Зоран Ђинђић

Није партијски задатак

Оригинално објављено у: Борба, мај 199?; прештампано у књизи: Зоран Ђинђић: Србија, ни на Истоку, ни на Западу, Нови Сад, Цепелин, 1996.

Држава је санкције дочекала неспремно. Још горе од тога, ни када су санкције званично уведене, није сачињен кризни план за функционисање државе под ванредним околностима. Наши противници прецизно и систематски стежу обруч око нас. На све то ми одговарамо хаотично и несистематски. Негативни ефекти санкција на тај начин се удвостручују.

У будућој Србији, овако нешто не сме да се дешава. Њени органи власти морају увек да располажу са неколико припремљених одговора на проблеме који могу искрснути. Нижи организми реагују на препреку тек када се са њом сударе. Штете се не могу избећи. Будућа Србија мора да предвиђа препреке и да се судара са њима само ако то жели, тј. ако је потпуно спремна да разбије препреку.

У нашем тренутном сиромаштву и кризи огроман је удео објективних грешака надлежних органа од министарства, до последњег чиновника који спроводи владине одлуке. Спољне услове можда не можемо мењати, али унутрашње сигурно можемо. На пример, органи власти су могли на време спречити невиђену пљачку грађана од приватних парабанака, које су уз благослов власти израсле као отровне печурке после кише. Да је хтела, власт је могла да спречи безмерно штампање новца, чиме је обезвређена свака зарада и свака уштеђевина. Тај наштампани новац се огромним делом ненаменски трошио и троши. Пре свега за откуп девиза од грађана, при чему те девизе одлазе у иностранство, вероватно заувек. Створивши атрактивно црно тржиште новца, власт је угушила производњу. Ко је луд да улаже у производњу, ако тај исти новац може вишеструко да се увећа, тргујући њиме?

У будућој Србији поседовање новца из примарне емисије мора се тако строго контролисати и санкционисати као што је случај са поседовањем тешког наоружања. Ако неко добије из примарне емисије пола милиона марака, без адекватне контроле, то је исто као да је на слободно и неконтролисано коришћење добио тенк или топ. И у једном и у другом случају, држава се одрекла најважнијег дела своје суверености.

Политички систем у будућој Србији мора да буде генератор који производи енергију за друштво, а не потрошач енергије. Санкције нису никаква препрека за то да власт помаже народу, а не да га само кошта.

Шта би ефикасна и одговорна власт учинила у тренутку увођења санкција? Најпре би сачинила план супституције увоза, тј. видела би који важни производи и резервни делови могу да буду произведени и код нас. Сачинила би програм подршке овој производњи и тиме би велики део привреде учинила независном од увоза, што је добро, и када нема санкција. Уместо тога, све је препуштено случају и довитљивости људи. Ни једна привреда не може да почива само на довитљивости.

Паметна власт би у тренутку надолазеће економске кризе створила информациони систем о расположивим привредним капацитетима, номенклатури роба, и свему оном, што скраћује и појефтињује производњу. У тренутку увођења санкција требало је компјутеризовати Србију и то на рачун државе. На спољну блокаду одговорило се по јачањем унутрашње комуникације. Новца за то је било довољно. Зар у време трајања санкција нису из земље отишле милијарде марака? Мањи део тих средстава био би довољан да Србија неутралише бар половину негативних ефеката санкција.

Власт је могла да поједностави услове платног промета. Све мањи део послова обавља се легално, а за тај све мањи део послова потребно је за чисто административне ствари утрошити све више времена.

Власт би могла, када би хтела, да обезбеди стриктно поштовање уговора, чиме би пословање постало мање ризично, а грађани не би онда у целини производа плаћали тај ризик. Данас је немогуће наплатити потраживање. Због тога се све плаћа авансно. То онемогућава сложеније послове. Наша привреда због својих унутрашњих блокада постаје све примитивнија и неотпорнија. Када би држава гарантовала једноставно наплаћивање потраживања путем стечаја дужника, једним потезом би увела правила игре и унапредила пословање.

Држава на располагању има безброј начина да се активно суочи са проблемима и да их решава. Међутим, ако то не чини, држава и сама постаје проблем и препрека за њене грађане. Садашњу Србију карактеришу крајња запуштеност државног апарата и апарата власти. Стално се смишљају нове мере и нови програми, а упорно се избегава питање о инструментима за спровођење тих мера и програма. Ту влада прави хаос.

Србија се мора вратити својој државотворној свести. Без тога јој нема будућности. Без сређене државе не помаже ни један програм, никаква добра намера, ни врхунска памет. Радити за државу, за опште добро тај посао мора поново попримити смисао највише части и судбинске позваности. Нема те владе која може Србију извући из кризе, ако не покуша да пробуди успавану свест о високоморалним циљевима жртвовања за свој народ, не у маскирним парадним униформама, него у преданом раду на сређивању државе.

Који пут води ка будућој Србији? Како смањити субјективне грешке, спречити злоупотребе и пљачке, отерати мафију из близине власти, вратити код грађана поверење у правни систем?

Од одговора на ова питања зависи наше преживљавање. А одговор је једноставан. Потребна је јасна и јака политичка воља да се то питање стави на дневни ред и да се тражи политичка подршка за будућу Србију. Онај ко нема снаге за ову мушку игру нека се одмах премести на трибину за гледаоце. То се у подједнакој мери односи и на власт и на опозицију. Јер, будућност Србије није партијски задатак.

// Пројекат Растко / Историја //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]