V

Историски албум

Слике из живота Византинаца и варвара

ЗНАЊЕ — БЕОГРАД

САДРЖАЈ

Штампа: Штампарија „Југославија“, Београд, Булевар водводе Мишића 17

1. ЦАР И ЊЕГОВ САВЕТ

Упочетку историје Источног Римског Царства политичка тела су још увек била римска, али су се убрзо потпуно јелинизирала. Цар — самодржац, који је уосталом и даље носио међу својим многобројним титулама и титулу римског краља, био је окружен саветом од девет великодостојника: Велики логотет дрома, министар унутрашњих послова, полиције и спољних веза, Логотет државне благајне, Логотет војске, Логотет стада, Сацеларијус, или Главни контролор, Квестор, министар правосуђа, Велики дронгариј, шеф морнарице, Велики доместик, шеф најамничких трупа и Емарк, цариградски префект. У надлежност ових девет великодостојника спадале су још и оне ствари из области свакога од њих које су произлазиле из огромног устројства економске, политичке и војне шпијунаже, на којој је почивала читава византиска администрација. Ови великодостојници су, уосталом, имали само саветодавну власт крај цара. Као што смо рекли, управа у Царевини била је неограничена и самовољна, и само су је убиства ублажавала.

2. ПРИЈЕМ ВАРВАРСКИХ ПОСЛАНИКА У СВЕТОЈ ПАЛАТИ

Света палата у Цариграду, царски дворац, једва је позната, и то само на основу текстова. Њен општи положај, у односу на Свету Софију и на Хиподром, није тачно познат. По Лабарту она је имала положај север-запад и југ-исток, а по Еберсолту север-југ. Општи изглед свечаниx дворана, срећом, боље је познат захваљујући византиским аналистима, а о њима можемо да створимо тачну слику и на основу византиских двораца који још и данас постоје у Сицилији, Равени и на другим местима. Цар је примао посланике седећи на врло високом престолу у дну дворане за разговоре. Принчеви су седели један степен ниже. Поред престола су била два златна дрвета (или од позлаћене бронзе) пуна вештачких птица, које су певале кад би се покренула ручица, а с једне и с друге стране дворане стајала су два лава, која су се усправљала и рикала под дејством опруге. Ови статисти царског величанства нису били дело подетињене маште, него политичка вештина. Пошто су у Царство долазили скоро искључиво варварски посланици, ове оштроумне справе су стварале код изасланика претставу о моћи и мудрости царева.

3. ТРИЈУМФ ЦИРКУСКОГ ВОЗАЧА (КОЧИЈАША)

Зна се да су присталице Плавих и Зелених, чији су спорови испунили читаву византиску историју, узели своја имена према бојама циркуских кочијаша. Уствари, плаве и зелене тунике нису биле једине које су се појављивале на тркачким колима: било је плавих, зелених, белих и жутих кочијаша. Ове боје су, уосталом, биле оне исте у које су се облачили римски кочијаши за време опадања Царства. Оне су служиле да би се издалека препознала штала којој је припадао кочијаш, као данас јахачке блузе.

Одушевљење Византинаца за ове кочијаше било је много веће него одушевљење Римљана, који су се много више одушевљавали гладијаторима. Кочијаша победника носили су његови обожаваоци, ван себе од одушевљења, кроз улице града и махали око њега златним венцима. Овде на слици види се једна од ових победничких поворки како пролази испод портика у зачељу Свете Софије.

Треба додати још да су почевши од Јустинијанове владе, ако не и раније, обожаваоци зелених кочијаша и присталице плавих кочијаша сачињавали уствари две политичке партије, за које је циркус био обичан изговор за манифестације.

4. МОЛИТВА ПРЕ РУЧКА ПРЕД ИКОНОМ

Византиски живот је био првенствено религиозан и вера се мешала у све јавне манифестације, као и у приватне обичаје. Руски обичај да се света слика стави у угао сваке собе потиче управо из Цариграда, где су иконе, сликане или вајане, заузимале почасно место у становима сиромаха и богаташа.

На овим иконама је најчешће била Панација, или мајка божја византиска. Друге су претстављале Христа како благосиља, распети Христос се појављује у источњачкој уметности само у веома ретким случајевима. Најзад, различите занатлиске групе су имале свака свог посебног свеца, као еснафи из нашег западног Средњег века. Тако су, да наведемо један пример, цариградски лекари имали светог Пантелејмона, чија је икона увек стајала чело главе болесника.

5. ВИЗАНТИСКИ СПОРОВИ

Ти спорови, који су се чешће развијали око речи и формулација него око идеја, а који су увек достизали изванредну жестину, провлаче се кроз читаву историју Источног Римског Царства, тако да су постале његов симбол. Кад се сведу на своју праву меру, ови спорови око Филиокве, Фотија, икона и Михајла Ћеруларија су пре смешне него озбиљне, а уствари радило се сасвим о другим стварима него о реченичном обрту или одговарајућем тумачењу. Ови спорови, као и сви остали потреси у Царевини, били су, уствари, сталан жесток сукоб, стална нападачка мржња између азиског и европског свештенства, судар две природне нетрпељивости, од којих је свака вребала све могућности да се дочепа власти. Овим се и објашњава зашто су ове узавреле препирке продужавале раздор и проузроковале уличне побуне чак и у часу када је Мехмед II покренуо своју војску у освајање Цариграда.

6. ЦАРСКА ЦАРИНСКА ИСПОСТАВА

Економска политика свих византиских династија била је преко сваке мере протекционашка (плаћане су високе увозне царине), иако Царевина није престајала да буде увозна земља. Скоро сва трговина била је у рукама странаца, Словена и Азијата, изван граница, који су увозили на царско земљиште не само већину намирница него и скоро све занатске сировине. Врло строг царински појас, под управом Логотета државне благајне опасивао је границе. Нађено је, уосталом, више таквих испостава, например у Тел-Браху, месопотамској области. Водичи каравана и трговци који су долазили у те испоставе имали су не само да плате царинске таксе него и да одговоре на извесна питања која су се односила на покрајину одакле су долазили, на политичко мишљење које је тамо владало, евентуално нагомилавање војске, финансиско стање итд. Сва ова обавештења, која су преношена средишној управи, уз многобројне шпијунске извештаје, омогућавала су Византиском Царству, које је било увек у приправности, да поступа са сигурношћу.

7. СЛОВЕНСКИ САЈАМ КОД СВЕТОГ МАМАСА

Улазак страних трговаца на царско земљиште повећавао се повремено у великим размерама. Постојало је у Цариграду више великих, врло посећених годишњих сајмова, који су се одржавали неколико векова пре сајмова у Шампањи, Лајпцигу и Новгороду. Један од најпосећенијих је био словенски сајам, тј. руски, који се одржавао на крају Златног Рога, пред манастиром св. Мамаса. Ту је привремено грађен читав град од шатора и колиба, пред којима су Словени продавали у врло сликовитом шаренилу степске производе: кожу, штављену и пресну, ретко крзно, ћилибар из Балтика, сребрни и тиркизни накит, о који су се отимале елегантне Цариграђанке плаћајући га златом. Словенске жене, које су силазиле све до Цариграда у чамцима од дрвене коре, прорицале су судбину испод манастирских бедема или су водиле медведе. Супротност између дивљаштва ових номада и префињености Византинаца још је више распаљивала природне тежње ових последњих: да себе сматрају једином просвећеном нацијом познатог света, поред персиске.

8. УЛИЦА МЕЗЕ — АРГИПРАТИЈА

Главна трговачка улица у Цариграду била је Мезеја, која је, дуга отприлике 600 метара, везивала дворац Магнадр и Августов трг (форум) са Константиновим тргом (форумом). Она је имала са обе стране куће са аркадама, као улица Риволи у Паризу. Под овим сводовима биле су смештене укусне продавнице кујунџија, златара, продаваца икона, који су радили пред светом, највише пред својом радњом, под галеријама. Читав отмени свет заказивао је састанке у овој улици, најбогатијој и најпространијој у граду, где је била изложена сва византиска раскош, једна од најблиставијих коју памти историја. Становници Цариграда су, уосталом, сматрали Мезеју за средиште света, као што су Римљани сматрали стари Форум.

9. НАРОДСКА УЛИЦА У НАРЗЕСОВОЈ ЧЕТВРТИ

Поред ових дивних и богатих четврти Цариград је имао и много народских четврти, прљавих и на злу гласу, где је било, према ондашњим историчарима, толико лопова и просјака колико радника и занатлија. Већина уских улица пролазила је испод многобројних лукова, који као да су бушили гомиле кућа. Ове кривудаве улице, једва поплочане, често претворене у ђубришта, сачињавале су збрке и лавиринте, где је ноћу владала густа помрчина. Њу је нарушавао једино чопор прождрљивих паса, који су почевши од тог времена били рак-рана Цариграда. У тим улицама трговало се наситно или у мрачним радњама или на плочнику. У овим четвртима наилазило се на разноврсно, бедно становништво. Ту су Грци живели уз азијате, чупаве Словене и варваре, за чијим се трагом могло ићи по мирису, јер су мазали косу ужеженим маслом. Из те гмизаве и невероватно бруталне светине, подлежне свим страстима, регрутовала су се лица за побуне, које су хладнокрвно организоване у аристократским круговима.

10. ДОВОЗ ЖЕТВЕ У СЕОСКУ ВИЛУ

Византиско Царство, као и Римско, било је првенствено засновано на пољопривреди, те је искоришћавање земљишта пунило државну благајну највећом количином злата. И ту је ситни посед без престанка опадао, као и у Риму, на рачун великих поседа, што је после XII века довело до потпуног опадања земљорадње; сељаци су напуштали своја поља и постајали грађани.

Изглед ових сеоских имања обновљен је доста успешно. То су биле групе пољопривредних зграда смештене око станбене зграде са галеријама на два спрата. Насупрот томе, услови пољског рада су нам мало познати, jер су византиски историчари, веома образовани, били увек потпуно незаинтересовани за ствари из агрономије, а ни минијатуре које су нам остале нису много јасније у том погледу. Ипак, на основу њих да се закључити да су Византинци употребљавали исти алат који и Римљани и да га нису видно побољшали.

11. РЕГРУТОВАЊЕ ВАРВАРСКИХ НАЈАМНИКА У ГРАНИЧНОМ ЛОГОРУ

Стална војска Источног Царства, скоро потпуно национална за време Јустинијана, наилазила је касније на такве тешкоће око регрутовања да је требало, упркос огромних издатака на које су тиме сами себе осуђивали, прибећи врбовању најамника. Ускоро се цар нашао у положају да је под својом заповешћу имао војску састављену читаву од варварских добровољаца, које је из њихове земље домамила могућност велике зараде и ратних пленова. Војничке испоставе установљене на границама Царевине постале су у исто време и средишта за регрутацију, где су варвари долазили да ступе у војску било појединачно било у читавим групама. Али тако скупљена војска била је, природно осредње вредности, и заиста, док је национална армија из V и VI века присиљавала на бекство варварске освајаче са неповређених граница Царевине, видимо да плаћеничка војска није била довољна да заустави бугарске хорде, које су у више махова дошле чак до самих Цариградских зидина. Изврсни ратни поступак наслеђен од Римљана, и који је био далеко изнад непријатељског, није успео да превагне. Царева војска би се распршила чим би стање благајне онемогућило редовну исплату.

12. ПОВОРКА РАТНИХ ЗАРОБЉЕНИКА У ХИПОДРОМУ

Чувени византиски Хиподром, од кога је остао само незнатан траг, обновљен је веома верно захваљујући текстовима. Много мањи него Циркус максимус у Риму он је имао откраја до краја свега 375 метара и 200 метара ширине. Царева трибина, наслоњена на дворац Катизма, заузимала је један крај Циркуса. Што се тиче осталог распореда, он је био као и у римским циркусима, који су му и служили за узор. Византиски Хиподром, међутим, није служио само за колске трке. У њему су се одржавале верске службе и многи политички скупови. Кроз Хиподром су заправо пролазили, око Спине (зид у средини Хиподрома) ратни заробљеници после победничких ратних похода да би изазвали патриотско одушевљење, уколико га је још било у тој гомили тако дубоко подвојеној политичким и верским страстима. Постоје извесне чињенице на основу којих се да закључити да су кад је број заробљеника изгледао недовољан у сиромашним четвртима или у оближњим селима изнајмљивани статисти да би повећали поворку.

13. УЧЕНИ ЉУДИ У КЊИЖАРСКОЈ ГАЛЕРИЈИ

Најодабранији цариградски учењаци били су далеко изнад западних, па ипак је вредно пажње да сем искључиво религиозних дела и нешто компилираних анала византиска књижевност није створила ништа значајно и да се није појавило ниједно ремек-дело у Царевини у току њеног десетовековног живота, ниједан песник, ниједан прворазредни књижевник. То потиче отуда што је византиска мисао, као и све остало, била заокупљена искључиво одговарајућим политичким и верским борбама и није ни настојала да се од њих отргне. Према томе, улога учених људи у Цариграду није била ни издалека сјајна. Књижевници су се, по угледу на грчке филозофе, скупљали обично под галеријама, где су књижари имали своје продавнице, али мање да расправљају о општим идејама него да одржавају жучне свађе о тренутним питањима и да намерно шире лажне и препредене новости, које су, зналачки растуране, изазивале побуне и крваве одмазде. Кад се сведе закључак, то је још и најсјајније од свега што се може приписати у делокруг византиским учењацима.

14. ХУНИ — ОБИЛАЗАК ПОСЕДА

Историчари имају обичај да проучавају Хуне само у току њихових ратних похода, зверских и дивљачких. Али Хуни код своје куће, за време мирних периода, много дужих, уосталом, него што су били ратни, нису мање занимљиви. Зна се по Јорданесу, а нарочито по Приску, да је њихова цивилизација била много мање варварска него њихови ратни обичаји. Хунско друштво је било једна врста феудалног уређења и почивало је не на пореклу, него на имовном стању. Богаташи, власници огромних поседа, сачињавали су посебну касту, тако моћну да им је сам Атила указивао изванредну пажњу. Изгледа чак да им је сеоско газдовање било много боље него на великим римским поседима, како у погледу пољопривреде и искоришћавања шума тако и у погледу одгајивања стоке. У сваком случају богатство хунске краљевине потицало је много више од мудрог искоришћавања земљишта него од ратних пљачки.

Хунско одело је врло брижљиво описао Приск. Највише је падала у очи обућа. Она је била тако огромна и тако лоше направљена да је сметала при ходу.

15. ХУНИ — ЗАСЕДАЊЕ СУДА

Супротно општем мишљењу историчара, хунске дрводеље и столари били су веома вешти. Недостатак или оскудица каменолома у Мађарској присиљавала их је да граде једино од дрвета, али су куће, пред којима је увек био трем, биле врло добро саграђене и чак, код богатих, украшене резбаријом. Није чак искључено, ако се нејасан Прискусов текст добро протумачи, да су Хуни знали и примењивали шиљасте лукове, тј. готске. Зна се у сваком случају да су предње стране Атилиног дворца биле тако добро направљене да је било немогуће приметити састав дасака.

Чиновници одређени да руководе суђењем саслушавали су пред својим кућама спорове и доносили пресуде. Сам Атила је поступао тако и за време ових саслушавања био је приступачан сваком који би први наишао.

16. ХУНИ — ХОРДА

Хунски ратни походи, као и сви варварски походи из V и VI века, личе више на сеобе него на војне операције, зато што су они водили собом и жене и децу на колима. Ова кола су само укратко описали римски писци из тог времена, тако да не бисмо могли тачно да их обновимо. Ипак се зна да су била масивна и тешка, да би могла, постављена у круг, да граде заклоне који се тешко преврћу. Сами ратници нису се служили колима, претпостављајући им коње, на којима су и спавали, нагнути над њиховим вратом. Треба имати у виду да су Хуни, супротно ономе што се свуда претставља, путовали не јашући (опкорачке) него седећи на коњима; они су јашили једино галопирајући или у случајевима који су захтевали брзину. Ова особеност потиче вероватно отуда што су Хуни као и сви стари народи јахали без узенгија, што је врло брзо изазивало страшан замор.

17. ХУНИ — САХРАНА ПОГЛАВИЦЕ ХОРДЕ

Слабо су нам познати погледи Хуна у вези са смрћу и животом после смрти, али оно што смемо да закључимо, са пуно опрезности истина, то је да су онај други живот замишљали отприлике слично овоме. То је, уосталом, одлика свих старих веровања

Сахране богаташа и поглавица хорде биле су повод за многобројне свечаности, које су се обично завршавале оргијама и општим пијанством. Најчуднији погребни обичај обављао се приликом смрти, природне или насилне, војсковође. Покојника су полагали, окруженог његовим женама, на свечани кревет намештен напољу, а ратници из његове дружине кружили су у галопу око њега машући оружјем и дерући се до потпуне исцрпљености. Они су сматрали да је овај приказ борбе више него ма шта друго достојан да се њиме ода почаст покојнику и да развесели његову сен. Слично приказивање битке изведено је и приликом сахране Атиле.

18. ГРАД ИСТОЧНИХ ГОТА

Међу свим варварима Источни Готи, или Остроготи, су бесумње имали најразвијенију цивилизацију. Разлог овоме треба тражити у њиховом суседству са Византиским Царством. Ископавања која су од 1922 године предузета у области њихове првобитне постојбине — а највећи део остроготског становништва остао је у њој и после исељавања Теодорика и његових ратничких дружина — показала су да су Готи градили, напр. на Криму, вароши од којих су неке биле и до 10 000 становника. То је, например, био случај и са Ески-Керманом, чији су се бедеми, скоро слично византиским, пружали на дужини од скоро 5 км. Наишло се на трагове обично једноспратних или двоспратних камених кућа са средишним двориштем. Оне су се пружале дуж уских улица, сличне кућама у Помпеји. Открићем многобројних троугластих прочеља показало се да се грчки утицај простирао све до Крима. Уосталом, релативно врло напредна цивилизација Острогота доказана је и чињеницом да су мало година после свог насељавања у Равенском егзархату подигли и дали да се подигну неколико најлепших споменика византиске уметности.

19. ФРАНАЧКО СЕЛО

Цивилизација Салиских, или Рпуарских Франака пре њиховог насељавања у Римској Царевини — а то пресељавање је све у свему бројало само неколико хиљада лица — ратничку дружину неког Фарамонда (за кога се само претпоставља да је постојао) — потиче читава од цивилизације германских народа. Од ње се она ништа и не разликује, ни обичајима, ни уметношћу ни правосуђем. Франачко градитељство је, уосталом, мало познато зато што нису оставили никаквог археолошког трага нити су надахнули римске вајаре барељефа. Ипак се зна да су Франци градили куће од четвртастог дрвета са једним отвором — врата, и отвором на врху крова, намењеним пролазу дима. Свака кућа била је окружена дрвеном оградом, која ју је одвајала од суседних. Треба ли у овоме тражити сродност са првобитном словенском кућом, која је била окружена „городом“?

Усред села дизале су се скеле на којима је била отворена колиба намењена извиђању околине.

20. МААЛ — ИЗБОР ПОГЛАВИЦЕ

Код Франака, као и код других германских племена, све су се важне одлуке доносиле у Маалу, тј. у скупштини стараца и утицајних људи из племена. Она је одржавана на отвореном пољу, на некој узвишици, врху брежуљка или врху неког брега, ако га је било, уређеног за скупове и снабдевеног камењем, које је служило место столица. У Маалу су се решавали и важни спорови и питања која су била од општег значаја за племе: решавало се о ратовима, бирали се краљеви, који су, уосталом, били само војсковође.

Избор краља обављао се тако што се новоизабрани поглавица подизао на велики штит кога су на рамену држала четири јака ратника. Клицање народа коначно је потврђивало избор Маала. Овај обичај се одржао све до краја меровиншког периода и, ово треба имати у виду, није искључиво германски. Неколико византиских царева дизани су на исти начин на штитове, понекад и са новом царицом, у Светој палати или у Светој Софији. Овај обичај, који је постојао код народа који нису имали никакво заједничко порекло, био је вероватно симбол додељивања војничке власти.

21. ФРАНЦИ — ПРАВО УТОЧИШТА КРАЈ ОГЊИШТА

Унутрашње уређење франачких кућа нам је врло мало познато. Иако су они били на гласу по извесним вештинама украшавања, нарочито у прављењу накита, ипак је вероватно да једина соба у њиховим колибама, слабо осветљена и слабо проветрена, није имала никакве удобности и да се сав намештај сводио на неколико неопходних грубих предмета. Чак су и Меровинжани, упркос римском утицају, остали доста дуго далеко уназад у овом погледу. Кућевна раскош је за њих увек врло мало значила.

Огњиште је запремало средину собе и као код свих старих народа, Грка и Римљана, било је симбол нечег светог. Бегунац који би гоњен ушао код Франка и додирнуо његово огњиште постао би самим тим неприкосновен и домаћин је био дужан да га брани, чак и по цену властитог живота. Оно што је преостало од овог старог обичаја је и „право уточишта“, које су у Средњем веку уживале многе цркве, између осталих и Нотрдам у Паризу.

22. ВИКИНЗИ — ЈАРЛОВА КУЋА

Викинзи су као и Хуни зле среће. Увек их проучавају у њиховим пљачкашким походима. Међутим, огромна већина скандинавског становништва седела је на једном месту и имала цивилизацију која, ако се добро проучи, види се, ни у чему не заостаје иза цивилизације Каролинга — и чак је у много чему далеко испред ње. Археолози Боберг и Гаворсен су нам обновили изглед који су, вероватно, имале куће Јарлова — покрајинских поглавица слично баронима из западне Европе у Средњем веку — великих земљопоседника, чији се посед благодарећи мајоратском праву није делио. Њихове куће се нису састојале од једне једине зграде, него од знатног броја више или мање важних зграда, од којих је свака имала само једну собу, а биле су спојене међу собом тремовима. Једини материјал који се употребљавао био је дрво, које се скривало под наслагама живих боја, међу којима је преовладавала црвена. Најглавнија и најпространија од ових зграда била је „дворана“, тј. место где су се укућани скупљали у важним случајевима и која је због огњишта, смештеног под једним отвором на крову, имала значај светог места.

На основу гробова обновљен је изглед кола и санки којима су се служили становници ових обојених кућа.

23. ВИКИНЗИ — ПРАЗНИК ЈОЛА

У недостатку чак и оскудних археолошких остатака Еде су нам омогућиле да са тачношћу обновимо изглед велике „дворане“ скандинавских станова из времена Викинга. Клупе и столови су сачињавали скоро једини намештај, поред престола намењеног домаћину. Дрвене клупе служиле су за кревете чељади, која се на њих била сасвим лепо свикла.

Празник Јола, или зимског сунцоврата (21. XII) био је најглавнији. Празновао се утолико веселије уколико су поглавице, страшни краљеви мора, подешавали да буду у том тренутку године у земљи. Еде су, уосталом, врло подробне у приказивању овог предмета. У питању су биле бескрајне пијанке, прекидане изазивањима и тучом напитих званица, које су се завршавале општим потпуним пијанством. Изглед дворане после празника личио је на бојно поље прекривено мртвацима.

24. ВИКИНЗИ НА МОРУ — ИЗРАЧУНАВАЊЕ ПОЛОЖАЈА ЛАЂЕ

Викинзи су нам познати особито као морепловци, а они то и заслужују. Њихова надмоћност над поморцима осталих народа од VIII до X века је невероватна, а њихови типови лађа су били тако измишљени да су послужили као основа за развој било које западне лађе, почевши од лађа Виљема Освајача па до лађа на три катарке из деветнаестог века. Не треба, уосталом, губити из вида да су Викинзи ако су и били пљачкаши били још више откривачи нових области. Њима дугујемо познавање Шетландских и Јерских Острва, Исланда, Гренланда и Северне Америке, које су они насељавали већ у XI веку. Онда кад се морнари из Понана (данас Атлантски Океан) и Средоземља нису усуђивали да пусте из вида обале, они су прелазили океане без компаса. Много векова пре других они су проучавали положај лађе, бар географску ширину, коју су налазили окрећући кљун барке ка северу и израчунавајући угао сенке коју је страна барке бацала на клупу. Зна се, уосталом, да је Лајфр Ериксон 1001 године ступивши на америчко копно забележио дан и час изласка и заласка сунца, што нам је помогло да израчунамо тачно место где се искрцао.

25. ВИКИНЗИ — САХРАНА КРАЉА МОРА

Сахрана краљева мора претстављала је један од најчуднијих призора у историји. Тело су или полагали на под брода, који би затим запалили и отиснули на пучину, где је сагоревао као велика пловећа ломача, или су, напротив, извлачили лађу на земљу и целу је закопавали под огромном хумком, пошто би претходно ставили у њу потпуну посмртну покретнину, као драгоцености, вазе, намирнице итд. Благодарећи овом обичају ми имамо данас на северу 11 скандинавских лађа из времена Викинга, а да и не говоримо о гомили дрвених и металних предмета, који би сами по себи били довољни да се докаже изванредна предност ове уметности над карловиншком и да се оправда мишљење нордиских историчара, који тврде да су у току борби у IX веку прави варвари били не освајачи, него покорени.

// Пројекат Растко / Историја //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]

V