Јован Ковачевић

Досељење Словена на Балканско полуострво

Извор: Историја српског народа Ι, СКЗ Београд 1994, 109-124 стр.

Када су се Источни Готи 488. године под вођством свога краља Теодорика у масама повукли у Италију, одбрана северних подунавских граница Источног Царства била је веома ослабљена и изложена многобројним нападима варвара. Сви Готи се нису из провинције Дакије и Мезије повукли у Италију. Заостали Готи, тзв. Gothi Minores, и даље су, као посада у појединим каструмима дуж подунавског лимеса, чинили важан фактор у одбрани границе, али та плаћеничка војска није била довољна за одбрану и граница је била отворена.

Комес Марцелин, чије је дело најопширнији извор за стање у Царству крајем V века, није увек поуздан у идентификовању разних варварских народа који нападају Царство. Тако су, према Комесу Марцелину, године 493. неки варвари, које он назива Скитима, напали и поразили царску војску. Ко се крије иза имена Скита, које је преузето из класичне историографије, не може се са сигурношћу утврдити. Варваре што су 499. године напали Царство исти писац назива Бугарима, као и оне који су исте године не наилазећи на отпор пљачкали по Тракији. Године 505. у Тракију су упали неки варвари на чијем је челу био Мунд, али их је код Ћуприје (Horreum Margi) победио војсковођа Сабинијан. Њих Комес Марцелин назива Гетима, а војска коју је Сабинијан сакупио састојала се од Бугара. Ни порекло самог Мунда није јасно, али је прихваћено да је одрастао међу Гепидима и да је касније ступио у службу Царства поставши magister militum per Illyricum.

За владавине цара Анастасија (491-518), побунила се војска под командом војсковође Виталијана у којој је било веома много Бугара из Тракије. Самог Виталијана извори називају Скитом, Готом или Гетом. Године 517. и 530. у Тракију упадају Getae Equites, који пљачкају по Македонији, Тесалији, све до Термопила и Старог Епира, одакле одводе у ропство мноштво становника. Цар Анастасије је био приморан да шаље новац префекту Илирика ради откупа заробљеника. Против ових варвара бори се поменути Мунд, сада у служби Царства, и у борби с Готима око Салоне гине 535. године.

У свим поменутим продорима варвара преко Дунава не помињу се ни Склавини ни Анти. Стога се они варвари које Комес Марцелин назива Скитима, Гетима, Getae Equites и сл., не могу изједначити са Словенима.

Прокопије је први забележио податак о једном словенском нападу на Балканско полуострво за владавине Јустина I (518-527).^[1] У питању су били Анти који су живели "у непосредном суседству Склавина", у пространим степама северно од ушћа Дунава. Антски напад са успехом је сузбио византијски војсковођа Герман. На левој обали Дунава, поред Анта и Склавина, налазила су се и номадска насеља Бугара, које византијски писци најчешће називају Хунима. Под њиховим притиском дошло је до покушаја продора Склавина и Анта преко Дунава у Тракију. Први напад Анта на Царство лако је сузбијен у унутрашњости балканских провинција Царства, али није био одбијен на самом подунавском лимесу, што значи да лимес није био довољно чврст, да је био отворен за упаде Словена, али исто тако да Словени нису имали довољно снаге и да су у унутрашњости провинција трпели поразе.

Напади Анта и Склавина на Тракију били су још чешћи за владавине цара Јустинијана (527-565). Византијска војска са успехом се борила на левој обали Дунава под вођством Хилвуда све до његове погибије 531. или 534. године. Из Прокопијевих извештаја о овим борбама види се да су се сукоби одигравали уза саму леву обалу реке. На основу тога може се закључити да су у то време Склавини и Анти већ били посели леву обалу Дунава у влашком шумско-степском региону. Ове Анте царска дипломатија је лако ангажовала као плаћенике и они су од 537. године са успехом ратовали у царској војсци против Гота чак и у Италији.

Средином VI века постојао је још делимично очуван византијски лимес на левој обали Дунава, у "варварији". На левој обали Дунава било је више утврђења за владавине цара Јустинијана. Каструм на Ади Сапаји, између ушћа Караша и Нере у Дунав, налазио се преко пута великог каструма код Рама. Ова два каструма чинила су античку Ледерату и штитила су прелаз преко Дунава пред самом Ђердапском клисуром. Археолошка истраживања на Ади Сапаји показала су да је каструм настао у постконстантинском периоду и да је био у употреби све до цара Јустинијана. И каструм Дробету код Турн Северина обновио је цар Константин, а уништили су га Хуни, али је доживео нову обнову за време Јустинијана. Оба каструма на левој обали штитила су трговачки пут на прелазу из Царства у унутрашњост старе римске провинције Дакије. Сличну улогу имао је каструм Турис (Турну Магуреле), низводно од Сучидаве, с римским грађевинама, али и с фортификационим системом из V века. Пошто је каструм запустео, а цар Јустинијан није могао да га обнови као Ледерату и Дробету, понудио га је Антима, под условом да бране Тракију од Бугара (Хуна), који су 544. године пустошили балканске провинције.

На основу археолошких налаза керамике типа "Пенковка" може се пратити пут продора Анта од Украјине ка западу све до Ђердапа, док се миграције Склавина могу одредити према налазима урни типа "Праг-Корчек" из области Чешке, Моравске и закарпатских простора све до Влашке и Молдавије. Према данашњем стању испитаности археолошког материјала у Румунији,^[2] може се закључити да је лева обала доњег Дунава од ушћа до Ђердапа већ у почетку владавине цара Јустинијана била запоседнута склавинским насељима, што не значи да су Склавини били једини становници ових области.^[3] У исто време, ту је живело аутохтоно дачко романизовано становништво по насељима с дачком традицијом у организацији, чији је накит био византијског порекла, а керамика израђивана у дачкој и римскопровинциској традицији. Додири Анта и Склавина на левој обали Дунава са аутохтоним становништвом одражавају се у становању у истим насељима или на истим местима где је непосредно пре тога живело аутохтоно становништво.

Пошто су Склавини и Анти посели леву обалу Дунава, створене су могућности за прелазак преко велике реке и пљачкање подунавских провинција Царства. У својој "Тајној историји" (памфлету против Јустинијана и Теодоре), Прокопије даје маха својој срџби. Откако је Јустинијан преузео власт, тврди Прокопије, Хуни (Бугари), Склавини и Анти пустоше по читавом Илирику, од Јадрана до Цариграда, а нарочито Тракију, Хеладу, подручје Херсонеса, и то сваке године. Годишње је гинуло или заробљавано око двеста хиљада Ромеја, а градови су до темеља порушени или оглобљени до последње паре. Али, цар није због тога ослободио градове пореза, изузев оних које су варвари заузели, и то само за једну годину. Прокопије назива балканске провинције "скитском пустињом", а за све то кривицу баца на "Јустинијаново крволоштво".^[4] У јесен 545. године, већа маса Склавина прелази Дунав, пљачка и заробљава становнике. Међутим, негде у Тракији претрпели су пораз од једног херулског плаћеничког одреда. Три године касније, продор Склавина преко Дунава сеже све до Драча. Иако је овај одред пратила византијска војска са "илирским архонтима" на челу, она се није усудила да ступи у борбу. Још теже је било страдање становништва Тракије 550. године. Група Склавина прешла је Дунав и Марицу, где се поделила у две групе. Један одред поразио је архонте Илирика и Тракије, а други одред се сукобио с византијском војском под командом Гепида Азбада, кога су победили, заробили и спалили. Овај одред освојио је утврђење Топир у родопском приморју, код ушћа Месте, и том приликом су побијени сви мушки становници, а жене и деца одведени у ропство. С робљем и пленом Склавини су се преко Дунава вратили у своја пребивалишта. Због тога је цар Јустинијан наредио да се Топир опаше новим зидовима. Исте године велике масе Склавина прелазе Дунав и допиру до Ниша. Поједини ухваћени Склавини су тврдили да су се Склавини спремили да нападну и освоје Солун. Царске трупе под командом Германа одустале су, стога, да крену на готско бојиште у Италији и задржале се у Сердики. Склавини су, међутим, одустали од похода на Солун и преко "илирских планина" упали у Далмацију, док је царска војска, ослобођена сумње да ће је Склавини напасти, кренула за Италију. Првој групи Склавина придружиле су се нове масе прелазећи Дунав, где су се поделили у три одреда да би пљачкали "читаву Европу", тј. области јужно од Саве и Дунава. Прокопије описује дејствовање два одреда - илирског (односно далматинског) и трачког. Трачки одред се сукобио с византијском војском код Једрена, под командом дворског евнуха Схоластика. Одред је за собом вукао многе заробљенике и велики плен. Царска војска је поражена. После ове победе, Склавини су пљачкали византијску територију све до Дугог зида пред Цариградом. Натоварени пленом, повукли су се, а византијска војска је успела да разбије само један мањи одред и поврати део заробљеника, док су се Склавини с масом заробљеника и већим делом плена преко Дунава вратили кућама. На илирски одред пошла је војска под командом Германових синова, али она није смела да се упусти у борбу и само је хватала луталице. Склавини су веома дуго пљачкали по Далмацији и с богатим пленом вратили се кући. Преко Дунава су их превезли Гепиди, вероватно у јужни Банат. Прокопије наглашава да се склавинско пљачкање по Илирику разликује од претходних похода по томе што су се Склавини "задржали у том пљачкању веома дуго" и што су "у пуној слободи вршили походе по ромејском царству", и то "не путем препада него презимљујући, као у сопственој земљи". У томе су се изражавале прве тежње ка сталном насељавању и колонизацији. Археолошке трагове овог боравка Склавина на земљишту јужно од Саве највероватније представља насеље у Мушићима, код Вишеграда, и некропола са урнама у Дворовима, код Бијељине. Насеље у Мушићима је сасвим мало, са укопаним малим квадратним кућама и нешто већим овалним кућама. Керамика која је ту нађена одговара ранијој фази словенске керамике VI века.^[5]

Може се поставити питање где је било исходиште ових словенских похода на Балкан у првој половини VI века. Изгледа да су Склавини нарочито угрожавали Дунав на сектору Дуросторум-Улметум. Према Прокопију, Јустинијан је код каструма Палматис подигао утврђење Адина, јер су се Склавини ту непрестано крили, нападали из заседе и место учинили неприступачним. У исту сврху подигнут је каструм Тилицион, а поред тога је обновљен Улметум. Старо утврђење из II века опасано је зидом с квадратним и полукружним кулама. У VI веку у каструму су се као посада налазили milites lanciarri iuniores Палатинске легије. Међутим, насељавање Склавина од Дуросторума до Улметума било је сигурно ограничено, јер и поред систематских ископавања на више локалитета у Добруџи и самом Улметуму, рани словенски археолошки материјал није откривен. Стога се Прокопијеви подаци могу сматрати као вести о спорадичним појавама.

Словенске пљачкашке походе 550. и 551. године треба везати за лангобардско-гепидске сукобе у Карпатској котлини. Византијска дипломатија је покушала да се држи неутрално и извуче користи за Царство. Гепиди и Лангобарди су слали посланике у Цариград, где су склопљени савези са обе зараћене стране. Но пошто су Гепиди држали Сирмиј, царска политика је настојала да искористи лангобардско-гепидски сукоб и поврати Сирмиј оптужујући Гепиде да помажу Склавине при прелазу Дунава и пљачкању подунавских и других балканских провинција. Први сукоб између Гепида и Лангобарда избио је 550. године, али је примирје убрзо склопљено. Годину дана касније, Гепиди и Лангобарди поново се спремају за рат. Царска војска помаже Лангобарде, и у рату учествују царске војсковође Јустин и Јустинијан, Германови синови, затим Артије Камсаракан, бивши херулски краљ Сварту и Амалфрид, син тириншког краља Херманфрида и Теодорикове нећакиње Амалберге. Амалфрид се повукао из Тирингије после очеве погибије под зидинама Толбијака 530. године, у сукобу са Балдерихом, и франачке интервенције под краљем Теодориком I. Амалберга је као готска принцеза нашла уточиште на готском двору у Италији. После пропасти Гота, Амалберга и Амалфрид били су заробљени и с готским краљем Витегесом доведени у Цариград, где је Амалфрид као вођа једног одреда царске гарде послат у рат против Гепида. Међутим, војска је била приморана да се задржи у Улпијани, јер је 552. године избила побуна грађана због верског сукоба цара Јустинијана и илирских епископа око "Три поглавља" (Tria capitula). У Улпијани, уз јужни зид базилике, у оквиру градске некрополе из V-VI века, откривен је у засведеној гробници женски костур с веома луксузним накитом, који је сасвим прецизно датован солидом цара Јустинијана кованим у Цариграду 538-568. године. Накит у гробу (фибуле, прстење, наруквице и сл.) разнородног је порекла: лангобардско-панонског, англосаксонског, меровиншког и касноантичког провинцијског, што говори да је сахрањена женска особа високог друштвеног ранга била у пратњи Амалфрида и да је умрла 552. године у Улпијани. У битки између Лангобарда и Гепида, Амалфрид се са својим одредом придружио Лангобардима. Битка се водила на гепидској територији и лангобардски краљ Албоин и Амалфрид извојевали су значајну победу. За ову помоћ Лангобарди су дали хиљаду ратника за рат против Гота у Италији. Да би се колико-толико супротставили савезу између Царства и Лангобарда, Гепиди су склопили савез са хунобугарским Кутригурима, које 551. године пребацују преко Дунава ради пљачкања балканских провинција. У јесен исте године, када је византијски војсковођа Нарзес повео војску из Цариграда у Италију, "Хуни" су затворили пут код Филипопоља надирући ка Цариграду и Солуну.

Године 558. долази до првог контакта између Авара и Царства посредством аланског кнеза Сарозиока и Јустина, синовца цара Јустинијана и команданта у Лазики. У Цариград је тад стигао аварски изасланик Кандих нудећи помоћ Царству против свих непријатеља. Цар је одобрио савез и аварском кагану дао годишњи трибут и поклоне, које је однео спатар Валентин, али није пристао на захтеве Авара да се населе у Царству. Царство је помоћу Авара покушало да се ослободи притиска неких других номадских народа, Кутригура, Оногура и Сабира у Јерменији.

Према Агатији, највећа опасност од Кутригура запретила је почетком 559. године, када су њихови коњаници под вођством Забергана прешли залеђени Дунав. Са Кутригурима су ишла и друга хунобугарска племена, а према Теофану, и масе Склавина. Преко опустеле Мезије и Скитије упали су у Тракију, где се кутригурска коњица поделила у три одреда. Први одред надирао је преко Македоније у Грчку и продро до Термопила, где је заустављен и приморан да се повуче у Тракију. Други одред се упутио на трачки Херсонес. Ту га је византијска војска под командом Германа сузбила и однела победу и на суву и на мору. Трећи одред, под вођством самог Забергана, кренуо је на Цариград заробљавајући успут војнике, па чак и неке византијске војне команданте. Дуги зид пред Цариградом био је без посаде и још оштећен од земљотреса 557. године. Варвари су лако прешли преко Дугог зида и запосели нека места у близини Цариграда. Војска која је из Цариграда пошла у сусрет нападачима претрпела је пораз, а кутригурска коњица је продрла до села Мелантис и речице Атирас, у непосредној близини Цариграда. Већ остарели војсковођа Велизар преузима одбрану и, после многих тешкоћа и ратних лукавстава, успева да потисне непријатеља, али он и даље пустоши околину престонице и врши нападе на утврђења Цурулон, Аркадиополис и Дризиперу у Тракији. Новосаграђени бродови имали су задатак да спрече прелазак варвара преко Дунава. Стога Заберган склапа мир са Царством и даје, уз откуп, већи број заробљеника, а царска војска му допушта у лето 559. године да пређе Дунав. Царска дипломатија је успела да наговори Утигуре, једно друго хунобугарско племе, да нападну Кутригуре, тако да је дошло до међусобног рата у коме су Кутригури поражени.

После 559. године влада релативан мир на северним границама Царства. До аварског освајања Карпатске котлине забележен је само један упад бугарске коњице у Тракију, 562. године, највероватније без учешћа Склавина. Исте године Авари су послали посланство у Цариград тражећи земљу за насељавање. Царска влада им је нудила Панонију, земљу Херула, тј. простор између Митровице и Београда, док су Авари тражили просторе на десној обали ушћа Дунава. У то време Авари покоравају Кутригуре и Утигуре. Све до пропасти, Кутригури су имали јаке коњаничке посаде међу Антима, у области доњег Дњепра. После 559. године Анти су се осамосталили, али за кратко време, јер већ после 560. подлежу притиску Авара. Анти зато шаљу посланство кагану Бајану, које предводи Мезамир, Идаризијев син а Келагастов брат. Све ове антске вође имају иранска или турска имена, а не словенска. Један кутригурски вођа који се налазио међу Аварима желео је освету над Антима и наговорио је кагана да убије Мезамира. Од тада Авари још више пљачкају антску земљу, одводећи масе заробљеника.

У Малу Скитију, где се 567. године налазило средиште аварског каганата, стигло је лангобардско посланство тражећи савез против Гепида. Лангобардски посланици су тврдили да је Царство, пошто је престало да плаћа Аварима данак, постало њихов непријатељ, да би Лангобарди и Авари удружени могли лако победити Гепиде, што би Аварима омогућило да заузму провинције Скитију и Тракију и отворило им пут ка Цариграду. Савез је био склопљен под веома тешким условима за Лангобарде. Они су били обавезни да пре почетка похода предају Аварима десетину своје стоке, да им после победе припадне само половина плена и, као најтежи услов, Лангобарди су се морали одрећи земље Гепида. Рат је започео изласком из Сирмија гепидске војске под краљем Кунимундом. Негде у Банату, у сукобу с Лангобардима под вођством краља Албоина, Гепиди су изгубили битку. Други део гепидске војске, који је имао задатак да се супротстави Аварима, такође је био потучен. Ова битка имала је великог одјека. Чак је Јован Ефески сматрао за потребно да забележи како су Авари моћан народ који је приликом прелаза Дунава препадом победио други моћан народ - Гепиде. Што се Сирмија тиче, њега нису заузели ни Лангобарди ни Авари, јер је гепидски командант града Усдибад предао град царском војсковођи Бону. Повратак Сирмија прослављен је у Цариграду веома свечано и цар Јустин II (565-578) назвао се Gepidicus. Заузеће Сирмија довело је до петнаестогодишњег рата између Царства и Авара, те су борбе око овога града, као и око Сингидунума, Виминација и других подунавских градова, постале централно питање на северним границама Царства.

На основу археолошких података може се детаљније пратити продор Авара 567-568. и коју годину касније. У мањим некрополама од неколико гробова налазе се одређене врсте археолошког материјала (оружје, коњска опрема и узенгије, гвоздене жвале на прелом и др.) који се може датовати налазима византијског новца, најчешће Јустина II. Географски распоред оваквих аварских коњаничких некропола показује да су аварски коњаници у истом налету заузели међуречје Дунав-Тиса и стару римску провинцију Горњу Панонију, продирући углавном римским саобраћајницама у правцу исток-запад, да су прешли Дунав код Дунасекче и продрли уз Дунав све до Нежидерског језера. У области Балатона остала је бројнија енклава романизованог аутохтоног становништва, док се за Панонију Сирмиенсис морао водити рат.

Менандер је забележио да су 568. године, по наговору кагана Бајана, велике масе Кутригура продрле преко подручја Сирмија у Далмацију. То се, највероватније, односи на Босну, која је била саставни део римске провинције Далмације. Нема доказа да су Кутригури том приликом продрли до Јадрана.

После 568. године, најважнија збивања на северним границама Царства чиниле су борбе и преговори између Царства и каганата око Сирмија. Каган Бајан је, не обзирући се на посланство које му је из Цариграда било послато, одмах опсео Сирмиј, 569. године. Град је бранио царски командант Бон. После преговора, богатим откупом је спречено да Авари крену у пљачку подунавских провинција. Поводом ових догађаја, каган је послао посланство у Цариград које је предводио Таргитије; он је на двору први пут изложио аварско схватање политике према Сирмију. Захтевао је да се град преда Аварима јер су они победили Гепиде, који су дотад држали Сирмиј, те тако имају право на овај град. Таргитије је тражио и данак који је Царство плаћало Кутригурима и Утигурима да би се осигурао мир на Азовском мору, које су Авари били покорили. Царска дипломатија је заснивала свој став на томе да је још цар Јустинијан прихватио Гепиде и дао им дозволу да се настане у околини Сирмија, као и да Царство то право може да им ускрати, тим пре што су Гепиди у рату с Лангобардима изневерили Царство. Неуспех царских трупа у борби са Аварима и рат с Персијом нагнали су престолонаследника Тиберија на преговоре, али се цар Јустин II није сложио да се околина Сирмија уступи Аварима ради насељавања и наредио је војсци да се спреми за одбрану. Мир који је закључен уз богат поклон у злату трајао је у Срему око десет година, а ни Словени нису нападали подунавске провинције Царства.

Године 578-579. напади Склавина из Влашке били су тако снажни да је претила опасност да ће преплавити Хеладу, те је царска влада приступила преговорима са Аварима наговарајући их да зарате против Склавина. Византијска флота пребацила је аварску коњицу на десну обалу Дунава, и она је продирала дуж Дунава све до Мале Скитије, где су се Авари пребацили на леву обалу. Ту су се сукобили са Склавинима, који су одбили да плаћају Аварима данак и побили аварске посланике. У густим шумама, шикарама и гудурама, на језерима и рекама у Влашкој биле су организоване слободне "склавиније" које су у овом походу Авари покорили уз помоћ царске војске под командом квестора Јована, али, како изгледа, не у потпуности, јер пред сам пад Сирмија у аварске руке, Склавини су се поново сакупили у Тракији. Јован Ефески је забележио да су том приликом Словени опљачкали целу Хеладу, околину Солуна и Тракију, и да ту бораве без страха, као да је то њихова земља. Овај боравак Словена на Балканском полуострву трајао је најмање три године, јер исти писац бележи да су они тамо остали све "до данас", односно 583-584. године. Те године су се тек повукли преко Дунава. Био је то први дужи боравак Словена на тлу Балкана, али то није била колонизација јер су се после пљачке вратили с пленом на леву обалу Дунава. Том приликом, према "Чудима светог Димитрија", Солун је напао одред од 5.000 ратника, "одабрани цвет читавог племена Склавина". Борбе су се водиле пред зидинама града и Склавини су били натерани у бекство.

Одсудан догађај који је изменио целокупну политичку и војну ситуацију на Сави и Дунаву био је пад Сирмија у аварске руке 582. године. Још 580. године каган Бајан послао је посланство у Цариград са Солахом на челу, који је тврдио да је судбина Сирмија запечаћена јер је река Сава била премошћена и узводно и низводно од града. Он је покушао да докаже како "сремско острво" по праву мача припада Аварима зато што су га они освојили од Гепида. То су понављали Авари и приликом преговора кагана Бајана са заповедником војске за Илирик Теогнисом. Понтонски мостови постављени узводно и низводно од Сирмија онемогућавали су да се дотури граду помоћ Дунавом и Савом. Остаци понтона у облику моноксила откривени су код Хртковаца на Сави. Пред сам пад Сирмија, један Грк циглар записао је на једној тегули молитву у којој се обраћа Богу молећи га да спасе град и њега самог од Авара. Глад је приморала становништво на предају и Теогнис је успео да добије дозволу да становништво слободно изађе из града. Међутим, и Авари су претрпели губитке у борбама око Сирмија. У Манђелосу, у непосредној близини града, сахрањен је један аварски коњаник с коњском опремом с краја VI века, у којој је справа за везивање чворова са урезаном сценом лова.

Последице пада Сирмија биле су далекосежне. У свим подунавским провинцијама, као и у Далмацији, завладала је крајња несигурност. На северним границама, по каструмима похрањују се оставе у којима је скривен новац кован уочи напада Авара. Такве оставе нађене су у Великом Орашју, Пинкуму, Сморни, Трансдијерни. Најмлађе новчане емисије у њима су из 577-581. године. Због пада Сирмија, златни новац цара Тиберија (578-582) и златни накит скривани су чак у Нарони.

О догађајима у самом Сирмију после пада под Аваре забележио је једну вест Јован из Ефеса. По њему, 583. године избио је пожар у граду и Авари су напустили град јер нису били вични у гашењу пожара. Археолошки, овај слој пожара у Сирмију није потврђен. После пожара у Сирмију, под удар је дошао Сингидунум. И поред жестоког отпора на капијама града, Сингидунум је заузет, а затим је пао низ градова, као Виминациј, Аугуста, док је Анхијал на Понту опседнут. Пошто су Авари избили на Црно море, цар Маврикије (582-602) био је принуђен да тражи спас у преговорима, који су се, и поред низа тешкоћа, завршили склапањем мира 585. године. Овај мир није обавезивао Склавине, те је Тракија исте године постала њихов плен. Не обзирући се на склопљени мир, аварски каган је наговорио Склавине да крену према Цариграду. Они продиру до Дугог зида. Царски војсковођа Коментиол ратовао је са Склавинима по Тракији и нанео им значајан пораз на реци Ергинији, притоци Марице. Године 586. каган организује словенски напад на Солун сакупивши "сву неверу из Склавиније" која му се покоравала. Изненадни напад Склавина на Солун 22. септембра затекао је велик број грађана и војника ван града, а команда војске се налазила у Хелади. Опсада је трајала седам дана. Склавини су се поражени повукли, али је у Солуну остала глад.

Године 585-586. избио је сукоб између Царства и Авара због Боколабре, врховног шамана, који је завео једну од каганових жена и са седам гепидских робова прешао Дунав, одакле је под стражом пребачен у Цариград. У престоници се налазио Таргитије, каганов изасланик, кога је цар Маврикије затворио, а Боколабру пустио да оде у Персију. Аварски коњаници су због тога опустошили Скитију и Мезију, и том приликом су страдали градови Рацијарија (Арчар, на Дунаву), Бононија (Видин), Акис (Видовград, код Неготина), Дуросторум (код Силистрије, на Дунаву) и низ других градова. Пошто је цар Лаврикије у пролеће 587. поставио за команданта Коментиола, војска се окупила у Анхијалу и поделила у три одреда. Једним одредом је командовао Соментиол, друга два су била под командом Мартина односно Каста. Мартин jе повео војску ка граду Томи, и нападом тако изненадио кагана да се овај једва спасао побегавши на неко острво. Због неслоге команданата, пропуштена је прилика и Авари су прешли Дунав. Борбе су настављене и царске трупе су претрпеле тежак пораз, а војсковођа Каст је заробљен. То се догодило и другом византијском команданту, Ансимиту. Показало се да византијска војска није била кадра да пренесе бојиште на леву обалу Дунава, већ је трпела поразе и у Тракији. Авари су заузели град Апиарију у Доњој Мезији. Том приликом су заробили официра Бузаса и тражили откуп за њега. Пошто откуп није предат, Бузас је Аваре и Словене научио да граде опсадне справе у облику кулехелеполе. Према Теофилакту Симокати, то је омогућило варварима да лакше освајају утврђења у градове. Већ идуће године, према подацима Теофилакта Симокате, Авари су пљачкали исте области, али нису заузели Вегоае (Стара Загора), затим Диоклецианополис (између Старе Загоре и Пловдива). Одлучна битка се водила под зидинама Адријанопоља (Једрене). Цар Маврикије је покушао да реорганизује одбрану, па је за главног команданта поставио Јована Мистакона с помоћником Лангобардом Зроктоном. Реорганизована команда је успела да порази Аваре. Враћени су градови Сингидунум и Виминациј, али победа није докраја искоришћена. Према Монемвасијској хроници, године 588. каган је обновио непријатељства продирући у Мезију и Малу Скитију, док је мноштво Склавина прешло преко Дунава у Тракију. Они су заузели Тесалију, Хеладу, Стари Епир, Атику, Еубеју, а затим прешли на Пелопонез да се ту населе. За исти поход зна и Евагрије, који каже да су Авари у два маха стигли до Великог зида пошто су заузели Сингидунум, Анхијал и целу Хеладу. Археолошки доказ ове словенске пенетрације до Пелопонеза представља некропола са спаљеним покојницима у урнама рађеним руком, с типичним гвозденим прилозима у њима, нађеним на локалитету "нови музеј" у Олимпији.

Ситуација на северним границама Царства се мења 591. године, када Персија и Царство склапају мир. Цар Маврикије је сад могао да пребаци војску са персијског ратишта на Балкан; за рат се припремао у Анхијалу и Хераклеји на Мраморном мору. Док је цар боравио у Хераклеји, његови гардисти су заробили три Склавина који су били са "граница западног океана". Највероватније је реч о Балтичким Словенима. Каган је свуда тражио савезнике, али су га ови Словени одбили. Он је 593. године наредио свим подложним Словенима да код Сингидунума изграде флотилу и омогуће прелаз аварске коњице, али су становници Сингидунума нападали Словене који су градили чамце. Овај податак, који даје Теофилакт Симоката, значајан је због тога што се на основу њега може закључити да су се Словени тада налазили на десној обали Дунава. Словени су опсели град, али је каган после седмодневне опсаде наредио Словенима да се повуку добивши као надокнаду 2.000 златника, сто опточен златом и много хаљина. Код Сирмија се опет подиже аварски логор и Словени поново граде бродове. Аварска коњица под кагановом командом прелази Саву и убрзо заузима Бононију у Мезији (Вицин). Аварска војска је, очигледно, заобишла Београд са југа и десном обалом Дунава продрла у долину Мораве. Цар Маврикије шаље овим одредима у сусрет војску под командом Приска, који се улогорио код Маркианополиса, где су Авари под командом Самура поражени. Следећу битку, која није успешно вођена, царске трупе су изгубиле, а командант Салвинијан је заробљен. Каган тада напада Анхијал, без успеха опседа јако утврђење Дризиперу и надире ка Хераклеји, на Мраморном мору, где је Приск поражен и приморан да се повуче у друго јако утврђење, Цурулон. Византинци су се тада послужили ратном варком. Цар је написао писмо Приску, а градски официр који је носио писмо предао се Аварима. У писму је стајало да је цар послао војску на лађама да нападне и зароби жене и децу Авара. Очигледно, Авари су се уплашили продора дунавске флотиле током Тисе до центра каганата, па је каган склопио мир с Приском и, добивши мању своту новца, повукао војску из Тракије.

У пролеће 594. године, византијска војска је поново кренула на леву обалу Дунава да спречи прелаз Склавина и пљачкање Тракије. Стратегијски план је био да се осигура одбрана на Дунаву, али да се трупе не држе у Тракији и по утврђеним градовима црноморске обале. Из црноморске Хераклеје војска се пребацила у Доростолон (Силистрија, у Бугарској) на Дунаву. Ту је стигао каганов посланик Кох да би протестовао што је византијска војска избила на Дунав. Војсковођа Приск је тврдио да се војска спрема само против Склавина, што значи да су се Склавини у Влашкој 594. године већ ослободили аварске власти. Приликом преласка Дунава, византијска војска је у једној ноћној битки победила Склавине под вођством Ардагаста, опустошила земљу и одвела велик број заробљеника. Када је војска прешла реку Хеливакију (вероватно, река Јаломица у Влашкој), наишла је на Склавине који су се скривали по мочварама и шумама. Један покрштени Гепид пребегао је Византинцима и Присковом команданту Александру показао пут до склавинског скровишта. Гепид је саопштио Александру да ове Склавине предводи Мужок који себе назива краљем. Прешавши реку Паспириј у Влашкој, код Силистрије, војска је напала Склавине и заробила Мужока. Но ускоро се ратна срећа окреће у корист Склавина, који византијској војсци наносе пораз праћен великим губицима.

Царска наредба да Приск с војском презими у Влашкој изазвала је побуну у војсци. Цар Маврикије је 595. године сменио Приска. Овај је вратио војску на десну обалу Дунава јер је боравак војске на левој обали постао неиздржив због хладноће и сталних напада Склавина.

Аварима није био јасан разлог византијског узмицања из "склавинија" на левој обали Дунава, те шаљу изасланика Таргитија да се обавести о томе. После преговора с каганом, које је водио лекар Теодор, Авари су пристали на мир, с тим да се подели плен који је византијска војска задобила у Влашкој. Приск је предао кагану један део плена, а овај је пропустио византијску војску. Плен који је припао Аварима сачињавало је 5.000 заробљених варвара, већином Словена. Цар Маврикије није био задовољан оваквим исходом, па је сменио Приска и за команданта поставио свога брата Петра.

Године 595. почела је већа византијска офанзива против Словена који су опљачкали Залдапу, негде југоисточно од Варне, Акис, код Анхијала, и непознато место Скопис на црноморској обали. За центар операција одређен је Маркианополис. Претходнице су уништиле један одред Склавина и преотеле плен и заробљенике. На четири дана хода од Маркианополиса, војска је наишла на словенска насеља, али се морала задржати у Тракији јер се пронела вест да се Словени спремају за напад на Визант. Сви ови догађаји везани су за десну обалу Дунава, што доказује да је већи број Склавина продро у Тракију и ту формирао насеља. Приликом покушаја преласка Дунава, царска војска се сукобила са Склавинима на чијем је челу био Пирагаст, који је, судећи по иранском корену његовог имена, можда био Ант. Прелаз је грдно коштао царску војску; и поред тога што је Пирагаст погинуо, она је изгубила мноштво војника и једва се спасла бекством у логор на десној обали.

Према Теофилакту Симокати, Авари су 597. године кренули у напад сасвим неуобичајеним правцем. Заузели су подручје Вонке и освојили четрдесет утврђења. Вонке се може с доста вероватноће идентификовати са античким градом Балое, јер каснији писци исти град називају Балкес, Балбес и Балеа. Град се налазио југоисточно од Бањалуке, на магистрали Сервицио - Салона. У овом аварском походу поновио се правац кутригурског напада из 568. године, а сам напад спада у ретке походе на територију римске провинције Далмације. Напад није успео и царска војска је преотела плен.

На Ускрс 599. године, Приск је кренуо с војском на Сингидунум, док су Авари продирали у Мезију све до града Томи. Сазнавши да царев војсковођа Коментиол долази с војском у Никопољ, каган му је пошао у сусрет и поразио га негде у области Ремесијане, где је склопљено примирје које је имало локални значај. Обнова непријатељстава довела је до пораза код каструма Јатерус на истоименој притоци Дунава (данашња Јантра). Овај каструм су, изгледа, бранили готски најамници, што се може закључити на основу једне готске копче са орловском главом нађене у површинском слоју у каструму. Пораз под Јатерусом омогућио је продор аварске коњице ка Цариграду и заузимање тврђаве Дризипере. Због куге међу Аварима, каган се одлучио на мир, који је склопљен у поменутој тврђави, а Царство је задржало право да његова војска прелази Дунав и напада "склавиније" у Влашкој низији.

Године 600. царска влада је прекршила уговор закључен у Дризипери. Приск је у Сингидунуму преузео врховну команду над војском и концентрисао трупе у Виминацију. После многих битака, он је довео војску до Тисе и на Тителском брегу одиграо се одлучујући сукоб у којем су Авари потпуно поражени, а мноштво ратника се са кагановим синовима подавило у језеру, тј. у широким баруштима које чине ушће Тисе у Дунав. Војска је заробила 3.000 Авара, 8.000 Словена и 3.200 Гепида. Ово је први сигурни податак о Словенима у Карпатској котлини. Односи се на јужни Банат, где су Словени доспели приликом даље колонизације леве обале Дунава у Влашкој и Молдавији. Стога се налаз из Дубовца у јужном Банату (фибуле са пет кракова на глави и људском маском на нози) може везати за словенску колонизацију с краја VI и почетка VII века.

Други покушај преласка Дунава ради борбе против Склавина, 602. године, завршио се катастрофално. Трупе под командом царевог брата Петра и његових помоћника Бонуса и Гудуина, уз помоћ флоте, имале су у почетку успеха, али је каган помогао Склавинима тиме што је послао војску против Анта. Анти су у том тренутку били савезници Царства, али их је аварски војсковођа Апсих поразио. Како се ближила јесен, цар Маврикије је инсистирао да војска презими на левој обали Дунава, међу Склавинима, што је опет довело до побуне у војсци, те је она, мимо Петрове воље, препловила Дунав. На место Петра, који је побегао у Цариград, војска је извикала за цара центуриона Фоку, који је на челу подунавских трупа лако заузео Цариград. Цар Маврикије био је убијен с целом породицом.

Страдање подунавског лимеса 602. године може се археолошки констатовати на два каструма на реци Вит, притоци Дунава. У каструмима Садовец и Големаново Кале нађено је више остава новца, у којима је најмлађи новац из емисија цара Маврикија (582-602). На основу тога се може претпоставити да су оба каструма била напуштена 602. године. Утврђење у Садовецу је дотле бранила германска посада, састављена највероватније од остатака Источних Гота. На то упућују налази фибула у стамбеним зградама, откривени у спаљеном слоју. Становништво каструма било је хришћанско јер су откривени остаци базилике, керамичка лампа с крстом, златни крст и други материјал са хришћанским симболима. Сличан феномен откривен је приликом археолошких ископавања у каструму Јатерус, на ушћу реке Јатера у Дунав. У најплићим слојевима, који се датирају новцем цара Јустина II (565-578), нађена је једна типична германска копча са орловском главом.

Напуштање каструма означава крај систематске одбране подунавског лимеса и дотадашње тактике царских трупа, које су успевале да пређу Дунав и на левој обали сузбијају Склавине. У време цара Фоке (602-610), великим годишњим данком у злату обезбеђивано је мировање Авара. То, међутим, није зауставило словенску колонизацију, којој су путеви били отворени после напуштања граничних утврђења. Археолошке трагове те колонизације представљају селишта Словена и некрополе са урнама у источном приобалном појасу Доње Мезије ка граници Мале Скитије и Дунаву као граници Дакије Рипензис.^[6]

Словенско насељавање није се ограничило на периферне области Балканског полуострва. У спису о чудима светог Димитрија (Miracula sancti Demetrii II) остало је забележено да је народ Словена, који се састојао од Драгувита, Сагудата, Велегезита, Вајунита и Верзита, као и других племена, направио флоту од чамаца и да је опустошио Тесалију са острвима, Хеладу, Кикладска острва, Ахају, Епир и прешао чак у Азију. Главни циљ напада је био Солун, али су Словени под градом претрпели пораз, а њихов вођа Хацон је погинуо. Последица овог напада било је насељавање Драгувита источно од Солуна и у Родопима, Сагудата западно од Солуна и на Халкидици, Велегезита у Волоском заливу, Вајунита око Јањине и Верзита, вероватно северно од Солуна. У време овог напада, који се датује у период 614-616. године, Солун је био окружен словенским племенима. Нешто касније, око 618. године, ова племена су уз помоћ аварског кагана и аварске коњице поново покушала да освоје Солун. Када су словенски изасланици тражили помоћ од кагана, наводили су да Солун "стоји окружен њиховим насељима и прима избеглице из дунавских провинција и Дарданије, као и из градова Ниша и Сердике". Каган је племенима из околине Солуна послао у помоћ велик број Склавина и Бугара. У споменутом извору је забележено да су Словени који живе у околини Солуна, вероватно непосредно после 626. године, покушали после земљотреса да на препад заузму Солун. У солунско залеђе дошли су у време цара Ираклија (610-641) и делови српског племена. Према казивању цара Константина VII Порфирогенита, цар Ираклије је Србима доделио земљу у солунској области, која је по њима добила име Сервија. Они ту нису дуго остали. Кренули су да се врате у своју стару постојбину, али су се, прешавши Дунав, предомислили и затражили другу област у којој би се населили.^[7]

На јадранску обалу Словени су избили око 614. године, када је пала Салона, центар провинције Далмације. O паду Салоне сачувана је двојака традиција у спису "О народима" византијског цара Константина VII Порфирогенита. Преносећи предање домаћег романског становништва, цар Константин говори о Словенима, "који се и Аварима називају", као о освајачима Салоне, а у казивању о досељавању Хрвата и Срба, заснованом на предању ових племена, помиње само аварско пустошење римских земаља и градова, приписујући Аварима освајање провинцијске метрополе.

О дубини словенских продора и масовности словенске колонизације сведоче, поред освајања Салоне, и опсаде Солуна и напади на Цариград. Први аварски напад био је највероватније 617. године. Он је био само предигра великог напада Авара са подложним Словенима, Гепидима и Бугарима, који је уследио 626. године, када су престоницу са малоазијске стране притисли Персијанци. Римски подунавски лимес више није представљао препреку за продоре аварске коњице и словенских одреда. Због одласка цара Ираклија на малоазијско ратиште, пут према Цариграду био је отворен.

У току опсаде, Словени су на чамцима издубљеним од стабала (моноксили) имали да одиграју одлучујућу битку код Златног рога. Однос између Авара и Словена патријарх Нићифор означава речју "симахија", заједнички бој, што указује на важну улогу Словена у аварској војсци. Опсађивачи су под зидинама Цариграда претрпели тежак пораз, који је довео до сукоба између Авара и Словена. Каган је наредио да се погуби велик број Словена који су проузроковали пораз у поморској битки. Поражени Авари и Персијанци нагло су се повлачили, тако да је надмоћ Авара у Карпатској котлини и, нарочито, на Балканском полуострву била уздрмана, што је омогућило несметану сеобу Срба и Хрвата.

Напомене: