Svedočenja o počecima jasenovačkog pakla (iskaz srpskog sveštenika iz Jasenovca)

ISKAZ pravoslavnog sveštenika iz JASENOVCA, Lazara Radovanovića, pošto je 14. juna 1941. izbegao iz NDH u Srbiju, dat pismeno 21. jula 41. (overena kopija u Arhivi Sv. Sinoda. Zbirka Komisije Sv. Sinoda za prikupljanje podataka o stradanju Srpskog naroda 1941-44). Dokumenat, do sada neobjavljivan, potresno je svedočanstvo o počecima stradanja Srba u Jasenovcu i okolini.

NjEGOVOM PREOSVEŠTENSTVU

GOSPODINU VENIJAMINU

EPISKOPU BRANIČEVSKOM

POŽAREVAC

Zovem se Lazar J. Radovanović, prezviter, rukopoložen u čin prezvitera dana 10/23. maja 1936. g. Pre mog dolaska ovamo bio sam stalnim parohom u Jasenovcu, arhijerejskom namjesništvu Novogradiškom, Eparhiji pakračkoj. Za stalnog paroha jasenovačkog postavljen sam dekretom Njegovog Preosveštenstva Gospodina Save kao administratora Eparhije pakračke dana 12. marta 1941. g. E. Br. 179 iz 1941. g. Na ovom položaju ostao sam sve do 1/14 juna t. g. (1941) kada sam, usled nepodnošljivih prilika koje su snašle tamošnji narod naš i sv. Crkvu, morao napustiti svoje mesto službovanja i doći ovamo da bi spasao sebe i svoje najbliže od strahota koje su nam tamo bile pripremane. Te strahote bile su pripremane meni, samo i isključivo samo zbog toga što sam pravoslavni sveštenik i Srbin, a mojoj porodici što je Srpska pravoslavna sveštenička porodica.

Po uspostavljanju Nezavisne Države Hrvatske izgledalo je da će naš tamošnji narod, iako svesno zapostavljen, ipak imati nekih prava pa bar i u ispovedanju svoje vere i vršenju svojih verskih dužnosti. To međutim nije ostalo dugo. Već nakon nekoliko dana imao sam priliku da se lično uverim. Navodim sledeći slučaj. Drugog dana Uskrsa o. g. 14. aprila (1941) u želji da održim što konkretnije odnose sa političkom vlašću, s jedne strane, a da se uverim kako se na pravoslavlje i pravoslavce gleda, s druge strane, obratio sam se mesnom "Ustaškom taboru" s molbom da mi se dozvoli tradicionalno provođenje litije kroz mesto Jasenovac do mesnog groblja, gde bi prema postojećem tamo običaju imali da se izvrše mali pomeni sa prelivanjem grobova umrlim mojih parohijana, a već prema željama njihove rodbine. Tabornik, međutim, tamošnji, u nedoumici šta da učini, obratio se "Ustaškom stožeru" u Novskoj za savet po ovom pitanju. Ne mogavši da sačekam odgovor, morao sam da odpočnem sv. liturgiju, ostavivši u dužnost crkvenom tutoru da primi odgovor te da me blagovremeno obavijesti. I odgovor je stigao, ali ne po tutoru pismeno, kako sam ja to zamišljao, nego na jedan uistinu blasfemičan način. Za vreme evharistijnog kanona ušao je u crkvu punu naroda mesni tabornik, sa šljemom na glavi i pripasanim revolverom, i uputio se pravo k meni u oltar. Nisam uopće toga časa mogao sa njime da razgovaram, nego sam mu dao znak da sačeka dok ne prođu ovi najsvetiji momenti svete liturgije. Tek posle "I spodobi nas Vladiko..." za vreme čitanja "Očenaša..." saopštio mi je da litiju ne smem i ne mogu voditi iz viših razloga, o čemu sam po zaamvonoj molitvi obavestio moje parohijane, koji su jedva pribrani od uzbuđenja, primili ovo sa velikim žaljenjem. Stav (ustaša) prema svetoj Crkvi ovog momenta bio mi je očito jasan.

Odmah iza ovog slučaja sledilo je niz drugih najstrožijih zakonskih odredaba, prema kojima je, na primer, najstrožije zabranjena svaka dalja upotreba ćirilice, te da se matične knjige kao i celokupna crkvena administracija ima voditi samo latinicom. Kasnije, da svi pravoslavci imaju podneti molbe za prelaz u katoličanstvo, i druge slične.

Dana 12/25. aprila tek. god. (1941) uveče oko 22 časa ušli su tri ustaše u moje dvorište, stali pod kuhinjski prozor i naglo me pozvali da otvorim. Otvorio sam prozor i iz mraka video sam u sebe uperene dve puščane cevi. Upitan, ko se ovog momenta nalazi kod mene, odgovorio sam: niko. U kuhinji se, međutim, nalazila moja majka i supruga, dok su deca već bila pospala. Pozvali su ponovo da otvorim vrata da bi se uverili u istinitost moga odgovora. Kada sam otvorio, oni su pregledali sva odelenja, te stvarno ne našavši nikoga stranog, sem nas ukućana, upitali su: kakav se sada među nama vodio razgovor. Odgovorio sam: o sasma beznačajnim stvarima, što su oni odobrili, jer su verovatno sve pod prozorom duže vremena slušali. Tada su mi saopštili da se od tog dana u mojoj kući ne smeju voditi nikakvi važni razgovori, kao recimo u propaloj Jugoslaviji, našto sam odgovorio da to ni ranije nije činjeno pa da neće ni u buduće. No, ovim se ipak htelo jedno. Pre toga u moju kuću dolazile su mesne devojčice, svršene učenice osnovne škole, koje sam ja u dva glasa obučavao u crkvenom pojanju. Namera je, dakle, bila prozirna, kao što sam to docnije saznao, da me se te večeri zajedno sa devojčicama baci u zatvore, devojčice bi docnije bile puštene, a ja kao "opasan" bio otpravljen u neki konc-logor.

Dva dana posle ovog slučaja, tragajući po mestu za oružjem, ušli su u moj stan pet ustaša sa dva njemačka vojnika pozivajući me da predam oružje u koliko ga imam. Tom prilikom sam izjavio da oružje nikada u svojoj kući nisam imao, da ga sad nemam, te da ga ne želim ni imati, jer sam ja sveštenik čije je oružje krst časni i blaga reč. Posle kratkog pretresa uverili su se u istinitost mojih reči, a onda mi naredili da odmah skinem i predam u opštinu slike, istorijske: "Prodor na Dobrom Polju" i "Povlačenje kroz Albaniju", koje su visile u mojoj trpezariji. Uz to su ustaše zahtevali da i moju slavsku ikonu sv. Četvorodnevnog Lazara, takođe predam, što njemački vojnici nisu dozvolili, rekavši da je to ikona i kao takva da mora da ostane u kući. Istorijske slike odmah sam predao, a onda se prešlo u kancelariju parohijske uprave. Prvo je zapečaćena moja lična biblioteka, koja se nalazila u jednom ormaru, a onda i parohijska biblioteka, čija je vrednost danas najskromnije rečeno bar 50.000 dinara. Pečaćenju ovih biblioteka protivili su se i njemački vojnici, govoreći sa tumačem da je to nepotrebno, jer da sam ja sveštenik te da je potrebno da imam pri ruci biblioteku radi sastava propovedi, te svoje vlastite naobrazbe. Upitan od njih, njemačkih vojnika, da li imam protiv ovoga pečaćenja što, odgovorio sam da nemam, i ormari su zapečaćeni. No, kada su ustaše hteli da zapečate i orman sa parohijskom arhivom i maticama, njemački vojnici su se ovom odlučno usprotivili, tako da je taj orman ostao otpečaćen i time bio omogućen dalji rad parohijske uprave. Prozreo sam i ovog puta želju ustaša, da mi se i na ovaj način onemogući daljni rad.

Nekoliko dana iza ovoga umro je u Zagrebu naš bivši, ugledni meštanin, trgovac, veliki dobrotvor "Privrednika", a najveći dobrotvor samog mesta Jasenovca. Ta njegova dobrota ogledala se je svake godine o prazniku Vrbice, kad je on slao po 10.000 dinara da se iz tog novca zaodenu sirota deca. I tom prilikom odevana su ne samo pravoslavna nego ravnomerno i katolička deca. Sem toga, malo ko od meštana da nije imao velike pomoći od ovog čoveka, a naročito Crkvena opština i crkva Jasenovačka, pri kojoj je on podigao većim delom o svom trošku "Srpski dom", u kome su bile koncentrisane sve kulturne i humane ustanove našeg mesta. Taj dobrotvor zvao se Lazar Bačić, a bio je dugogodišnji predsednik naše crkvene opštine. Njegov sinovac Ozren Bačić, industrijalac i sadašnji predsednik Crkvene opštine, u sporazumu sa mnom dao je, u znak žalosti izvjesiti na crkvu crnu zastavu. Zastava je izvešena već dockan uveče, jer tog dana zvonar nije bio kod kuće. Iste noći, tačno u 12 i 15 časova, odjeknuli su udarci po mojim prozorima, i onda se čulo nekoliko povika: "Pope, ustaj pope". Ustao sam, otvorio prozor i video četiri ustaše koje su me odmah upitali: ko je izvesio crnu zastavu na crkvi i zbog čega? Ja sam im tada obrazložio stvar, no kada su saslušali, odgovorili su da je ma za koga drugog neka visi, ali pošto je za Lazu Bačića, to neka odmah idem na toranj da je skinem. Ja sam ovo odbio, bojeći se sastanka sa njima, nego sam odgovorio da će zastava rano izjutra biti skinuta. Ne mogavši drukčije riješiti ovo pitanje, uputio sam ih starom zvonaru, za koga sam bio manje-više siguran da mu se neće ništa hrđavo desiti, pa neka on skine zastavu. To su i učinili, zvonar je noću odmah skinuo zastavu, a prema njihovom zahtevu morao je odmah da odnese Srpsku zastavu sa ognjilima (crkvenu), u opštinu, gde je, kako sam kasnije čuo spaljena. Sad mi je već sasma jasno bilo da me se želi uhvatiti u klopku bilo na koji način. To mi je čak bilo indirektno i javljeno, te preko dana nisam nikuda izlazio, a noću sam se krio na skrovitim mestima kako ne bih ni kriv ni dužan besciljno izgubio glavu.

To je trajalo oko 20 dana, kada sam doznao da mi je prvi saparoh i drug, počivši jerej Zjalić Slavko, uhapšen, navodno kao antidržavni čovek, te da će biti u najskorijem vremenu maknut. Ne mogavši više da izdržim ovakvu torturu sebe i svojih, rešio sam da konačno ispitam šta se misli sa mnom i mojom porodicom. U tu svrhu našao sam čoveka koji je naoko dobro stajao sa tabornikom, te me je ovaj blagovremeno obavijestio da se čim pre sklonim, jer da mi predi neodložna opasnost.

Tih dana došla je k meni moja sestra koja inače stalno živi u Beogradu, a čija su deca bila došla k meni još posle bombardovanja Beograda. Otišao sam sa njome u ustaški tabor da joj potvrdim dolazak i povratak, a ujedno pošto imade troje male dece, molio sam da mi daju "propusnicu" da bi ju ispratio do Zemuna, da bih tamo svršio nešto svoga posla, te da bih se trećeg dana vratio. Tu mi rekoše da oni nemaju potrebne formulare, nego da će dozvoliti mome bratu neka ode u stožer u Novsku te neka tamo potraži potrebnu propusnicu. Brat je otišao, ali se vratio bez rezultata. Iste večeri sam doznao da ću sutradan biti uhapšen. Ne hoteći to da doživim nevin, spremio sam se iste večeri sa sestrom, njezinom decom, mojom decom i suprugom i krenuo u pravcu Beograda, prepuštajući se u ruke Božije. I Gospodu neka je slava, ja sam sa porodicom, iako okrnjenom, ipak srećno stigao željenom cilju.

Trećeg dana stigao je i moj brat, bogoslov XX godine, takođe srećno umakavši. Još sa vrata mi je saopštio da sam sledećeg jutra bio tražen. Te, naime, noći kada sam ja otputovao ubijen je moj saparoh i drug Zjalić Slavko, natovaren sa još petoricom ljudi, doveden u Jasenovac i bačen u Savu. Toj sudbini ni ja ne bih umakao da nisam otputovao na vreme. Napominjem, da je baš tih dana stiglo strogo naređenje da svi pravoslavci imaju odmah podneti molbe za prelaz, odnosno prijem, u rimokatoličku vjeru, uz opomenu da će oni koji ovo odbiju iskusiti najteže kazne. Prestala je, dakle svaka potreba za sveštenstvom našim tamo, te sam u sporazumu sa članovima Crkveno-opštinskog savjeta i odbora morao ovo učiniti, jer ponavljam, izgubio bih glavu. Bez ikakva cilja, a čisto zbog sadizma nasilnika.

Odmah po uspostavi Nezavisne države Hrvatske pozvano je sve stanovništvo da imade predati vlastima oružje, kako vojno tako i civilno, što je bez odlaganja činjeno. U gomilama donošeno je oružje i municija, vojna sprema i ostalo i predavano ustaškom taboru. Kada je već bilo sakupljeno sve, počelo se je naređivati ljudima da donose i oružje koje oni uopšte nisu imali. Iz tog razloga bio je pohapšen veliki broj ljudi iz mesta (Jasenovca) i okoline, tako da je bilo slučajeva kada su i po 70 ljudi bili zatvoreni u zatvor, čija je površina iznosila svega 23 metra kvadratna, i to po nekoliko dana bez hrane i vode, iznuđavajući od njih, kad već nemaju traženo oružje, izvesne sume novca, koje su se kretale između 500 i 30.000 (hiljada) dinara. Ljudi su u početku plaćali, a kad je nestalo novca počela su da stižu ucenjivačka pisma sa pretnjama da će svaki biti ubijen ko se ne odazove nalogu izloženom u ovakvom ucenjivačkom pismu. Ne mogavši novčano odgovoriti, otpočela su zaista ubistva. Drugog dana Duhova (2. juna 41.) ubijen je sekretar naše crkvene opštine, inače ugledan građanin i bivši dugogodišnji općinski beležnik - moj kršteni kum Kelić Lazar, sa 70-dvogodišnjim Grujičić Đurom, takođe viđenijim meštaninom, i još trojicom uglednijih ljudi. Te noći ubijeni su i bačeni u Savu, a nakon dva dana isplovili su na površinu reke u blizini samog Jasenovca. Ovo su videli ljudi koji su prolazili u svoja polja na rad, obavestili njihove porodice, ali ove ih nisu smele sahraniti, pa čak ni odati ma kakva znaka žalosti, nego im je rečeno da imaju o svemu ćutati, nositi haljine svetle boje, pa čak u većini slučajeva crvene boje. Kasnije sam saznao da je u ovoj grupi trebao biti smaknut i predsednik Crkvene općine i još neki viđeniji ljudi, koji su blagovremeno napustili svoje imanje i bez ičega pobegli ovamu u Srbiju.

Velikom zauzimljivošću i živom akcijom poč(ivšeg) jereja Zjalića bila je sagrađena u Novskoj nova pravoslavna crkva, koja još nije bila osvećena. Da bi se na taj način ispoljila mržnja prema svetom pravoslavlju bilo je naređeno da se ova crkva potpuno razruši, a materijal raznese pojedincima Hrvatima za njihove potrebe. Na ovom mučnom i bogomrskom poslu morali su raditi svi pravoslavni stanovnici mesta Novske, pa čak i oni pravoslavci koji bi se tog dana slučajno tamo našli, pa bilo odakle oni bili.

Uz to sam imao prilike videti strašne prizore na reci Savi, kojom su u masama plovili ubijeni ljudi, žene, pa i deca povezani jedno za drugo. Video sam tri sveštenika već u stadiju raspadanja, i to dvojicu sa crvenim i jednog sa plavim pojasom, vezane žicom jedan za drugog, dok je najmlađem bio zaboden kroz pojas u trbuh štap sa hrvatskom zastavicom na kojoj je pisalo: "Vođa puta". - Mislilo se vođa puta za Beograd. Sličnih slučajeva bilo je bezbroj. Prvi leš koji je proplivao pokraj našeg mesta (Jasenovca) bio je, takođe, kako izgleda, leš nekog od braće sveštenika naših, koji je niže sela uhvaćen i na bregu Save sahranjen. Već u raspadanju, imao je s jedne strane lepu plavu bradu, ali potpuno nag da ne mogu u svemu utvrditi da je bio sveštenik. Sutradan, međutim, izašlo je najstrožije naređenje da će svaki onaj ko uhvati ploveći leš, u nameri da ga sahrani, biti najstrožije kažnjen. Iz tog razloga bili su ponova bačeni u reku oni leševi koji su u toku jutra bili privučeni (obali) radi sahrane.

Susedna mesta preko Save u Bosni takođe su teško stradala, njihovi sveštenici kao taoci otpraćeni su u kazneni zavod u St(aroj) Gradišci ili "Crnu kuću" u Banja Luci, sa mnogim viđenijim ljudima Arhijerejski zamenik iz Pakraca, Stanojević Jovan, sa još dvojicom sveštenika, Landupom i Rajčevićem, sproveden je u logor u Koprivnicu, odakle se nije vratio.

Izneo sam u bledoj slici sve ono što je prethodilo mom odlasku (14. juna 41.) uveren da će Vaše Preosveštenstvo, obzirom na iznešeno činjenično stanje, shvatiti i pravilno razumeti povod mom dolasku ovamo, a podjedno predočiti sebi onu strašnu sliku i stanje u kome se naša sveta Crkva i narod s onu stranu Save i Drine nalazi.

Cjelujući svetu desnicu Vašeg Preosveštenstva, najponizniji

jerej Lazar J. Radovanović s. r.

v. d. privr. paroha popovačkog.

u Popovcu 8/21. jula 1941. g.

(kod Požarevca)

(Arhiv Sv. Sinoda za 1941-45 / Objavljeno u knjizi episkopa Atanasija Jevtića "VELIKOMUČENIČKI JASENOVAC")

Iskaz pravoslavnog sveštenika iz sela Uštice

kod JASENOVCA, Andreja Jakovljeva, proteranog od ustaša 8. jula 41. preko logora Capraga u Srbiju, dat pismeno 7. avgusta 41. (original u Arhivi Sv. Sinoda, Zbirka Komisije Sv. Sinoda... 1941-44). Neobjavljivan do sada sadrži svedočenje očevidaca o progonu Srba iz sela Uštice pred otvaranje Jasenovačkog logora.

ARHIJEREJSKOM NAMESNIŠTVU

VELIKO GRADIŠTE

U smislu akta SVETOG SINODA br. 560/41 god., naređenja Arhijerejske vlasti br. 900/41, i akta Arhijerejskog namesništva br. 830/41, čast mi je učtivo podneti sledeći izveštaj:

Jasenovački paroh Radovanović otišao je na tri nedelje pre početka gonjenja sveštenika, tako da je parohija Jasenovačka bila bez sveštenika i ja sam tamo preuzeo dužnost. Hrvatima je bilo krivo što nema paroha i što dolazi paroh Uštički da obavlja parohijske poslove. Drugog dana došli su ustaše i rekli mi da ja ne smem to raditi, ali ja sam ipak i dalje obavljao dužnost dok me nisu uhapsili.

Moji parohijani dolazili su i tražili od mene uputstva. U selu (Uštice) je nastao veliki strah, jer su ustaše ulazeći u kuće (Srba), vređali ih i oduzimali od seljaka kukuruz i druge namirnice. Većinu su pohvatali i odveli u opštinu, gde su bili zatvoreni po nekoliko dana, a potom su neke poubijali. Strah je bio sve veći i veći, neki parohijani su predavali molbe opštinama, da budu primljeni u rimokatoličku veru, te da ih ne teraju sa svojih ognjišta, pošto se bilo čulo, da će one koji ne budu primili rimokatoličku veru progoniti iz sela.

Ljudi su begali iz kuća spavali u polju i šumi. Selo (Uštice) je potpuno opustelo. Međutim, svake nedelje i praznika bila je služba Božija i zvuk zvona ljutio je Hrvate.

8. jula 1941. godine u 1 sat posle ponoći došli su u parohijski dom: 2 žandarma, 2 ustaše, 1 tabornik i 1 činovnik iz Okružnog ureda iz Novske, i rekli mi da sam, po naredbi okružnog načelnika, sa ženom uhapšen. Svi su ušli u kuću i postali potpuni gospodari svega. Uzeli su sve što je bilo u kući i poneli kolima koja su sa njima došla. Oduzeli su mi i uloženu knjižicu Poštanske štedionice Crkvene opštine na svotu 3.700 din. Ja sam se tome protivio, ali su počeli da viču na mene i dalje su rekli da ću dobiti veću kaznu. Kada su izneli sve iz kuće, ustaše su sa činovnikom zapečatili stan, a nama su rekli da se više ne smemo vraćati ne samo u svoj stan nego ni u parohiju.

Kada su nas prevozili preko Save za Jasenovac, jedan od ustaša prišao mi je i rekao da je dobro vreme za kupanje, a žena me je držala za ruku. Zatim smo došli u Jasenovac i smešteni smo u kuću ratarske omladine, gde smo bili 3 dana, pod strogim nadzorom žandarma sa puškama. Ujutru došli su: činovnik iz Novske iz Okružnog ureda, tabornik, 2 ustaše i 2 žandarma i rekli da se svučemo i počeli da nas pretresaju. Uzeli su sve što smo imali kod sebe. Posle toga su nam kazali da odlazimo večernjim vozom u logor Caprag. Tamo smo bili nekoliko dana. Došao je hrvatskim oficir i rekao nam da nas izbacuje iz logora. Moji protesti nisu ništa pomagali i nas su izbacili iz logora. Mi smo tada pošli pešice do Siska, a od Siska vozom do Zagreba. Dok smo putovali iz Siska, jedan ustaša naročito me je pljunuo, nazvavši me vlaškim popom, i da sve popove treba poubijati. U Zagrebu sam pomoću dobrih ljudi dobio propusnicu za Beograd. Na putu za Beograd, dok su nam kontrolisali pasoše, jedan od ustaša hteo je da me izbaci iz voza, ali veliki plač i molbe moje žene zadržale su ga od toga, te me je samo gurnuo i ja sam pao i razbio nos. Tako se završilo moje putovanje. Ali Bog je milostiv i produžio mi je život. "Blaženi izgnani pravdi radi, jako tjeh jest carstvo nebesnoje".

Učtiv, Protojerej Andrej Jakovljev, s. r.

paroh Uštički Pakračke eparhije,

a sada pomoćnik starešine crkve

u Velikom Gradištu

7. avgusta 1941. godine

Veliko Gradište (kod Golupca)

(Objavljeno u knjizi episkopa Atanasija Jevtića "VELIKOMUČENIČKI JASENOVAC")

Svedočenje katihete Milana Radeke iz Karlovca
o likvidiranju, prekrštavanju i odvođenja u logore Srba u Karlovcu 1941. godine

ISKAZ MILANA RADEKE, katihete iz Karlovca

Karlovac, 1941. godine:

Broj Srba u gradu i srezu Karlovac

U Karlovačkom srezu ima Srba gotovo jedino u gradu Karlovcu. U vanjskim općinama bio je samo po neki državni službenik (žandarm i željezničar). jedino u Dugoj Resi, gde je velika fabrika, bilo je oko 200 srpskih duša. Kako je prema navodima karlovačkog paroha, prote Mihajla Medakovića, 1939. godine bilo u Karlovcu 2.177, može se računati da je u čitavom srezu bilo najviše 2.500 Srba. Od toga je bio veliki broj prolaznog elementa, naročito vojnih lica (oficira i podoficira s porodicama) i željezničara, pa se broj stalnog srpskog stanovništva u Karlovcu može računati između 1.200 i 1.500 duša (...)

Ustaške mere prema uhapšenim Srbima

22. aprila (1941) iza povratka u zatvor, sudija Gromes saslušao je još nesaslušane prote Mihajla Medakovića i Milana Radeku. Milanu Radeki je kod hapšenja 16. aprila bilo rečeno, da je uzet za taoca zbog onoga što se događa u Bosni i na jugu, jer je navodno nadbiskup Šarić zaklan i skopski biskup Čikada ubijen. Sada 22. aprila, nije bilo više o tome ni govora, nego je saslušanje vršeno o tome, je li uhapšenik četnik. Na to su, izgleda, sve ustaške vlasti polagale najveću pažnju. Profesoru Milanu Radeki kazao je kod saslušanja sudija Gromes: "Izvolite u zapisnik staviti u svoju odbranu, sve što god želite, jer ja želim isto tako kao i vi da se sve ovo dobro svrši". Zapisnik je imao svega pola strane, jer nije bilo nikakve optužbe pa ni odbrane.

24. aprila (1941) saznali smo, preko poverljivih ustaških omladinaca, da će nas razmestiti prema težini optužbe. Jedini su odvedeni u okružni sud, drugi u sreski sud, a jedni u policiju. Neki su pušteni, kao prota Mihajlo Medaković i obućar Dimitrije Dimić. Prof. Milan Radeka je prebačen u okružni sud, a odatle 26. aprila (1941) posebnim vagonom u Zagreb, zajedno sa Markom Sabljićem, Milanom Kozomarićem, te dr. Nikolom Bidovincem i ing. Ivom Goldštajnom (Jevrejinom). Blagodareći srećnoj slučajnosti, kasnom dolasku u Zagreb subotom uveče, navedeni su smešteni u ćeliju polic. zatvora u Petrinjskoj ulici, soba broj 15 na XX spratu, a da nisu prije prošli kroz, ili otpremljeni u logore - Kerestinac kod Zagreba ili "Danica" kod Koprivnice.

U sobi 15/XX (5 h 8 m) bilo je katkada do 50 osoba, ali bilo je jednakih soba, redovno sa 12 osoba, u kojima je bilo i po 80 do 100 lica.

27. aprila (1941) su dopremljeni Karlovčani fotografisani i daktiloskopirani.

Posle šest nedelja, 6. juna (1941) su otpremljeni u logor "Danicu" kod Koprivnice svi osim Marka Sabljića, koji je već ranije zbog čira na želucu otpremljen u bolnicu, ali u julu iz bolnice u Liku (=Jadovno).

U logoru "Danici" bilo je svega preko 30 Karlovčana od 3.200 ljudi. Od 30. juna (1941) dalje otpremani su zatočenici u pet transporta u Liku: 30. juna, 4. jula, 9. jula, 14. jula, 18. jula. Otpremljeno je svega oko 2.500 ljudi. Spaslo ih se svega nekoliko iz poslednjeg transporta, na pr. trgovac Vasiljević iz Tuzle, koji se sada nalazi u Beogradu.

Milan Radeka je 13. jula odveden iz logora sa još nekim sveštenicima i otpremljen u Caprag 15. jula, gde je našao svoju porodicu: ženu i troje dece. Iz Capraga su 1. avgusta prebačeni po spisku transportom u Beograd. Sva imovina ostala im je u NDH.

Prvi ustaški zločin u Karlovcu

Uoči Đurđevdana, 5. maja 1941. odveden je uveče iz svoje kuće vođa samostalnih demokrata i poznati branitelj i zaštitnik Hrvata (!), advokat Dr Milan Vujčić, rodom iz Grad... kod Petrinje. Njegov iznakaženi leš nađen je par dana kasnije u šumi kraj sela Rečice kod Karlovca. S njime je ubijen i aktivni kapetan, Karlovčanin Janjanin Gojko. Janjanin je navodno ubijen iz osvete, zato što je u vojsci strogo postupao. Otac Janjanina Gojka-Mihajlo, penzionisani profesor, živi u Karlovcu, a brat Vojin služi kao oficir u Srbiji.

Smrt Vujčićeva nije objašnjena. Da li je ubijen za to da se Srbima pokaže šta ih čeka od Hrvata, koji ovako uzvraćaju svom najvećem prijatelju, ili je ubijen kao advokat, da bi jedan od najuglednijih karlovačkih ustaša riješio pitanje svojih meničkih dugova! Da je Vujčić nešto o tom slutio, vidi se po tome što je kazao svojoj ženi: "Videćeš, mene će samo jednoga dana nestati". Njegova supruga potkala je ovu stvar preko svoga ujka Bore Blaškovića, nekad predsednika Hrvatskog kluba u Beogradu, sada generala hrvatske vojske.

Sličan slučaj s pogibijom samostalnih demokrata jeste bio i sa advokatom iz Gospića dr. Bogdanom Brujićem.

2/3 juna 1941. bili su u zagrebačkoj policiji kao uhapšenici karlovački đaci - ustaše Aleksandar Stjepanov Šantić, Gombač (Ivanov) Ostarčević, đak učiteljske škole, Avgustinović i Kroupa. Svi navedeni i navodni učesnici i ubice dr. Milana Vujčića odmah su iz ćelija izvedeni i internirani u polic. zgradi, upola slobodni, a uskoro i pušteni, nagrađeni nameštenjima, stipendijama, maturama i položajima u ustaškim redovima. To se moglo videti i pročitati u "Hrvatskim novinama" (ustaški list).

Progoni Srba

Kakvo je stanje Srba u Karlovcu bilo u junu 1941. dovoljno svedoči poruka oca Milana Radeke svom sinu u logor "Danicu". On misli, a i prijatelji poručuju, da je još uvek bolje da sjedi u logoru, nego li da se nalazi na slobodi u Karlovcu. - A dotle je bilo ubijeno svega 5 Srba u Karlovcu. - U isto je vreme tabornik Mane Vilović izjavio da su karlovačke ustaše prekoreli iz Zagreba, da su preblagi u poredbi sa ostalim hrvatskim gradovima.

Karlovac je, izgleda, ustaškoj emigraciji bio pružio malo članova: Ivić iz sreza i neki Klarić (ne profesor) iz grada.

Oko 20. jula, nekako u najvećem jeku transportovanja Srba u Liku, pohapšeno je nekoliko desetina, navodno oko 50 do 60 Srba, neki pohvatani i na povratku s kupanja, i svi onako kako su uhapšeni odmah u veče otpremljeni u Gospić. Jedan od pratilaca, jedan od braće Blašan, pričao je posle sa užasom, da su mu u Gospiću rekli, kad se zanimao za sudbinu svojih sugrađana, znalaca, pa i drugova, da će svi u Velebit "gnojiti bukve"! Oni su svi, kao i ostali dovedeni, stvarno i odvedeni prema Velebitu, privezani žicom uz kolac. Odvedeni Dragan Čortak, diplomirani pravnik, ima brata Veljka u Srbiji, poreskog činovnika; odvedeni Predrag Pejić ima majku u Karlovcu a 3 brata u Srbiji; odvedeni Milenko Mihić, učenik VII r. gimnazije, ima majku u Beogradu; oni bi o ovoj stvari više znali, jer su gotovo svi tada još bili u Karlovcu. Čortak Velja živi u Srbiji kao poreski činovnik; Dr Boško Pejić advokat je u Beogradu, a i Sofija Mihić, rođ. Lolić, živi u Beogradu.

Likvidacija Srpstva u Karlovcu

Usled straha, koji je zavladao na glasove o užasnim postupcima prema Srbima, nastao je u Karlovcu, kao i po ostalim krajevima u NDH, pokret za "pokret", kako vele seljaci, tj. za prelaz u rimo-katoličku veru. Oko 300 duša je prešlo. Karlovački (Dubrovački) rimo-katolički župnik Mirko Veslaj, obavio je taj prelaz sa dosta obzirnosti, dok su oni koje su primali franjevci - unutrašnjost grada - imali da izdrže dosta muke oko pripremanja i prelaženja. Ovo navodim prema pričanju udove Stanka Lovrića, koja je sada u Samošu u Banatu.

Međutim, tim prelazom nisu se karlovački Srbi spasli od stradanja. Sad su ih počeli goniti bilo za odmazdu, kada neki ustaša pogine u borbama na Kordunu, bilo kao nabeđene komuniste. Tako je oko 20. novembra 1941. povodom ubistva dva ustaše od strane četnika u samom gradu odvedeno; vele, od 120 do 283 Srba - Karlovčana u Jasenovac, i niko se od njih nije vratio. Tom prilikom su odvedeni trgovci braća Milutin i Stanko Lovrić, njihova dva trgovačka pomoćnika, advokatski solicatitor Danilo Mileusnić i drugi. Zet spomenutog Milutina Lovrića živi sa četvoro dece u Samošu u Banatu.

Tako je krajem 1941. Srpstvo u Karlovcu sasvim likvidirano. Koliko se čuje, u Karlovcu je ostavljeno na miru nešto staraca, a ostali su prešli u rimo-katoličku veru.

Među onima koji su prešli na katoličku veru navodim: dr Gaju Petrovića, predsednika crkvene općine, i porodicu pok. katihete Vase Banjanina, čiji sin Bogdan živi u Beogradu, a izbegao je iz Zagreba.

Postradali i preostali Srbi

Od 2.500 Srba karlovačkog sreza zateklo se 6. aprila (1941.) u Karlovcu manje od 2.000. Od toga je pobijeno u 1941. godini najmanje 250 do 300 Srba, bilo u grupama, bilo pojedinačno. U Srbiju je izbeglo nekoliko stotina. Nešto se razbežalo po srbskim selima u NDH. U Karlovcu svakako ima još koja stotina Srba, nešto možda još i pravoslavnih, a većina onih koji su prešli na rimo-katoličku veru, muških odraslih gotovo da i nema, nego sve starci, žene i deca.

U godini 1942. neki od njih su gonjeni kao nabeđeni levičari, ali kako nema Srba, sad se gone i Hrvati.

MILAN RADEKA, s. r.

(Objavio A. Miletić, "Koncentracioni logor Jasenovac", knj. 3, str. 149-152)

Svedočenje o stradanju Srba Banja Luke i okoline

Iskaz izbeglog sveštenika ĐORĐA V. RADIĆA,

paroha Drugovičkog iz Eparhije Banjalučke, dat

pravoslavnom Episkopu Timočke eparhije, 9. IH 1941.

Prema razvoju političkih prilika u Hrvatskoj državi, a napose u Vrbaskoj banovini, i iz pisanja ondašnje štampe, moglo se zaključiti da će u odnosu prema Pravoslavnoj crkvi i njenom sveštenstvu biti preduzete iznimne mere. Odmah posle osnutka te države, u Banja Luci je uhapšen episkop Platon i protojerej gradiški Dušan Subotić, koji su nakon nekoliko dana i ubijeni u selu Vrbanji, sreza Banjalučkog, i bačeni u Vrbas. Voda ih je docnije izbacila, te su nečujno i sahranjeni. Episkop Platon sahranjen je u vojničkom groblju u Banja Luci, sa krstom bez ikakvog natpisa, a prota Subotić u selu Vrbanji. Štap episkopa Platona plivao je niz Vrbas oko 35 km. gde su ga uhvatili ribari i prodali jednom seljaku za 20 dinara. Saznavši za taj štap da se nalazi u jednom od sela moje parohije, odem da ga potražim i nađem ga kod seljaka koji ga je kupio i utvrdim da je zaista poč(ivšeg) Episkopa, jer na njemu piše: "Platonu, vikarnom episkopu Moravičkom - dr Voja Janjić, ministar vera u penziji". Štap sam ostavio kod seljaka Dušana Vrančića, selo Milosavun, srez Prnjavor, Vrbaska banovina. Posle ovoga događaja nastalo je hapšenje sveštenika u celoj eparhiji (Banjalučkoj), ali su posle (neki) puštani. Među uhapšenim nalazi se i paroh ljubijski prota Živko Danilović, koga su takođe Hrvati ubili.

Po ubistvu episkopa Platona, zaveo je Stožernik za bivšu Vrbasku banovinu "Povjereništvo za Pravoslavnu crkvu eparhije Banjalučke" i za poverenika imenovao je paroha banjalučkog protu Dušana Mačkića. Ovo je pokušao Stožernik nametnuti episkopu Platonu, koji je kao Srbijanac morao napustiti teritoriju Hrvatske države, ali se on (Platon) tome usprotivio i u jednom zaista muževnom odgovoru, konciznom i sažetom, stavio do znanja Stožerniku da on kao arhijerej Pravoslavne crkve neće i ne može (to) usvojiti. Odbio je da potpiše dekret o imenovanju poverenika, koji mu je Stožernik poslao, i odgovorio: "Kao duhovni stražar bdiću na duhovnoj straži moje pastve i napustiću svoju dužnost samo onda kada me na to prisili jača sila, protiv koje sam nemoćan". I takav ga je stav stao života. Posle toga Stožernik je penzionisao i dvojicu članova E.C.S. = Eparhijskog crkvenog suda), crkvenog tužioca i sekretara E.C.S., koji takođe nisu hteli da dadnu saglasnost za postavljanje poverenika. Po tome je izdata naredba da se pravoslavna vera ima nazvati "grko-istočna", a vernici "grko-istočnjaci", a oko 3. maja 1941. izašla je zabrana da se ne smiju održavati crkveni zborovi "grko-istočne" crkve. Uoči Vidovdana velika većina sveštenika je pohapšena i držani su kao taoci koji bi bili poubijani da se desio kakav bilo pokret Srba protivu zavedenog stanja, a čega su se Hrvati naročito bojali, te su bile zavedene naročite mere bezbednosti, a prenešen je glas da će mnogi Srbi oko Vidovdana biti poubijani. Usled takvih glasina, svi muškarci u mojoj okolini, tj. od Banja Luke prema Prnjavoru, nisu te noći spavali kod kuće, pa su se nalazili u šumama i poljima sakriveni. Pronosili su se glasovi da će srpske crkve biti zatvorene i zapečaćene, ali se u to nije moglo poverovati jer je u to vreme izašla naredba Poglavnika, koja je obećavala snošljivije stanje, te je izgledalo da neizvesnost izmiče i da će nastati nekakav pravni poredak, koji je od strane Srba i priželjkivan.

U ovim teškim vremenima po pravoslavnu crkvu i Srbski narod u Hrvatskoj državi narod se okupljao oko crkve. Crkve su uvek bile pune, a narod se usrdno Bogu molio, jer mu je crkva ostala kao jedina nada i utočište gde će čuti pravu i istinsku reč bodrenja i jedino mesto za slobodan sastanak. Narod je posle bogosluženja i propovedi napuštao crkvu ozbiljna lica i uplakanih očiju, predosećajući valjda da je blizu rastanak od crkve i svojih sveštenika, koji je uistinu brzo i došao.

U zoru na Petrov dan 12. jula 1941, budući da sam noćio u selu, stiže glas da su po me došli žandari, a nisam se stigao ni obući, već su pred kućom bili žandari, i čim sam iz kuće izišao, proglasiše me uhapšenim. Došavši kući zatekao sam i tamo oko deset žandara i ustaških poverenika, koji mi saopštiše da imam na raspoloženju 30 minuta da spremim najpotrebnije stvari. To sam i učinio, a u kući su ostali žandari i ustaše i nekakva komisija za popis i procenu stvari i imetka. Dok su ženu, dete i mene pod pratnjom žandara sproveli autobusom u Banja Luku, odatle u Caprag - iseljenički logor sveštenički. U logoru sam proveo 23 dana. Iz logora Caprag prebačen sam 4. avgusta 1941. iseljeničkim transportom u Aranđelovac. Iz Aranđelovca, po rasporedu Nj. P. Mitropolita Josifa, raspoređen sam u Eparhiju Timočku. Sada se nalazim, prema rešenju Pr. Episkopa Timočkog br. 1710 od 12. VIII 1941, kao pomoćnik Arh. namesnika krajinskog u Salašu.

Đorđe V. Radić,

bivši paroh Drugovički,

namesništvo Prnjavorsko,

Eparhija Banjalučka

U Salašu, 9. IX 1941.

(Arhiv Sv. Sinoda 1941-44 / Objavljeno u knjizi episkopa Atanasija Jevtića "VELIKOMUČENIČKI JASENOVAC")

Svedok stradanja na putu ka Jasenovcu
Svedočenje jeromonaha Teofila iz Šišatovca o stradanju Srba kaluđera iz Srema i 400 Srba, seljaka iz Bosne odvođenih u logore NDH.

ZAPISNIK od 16. septembra 1941. god. sastavljen u

Komesarijatu za izbeglice u Beogradu

Nepozvan pristupio je ĆURČIN TEOFILO, kaluđer-jeromonah u manastiru Šišatovcu, star 29. godina, te iskazuje sledeće:

Na 25. avgusta o. g. (1941) došao je u manastir Šišatovac policiski pristav dr Buntok Nikola sa žandarmima i uhapsio igumana Momčilovića Rafaila, te kaluđere Božjaković Dimitrija, Jojić Germana i mene. Odmah smo bili sprovedeni u Sremsku Mitrovicu i pritvoreni u kaznioni. Isti dan uveče bili smo sa jednim žandarmom otpraćeni za Slavonsku Požegu, kamo smo stigli na 26. avgusta o. g. u 7,30 sati ujutro.

U Pleternici na železničkoj stanici ušlo je u voz oko 12-15 ustaša, koji su nas u vozu psovali i tukli. Igumanu Rafailu počupali su bradu. Tukli su nas cijelim putem do Slavonske Požege i silili da pjevamo četničku pjesmu, što smo mi morali činiti. kako mi nismo znali četničke pjesme, to nas je jedan ustaša učio i tukao ako nismo odmah za njim pogodili.

Na železničkoj stanici u Slav. Požegi čekali smo do 9 sati ujutro, kada je došao voz iz Slavonskog Broda i dovezao oko 400 uhapšenih Srba seljaka iz srezova: Bosanski Brod i Derventa, koje su pratili ustaše. Među ovim seljacima bilo ih je oko 20 koji su imali krvave i razlupane glave. Ovih 20 seljaka, čim smo došli u logor, otjerali su na kamionu sa ašovima i budacima u nepoznatom pravcu. Sigurno su odmah ubijeni, jer ih mi više nijesmo videli.

Na železničkoj stanici poredali su sve Srbe seljake u povorku od 4 po 4, a na čelu povorke stavili su igumana Rafaila i nas tri kaluđera. Ispred nas vozili su se na jednom kamionu ustaše, a kamion je stalno puštao dim, a nas je pratilo oko 15 ustaša pješice naoružani sa puškama. Tako smo u redu išli kroz grad.

Uz put od železničke stanice do logora ustaše koji su nas pratili stalno su nas tukli kundacima, kako nas kaluđere tako i seljake. Iguman Rafailo, te kaluđeri Dimitrije i German, kao i stariji seljaci padali su po putu, a ustaše su ih tada još više tukli kundacima i čizmama, vičući da ustanu. Ovaj se je prizor više puta ponavljao. Ustaše su od nas još zahtjevali da pjevamo crkvenu pjesmu "Svjati Bože", te četničku "Spremte se, spremte, četnici". Mi smo morali pjevati. Tako smo došli do logora koji se nalazi 2-3 km istočno od grada Slavonske Požege. Zaustavili su nas pred logorskom bolnicom. Ovdje smo stajali čitava 2 sata. A ustaše su nas sve skupa čitavo to vrijeme nemilosrdno tukli kundacima, letvama, batinama i sa svim što je koji mogao naći ili zgrabiti u šake. Čupali su nam kose i brade. Tamo su se našle dve žene i jedno dijete, u ustaškom odijelu, koji su nas također tukli sa batinama, te vikali: "Bizanti", "smrdljivi cigani" i slično. Ovakve i slične psovke padale su prema nama i sa strane građana za vreme našeg prolaska kroz Slavonsku Požegu.

Ovo zlostavljanje pred logorskom bolnicom gledao je među inim i Podzapovjednik logora, kojemu ne znam imena, a koji je srednjeg rasta, punog okruglog lica, ceo izbrijan, a nosi naočale sa crnim okvirom, a obučen je u ustašku uniformu.

Nakon što su nas tako puna dva sata ustaše tukli i zlostavljali, naredili su nam da idemo u baraku i to trčećim korakom. Opet smo mi sveštenici bili na čelu povorke, a seljaci iza nas. Iguman Rafailo, izmrcvaren i isprebijan, tada je pao a ostali su trčeći morali po njemu gaziti. Kad smo došli u baraku, ustaše su nas razdelili u dva reda i svaki red postavili na jednu stranu barake. Tada sam video igumana Rafaila gde leži u besvjesti na sred barake.

Po naredbi podzapovjednika nas četvoricu sveštenika odijelili su od ostalih seljaka. Igumana Rafaila ja sam sa jednim ustašom prenio u logorsku bolnicu, iz koje je poslije četiri dana prenešen u gradsku bolnicu, gdje je ustanovljeno da ima pet polomljenih rebara, osim toga imao je na desnoj strani lica rane, a oko mu je bilo jako modro i natečeno. U bolnici je zadržan na liječenju, ali je na 3. septembra o. g. (1941) uslijed dobijenih ozlijeda umro.

U baraci su ustaše nastavili da tuku seljake i to redom svakog pojedinog udarajući ih kundacima, štapovima, letvama i volovskim žilama. Seljaci su strašno jaukali i zapomagali. Ustaše su se pri tom izmjenjivali, tako da su jedni tukli pa odlazili, a drugi dolazili i nastavljali tući. To je trajalo sve do 4 sata poslije podne.

Oko 4 sata poslije podne došao je u baraku k nama podzapovjednik straže i ja sam ga zamolio da nas sveštenike odijeli od ovih seljaka. On je moju molbu uvažio i uputio nas u logorsku kancelariju. Kad smo izašli iz ove barake, čuli smo u baraki strašan jauk seljaka. Mi smo u kancelariji dali o sebi potrebne podatke. Tu su nam oduzeli sav novac koliko smo kod sebe imali. Iguman Rafailo imao je kod sebe 1.000 dinara. Oduzeli su nam nadalje satove i lance, kišobrane i kožne kapute, te namirnice koje smo imali kod sebe. Kaluđer German dobio je nazad kožni kaput a mi drugi ništa. U Beogradu nam je uručeno svakom po 500 dinara.

Između 6 i 6,30 sati uveče istoga dana u baraci, u kojoj su bili smešteni navedeni seljaci iz Bosne, čulo se je pucanje iz mašinske puške i iz revolvera, te strašan jauk seljaka. Nama je bilo jasno da su tada ovi seljaci u ovoj baraci ubijeni, što je bila istina. Sutradan su se ustaše hvalili kako su pobili Srbe u baraci. Jedan ustaša je meni kazao: "Šta mislite, majku im njihovu, mitraljez puca, a oni viču: "Živjela Velika Srbija".

Sutradan na 27. avgusta o. g. (1941) iznosili su poubijane seljake iz barake i tovarili u kamione, te odvozili izvan varoši. Tada je ustanovljeno da je jedan od ovih seljaka ostao živ - ranjen sa sedam metaka. Jedan ustaša ga je zapitao, na koji način želi da ga ubije, a ovaj seljak mu je odgovorio da neka ga ubije kako god hoće. Tada ga je ustaša bajonetom probo.

U logoru su se tada nalazili internirani seljaci Srbi iz sela Budimci i Poganovci, sreza Našice, a oni su ubijene seljake iz Bosne, po odredbi ustaša, iz barake u kojoj su bili ubijeni, tovarili na kamione. Ovaj pokolj dogodio se je u utorak, a prenos lješeva trajao je sve do nedelje zaključno. U nedelju su ustaše tjerale djevojke iz Budimaca i Poganovaca, koje su takođe bile zatvorene u ovom logoru, da peru baraku od krvi pobijenih seljaka iz Bosne.

Sveštenici koji su poslije nas dovedeni u logor, morali su ubijene seljake naknadno polijevati krečom i navoziti na njih zemlju, a nas su trojicu od toga oprostili ustaše, jer smo bili bolesni od tuče i zlostavljanja.

Tako je na 26. avgusta o. g. (1941.) u logoru u Slavonskoj Požegi po ustašama ubijeno najedanput oko 400 seljaka Srba, dovedenih iz srezova Bosanski Brod i Derventa.

Ja sam 9. ovog meseca (septembra 1941.) sa transportom dopremljen u Beograd.

Teofil Ćurčin, s. r.

(Arhiv Sv. Sinoda za 1941-44. / Objavljeno u knjizi episkopa Atanasija Jevtića "VELIKOMUČENIČKI JASENOVAC")

Svedočenje o krugovima pakla oko Jasenovca
sveštenika Ilije Jovanovića iz Stare Gradiške

Br. službeno

Duboka, 24. VII 1941. god.

ARHIJEREJSKOM NAMESNIKU U KUČEVU

U vezi Vašeg akta... čast mi je dostaviti sledeće podatke:

1) Ilija N. Jovanović, sveštenik, Eparhija pakračka, parohija Staro-gradiška, pobegao (iz NDH) 15. juna 1941. godine.

2) Odmah posle potpune kapitulacije naše vojske i dolaska Njemačke vojske, opšte stanje po pravoslavno sveštenstvo bilo je bar u namesništvu Novogradiškom, dosta snošljivo, ali nakon njihovog odlaska, početkom juna meseca (1941), počelo se sa progonjenjem i maltretiranjem našeg sveštenstva od strane ustaša, na čijem je čelu za Staru Gradišku poznati još iz ranije zlikovac - župnik Ferdo Maretić.

Tako je za (dole) potpisanog sveštenika bio određen kućni zatvor i samo uz dozvolu ustaša mogao sam obavljati najnužnije potrebe u svojoj parohiji, tako isto i u parohiji Bosansko-Gradiškoj, koja je mučeničkom smrću, uoči Đurđevdana (6. maj), paroha i arhijerejskog namjesnika Dušana Subotića ostala upražnjena.

To je i dalo povoda ustašama iz Stare Gradiške da u sporazumu sa ustašama iz Bosanske Gradiške i mene na isti način uklone, kako bi to središte sa svojom velikom okolinom ostalo bez sveštenika (=srpskih pravoslavnih).

Odmah je zatim sledovalo moje otpuštanje sa dužnosti duhovnika pri naznačenom zavodu u Staroj Gradišci, koju sam dužnost od mojeg postavljenja za paroha stalno vršio. Ustaše iz Stare Gradiške sa ustašama iz Bosanske Gradiške imali su zajednički sastanak 12. juna na veče u glavnom ustaškom stanu, koji se nalazi kod župnika, i na tom sastanku doneli su presudu da se odvedem na obalu Save i ubijem, kao što je nedaleko od Stare Gradiške ubijen i sveštenik Slavko Zjalić sa 11 uglednih građana njegove parohije, a potom svi bačeni u vodu Savu.

Pošto je 13. juna 1941. godine bio državni praznik, proslava rođendana Ante Pavelića, to je ubistvo određeno za 14. juni na veče, kada je i pomenuti sveštenik ubijen. Te noći nisu me zatekli u kući, jer sam po nekom neobjašnjivom nagonu prešao u Bosansku Gradišku i tamo noćio, a iste večeri kad su saznali da sam negde u Bos. Gradiški zanoćio, odredili su da me sledeće večeri odvedu.

Ali 15. juna posle podne obavešten sam, od jednog dobroga Muslimana iz Bosanske Gradiške, o njihovoj paklenoj namjeri i istoga časa pobegao sam, ostavivši ženu i decu kod kuće.

Revoltirani što sam uspeo pobeći, na naređenje župnika moja supruga morala je u najkraćem vremenu napustiti stan, jer je, po njegovim rečima, isti postao vlasništvo "Slobodne, nezavisne, katoličke države Hrvatske".

Na drugo postavljeno pitanje "Velečasnog kolege": gde sam dobio propusnicu za putovanje, jer se nisam javio kod njega u ustaškom stanu za nju, kao ni u Novoj Gradišci, supruga je odgovorila da sam još ranije dobio propusnicu od Njemačkih vlasti i da sam otišao u Boku Kotorsku, jer sam tamo rođen. Stoga molim da se moje ime drži u tajnosti.

Paroh Dubočki

Ilija Jovanović, s. r.

(Arhiv Sv. Sinoda, 1941-44. / Objavljeno u knjizi episkopa Atanasija Jevtića "VELIKOMUČENIČKI JASENOVAC")

Zapis očevidca o zločinima nad pravoslavnim Srbima u NDH-aziji

(preplivavši reku Krku, prešao na italijansku okupacionu zonu, juna 41)

Udarci apokaliptičke i haotičke današnjice okomili su se i na pravoslavno žiteljstvo Severne Dalmacije, poklonivši još jednu tešku Golgotu, preko koje mora da prođe. Sumrak Zapada sručio se na svetlost Pravoslavlja misleći u svojoj kratkovidnosti i nezrelosti da će ga pobediti i potpuno iskoreniti. Deca zapadne kulture ustaše protiv Svetosavske i Lazarevske dece. Dogodi se jedno između najvećih čuda u istoriji čovečanstva: U ime Hrista služilo se đavolu; u ime Hrista vršeni su najkrvaviji zločini. Oni koji služiše Hristu, najveći krvnici postaše. Krv pravoslavnih sinova, suze i crnina bezbrojnih majki, braće i sestara, većinom je delo njihovo. Oni moljahu Hrista da blagoslovi njihovu mržnju protiv Srba. Dadoše najužasniju interpretaciju Hrista. Njega, koji je samo Ljubav, koji je iz ljubavi podnio stradanje na krstu, mole da blagoslovi njihove zločine!

Među mnogima koji napustiše svoj dom, bežeći pred najezdom tame Zapadne, bio sam i ja. Zahvaljujući neizmernoj milosti Božijoj i hrišćanskoj duši dragog oca igumana Nikodima, našao sam utočište u ovoj svetoj Krčkoj obitelji. Ovde sam okrepio telo i nahranio dušu slušajući svakodnevno službu Božiju i moleći se Svevišnjemu da što pre ovenča istinu krunom pobede.

Bože, spasi nas! Razmekšaj srce grešnika i bezumnika! Savremenu avet slobode, zameni, Gospode, suncem slobode, a tada će se raditi ne ono što se hoće nego što je milo Tebi, Izbavitelju i Nado naša jedina. Čuj molitvu našu!

Još jednom molim oca igumana i njegovu sabraću da prime izraze moje iskrene zahvalnosti na gostoprimstvu, koje su mi u ovim teškim danima ukazali.

26. VI 1941. g.

Božidar J. Dragičević, bogoslov

(Objavljeno u knjizi episkopa Atanasija Jevtića "Od Kosova do Jadovna")

Stradanje Gornjokarlovačke eparhije u ratu

Eparhija Gornjokarlovačka

E. A. Br. 277/45

25. H 1945. godine

Karlovac

Sv. Arhijerejskom Sinodu

Srpske pravoslavne crkve - Beograd

IZVJEŠTAJ

1) Prilaže se spisak sveštenika, koji su izginuli za vrijeme rata. To su bolne i velike žrtve - njih 72 (sveštena lica), koje je dala ova Eparhija. Među njima je i žrtva blaženopočivši Episkop Sava (Trlajić), a tim bolnija što se do danas nije moglo tačno ustanoviti, gdje je, kada je i kako je izgubio Episkop Sava svoj život. Samo se toliko moglo utvrditi, da je uhapšen 17. jula 1941. g. pred veče u svojoj rezidenciji, da je vezan odveden u kuću najvećeg ustaškog zlikovca, razbojnika i koljača Josipa Tomljenovića u Plaškom, da je tu maltretiran, tučen, da je za vreme prebijanja i mrcvarenja na gramofonu, opljačkanom u Dvoru episkopskom, bila navijena ploča i neprestano je sviralo: "Jelici Vo Hrista"... Dana 19. jula Episkop je vezan sa još trojicom sveštenika: sekretarom Crkvenog suda Bogoljubom Gakovićem, veroučiteljem iz Plaškog Đorđem Stojanovićem i parohom iz Ličke Jasenice Stanislavom Nasadilom, i sa još 11 mirjana (vernika), odveden iz kuće Josipa Tomljenovića na željezničku stanicu u Plaškom. Voz, koji polazi iz Plaškog za Gospić u 11 sati u veče, toga je dana zakasnio i došao je istom 20. jula u 5 sati ujutro. Dotle je Episkop bio neprestano vezan u lance s drugih 11 ljudi pred ulazom u samu stanicu u jednom uz stanicu pregrađenom saletlu.

Dana 20. jula 1941. godine pred veče pješice sa željezničke stanice u Gospiću, Episkop sa gore pomenutim ljudima, vezani su dva i dva, dovedeni u Kazneni zavod u Gospiću. Monah Mirić iz Plaškog odnio je u Gospić Episkopu nešto veša i krevetskih haljina. Episkop je na jednoj ceduljici, pisanoj latinicom njegovom rukom, potvrdio prijem tih stvari. Dana 8. avgusta 1941. g. viđen je Episkop u dvorištu Kaznenog zavoda u Gospiću, gdje su ga ustaše postavili na kišu, koja se na njega tu izlila. Episkop je tu torturu mirno i stojički podnio. - Nekoliko dana poslije 8. VIII, neustanovljenog dana, izvučeno je oko 2.000 Srba iz Kaznenog zavoda u Gospiću, vezani žicom dva i dva, među njima i Episkop Sava. Svi su ti ljudi odvedeni iz Gospića cestom prema Velebitu, navodno u Karlobag na moru, odnosno na ostrvo Pag. To je poslednje viđenje Episkopa Save i zadnja vijest o njemu. Po svoj prilici Episkop je ubijen u Velebitu na putu između Brušana i Karlobaga, jer je na tom putu ubijeno, po pričanju nekih italijanskih novinara, oko 8.000 Srba u avgustu 1941. godine. Može biti da će se poslije štogod pobliže saznati o sudbini ovih ljudi i sudbini Episkopa Save. Ako se saznadu kakve pouzdanije i detaljnije vijesti o Episkopu Savi, mi ćemo o tom izvjestiti Sv. Arhijerejski Sinod. - Kod svakog pojedinog ubijenog sveštenika navedeno je, gde je i kad je poginuo, ukoliko se moglo utvrditi.

(Dalje se u izvještaju, uz ostale podatke, navodi):

3) U Eparhiji (Gornjokarlovačkoj) bilo je prije rata 167 parohijskih crkava i 52 kapele, te jedna ruska crkva u Crkvenici, svega: 220. Od toga je srušeno i popaljeno od ustaša, kaznenih ekspedicija i uslijed ratnih operacija 145 parohijalnih crkava. Ove su crkve srušene do temelja... I ostale su crkve oštećene, naročito je skoro u svima unutrašnjost uništena. Kapele su sve porušene, osim njih 9. Crkvene utvari, knjiga namještaja i dr. nema nijedna crkva, osim u Sušaku, nešto u Srpskim Moravicama i Karlovcu. - Nešto se knjiga, ikona, odežda i dr. nalazi u Zagrebu u muzeju... Jedini manastir u Gomirju potpuno je srušen i zapaljen. Crkva u dosta derutnom stanju stoji. Unutrašnjost je upropaštena...

Stradala je Lika, Kordun, Banija, te srezovi: Bihać i Cazin, nešto je sačuvano u srezu Bosanska Krupa. Sama Krupa je potpuno porušena, ostalo je u jednom kraju 5-6 kuća. U nekim srezovima, na pr. Lapac, Udbina, Korenica, Gospić, Perušić, Slunj, Vojnić, Vrgin Most, Bihać i Cazin nema takoreći nijedne srpske kuće. Sigurno je da je u tim srezovima porušeno i popaljeno preko 90% srpskih kuća. U srezovima: Otočac, Brinje, Ogulin, Glina, Kostajnica, Dvor na Uni, Karlovac i Bosanska Krupa uništeno je preko 50% srpskih kuća, a u srezu Gračac preko 75%. - Eparhija je jedna ruševina.

+Episkop Arsenije,

Administrator Eparhije Gornjokarlovačke

Spisak sveštenika Eparhije gornjokarlovačke izginulih tečajem rata

M. P. Overava Protojerej-stavrofor Isa J. Pejnović, arhijerejski zamenik.

(Objavljeno u knjizi episkopa Atanasija Jevtića "Od Kosova do Jadovna")

Ustaški logor "Danica" 1941. godine
(Iz neobjavljenog rukopisa preživelog logoraša iz "Danice", prote Dimitrija Joke)

- U selu Drnje kod Koprivnice, osnovan je logor, i zgrade napuštene fabrike "Danica" biće upotrebljene u logorske svrhe. Iz naše zgrade, 600 zatvorenika odmah je otpremljeno tamo. Nas je sada ovde bilo nepunih 400 ljudi. Govorilo se da ćemo i mi za njima... tako je i bilo sa našom sobom.

Na železničkoj stanici bilo je dosta putnika, ali odjednom se oko nas nagomila silni narod, neprijateljski prema nama raspoložen, i svi se ustremiše na nas. Biju nas kamenicama, pokidaše plot, pa nas onim letvama sabiše u jedan ćošak, pljuju, viču, pesniče, hoće da nas linčuju... Zolić (natporučnik sprovodnik) je morao da puca povrh te razjarene mase raznog uzrasta. Jedva je uspeo da nas utrpa u jedan teretni vagon, koji su odmah železničari zaplombirali... Sav vagon bio je ispisan i iscrtan: "Roba za klanje", "Opasni četnici", "Krvnici hrvatskog naroda", "Banditi, krvopije", "Pobijte skotove!" itd. Te etikete pisali su još u Bjelovaru...

Stigli smo u samu zoru. Izvan stanice su nas istovarili i preko njiva uputismo se u Koprivnicu... Od Koprivnice do sela Drnje, gde je formiran logor "Danica", ima preko 3 kilometra.

U logor smo prosto utrčali pod batinama od strane pratioca. Kada smo ušli - bili smo popisani: ime, prezime, godina rođenja, zanimanje i mesto stanovanja. Valjda u oskudici pisaćeg papira, bili smo popisani na dva omota savskog duvana, sa one unutarnje strane. Na svaki omot po 21 ime sa drugim podacima. Svaki je bio dobro pomeren od dvojice "žutih" ustaša, koji su stajali do pisara. Zemljoradnik je morao da pokaže dlane. Za to zanimanje, kao uostalom i za karakter čoveka, ruke su najbolja legitimacija. Rekli smo svi da smo seljaci. Svima su gledali dlanove. Srećom sam pre hapšenja izriljao svu moju baštu pa su mi ruke bile pune žuljeva. Kada sam rekao da sam seljak, jedan od ustaša zavrteo je glavom i malo detaljnije pogledao u moje dlanove, onda je poverovao i tako sam, na moju sreću, upisan kao seljak. Svi osim seljaka bili su "gospoda" (tako su ih zvali), a prema njima je bio sasvim drugi režim; svaki dan dva puta su ih tukli i, čim se pokaže prilika za streljanje, odvode ih streljaju pojedinačno, noću, ili ih prve guraju u transport za streljanje. Nestajalo ih je tako, i nikad se nisu vratili.

Posle popisa ušli smo među barake i odjednom se pred nama stvoriše neke ustaške glavešine, a među njima trojica "žutih" (to su ustaše emigranti, koji svuda vode glavnu reč). Jedan će kad nas spazi:

- Osnovali smo logor, daj da ga krvlju odmah prekrstimo, - te naredi našim pratiocima da nas poredaju uza zid zgrade, koja je bila vrlo dugačka. Stajao sam na samom ćošku te zgradetine i moj zaštitnik iz naše pratnje dograbi me za ruku i uvuče iza ćoška, a onda povuče na prostor gde su, do same latrine, klečali ljudi iznakaženi i krvavi od batina. Bilo ih je više od stotinu i svi su izgledali jadni i poniženi. Njih su malopre pretukli ovi isti "žuti" ustaše i, kada su hteli da ih pobiju, zaštitio ih je Pavel Gaži, komandant logora. Tako isto je zaštitio i moje sapatnike, zbog Slavka Ratkovića, sa kojim je drugovao, nije dao ni da ih tuku. Tako smo se našli pomešani sa onima koji su klečali nad latrinom. Dugo se Pavel Gaži borio sa "žutima", jer su oni zaista hteli da se vrate i likvidiraju jedne i druge.

- Zar ste logor osnovali za mrtve ili žive? - pitao ih je.

- Za žive, rekli su, što ih je malo pokolebalo, ali, odlazeći, izjavili su da će se možda nekada navratiti. Uveli su nas u najlepšu baraku kod malog ulaza, upravo, to je jedna stambena zgrada na ovome kraju, a sve ostale služile su kao ostave za materijal, prerađenu robu i ko zna što još. Osim onih koje su bile u ruševnom stanju, bilo je na ovome kraju šesnaest zgrada, a udrugom delu, s one strane vodovodne kule, bilo je još i više zgrada, koje su služile ustašama kao vojničke sobe, kancelarije i dr. Tamo su postojali ogromni magacini, među koje je ulazio voz da odveze robu, a sada iz tih magacina odvoze ljude i oni obično sada služe za prenoćišta onima koji se odmah otpremaju dalje, neki transport, tako su rekli, za Lonjsko Polje, ali, verovatnije da je to sve išlo u Jasenovac, a neki su zaista otišli u Gospić, (na Jadovno), ili neznano kuda. Bili smo svedoci čestih odabiranja, prozivki po noći i odvođenja manjih i većih grupa u jedan od tih magacina, u koji može da stane i hiljadu ljudi, i iz njega su obično tovarili zatvorenike u teretne vagone i odvozili na likvidaciju.

Po instinktu osećali smo svaki put kada će neki transport da se formira; drukčija je atmosfera, poseban režim u logoru.

U našoj zgradi, u prizemlju, bili su Bjelovarčani, da nabrojim nekolicinu: Nikola Ban, katiheta; Đorđe Milojević, sveštenik iz Novih Pavljana; Jovo Bakiš, profesor; Milan Bakić-Baja i brat mu Aca Bakić; sudija Vukobratović; Mitar Tomić, trgovac; lugar Dobričić itd., ko sve da ih pobroji poimence.

Oni su pre nas bili zatvoreni u Staroj vojnoj bolnici, a pravi su, kao logoraši, u ovome logoru. Za njima su doterani seljaci i okoline Grubišnog Polja. Kada smo mi stigli, broj logoraša u "Danici" već je odavno premašio cifru od hiljadu ljudi.

Sada smo sa Bjelovarčanima u istoj zgradi, koja je po izgledu najlepša, to je ustvari i bila stanbena zgrada. Ležišta su puna vaški, buva i stenica. Ono malo strušene slame na kojoj ležimo, raziđe se po betonu, onda ova gamad počne da "radi. Po čitavu noć se vrtimo, češemo, premeštamo, ali - bespomoćno. Danju se gamad skrije ili po našem vešu, ili u prašinu od slame u kojoj ležimo, više bez sna. Vremenom oguglamo, svejedno nam je, grizu li, sišu li krv - ništa ne osećamo. Poneko postane imun, jednostavno, neće ih neka od ovih dosadnih životinjica, kojih ima svuda, samo mile, mile... Ujutro gledaš nečija leđa, sva išarana tragovima stenica, slično vlažnoj njivi kada ih prošaraju traktori obesnih ili pijanih traktorista. Jedno jutro skupismo se oko dve vaške potpuno bele, a svaka je na leđima imala crveni krst. Bile su krupne, izuzetno velike, pa je neko primetio, da bi svaka mogla da ponese na leđima po desetodinarku... Buve, gledali smo, mogle su da skoče neverovatno daleko i tako brzo i vešto da zavaraju trag. Ti naši mali krvnici jurišali su na nas samo noću, ujedali nas, budili, nervirali, a mi ih lovili i među prstima gnječili, ubijali... No, nije sve zlo bilo u ovim krvožednim životinjicama, zlo je dolazilo i danju i noću od stražara iz logora, od ustaša iz ustaškog stana u logoru. Mi smo bili izvan zakona, a oni puni mržnje, želje da se osvete prosto vidiš - miriše mu krv, pio bi je, kao hijena. Sa svih strana vreba smrt. Čekaš je, ne znaš otkuda će doći, kada će doći i kakva će biti. Ove životinje u ljudskom obliku kuju i planove kako pre smrti da namuče i srce i mozak, da psihički čoveka pripreme, obezvolje, unište, pa da tako namučen, sam zatraži smrt, sam poželi da ga ubiju. Logor je zato valjda i stvoren, da se krvnici i mučitelji ovakvim jezuitizmom "otkupljuju": čovek je lepo molio da ga ubijem!" Možda i time ovi monstrumi umiruju neku svoju savest.

Na kraju: ima li savesti ko ubija ljudski život?

O, kako je te godine bilo lepo rascvetalo proleće. Zavidi čovek cvetu, listu, zavidi leptiru, mravu i gušteru... sve je u boljem položaju, a logoraš, crni logoraš...?

Mladi smo, prosečno tu oko 30 godina, hteli bismo da živimo, da stvaramo, da smo među svojima. Neko spominje roditelje, neko ženu, neko decu, neko braću i sestre: uzdiše se, a sećanja su sa suzama. Sve životne radosti svedene su ovde na ogromnu žalost, na tugu, koje polagano siše iz nas čak i samu volju da živimo, svaki elan, i tako stavlja na probu naše strpljenje: hteli bismo da živimo a ne daju nam...

Nečije ludosti, iskrivljene ideje nikle u bolesnome mozgu, profit kao mržnja, organizovali su i naoružali ljude protiv ljudi: da se kolju, da se ubijaju, da se pale i ovako, natenane, uništavaju, a da ni sami ne mogu dati odgovor: zašto? Slika ubijanja stalno nas prati, ubijanje gledamo, o njemu pričamo, događaje prepričavamo svaki iz svoga mesta.

Neki Despinić iz Klokočevca kod Bjelovara priča nam o streljanju Srba u Gudovcu:

Bilo je tu oko dve stotine ljudi iz sela: Gudovca, Prgomelja, Rajića, Klokočevca, Staničića, Bolča, Velikog Korenova, Bostona i dr. Doterali su nas ustaše iz ovih sela, a najviše ih je bilo iz Gudovca, sa zaseoka Rašća, gde su naseljeni sami Zagorci. Kolovođa je bio neki Martin Vusić sa Rašća. Ljude su dizali sa posla, iz polja, pa čak i neke starije i bolesne isterali su iz kreveta.

- Zapoved je stigla: da svi Srbi idu "na preslušanje", tako su svakome rekli. Dugo smo čekali u opštinskom dvorištu u Gudovcu, ali "preslušanja" nije ni bilo, nego su nas poveli prema Prgomelju i zaustavili na jednoj livadi. Malo podalje teče rečica Plavnica. Imali smo tu šta da vidimo: reke su bile iskopane, znali smo šta nas čeka. Opkolili su nas i priterali rovovima. Bilo je tu i dece, dečaka ispod 15 godina. Ljudi su se uskomešali. Kada je počelo streljanje - prvi je pobegao jedan Bosanac, sluga, iz Rajića, i za njim Milan Jarić, lugar iz Velikog Korenova, svaki na svoju stranu, prema reci, a ja sam lakše ranjen pao i preko mene padala su mrtva telesa. Pucali su za ovom dvojicom i trčali nizvodno, misleći, što je logično, da će oni da beže niz vodu. Ali, oni su pobacali zimske kapute da ih nosi voda, a sami su uzvodno bežali do šume, i onda je bilo lako. Pomoglo im je i to što su ovi pucali u njihove kapute, pa se tu zabavili, da oni dalje odmaknu. Kada se pucnjava smirila, čuo sam gde rekoše: "Ona nam dvojica pobegoše". Kad su doneli kreč da nas pospu, a posle zatrpaju zemljom, čuo sam jednog teško ranjenog gimnazijalca, koji je bio blizu mene, gde moli svoga kolegu-ustašu, da ga ne zakopavaju živoga, nego da ga pre ubiju, našto je ovaj potegao pištolj i ubio ga.

Bilo je negde pred mrak, još nas nisu došli zatrpavati. Video sam odjednom nad rekom Nemca, izvukli su ovoga gimnazijalca, bio je to dečak od oko 14-15 godina, i opet su ga vratili. Sa Nemcima bila je Marta Omčikus iz Bjelovara, kao tumač. Poznao sam je i pozvao upomoć. Rekla je nešto Nemcima. Ustaše, koji su tu bili, sklonili su mrtve sa mene i izvukli me na travu, koja je bila sva crvena od krvi. Komad lobanje sa mozgom bio je tik do moje ranjene noge. Ustaša je nogom šutnuo u raku. Nemci su me prebacili u bjelovarsku bolnicu. Vodili su o meni računa, jer, kada sam ozdravio, dopremili su me ovde. Sve one, (ustaše), koji su Srbe streljali, pohapsili su Nemci, ali, već sutradan pustili su ih kućama. "Vrana vrani oči ne kopa!" I danas su sva ta sela u crno zavijena. Ta ekipa ustaša išla bi i dalje da strelja i po drugim selima, ali im Nemci zabraniše. Bio je rat. I oni, koji su streljali, time opravdavaju svoju prljavu savest, da u ratu i kao civili mogli da ubijaju.

Nismo još navikli na ovaj logorski život. Sklupčavamo se na ležištima, zbijeni kao sardine, a po danu leškarimo, skrivamo se, da smo "dalje od očiju" stražarima i špijunima, koji se namnožiše, svuda ih ima, osećamo ih ali ne znamo koji su. Do nas u drugoj sobi, kao i na tavanu, ima dosta Bjelovarčana, koji su "manje krivi". Na tavanu su seljaci iz okoline Bjelovara. Do naše zgrade nalaze se tri barake u koje su smešteni seljaci iz okoline Grubišnog polja. Ima ih nešto preko šest stotina. Išli su svaki dan na rad formirani po grupama. Kao i naša grupa, i oni su zatrpavali protivtenkovske rovove, koje su pre par godina kopali rezervisti jugoslovenske vojske. Do njihovih baraka su Srbi železničari, a do njih Jevreji u dve niske barake, uz kuhinju, koja je naknadno formirana. Desno, u ogromnoj kućerini, nalaze se ljudi doterani mahom iz Slovenije, ima ih iz Osijeka, Borova, Vukovara, pa čak i iz Srema, Mitrovice i Rume. Na sredini čitavog kruga baraka i kuća nalazi se uzvišeni vodovodni toranj sa bazenom na vrhu u koji se pumpa voda za vodovod. U ravnici sa tornjem idući, prema njivama, nalazi se dugačka baraka puna Bosanaca, Banijaca, Kordunaša i Zagrepčana. Zatim, na istoj strani, u istoj ravnici, dve isto takog dugačke barake, gde su izmešteni ljudi, ali obično oni koji su klasificirani kao "gospoda". Dva velika magacina do kojih dolazi pruga ispunjeni su Bosancima iz Tuzle, Olova i Sarajeva. Ispred samog vodovoda, kod srednje glavne kapije, bila je baraka br. IH, koju su zvali "Baraka smrti". Dok je tu radila fabrika, to je bila konjušnica. Nad štalama bio je senjak, u koji su zgurali stotinu zatvorenika, a u bivšim štalama vršeno je batinanje. Iz ove barake popunjavali su transporte za streljanje, ali su posebno noću izvodili na streljanja, a uveče i ujutro tukli. Prozovu, pitaju za zanimanje i onda - udri! Zgrada je sa dvorišne strane bila ograđena po širini dvorišta, uz put drvenom ogradom, a po dužini dvorišta stajao je zid srušene barake i taj deo dvorišta bio je obrastao u korov. Ispod te barake bio je visok zid i, tamo gde je stajao sa zidom srušene barake, iz njega je iznikla jedna razgranata zova, te u njemu načinila rupu tako veliku da se može čovek provući. Iza toga zida bili su smešteni železničari i unutarnji njihov stražar "barake smrti" njenim dvorištem do izlaza kod glavne kapije, gde se obično zadržavao u razgovoru sa stražarem na kapiji.

Železničari i majstori, po ustaškom razvrstanju, bili su nešto između gospode i seljaka. Ja tu baraku posebno opisujem, jer sam veći deo logorovanja u njoj proveo. Od glavne kapije levo vodila je putanja do kancelarija i prostorija gde su bile ustaške prostorije, uprava logora, i tako je ta baraka bila uvek na udaru.

U prvu baraku, gde smo po dolasku smešteni, u nju se išlo uz basamake, koje su bile vrlo strme i istrošene, tako da je svaki korak pravio veliku buku i niko nije mogao da siđe a da ga stražari ne čuju. Stražari nisu voleli da se mešamo sa ljudima iz drugih baraka, što je razumljivo, jer u logorima dogovor je za njih vrlo opasan, može da dođe do pobune.

Bili smo vrlo gladni. Nekoliko dana ništa ne dobijamo, nema kuhinje, nije formirana. O nama niko ne vodi brigu. Kada su osnovali kuhinju, dok ima namirnica ona radi, a kad nestane namirnica ne kuva se. Jednom smo bili šest dana bez kuvanja. Seljaci iz Grubišnog Polja dobijali su pakete, pa smo od njih ponekada dobili hleba. Teško se preživelo to vreme gladovanja. Neki su čupali travu i jeli. Posle su taj prostor, gde je rasla detelina, dali da se prerilja. Mislili smo: pomoriće nas glađu. Jednostavno, kad ustaše ne idu da pljačkaju srpska sela, nema jela, ne radi kuhinja. Po logici ustaša - srpska sela treba da nas hrane...

Bili smo svesni da treba bežati od svake propagande, bar to je zakon logora: pričaj samo sa onim u koga imaš vere, sa isprobanim prijateljem...

Više se tu kod nas ne zna ko za koga propagira. Ovde su prvi zatvorenici bili pod optužbom da su četnici, i već je preko hiljadu oterano i pobijeno. Sada dogone i četnike i komuniste. Za streljanje se ne pravi razlika, izgleda bitno je da si Srbin, Jevrejin ili Ciganin, bez obzira na političko opredelenje. Ustaše su generalisali u pogledu političkog opredelenja, za njih su: svi Hrvati - fašisti, svi Srbi - četnici, a svi Jevreji - komunisti. Posle su tu vršili neke ispravke u pogledu Srba - odjednom su i oni komunisti.

U ovome logoru, moglo bi se reći da je 90% Srba bilo optuženo da pripadaju četničkoj organizaciji, a uistinu, jedan neznatan postotak bio je onih, koji su pripadali toj organizaciji, čak ni 5%, a drugi su bili skoro apolitički raspoloženi, neutralni, dok bi se taj postotak mogao dosta povećati za Srbe nacionaliste, bez nekog specijalnog političkog opredelenja, kao što su bili komunisti, kojih je bilo manje ali su bili organizovaniji. Bez obzira na opredeljenje, prvi transporti za streljanje oterani su pod četničkom firmom, iako je među njima bilo i komunista, i to viđenih, kao što su braća Brkići iz Bjelovara. Svi su oni bili "četnici", dok Nemačka nije zaratila sa Rusijom; onda smo bili: "četničko-komunistička banda". Taj naziv ostao je i dalje i isti je tretman bio prema svima. U Istočnoj Bosni ustaše su ratovali sa četnicima, a u Baniji, zapadnoj Bosni i Kordunu sa komunistima (partizanima), pa je prvenstveno za njih taj naziv bio adekvatan. Za njih je to bila neka sprega. Govorili su kako Srbi kolju Hrvate i Muslimane, ali će oni očistiti Hrvatsku od toga "korova" i Hrvatska će biti "čista", bez ikakve primese i stranog nanosa. Iste epitete i preteće parole davali su svuda srpskom narodu, i onda - nije to bilo proizvoljno i po nekim lokalitetima, nego je to bio zvanični kurs protiv koga niko nije protestvovao, ni osuđivao ga.

U zadnji čas sam stigao. Još je bilo 10 minuta do polaska našeg, izbegličkog transporta, a u transport (ostalih logoraša) sa "Danice", po voznom redu, treba odmah iza toga da krene... Prati nas gradska policija u vrlo lepim, plavim uniformama! Naša kompozicija išla je napred, a za nama dugačak teretnjak sa oko 30 vagona, koji su bili natovareni Srbima, Jevrejima i Ciganima. Tu je Srba oko 90%. I sam sam bio pod rednim brojem 3.200, kao poslednji, pa zato mogu da tvrdim, da je toliko ljudi u tome transportu.

U razgovoru sa našom pratnjom doznali smo da ih gone u selo Jadovno (Brušane), na Velebitu. Najpre će sići u Gospiću, a onda će ih goniti u Brušane (Jadovno) "na rad". Tu je bio podignut ustaški ustanak, koji je u krvi ugušen pred slom Jugoslavije. Na grobovima poginulih ustaša - svi do jednoga biće pobijeni, to mu dođe kao prava osveta.

- Ko će tolikim ljudima da iskopa grobnice, neko logički zaključuje, a stražar lakonski odgovara:

- Sam Bog je tu iskopao rake. Puna je Lika škrapa i vrtača, ima ih dubokih i preko tri stotine metara; eto im grobova na sve strane.

- Ipak je to ljaga za čitav narod - zaključujem ja "debatu" jer smo ionako stigli na stanicu RK, pred Zagrebom. Prebačeni smo (mi iz izbegličkog transporta) na sporedni kolosek, a transport za Liku taman je stao do nas. Izišao sam na hodnik ne bili koga video kroz male rešetke teretnih vagona. Čulo se žamorenje u vagonima i vika ustaša, koji su bili u kućicama za kočničare. Video sam kroz rešetke mnogo preplašenih očiju i zbijenih glava. Hteli su da saznaju za svoju sudbinu. Bili su baš do mene Jevreji.

- Idete sigurno na streljanje! Spasavajte se! Idete na streljanje! Streljaće vas na Velebitu! Spasavajte se, streljaće vas na Velebitu!

Svaki je vagon čuo moju tužnu poruku, ali, ljudi su bili nemoćni. Prstima nisu mogli da raskopaju vagone i da se oslobode.

U Gospiću, kada su sišli sa voza, čekao ih je vrlo dugačak lanac. Za lanac su žicom vezali dva i dva, te ih oterali u Jadovno gde su ih likvidirali nad provalijom dubokom preko 200 metara, a kroz njeno dno protiče reka ponornica u more kod Sv. Jurija bliže Senja. Mornari su posle nalazili u moru dosta kostura vezanih žicom, koji su se valjda otkačili od lanca, pa ih reka donela u more. Prvi deo te kolone privezane za lanac pobili su, pa su ovi one druge, žive, povukli u tu strašnu, duboku grobnicu. Da li je šta strašnije ljudski mozak mogao da izmisli - od Jadovna?

(Objavljeno u knjizi episkopa Atanasija Jevtića, "OD KOSOVA DO JADOVNA")

Sveštenici u logoru "Danica" kod Koprivnice (Iz bilježnice jednog preživjelog sveštenika-logoraša)

Pred rat napuštena tvornica "Danica", postala je godine 1941. - logor "Danica". Kao avet u podravskoj ravnici sa svojim visokim vodovodom i tvorničkim zgradama duž ceste i, paralelno sa druge strane magazinima do kojih su stizali vagoni, čija je utroba gutala ljude i odvozila u nepoznatim pravcima - ravno na stratište. "Danica", nasmijana djevojka kako je bila ranije prikazana na kutijama od krema za cipele, nije više zaštitni znak proizvoda ove napuštene tvornice; sada je krvavo ustaško znamenje - slovo "U" - zamijenilo ovaj dražesni osmijak i ceri se kao avet iz svakog kuta ovog zdanja - logoraši ga vide i tamo gdje nije, iz zemlje niče, noć ga rađa i pada sa zvijezdama.

Strašno "rogato" slovo, među zadnjima u azbuci, uzeli su kao simvol zadnji ljudi u ovozemaljskom rodu.

Pucaju leđa... rade kundaci, vrisak i suze.

Pet hiljada, a možda i više, ljudi donijelo je ovde svoje sudbine, pronijelo svoje patnje i kosture, koji su najzad pokošeni rafalima mržnje negde u plačnoj dolini Like.

Tri prethodna zatvora za mene su bila tri fakulteta. Ušao sam do sitnica u načela po kojima se stvara jedna "država" na suzama i krvi nevinih, izvan zakona stavljenih Srba. Čitam sakrivene karte: znam približno kada će da tuku, odvode. Doručak i večera obično su batine. Često se proziva noću i odvodi u noć i smrt. Do proziva čekanja su strašna. Strah ulazi u krv i kosti, skameni srce i ohladi tijelo. Ljudi pretstavljaju samo sjene, izgubljeni pogledi otsječene noge. Strah utanji čovjeka, smanjuje mu težinu. Kad pretučenog ubacuju u baraku, pad mu je mlitav; samo se složi uz tupi pad. Ne bole ga udarci već svijest o tome da je nedužan. Svi nosimo žig krivice. "Najkrivlji" su sveštenici i za stratište prvi na redu; po ustaškim načelima za njih nema nikakvog opravdanja: kriv si prosto zato što si sveštenik.

Na zemlji pred barakom br. H leži proto Adam Marin. Zgrčen u bolu pretučen do iznemoglosti, hteo bi da se podigne ali nema zato moći. Zabo prste u pijesak, jednom se nogom odupire, ali opet nemoćan pada. Krajnjim naporom diže malo glavu: "Ubite me psi krvavi" - patnički doviknu ustašama, a glas mu se izgubi u pijesku u koji zari glavu. "Ubite me, zašto me više mučite" - šaptao je potmulim ropcem u vrućem pijesku. Njegov pješčani poljubac ustaše nisu mogle da čuju. Takav je ubačen u vagon za transport.

Već nekoliko dana osjećam strašan predosjećaj zla. Ustaše su užurbani kao muve pred kišu: ujedaju riječima i pogledima. Zle slutnje podgrizaju misao. Noć je kao u rogu. ležimo na malo srušene slame. Buve, uši i stjenice imaju svoje puteve. Noću su te životinjice neumorne. Bole ruke od stalne odbrane. Ni sto ruku ne bi bilo dosta.

"Svi dolje" - zagrmi naređenje stražara ispred barake. Taj glas bode i para srca kao usijani mač. Kao sjene na prstima ulazimo u mrak, tihi, i po komandi sjedamo. Sjedimo i čekamo glas iz tame, - glas čovjeka ili puške. Zeleno baterijsko svjetlo sječe pomračinu. nastaje proziv po spisku. Dvije stotine i dvadeset ljudi odlazi u noć, puni jeze i straha. Pod cokulama škripi pijesak i odjekuje u srcima logoraša.

Među prvima prozivani su proto Nikola Ban i sveštenik Đorđe Milojević i unesoše u noć svoj strah i misao o smrti. Proto Nikola zapliva u noć kao u vodu, a Đorđe, povijen kao klas, priđe zelenom svjetlu, slomljen i skrhan od svjetla i - neizvjesnosti.

"Ovo su oni pravi" - ceri se glas iz mraka, "ovi bradati".

Prozivanju nikada kraja, oteglo se kao ova dosadna noć i ravnica pod njom. Da bar mjesec malo osvjetli put, lakši bi bio i ovaj put u smrt. Grupa najzad otabana u noć.

"Svi gore" - rascijepa glas stražara muklu tišinu, noć i srca.

Olakšani pomalo mišlju sami se tješimo: još ćemo da živimo... još, makar i malo. Nošeni tom sakrivenom mišlju, dobivamo pomalo krila. Mala su to lagana krila, koja nas ipak nose, nose korake naše... Zašušta pljeva na našem ležaju. Mala, krvožedna gamad stade da posluje, a kroz noć se opet prolomi: "Svi dolje! Žuri stoko".

Već sjedimo. Trebaju još, mislim. Nikada dosta.

"Nikola Dokmanović, mehaničar" - jedva se kroz noć dovuče glas iz daljine, pa onda sve jače, po vezi, pred svakom barakom, te dođe red i na našeg stražara: "Nikola Dokmanović, mehaničar", ponovi on.

"Ja" - odazva se mek, skoro dječački glas ispred mene, i izgubi se u noć.

"Dajte još sedamdeset lopata" - ponovi se glas po istoj vezi. Začu se zveket lopata, koraci i - šum u ušima. Kad se sve to utiša i mi polegosmo, začuše se mitraljeski rafali pomiješani sa vriskom, koji su sjekli jezivu tišinu i krvavo uranjali u naša preplašena srca. U sobi je bilo mirno, samo se moglo čuti kako neko u blizini guta pljuvačku, da ovlaži suvo grlo. "Blago njima" - šapućem u sebi, drobeći prstima jednu stjenicu na upaloj bočini, "i nas ovo čeka, prije ili poslije, svejedno".

Prošlo je deset dana od ove jezive noći. Za to vrijeme zbilo se dosta promjena. Meni je to već treća soba. Odabiraju nas; svaki čas - klasiraju. Seljaci polaze na rad. Svako jutro bliskaju lopate u koloni, koja podiže prašinu u pravcu prema Koprivnici. Spočetka, red je bio ovakav: najprije popovi i "gospoda", a poslije tolikih klasiranja - sami seljaci. Mjesec dana proveo sam i ja u ovoj koloni - seljaka. Režim je sve stroži. Ležim i mislim. Nikada ne mogu ni jedno ni drugo. Svi putevi vode u smrt, badava je sve. Ali ipak, nada u spas, i u najtežim trenucima, ne isčezava potpuno. Varaš se najstrašnijim predznacima, na momente dolaziš do spoznaje da su ti svi predznaci lažni, ali opet, praćakaš se u obmani, koja je nekako ovdje i ugodna i slatka. Uvijek se nekako ispriječi preda te neka pravda koja podiže pokleklu nadu: toliki ljudi, pa nedužni, ej, kakva krivica pred istorijom... nešto nam ipak govori: bićete spaseni. Ležim tako i maštam. Znam, da i svi to čine, a cilj nam je svima zajednički: spasiti se samo odavde. Noći se pretvaraju u maštanja i iščekivanja... sablasti se kreću njima. Mrtvi ustaju, dozivlju, i mi ih jasno vidimo. Đorđe savijen kao klas, prelomio bradu na prsima, uronio u mislima i ide pravo k meni.

"Mića - kaže - baš tebe tražim". Glas me ubode u srce i zanijemih. Đorđe Milojević je mrtav, znam, čuo sam i rafal, i vrisak.

"Ti dolaziš iz mrtvih, znam - to je obmana i san" prozborih nečujno. "Ne živ sam, svi smo živi - prošaputa široko kroz bradu - pucali su preko nas... Nego, imaš li šta za jelo? Deset dana već gladujemo. Ništa - ni vode. Ulovio sam evo priliku... ukrao se... svejedno, odavde nikuda, glava će najzad otići." Sjeo je kraj mene, a vilice su pucale i zalogaji glasno putovali. Sutradan su ih pomešali sa nama i našim nevoljama. Svi su bili neobrijani. Ispucala usta znak su patnji. Đorđeva brada nekako se oduljila, a glava utonula u bradu. "Glavu dajem, brade ne dajem" - znao je često ponoviti reći - "s glavom nek ide i brada". Obilježen bradom, bio je tako često meta kundacima. Jednom je sam brojao, bilo ih je 70 - sve na račun brade. I pored toga, nije je brijao.

Najzad je silom obrijan, i opremljen iz logora prvim transportom. Brada je ostala u "Danici", a glava negde u Lici - u Jadovnu pod Velebitom. Sa njima je otpremljen protođakon Lazar Živadinović, - trojica sveštenika na tri stotine ljudi. Na povratku, ustaše su radosno trljali ruke.

Sa većom grupom Bosanaca, nabrzo su stigli u logor: prota Božić, iz Sarajeva i prota Magarašević iz Tuzle. Jedan sredovečan, sitan seljak iz te grupe imao je ogromnu ranu na čelu, da su mu se jedva nazirale oči. Student Lukić iz Olova, ubijen je pred magazinom i bačen u latrinu. Kad su ga njihali nad latrinom visila je njegova glava i plava kovrdžava kosa. A iz usta liptila mu krv. Režim je pooštren, a glad se uvukla u naše sobe. Na žici, kradimice, moglo se kupiti nešto hrane. Ali novaca nema. U potrazi za novcem već smo iscijepali svu odjeću. Prota Božić donio je nešto hrane u logor. Prvih dana već je sve razdijelio sirotinji koja je sa njim došla iz Bosne. Da je od te sirotinje ko preživio, spominjao bi dobrog protu kroz sav život.

"Proto gladan sam"... "Evo ti brate, samo se čuvaj", brinuo se prota za svakog čovjeka, čije rite od odela nisu govorile da bi i ovakvi siromašni seljaci bili neki politički krivci, kako su bili optuženi.

Prota Magarašević, u plavoj vesti, suv i brižan - bio je težak bolesnik, ali ko te je za to pitao. Sa njim je, rekli su mi, dotjeran i jedan đakon, koji je odmah sutradan po dolasku u logor otpremljen prvim transportom - na stratište.

Nabrzo, krenuo je i drugi transport, kojim su se od logora rastali prota Božić i Magarašević.

Jedno jutro zacrnio ulaz u logor od mase ljudi: Ličani. Pun ih prostor pred barakom broj H, u koju ih trpaju. "Ajme, majko moja", izbija često glas iz te mase. Tuku ih, vidim. Jedan od njih svu grupu nadvisio. Poznajem ga. To je Stevo Ćurčić iz Ogulina. Skače uz njega ustaša, čupa mu bradu, a on se na mahove saginje i kupi po zemlji čuperke od brade. Ustaša jedva dohvaća bradu koja ponosno stoji na visini od dva metra. Pljušte udarci. Uza zid zabili ljudi glave, a odzad ih tuku. "Nos mora da dira zemlju" - komanduje ustaša. Nos je svakome krvav, a pogledi zariveni u zemlju. Strašan prizor. Razvrstavaju ih po sobama. Sve je već puno i malo se nađe još mjesta. Jedne su zbili u neku kolnicu do naše barake br. IH. Ta baraka je konjušnica i mi smo smješteni gore na sjeniku. Nekada su tu stanovali debeli fabrički konji, a sada su njeni stanovnici - gladni i iznureni logoraši. U kolnici Ćurčić je sagnut - ne može da se uspravi. Gleda me preplašenim pogledom. Oči su mu iskrvavljene udarcima, a na mantiji je otkinut rukav i rame mu viri preplanulo od sunca. U džepu čuva dio iščupane brade. Vlado Bosnić, trgovac iz Ogulina pada mrtav, raskrvavljene glave. Na njega se svaljuje jedan željezničar, otac šestoro djece. Ja sam sakriven za zidom porušene barake, dok u kamion bacaju mrtve. Mrak polako pada i sve se stišava. Ulazim u našu sobu teška srca. Ćurčić se kod nas tu noć krije, ali ga odaje njegov uzrast. Ubrzo, dočekao je i on transport za Liku, zajedno sa ostalom svojom braćom, a ta noć provedena kod nas ostala mi je u dubokom sjećanju.

Priča Stevo o svojim patnjama: "Ležim tako u zatvoru na pritkama, izduljen, kakvog me je Bog dao. Opazi me jedan italijanski vojnik, razrogačio oči i zove svoje drugove. Hoće da me slikaju. Htio bih da pripalim cigaretu. Podigoh se i pođoh prema njima da tražim vatre, ali oni u taj čas jedan preko drugog glavačke pobjegoše sa vrata zatvora. Dugo se čuo kroz hodnik bat njihovih koraka i zveket automata..."

U jednom magazinu smješten je čitavi crkveni sud iz Plaškog. Prvi dan već sam čuo da je u logoru proto Iso Pejnović, a tako isto profesor Milan Radeka iz Karlovca. Sretnem protu Dokmanovića - Ljutog i iz njegovog zlog pogleda i brzih širokih kretnja čitam kao da hoće reći: "Iako ubijaju, ne bojim se smrti". Jaša Stepanov priča mi o zatvoru i boravku u "Kuli" u Ogulinu. Strašna slika kao i svuda. Prota Milan Rajčević sav splasnuo i utanjen. Ostale mu samo krupne vodenkaste oči. Ko raskova, mislim, ovu širinu i snagu od čovjeka. Milan Đukić, uvučen u sebe - razmišlja. Prota Vladimir Dujić pun samopouzdanja i dostojanstven kao i uvijek. Na saslušanju pitaju ga ustaše: "Za koga si ti glasao?" - "Za Mačeka kao i ti, otsječe proto, pa ja kriv a ti nijesi". Ilija Pavlica obrijan, jeromonah Nektarije Dazgić ćutljiv, a đakon Dositej Obradović uvijek u pokretu. Mnogi nisu mogli ni da shvate svoj položaj. Pero Vučinić zvaničan kao i uvijek, u donjoj i gornjoj mantiji. "Pero, kažem mu, skidaj ovdje mantije da sačuvaš glavu, a i sebe od težih muka, a poslije... Znaš, logor ima svoj poseban zakon: što manje zapažen, a nigdje ni prvi ni poslednji." Tako se skoro sav crkveni sud iz Plaškog držao.

U to vrijeme često sam mjenjao "stan". Najsigurniji sam bio među seljacima. U jednom od tih mojih "stanova" našao sam starog protu Popovića iz Dobrljina. Dotjeran je iz Kostajnice ovamo sa većom grupom pretučenih i iznemoglih Banovaca i Bosanaca. Proti su počupani brkovi i brada. "Teže je - kaže on - kada čupaju brkove". I toj je grupi i neki Kijuk bez noge kažu, da je gerilski kurir. Za drugog koji je od Grubišna Polja i potpuno slijep, ustaše govore da je bio neki izviđač. Mladi šegrt limara Kukrike iz Kostajnice priča o svom majstoru, koga su ustaše razapele na kućna vrata, a sve Srbe tamo poklali. Kaže on da je i proto bio uhapšen, ali je pušten kao star i nemoćan.

Vesela grupa Pakračana ušla je u logor gotovo sa pjesmom. Veseli Slavonci ne pomišljaju uopšte na smrt. Sjećam se, jednog dana u baraci u kojoj su bili smješteni zaorila se pjesma. Prijatni glasovi zaigraše u našim srcima punim bola i čamotinje. Htjeli bi da živimo, ali nam se eto ne daje. Pjesma je nabrzo prestala i glasovi umukli.

U toj je grupi i prota Jova Stanojević. Jedna strašna masnica preko čitavih njegovih leđa. Tu su i sveštenici Landup i Rajičević. Opet sam preseljen u baraku boj IH, koja je i njima dodjeljena. Tu je već od ranije stanovnik proto Radeka. Ovdje je tuča redovna. Nekoga ponekad i preskoče. Čudno, ko prošao bolje ko gore, ali popovi su uvijek na redu.

"Ustajte popovi", čuje se još sa dvorišta, a onda - "mudrolije" nastaju.

Prilikom svakog "preslušavanja" najviše je plaćao račune sveštenik Landup zajedno sa protom Stanojevićem. Ja sam se dovijao na razne načine koristeći se već stečenim iskustvom u logoru. Jednom sam bio trgovački putnik bez posla, a moj spoljašnji izgled upravo je pružao takvu sliku. To je začudo omekšalo nekog Hampu - ustašu iz Tuzle, koji mi je često bio branitelj. Na drugima se zadrže, a mene preskoče.

Za treći transport trebalo je još dvadeset ljudi da se popuni broj. Hvatali su tada po barakama ko im se "svidi". Ja sam slučajno ostao. Proto Radeka je uzet, ali ga logornik zadrža i tako je i on ostao.

Broj je namiren i transport je otišao.

Među poslednjima stigli su u logor lepavinski kaluđeri, jeromonasi Joakim Babić i Dositej Stojanović.

Od spomenutih 26 sveštenika, koliko ih je prošlo kroz ovaj logor, streljano je njih 16 i to: proto Adam Marin, proto Nikola Ban, Đorđe Milojević, proto Božić, protođakon Živadinović, proto Magarašević, proto Dokmanović - Ljuti, proto Rajčević, Milan Đukić, Pero Vučinić, proto Dujić, proto Stanojević, Stevo Ćurčić, Jaša Stepanov, Ilija Pavlica, Pantelija Landup i još dva bogoslova. U smrt sa sobom odnijeli su i svoje vapaje za pravdom koju su očekivali. Kad bi progovorila njihova usta, čuli bi zaista za jednu strašnu priču o gladovanju, mučenju i smrti, o strahu i trpljenju svake nevolje, batinanju do nesvijesti, vraćanju u život i ponovnom umiranju; o prisilnom skakanju u latrine do guše, vješanju iz straha i očaja; čuli bi, jednom riječju, sve što su nam sa "novim poretkom", a zadojeni mržnjom prema čovjeku, donijeli u nasljedstvo "heroji" Janka-Puste i svjetski probisvjeti Hitlerove tvorevine tzv.. NDH. Čuli bi dalje čitavu istoriju o herojskom držanju toga golorukog naroda, kome su sveštenici ostali vjerni i u njegovim najtežim danima - na putu u smrt, kroz neviđena stradanja i natčovječanske muke i patnje. Čuli bi, najzad, i o veličini nemoćnih, koja uliva poštovanje i divljenje. Ali, - žrtve fašizma ćute.

Crkva je na oltar slobode prinijela i ovom prilikom neizmjerne žrtve, i ugradila ih u čvrste temelje naše otadžbine. Te žrtve su i velike i dragocjene, koje se nikada ne mogu niti smiju zaboraviti. Od brojnih sveštenika, jedan sam od posljednjih, koji je iznio glavu iz logora "Danica", i svjedok sam svih patnji žrtava koje su kroz njega prošle. Osim smrti, sve sam vidio i doživio.

U znak sjećanja i dužnog pijeteta na sve saputnike iz ovog logora - i mrtve i žive - narod i sveštenstvo, ove moje riječi neka budu umjesto voštanice i vjenca mrtvima, na njihove grobove, rasute po raznim krajevima i provalijama, koje ostaše obilježene njihovom nevinom krvlju i žrtvama, a živima za sjećanje na te teške dane proživljene u jednom od najsudbonosnijih perioda naše istorije.

Dimitrije Joka, sveštenik

(Objavljeno u knjizi "Spomenica pravoslavnih sveštenika 1941-1945. godine")

Završno slovo i mučenikoslov >>

// Projekat Rastko / Istorija / Ustaški zločini nad srbskim sveštenicima //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]