Предраг Михајловић Циле и Миломир Минић

СПОМЕНАР 1904-1914
Снимци крагујевачких фотоаматера

Књига је реализована у склопу пројекта "Књижевна и културна историја Крагујевца" Центра за научна истраживања САНУ и Универзитета у Крагујевцу Руководилац пројекта академик Предраг Палавестра

Истраживање и заштиту грађе објављене у овој књизи аутори су извршили у Народном музеју у Крагујевцу 1992-1994. године

• Биографије аутора књиге

О овој књизи:

• проф . др Андреј Митровић

• Ирина Суботић (музејски саветник Народног музеја у Београду)

• Ратко Божовић

• Драгољуб Тошић (мајстор фотографије ФСЈ, ЕФИАП)

Предраг Михајловић Циле и Миломир Минић

СПОМЕНАР 1904-1914

Снимци крагујевачких Фотоаматера

Крагујевац је имао стотинак кућа и око хиљаду становника у време када га је кнез Милош прогласио престоницом Србије 1818. године. Формирање државних и културних институција у Крагујевцу у првој половини века (скупштина, лицеј, штампарија, театар...) и отварање тополивнице 1851. године дали су изузетан замах демографском, културном и индустријском развоју града. Железничка пруга долази у Крагујевац 1886. године, стварају се велике извозне фирме са седиштем у граду, Крагујевац економски јача и прву деценију XX века дочекује као трећи по величини град у Србији са више од 15000 становника. То је време у коме настаје прича у сликама која је садржина ове изложбе и књиге.

Актери приче су млади, имућни и образовани људи. Рођени у Крагујевцу, школовани у Минхену, Бечу или Лондону, они у младим годинама постају индустријалци, директори банака, трговци. Имају доста новца и слободног времена. Користе га бавећи се фотографијом, а на снимцима их можемо видети као велосипедисте, ловце, јахаче, клизаче на залеђеном језеру... Вероватно су фотографију први пут доживели у крагујевачком атељеу Љубише Ђонића. Можемо да предпоставимо какав је утисак страхопоштовања могло да изазове снимање, када се прво стаклена плоча у мрачној комори наливала колодијумском емулзијом, стављала испод црног плашта у велику салонску камеру, пред којом је окружен декором и засторима модел непомично стајао обасјан меканим осветљењем са стаклене таванице. Колико је другачији био процес израде фотографија који ће видети школујући се у Европи. Тај поступак, већ деценију прихваћен, због осетљивости нове "суве" плоче и једноставности њене обраде почели су увелико да користе љубитељи фотографије окупљени у многобројне фотографске клубове. И Србију је захватио тај талас: у Крагујевцу је краљ Милан 1898. године снимао својом бокс-камером коњичке трке. Први клуб фотографских аматера у Србији основан је у Београду 1901. године, када је била и "Прва изложба аматерских фотографских снимака у Краљевини Србији". У Крагујевцу је Клуб фотоаматера основан почетком марта 1904. године, предавања су држана недељом у 10 сати у сали крагујевачке гимназије, а локалне новине бележе даје међу полазницима било и жена. Крагујевачки аматери су излагали своје фотографије. Милоје Васић, мајор у Војнотехничком заводу, један од оснивача клуба, на Изложби балканских земаља у Лондону 1907. године је имао 23 фотографије Крагујевца. Љуба Петковић, банкарски чиновник, на Првој изложби фотографија српског географског друштва у Београду 1911. године добио је трећу награду за снимке начињене у југозападној Србији. На истој изложби је Светозар Николић, трговац, изложио фотографије Крагујевца после велике поплаве 1910. године. Чега све није било на аматерским снимцима: породичне атмосфере, излета на велосипедима, деце лепо обучене за Врбицу (са звончићима око врата), бербе грожђа, лова, сеоских и градских свадби, градских беспризорника и боема, поплава и пожара, а и у рат су 1912 и 1913. године ишли носећи апарате по одобрењу војних власти. Сви су радили апаратима који су користили плоче 9x12 цм и са плоча фотографије добијали контактним копирањем на аристохартији, која је врло танка, па су снимци тонирани у браон тону стављани да се чувају у лепо урађеним албумима. Петковић је своје снимке лепио на таблое, са исписаним легендама и све их скупа урамио.

У рамовима затуреним на тавану и албумима које је све ређе неко отварао, ове фотографије трају осамдесетак година. После два светска рата, национализације и избацивања власника из кућа, после физичког нестанка свих људи који су на њима ( и само на њима, пренети на сребрну емулзију, њихови ликови трају), неке од ових фотографија су дочекале да стигну до наших дана. У установама које се баве заштитом културних добара и у приватном власништву данас је око осам стотина снимака крагујевачких фотоаматера из периода 1904-1914. година. Стручњаци Народног музеја из Крагујевца су извршили увид у ове збирке и обавили основне послове заштите: репродуковали снимке, израдили копије за обавештајне картоне и сакупили тако на једном месту велики број података везаних за овај период. Обрађени материјал је резултирао изложбама фотографија С. Николића и Ч. Бојаџића "Крагујевац на снимцима првих аматера 1900-1914." у Крагујевцу 1986. године (Мали ликовни салон), Београду 1986 и 1989. године (Салон фотографије, Сава-центар), а коришћен је у изложбама "Крагујевац на старим фотографијама 1859-1918." у Крагујевцу 1989. (Уметничка галерија) и Београду 1990. (Музеј примењене уметности) и "Фотографија код Срба 1839-1989." (Галерија САНУ, Београд 1991.). Одабравши 108 фотографија, презентираних кроз тематске целине, аутори су овом приликом покушали да прикажу не само фотографски, него и историјски и културолошки значај ове аутентичне колекције фотографија, драгоцене за Крагујевац и Србију.

Биографије аутора књиге

ЉУБА ПЕТКОВИЋ (рођен у Крагујевцу 1879. године, умро у Крагујевцу 1943. године) је завршио трговачку академију у Минхену. где је дошао до првих знања о фотографији. Радио је у Крагујевцу као главни благајник Уједињене банке и аматерски се бавио фотографијом интезивно до 1914. године. касније преносећи занимање за фотографију на синове Антонија и Србу. Данас фотографије Љубе Петковића чува његов син Срба Петковић из Крагујевца, а оне се налазе у неколико албума и три урамљена таблоа. Од преко 200 сачуваних снимака. 9 x12 цм. Народни музеј у Крагујевцу је репродуковао у циљу заштите збирке 113 фотографија и ти негативи се чувају у музеју.

ДРАГОСЛАВ МИКИЋ (рођен 1892. године у Крагујевцу, умро 1967. године у Крагујевцу) био је надзорник у Војно-техничком заводу, а израду фотографија научио је помажући у крагујевачком атељеу Љубише и Милана Ђонића. Сачувано је само неколико његових снимака, иако се зна да је снимао у I светском рату, пошто је све фотографије уништио у јесен 1944. године са сином Жиком Микићем, фотографом из Крагујевца. у страху од власти.

ЈЕВТИЋЕВ АЛБУМ се чува у етнографској збирци Народног музеја у Крагујевцу. Он садржи 21 фотографију 8x11 цм. које имају све техничке и стилске карактеристике аматерских снимака тог времена. а које су каширане на картон и повезане платном у албуму 9.5x13 цм. дебљине 3.5 цм са посветом Миодрага М. Јевтића. матуранта реалке, својој старамајци (баби) Марици Суботић из Крагујевца. датирано 1905. годином. У албуму су мотиви из Крагујевца и околине. као и из Београда и околине. О Миодрагу Јевтићу као фотоаматеру нисмо нашли податке у литератури која се бави аматерима из тог времена.

СВЕТОЗАР НИКОЛИЋ ШОША (рођен 1877. године у Крагујевцу. умро 1967. године у Крагујевцу) је био механичар, гравер, печаторезац, и трговац. Механичарски занат је завршио у Бечу, где је стекао прва знања о фотографији. Интезивно је снимао до 1914. године, а у његовој оставштини су и фотографије из балканских ратова. У Историјском архиву Шумадије у Крагујевцу постоји збирка фотографија Светозара Николића која садржи 306 фотографија 9x12 цм. углавном снимљених пре 1914 године, а у Народном музеју у Крагујевцу се чува 90 оригиналних негатива - стаклених плоча 9x12 цм и око 120 фотографија у 9 албума који садрже фотографије, честитке и разгледнице.

ЧЕДОМИЉ ПАВЛОВИЋ БОЈАЏИЋ (рођен 1885. године у Крагујевцу. умро 1962. године у Крагујевцу) је био млинарски инжињер и индустријалац. Фотографијом се у Крагујевцу бавио по повратку са школовања у Лондону 1905. године. па до првог светског рата. Његова кћи Душанка оставила је Народном музеју у Крагујевцу преко 70 фотографија 9x12 цм. а код других наследника је остао неутврђен број Бојаџићевих снимака.

ЉУБОМИР ИВАНОВИЋ (рођен у Сиску 1856. године као Фрањо Кључец, име је променио преласком у православну веру 1883. године. умро у Крагујевцу 1939. године) је радио скоро пола века као књиговођа - рачуноиспитач новчаних рачуна у Војно - техничком заводу у Крагујевцу. У Музеју завода "Црвена застава" у Крагујевцу чува се албум са 47 фотографија 9x12 цм. од којих је већина датирана 1908. годином. Овај албум једино је сачувано сведочанство о Ивановићевом бављењу фотографијом.

Рецензија проф. др Андреја Митровића

Поступајући по Вашој молби са задовољством сам прегледао материјал који сте ми послали сагласно Вашој намери да направите изложбу и објавите одговарајући каталог под насловом "Крагујевачки фотоаматери 1904-1914.године" и част ми је изнети следеће мишљење:

Фотографија као модерна творевина културе и као извор сазнања о прошлости Србије већ је дуже времена предмет стручних и ширих занимања, али се ипак сме рећи да су изузетно пожељна настојања да се досадашња пракса даље унапреди скупљањем, приказивањем, адекватним умножавањем (објављивањем), разврставањем по садржини и врстама и проучавањем као историјских извора. Упоредо са тим стварају се основе за откривање ликова негдашњих људи, како оних са већом улогом тако и оних који су припадали непознатима, онда и људи који су фотографисали и израђивали слике, што значи залажење у проблематику јављања професионалне и ширења аматерске фотографије. Све ово представља рад на проширивању основа познавања наше културне историје и то у најобухватнијем смислу речи пошто фотографија уз ликове људи и сликом амбијента пружа могућност за непосреднијим сусретом са негдашњим догађајима, али и за допуну знања о различитим сегментима привредног, друштвеног, политичког и уопште цивилизационог развитка.

Група фотографија крагујевачких аматера управо носи обележја вредности на које смо уопштено упозорили. Улице Крагујевца, снимци привредних објеката, панорама града, изглед и одећа људи, догађања, социјална проблематика, свакодневница (тужна или весела, озбиљна или понекад гротескна) итд. имају свој упечатљив облик на добрим снимцима и у погледу кадрирања и у погледу техничког квалитета.

Све наведено чини да замисао са изложбом треба поздравити као веома корисну, ово тим пре што се од реализације замисли може очекивати даљи пораст занимања и нова, такође вредна открића фотографија не само за прву деценију и по 20. века него и за другу половину 19. и остале деценије нашег столећа.

Мени је задовољство да подржим идеју изложбе и објављивање одговарајућег каталога и препоручујем да се то што пре оствари.

Рецензија Ирине Суботић

Материјал за изложбу и монографију под радним насловом КРАГУЈЕВАЧКИ ФОТО-АМАТЕРИ 1904-1914. - за које имам част да пишем рецензију - представља изузетно драгоцени фото-документ. Он има свој вишеструки смисао, најпре као чисто фактографско сведочанство о једном прохујалом времену, а затим и као уметничка, историјска, културолошка, етнолошка и социолошка грађа која може да буде и даље кориштена у другим комплексним истраживањима тога периода и крагујевачког уже, а српског региона шире схваћеног. Таква истраживања у нашој науци тек предстоје.

Аутори овог пројекта, Предраг Михајловић и Миломир Минић, начинили су прецизну и логичну поделу целокупног материјала на девет група (Град, Догађаји, Социјална фотографија, Пејзажи, Живот у граду, Деца, Живот села, Предели и градови, и Балкански ратови) чиме је истакнуто богатство тема и садржаја понуђених фотографија, и истовремено усмерена пажња на основне преокупације старих фотографа. Они су, према доступном материјалу, показали често велику инвентивност и духовитост, оштрину погледа па и закључивања која се може пратити по студиозно начињеним снимцима. Очевидно је да нема случајности и изненађења, већ да је целокупан материјал резултат смишљеног и студиозног приступа фотографисању, чиме се долази до закључка да су аутори фотографија гајили свест о значају медија којим се служе. Томе се може прикључити и наш утисак да су они имали очевидан осећај за време и ситуације, јер су пратили врло разноврсне догађаје у животу својих суграђана у Крагујевцу и околини, или у амбијентима који их окружују.

Десет година обухваћених фотографијом у Крагујевцу (од 1904. до 1914. године) само су наставак претходних истраживања истих аутора, Миломира Минића и Предрага Михајловића. То је период изразитог раста грађанског друштва, посебно у тако значајном културном и индустријском центру какав је у то време био Крагујевац, и истовремено то је период изградње свести о тим променама и настојања да се о њима остави траг. У том смислу, ова серија документарних фотографија могла би се сматрати суженом и сажетом хроником догађаја у српском друштву на почетку века, до првог светског рата који је у много чему значио у ствари, на нашем терену, прави улазак у наш, двадесети век.

Са становишта историје уметности и културе најшире схваћено, овај материјал пружа драгоцене изворе за стварање закључака о ликовним квалитетима фотографија као уметничког медија, и истовремено даје велики број података о многим, сада већ изгубљеним чињеницама везаним за обичаје, одећу/моду, накит, архитектуру и ентеријере, занатске детаље и сл. У том смислу цео овај пројекат, изложба са пратећом монографијом, по мом мишљењу, превазилази првобитну жељу да представи фотографе-аматере у Крагујевцу и пружа велике могућности да буде извор низа нових информација за истраживаче различитих профила. При томе се основна замисао неће умањити, већ, на против, обогатити и увећати.

Са великим задовољством предлажем да се реализује изложба са монографијом (каталогом) под горњим називом, и да се - уколико буду створене могућности - она представи и у иностранству, са надом да ће послужити и као добра информација о некадашњим временима, али и да ће подстаћи на нова и дубља истраживања тога периода наше историје и нашег културног живота не само у Крагујевцу, већ, најшире, у целој Србији.

Рецензија Ратка Божовића

Пројект изложбе под насловом "Крагујевачки фотоаматери 1904 - 1914 " Предрага Михајловића и Миломира Минића веома је осмишљен и методолошки логично постављен. То се може лако запазити већ по томе како је целокупна грађа о Крагујевцу с почетка века систематизована и тематски разврстана. Тематски фрагменти (Град, Догађаји, Социјална фотографија, Пејсажи, Живот у граду, Деца, Живот села, Предели и људи и Балкански ратови) чине упечатљиву целину фотографског материјала, који је настајао од 1904. до 1914. године.

Овако замишљена изложба сугестивно ће презентирати вредне напоре наших фотографа, чији радови имају и документарну и уметничку вредност. На њиховим фотографијама васкрснуло је оно што је некада било, што је нестало. Али, иза свега тога остаје немало тајанствености и носталгије. Ове фотографије су незаменљива помоћ човековом крхком памћењу, повратак неоправдано заборављеној прошлости. Тешко је прецизно рећи да ли су наши стари фотографи субјективизирали или објективизирали стварност, али се не може порећи да су је бележили као "чин сазнавања", као проживљену људску комуникацију. Зато ми се чини да се ова грађа може прихватити као сигурно памћење, које потпомаже објективну реконструкцију онога што је доиста било. Та грађа је, с обзиром на поуздане и промишљене ставове фотографа - уметника, део наше духовне меморије, део историјске истине. Што је некада било - поново је ту. Све је како је било. И ништа није како је било. Узбудљиво! Зар не? Зато са радошћу очекујем ову изложбу.

Ратко БОЖОВИЋ

Рецензија Драгољуба ТОШИЋА мајстора фогографије ФСЈ, ЕФИАП

Сусрет са фотографским документима прошлости, ради начина на који је човек склон да реагује на фотографију, доживљамо у приличној мери као сусрет са самом прошлошћу.

Човек се, наиме, посматрајући фотографију идентификује са сниматељем јер "види" снимљену сцену и "зна" како изгледа фотографисани мотив иако га у природи никад није видео.

Ради тога нас материјал за изложбу и монографију "КРАГУЈЕВАЧКИ ФОТО АМАТЕРИ 19041914" доводи у прилику да упознамо изглед Крагујевца и његове околине и живот који се на том простору одвијао почетком овога века.

У конципирању изложбе и монографије аутори пројекта ПРЕДРАГ МИХАЈЛОВИЋ-ЦИЛЕ и МИЛОМИР МИНИЋ су радили на остварењу два циља. С једне стране фотографија је дата као историјски извор и докуменат са могућношћу да послужи за историјска, културолошка, етнолошка, социолошка, уметничка и друга истраживања. С друге стране ова изложба је драгоцен допринос проучавању историјског развоја српске фотографије и то не само по обилику материјала о крагујевачкој фотографији, него и по томе што су аутори дали низ података о узрочно последичним односима развоја крагујевачке фотографије са развојем фотографије у Србији и свету, што је објављено у текстуалном делу раније реализованог пројекта истих аутора "Крагујевац на старим фотографијама 1859-1918".

Овој изложби "Крагујевачки фото аматери 1904-1914." је претходила изложба истих аутора којом су обрадили фотографску заоставштину Светозара Николића Шоше и Чедомиља Павловића Бојаџића. Када је писао предговор за ту изложбу Бранибор Дебељковић, доајен српске фотографије и пионир проучавања историје српске фотографије је писао да је историја српске фотографије од новембра 1985. године богатија за још 300 новопронађених фотографија са почетка ХХ-ог века, а да је 66 изабраних експоната тако суптилно и високо стручно репродуковано и приређено за излагање да су занимљиви садржаји приближени гледаоцу уз очување видљивости детаља, валера и тоналитета које садрже оригинали, чему је доприносило и умерено повећање у односу на оригинале који су контакт копије формата 9x12. сантиметара.

У међувремену су Михајловић и Минић вредно радили, пронашли и обрадили преко 4000 старих фотографија, од којих преко 1000 аматерских, а само у припреми ове изложбе их је преснимљено 779 Резултат тога рада је материјал за изложбу и монографију "КРАГУЈЕВАЧКИ ФОТО АМАТЕРИ 1904-1914" где је заступљено 6 аутора са 108 фотографија, при чему су аутори овога пројекта материјал поделили у 9 група и таквом систематизацијом богатство тема и садржаја учинили прегледнијим и усмерили нашу пажњу на основне преокупације фотографа.

Вредност фотографске заоставштине крагујевачких фото аматера је изузетна и јасно показује да они у схватању и коришћењу фотографије нису каснили за Европом.

Да подсетимо да фотографија у првим деценијама свога постојања није била приступачна аматерима, ради компликоване технологије, скупоцене опреме и манипулативних тешкоћа при снимању и изради фотографија. Све то је, такође, ограничавало и теме које је фотографија третирала. Међутим, осамдесетих и деведесетих година деветнаестог века фотографска технологија се знатно усавршава, фотографски поступак поједностављује и то доводи до ширења тема које фотографија обрађује, а јавља се и аматерски покрет.

Индустријска производња сувих плоча која замењује ранији мокри поступак ослобађа фотографа потребе да снимање обавља уз присуство мрачне коморе у којој је припремао негативски материјал непосредно пре снимања и развијао га одмах по обављеном снимању.

Такође је значајно и повећање осетљивости фото материјала што је омогућавало снимање краћим експозицијама. Ради тога фотографи нису више ограничени само на снимање статичних мотива. Ово побољшање техничких карактеристика фотографије битно повећава њену примену у разним областима, а посебно доприноси омасовљењу аматерске фотографије у свету.

V Србији је први клуб фото аматера основан 1901. године у Београду, када је приређена и прва фото аматерска изложба уз учешће 35 аутора са преко 1.000 изложених фотографија. (Монографију са 60 репродукција са те изложбе, текстове, и изложбу о овој изложби је приредио Бранибор Дебељковић 1989. године).

У Крагујевцу је први клуб фото аматера основан почетком марта 1904. године, а вест о томе је објављена у крагујевачким новинама "Јавност", број 84 од 11.03.1904. године (према Минићу и Михајловићу).

Можемо, дакле, рећи да време у коме настаје фотографска прича која је садржај изложбе и монографије "Крагујевачки фото аматери 1904-1914" карактерише повећано интересовање за фотографију и плима фото аматерског покрета. Ако се има у виду да Крагујевац у прву деценију XX века улази као трећи град по величини у ондашњој Србији и да при томе у њему бујају економски и друштвени процеси, онда постаје јасно да су то околности историјских условљености које објашњавају богатство тема и садржаја фотографске заоставштине крагујевачких фото аматера. Ово тим пре што су аутори фотографија млади, образовани и имућни људи упознати са цивилизацијским токовима свога времена, и у могућности да себи дозволе луксуз какав је, ипак, у то време било бављење фотографијом.

Ако би фотографије изложбе и монографије "Крагујевачки фото аматери 1904-1914" упоредили са фотографском продукцијом почетком овога века можемо да констатујемо следеће:

V естетском погледу као и по нивоу техничко технолошке реализације ове фотографије су у рангу квалитетне продукције онога времена. Видљиво је, дакле, да су аутори у свему овладали фотографским знањем и умећем.

У погледу тема и садржаја којима су се бавили, а посебно начина на који су их фотографски артикулисали, крагујевачки фото аматери су врло занимљиви и разноврсни а неки од њихових радова су предходница генералних токова развоја фотографије у свету и у нас.

Иако ова констатација може да делује претенциозно, она има и своје логично објашњење. Наиме, професионална фотографија нужно задовољава захтеве официјелних потреба друштва што је у многоме одређује а често унеколико и ограничава.

Аматерска фотографија је, углавном, тога ослобођена па су многи помаци и унапређења у приступу фотографији и начину њеног коришћења учињени у непрофесионалном фотографском стваралаштву. Такође је значајно и то што су аматери људи различитих струка и образовања па се та разноликост њихових погледа на живот одражава и на садржаје које обрађују и на начин на који то чине.

Постоји, међутим, једна врло занимљива карактеристика изложбе крагујевачких фото-аматера коју ређе срећемо на осталим изложбама онога времена, а то је преовлађујуће документарна карактеристика њихових радова. Фотографи тога доба су, наиме, посебно инсистирали на испољавању уметничких преокупација заснованих на искуствима сликарства, па су примењивани и поступци помоћу којих се постиже сличност фотографије са сликарским делима. Ова настојања видимо и у избору мотива и начину креативне обраде. Све ово је успоравало конституисање аутентичног фотографског израза и креативну употребу фотографије на начин који одговара медију фотографије и његовим специфичностима.

У склопу бројних функција фотографије је свакако и могућност уметничког изражавања фотографијом, али начин да се то постигне није опонашање других медија него коришћење особености фотографије и њених базних карактеристика, посебно у могућности да реалност живота послужи као основа за уметничку надградњу. Ради свега тога је занимљиво, и то посебно истичем, да су крагујевачки фото аматери још почетком овога века, бар према избору фотографија којим их представљају Михајловић и Минић, фотографију користили на начин који би се и данас могао сматрати савременим у области документарне и лајф фотографије!

Према темама и садржајима који су материјал за изложбу и монографију могло би се рећи да су крагујевачки фото-аматери били хроничари свога времена и да су дали велики број података за разна истраживања, па пројекат у целини надраста иницирану намеру представљања фото-аматера Крагујеваца.

У делу изложбе који се односи на Крагујевац и догађаје у њему готово да нема важнијих објеката и визура тотала ондашњег Крагујевца који нису приказани, као што се из догађаја који су забележени може саткати визуелни мозаик о свему значајнијем што се тада у Крагујевцу и околини догађало. При томе све то делује спонтано и природно а то је у фотографији најтеже постићи и резултат је дубоко мисаоног и емотивног контакта аутора са мотивом који се обрађује.

Код снимака где су ликови у нешто крупнијем плану и где су видљиви сви релевантни подаци о снимљеној особи читљиви су елементи психологије личности што је одлика добрих портрета, посебно када је то у корелацији са амбијентом. Па и снимци села, иако уз приметну режију, по унутрашњој структури кадра износе низ аутентичних података.

Под називом "социјална фотографија" на изложби има само 6 експоната. Међутим, елемената који третирају социјалне аспекте има на великом броју фотографија што је само по себи произашло из начина на који су аутори користили фотографију и, можда интуитивно, осећали њене изражајне могућности. Део изложбе под називом "Балкански ратови", иако фрагментаран, има уз низ документарних вредности и снажну галерију ликова који износе сву озбиљност и тежину ове историјске нужности нашега народа. V том погледу апострофирам фотографију Светозара Николића Шоше "Ускршњи ручак српске војске у Митровици" као антологијско дело српске фотографије.

Коначно и укупно гледано, атмосфера која пулсира живим бићима у снимљеним кадровима, али је уочљива и на градској калдрми, фасадама старих здања, ентеријерима фабрика и занатских радњи, а и у топлини домаћих огњишта... све то сачињава богат мозаик визуелних сензација којим прошлост Крагујевца и оновремене Србије богати нашу садашњост.

У прилици да се изјасним о материјалу за изложбу и монографију "КРАГУЈЕВАЧКИ ФОТО АМАТЕРИ 1904-1914" са задовољством предлажем да се пројекат реализује сматрајући да ће обогатити наш јавни културни живот, као што може успешно послужити и за приказивање дела цивилизацијских токова нашега развоја народима других земаља.