Зоран Ђинђић

Дискретни шарм неолиберализма

Оригинално објављено у: Став, фебруар 1990; прештампано у књизи: Зоран Ђинђић: Србија, ни на Истоку, ни на Западу, Нови Сад, Цепелин, 1996.

Данас наше друштво још само на својим рубовима комуницира помоћу кода бинарног схематизма, где се ради о дихотомијама лево/десно, револуционарно/контрареволуционарно, прогресивно/конзервативно. Овај примитивни код замењен је сложенијим, који барата нијансама, а не непомирљивим разликама. Тако су сада сви за плурализам, вишепартијски систем, слободно тржиште, правну државу. Додуше, једни су за то да се поменута добра у целини конзумирају, док су други за опрезно дозирање. Не зато што би имали неке начелне приговоре. Далеко од тога. И они су (одједном) схватили да без плурализма нема развоја. Само што се плаше да би исувише нагле промене угрозиле основну ствар, па предлажу аскезу у практиковању демократије. Не треба, за почетак, претеривати са слободама, па је зато нпр. и код "слободних избора" довољна слутња да би "главни човек" победио и да су стварно били слободни.

Ова промена кода, ма колико иначе била похвална, има ту лошу особину да отежава комуникацију. Ако се владајућа партија утркује са новонасталим алтернативним партијама у погледу тога ко ће тамнијим бојама описати постојеће стање и ко ће у своја програмска начела укључити више "цивилизацијских вредности", ако се, дакле, више не зна ко је власт а ко опозиција, политичка публика остаје збуњена. Како да разликује празна обећања од истинских намера?

Срећом, овде постоји једноставна метода провере. У искреном опредељењу за политички плурализам садржано је сазнање о хетерогеном карактеру друштва. О томе да друштво није могуће јединствено репрезентовати, па да је због тога неопходан плурализам репрезентовања. Међутим, ако заговорници плурализма истовремено свим средствима теже томе да на позиције друштвене репрезентације (нпр. у врховима "друштвено-политичких" организација) доведу активисте исте (владајуће) партије, онда је и тај њихов плурализам само необавезна прича. Онај ко у њу поверује сам је крив.

Утолико је политичкој опозицији релативно лако да покаже неискреност либералне демагогије, која последњих месеци цвета и у Србији. Већ површно евидентирање позиција на којима се сабире друштвена моћ показује да нема ни говора о њеној редистрибуцији. Осим тога што је персонално концентрисана у рукама лидера и његовог најужег следбеништва, она је и потпуно измакнута контроли. У конституционалним монархијама европског 18. века било је више институционалних средстава за контролу моћи него што је то случај у реформисаном комунизму балканског типа.

Иза привидне сагласности у погледу политичког плурализма, нецензурисане демократије, поделе власти, итд. лако је препознати окошталу дихотомију наши/њихови (тј. пријатељи/непријатељи), која је реторски омекшана, али је у својој суштини непромењена. А како стоји ствар са економском дебољшевизацијом нашег поретка? Да ли је залагање за тржишну економију, приватну иницијативу и неприкосновеност својине такође само демагошки трик, смишљен да унесе забуну и да блокира стварне промене? О каквом слободном тржишту може да буде реч ако наше друштво остане "социјалистичко" (како предлаже и нацрт за нови Устав), о каквој приватној иницијативи и својини се може говорити уз задржавање "самоуправљања" и "друштвене својине"?

Заиста, када је у питању економска дебољшевизација нашег друштва, противречности су подједнако очевидне као и код политичке дебољшевизације. Међутим, да ли је становиште опозиције, као критичара владајућег концепта "реформи", тако једноставно, као што је то у случају обећаних политичких промена? Ако се политичка обећања власти проверавају с обзиром на стварну редистрибуцију политичке моћи, да ли се искреност властодржаца у погледу обећаних економских промена може проверавати истим критеријем редистрибуције? Очигледно да не, пошто је економски појам партиципације дефинитивно компромитован моделом "самоуправљања". Онај ко би данас критиковао владајући поредак због тога што он не обезбеђује партиципацију у економској моћи наступао би са позиције неостварених идеала самог тог поретка, и нужно би деловао сасвим анахроно. Наиме, највише до чега би у својој критици могао доћи биле би флоскуле о "отуђеним центрима" који спречавају "интегрално самоуправљање".

Чини се да из ове дилеме ипак постоји једноставан излаз. Они који говоре о слободном тржишту мисле озбиљно само онда ако под тим подразумевају потпуно повлачење државе из економије. Наравно да би то значило крај комунизма, па и оног који је радикално реформисан. Критичаре постојећег стања то не мора да брине, будући да њихов задатак и није да траже модус опстанка комунизма. Али, нешто друго би морало да их забрине, и то са добрим разлогом. Да ли постоји структурна аналогија између политичких и економских промена? Таква аналогија која би оправдавала употребу исте метафоре, тако да бисмо онда могли говорити о политичком либерализму као слободном тржишту политичких идеја и пројеката и о економском либерализму као слободном тржишту роба и услуга.

Ово питање намерно не желим да формулишем у облику класичне дилеме о корелацији између политичких и социјалних слобода (права). Сви знамо да је на тој дилеми израстао социјалистички покрет и да се компромитовао управо при покушају да је реши. Непоправљиви утописти ће, наравно, сада тврдити да се узрок за епохални неуспех комунистичке цивилизације не налази у самом пројекту комунизма, него у пребрзом потцењивању политичких слобода, остварених у "грађанским друштвима" (у којима нису биле остварене социјалне слободе). Сада би у неком "демократском социјализму", уверавају нас они, требало још једном покушати са истим програмом, али уз поуке које смо у међувремену стекли. А за могућност тог свог "демократског социјализма" они поново немају бољи доказ него што је пуко уверење у нужност решавања поменуте дилеме политичка/социјална еманципација. Просвећени критичари комунистичког поретка одбацују сам проблем, а не само његово решење. Економске промене, по њиховом уверењу, не треба да се руководе идеалом социјалне правде, пошто је то једна идеолошка категорија коју је аналитички тешко дефинисати. Појам тржишта има у оба поља, политичком и економском, чисто процедуралну улогу. Он назначава слободу конкуренције, без обзира на садржаје који се размењују.

Већ сам напоменуо да не желим расправљати о начелној либералистичкој критици комунизма. Остављам по страни питање да ли је захтеве за политичку слободу могуће непротивречно удружити са захтевима за социјалну правду. Интересује ме сасвим конкретан проблем. Не то да ли постоји корелација између политичке и социјалне еманципације, него да ли се може утврдити структурна аналогија између оних промена које у политичком и економском пољу захтевају либерални критичари комунизма. Они у оба поља захтевају увођење слободног тржишта и повлачење државе. Да ли то води резултату који очекују? Да ли се са добрим разлозима може очекивати да ће у ситуацији каква је, нпр. тренутно у Југославији, ослобађање тржишта идеја и тржишта роба и услуга подстицати демократију? Или ће се можда ова два процеса, формално повезана метафором тржишта, међусобно блокирати? Питање је значајно, и тиче се свих социјалистичких земаља које покушавају да се са што мање губитака врате са погрешног пута.

Не треба да се задржавамо код првог елемента дилеме: концепт демократије као слободног тржишта идеја и пројеката, тржишта на коме се политичке визије и политичке одлуке размењују за бирачке гласове и поверење, тај концепт демократије није тешко на уверљив начин изложити и утемељити. Исто важи и за модел тржишне привреде, као природног пандана политичког либерализма. Шта остаје од ове евиденције ако је пренесемо у контекст постојећег социјализма? Да ли и ту можемо, како то чине присталице неолиберализма, поћи од хипотезе да тржиште крчи пут ка демократији?

Пре сваке даље расправе је јасно да стање социјалистичких земаља тек треба да буде промењено помоћу наведеног концепта. А шта то значи? Одговор ћемо добити само ако у расправу уведемо и стање које треба да буде промењено. Оно је формирано под непосредним дејством лажне социјалне (социјалистичке) државе, која је индивидуама одузимала сваку иницијативу, али их је заузврат опскрбљавала елементарним средствима за преживљавање. На тај начин је настало друштво политички и економски непунолетних људи. Њихово партиципирање у заједничком животу ограничавало се на форме наметнутог паразитирања, које је у економској сфери завршавало као трошење затечених ресурса.

// Пројекат Растко / Историја //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]