|
|
 |
Velibor V. Džomić: Stradanje srbske crkve od komunistaUvodna napomena
Uvodna napomenaKnjiga koja se nalazi pred licem javnosti govori o velikom i skrivanom zločinu koji su komunisti u toku i neposredno posle Drugog svetskog rata počinili nad srbskim sveštenicima. Zbog obimnosti posla i materijala sa kojim smo se sreli u toku rada na pripremi ove knjige odlučili smo da celokupan materijal o stradanju sveštenstva Srbske Pravoslavne Crkve objavimo u nekoliko manjih knjiga koje bi, zbog teške materijalne situacije, bile pristupačnije našem narodu. Prilikom sakupljanja materijala i podataka za knjigu "Komunistički zločini nad srbskim sveštenicima" koristili smo dosta arhivskih podataka koji su nam bili dostupni, objavljenih tekstova i svedočanstava rodbine, poznanika i prijatelja naših Sveštenomučenika. Izjave i svedočenja koja nismo mogli proveriti sa više strana nismo objavili. Pored Sveštenomučenika koji su ubijeni od strane komunista, govorimo i o sveštenicima - ispovednicima koji su robijali u komunističkim robijašnicama i koji su posle rata bili proganjani i maltretirani od strane komunističke vlasti što, samo po sebi, predstavlja jedan drugačiji vid komunističkog zločina nad ljudima koji su se od svoje rane mladosti odlučili da u istini i pravdi služe Bogu i svome rodu. Kao ilustraciju stanja Srbske Pravoslavne Crkve u pomenutom periodu objavili smo neke izveštaje i predstavke srbskih Arhijereja upućene novoj vlasti. Imena, biografije i opise stradanja Srbskih Sveštenomučenika razvrstali smo po godinama i azbučnom redu. Pored toga što želimo da našem narodu ukažemo na, od njega skrivanu istinu i od zaborava sačuvamo ove vredne podatke i biografije, namera nam je da ovom knjigom podstaknemo naučne i državne institucije koje bi trebalo da se ozbiljno i naučno pozabave temom, a ne da se ovim bolnim periodom istorije srbskog naroda i Crkve bave samo pojedinci i Srbska Pravoslavna Crkva. Autor Poruka Svetog arhijerejskog sabora Srbske pravoslavne crkve pravoslavnom srbskom narodu povodom obeležavanja pedesetogodišnjice stradanja Srbske crkve i naroda (1941-1991)Mi, episkopi Pravoslavne Crkve Srbske, sa svog vanrednog zasedanja na Saboru, pozdravljamo vas, čeda Božja, sa ljubavlju i poštovanjem. Molitveno vam želimo slogu u Bogu i jedinstvo u Svetome Duhu, kao i izobilje nebeskih i zemaljskih dobara. To isto želimo i svim ljudima i narodima na Zemlji. Pri tome vas obaveštavamo, u ovom istorijskom i prelomnom trenutku, da smo svi zajedno doneli odluku da, u godini koja dolazi, liturgijski i molitveno obležimo 50-godišnjicu stradanja Srbske Crkve i naroda (1941-1991). Na prvom mestu, molitveno se sećamo svih onih koji nevino postradaše, u otadžbinskom i bratoubilačkom ratu. Celivamo patnje i tugu onih koji svoje kosti ostaviše po jamama, logorima smrti i drugim stratištima ili kao izgnanici daleko od svojih pradedovskih ognjišta. Priklanjamo glave i pred svima, gonjenima, poniženima i utamničenima pravde radi, u ovom vremenu četrdesetpetogodišnjeg nasilja nad ljudskim i narodnim dostojanstvom, nad neprolaznim vrednostima i opredeljenjima srbskog svetosavskog naroda. Prizivamo nebesku zaštitu naših novomučenika, jasenovačkih, glinskih i jadovinskih i u ostalim jamama i na bezbroj načina postradalih, - na čelu sa našim arhijerejima sveštenomučenicima Petrom Zimonjićem, Platonom Jovanovićem, Savom Trlajićem i Joanikijem Lipovcem, sveštenicima sveštenomučenicima Nikodimom Novakovićem, Konstantinom Krstanovićem, Sergijem Urukalom, Svetozarom Žutićem, protom Kulundžićem i mnogim drugim kao i zastupništvo pred Hristom novih ispovednika Pravoslavlja patrijarha Gavrila, mitropolita zagrebačkog Dositeja i crnogorsko-primorskog Arsenija, episkopa Varnave Nastića i mnogih drugih, pa i svih nevinih žrtava. Molitveno se sećajući naših svetih novomučenika, stradalnika i ispovednika naše Crkve, mi ne previđamo ni duboke rane i raskole koje je to teško stradanje, predvođeno našim gresima i uzajamnim trvenjima, iza sebe ostvarilo nama i budućim pokolenjima u nasleđe. Živeli smo, evo, i kao pojedinačne ličnosti i kao narodna zajednica, već pola veka u nametnutom - a za ponekog od nas i dobrovoljno izabranom - ropstvu i poniženju. Najstrašnije u tom periodu bilo je sveopšte razaranje duša i narodnog hrišćanskog duha, kulture, morala, čovečnosti, ličnog i opšteg dostojanstva. Duh ideološke mržnje urodio je bratoubistvom. Bezbožništvo je, kao Oceubistvo, porodilo nečoveštvo i nasilje nad svim oblastima života, iako se izdavalo za načelo koje služi postizanju tobožnjih uzvišenih ciljeva i razrešenju društvenih i drugih odnosa. Sve je to trovalo poverenje među ljudima i lišavalo ih sposobnosti praštanja i dara pokajanja za učinjena nedela, a kroz to i uzajamnosti u međusobnim odnosima. Navešćemo samo neke od rana i duhovnih bolesti koje su kroz rat, i od rata naovamo, do danas, zapretile da opustoše dušu i život srbskog naroda. 1. Ratna pustošenja, razaranje hramova i kulturnih vrednosti i - od svega najgore - genocidno uništavanje nebrojenih ljudskih života dovelo je u pitanje i sam opstanak našeg naroda. Koliko i danas ima opipljivih znakova otrovne mržnje među braćom, počev od one ploče sa natpisom iznad vrata Gornjeg manastira Ostroga, pa do praznovanja 7. jula kao navodnog dana ustanka Srbije, a u stvari dana kad je Srbin ubio brata Srbina i bratskom krvlju obagrio svete ivanjdanske vence. Ta mržnja je dala i Goli otok, a mnoge, nevino optužene za izdaju, progonila i rasejala u zbegove po belom svetu. 2. Posleratna vlast, saglasno svojim ideološkim predrasudama, ugrozila je Crkvu, lišivši je njenih dobara i osudivši je na smrt. Istovremeno je ugrozila i jedinstvo srbskog naroda nametanjem veštačkih deoba i stvaranjem, od njegovog živog tkiva, nepostojećih nacija. Tek će budućnost otkriti kakve su sve posledice tog svestranog pritiska na Crkvu i na jedinstvo srbskog naroda. Ali od svih tih deoba pogubniji je bio sistematski sprovođeni napor da se on odvoji od svog vekovnog duhovnog, kulturnog, etičkog i jezičkog predanja. Time je duboko ugrožena njegova samosvest i istorijsko pamćenje, a time i njegov opstanak. 3. Držeći se satanskog načela "zavadi pa vladaj", nova vlast je pokušala da i iznutra minira jedinstvo Crkve. Upinjala se da svim sredstvima zastraši i od svete Crkve odvoji narod, naročito mlade i obrazovane slojeve društva. Manipulišući takozvanim Svešteničkim udruženjem, vlast je pokušavala, - ponekad, na žalost, i uspevala, - da naruši zajedništvo episkopa i parohijskog sveštenstva. Propaganda i ideološko nasilje duhovno je zaslepelo nekoliko posleratnih pokolenja. Crkvi je zapretila, po prvi put u njenoj vekovnoj istoriji, opasnost da se nađe u prinudnom getu, na rubu društvenih zbivanja. U ratu desetkovana, posle rata svestrano potiskivana i u svojoj delatnosti sprečavana, Crkva je mukotrpno obnavljala svoj život i spremala nove poslenike na delu Božjem, na delu narodnog prosvećivanja. Duhovno palih i otpalih bilo je, na žalost, i među sveštenicima, a ne samo među vernicima. Neki su čak, voljno ili nevoljno, postajali oruđe gonitelja Crkve i grobara narodne duše. No Crkva je, iako od mnogih, kao nekada Spasitelj na Golgoti, popljuvana i napuštena, uprkos svemu tome opstala, u nemoći projavljujući svoju Bogom darovanu moć i ostajući nekvarljivi kvasac novog života i jedino uporište u vremenu pokolebanih savesti i umova. Likovi gonjenih pravde radi, - kao što su mitropolit crnogorsko-primorski Arsenije Bradvarević, episkop bački Irinej Ćirić, episkop banjalučki (potonji žički) Vasilije Kostić, episkop hvostanski Varnava Nastić, otac Justin Popović, sveštenik Sava Banković, da pomenemo samo neke od njih - blistaju ne samo nama i našem vremenu nego i budućim pokolenjima. Tako svetli i svaka nasilno ugašena slavska sveća; sijaju suze nevine dečice i krstići koje im sa vrata strgoše nerazumni bezbožni "vaspitači", trepere oskrnavljeni i porušeni, ali na nebu proslavljeni hramovi.... Istim neugasivim plamom zrači i pritajena vera mnogih duša koje ne prikloniše kolena lažnom bogu. To je vera koja već obnavlja lice srbske zemlje, nezadrživo izvirući iz skrivenih dubina narodne duše. Episkopat Crkve Srbske uspeo je, zajedno sa sveštenstvom i vernim narodom Božjim, da - pored svih iskušenja, spoljnih i unutarnjih - očuva svetiljku Svetog Save na oltaru Crkve i plemena, kako bi svetlela i budućim pokolenjima. 4. Uplitanjem državnih vlasti u unutrašnji život Crkve i ideološko-političkim nasiljem nad njom, došlo je do još jednog raskola u Crkvi. Reč je o kobnom makedonskom raskolu, zasnovanom na razlozima necrkvenog karaktera, to jest na kominternovskoj podeli Balkana. Vlastodršci su iskoristili slabost i sebične interese nekih crkvenih ljudi i čestiti pravoslavni narod u Makedoniji odvojili ne samo od Srbske Crkve već i od pravoslavne Punoće. Koliko je tome doprinela unijatska propaganda Rimokatoličke Crkve, koja na ovim prostorima rovari više od jednog stoleća (o vekovnoj rimskoj borbi za Ohrid kao kolevku slovenskog Pravoslavlja da i ne govorimo!), to će tek istorija pokazati. Nadamo se da će vremena koja dolaze biti slobodnija, da će nestati nasilje i manipulisanje narodom i da će biti moguće da se ovo bolno pitanje razreši na duhovno zdraviji i crkveno trezveniji način. Tek tada će biti isceljen ovaj raskol, koji se održava ne samo na život Srbske Crkve nego i na život susednih pomesnih Crkava na Balkanu. 5. Tragična ratna i poratna zbivanja u našoj zemlji i Crkvi rodila su još jedan raskol koji čeka svoje vidare. To je nesrećni američki raskol. Produženi građanski rat, nasleđeni i u ratu bratoubistvenom krvlju produbljeni ideološko-partijski razdori, slabljenje eklisiološke svesti i ljudska grehovnost - sve je to dovelo do ovog raskola, nezapamćenog u istoriji naše Crkve. Jedno je sigurno i jasno: nezavisno od toga ko je manje, a ko više kriv za ovaj raskol (jevanđelski mereno, svi smo za sve krivi), bilo bi sramno i svih nas nedostojno da on nadživi naše pokolenje. 6. U ovom vremenu pometenosti nebrojeni su poremećaji - kako u nama samima tako i u našem svakidašnjem življenju. Mnogo je ogrešenja o svetinje i o grobove predaka. Mnoga su zaveštanja, od pamtiveka svetinja za svakog čoveka, pogažena. Kosti braće i srodnika, postradalih u ratu i posle rata, ni do danas nisu našle pokoja ni čoveka dostojne sahrane. Svedoci smo da, eto, tek u naše dane hiljade nevino poklanih ljudi izlaze iz tame poniženosti, prezira i zaborava, vađeni iz zabetoniranih jama, ispod zabetoniranih savesti. Dobar je to znak. Jer, pomirenje sa mrtvima - i mrtvih međusobno - neophodni je uslov za pomirenje među živima. 7. Kao simvol današnjih ogrešenja protiv svetih amaneta, pred našim očima se uzdiže opomena - oskrnavljeni hram Svetog Petra Cetinjskog na Lovćenu. Bez milosti je pogaženo zaveštanje njegovog naslednika, mitropolita Petra II Petrovića Njegoša. Rušenje lovćenske kapele i podizanje faraonskog mauzoleja predstavlja četvorostruki greh: greh protiv prirode, greh protiv Pesnika, greh protiv istinske lepote i greh protiv Kosovskog Zaveta samog naroda, odnosno protiv njegovog duhovnog i kulturnog predanja. Borba oko lovćenske kapele jeste borba oko ljudskog dostojanstva i narodne duše. Tek kada se na Lovćen vrati crkvica našeg najvećeg pesnika, a samom Lovćenu njegov prvobitni izgled, i kada Njegoševi zemni ostaci ponovo nađu pokoja u kapeli na Jezerskom vrhu, tek tada ćemo taj četvorostruki greh sprati sa savesti posleratnih pokolenja. Sve ovo, u nešto drugačijem kontekstu, važi i za crkvu Svetog Đorđa - mauzolej dinastije Karađorđevića na Oplencu. 8. A kada će to biti? Kada će biti zaceljene sve ovde pomenute i nepomenute rane na telu naše Crkve i našeg naroda? Kad u dušama svih nas ponovo zaživi priziv Hrista Gospoda, pretočen u naše biće kroz svetosavsko i kosovsko opredeljenje. Taj večni priziv glasi: "Ištite najpre Carstvo Božje i pravdu njegovu, a ostalo sve pridodaće vam se"(Mat. 6,33). To je priziv da sve što se zbiva u istoriji merimo večnim i neprolaznim. To je priziv koji daje nadu i otvara vidike za nove poduhvate, za suštinske promene. On budi veru u mogućnost istinskog preporoda i preobražaja pojedinca i naroda, a i svih ljudi i naroda na zemlji. Svojim izborom, opredeljenjem za Carstvo nebesko pre svega, ostvarivanim kroz neprestano pokajanje i nebesko življenje (Filiplj. 3,20) ovde na zemlji, mi, članovi Crkve Božje, prosvetljujemo svoje istorijsko življenje i delanje, a proveravamo i svoja dela - ili nedela - u sadašnjosti. Bog nam je podario sveti dar pokajanja, pa time i mogućnost očišćenja i ozdravljenja. Pokajanjem uvek iznova započinjemo svoj život, lični i zajednički, na zdravim i proverenim temeljima. Pokajanje je najveća uteha čoveku na zemlji. Njome ga Sam Bog teši do poslednjeg njegovog daha. Nema greha koji ne može biti opran sem onog nepokajanog i neokajanog. 9. Evo nas, braćo, na kraju 50-godišnjeg lutanja po pustinji, na kraju perioda velikog stradanja i ne male zbunjenosti našeg naroda. Da li će ovaj kraj, međutim, biti u stvari novi početak, utemeljen u našem pokajanju i očišćenju, a osvetljen našim nebeskim prizvanjem i neuništivim dostojanstvom, - to zavisi samo od nas i ni od koga više. Velike zablude, zabune i raspamećenja našeg doba, lična i kolektivna stradanja, predstavljaju i velika iskustva, pouku nama i onima posle nas. Zato sve vas, na početku ove godišnjice, pozivamo na pomirenje prvo sa Bogom, pa onda sa ljudima. Jer, mira sa ljudima i pomirenja među njima nema bez pomirenja sa Bogom, Izvorom svakog mira. Pozivamo vas na pokajanje, nebesko očišćenje i uzajamno praštanje. Celivajmo rane jedni drugima i sve oprostimo Hristovim Rođenjem i Vaskrsenjem. Pozivamo vas na povratak Crkvi Svetosavskoj i svetoj veri našoj. Takođe vas pozivamo na život po veri i plodove dostojne pokajanja. Novi početak treba i mora da bude početak istinske obnove ličnog i društvenog života u našem narodu. Opojmo grobove svojih mrtvih, a sahranimo mržnju, zlobu i sve što nas deli i što bi moglo, ne daj Bože, i u budućnosti postati izvorište podela i novih rana. Poluvekovno iskustvo mukotrpnog življenja pod jednom partijom ne ostavlja nas slepima: kao hrišćani, mi ni sada nećemo politizaciju hrišćanstva nego želimo hristijanizaciju ličnosti i društva i znamo da je svaka partija, pa i ona najbolja, ipak delimična, jer zahvata samo deo ljudske sudbine i društva. S toga pozivamo sve na saborno življenje, utkano u dušu našeg naroda kroz Njegov vekovni opit nošenja Krsta Hristovog. Kao saborno crkveno-narodno telo, kao živi organizam, nismo protiv stranaka i slobodne utakmice ljudskih talenata, nismo protiv viteških podviga za dobro pojedinca i naroda. Ali jesmo protiv deoba, mržnje i uzajamnog vređanja. Naše ratne sekire, posleratno pomračenje Srbije i gaženje ljudskog i narodnog dostojanstva u ime "jedinospasavajuće" ideologije dovoljno su nam iskustvo da nas, jednom za svagda, otrezne i vrate sebi i Hristu Bogu. On je naš Put koji vodi u život večni. On je i Saputnik svim stradalnicima za pravdu i istinu. 10. Blagoslov i molba Pravoslavne Svetosavske Crkve svima Srbima u ove dane, dane velikih promena i preispitivanja, ali i opasnosti, jeste da svi zajedno krenemo tim Božjim putem, jedinim Putem spasenja čoveka i sveta. Neka nas molitve Svetitelja Save, svih naših svetih mučenika i novomučenika i svih svetih Božjih ugodnika utvrde na tom Putu! Na kraju, ne zaboravimo ono najvažnije: kroz sve svoje odluke i izbore, lične i društvene, svi mi u stvari, u svakom istorijskom trenutku, svesno ili nesvesno, vršimo jedini čoveka dostojan izbor - izbor između mržnje i ljubavi, zla i dobra, smrti i života, satane i Boga. Mir vam i blagoslov svima od Trisvetoga Gospoda, Jedinoga nezabludivog Puta, Istine i Života. Amin! SVETI ARHIJEREJSKI SABOR SPC
Uvodno slovo"Istina će vas osloboditi" Istorija pravoslavnog srbskog naroda jeste i istorija Pravoslavne Srbske Crkve. Mučeništvo i stradanje srbskog naroda jeste mučeništvo i stradanje Pravoslavne Srbske Crkve. Istorija i život srbskog naroda i njegove Crkve su kroz vekove sjedinjeni krvlju i kostima mučenika, sveštenomučenika i novomučenika. U toj vezi, stradalnoj i spasonosnoj, sve je neodvojivo sjedinjeno i nema te sile i snage na zemlji koja može da odvoji srbsku krv i srbske kosti od zemlje u kojoj su i u kojoj će biti sve do slavnog i očekivanog Drugog Hristovog dolaska. Krv i kosti srbskih mučenika, sveštenomučenika i novomučenika jesu temelj našega naroda i naše Crkve. Preko njih smo i mi vezani sa Nebom. Ova potresna knjiga svedoči vezu između Raspetog Hrista sa Golgote i jednog raspetog naroda sa Balkana. Ona ne predstavlja samo potresno svedočanstvo. Ona je, koliko toliko, i pokajničko ispravljanje poluvekovne nepravde koja je od bezbožnika naneta i mrtvima i živima, a koja ni do danas nije ispravljena. Pored toga, ova knjiga govori i o skrivenoj istoriji srbskoga naroda, ali ne predstavlja optužnicu onima koji su mučili, kasapili, potkivali, čekićali, lomili i ubijali narod i služitelje oltara Božijega. Kako bi se reklo - "praštamo, ali ne zaboravljamo". Neka bi Bog dao da se naš, još uvek stradalni narod nadahne i pouči primerima Svetih Srbskih Sveštenomučenika o kojima se u knjizi govori i neka oprosti onima koji zaista nisu znali šta čine. u Kraljevu, Autor Zločini protiv Boga i naroda >> // Projekat Rastko / Istorija / Komunistički zločini nad srbskim sveštenicima // |