Razgovor Radovana Čolevića sa Zoranom Đinđićem

Umesto uvoda knjizi "Srbija, ni na Istoku, ni na Zapadu"

Zoran Đinđić: Srbija, ni na Istoku, ni na Zapadu, Novi Sad, Cepelin, 1996.

Pre svega, zamolio bih Vas g. Đinđiću da nam kažete nešto o karakteru tekstova koji su od 1989. do 1994. godine objavljeni u ondašnjim političkim novinama i žurnalima, a koje smo ovde sakupili u knjigu. Sa kojom namerom ste ih pisali?

Tu je pre svega reč o političkim analizama. Namera tih analiza svakako je bila u tome da deluju na političku javnost, jer inače bi bile objavljivane u stručnim časopisima, a ne u visokotiražnim listovima. Međutim, u njima ipak prevladava želja da se sebi i drugima objasni politički trenutak, da se upozori na njegove skrivene šanse i opasnosti. Dakle, ne radi se o izlaganju nekog političkog stava ili programa, nego o političkoj analizi. Utoliko su ovi tekstovi istovremeno dokument događanja i pokušaj objašnjavanja onoga što se događa.

Upravo zbog pomenutog dvostrukog karaktera tih tekstova. Autori koji drže do svog renomea prave političke analize uvek sa sigurne vremenske distance. Jer, učesnicima u nekom događaju se možda i može oprostiti kratkovidost pri proceni tog događaja, analitičarima ne može. Zbog toga analitičari maksimalno izbegavaju rizik da ih bliska budućnost demantuje. Taj rizik u potpunosti preuzimate na sebe kada pišete o onom što se upravo događa. Nešto što kritikujete možda će doneti pozitivne rezultate, nešto što podržavate možda će se ispostaviti kao promašaj. Vaše objavljene procene postaju dokument vaših grešaka. Zbog toga su retke političke analize koje imaju teorijske ambicije. Teoretičari su sujetni. Oni čekaju da istorija završi svoj posao, da bi pokupili čaure, objavili ko je pobedio i procenili udeo pojedinih faktora i učesnika.

Na čitaocima je da to procene. Moje je da dopustim ponovno objavljivanje ovih tekstova.

Ja mislim da je to večna tema, od Platona do danas. To je tema odgovornosti intelektualca. Intelektualci su saučesnici u onom što se događa, bilo da govore ili da ćute. Kada kažem intelektualci, mislim na celokupnu kulturnu elitu, a ne samo na ljude koji pišu knjige i predaju po fakultetima. Intelektualci su i lekari, inženjeri, uspešni privrednici. Svi oni, zahvaljujući privilegiji da globalnije sagledavaju stvari, imaju obavezu da reaguju kada stvari krenu u pogrešnom pravcu. To ne mogu da čine ljudi koji su potpuno obuzeti dnevnim, pojedinačnim problemima i procesima. U svakom društvu tzv. društvena elita je odgovorna za sudbinu zajednice više od tzv. naroda. Ona mora da jasno opiše stanje i da bez straha imenuje krivce. Tek onda može da očekuje podršku od širokih slojeva stanovništva.

Ta podeljenost je dokaz o dubini krize u kojoj smo se kao društvo i kao narod našli. Ovu krizu ne možemo prevladati vraćanjem unazad, kopanjem po prošlosti, traženjem tuđih grešaka, nego samo ofanzivnim okretom ka budućnosti. Treba nam koncept nove, buduće Srbije, i samo on može da posluži kao osnova jednog novog konsenzusa. Moramo izbeći grešku da novu Srbiju crtamo starim bojama, da na nju kačimo petokrake ili kokarde. Da nas u nju vode oni koji intimno još uvek žive u 1941. ili 1945. Pokretačku snagu promena treba da čini postideološka generacija, generacija koja je rođena posle rata, ne u fizičkom, nego u mentalnom smislu. Dakle, ljudi koji razmišljaju izvan okvira Užičke republike i Ravne Gore. Mi smo istorijskim usudom pozvani da nosimo odgovornost istovremeno za dva pokolenja, za naše roditelje i za našu decu. Ako ne uspemo da ostvarimo projekat promena, milioni starih ljudi u našoj zemlji neće imati sredstva da pristojno prožive svoju starost, a milioni dece i mladih ljudi neće imati perspektivu. To je ogromna odgovornost. Ona se ne može prekriti jeftinom kozmetikom nekog neokomunizma, romantičnog nacionalizma ili prazne agresivnosti.

Sigurno je jedan od važnih razloga. Energija za promene, koja nesumnjivo u ogromnom intenzitetu postoji u našem društvu, nekoliko puta je u proteklih par godina pakovana u političke programe koji ne mogu da joj obezbede uspeh. Oni to ne mogu delom zato što su okrenuti prošlosti, ispravljanju "krivih Drina" iz proteklih pola veka, a delom zato što se iscrpljuju u pukom negiranju postojeće vlasti. Prvi takav koncept, koji obeležava čak prve dve godine opozicionog delovanja u višestranačkoj Srbiji, nazvao bih pokušajem uspostavljanja antikomunističkog konsenzusa. Po uzoru na naše istočnoevropske susede, neki ljudi su kod nas poverovali da se na antikomunizmu, začinjenom sa malo folklora, može energija protesta efikasno organizovati u dobitnu političku kombinaciju. To se, na žalost, nije desilo. Znatan deo ljudi koji kod nas želi promene, ne želi da se one sprovode pod zastavom antikomunizma. Ti ljudi su ravnodušni prema komunizmu, pa tako i prema antikomunizmu. Kada je ovaj koncept propao, bio je zamenjen konceptom "tamo vlast ovde opozicija". Verovalo se da će stalnim pričama i dokazima da je vlast loša - opozicija automatski da postane popularna. Znači, opozicija najveći deo vremena nije govorila o sebi, nego o vlasti, i time je kod naroda samo pojačala već ionako uvreženu sliku o sveprisutnoj i omnipotentnoj vlasti. Moramo da izađemo iz ovih pogrešnih koncepata promene. Volja u narodu za promene postoji, stvar je u tome da se ponudi platforma koja je istovremeno dovoljno radikalna, dovoljno okrenuta budućnosti i dovoljno realistična. Ta platforma, to je koncept buduće Srbije.

Ljudi ne mogu da odustanu od nade da će im biti bolje. U Srbiji ima dovoljno ljudi koji se nadaju, i kod kojih je nada jača od straha da bi moglo biti i gore nego što jeste. Samo stranke mogu da argumentovano pokažu da bi država mogla da funkcioniše u odbrani interesa većine, a ne samo privilegovane manjine, takođe, da bi privreda mogla da postane uspešna, a sa njom i brojne porodice koje zavise isključivo od mesečne zarade. Ljudi se nadaju da bi nešto pozitivno moglo da se dogodi. Tu nadu treba ojačati konkretnim programima.

Ništa nije tako opasno i tako otrovno kao pesimizam. Intelektualno preobučeni pesimizam pojavljuje se kao cinizam, ironija, različite vrste nihilizma, u smislu "svi su oni isti", "ništa se ovde ne može promeniti", "ovaj narod nije ni zaslužio bolje" i slično. U svakom čoveku postoji nada i strah. Pitanje je samo u tome da li ćete podsticati jedno ili drugo. Ljudi najiskrenije žele da Srbija ponovo postane nešto pozitivno, nešto vredno i uspešno. Ali, ako ih vlast svakodnevno ubija u pojam, ako im sugeriše da treba da budu srećni što ovde ne besni rat i što su živi, naravno da će strah od rizika da povremeno preplavi nadu i želju za promene.

Danas ja više nisam pretežno politički analitičar, nego sam u potpunosti učesnik u političkim događajima. I to učesnik koji celokupnu energiju ulaže u koncept promena. Kada ne bih čvrsto verovao da će promena biti, i to fundamentalnih i ubrzo, ne bih mogao da budem na mestu na kome jesam. Srbija mora ponovo da postane nešto. Najpre u regionu, a onda i u evropskim razmerama. Uslov za to su korenite reforme. Treba nam novo slobodno preduzetništvo, za koje postoje i ljudi i motivacija, ali za koje nema sistemskih uslova. Treba nam novi koncept državne uprave. Državna uprava, uključujući vladu i ministarstva, mora da funkcioniše kao moderno preduzeće. A to znači, prema načelima rezultata, efikasnosti, štedljivosti, korišćenja najsavremenijih informacionih sistema. Treba nam reforma školskog sistema, zdravstva, penzionog osiguranja. Lakše bi bilo navesti one oblasti kojima ne trebaju suštinske promene. Srbiji treba nova politika. To je, između ostalog, poruka političkih analiza koje su sada sakupljene u ovoj knjizi.

// Projekat Rastko / Istorija //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]