ратове против хришћанске Европе. Разумљиво је, онда, да је лако долазила у искушење да искористи прве појаве слабости овог царства и прве тежње својих народних маса да почну борбу за слободу у вези неког рата царства против Аустрије или Венеције, па да се и она прикључи овој борби.

Сви ови услови су створени концем XVI и почетком XVII века. У то доба већ је била захватила криза османско феудално друштво и државу. Ова криза се одразила у порасту унутарње анархије, у појачаном притиску турског феудалца на хришћанске народне масе на Балкану, па и код Срба, негде првим почецима читлучења на зеаметима и тимарима, а негде укидањем разних повластица мартолоских и влашких у XV и XVI веку насељених сточара по свим граничним областима турског царства. И црква у ово доба долази под већи притисак порастом фанатизма муслиманских маса, повећањем намета и пореза на хијерархију, цркве и манастире, захватањем црквених имања и разним другим планским и непланским мерама за ометање каквог-таквог вршења црквених обреда.,

И Српска православна црква као и њена паства осетила је концем XVI века да Османско Царство после Сулејманове смрти није више ни војнички онако непобедиво и јако. У исто време хришћанске државе, суседне Турском Царству, показују од овога времена све више склоност и вољу да искористе незадовољство хришћанских народа на Балкану против Турског Царства у својим ратовима против овог Царства. Српска православна хијерархија као политички представник српског народа постаће посредник између њега и ближих и даљих хришћанских држава, кадгод ове буду у рату са турским царством, уколико су тражиле сарадњу српског народа у томе рату против овог Царства. Ова посредничка у лога Српске цркве међу српским народом и хришћанским државама у његовој борби против турске, имаће велики утицај на пораст значаја Српске цркве од XVI до XIX века, али ће бити и главни узрок пропасти Пећке патријаршије у XVIII веку.

Сисачки рат између Аустрије и Турске 1593-1606. године био је први велики рат Турске против неке хришћанске државе у коме су српске народне масе иступиле на страни противника царства. Нетачно би било тврдити да су револуционарни покрети у готово свима југословенским земљама под Турцима у овом рату настале код Срба непосредним утицајем цркве и њене хијерархије. Ови покрети имали су врло сложену друштвену и политичку основу и њих није стварала и носила српска православна црква, него су они носили на својим таласима Српску цркву. Кад имамо у виду односе између народа и цркве код Срба у доба о коме говоримо, разумљиво је да је тако било. Међутим, исто је тако разумљиво да је хијерархија Српске цркве искористила своје везе у земљи и иностранству и била посредник између српског народа и хришћанских држава. Затим, као јединствена црквена политичка организација српског народа, она је могла и морала деловати и иа обједињавање покрета у разним областима где је живео српски народ. Понегде, као што је случај вршачког владике Теодора у Банату за време устанка 1594, хијерархија се ставља на чело бунама. Колико су сви покрети, код Срба у аустро-турском рату 1593-1606. били под упливом цркве види се по томе, што су ово и Турци запазили. Зато се у овом рату пале Српске цркве и манастири као ретко кад пре тога, а тело св. Саве узето је из попаљеног манастира Милешева, пренесено и спаљено на врачару код Београда 1594. године.

Нарочито је живу акцију за време сисачког рата и после њега био развио Пећки патријарх Јован 1592-1614. међу црногорским и брдским племенима за спремање једног устанка у вези са једном на широко спреманом акцијом у Италији против Турског Царства у Европи. У ово доба српска православна хијерархија преговарајући са римском куријом о заједничкој борби против турског царства била је спремна, и преговарала је о томе с Римом, да прави унију с католичком црквом.

Рат између турске и Аустрије од 1593. до 1606. завршио се нерешено и турско царство ће још цео XVII век остати са границама у Европи какве је имало концем XVI века. Међутим, није тако било са српском православном црквом и њеним положајем у Турском Царству. Она никад више неће стећи у сисачком рату изгубљено поверење код турских власти. Истина, патријарх Јован је по свој прилици изгубио главу због своје револуционарне активности, а после њега долазе патријарси који хоће да се врате на макаријевску политику компромиса и сношљивих односа са турском влашћу у српским земљама. Такву политику водио је патријарх Пајсије Јањевац од 1614. до 1648, затим патријарх Гаврило од 1648. До 1659. И патријарх Максим од 1655. до 1681. Међутим, никаква мирољубива политика ових патријарха у XVI веку није могла затрпати јаз који се све више ширио између српског народа и Турског Царства у Европи. Уколико је више захватала ово царство феудална анархија, на селу јачао притисак кроз читлучење, у граду расла криза због општег привредног опадања и несигурности у трговини и промету, утолико је незадовољство нашег света тражило одушке у појачању отпора према турској власти. А ова је на то одговарала повећаним притиском на Српску православну цркву. Овакви односи су постојали код нас до конца XVII века када у великом бечком рату између Аустрије и Турске 1683-1699. почиње узмицање Турског Царства из Европе.

Рат Аустрије с Турском 1683-1699. Довео је аустријске војске у дубине турског царства у Европи, све тамо до седишта српских патријарха у Пећи. Патријарх Арсеније III Чарнојевић 1674-1690-1706. Придружио се 1689. Аустријској војсци и с њом се заједно повукао 1690. према северу да се заустави тамо негде горе у Сент Андреји код Будима.

Карловачки мир 1699. раздвојио је земљиште Пећке патријаршије на два дела епархије на некадањим турским поседима у Угарској и Хрватској дошле су под Аустрију један део пастве који је живео v Далмацији, отишао је под Венецију, а земље јужно од Саве и Дунава после Пожаревачког мира 1718. и Београдског мира 1739, остале су под Турском. Ово цепање Пећке патријаршије имаће велики значај за даљи развитак српске православне цркве уопште. Кад је прешао с једним делом хијерархије, и народа 1690. патријарх Арсеније III Чарнојевић заједно са хијерархијом и својом паством извојеваће преко царских привилегија народну црквену аутономију српског народа у угарској; аутономију која ће у свом унутрашњем саставу имати много елемената аутономије Пећке патријаршије под Турском. Поред свега тога, мада је карловачка митрополија начелно признала старешинство патријаршије у Пећи, док је постојала, ипак се она развија самостално изграђујући се и организујући на новим политичким и културним односима, како ће се развијати у Угарској од почетка XVIII века.

Сама Пећка патријаршија изашла је страховито оштећена из рата од 1683. До 1699. Ратови и сеобе опустошили су српске земље у том рату, а пре свега Косово и Метохију, област где се налазило средиште патријаршије у Пећи. Исељавање српског народа за време бечког рата, нарочито из градова, и колонизација Арбанаса на Косову и Метохији ослабили су етничку базу Патријаршије. Затим, неповерење турских власти још више је порасло према српској цркви и њеној хијерархији. Већ у ово доба се покушава да се на положај Пећког патријарха доведе један грк. Аустро-турски рат 1736-1740. и везе патријарха Арсенија IV Јовановића, Шакабенте 1725-1737-1748. с Аустријанцима у том рату, које су довеле до неких устаничких покрета католичких северно-арбанашких и брдских племена у Црној Гори и у Новом Пазару, и до бежања Арсенија IV у Аустрију после повлачења аустријске војске код Новог Пазара, положај Пећке патријаршије био је још тежи. Ово ће вешто искористити Васељенска патријаршија да изради укидање Пећке патријаршије и њено припајање Цариградској патријаршији.

После искустава са Пећком патријаршијом и њеним вођством у последњим ратовима турске власти, у Цариграду су поступно стицале уверење да српску цркву треба ставити под вођство људи, којима се може политички више веровати. Управо у време о коме говоримо, то је XVII и XVIII век, Цариградска патријаршија и грчки трговачки и банкарски кругови, што се налазе око ње у Фанару, воде супротну политику од српске црквене хијерархије. Они се у ово доба и политички и финансијски уско повезују са водећим круговима турским у Цариграду, стичу њихово поверење, и зато им се поверавају деликатни задаци политичког карактера, било то да преко Цариградске патријаршије руководе православним црквама на Балкану или да као кнезови Влашке и Молдавије што чвршће привезују ове вазалне кнежевине уз турско царство. Стога после 1739. Цариградски Фанар преко своје црквене хијерархије све више хвата корене у српским земљама. Најпре долазе његови људи на престо Пећких патријарха најпре Јанићије III (1737-1748), и како су се тамо учвршћивали, тако су се трудили да потисну српску хијерархију и поставе грчке епископе по српским земљама.

Овој политици Цариградске патријаршије и турске владе ширења јурисдикције ове патријаршије и преко српских земаља, ишли су на руку и развој друштвених и политичких односа у турској XVIII века, а пре свега односа српског народа према Турском Царству. Ратови Аустрије и Русије против Турске у XVIII веку и с њима повезани револуционарни покрет српског народа против турског царства, у чему не малу улогу игра Српска православна црква, све су више утицали на водеће кругове у Цариграду да Пећку патријаршију треба укинути и припојити је Цариградској патријаршији. Не малу улогу притом играју и ослободилачки покрети црногорских и брдских племена у XVIII веку, где је била умешана не само Цетињска митрополија, него и Пећка патријаршија.

Последњи Пећки патријарх Србин био је Василије Бркић, Карловчанин (1763-1772). Он је 1765. уклоњен с положаја као неверан султану. Касније ће учествовати у покрету Шћепана Малог у Црној Гори, а за патријарха у Пећ дошао је Грк Калиник (1765-1766). У то доба Цариградски патријарх Самуило радио је свим средствима у Цариграду да прошири власт своје патријаршије на све православне народе на Балкану. Пећки патријарх Калиник поднео је са Грцима епископима у Пећкој патријаршији преддог да се ова патријаршија укине и припоји Васељенској патријаршији у Цариграду.^[16] Ферманом од 11. септембра 1766. султан је одобрио укидање Пећке патријаршије и њено подвргавање Цариградској патријаршији. Узалуд је против тога протестовао црногорски митрополит Саво Петровић са неким српским владикама и митрополитима. Одлуке султанског фермана су извршене. Исте године султанским ферманом укинута је и аутокефална Охридска архиепископија, у којој су већ ионако имали превласт Грци. Тако су концем XVIII века све Балканске словенске земље дошле под непосредну власт Цариградске патријаршије. Визант се последњи пут појавио на Дунаву и Сави, ако не са својом државом, а оно са својом црквом.