NovostiPretragaO projektuMapa projektaKontaktPomocProjekat RastkoPromena pismaEnglish
Projekat RastkoIstorija
TIA Janus

Реља Новаковић

Где се налазила Србија од VII до XII века

Закључак и резиме монографије

Извор: Новаковић, Реља. Где се налазила Србија од VII до XII века. Народна књига и Историјски институт, Београд, 1981.

Закључак

Као што се, надамо се, могло запазити, проблем првобитне Србије, односно њеног географског језгра на Балканском полуострву, необично је сложен. У то смо се најбоље могли уверити пратећи мишљења једног броја истраживача који су, да поновимо, сви до једног, расправљајући о најранијој Србији, имали пред собом увек исте изворе, исте податке. Па ипак, њихови су закључци до те мере различити да готово једва да можемо наћи два истраживача који су о Србији, Босни, приморским српским областима, Дукљи (Зети) и Рашкој имали исто мишљење. То је и разумљиво, јер, по свој прилици, значи да нико од њих није био задовољан оним што је у науци пре било постигнуто, па су желели да својим размишљањима, колико је могуће боље, разјасне многе нејасне појаве и стања. На жалост, ма колико да је тим напорима много учињено на расветљавању најраније историје Срба и Србије, морамо рећи да неке, по нашем мишљењу, битне ствари нису сасвим решене. Па и напор који је у овој књизи учињен треба схватити само као један у низу покушаја да се указивањем на неке досад незапажене проблеме олакша будући рад на истраживању најраније историје Срба на Балкану, при чему ваља подвући да, по свој прилици, ни овом приликом нису ни издалека уочени сви проблеми, нити су решени они о којима је у овој књизи било речи. Наравно, има предлога за решења другачија од оних која су дотадашњи истраживачи довели, али је писац свестан да тиме није много изменио однос проблема и знања у корист ових других. Ако и има нових запажања, па ту и тамо и нових решења, она се, засад, само укључују у низ постојећих и постају предмет интересовања свих оних који ће наставити трагање за истином, а то је дуг и тежак посао. Што се тиче питања о којима је у овој књизи било највише речи, о њима би се на овом месту могло поново рећи следеће:

У погледу првобитног географског језгра Србије, односно српске државе, остајемо и даље у приличној мери у неизвесности. Та неизвесност потиче још од наших основних извора, од засад непознатог састављача тридесетог поглавља DAI и од самог Порфирогенита. Реч је о приморским областима и о спомену Србије ("садашње" и "покрштене"). Док цар-писац за становнике приморских области, и то Паганије, Захумља, Травуније са Конављем, каже да су пореклом Срби од оних Срба који су у Далмацију дошли, наводно, за време цара Ираклија, састављач 30. главе DAI, описујући географске положаје тих истих области, укључујући и Дукљу, као и Хрватску, каже само да се граниче са Србијом. О пореклу њихових становника овај непознати писац не каже ништа. Упадљиво је да ни Порфирогенит не каже којег су порекла били становници Дукље. Наше веровање да је он у глави 32, говорећи о Србима, случајно испустио да каже да су и становници Дукље пореклом Срби, знатно колеба чињеница да цар ни у поглављу 35, посвећеном Дукљанима и земљи у којој сада обитавају, не каже изричито да су пореклом Срби, већ само вели: "Авари су поробили и ову земљу и она је остала пуста, и за цара Ираклија поново је насељена, као и Хрватска, Србија, земља Захумљана, Травунија и Конавље." Дакле, ни податак састављача главе 30. ни Порфирогенитов опис не пружају довољно основе за поуздан закључак о пореклу најстаријих словенских становника Дукље. То што се нешто касније о Дукљанима говори као о Србима, а о Дукљи као о делу Србије засад нам не даје за право да то стање преносимо и на VII век. Отуда бисмо радије рекли да о проблему најстаријег словенског становништва Дукље ваља још увек свестрано и подробно размислити.

Не стојимо много боље ни са Србијом мада су, на изглед, подаци о њој и разноврснији и јаснији. Као што смо видели, састављач 30. главе DАI тврди нам да је у његово време Србија погранична земља почев од залеђа Дукље до источног граничног појаса тадашње Хрватске. По том писцу, ми не знамо о Србији ништа више. Управо, знамо још да је поред Хрватске и споменутих приморских земаља била гранична земља и са тадашњом Бугарском. Податак о граничењу са Бугарском добро нам је дошао, међутим треба утврдити докле се у то време простирала Бугарска према западу, а то није једноставно. Тешкоћу у погледу географског положаја ране Србије не олакшава нам ни сам цар својим поменима "садашње Србије" и "покрштене Србије". Са доста вероватноће можемо сматрати да је реч о једној Србији и са исто толико вероватноће можемо сматрати да је та његова Србија она иста коју писац главе 30. види као земљу која се граничи са Хрватском, приморским областима и Бугарском. Али то је све јако мало да бисмо могли нешто смелије да говоримо о њеном обиму. Већ је речено да то не можемо и поред чињенице да нам је цар навео и шест насељених градова у "покрштеној Србији", и то чак и поименично. Податак је несумњиво драгоцен, али смо засад немоћни да било о којем од тих градова тврдимо нешто поуздано. Све је још увек у оквиру смелијих или мање смелих претпоставки. Па ипак, као да засад можемо сматрати доста вероватним да и Србију писца 30. поглавља, као и ону цареву (ако она два појма сведемо на један), ваља тражити на простору од источних граница тадашње Хрватске до западних граница тадашње Бугарске, али, наравно, не у целој ширини тих граница. Да додамо да нам царев помен "садашње Србије" некако пружа основу да помишљамо и на неку ранију Србију и чини нам се да ту ранију, ако је постојала, не бисмо имали где на другом месту да потражимо осим у неким од споменутих приморских области, Но, док према Приморју можемо макар приближно да означимо гранични појас ране Србије, као и њен однос према Хрватској, много је теже одлучити се за гранични појас према тадашњој Бугарској, али нам и тај податак, ма колико неодређен, пружа наду да ће бити од помоћи кад се пажљивије проучи простирање Бугарске тога времена. Као што је раније већ истакнуто, велика неизвесност у погледу географског пространства ране Србије влада у односу на њено пружање према унутрашњости. На том правцу располажемо податком о Босни, али тај податак уместо да нам помогне као да нам чини још већу сметњу.

Као што знамо, цар је Босну споменуо на крају поглавља 32. у којем је изложио кратку историју Србије од њеног почетка до средине Х века. Пошто је на завршетку тог свог излагања поименично навео и шест настањених градова у "покрштеној Србији" додао је "и у области Босне Котор и Десник". Како је познато, из овог спомена Босне, на овом месту, настао је велики проблем око тога шта је била и где се налазила Босна у царево време? Да ли њен спомен у поглављу о Србији мора да значи, како неки мисле, да је Босна тог времена била у склопу Србије и да је уопште од свог почетка била саставни део Србије? Присталице мишљења да Босну оног времена треба сматрати саставним делом Србије обично се, између осталог, позивају на Ајнхарда, али можда још више на византијског писца Јована Кинама, који је, описујући један византијско-српско-угарски сукоб 1150. године, на реци Тари, на једном месту споменувши реку Дрину додао "која извире негде одозго и одваја Босну од остале Србије. Босна није потчињена архижупану Срба него народ у њој има посебан начин живота и управљања". Да додамо да су неки "посебан начин живота" превели са "посебне обичаје". Упоређујући спомен она два насељена града "у области Босне" са овим Кинамовим описом на први поглед се чини да су заиста у праву они који Босну Порфирогенитова времена сматрају саставним делом Србије, али се нама чини да не мора да је тако. Пре свега, смета нам Порфирогенитов поступак. Зашто је он, питамо се, уопште и споменуо посебно два града у области Босне ако је та област у његово време сматрана сасвим равноправном са осталим областима из којих се тада састојала "покрштена Србија" ("садашња Србија") и у којој цар налази шест насељених градова Да је област Босне од старине припадала Србији чини нам се да никакав разлог не би могао да спречи цара да и њу подведе под појам "покрштене Србије" и не спомињући њено посебно географско име. Позивање на Кинама као на аргуменат за Босну у склопу Србије Порфирогенитова времена чини нам се да нема оправдања. Пре свега, од Порфирогенитовог спомена Босне до наведеног Кинамовог описа прошло је више од два века и ми за то време веома мало знамо и о Србији, а о Босни још мање. Ако је Босна у међувремену од Х до XII века, и била извесно време у саставу српске државе, то не мора да значи да је била у њеном склопу и у Х веку или још раније. Можда Кинам констатује само једно стање, односно неку промену ближу свом времену ако смо уопште и сигурни у смисао оног дела реченице где се каже "и одваја Босну од остале Србије"? Но, код Кинама нас још више збуњује оно место на којем стоји да народ у Босни има "посебан начин живота" ("посебне обичаје") па чак и "управљања". Шта то може да значи? Ако је народ у Босни још од почетка био у склопу Србије, па чак, како неки мисле, и истог порекла као и Срби, откуда у том народу већ до XII века посебан начин живота и посебан начин управљања? Не сумњамо у то да је Кинам знао шта пише, али ако је тако, како да објаснимо ову разлику? Не наводи ли нас она на помисао да је и Порфирогенит с разлогом споменуо Босну као посебну област са два насељена града. Можда ће бити у праву они који мисле да је цар о Босни знао врло мало, па је из тих разлога у поглављу о Србији узгред споменуо да постоји и област Босна са два насељена града. Наравно, ово тумачење, ма колико занимљиво, не може да нас задовољи. Радије бисмо рекли да смо у погледу најраније Босне још увек у великој неизвесности. Можда ће неко рећи да се "посебни начин живота и управљања" односи на постојање богумилства у Босни, али ни то не би могло бити решење, јер је богумилство било у то време раширено и ван Босне. Сетимо се само Немањиних мера за истребљење богумилства у Србији, односно у својој држави. Решење о Босни не налазимо ни код Попа Дукљанина. Истина је да он Босну заједно са Рашком спомиње као саставни део Србије (Сурбије), али ми не знамо на које се време то стање односи, ако га уопште и можемо прихватити. Треба се само сетити како Дукљанин описује своју Сурбију приписујући јој простор од неодређене Борове планине на западу до Дрине и од Дрине до Лаба и Лапије на истоку, па да се нађемо у неизвесности о каквој и кадашњој Србији говори не пружајући нам никакве податке ни према Приморју ни према северу.

Но, у овом нашем размишљању о првобитном географском простору и Србије и Босне не треба да заборавимо на Часлава. Он нам је у овом случају главна личност, јер Србија чији простор у Х веку тражимо у ствари је Србија Часлављева времена. Историју те Србије и Порфирогенит излаже описујући је од њеног почетка до свога времена, па и кад наводи шест насељених градова у "покрштеној Србији" требало би да је реч о тој истој Србији у којој је последњи владар кога цар спомиње био Часлав. На жалост, мада уопште узето знамо о којој је Србији реч, ко је њоме у дато време управљао и колико је насељених градова имала, па знамо чак и називе тих градова, опет смо у немогућности да нешто одређеније кажемо о њеном простору. Ако узмемо у обзир чињеницу да је цар истовремено, док је описивао историју Србије, спомињао и приморске градове и да је у исто време кад и у Србији и у тим областима навео и број и називе насељених градова, по логици ствари излази да у то време, тј. у доба Часлава, у Србију не треба убрајати ниједну од приморских области од Дукље до источних граница Хрватске, већ је треба тражити негде другде. Али ако у саставу Часлављеве Србије није била ниједна од приморских области, питамо се да ли је била Босна? Судећи по Порфирогенитовом казивању, који, описујући догађаје у Србији, ни једном речи не спомиње Босну, рекли бисмо да ни Босна није била у саставу тадашње Србије, чијег владара, Часлава, цар приказује као човека који је своју земљу само обновно и у њој се учврстио, али, додаје, уз помоћ византијског цара. У ствари, проблем обима Србије у доба Часлава решава се сазнањем о простору Србије у време претходног владара или претходних владара, јер је бугарски цар Симеон напао и привремено покорио ту Србију, а Часлав је опет само ту Србију обновио и у њој се учврстио. Значи, ако Босна није била у саставу Србије пре Часлава није била ни у његово време, јер он, судећи по царевом казивању, није ни стигао да прошири границе Србије. Присталице велике Србије Часлављева времена обично се позивају на Дукљанина, који говори о угарско-српском сукобу и поразу Мађара, наводно, у Дринској жупанији, по свој прилици, код Цвилина, недалеко од Фоче, и то узимају као неки доказ да је Часлав владао и Босном, јер је угарски војсковођа најпре пљачкао и заузео Босну, па је тек после тога продро дубоко на југ. Али то није никакав доказ нити да је Босна пре Часлава била у саставу Србије нити да је Часлав заузео Босну победом над Угарима у Дринској жупанији, јер, ако је веровати Дукљанину, Часлав је гонећи Угре с југта према северу изгубио живот негде на Сави, па није ни имао времена да заузме Босну. Према томе, проблем остаје на истом, треба испитати коме је припадала Босна у другој половини IX века и у Х веку све до Часлава. Ако би се могло доказати да је Босна тада била у саставу Србије, онда би се могло сматрати да је Часлав, обнављајући Србију обновио истовремено и Босну и као владар се учврстио и у једној и у другој. Ако ово не можемо да докажемо, остајемо тамо где смо и били: на питању два насељена града у области Босне. Зашто се та два града издвојено спомињу од оних шест у "покрштеној Србији"? Све друго су само претпоставке без иоле јаснијих аргумената. Покушај да се Ајнхардови Срби, међу које је 822. године побегао Људевит, вежу за Босну и тиме поткрепи претпоставка да је Босна била тада насељена Србима, па да је зато сасвим могуће да је и у Х веку била у саставу Србије, сматрамо сасвим беспредметним. Људевитово бекство међу Србе не може се никако односити на Босну без обзира на то да ли је и колико Срба било у то време у њој.

Али за проблем првобитне Србије, као што знамо, тесно се, поред Босне, повезује и проблем Рашке. Штавише, многи појам Рашке толико доводе у везу са Србијом да готово непоколебљиво тврде да је то један појам само са два имена, да језгро првобитне Србије и не треба другде тражити осим у Рашкој. Читаву историју Србије коју је Порфирогенит описао они приписују Рашкој и помоћу ње тумаче и њену политику и територијални развој. Међутим, да проблем Србије и Рашке није тако једноставан, али да је необично важан, надамо се да се могло уочити у току расправљања и о изворима и о историографији. Но, осећајући, ваљда, да нема никаквих чвршћих доказа да су Србија и Рашка једно исто, не могући при том да не поштују податке Порфирогенитове и састављача 30. главе DAI, као и Дукљанинове описе, заступници ове теорије западали су врло често у тешкоће које су биле, са тог становишта, у основи нерешиве. Наиме, желећи да некако ускладе податке из разних извора, да повежу што тешње спомене Србије, Босне и Рашке, не би ли се створила слика јединства тих областа још у најраније време, они су често, можда и нехотице, сва три појма у географском погледу проширивали више него што су то изворни подаци и дозвољавали. Такав је случај особито био са Рашком. Будући да је по значају сматрана централном облашћу, њен су простор проширивали и далеко преко Лима, па чак и Дрине, јер се нису могли помирити с помишљу да би Рашка, као Србија, са значајем који јој је приписиван, могла бити ограничена на простору једне мање или веће жупе или области. Међутим, такви просторни скокови могли су изазвати и изазивали су велике недоумице и заблуде у тумачењу појединих збивања и стања из ране историје Србије, а пре свега у односу на улогу појединих области у процесу настанка и развоја ових или оних збивања и стања. Наш је утисак да је Рашка без икаквог разлога прерано изједначена са појмом Србије и да су јој без основе приписивана стања и догађаји у природу пре XI, а можда и пре Х века. Заблуде око Рашке настале су, по свој прилици, на основу Дукљаниновог казивања, мада, видели смо, ни Дукљанин у суштини не даје никакав јачи повод да Рашкој припишемо већу улогу него што је имала, а поготово да јој придаћемо већи значај и за ранији период. Да је Рашка имала своју историју и да је у одређено време била значајна за развој Србије и српске државе, то је неоспорно. На жалост, ми о њеној раној историји не знамо ништа све до IX века, све до једног српско-бугарског сукоба и Порфирогенитовог податка "и спроведоше га читавог до границе, до Раса", што је занимљиво, али нам не говори много. Ни после тога о Расу или Рашкој из Порфирогенитовог казивања не знамо ништа, значи све до половине Х века, мада он, као што знамо, пише најстарију историју Србије. Он сигурно с разлогом ту Србију, чију историју излаже, не назива Рашком. Он, видели смо, и за насељене градове не каже да се налазе у Рашкој већ у Србији. Забуна је, очигледно, створена тумачењем Дукљаниновог податка о Србији (Сурбији) састављеној из Босне и Рашке. Пошто Порфирогенит за читава четири века Рашку и не спомиње као позорницу догађаја изложених у његовој историји Србије, истраживачима је Дукљанинов спомен Рашке, као саставног дела Србије, добродошао да уместо недовољно јасног царевог описа географског положаја Србије прихвате Дукљанинову Сурбију као Србију, јер су имали, како се чинило, и три јасна оријентира: Борову планину, Дрину и Лаб, односно Лапију. Како се до краја XII века, када се сматра да је Дукљанин живео, много шта о Србији знало више него у ранијем периоду, то је лако ова Дукљанинова слика пренета у раније време, при чему је Рашка задржана као главна позорница и извор догађаја, с тим што је, будући да је била, како је тумачена, саставни део Србије, називана час Рашком час Србијом. Кад је такво решење прихваћено, готово да нико и није правио питање шта је било са оном Србијом са којом су се граничиле приморске области према "планинским странама" или са оном Србијом која се чак код Цетине и Ливна сучељавала са тадашњом Хрватском, а то је, погледамо ли само карту, било веома далеко од Рашке, чији прави простор није у ствари нико ни покушао да утврди, мада је било више тумачења. Да је у овим дилемама око Србије и Рашке било мало више пажње, вероватно би било запажено до су то два појма, различита по географском положају и обиму, по пореклу и по својој улози у склопу историје Србије и српског народа. Како нам се чини, на ову су разлику упозоравали још наши стари састављачи родослова и летописа. Бележећи разна збивања из историје Србије, они као позорницу догађаја спомињу углавном Србију и Рашку, при чему, како нам се чини, јасно разликују једну од друге, па чак и кад Рашку укључују у појам Србије као да је јасно да је сматрају само њеним саставним делом. Главни носилац појма Србије није била Рашка. Штавише, из неких вести назиремо чак да је Рашка била омања област, што је баш онако како смо закључили и из Василијевих повеља из почетка XI века, где је Рашка приказана као епархија омањег подручја. Ево и неких примера из каснијих извора. Кад састављачи родослова и летописа говоре о доласку Немањином у Рас, у цркву Светог Петра и Павла, на поновно крштење, сви кажу да је та црква "по среде Раса" (родослови Загрепски, Пајсијев и Врхобрезнички) или "in meditulio Rasciae" (летопис Бранковићев), што свакако не би рекли да је Рашка била нека велика област. Иначе, и у другим случајевима кад састављачи родослова и летописа спомињу Рашку, осећа се да мисле на посебну земљу, чак и онда кад је очигледно реч о Рашкој као области српске државе: "у 24-тој години свога владања прими Немања власт у земљи српској која се зове Рас" (летопис Хиландарски). Сличан податак налазимо и у Берковићевом и Остојићевом летопису. Значење посебне области, која је могла бити у склопу Србије, али је сачувала своју особеност, чији су корени морали бити веома дубоки, осећа се и у овим речима: "прође у отечество рашко, у цркву светих апостола Петра и Павла" (летопис Сеченички). "И отуд [из Захумља] подиже се Немања и приђе у отечество рашко, у цркву светих апостола Петра и Павла..." (летописи Верковићев и Остојићев). Долазак у рашко отечество спомиње и родослов Пејатовићев. Будући да Рашка није била родна земља ни Немањина ни његовог оца, вероватно да у овим случајевима "отечество рашко" има значење "рашка земља", на шта, по свој прилици, указује и једна белешка Руварчевог II летописа: "и племена рашкога господства". Најзад, шта су састављачи наших старијих рукописа подразумевали под Рашком најбоље се може видети из раније изведене белешке Руварчевог родослова: "Родом от Расије, иже ниња глагољет се Стариј Влах, от веси Штиткова." Из већ споменутог пописа баштина на мукати Стари Влах види се да је и 1708. године село Штитково припадало кадилуку Стари Влах. С обзиром на чињеницу да је почетком XVIII в. наведена муката обухватала кадилуке Нови Пазар и Стари Влах, а да је кадилук Нови Пазар обухватао нахије Рас, Јелеч, Врач, Остатију и Сеницу (Сјеницу), чини нам се да је сасвим јасно да је састављач родослова (XVI век) с правом рекао да је Рашка исто што и Стари Влах, а пошто смо његов обим приближно утврдили, добили смо истовремено, надамо се, и географску слику Рашке. Сад нам је, рекли бисмо разумљивије зашто Стефан Првовенчани кад додељује поседе манастиру Жичи уз Толсто брдо додаје "с Рашким Делом". Толсто брдо је свакако исто што и данашње Дебело брдо југозападно од варошице Рашке и његове су западне падине припадале вероватно Рашкој, односно каснијој нахији Рас Новопазарског кадилука, што се најбоље потврђује чињеницом да су се са јужне и западне стране Толстог брда налазила села Милатовиће, Носољин, Бело Поље и Себимиље, која су припадала нахији Рас, док су северна и источна страна Толстог брда биле ван кадилука Нови Пазар, односно нахије Рас, па према томе и ван средњовековне Рашке. Кад се уз ово сетимо повеље Василија II из 1020. године, у којој је Рас приказан као очигледно мања епархија, постајемо још уверенији да је Рашка раног периода била област која су највероватније захватала простор који је под турском управом био издељен иа кадилуке Новопазарски и Старовлашки. Ако сад тај вероватни географски положај Рашке упоредимо са осталим подручјима на којима се простирала српска држава у рано време биће нам, надамо се, јасно да Рашку из тог времена не можемо никако изједначавати са Србијом. Она је у своје време могла једино бити укључена у српску државу и могла се наћи у прилици да назив Србије временом обухвати и њу, али не и да замени појам Србије, мада има случајева да се под појмом Рашке подразумева Србија. Ти су случајеви, међутим, из каснијег времена. Кад пратимо родословне и летописачке белешке за поједине догађаје из ХII и XIII века, особито кад су у питању титуле владара, у свима се спомињу готово једино Срби и Србија. Немања је увек "господин Србљем" или "Magnus zupan totius Serviae, Maritimae, Diokliae, Dalmatie, Travuniae et Zachulmiae", а Сава је "први архиепископ Србљем" и он добија право "да митрополите и епископе ва земли Србсцеј постављает". Читајући бројне белешке наших родослова и летописа, стичемо утисак да су веома добро знали кад ће који назив употребити. Рас и Рашку спомињу само у случајевима кад је заиста реч о нечем што се односи изузетно на то подручје; иначе и Рашку и све остале крајеве називају Србијом или српском земљом руководећи се очигледно појмовима који су од старине означавали Србију и српску земљу. Ти појмови ни у ком случају нису настали у Рашкој већ ван ње и то једино на подручју западно и југозападно.

Да поновимо, тај простор треба тражити за најстарији период или у приморским српским областима или, што је можда вероватније, на територији која се налазила измећу приморских области, Хрватске, Босне, Рашке и залеђа Дукље. Врло вероватно да је највећи део те ране Србије био обухваћен Дукљаниновим Подгорјем. По својој прилици, тој Србији је припадала и Дринска жупанија и према истоку граница те Србије допирала је до Лима у чијем се поречју могао налазити гранични појас према Рашкој и можда још и према неким даљњим подручјима којима не знамо стара имена, а када нису припадала Рашкој. Претпостављамо да у ту рану Србију ваља укључити и Хвосно заједно са долином Белог Дрима. Можда је до Х века простор ране Србије био и нешто мањи, али је у току прва четири века појам Србије могао бити проширен на означени простор. У том раздобљу текао је процес којим се појам Србије учврстио и стекао услове да се постепено шири све даље обухватајући и подручја на којима није морало живети српско становништво. У том раном периоду, кад су у западном делу Балканског полуострва временом стекле углед Хрватска и Србија, а источније од Србије власт држале Византија и Бугарска, није чудо што се у очима византијских и других хроничара у вези са збивањима између Византије, Бугарске и словенског света западније од њих спомињу готово једино Срби и Србија. Друге области, изузев приморских крајева, Хрватске и донекле Босне, нису стекле ни име ни углед у тој мери да би их страни писци посебно спомињали, поготово ако су још врло рано биле мање или више укључене у збивања чији су корени потицали из Србије. Можда због тога западамо понекад у недоумицу кад код византијских писаца наилазимо на спомене Срба и Србије и тамо где их иначе у то време не бисмо тражили. Византинцима су Срби прилично рано постали главни противници на доста широком географском простору, поготово кад је рана бугарска држава била потиснута источно од централног појаса Морава — Вардар. За Византију није морало бити много важно ко је све ту и тамо живео; за њу је било значајно да се за своје интересе морала све чешће борити са Србијом и Србима, који су, продирући са запада према истоку, из деценије у деценију све успешније потискивали византијски утицај и власт. Тако се појам Србије географски ширио и учвршћивао и византијски писци, кад говоре о сукобима и ратовима Византије са Србима, именом Србије најчешће називају све оне области које нису директно биле под византијским утицајем или на којима се нису налазили византијски војни логори. Тако је Византија, у ствари, прва, хтела или не хтела, признавала нове територијалне промене приписујући их Србији и тим путем је Србија под тим именом почела да улази у историју пре него што је и сама почела о себи да говори.

На жалост, ми не знамо сасвим поуздано како је то територијално ширење Србије текло, јер, као што смо видели, нисмо сигурни ни у њено територијално језгро, нити можемо хронолошки пратити кад су које области укључиване у српску државу а тиме и у појам Србије. Кад је реч о Србији и српској држави, у нашој историографији се истичу углавном два раздобља у којима је, како се мисли, дошло до наглог и замашног територијалног проширења државе. Један је средином Х века, у доба Часлава, а друга је за владе зетског краља Бодина, крајем XI и почетком XII века. Међутим, мада је за време Часлава у Србији дошло до извесне стабилизације, никаквих доказа немамо да је тада српска држава остварила и неко веће територијално проширење. Једва се усуђујемо да кажемо да је тих година дошло до првог укључивања Рашке у састав српске државе и то претпостављамо једино на основу Дукљанинове приче о збивањима после Часлављевог успеха у борби са Угарима. Других доказа нема, те бисмо морали бити веома опрезни приказујући територијални обим Србије средином Х века. Готово бисмо са сигурношћу могли тврдити да обим Србије у то време није био оних размера како се то на картама приказује.

Нисмо много сигурнији ни у стање створено, како се сматра, у Бодиново време.. Пре свега Бодин је био владар Дукљанске, односно Зетске државе, и територијално проширење његове државе не можемо никако сматрати проширењем Србије, већ проширењем Зете. Управо, можда бисмо пре могли рећи да је у XI веку, почев још од Војислава, а затим и у време Михаила и Бодина, настало доба превласти Зете, али не над Рашком, како се у нашој историографији заступа, већ у првом реду над Србијом и приморским српским земљама, а тек потом и над Рашком. Из извора, у ствари највише из Дукљаниновог летописа, наслућујемо да је у другој половини XI века у Србији и суседним областима дошло до тежих унутрашњих размирица које су омогућиле привремено јачање Зете. Њена превласт је трајала нешто више од пола века. У ова збивања је, како нам се чини, нешто тешње била укључена и Рашка, за коју не знамо сигурно да ли је још и за време Часлава или убрзо после његове смрти ушла у састав Србије, или је постојећом државном организацијом, зетско-српском, била јаче обухваћена тек у време Бодина. У сваком случају, изгледа да су противници зетске превласти над Србијом и српским земљама у Приморју и Подгорју створили у Рашкој основу за преузимање "старе славе". Неколико деценија после Бодинове смрти (1101. године) долази до унутрашњих немира и борби у којима Зета губи превласт коју је држала нешто више од пола века. У тим међусобним сукобима, у којима су, како се чини, учествовале ове српске области, како оне у Приморју тако и оне у саставу "покрштене Србије", учвршћује се све више српско-рашки савез чији се центар све очигледније премешта са запада на исток, из Подгорја (?) у Рашку. Ова нова ситуација није створена, како се мисли, победом Рашке над Зетом, већ победом српско-рашке спреге над превлашћу Зете. Кад бисмо сматрали, као што је у историографији уобичајено, да су тих деценија борбу за превласт водиле Зета и Рашка и да се та борба завршила победом Рашке, морали бисмо се све време питати шта је у међувремену било са шестовековном Србијом и да ли је могуће да је једна малена Рашка, за коју се тек почело знати у време ових међусобица, потисла у заборав све оно што су Србија и српска држава значиле за читавих шест векова и за шта у изворима постоји више доказа. "Борба Рашке и Зете о превласт" чини нам се да је велика заблуда наше историографије, која је веома много отежала боље разумевање збивања и стања у историји Србије и српске државе до почетка XII века, а пре свега у раздобљу од друге половине Х до средине XII века. Отуда нам се чини да је и картографски приказ "Бодинове државе" неприхватљив, особито у случајевима кад се њене границе означавају чврстим граничним линијама. Све до краја XII века за чвршће граничне линије немамо никаквих поузданих података. Чак нисмо сигурни да ли смо у праву кад Бодиновој држави приписујемо и све оне области, јер у изворима за то нема много основе, а посебно што ми ни тим појединачним областима не знамо сигурне оквире.

Сасвим је друга ситуација са Србијом од Немањина времена. Захваљујући владарским повељама и владарским биографима, ми први пут долазимо до доста јасних података о саставним деловима српске државе из којих, како нам се чини, сазнајемо, у извесној мери, чак и генезу настанка и развоја Србије и српске државе до краја XII века. Наравно, ма колико да су подаци ове врсте у повељама и биографијама непроцењиве вредности ни они нам, на жалост, не објашњавају све што бисмо желели да знамо кад је у питању географски приказ Србије и српске државе на крају XII века. Па ипак, захваљујући овим подацима много смо смелији у нашем настојању да што верније прикажемо картографску слику српске државе Немањина времена. А ево на основу чега. Као што је познато, Немања у својој повељи овако набраја своје успоне којима је уједно проширио територију српске државе: " ... и обнових своју дедину и боље утврдих божјом помоћу и својом мудрошћу, даном ми од бога. И подигох пропалу своју дедину и задобих од морске земље Зету и с градовима, а од Арбанас Пилот, и од грчке земље Лаб с Липљаном, Глбочицу, Реке, Загрлату, Левче, Белицу, Лепеницу." Готово у свему исто казује и Немањин син Стефан у својој повељи. Нешто је, пак, опширнији Немањин најмлађи син Сава: "И обнови очеву дедину и боље утврди божијом помоћу и својом мудрошћу даном му од Бога. И подиже пропалу своју дедину и задоби од поморске земље Зету и с градовима, а од Рабна Пилота оба, а од грчке земље Патково, Хвосно све, и Подримље, Кострц, Дршковину, Ситницу, Лаб, Липљан, Глобочицу, Реке, Ушку и Поморавље, Загрлату, Левче, Белицу."

Као што видимо, подаци које нам ова три извора пружају изванредни су. Они су први и једини те врсте, али ма колико да изгледају јасни намећу нам у ствари читав низ питања на која није једноставно одговорити. Кад пажљиво погледамо које нам све области набрајају Немања и његова два сина, пада нам у очи да ни један од њих не спомиње неколико области са којима смо се овим или оним поводом сусретали пратећи историју Србије од почетка до краја XII века и за које сигурно знамо да су у одређеним раздобљима биле или у саставу Србије (српске државе) или су у развоју Србије имале мањи или већи значај. Те области су Травунија са Конављем, Захумље, Неретљанска област, Подгорје, Дринска жупанија, Рашка, Ибар, Топлица, Расина и зване Реке. Истовремено у наведеним изворима уочавамо три било подручја било противника од којих Немања одузима земље и припаја их својој држави. То су Зета с градовима, Арбанас (Рабно) и грчке земље. Упадљиво је још и то да се те новоосвојене земље спомињу тек пошто су писци подвукли да је Немања претходно обновио своју и очеву дедину што, чини нам се, може једино да значи да ту дедину (земљу, отаџбину) не треба тражити ни у једној од земаља набројаних као освојене, већ само међу онима које нису ни споменуте, а које се могу поделити у четири групе, од којих би једну сачињавале приморске области, другу Подгорје, Дринска жупанија и неки други суседни крајеви, трећу Рашка, а четврту Ибар, Топлица, Расина и зване Реке. Мећу овим областима треба тражити и Немањину дедину и дедину његовог оца, па, према томе, и простор који обухватају области из ове четири групе ваља сматрати Србијом коју је Немања најпре обновио и средио и затим пошао у освајања свих оних области набројаних у повељама и житију. Наравно, није свеједно за коју ћемо се од ове четири групе определити тражећи обе дедине, и Немањину и његовог оца. Да проблем није једноставан, видели смо још приликом детаљније анализе споменутих извора. Дедина Немањиног оца и Немањина не морају се односити на исто подручје. Као дедина Немањиног оца, по свој прилици, не долазе у обзир Ибар, Топлица, Расина и зване Реке а ни Рашка, већ врло вероватно приморске земље или нека од њих, док би Немањина дедина могла обухватити Рашку, Ибар, Топлицу, Расину и зване Реке. Оваква претпоставка би више одговарала и хронологији збивања коју смо уочили пратећи изворне податке о настанку и раном развоју српске државе. Овом можемо додати још нека размишљања. Наиме, ако узмемо да је Немања рођен 1112/13. године, а да је његов отац своју дедину наследио од свога оца, односно од Немањиног деде, могли бисмо сматрати да се све то дешавало негде у првој половини XI века, а то је време кад Зетска држава још увек није била покорила Рашку, што нам говори да је дедина Немањиног оца и деде морала бити негде другде, највероватније на тлу ране Србије, било у Приморју било у неким подгорским жупама. Зета не долази у обзир иако су се тамо родили и Немањин отац и Немања, јер ни Немања ни његови синови ни у ком случају не би рекли да је најпре подигао своју или очеву дедину, па онда почео освајање других земаља и то пре свих Зете. Зашто би имао да је осваја ако је претходно ту исту земљу подигао и обновио као своју и очеву дедину? Али кад смо већ код Зете, није ли упадљиво место и начин на који се она спомиње и у повељама и у житију? Зар нам не изгледа да се наше раније слутње о специфичном положају Зете овде још једном потврђују? То, видели смо, некако наслућујемо још од Порфирогенита и састављача 30. поглавља DAI и зато, да поновимо, не треба са Зетом, односно са Дукљом, пренаглити и без икаквих доказа изједначавати је у свему са осталим земљама у склопу ране српске државе. Чини нам се да је и Зета, као и Босна, још од самог почетка била особена земља. Она је то остала кроз читаву своју историју без обзира на то што се у одређеним фазама дуже или краће налазила у склопу српске државе. Зета никад није постала Србија, уосталом као ни Босна. Чини нам се да у нашој историографији та појава још увек није довољно испитана, а вреди је из више разлога испитати, и ради историје Србије и ради историје Зете, односно касније Црне Горе. Треба подробно истражити где су корени онога што је у дугој заједничкој историји специфично. Мора постојати неко прихватљивије објашњење од постојећег. Са Рашком је опет други случај. Мада се у историју Србије укључује доста касно, судећи барем по изворима којима располажемо, Рашка, осим имена, није успела да очува неке своје посебне карактеристике, већ је, напротив, доста брзо постала "типично" српска земља, па је чак временом почело да преовлађује мишљење да Рашка и није ништа друго до Србија, али нам се чини да би у овом случају било боље подробно испитати порекло њеног становништва, географски положај и улогу и значај у настанку и развоју Србије и српске државе као и Зете.

Већ је напоменуто да бисмо, у жељи да нешто виште сазнамо о Србији, њеној историји и њеном територијалном развоју, морали много савесније да проучимо и нека друга подручја која су постепено западала у зависност од српске државе и временом и сама потпадала под појам Србије. То је утолико потребније што неким од тих области не само да не знамо прави географски положај и обим, већ ни време кад су укључене у Србију и на који начин. Једна таква област је несумњиво и она која се налази јужно од Ђетиње, Западне Мораве и доњег тока Ибра, што ће рећи онај део који се налазио северно од Рашке али ван њеног подручја, наравно ако је почетком XVIII века географски приказ Старовлашког и Новопазарског кадилука жељно одражавао слику старе Рашке, а верујемо да јесте. Ми знамо да су Ибар, Топлица, Расина и зване Реке биле земље које је Немања добио од византијског цара још пре него што је постао велики жупан Србије, али нема нигде ни речи о томе како ,је у састав Србије ушао део Ђетиње, доњег тока Моравице и Западне Мораве до ушћа Ибра. Ако претпоставимо да под Ибром треба подразумевати онај део који се с леве стране реке пружао од Толстог (Дебелог) брда преко Радочела и Чемерна и затим се источним обронцима Јелице спуштао на Западну Мораву, док би се с десне стране та област граничила са Топлицом и Расином на гребенима северног Копаоника, Желина, Столова и Гоча, остао би нам, како смо напоменули, необјашњен део простора измећу северних обронака Златибора и северозападних падина Јелице. Ако се можемо поуздати у поменути турски попис из 1708. године, по којем се тај део није налазио у Старовлашком кадилуку, онда би нам засад остало непознато којој је средњовековној области тај део припадао до XII века и кад се и на који начин нашао у склопу српске државе. Али нисмо у неизвесности само са тим делом северно од Рашке, већ и са оним југозападно и југоисточно. Наиме, судећи по наведеном турском попису, Пештер и изворни део Ибра нису улазили у састав Рашке. Последње нахије према њима биле су Сеница (Сјеница) и Јелеч. О овоме ваља водити рачуна особито кад о границама Рашке и њеним односима размишљамо на основу Дукљанинових података, у првом реду оних који се односе на сукоб рашког жупана Љутомира и требињског владара Бела, које се десио негде на Лиму, а завршио се смрћу Љутомировом на Ибру, о чему је раније било речи. Десна обала Ибра, како нам се чини, не би требало да представља проблем, барем онај део све до северних обронама Чичавице, јер је тамо било Хвосно, али проблем је онај угао између Рогозне и ушћа Ситнице у Ибар. Тај део је у наведеном турском попису ван нахија Јелеч и Врач, последњих на југу и југоистоку Новопазарског кадилука, па, према томе, и ван Рашке. То, међутим, не би требало да нас чуди. Нема сумње да је тим делом још од давних времена доминирао величанствени и за историју још увек тајанствени Звечан. Могуће је да је његова доминација захватала и десну страну Ибра око ушћа Ситнице, али нас ипак помало зачуђује што у изворима не налазимо трага називу тог подручја на којем је била велика и моћна тврђава Звечан. То не сазнајемо ни из Аниног казивања мада нам описује збивања баш око самог Звечана. Она додуше опомиње и Далмате и Србију, али нам о ужем називу области ништа не каже. Да ли бисмо и тај део смели да укључимо у област Ибар или бисмо могли да помишљамо на Ситницу и Лаб — остаје за размишљање.

Са освајањем Ситнице, Лаба, Липљана и осталих области измећу Ситнице и Ибра с једне и Јужне Мораве с друге стране, а затим и оних делова између Западне и Велике Мораве (Левач, Белице и Лепеница) стварају се услови да се појам Србије постепено прошири до централног појаса који сачињавају Јужна Морава — Велика Морава, чиме је истовремено створена основа за јачи продор према истоку, као и према југу (долина Вардара) и северу (Сава — Дунав). Као што је познато, Немања је још пре него што је постао велики жупан добио од византијског цара на управљање Ибар, Топлицу, Расину и зване Реке, али те земље, као и Глбочицу (Дубочицу) све до ових освајања не можемо у правом смислу речи убрајати у појам Србије, јер су их српски владари (жупан) добили од византијског цара на управљање као делове византијске територије. Са Немањиним војним успесима 80-тих година XII века и те земље, заједно са новоосвојеним, улазе у нову фазу и доста брзо бивају у потпуности уклопљене у структуру српске државе и појам Србије временом ће обухватити и њих, мада је свака задржала и своје посебно, дотадашње, име. Као што знамо, Немањин покушај да тих година продре и даље од Јужне и Велике Мораве, као и у долину Вардара, завршио се неуспехом, те се Србија још неколико деценија морала задовољити територијалним проширењем до линије углавном Јужна Морава — Велика Морава завршно са Лепеницом. На северу смо у великој неизвесности у погледу подручја северно од Ђетиње и Западне Мораве све до Гледићких планина. Нисмо сигурни ни у то да ли је и тај део до краја XII века припадао Србији и ако јесте којом је приликом то проширење остварено, јер о томе нема никаквих података. На западу је, по свој прилици, Србији припадало подручје јужно од Босне, вероватно све до границе са Хрватском, можда још увек негде до старог граничног појаса Цетина — Имотски — Ливно, с тим што је у међувремену Рама припала Босни. Према југозападу и југу граница је долазила до јадранске обале, а покоравањем Зете вероватно је допирала до Драча, судећи барем по једном запису из половине XIV века у којем стоји "и Диоклитију даље до Драча", што вероватно значи до северне границе Драчке области, с тим што Зета, мада је ушла у састав српске државе, није примила назив Србије, већ је задржала своје име. Тако је крајем XII века српска држава постала веома пространа земља, која је укључивала и приморске и загорске области, разноврсне по својим природним погодностима које су омогућивале бржи развој и привредне и политичке моћи, што ће се потврдити већ у XIII веку, само неколико деценија после Немањине смрти.

Завршавајући ову расправу, писац се мора питати, уосталом као и сви други који се с тим и сличним проблемима баве, шта је од онога што је у наслову и предговору наговештено разрешено а шта није. Мада није његово да о томе даје суд, он може макар рећи шта му се чини да је урађено и да ли би после овога у поднаслову место "Проблеми и знања" могло да стоји "Знања и проблеми"? На жалост, чини се да је однос измећу знања и незнања још увек такав да се знањем не можемо похвалити. Кад је реч о историјско-географским истраживањима и закључцима мислимо да је у току излагања постало јасно колико су у том погледу уопштавања непожељна, поготово кад настојимо да хронологији збивања и стања покушавамо да нађемо права географска одредишта и простор. У том смислу смо још увек, једноставно речено, у многим случајевима немоћни. Све до краја XII и почетка XIII века, када се у Србији јављају бројнији и садржајнији правни споменици, пре свега повеље, које доста јасно у погледу земљишних поседа одређују шта је чије и коликих је размера, сви наши покушаји да се снађемо своде се углавном на смелије или мање смеле претпоставке које обично дају само уопштену слику. Штавише, о некој већој прецизности не можемо говорити ни од појаве већег броја писаних докумената, јер описи у њима нису увек јасни, а осим тога је оријентисање отежано и чињеницом да су многи називи, који би нам иначе доста олакшала сналажење, током векова измењени или су просто ишчезли. То нам веома много смета у нашем покушају да помоћу списка села и њихових атара некако јасније уочимо величину жупе, област или неког ширег простора. У овом смислу наши покушаји се најчешће своде на уопштавање или на приближну процену обима. Ако, међутим, таквих случајева има више, као што у ствари и јесте, онда се лако нађемо у прилици да стварамо искривљену географску слику при чему се неизбежно појављују тзв. "празни простори", за које не знамо кад су настали, колико су тачно износили ни коме су у одређено време припадали.

Али кад смо већ код географске основе као позорнице историјских збивања морамо рећи да постоји низ појединости које нам онемогућавају правилно сагледавање ствари. Наиме, настојећи да у процесу настајања и развоја историјских догађаја одржавамо континуитет, јер нам догађаји само тако могу бити јасни, заборављамо да тај континуитет морамо непрекидно да пратимо и на тлу које нас интересује, јер без тога наш труд често остаје узалудан. Можда су за ово најбољи пример небројене градине разасуте на читавом простору за који везујемо настанак и развој Србије и српске средњовековне државе. Њих има на десетине, а према оном што на разним картама запажамо могли бисмо рећи да их има и на стотине. Нико досад у нашој историографији није ни покушао да сазна колико их тачно има, нити да прикаже географску средину у којој се налазе, а камоли да покуша да установи њихову старост, међусобни географски однос и припадност одређеном раздобљу. Просто је несхватљиво колико је овај проблем запостављен и једноставно искључен из историје. Тих градина има зачуђујућих размера, облика и положаја, али то ипак као да није привукао нашу пажњу. Баш као да никад нису ни постојале. Истражујући историју појединих народа и крајева небројено пута пролазимо поред њих и не питајући се зашто се ти сада неми сведоци прошлости налаза баш ту, кад су настали, ко их је изградио, за коју сврху, какву су улогу одиграли у току свог постојања и којом приликом су престали да живе. Најчешће се и не сетимо да се питамо да ли бисмо можда помоћу положаја неких од њих могли да одредимо географски положај и обим ове или оне области за којом трагамо, јер нас на њу упућују важнија или мање важна збивања. Искључујући ове објекте из историје, заборављамо да тиме губимо везу са раздобљем које је претходило оном које нас непосредније интересује, чиме стварамо празне просторе које немамо чиме да попунимо, јер смо ионако у оскудици са иоле садржајнијим изворима. Ми у оваквим случајевима поступамо као кад би неко кроз пет стотина или хиљаду година проучавао историју нашег времена и простора и једноставно занемарио десетине или стотине градова или на села, привредних, политичких или културних центара без којих се потпунија историја не може ни замислити. Неко ће можда рећи да поређење није најсрећније, али нам се чини да неће бити у праву, јер све ваља посматрати у одговарајућим временским оквирима и размерама. Не може се порећи да је свако од тих градина с разлогом подигнута баш на том месту и историчар не може да се не пита зашто је баш ту подигнута, кад и по чијем наређењу. Истраживач се мора интересовати какво је било уређење земље у којој су те градине или неке од њих, настале, са каквим циљем и колики је био обим њиховог дејства или моћи. С правом можемо претпоставити да је постојање више градова ове врсте одређивало и појаву више мањих или већих области, а то може да буде повезано са обликом управљања и државног уређења, као и са друштвеним односима. Ако уз то претпоставимо да су ти градови или неки од њих поред управних и војних центара могли бити и привредна средишта, морамо се питати, посматрајући њихове положаје, за које су привредне гране у оно време постојали услови и каква је уопште била слика била у време које нас интересује. На страну што би нам установљење броја и географских положаја ових градова веома много помогло да реконструишемо и мрежу комуникација, како локалних тако и ширих размера и значаја. Осим тога, наше интересовање за ове градове везано је и за питање колико је дуго трајало дејство неких од њих и после њихове пропасти и шта је уопште било са новим становништвом које је населило територије тих градова и има ли случајева да су неки од тих објеката постали уточишта и победничким дошљацима? А ако је тако, интересује нас ко су ти становници који су продужили да живе у зидинама својих претходника? На жалост, у настојању да ухватимо какву-такву везу са претходним стањем, ми се најчешће задовољавамо да само констатујемо, на пример, шта се десило са Далмацијом и далматинским градовима приликом доласка Словена, па и Срба, при чему обично спомињемо Салону, Епидаурус и одмах уз њега настанак Дубровника, наводећи још и неке јужно далматинске градове од Котора до Улциња. А шта је било у унутрашњости готово да потпуно излази из круга нашег интересовања, а реч је о огромном простору, пребогатом материјалним остацима из прошлости. Нити смо довољно упорни у проучавању градова и свега онога што је у историји непосредно везано за њих, нити се много питамо како су настале поједине области, њихов обим, њихови називи и улога коју су кроз векове имали.

Ми, додуше, говоримо о доста раној класној структури друштва и правима владара и њихове породице, али, осим у ретким случајевима, не успевамо да сагледамо како се процес јачања владарске власти одразио на поделу земље на мање или веће поседе, што ће касније довести до територијалног дробљења земље на интересне сфере до те мере да је држава на крају остала само као номинално обележје. Ако је, међутим. за настанак и развој једне државе тај процес важан, нас морају интересовати његови корени, кад су настали, где и којим поводом, и да ли смо у стању да тај процес пратимо и у односу на географске околности. Није ли занимљиво сазнање да се неким областима, па чак и мањим жупама, кроз векове сачувао не само назив већ и обим, док неке знамо само по имену, али нисмо у стању да ни прецизније утврдимо географски положај. И колико нам се питања намеће у вези са овим проблемом? Да опет споменемо још увек недовољно испитану Рашку, која је у овој књизи једна од главних тема. Да нам Стефан Првовенчани није оставио податак о граничном положају Толског брда према Рашкој, а састављач родослова у XVI зеку записао да се Рашка зове Стари Влах, мање бисмо били сигурни у географске положаје кадилука Стари Влах и Рас како нам их описују турски извори почетком XVIII века. Овако, полазећи од каснијих али садржајних докумената долазимо до сазнања колика је сасвим приближно била Рашка у раном средњем веку. Можда бисмо на овај начин, преко каснијих турских извора, разјаснили и положаје и значај неких других мањих или већих подручја о којима не знамо много, осим што некима знамо имена. Турски извори нам донекле објашњавају и зашто Пештер и горњи Ибар, као и подручје око Звечана, нису били у саставу Рашке. Ти су крајеви и у време турске управе били у склопу других административних јединица, што ће рећи да су се можда и Турци умногоме у прво време држали неке управне и географске целине каква је постојала у средњовековној Србији крајем њеног постојања. Зато би требало што подробније проучити турске пописе појединих санџака, кадилука и нахија. Сасвим је могуће да ће се и у неким другим случајевима доћи до занимљивих сазнања у односу на средњовековне жупе, области, градове и насеља друге врсте.

Да проблема још увек има много и да је потребно и даље стрпљиво радити на њиховом отклањању, надамо се да ће се и читаоци ове књиге уверити, поготово ако их поједина питања више заинтересују. Писац ове књиге је и започео овај посао са жељом да изазове веће интересовање за питања која су му изгледала вреднија пажње, али не само интересовање стручњака, већ и ширег круга читалаца. Вероватно да ће посебно интересовање изазвати питање Рашке. Није искључено да се многи неће сложити са овде изнетим тумачењима. Ако тако већ буде, онда да на крају поводом Рашке додамо још једну опаску о којој, како нам се чини, вреди размислити. Наиме, није ли упадљиво да се за Рашку већ у XVI веку каже да је исто што и Стари Влах? Колико је времена морало проћи да се за тај део већ у XVI веку говорило да је Стари Влах, и ко су ти Власи чије име ни словенски дошљаци нису могли потиснути и то много векова после свога доласка у ове крајеве. Врло је вероватно да су и Власи већ били на својим стаништима кад су наишле словенске групе, које су можда већ врло рано тај крај почеле звати Стари Влах за разлику од подручја у суседству које су населили словенски дошљаци, чије име још нисмо поуздано утврдили. Међутим, карактеристично је да се уз назив Стари Влах и то подручје и оно јужније од њега назива Рашком, а становници Рашани. Колико је познато, нема старијих извора који словенске становнике најраније Рашке називају Србима. То се име у Рашкој јавља касније. Отуда нам се чини да је било оправдано што је у овој књизи проблему Рашке посвећена посебна пажња. Не треба се задовољити оним што досад знамо о старој Рашкој, али се не треба заносити ни оним што знамо о првобитније Дукљи (Зети) и Босни. Онај ко буде проучавао рану историју Србије и српске државе мораће претходно добро да проучи рану историју Дукље( (Зете), Босне и Рашке. Још нисмо сигурни да ли ћемо више погрешити ако их укључимо у најстарију историју Србије и српске државе или ако их, не укључимо, и како уопште да поступимо одмеравајући њихову улогу и значај? Постоји ли само једно решење за све три или сваку од њих треба и понаособ проучавати и у склопу узајамног деловања у одређеном раздобљу? Верујемо да су дилеме и закључци у овој књизи показали да је посао значајан и интересантан, али и веома сложен, па и да га је вредело на овај начин покренути.

Резиме

Пратећи досадашње резултате истраживања најстарије историје Срба, особито тумачења у вези са настанком и развојем прве српске државе, писцу ове књиге се учинило да о томе постоје у историографији веома велика размимоилажења, што ствара утисак као да су многе појединости из најранијег периода српске историје још увек нејасне. Највише падају у очи неслагања око географског положаја првобитног језгра Србије и српске државе. Мада су свим истраживачима на располагању стајали увек исти извори, тумачења су била до те мере различита да је било готово немогуће стећи један јаснији утисак о томе где је српска држава настала, како се и кад појавио појам Србије и како се он у територијалном погледу ширио. У трагању за првобитним географским језгром Србије и подручјем ране српске државе, узимани су у обзир различити простори, али је већ одавно преовладало уверење да почетак ране српске државе ваља везати за подручје Рашке. Управо, готово је редовно појам Србије изједначаван са појмом Рашке или појам Рашке са појмом Србије. У првобитан састав српске државе укључивана су и подручја приморских српских земаља, као и Босне и Дукље, али су, у настојању да се простор те ране српске државе јасније реши, у тај састав убрајана и нека друга подручја, при чему су разграничења била веома неуједначена. Често територијалне промене нису ни хронолошки усклађиване, тако да нисмо сасвим сигурни кад је који део ушао у састав српске државе, којим поводом, и кад је из тога састава отпао и зашто. То је особито уочљиво у оним случајевима кад се уз развој српске државе спомињу Босна и Дукља, али проблем није ништа мањи ни кад покушавамо да збивања у српској држави пратимо имајући у виду приморске области и Рашку, поготово кад Рашку сматрамо као централну област ране српске државе.

Имајући у виду бројна размимоилажења у тумачењу истих догађаја и истих стања у најранијем периоду историје Србије, писац ове књиге стекао је утисак да има довољно основе да се о том раном периоду још увек размишља и расправља. У том циљу је, приступајући писању ове књиге, пошао од свих оних извора који су и досадашњим истраживачима служили као најважнија грађа за састављање ране историје Србије. Анализи извора посветио је први део свога рукописа. У другом делу је изнео мишљења једног броја историчара сматрајући да ће на тај начин читаоцима најбоље приказати проблеме који су искрсавали у току истраживања, као и напоре појединаца како да те проблеме реше. Писац мисли да ће читаоци на овај начин најбоље разумети зашто су бројни проблеми и до данас остали нејасни, мада се о њима расправља више векова.

Подробно анализирајући изворе, писац ове књиге стекао је уверење да у њима има мало података из којих би се могло нешто поуздано закључити о првобитном језгру српске државе и њеном ширењу у току првих шест векова њеног постојања. По мишљењу писца ове књиге, доста нејасно остаје и питање географског положаја и припадности Босне у току прва четири века њеног постојања. Слично је и са Дукљом и приморским српским областима. Брижљиво поредећи постојеће податке, настојећи истовремено да их прати како у територијалном тако и у хронолошком односу, писац је и поред све неизвесности стекао уверење да језгро ране српске државе треба тражити или у приморским српским областима, пре свега у Травунији и Захумљу, или у Дукљаниновом Подгорју са околином, а никако у Рашкој. Он Рашку сматра посебном мањом облашћу која се првих неколико векова налазила у врло неповољном положају због непосредног суседства са Византијом и Бугарском, те није ни била у стању да се у то време развије у неку водећу област у оквиру ране српске државе. Тек кад су ојачале Србија и Дукља (Зета), а моћ Бугарске и Византије у средишном делу Балканског полуострва ослабиле, Рашка се почиње опорављати и све више укључивати у збивања у Србији и Дукљи (Зети), али у прво време без икакве водеће улоге. Њен значај у овим збивањима долази до изражаја тек од друге половине XI века. С обзиром на тежње српско-дукљанске (зетске) државе према моравско-вардарској зони, разумљиво је што Рашка као гранична област на овом правцу постаје све значајнија, па се чак од XII века у њу преноси и средиште државе.

Пратећи и неке друге појаве везане за развој ране српске државе, писац сматра да је доста упадљиво да се у првим вековима постојања српске државе посебно истиче неколико подручја која су и у каснијој историји Србије очувала своје особености. То су у првом реду приморске српске области (Требиње са Конављем, Захумље и Неретљанска област), Подгорје, Дукља (Зета), Босна и Рашка. Некима од њих је тешко омеђити простор у првим вековима њиховог постојања, особито Подгорју и Босни, а донекле и Рашкој, па је зато доста неизвесно шта је било са неким крајевима који су се налазили између споменутих области, као што су, на пример, горња и средња Дрина, горње и средње Полимље, Метохија, Пештер и неки други. Сматрајући да језгро најраније српске државе треба тражити пре свега у приморским српским земљама (можда заједно са Подгорјем), писцу се чини да без подробнијег истраживања не би у то језгро требало укључивати Дукљу (Зету) и Рашку, а, по свој прилици, ни Босну. Њихово укључивање у српску државу одговара одређеним услови ма који су настајали током времена, али је свака од њих и даље сачувала своје карактеристике, положај и значај, те би вредело свестрано истражити шта је то што је Дукљу (Зету), Босну и Рашку издвајало од осталих области средњовековне српске државе. У којој је мери у питању географски чинилац, а у којој етнички? У сваком случају важно је то што Порфирогенит, пишући историју најраније Србије, никад ту земљу не назива Рашком, што би се могло и морало очекивати да је језгро првобитне српске државе било на тлу Рашке. Он ту Србију никад не назива ни Босном ни Дукљом, па чак ни именом неке од приморских српских земаља, мада тврди да су становници приморских земаља истог порекла као они у "садашњој Србији" ("покрштеној Србији"). Све то мора имати своје разлоге. Писац ове књиге већ сада сматра да има извесних знакова из којих се може наслутити да првобитно словенско становништво Дукље (Зете), Босне и Рашке није било истог порекла као и словенско становништво у Порфирогенитовој "садашњој" односно "покрштеној Србији". Оно је могло бити веома сродно, али не и идентично. Чињеница је да тај најранији и најмеродавнији извор о пореклу становника Дукље, Босне и Рашке не каже ништа, мада о њима пише четири века по досељењу тих Словена у те своје тадашње земље. То шо се у каснијој историји у овим областима спомињу Срби, не мора безусловно да значи да су њихови првобитни словенски становници истог порекла као и они у приморским српским земљама и у "садашњој Србији ("покрштеној Србији"). Име Србије и Срба могло се проширити ширењем Србије као државе. Због тога морамо остати резервисани све док не сазнамо нешто поузданије.

У сваком случају писац сматра да неће рећи ништа ни ново ни необично ако истакне да је проблем првобитног словенског становништва у најранијој српској држави много сложенији него што би се на први поглед рекло и да уопште питању настанка и развоја српске државе треба посветити много више пажње него што је то досад чињено. Зато сматра да се не треба чудити што је и у овој књизи остало доста неизвесности. Додуше, писац је покушао да неке појаве и стања растумачи и реши, али је свестан да су за јаснија решења потребна и дужа и свестранија истраживања. Да би се у томе боље успело, писцу се чини да би било неопходно систематски истражити материјалне трагове најстаријег словенског слоја на свим подручјима која нас интересују, с тим што би се морало извршити поређење резултата да би се утврдило у којој мери и у чему ти трагови испољавају исте или сличне садржаје и облике. Нема сумње да би наше знање о првобитним словенским становницима на тлу ране српске државе било свестраније и темељније кад би се, уз то, подробно проучили сви називи река, потока, језера, планина, брда, насеља, појединих зелених површина и др., и кад би се ти резултати пратили и у односу на сваку област и у целини. Верујемо да би материјал на овај начин скупљен и проучен олакшао утврђивање сродности и разлика међу првобитним словенским становницима првобитног језгра српске државе, али и оног из каснијег периода. Тај материјал би много помогао да се поузданије установе и њихове предбалканске отаџбине. Само се по себи разуме да би материјал ове врсте олакшао и утврђивање предсловенског живља на тлу ране српске државе, чије је дејство саставни део историје тла на којем су се у своје време појавиле и словенске групације, међу њима и Срби. То што је посао необично сложен, не би требало да нас поколеба. Не би, једино, ваљало ако бисмо у размишљању шта најпре да предузмемо превише времена изгубили. Не треба, наиме, заборавити да у наше време промене на тлу настају много брже. На пример, обрадиве површине се неочекивано брзо претварају у насеља и у том процесу нестају и многи стари називи, али они ишчезавају и под дејством других чинилаца, и није реч само о обрадивим површинама, већ и о планинама и рекама, потоцима и језерима и другим географским објектима. Треба само упоредити карте за последњих 150-200 година, па се јасно може утврдити колике су промене настале, а стручњаци добро знају са каквим се тешкоћама боре да утврде положаје бројних насеља која се опомињу у средњовековним рукописима, па чак и у оним ближим нашем времену. У великом броју случајева њихови покушаји остају узалудни. Не помаже нам много ни то што у неким случајевима располажемо са изворима пуним драгоцених географских и других података. Чињеница да ти подаци нису благовремено идентификовани, нити су њихове промене регистроване, довела је до тога да је њихова вредност сведена само на материјал користан за лингвистичка истраживања. Будући да процес изумирања старих назива и појава нових непрекидно траје, потреба за проучавањем онога што је сачувано постаје неодложна. Мада привидно неми, ти су трагови део историје и ако их добро проучим можда ће нам многе појаве постати јасније.

// Пројекат Растко / Историја //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]