Zoran Đinđić

Srpski izazov - srpski odgovor

Originalno objavljeno u: ; preštampano u knjizi: Zoran Đinđić: Srbija, ni na Istoku, ni na Zapadu, Novi Sad, 1996.

Da je pre dve tri godine neko slovenačkim ili hrvatskim političarima rekao da će tako lako doći do žarko željene konfederacije, ne bi im verovali. Jer, politički nastup srpskih vlasti kipteo je od odlučnosti i samouverenosti, ili, tj. ili federacija, ili sve, bez ostatka, dovodimo u pitanje. Najpre, naravno, međurepubličke granice. Bez preteranog zadubljivanja u tu novu odlučnost srpskih komunista moglo se već tada s dobrim razlogom posumnjati u njenu iskrenost. Ne samo što je ta vlast, istrajno i metodski, potez za potezom usamljivala Srbiju u Jugoslaviji i svetu. Još više od toga, ona je svojim konfederalnim konkurentima neprekidno potvrđivala ono što je želela da im ospori, naime, njihov državni suverenitet. U tom pogledu karakterističan je privredni bojkot Slovenije, kojim je defakto potvrđeno da je Slovenija nezavisna država. Na taj način su srpske vlasti povlačile sve deblji krug kredom oko republike Srbije, istovremeno proizvodeći političke povode za ubrzano osamostaljivanje drugih republika.

Formalni vrhunac dostignut je u novom Ustavu Srbije, gde se Srbija definiše kao nezavisna država u postojećim republičkim granicama. Faktični vrhunac doživljavamo ovih dana, u odluci da Srbija uvede carine koje bi njenu privredu definitivno izdvojile iz svog okruženja.

U čemu je zapravo stvar? Da li su zakasneli agenti Kominterne ili Vatikana prodrli i među reformisane srpske komuniste? Ili je pre reč o masonsko-imperijalističkoj zaveri? Ili jednostavno o političkoj nepismenosti?

Bilo kako bilo, srpski komunisti će posle decembarskih izbora svojim naslednicima ostaviti više problema nego što su ih sami zatekli. Ostaviće im jednu usamljenu Srbiju, sabijenu u vlastite granice, a istovremeno nesposobnu da glumi političko i privredno ostrvo. Ako ni zbog čega drugog, a ono zbog svog vlastitog naroda koji je ispresecan ovim podebljanim republičko-državnim granicama.

Istina je da su novi srpski komunisti pri svom političkom nastupu zatekli ruševnu državnu građevinu, sa Srbijom kao slomljenom potpornom gredom. Istina je da su obavili izvesno renoviranje. Međutim, svi majstori znaju da je pogrešno popravljanje gore nego nikakvo. A nema sumnje da je uz inicijativu srpskih vlasti jugoslovenska državna konstrukcija pogrešno popravljana. Bar što se tiče interesa srpskog naroda, i svih drugih naroda koji se ne poklapaju sa republičkim teritorijama. Ti narodi podsećaju na obezglavljene putnike ne nekoj nadrealističkoj železničkoj stanici, gde se obaveštenja o destinaciji voza svakog sekunda menjaju. Federacija, konfederacija. Ući, ili izaći? Za jedno je možda prerano, za drugo već sledećeg trenutka može biti prekasno? Čitavi delovi stanovništva neurotizuju se i postaju otvorena pretnja za kolektivnu sigurnost. Nečiji živci lako mogu popustiti, metoda toplo-hladno, kojoj nas sistematski izlaže srpska vlast, lako može dovesti do eksplozije bojlera.

Propuštene su brojne prilike da se, već od sredine osamdesetih godina, pristupi takvoj rekonstrukciji zajedničke države, u čijem rezultatu se opravdani zahtev za demokratizaciju ne bi poklapao sa zahtevom za stvaranje nezavisnih nacionalnih država na tlu trenutne zajedničke države. Zbog specifičnog položaja srpskog naroda, zbog njegove rasejanosti po širokom i etnički izmešanom prostoru, srpski političari bili su dužni da iniciraju ovu rekonstrukciju. I da se pri tom oslanjaju podjednako na razložne argumente i na političku moć. Pristalicama nezavisnih država kao vrednosti po sebi trebalo je oduzeti izgovor da je želja za demokratijom njihov stvarni cilj, a nezavisne države samo sredstvo. To se moglo učiniti samo tako što bi demokratija postala moguća i u zajedničkoj državi. Takva država mirno i bez preteranih emocija mogla bi onda da pregovara sa onim svojim delovima koji se uprkos osiguranoj demokratiji žele izdvojiti u posebne države. U tim odlučnim trenucima srpskim političarima nedostajala je sposobnost razložnog argumentisanja, a političku moć su razumevali kao čistu silu. Iz ova dva minusa nije proizišao plus, nego dvostruki minus. U njemu trenutno živimo.

Kako će se, nakon najnovije konfederalne inicijative srpske vlasti, razvijati odnosi u Jugoslaviji? Nema sumnje da će taj razvoj diktirati slovenačko-hrvatski obrazac, ma koliko prividno bio u defanzivi. Naime, redukovanje ukupne politike na odnose među republičkim vrhovima (makar bili izabrani na slobodnim višestranačkim izborima) predstavlja kamen-temeljac konfederalne strategije. Ona je trenutno veoma uspešna i po svoj prilici će u najskorije vreme dati prve značajne rezultate. Jer, za sada se u Jugoslaviji ne može operacionalizovati ni jedan tip političke komunikacije osim pomenutih međurepubličkih sporazuma, do kojih bi moglo doći posle demokratske konstitucije vlasti u svim republikama. Ne postoje ni stranačka nadrepublička povezivanja, ni povezivanja interesnih grupa, ni bilo kakvi regionalni savezi koji bi lomili republičke granice. Ono što se u tom smislu događa u Kninskoj Krajini (povezivanje Srba iz Hrvatske i BiH) ili na relaciji Sandžak i BiH, suviše je sporadično da bi moglo služiti kao model.

Dakle, prvi značajan uspeh konfederalista sadržaće se u tome da će u 1991. godini jedini politički akteri biti republička vođstva. U tome će se, bar posredno, očitovati konfederalni karakter države. Biće vođeni brojni razgovori i pregovori, i verovatno postignuti izvesni rezultati. Međutim, da li će te rezultate biti moguće stabilizovati? Da li će suverene političke odluke biti donesene na relaciji republičkih vrhova? Ili će tu alpsku komunikaciju s brda na brdo, neprekidno remetiti drugi glasovi i šumovi? Od odgovora na ovo pitanje zavisi i odgovor na pitanje o mogućnosti stabilizovanja konfederalnog poretka. Lako je pogoditi da će pomenuto alpsko dovikivanje remetiti grmljavina koja dolazi iz sve gušćih oblaka. Ti oblaci su etničke celine koje se prostiru preko republičkih granica. Srpski režim, ma kako demokratski bio, neće posedovati isključivu suverenost u raspravi o Jugoslaviji, nego će morati da uvažava glas (ili grmljavinu) i onih delova srpskog naroda koji žive izvan Srbije. Isto važi za hrvatsku vlast.

Drugim rečima, ako u budućem državnom uređenju ne budu predviđeni mehanizmi legalnog uticaja etničkih kolektiva na najvažnije odluke, njihovo učešće u komunikaciji svešće se na njeno remećenje.

Međutim, dovikivanje među republičkim vladama može biti otežano zbog još jednog potencijalnog izvora zvuka. On se nalazi u dolinama ispod planinskih vrhova na kojima te vlade sede. Trenutno tu vlada grobna tišina, ali koliko dugo još? Naime, tu je prebivalište onog što neodređeno i još uvek nesigurno nazivamo "građanima", "interesnim grupama" i slično. Iz perspektive etničkih oblaka ova sitna bića uopšte se ne vide. Sa republičkih planinskih vrhova jedva se naziru. Ali, ma koliko sitna, ta bića imaju svoje svakodnevne poslove i svoj jezik za međusobno sporazumevanje. A pošto su uslovi za život u svim planinskim dolinama slični, i jezik kojim ta bića komuniciraju je sličan. Ako počnu da se dovikuju, može se desiti da se i njihovi glasovi umešaju u pomenuto dovikivanje s vrha na vrh planine.

Dakle, vrlo je moguće da će suverenost međurepubličkih dogovora biti destabilizovana i dovedena u pitanje i od strane građana i interesnih grupa, koji će samim svojim postojanjem demonstrirati da su nametnuti republičko-državni okviri preuski. Potreba za njihovim širenjem i relativizovanjem može se nazvati potrebom za slobodnim tržištem, za standardizovanim pravnim sistemom zaštite osnovnih prava, ili kako god se hoće. Bitno je da će ova potreba, ako ne bude institucionalno zadovoljena, omatati visoku komunikaciju republičkih vlasti.

Politička vlast koja u Srbiji bude zamenila komuniste moraće da računa sa ovom komplikovanom situacijom. Ako se već unapred ne bude pripremila za to da će jezik za buduću komunikaciju u Jugoslaviji biti sastavljan najmanje od tri "privatna jezika" (jezika republika, naroda u etničkom smislu, i građana i njihovih interesnih grupa), i ona će biti ispod svog istorijskog zadatka. A taj zadatak je vrlo prost. Ili će biti pronađen jezik na kome će moći, bar o elementarnim stvarima, da komuniciraju sva tri pomenuta "aktera".

Ili će svaki od njih biti po prirodi stvari prinuđen da snagom i visinom svog glasa nadjača šum drugih glasova. Trenutno se upravo to dešava. Međutim, vrlo dugo to ne može da traje. Ne samo zbog toga što su fizičke mogućnosti onih koji trenutno urlaju ograničene. Nego i zato što su ograničene i fizičke mogućnosti onih koji to urlanje moraju da slušaju.

// Projekat Rastko / Istorija //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]