Zoran Đinđić

Zabuna sa začelja

Originalno objavljeno u: ; preštampano u knjizi: Zoran Đinđić: Srbija, ni na Istoku, ni na Zapadu, Novi Sad, 1996.

Dva događaja, jedan euforičan, drugi katastrofičan, obeležila su kraj "starog poretka". Prvi od njih, rušenje Berlinskog zida, ispunjavao je sve pretpostavke da postane metafora i mit u isto vreme. Pao je zid kao otelotvorenje podele, neprijateljstva, nepoverenja, neprozirnosti. Narod ga je rasturao golim rukama, sa svešću da učestvuje u nečem zaista epohalnom.

Drugi epohalni događaj je rat u Zalivu. Tu već više nije bilo ni traga euforiji i optimizmu. Pa ipak, i on spada u tvrdo jezgro, i najuži krug zbivanja koja obeležavaju prelaz iz starog u novi svetski poredak.

Na tom pragu, u tom prelazu koji još uvek traje, i jugoslovenska kriza dobija novi kvalitet, ulazi takoreći u drugo agregatno stanje. Ritam radnje se ubrzava, ono što je decenijama izgledalo čvrsto, ubrzano se razmekšava i razdvaja na sve manje sastavne delove. Šta se tu zapravo dešava? Postoji li neka veza između globalnog i lokalnog dešavanja, između pada Berlinskog zida i slavonskih kukuruzišta? Da li je ta veza prisutna u političkoj svesti Srbije, da li su proučene sve njene posledice, iskorišćene sve mogućnosti koje pruža, izbegnute sve zamke koje sadrži?

Već sam napomenuo da je pad Berlinskog zida posedovao sve osobenosti velikog simbola, čak mita. Ta njegova snaga pokazala se kao prepreka za proces političkog saznanja. Na isti način kao što prejako svetlo smeta očima, ovaj očevidni simbol uspostavljanja "novog poretka" prebrzo je zavodio na uprošćene zaključke. Na primer, na zaključak da se u slučaju "novog poretka" u stvari radi o kamufliranom "Četvrtom rajhu", o germanskoj zaveri čiji je cilj da anulira poraze iz dva svetska rata i da u svetu uspostavi novu svetsku silu. Time je i sam pojam "novog svetskog poretka" poprimio negativnu obojenost u srpskom jeziku. Pod tim se prećutno podrazumeva široka "antisrpska zavera" u kojoj su se na okupu našli stvarni ili izmišljeni protivnici, od masonske lože do međunarodne finansijske mafije, ne računajući islamski fundamentalizam, Kominternu, Vatikan i slične ustanove. Naravno da ovakva optužnica, sročena u organima i salonima od najvišeg autoriteta u Republici Srbiji, čini izlišnim svaku dalju analizu tog demonskog "novog poretka". Tako je tema apsolvirana i pre početka rasprave.

Međutim, pad Berlinskog zida obeležio je mnogo značajniji svetskoistorijski rez nego što je stvaranje ujedinjene nemačke države. Jer, nema sumnje, značajniji od nemačkog ujedinjenja je raspad do tada važećeg bipolarnog svetskog sistema, utemeljenog u epohi hladnog rata, a razvijenog u decenijama koje su usledile. Taj sistem je počivao na obostranom strahu i permanentnom zastrašivanju. Svaki konflikt mogao se pretvoriti u svetski rat atomskim oružjem, što je mumificiralo tzv. blokovsku podelu. Ovaj trivijalni pojam u sebi sadrži čitav niz praktičnih posledica, kao što su spoljna politika članica bloka, odnos prema suverenosti država, odnos prema intervencionizmu, jednom rečju, odnos prema državnosti države kao takvoj.

Raspadom blokovske podele svi ovi odnosi pokrenuti su iz svog težišta. Svetska politika ponovo je postala zanimljiva, tj. otvorena i neizvesna. Ovu promenu prvi je na svojoj koži osetio Kuvajt, a onda Sadamov Irak. Ono što je u rušenju Berlinskog zida još bilo zamagljeno mamurlukom i dimom petardi, obelodanilo se u Zalivskom ratu. Taj rat je nezamisliv u "starom poretku", tj. godinu, dve ranije. U svetu podeljenom na blokove ne bi bilo iračke invazije, pošto bi blokovski patron Iraka, Sovjetski Savez, unapred sprečio takvu nerazumnu akciju, svestan opasnosti koja bi usledila po svetsku sigurnost. S druge strane, da blokovska podela nije iščezla, Sjedinjene Države dobro bi se čuvale intervencije protiv države iz suprotnog blokovskog tabora, čak i ako bi ona, u trenutku pomračenog razuma, učinila ono što je učinio Irak.

Međutim, Sadam Husein je prespavao epohalnu promenu. On nije shvatio da su uvedena nova pravila igre, i da tu više nema ni govora o sigurnoj zaštiti iza "gvozdene zavese".

Sa jugoslovenskom krizom dešava se nešto slično. U blokovski podeljenom svetu sve strane su bile za očuvanje Jugoslavije. Kako zbog straha da njenim destabilizovanjem može doći do remećenja evropske ravnoteže sila, tako i zbog pravolinijskog dogmatizma, koji je bio svojstven spoljnoj politici "starog poretka". Naime, nije došlo do toga da pojedinačne države imaju specifičan, "diferenciran" odnos prema fenomenu Jugoslavije, budući da je u osetljivim tačkama spoljna politika blokovskih članica i inače bila uniformna. Ali, sa raspadom blokova, menja se skoro sve. Sada je dopušten individualni pristup. To najpre shvataju Nemci, koji zbog svog spoljnopolitičkog amaterizma i nedostatka tradicije najlakše menjaju stil svoje diplomatije. Francuska i Engleska ostaju zbunjene i još uvek su zbunjene. Umesto da ubrzano razvijaju vlastiti koncept novog celovitog uređenja Evrope koja se više ne deli na Zapad i Istok ove dve države bespomoćno insistiraju na "zajedničkom nastupu" država Evropske zajednice, i jadikuju nad nemačkom inicijativom. Opskrbljena slovenačkim i hrvatskim "softverom" nemačka diplomatija bez griže savesti ostvaruje svoje posebne ciljeve, pošto s pravom pretpostavlja da će vrlo brzo celokupna spoljna politika nekadašnjih blokova postati raznoliki splet pojedinačnih državnih politika.

Dakle, prva značajna osobenost "novog poretka" sadržana je u mogućnosti individualnog nastupa država. Imperativ saglasja slabi do iščezavanja, što opet najbolje pokazuje natezanje oko Jugoslavije. Uporedo sa iščezavanjem ovog imperativa menja se odnos prema intervencionizmu. Poznato je da je mešanje u unutrašnje odnose bio najveći greh hladnoratovske epohe. Naravno, "mešanje" je definisano kao prelazak blokovske granice, dok su se unutar blokova tolerisale različite forme "ograničavanja suvereniteta". Sada ta zabrani slabi. Irak je pogrešno računao s tim da će na brzinu anektirati Kuvajt, a da će u dugoj i zamornoj političkoj debati nakon toga biti zaštićen pomoću principa zabrane intervencionizma. Međutim, da je Sadam malo bolje promislio, uvideo bi da sama njegova lakomislena intervencija u Kuvajtu predstavlja dokaz rapidnog slabljenja međunarodnog načela nemešanja u tuđe odnose.

Raspadom blokova menja se politički karakter sveta. Svet postaje multipolaran, policentričan, u velikoj meri nepredvidiv, kreativan. Pošto nestaje regulaciona funkcija blokovske podele, funkcija koja je garantovala nepromenjivost i parazitiranje, države su prisiljene da izgrađuju vlastitu spoljnu politiku. Oni koji se ne prilagode, ostaju na začelju.

Sve ovo posebno važi za Evropu, gde je na malom prostoru smešten čitav niz značajnih država. Većina njih ima osiguranu ulogu, samo je pitanje kada će biti spremna da je igra. Naravno, svako kašnjenje biće kažnjavano, ali definitivno ispadanje iz igre ne dolazi u obzir.

Drugačiji stav stoji sa Srbijom. Njoj nikakva povoljna uloga nije osigurana, niti poseduje garanciju da će ostati u igri, makar i u sporednoj ulozi. Posebno nepovoljna je okolnost što u merodavnim političkim krugovima Srbije uopšte ne postoji želja da se uđe u konkurenciju za mesto u "novom poretku". Čak se oseća vrlo snažna nostalgija i žal za blokovskom podelom. Isticanje katoličkog karaktera Zapada, naspram istočnom pravoslavlju, kao da sugeriše nastajanje neke kompenzacije za ideološke i vojne blokove. Kao da nas je egzistencija u zapećku istorije učinila nesposobnim za neizvesnost i rizik, i kao da nam je neophodna nova bipolarnost? Međutim, taj voz je odavno otišao. Kakav će to pravoslavni blok da bude bez Rusije, koja će se naći u Evropskoj zajednici ili čak u NATO?

Prigovor da se u Evropi obnavlja Zapadno rimsko carstvo strukturno je ispravan, premda sadržinski besmislen. Ukoliko je to Carstvo bilo integrisano ustanovama rimskog prava i hrišćanstvom, onda se zaista može reći da se ono u nekom vidu sada obnavlja, s tom razlikom što umesto rimskog prava imamo tržište (sa svim pratećim posledicama), a umesto hrišćanstva pravnu državu sa njenim jednoznačnim insistiranjem na ljudskim pravima. Uslov za ulazak u ovo novo "carstvo" biće zdrava privreda, konvertibilna valuta i budžetska disciplina na jednoj strani, a politička demokratija i zaštita ljudskih i građanskih prava na drugoj.

Srbija može sve to proglasiti zaverom, civilizacijskim atentatom na njenu tradiciju, imperijalističkom ujdurmom. Međutim, apstinencijom iz ovog "carstva" ona neće postati članica nekog drugog, nego će ostati izvan, na margini. Sigurno je da će takva sudbina zadesiti brojne narode i države sveta, mada ne i Evrope. Kao što su nekada varvari opsedali granice Rimskog carstva, noseći u sebi čak i neku izvornost i snagu koja je njemu samom nedostajala, tako će možda i sada svet biti podeljen na one koji više i na one koji manje učestvuju u događajima u "centru". A onima koji su sasvim na periferiji ostaće uteha da će jednog dana, udruženi, možda i srušiti taj "centar", kao što su to svojevremeno učinili i varvari. Ako je to uopšte neka uteha.

// Projekat Rastko / Istorija //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]