  |
Učenje Svetog Isaka Sirina i naše vreme
Internet izdanje
IZVRŠNI PRODUCENT I POKROVITELj
JANUS
Tehnologije, izdavaštvo i agencija
Beograd, 8. septembar 2000
PRODUCENT I ODGOVORNI UREDNIK
Zoran Stefanović
LIKOVNO OBLIKOVANjE
Marinko Lugonja
VEBMASTERING I TEHNIČKO UREĐIVANjE
Milan Stojić
DIGITALIZACIJA TEKSTUALNOG I LIKOVNOG MATERIJALA
Nenad Petrović
Štampano izdanje
Drugo izdanje
Beograd, 1998.
IZDAVAČ
Ars Libri, Beograd
Biblioteka "Lavirint", knjiga 4.
UREDNIK
Irena Arsić
Sadržaj
Spomen prepodobnoga oca našega Isaka Sirina [Preuzeto iz Žitija Svetih od oca Justina Popovića]
I O POZNAVANjU SAMOG SEBE, O STRAHU I O KAJANjU
III O NAVIKAMA, O OGOVARANjU, O OSUDI DRUGIH LjUDI
IV O ČISTOTI SRCA I O ONOSTRANIM STANOVIMA"
Spomen prepodobnoga
oca našega
Isaka Sirina
[Preuzeto iz Žitija Svetih oca Justina Popovića]
Prepodobni Isak Sirin rodio se u Bet-Kataraji, u Siriji, na obali Persijskog zaliva, u blizini granica Indije. Još u mladosti, zajedno sa svojim rođenim bratom, stupio u manastir Mar-Matej u blizini Ninevije. Kada se braća stadoše izdvajati od drugih svojim podvižništvom i učenošću, bratu svetoga Isaka bi povereno starešinstvo u manastiru i upravljanje bratijom. A sveti Isak, prošavši potpuno podvige opštežića, udalji se u usamljeničku keliju koja se nalazila nedaleko od manastira, i tu se svecelo predade molitvenom tihovanju i usamljeništvu. Kada se proču zbog svetosti života, učenosti i čudotvorstva, on bi izabran za episkopa velikog grada Ninevije i primoran da se primi tog čina. Za episkopa bi posvećen u manastiru Bet-Abe patrijarhom Georgijem (660-680). Na episkopskom prestolu on ostade samo pet meseci, pa ostavi episkopstvo i tajno se povuče na goru Matu, u blizini Bet-Huzaja, i tu življaše u usamljeništvu sa tamošnjim pustinjacima. Odatle on ode u pustinjski manastir Raban-Šabur. Tu se vrlo revnosno bavljaše izučavanjem Sveštenih Knjiga. Sastavio je mnoga dela, od kojih je do nas došlo oko 100 beseda o duhovnog životu i podvižništvu, pisanih uglavnom po sopstvenim doživljajima. Nesravnjiv kao psiholog i rukovoditelj u duhovnom životu. Čak i takvi svetitelji kao što je bio sv. Simeon Divnogorac tražili su od njega savet. Upokojio se u dubokoj starosti početkom osmoga stoleća.
Po svetom Isaku Sirinu, u duhovnom životu postoje tri glavna stupnja: pokajanje, očišćenje, savršenstvo. Pokajanje je majka života. Ono je potrebno uvek, svima grešnicima i pravednicima, koji ištu spasenja. I nema kraja usavršavanju, pošto je i savršenstvo najsavršenijih ustvari nesavršenstvo. Stoga do same smrti nema granica za pokajanje, ni u vremenu ni u delima. Kao blagodat na blagodat, – ljudima je po krštenju dato pokajanje, jer pokajanje je drugo rođenje od Boga. Darove vere primamo pokajanjem. Pokajanjem stičemo milost Božju. Pokajanje je druga blagodat, i rađa se u srcu od vere i straha Božjeg. – Očišćenje tela je nedoticanje do telesne nečistote. Očišćenje duše je oslobođenje od tajnih strasti, koje se pojavljuju u umu. A očišćenje uma izvršuje se otkrivanjem tajni. Čistota uma je prosvetlenje Božanstvenim, po delatnom upražnjavanju u vrlinama. – Savršenstvo vascelog podvižništva sadrži se u ove tri stvari: u pokajanju, u čistoti i u usavršavanju sebe. Šta je pokajanje? Napuštanje grehovnog života i kajanje zbog njega. Šta je čistota? Ukratko rečeno: srce koje ima milosti za svako stvorenje. Šta je usavršavanje sebe? Dubina smirenja. Oznaka onih koji su dostigli savršenstvo jeste ovo: ako i deset puta na dan budu predani na spaljenje zbog ljubavi prema ljudima, ne zadovoljavaju se time.
I
O POZNAVANjU
SAMOG SEBE,
O STRAHU I O KAJANjU
KO SE UDOSTOJIO
DA UGLEDA SAMOG SEBE,
VIŠI JE OD ONOGA
KO SE UDOSTOJIO
VIDETI ANĐELE.
"Upoznaj samog sebe", stajalo je napisano u Delfijskom proročištu, više vekova pre Hrista, kako bi neprestano upozoravalo svakog čoveka koji je ulazio u svetilište i koji je želeo da nešto sazna o sebi i svojoj budućnosti. Mora biti da je iskustvo čoveka, i mnogo vekova pre početka grčke kulture, kao i u drugim civilizacijama starog sveta bilo upoznato sa teškoćama samospasenja, pa je neka mudra glava sažela sva ta milenijumska saznanja čoveka i iskazala ih kratkom, punom i višesmislenom izrekom, skoro naredbodavnom: "Upoznaj samog sebe!"
Neophodnost i valjanost ove istine, prihvaćene od grčkih filosofa (bila je pripisivana Sokratu), utiskujući se trajno u čoveka-tragaoca za istinom u svim kulturama i religijama sveta, sve do danas – mnogo puta je potvrđivana. Svi religiozni mislioci, filosofi, psiholozi, umetnici, pa i naučnici, polazili su od imperativnog zahteva života: "Najpre upoznaj samog sebe, pa se onda manifestu!" Iz kojih dubina potiče ovakav zahtev kod čoveka? Za verujuće ljude ovo je zahtev Boga u čoveku, da bi čovek, bogoliko biće, primajući Boga svim bićem svojim, postao i sam bog. Ovo su Božije reči izgovorene čoveku već u Davidovim Psalmima ("Rekoh: bogovi ste i sinovi višnjega svi", LXXXII Psalam), a zatim kroz Hristova usta u Jevanđeljima.
Ne čini mi se neobičnim što i materijalistički opredeljeni ljudi (među njima i naučnici i filosofi) u potpunosti usvajaju potrebu čoveka da upozna sebe, smatrajući ovakvu potrebu biološkom neophodnošću čoveka u borbi za opstanak, što je moguće, sve tačnijim upoznavanjem prirodnih zakona (što nauka vekovima i čini). Ali su, međutim, pre nauke i naučnika, ljudi shvatili da je za razumevanje prirode, racionalno korišćenje njenih dobara, potrebno bolje poznavanje sebe. Ne samo zato što je čovek i sam deo prirode, već što je razvoj procesa mišljenja (od konkretnog prema apstraktnom) omogućio i sve više omogućava pronalazak takvih tehničkih oruđa, koja uz mali utrošak ljudske energije postižu u prirodi i s prirodom velike rezultate. Ne ulazimo ovom prilikom u opravdanu raspravu povodom čovekovog otuđenja od prirode, čovekovog maćehinskog i nasilnog odnosa prema prirodi jednostranim postupkom upoznavanja sebe samo kao materijalno, fizičko biće, zanemarujući sve više, a onda i potpuno odričući, potrebu za Bogom.
"Sva tvoja naučna otkrića", veli vladika Nikolaj Velimirović, "samo te bledo podsećaju na nesanjana otkrića i saznanja u blizini Boga". Preterano ekstravertovana civilizacija Zapada, očarana dosadašnjim naučnim izumima, uverena da će ovi u budućnosti biti još mnogo uspešniji, zanemarila je "nesanjana otkrića i saznanja" mnogolikog, ali pre svega bogolikog čovekovog bića. Upoznavanje samog sebe preokrenulo se, već odavno među naučnicima na Zapadu, u prvenstven naum da se sve dalje i sve više upoznaje priroda, kako bi njome čovek mogao u potpunosti da ovlada. Tako prirodu istražuju oni ljudi za koje je priroda i život uopšte plod "slučaja" i zakona evolucije a kojom Niko ne upravlja. Zakone prirode, dakle, svi priznaju, ali ne i Zakonodavca.
Početak je mudrosti strah Gospodnji, kaže se u Pričama Solomonovim. "Ko nije pravilno počeo", pita vladika Nikolaj, "kako će pravilno dovršiti?" Odbacujući dva jedina mudra straha, strah, ili tačnije, strahopoštovanje pred Bogom, i biološki strah koji ga štiti od opasnosti, čovek je silno uvećao dva druga straha, psihološki i socijalni. Danas se čovek mnogo manje plaši prirode nego nekada, ali se sve više plaši drugog čoveka i – samog sebe, svojih nagona, svoga nesvesnog, svega Zlog u sebi. Ovladavši jednim delom prirode, na uštrb upoznavanja sebe, ili bar paralelnog upoznavanja sebe i prirode, čovek je ostvario čuda tehničkog savršenstva, ne prateći moralne zakone u sebi, dospevajući tako do početka mogućeg kraja – ekološke planetarne katastrofe.
Psiholozi i psihoanalitičari mogli bi s pravom da mi zamere da ne poklanjam dužnu pažnju velikim otkrićima dubinske ili dinamičke psihologije, kao i bihejvioralne psihologije o zakonima našeg nesvesnog života, o ljudskom ponašanju, o štetnosti potiskivanja, o ulozi i značaju snova u ljudskom životu, o nagonima i mehanizmima odbrane od njih i još mnogo čemu drugom dokle je došla, upoznavajući čoveka, psihoanaliza, individualna psihologija, kompleksna psihologija, geštaltistička psihologija itd. Tačno je da su sva dosadašnja otkrića psihologije, sledujući delfijski savet: "Upoznaj samog sebe!" dragocena i potrebna čoveku. Zašto je pri svemu tome čovek, ili ostao isti prestupnik kakav je bio pre više hiljada godina poznate istorije čovečanstva, vodeći ratove do istrebljenja protivnika, ili je postao i gori nego što je bio, jer se, uz pomoć zloupotrebljenih tehničkih oruđa usavršio u Zlu, uništavajući danas svoje zamišljene ili stvarne protivnike brže i svirepije?
Čemu epohalni pronalasci baruta, atoma, presađivanje organa, otkriće postojanja individualnog, nacionalnog, kolektivnog nesvesnog itd., kada se oni ne upotrebljavaju na Dobro Zemlje, Prirode i Čoveka? A zašto bi ova otkrića uopšte trebalo da pomažu čoveku koji je nastao pre miliona godina "slučajno", kao plod užasne duge evolucije u kojoj su se smenjivala slepa nastojanja prirode da putem "pokušaja i greške" usavrše ponašanje mrava ili pčele, ptice selice ili čoveka kao neshvatljivog, ali svakako "poludelog majmuna"?
Vratimo se sada na svetog Isaka Sirina koji je u VII veku posle Hrista, bez poznavanja fizike, astronomije ili psihologije, skoro sigurno bez poznavanja delfijskih misterija, već samo na osnovu ličnog iskustva sticanog od rane mladosti, kada je odlučio da sa svojim bratom stupi u jedan hrišćanski manastir, izdvajajući se u njemu od drugih svojih podvižništvom – ostavio za sobom čvrstu i, reklo bi se, iskustvom proverenu poruku, skoro neverovatnu, i za savremenog psihologa i za vrlog hrišćanina: "Ko se udostojio da ugleda samog sebe, viši je od onoga ko se udostojio videti Anđele". Zar je upoznavanje, ali onda i poznavanje sebe zaista toliko teško, pitaćemo se. Otkud toliko čovekovog čuđenja pred ovim rečima sv. Isaka Sirina? Ono upravo dolazi od – nepoznavanja sebe!
Da parafraziramo velikog Njegoša. Bilo kako da sudimo o čoveku – s materijalističkog gledišta kao proizvodu duge evolucije prve žive ćelije na zemlji, ili iz hrišćanskog ugla, stvorenog po "slici i prilici Božijoj" – tajna čoveku čovek je najveća. Sve što je od čoveka, i ono najprostije (ćelija), složeno je, jer u njoj prikriveno počiva nasledna supstanca čovekovih najudaljenijih predaka (koja dosta dobro može da zameni azijsku ideju o mnogobrojnim proživljenim životima putem reinkarnacije), koja pod određenim spoljašnjim uticajima može da postane objavljena (s tim u vezi zanimljiva je i privlačna hipoteza psihologa Leopolda Sondija o postojanju familijarno nesvesnog u svakom čoveku).
Čovek je, zatim, nepredvidljivo biće. Koliko god majka ili otac bili ubeđeni da poznaju svoju decu (a i deca kada odrastu svoje roditelje), iznenađenja su ne samo moguća nego i česta. Sudije, advokati, pedagozi i psiholozi, sudski psihijatri, zatvorski čuvari i vaspitači, učitelji i profesori u svim školama sveta, najbolje znaju sa kakvim se neočekivanostima u ponašanju njihovih klijenata i štićenika, pacijenata i učenika, svakodnevno susreću. A šta tek reći o zbunjujuće protivrečnim besomučnicima ruskih romana, kao i o junacima književnih tvorevinama svih velikih pisaca sveta! Čak i kada takvi likovi u romanima Dostojevskog, kao što su Stavrogin, Raskoljnikov, Ivan Karamazov, starac Zosima, ili u nadrealističkim romanima Franca Kafke, kao i bezbroj drugih i drugačijih likova u Šekspira, Getea, Mana ili Hesea, ne bi u realnosti postojali, već samo u mašti velikih pisaca, i to bi bilo dovoljno da poverujemo u realno postojanje svih junaka i antijunaka u stvarnom životu i u nama samima. Jer kako bismo se mi njima (čitajući strastveno velike romane svetske književnosti) mogli oduševljavati i tako iskreno se sa njima poistovećivati, kada svi anđeli i đavoli, luciferi i arhanđeli, prikazivani verno i ubedljivo od strane darovitih pisaca, ne bi u nama oduvek počivali, uspavani, a onda delimično ili potpuno razbuđeni!
Čovek iznenađuje čoveka prijatno, nažalost, češće i neprijatno. Prijatno u slučaju (uzmimo primere iz Drugog svetskog rata), kada je nemački vojnik odbio da u Srbiji strelja taoce, a onda, zajedno sa njima, bio sam, od svojih sunarodnika, streljan; ili kada je katolički sveštenik u Hrvatskoj spasao jednu srpsku porodicu od ustaškog noža a nešto slično uradio i jedan drugi katolički sveštenik u Bačkoj spasavajući, pred mađarskim pogromom, život pravoslavnom svešteniku u mestu u kome su do rata zajedno živeli, izlažući se pri tom smrtnoj opasnosti da bude proglašen izdajnikom. Sličnih primera, ne samo u toku ratova, već i u drugim pogibeljnim situacijama u miru ima i više nego što mislimo. Takva je božićna Poslanica banjalučkog biskupa Alfreda Pihlera 1963. godine, u kojoj moli braću pravoslavne vere da oproste zločine počinjene u Hrvatskoj u toku Drugog svetskog rata nad njima samo "zato što nisu Hrvati i katolici". Zašto se o ovakvim slučajevima tako malo zna i govori kada upravo ovakvi, neka su i retki primeri požrtvovanja, dovoljno rečito govore o postojanju, istrajavanju i pobedi Dobra nad Zlim? Zašto smo mnogo češće zlosrećno radoznali kada slušamo ili čitamo kakva su sve strašna nedela ljudi počinili jedni drugima (odavno je poznato da je u novinama najčitanija hronika posvećena ubistvima, samoubistvima i saobraćajnim nesrećama), a ostajemo ravnodušni kada čujemo, ili smo i sami svedoci plemenitih postupaka i samožrtvovanja ljudi? Da li smo već toliko i sami ogrezli u zlu, da nam svakodnevne vesti o novim zločinima potvrđuju svemoć Zla u svetu i u nama samima, pri čemu na sadomazohistički način uživamo u svesti o zlu, prema rečima Simone Vej: "Svest o grehu daje osećaj da smo zli, a u tome uvek nešto ušićari izvesna oholost". Ako dopustimo da se u nama učvrsti ovakva svest o grehu i zlu, kao nečem običnom ili neumitnom, sve smo manje u stanju da bez sumnjanja primimo vesti o Dobru i o postupcima dobrih ljudi.
Uzbudljivo je bilo otkriti u Jevanđeljima dva mesta koja kazuju kako se i sam Bogočovek Isus Hristos u jednoj prilici začudio neverju ljudi (u svome rodnom gradu, Nazaretu), a drugi put zadivio veri rimskog kapetana u Kapernaumu. Bolje je i za našu dušu korisnije da se začudimo tvrdokornom neverju nekih ljudi (od naučnika, pa do običnog srpskog seljaka), nego što nam se njihova nevera čini "normalnom" pojavom, jer tako hrani sopstveno neverovanje ili slabo verovanje; a spasonosno je za oplemenjivanje našeg tvrdog srca, kad god se zadivimo pred nekom reči, verom ili misli čoveka ljubavi, bez obzira gde on živeo i kome narodu ili veri pripadao.
Zbog čega, možda, možemo da posumnjamo u ispravnost reči sv. Isaka Sirina, kada je u pitanju težak, doživotni podvig upoznavanja sebe? Ova sumnja potiče kod mnogih ljudi od njihovog nepokolebljivog uverenja da poznaju sebe; ovakva predrasuda posledica je sveopšte ljudske oholosti, a ova je prirodan odgovor na osećanje beskrajne slabosti čovekove. Paradoks ljudskog bića i njegovog postojanja u svetu je u tome što je čovek "bog u blatu", jedino prirodno biće koje je natprirodno obdareno samosvešću, tj. razumom, umom i slobodnom voljom, a u isto vreme je najnezaštićenije biće u prirodi (ne samo u detinjstvu) i, naravno, smrtno je, sa svešću o tragičnosti smrti. U jednom istom čoveku, naučniku koji u batiskafu dodiruje okeansko dno ili korača po Mesecu, koji otkriva novu česticu u atomskom jezgru, ili nepoznatu planetu ili galaksiju u vasioni, u čoveku-umetniku, koji napiše sjajan roman ili pesmu za nekoliko dana ili sati, naslika Gerniku ili komponuje simfoniju, u čoveku filosofu koji umnim operacijama stiže do apriornih kategorija, do granica "bića i vremena" – u svima njima, ali i u svakom od nas, često, mnogo češće nego što to hoćemo da priznamo, zlokobno zadrhti "trska koja misli", opominjući nas da katastrofa nenadane smrti, razboljevanje od neke opake bolesti ili gubitak celokupne imovine, predstavlja realnu pretnju koja kao stalna zebnja ostaje i kljuje, iz dubine bića čoveka, lažnog pobednika nad prirodom, smrću, svojim telom i svojom psihom. Kako da se jedan čovek odbrani od ove razdiruće unutarnje slabosti usred svoga života, priznatog ili i slavljenog od drugih ljudi, nego gordošću večnog Prometeja koji svojom hrabrošću, prkosom i trpljenjem odoleva sudbini i nužnosti postojanja, Sudbini koja je jača i od samog Boga! Najdelotvorniji način ove odbrane je – da ne upozna sebe! Tiresijino proročanstvo glasi: "Narcis će doživeti duboku starost pod uslovom da ne upozna sebe."
Uvek iznova se kao psiholozi i psihoterapeuti na kraju XX veka divimo mudrosti starih naroda. O Narcisu se znalo još od grčkih mitova, o narcizmu, međutim, tek od vremena s početka ovog veka, kada je Sigmund Frojd, na bezbrojnim primerima iz života (naročito života malog deteta), detaljno opisao primarni i sekundarni narcizam, svemoć i kompenzatornu velikolepnost, u suštini svojoj, nemoćnog i uplašenog čoveka.
Svi su ljudi, manje ili više, paranoični, što znači svi manje ili više sumnjaju, u sebe, u druge ljude, u Boga i, da bi savladali teško podnošljivo, produženo stanje sumnje, stvaraju o sebi predstave veličine i moći. Kada ova, da kažem tako, prirodna ili fiziološka paranoičnost svakog čoveka preraste svoje normalne granice, paranoičnost postaje paranoidnost, što predstavlja bolesno duševno stanje čoveka, nekad opasno i za paranoidnog čoveka i za njegovu okolinu, jer tada zahteva lečenje. A da li spomenuta prirodna ili fiziološka paranoičnost takođe zahteva lečenje, možda preventivno, da ne bi paranoičnost postala paranoidnost? Svakako, da, paranoičnost treba lečiti. Kako? Upoznavanjem sebe! Ali čovek mora steći, najpre, hrabrost – dublju, plemenitiju, mnogo težu nego što je hrabrost ratnika ili planinara koji osvaja najviše vrhove planina, naučnika koji eksperimentiše na sebi – da siđe u nepoznate dubine sopstvenog bića. Stekavši jednom ovakvu hrabrost, čovek, večni tragalac za smislom, polazi u božansku avanturu Fausta, Don Kihota ili Hamleta, tri, po mome mišljenju, arhetipska obrasca čoveka-tragaoca, prisutna u dubinama psihe svakog čoveka. Bilo da neupoznate dubine ljudske psihe poredimo sa lavirintom (iz grčke mitologije), ili sa hodnicima i pećinama podzemlja, nije moguće krenuti u Lavirint bez Arijadninog konca, ili u pećine bez jake svetiljke speleologa. Šta je zapravo Arijadnin konac ili čudotvorna zublja jakog plamena? Hrišćanska je to vera, nada i ljubav. Vera u Hrista, nada i u naše vaskrsenje, i ljubav, koja će nas kao treća sestra mudre majke Sofije pratiti na našem dugom i mučnom putu upoznavanja sebe. Zašto je nemoguće upoznati sebe bez Hrista i Hristove pomoći? Zato što svaki drugi pokušaj upoznavanja sebe, ogoljenog, bez maske, bez Persone, razobličujući Senku u sebi, lišavajući se, dakle, svih projekcija, negacija, preokretanja u suprotno, identifikacija sa agresorom i drugih brojnih mehanizama odbrane, odlučno uočenih i opisanih od Frojda i njegovih nastavljača – vodi nepodnošljivom saznanju, koje treba da bude doživljeno, a ne apstraktno mozgano, o apsolutnoj ništavnosti čoveka. Hrabrost nekih genijalnih ateista, kao što su bili Niče, Frojd, Marks, Sartr, Hajdeger, Beket, da čoveka ogole do kraja, svodeći ga na besmislenu prirodnu Nulu, kakvom smrtnom nulom završava život svaki čovek i kakvim će ništavilom završiti život jednog dalekog dana u budućnosti i naša Zemlja i njeno Sunce i možda čitava vasiona – zadivljuje i užasava. Ne zaboravimo ipak da i ovi genijalni ljudi nisu izdržali do kraja života da ostanu nihilisti i apsolutni ateisti. Vizija Ničeova bio je – natčovek, Marksova – proleterska, mesijanska klasa koja će povesti svet u besklasno društvo; Frojd je grčevito hteo da veruje u ljudski razum koji će ga, možda, spasti od samouništenja; Sartr je propovedao apsolutnu slobodu čovekovu i njeno smisleno angažovanje u humanističkoj akciji, a Hajdeger je, kažu, pred smrt poručio sledeće: "Filozofija neće moći izvršiti nikakav preobražaj sadašnjeg sveta. I ne samo filozofija, nego nikakvo mišljenje koje je samo ljudsko. Može nas spasti samo Bog, a nama ostaje samo da se poetskim mišljenjem pripremimo za pojavu Boga. Ili, ako ipak propadnemo, da bar budemo u toj propasti svesni da propadamo zato što Bog nije sa nama, što je otsutan".
Ali ostavimo ove malobrojne genijalne među ljudima i njihovu tragičnu borbu za smisao. Većina ostalih ljudi, ili se uopšte ne usuđuje da siđe u mračno podzemlje svoje svesti u kojoj ih čeka, kao u bajkama, na svakom koraku po neko iscereno lice sopstvene prošlosti, individualne ili one familijarne, nacionalne i kolektivne – sada već mnogo bolje znamo zašto se većina ljudi ne odvažuje na ovakav korak, pa ostaje doživotno na stupnju narcističkog samoprecenjivanja, odnosno nepoznavanja sebe – ili polazi na opasan put samopoznanja sa Božijim oruđem, verom i nadom da će se dugi i mučan put hrišćanina na Zemlji završiti njegovim vaskrsenjem, još ovde na Zemlji. Kako? Preumljenjem, doživljajem radosti nošenja svog krsta i Hristovog lakog bremena, a onda, posle smrti, nastavljanjem beskonačnog usavršavanja, sve do "mere i visine rasta Hristova". Možda smo se sada približili tajanstvenim rečima sv. Isaka Sirina: "Ko se udostojio da ugleda samog sebe" – a zbilja se udostojio samo onaj koji je s verom i u slobodi izabrao Boga za putovođu – "viši je od onoga ko se udostojio videti Anđele".
KAO ŠTO JE NEMOGUĆE
PREPLIVATI VELIKO MORE
BEZ BRODA ILI LAĐE,
TAKO NIKO NE MOŽE POSTIĆI
LjUBAV BEZ STRAHA...
POKAJANjE JE BROD,
A STRAH – NjEGOV KRMAR,
LjUBAV, PAK – BOŽANSKO
PRISTANIŠTE.
STOGA STRAH NAS VODI
NA BROD POKAJANjA,
PREVOZI PO SMRDLjIVOM MORU ŽIVOTA I UPUĆUJE
BOŽANSKOM PRISTANIŠTU,
KOJE JE LjUBAV.
U prvi mah može da nas zbuni rečica sv. Isaka Sirina u kojoj on povezuje ljubav sa strahom, kada poznajemo reči iz I Jovanove poslanice (4, 18): "U ljubavi nema straha, nego savršena ljubav izgoni strah napolje". Da bi izabranik Božiji, međutim, stigao do "savršene ljubavi", neophodno je da prethodno oseća strah. Od čega ili od koga strah? U svakom čoveku, kao što to dobro znamo, straha ima napretek. Strah je čoveku oduvek bio najveći neprijatelj, ali, paradoksalno, i veliki prijatelj. Strah je biološke, psihološke, psihopatološke, socijalne, ali i metafizičke prirode. Majka rađa dete sa pomešanim osećanjem radosti i straha, pa se i svako dete sa takvim osećanjem rodi. Strah od odvajanja, kao jedan od najjačih egzistencijalnih strahova, prati čoveka celog života, od rođenja, kada se dete odvaja od devetomesečne simbiotske zajednice sa majkom, do poslednjeg daha, kada, ako je čovek pri svesti, njegova duša se sa strahom odvaja od simbiotske veze sa telom, koja veza nekad traje i do sto godina.
Postavimo sada odlučno pitanje, kada je strah neprijatelj, a kada prijatelj čoveku? U načelu, svaki fiziološki ili normalan strah koji zaštićuje čoveka od opasnosti, pravovremeno ga na nju upozoravajući, čovekov je prijatelj. Takav je strah od elementarnih nepogoda i svakovrsnih spoljašnjih opasnosti. Strah postaje mnogo složeniji i teže ga je prepoznati kao prijatelja ili neprijatelja, kada je reč o našim unutarnjim strahovima. U nekim slučajevima, naime, prijateljski, zaštitni, unutarnji strah, ili se ne prepoznaje kao koristan strah, ili se pretvara u patološki strah koji naraste, nekad, do panike, a koja onda može direktno da ugrozi čovekov život.
Raznovrsni su oblici bolesnih strahova i njihovih ispoljavanja u čovekovom unutarnjem i spoljašnjem životu. Malo je ljudi na zemlji lišenih bilo koga, ma i najbezazlenijeg oblika straha, bojazni ili plašnje. Od neškodljivog, na izgled, ali nametljivog i dugotrajnog straha čoveka od insekata, bakterija, širokih ili uzanih prostora itd., do težih oblika straha koji onemogućavaju čoveku slobodno kretanje, zatim, umišljenih strahova psihotičnih bolesnika od vidljivih ili nevidljivih neprijatelja, spektar ljudskih strahova, bogatiji je od spektra sunčevih boja ili tonova u muzičkoj lestvici. Čovek je, zbilja, biće straha, jer je i pored svoga uzvišenog razuma i uma, najnemoćnije biće u prirodi, neprestano ugrožen realnom pretnjom bolestima i smrću. Savremena dubinska psihologija, verovatno s pravom, mada nekad prenaglašeno, najveći deo svih poznatih oblika ljudskih strahova, objašnjava najrazličitijim mogućim traumatskim događajima nastalim prenatalno, perinatalno i postnatalno, uglavnom odigranih do treće, četvrte godine deteta, koji (događaji), onda, ostavljaju jači ili slabiji doživotni trag na svesni i podsvesni život čovekov. Ovakva stresna ili traumatična zbivanja dešavaju se, ili nekom spoljašnjom neumitnošću, češće, neznanjem i greškama majke, ili oca, u ranom detinjstvu njihovog deteta.
Poznato je verovatno svima da su neki strahovi vidljivi i da mogu biti lako prepoznati kod uplašenog čoveka od njegove okoline, kao što ima strahova koji se, spolja, ničim ne odaju, a utoliko potmulije i opasnije rovare unutar duševnog života nekog čoveka. Treba li podsetiti da ima strahova čiji uzrok čovek nekad tačno sluti, kao što ima i više strahova kojih čovek nije svestan, ili ih je samo povremeno svestan. Za takve strahove kažemo da su potisnuti, iza kojih se krije neka teža, neprepoznata trauma, najčešće agresivne ili seksualne prirode. Treba reći, najzad, da osim prolaznih, lakših i prepoznatih strahova, kojima teško da može da umakne i najbolji ili najpametniji čovek, ni oni teži, višegodišnji i neprepoznati strahovi, ne moraju biti doživotna kob nesrećnog čoveka. Radikalnom promenom uslova življenja, samolečenjem, lečenjem psihoterapijom, kao i iskrenim ispovedanjem sebe duhovniku, moguće je čoveku da ublaži ili i potpuno otkloni ono što je bilo bolesno u onom prirodnom, rođenjem stečenom i prijateljskom delu ljudskog straha. Tako smo stigli do glavnog dela našeg izlaganja o strahu koji se odnosi na naš društveno-duhovni život, a o kome govori sv. Isak Sirin.
Videli smo već da strah može da bude naš prijatelj onda kada nas pravovremeno upozorava na neku realnu spoljašnju ili unutarnju opasnost. Kada govorim o unutarnjoj opasnosti, mislim na razne telesne bolesti koje nikad ne nastupaju naglo, ni onda kada se tako spolja manifestuju (infarkt srca ili mozga, neki tumor itd.). Pre nastupanja bilo koje ozbiljnije bolesti uvek postoje unutarnje opomene iskazivane različitim znacima, nemuštim jezikom, simbolima (u snu, na primer), koje mi, u našoj opštoj duševnoj i duhovnoj zaslepljenosti, ne prepoznajemo, ili kada ih i prepoznamo kao signale upozorenja, na njih ne obraćamo pažnju, kao da nije reč o našem sopstvenom životu ili smrti.
Probuđeni jednom, milošću Božjom, za naše duhovno poreklo i neprocenjivu dragocenost negovanja duševno-duhovnog života, počinjemo, po prvi put, da se drugačije odnosimo prema strahu. Ako smo do toga prelomnog trenutka koji može nastupiti naglo, kao preumljenje ili konverzija, ili postepeno i jedva primetno doživljavali svoje strahove površno, ili ih preživljavali na bolestan način kao mučnu fobiju, slobodno lebdeći strah, nejasnu anksioznost, od toga odlučnog trenutka, kada smo naslutili i shvatili ko smo, odakle smo i kuda idemo, većina naših dotadašnjih strahova postaje nam manje važna, čak beznačajna, jer sada otkrivamo u sebi onaj najvažniji strah, za koji i nereligiozni i religiozni filosofi kažu da je poslednji strah, strah strahova – strah od smrti. Mogli smo se mi i do onog Božijeg objavljivanja u nama bojati smrti, jer i nagon samoodržanja nosi u sebi, na način enantiodromije, strah od smrti. Ovakav strah od smrti, međutim, nije mogao pokazivati nikakve bolesne pojave u našem unutarnjem ili spoljašnjem životu. Ovaj strah je kod nekih ljudi postajao jak onda kada su ovi ljudi vodili duže vremena nepriličan spoljašnji život. Blago čoveku koji neprilično živi, a oseća jak strah od smrti, jer se kroz ovaj strah u njemu pokazuje njegova oslabljena, a ipak neumrtvljena savest, koja jedino još kroz ovaj strah od smrti iskazuje sebe i Onog koji je ovu savest, jednom, stvaranjem čoveka, za uvek u njegovo srce usadio.
Smrt za čoveka osvešćenog za Boga u sebi, prestaje da bude biološki strah svakog živog bića od umiranja, već postaje egzistencijalni strah večnog umiranja, bilo da je shvatimo kao konačan povratak u ništavilo, konačnu smrt jer smo odlučno i slobodno odbili večni život, ili da ovo večno umiranje razumemo kao večni pakao, istina ne kao mesto u kotlu vrele vode ili vatre u kojoj gori, a ne može da izgori i telo i duša, već pakao, kao večnu odvojenost od Boga, ali i od drugih ljudi. Onaj ranije spominjani strah od odvajanja (separacije) koji počinje rođenjem, (a da li se završava smrću?) u stvari je naš iskonski, opravdani strah od mogućnosti večnog udaljavanja od Boga. Kada smo, dakle, u sebi prepoznali ovaj prastari strah Adamov od svoje golotinje – pod kojom se ne podrazumeva samo telesno Adamovo ogoljavanje posle počinjenog greha, kada se Adam pokrio, zajedno sa svojom ženom Evom smokvinim listom, već i osiromašenje njegovog duševno-duhovnog života posle udaljavanja iz Božije blizine – naš strah od smrti više nije naš neprijatelj, koju smrt preobraženi Savle izaziva, pitajući: "Smrti, gde ti je žalac?" – nego postaje naš jedini prijatelj koji nas iz smrti izvodi u Život, život večni. To je onaj strah, krmar na našem životnom brodu, za koji sv. Isak veli da bez njega ne možemo stići u luku spasenja. Nema više u nama, od kada smo prepoznali ovaj spasonosni strah, nikakvog drugog straha: od visine, oštrih predmeta, vode ili vatre, virusa ili komete; bezbroj strahova koji su nam, čak, korisno služili dok smo bili odrasla deca, štiteći nas, još nespremne i nesazrele od suočavanja sa onim Božijim strahom, za koji veliki Danac, Sjeren Kjerkegor, kaže da je "vrtoglavica slobode". Za mnoge ljude, tek je prelomni doživljaj ovakvog straha označio pravi izlazak broda iz luke na pučinu, jer je pučina mora "vrtoglavica slobode" života. Do tada, ako se naš brod i kretao, on se kretao bez krmara-straha, kretao se sa lažnim kapetanom broda koji nije znao kako da izvede brod iz luke pune podvodnih stena na otvoreno more, na kome je potrebna samo jedna busola – strah ili strahopoštovanje pred Bogom. Jadni, veliki Niče! I on je pisao: "Puštajte vaše galije u nepoznata mora, na otvorenu pučinu!" I sam je smelo zaplovio okeanom, ali bez Božije busole, uzdajući se samo u sebe i natčoveka u sebi. A natčovek u Ničeu, kao i u svakom od nas, jedino je i samo Bogočovek, Isus Hristos. Drugi natčovek može biti samo Antihrist. Niče se za njega odlučio, da li slobodno?
Mada sam i ranije pisao o potrebi razlikovanja straha i strahopoštovanja, neće biti suvišno da i ovom prilikom nešto o toj razlici prozborim. Pojednostavljujući malo ovu razliku, u pokušaju da protumačim reči sv. Isaka Sirina o vezi ljubavi i straha, rekao bih da svi naši strahovi u toku života vode, ili treba da odvedu, jedino spasonosnom strahu – strahopoštovanju pred Bogom. Svaki drugi strah prikriva jedini strah koji nas tera napred, od zemlje put neba, od čoveka put Boga – strah pred Bogom i njegovim Sudom. Dobro je, odavno, od svetih Otaca rečeno: "Ko nema strah od Boga, svega će se bojati, i mušica i drugih ljudi, a ko se Boga boji, neće se više ničega zemaljskog bojati!" Da li je potrebno ponavljati da strah od Boga nije nikakav strah od Boga koji preti, u stvari strah od zemaljskog oca ili državnika koji strahom održava pokornost, ili strah od srednjovekovnog Boga crkve koja je plašila paklom, već i onako dovoljno uplašene ljude od ratova i epidemija, plašila ih rečima i slikom, večnim paklenim mukama, održavajući tako ljude u ropskoj pokornosti koju je Isus Hristos hteo da jednom zauvek zameni u čoveku za poslušnost iz ljubavi. Eto, jednog pouzdanog krmara na brodu – strahopoštovanje pred Bogom, kormilara čiji je brod, najzad, zaplovio morem, izvukavši ga između hridina "smrdljivog mora", uvek smrdljivih luka svih pristaništa sveta. To je onaj strah ljubavi deteta od oca i majke, strah prijatelja od prijatelja, muža od žene i žene od muža, strah ljubavi pred Bogom – da se Bog, otac ili majka, prijatelj ili bračni drug, ne ožaloste zbog naših neljubavnih reči ili dela. Sveta Trojica Božija, Ličnosti su, ne zaboravimo ovu važnu činjenicu! Zbog toga verujemo i znamo da Isus Hristos i sada plače i tuži zbog nas ljudi i naših nedela, kao što je plakao i tužio pred mrtvim Lazarom, u Getsimanskom vrtu ili pred Jerusalimom koji će od Rimljana biti pregažen i uništen.
Ne smemo na kraju ove moje smele egzegeze da zaboravimo nešto značajno iz rečenice Isaka Sirina koji smo naveli na početku članka. Videli smo da bez otkrivanja pozitivnog, prijateljskog straha u nama (straha od Boga), nije moguće izvesti brod na otvoreno more, na kome tek možemo da prepoznamo, šta je to slobodna volja i zašto nam je nju Bog udahnuo rađanjem Adama (čije ime – Adaman, na hebrejskom jeziku, kao što je poznato, znači Zemlja). Zašto je ovaj strah, zapravo, jedini sigurni kormilar na životnom brodu našeg postojanja? Zato što nas vodi pokajanju, jasno poručuje sv. Isak Sirin. Bez pokajanja, dakle, nema ni broda, ni mora koje nije više smrdljivo, već je čisto i providno sve do dna kada ga danju s broda gledamo, dok je noću, dok i dalje plovimo otvorenim morem, zvezdano nebo nad nama drugo providno dno; more se tako ogleda u zvezdanom nebu, a zvezdano nebo u moru. Između mora i neba postavljen je čovek. Samo čvrsta građa broda i siguran kapetan broda spašće čoveka da se ne obezglavi od vrtoglavice pred zvezdanim nebom, i ne utopi, kao Narcis, u dubini mora.
I još jednom, svaki drugi strah koji ne vodi pokajanju, lažno je pribežište i smrdljiva luka, bolestan način odbrane, samim tim izbegavanje odgovornosti da se čovek slobodno odluči, da prihvata odgovornost i slobodu onda, kada prepoznajući svoje grehe, traži za njih razrešenje i iskupljenje i prepoznaje onu vrstu straha koji vodi pokajanju. Otkud u čoveku toliko golem, tako dugotrajan i tvrdokoran strah od jedino spasavajućeg straha, pokajničkog straha? Zašto se većina ljudi radije priklanja životu ustajale luke, nego što se usuđuju da se zagnjure u slano more i okrepljujućom morskom soli iščiste sve rane na telu koje su im lažni strahovi prouzrokovali? Verovatno je zato tako jer su naslage greha, taložene decenijama u telu i duši čoveka, već tako ogrubele i telo i dušu, da je takav čovek izgubio i poslednju nadu da mu bilo koje more i njegova so (recimo drugačijim jezikom, bilo koji duhovnik ili psihoterapeut) mogu rastvoriti i istopiti spečenu koru greha sa duše i tela.
A kakva božanstvena nadoknada čeka jedinog pravog junaka među svim drugim vrstama junaka u ovome svetu, za njegov rizik koji poništava u sebi sve druge strahove, oslobađajući kao princ iz krila zmaja princezu – strah pokajanja! Ne podnoseći više sebe smrdljivog, ne kupajući se više svakodnevno u baruštini grehovnog straha, a pri tom ne proglašavajući ovaj svet apsurdnim, voljno iz njega izlazeći, vraćanjem "ulaznice Bogu" (kao Ivan Karamazov u romanu Dostojevskog), ovakav čovek, istinski Bogotražitelj, strahom pokajanja otkriva u sebi veru, sa njome nadu, ali onda i najdragoceniju njihovu sestru ili treću Sofijinu kćerku – ljubav. I sada nam se tek otkriva pravi smisao jedne druge poruke sv. Isaka Sirina: "Kada čovek zavoli Boga onda njegova ljubav gasi oba straha, strah od smrti i strah od Njegovog suda."
BLAGODAT, ČIM OPAZI DA ČOVEK
POČNE MISLITI O SEBI MNOGO,
ODMAH POPUŠTA DA SE POJAČAJU
I UTVRDE PROTIV NjEGA ISKUŠENjA,
DOK NE UPOZNA SVOJU NEMOĆ
- TADA TRČI I U POKORNOSTI
HVATA SE ZA BOGA...
OVDE BOG ISPOLjAVA SVOJU SILU
U NjEGOVOM SPASENjU.
JER NIKAD ČOVEK NE POZNAJE
SILU BOŽIJU U MIRU I U SLOBODI.
Čovek u toku svoga života, više ili manje stalno misli visoko o sebi. Nazvali mi ovu činjenicu psihoanalitičkim izrazima narcizam, omnipotencija, "grandiozni self", ili hrišćanskim, gordost, nije bitno, jer je reč o istovetnom opšteljudskom fenomenu primetnom već u najranijem detinjstvu, kao prirodnom, kompenzatornom rezultatu duboko u sebi doživljenog osećanja slabosti i nemoći. Niko ne spori da kod svakog čoveka, nekad za kratko, nekad za duže, iskrsne svest o svojoj nemoći. Odlučujuće je, međutim, kako čovek reaguje na ovo prirodno osećanje. Mada je raznovrsnost reagovanja, praktično, beskrajna, jer su i svi ljudi beskrajno različiti (ali svi beskrajni, u smislu hrišćanskog učenja o beskrajnom usavršavanju čoveka), navešćemo nekoliko najtipičnijih načina odgovora čoveka na prepoznavanje sebe "golog". Da li zbog neke urođene manjkavosti (telesne ili duševne, ili i jedne i druge), ili nekog ranog traumatskog događaja, tek, najviše ima ljudi kojima je "osećanje inferiornosti" do te mere nepodnošljivo, da svaki nagoveštaj ovakvog osećanja biva odstranjen iz svesti (potisnut) i zamenjen nekim prkosom, agresijom, gnevom. Odavno je poznato u psihologiji, a i u svakodnevnom iskustvu ljudi, da čovek postaje agresivan najčešće onda kada je uplašen. Sa porastom jačine straha u čoveku, raste i jačina agresije, koja može pokazivati različite načine manifestovanja (direktna i indirektna, neverbalna i verbalna, maskirana verbalna agresija itd.), pri čemu čovek ne mora biti svestan tesne povezanosti straha i agresije.
Da li zbog urođenog introvertovanog stava ili nasleđenog melanholičnog ili flegmatičnog temperamenta, neki ljudi, takođe nespremni da u svesti duže vremena podnesu nemoć, povlače se u takvim stanjima od ljudi (izazivajući kod ovih čuđenje), tuguju neko vreme, jalovo, u samoći, a onda kao da zaborave na doživljaj nemoći, vraćaju se u društvo i nastave da žive, kao što čovek ne želi više da misli na neku noćnu moru koja je bila i prošla.
Ima, srećom, dosta ljudi koji su na svet došli sa snažnijim potencijalima Ja-principa, koji su imali više sreće u detinjstvu sa relativno usklađenim karakterima roditelja i koji zrelije reaguju na povremene nalete slabosti. Prihvatajući teorijski kao tačan, a iz ličnog iskustva se uveravajući u praktičnu vrednost drevnog zahteva mudraca: "Upoznaj samog sebe!" – ovi ljudi su korisno zainteresovani da saznaju poreklo spomenutim naletima unutarnje slabosti. Pomno ispitujući korene čovekove inferiornosti i kompenzatornog osećanja superiornosti, opšteljudske i lične, ispitivači stižu do istog odgovora: čovek je najslabije biće u prirodi, ali čovekov um čini čoveka gospodarem prirode!
Ovaj tragično doživljeni rascep između činjenice čovekove slabosti i smrtnosti i potrebe njegove za besmrtnošću, traži odgovor od čoveka, (kada čovek stekne hrabrost da ovako pita), kakav je smisao ovakvog rascepa i da li ga uopšte ima. I ne znajući, ljudi su se oduvek delili na tri grupe kada su sebi postavljali slična pitanja i na njih hteli da odgovore. Dok su jedni negirali svaki mogući smisao ljudskom postojanju, usklađujući, nekad, s velikom mukom, lični život sa ovakvim uverenjem, drugi su priznavali svoju duševnu i duhovnu nesposobnost da na ovakva suštinska pitanja odgovore (agnostici), dok su ljudi iz treće grupe, verujući u Tvorca sveta, u hrišćanstvu u Svetu Trojicu, preko vere dobijali i odgovor koji ih je ispunjavao mirom, neke i velikom radošću. Tako smo stigli do odlučujućeg pitanja, kako iskreni hrišćanski vernik odgovara ili treba da odgovori na doživljaj svoje nemoći?
Već smo ranije, u više mahova, navodili reči apostola Pavla iz njegove II poslanice Korinćanima "kada sam slab onda sam silan", jer se Božija sila najbolje pokazuje "u nemoći ljudskoj". Šta treba da znači ova čudna, paradoksalna činjenica? Ona ne može, najpre, nikako da znači – bila bi to, zbilja, antropomorfna predstava – da Bog, sličan tiranskim roditeljima ili takvom istom narodnom vladaru, želi da ima ljude, pokorne robove koji slušaju iz straha. Bog je stvorio čoveka, zaista, kako bi Sartr rekao, apsolutno slobodnim, uz to vladaocem nad Zemljom i njenom prirodom, stvaralačko biće "osmog dana" stvaranja. O "osmom danu" stvaranja, čovekovom doprinosu popravljanja palog čovečanstva, o čoveku kao "Božijem prijatelju", Sinu, a onda i saradniku, najpre je govorio (koliko je meni poznato), iz svoga mističkog iskustva u XIV veku, sv. Grigorije Palama, potom u XIX ruski religiozni mislilac Teodor Buharev (1829-1871), a onda u XX veku Nikolaj Berđajev.
Doživljaj sopstvene slabosti i nemoći, kod pravog hrišćanina, ne budi "osećanje inferiornosti", strah, agresiju, prkos, rezignaciju, očajanje i melanholiju. Sva ova i druga slična "reaktivna" osećanja čoveka, kada doživljava, na razne načine, i raznim povodima, neizdrživo osećanje nemoći, upravo i bitno razlikuju agnostičara ili ateistu od autentičnog hrišćanina (ovde je reč samo o hrišćanskom svetu). Tek ovakav hrišćanin u stanju je da svoju, na vreme prepoznatu nemoć doživi kao Božiju milost, kao poziv Boga ljubavi čoveku da mu se bez straha ili prkosa obrati za pomoć. Svaki čovek zavapi bar nekoliko puta u toku svoga života iskreno, iz dubine duše, za pomoć. Ali kome se čovek najčešće obraća za pomoć? Roditeljima, bračnom drugu, prijatelju, društvu, najređe Bogu ili, na kraju, i Bogu. Doživljajni hrišćanski čovek zna odmah kome se jedino može obratiti da ga spase, svejedno da li o sebi misli kao o "palom, grešnom čoveku" koji se nikako ne može sam spasti, ili, jednostavno, o čoveku kao smrtnom biću čiju čežnju ka besmrtnosti može utoliti i ostvariti jedino Onaj koji je sam besmrtan, odnosno Koji je kao Bogočovek vaskrsenjem savladao smrt.
Biće nam sada, pretpostavljam, lakše da shvatimo reči sv. Isaka Sirina o blagodati i iskušenju. Ne doživevši nikad Božiju blagodat, jer Mu se nije nikad iskreno obratio za pomoć, nehrišćanski čovek, iskušenja koja ga u životu snalaze, ne doživljava kao hrišćanska iskušenja, već kao nepoznato zlo koje se na njega, nedužnog, obrušava, kao zlo koje dolazi od drugih ljudi, rđavog društva i njihovih ustanova, ili kao zlo koje je slepi slučaj, ili sudbina, protiv koje su nezaštićeni i nemoćni, i ljudi i bogovi. Najčešći odgovor na ovakva, u njihovoj suštini neprepoznata iskušenja, iskazuje se od nehrišćanskih ljudi buntom ili očajanjem.
Na drugoj strani, hrišćanin, kad god biva izložen iskušenju, zahvalan je Bogu Koji ga kroz iskušenja opominje da je opet jednom "počeo misliti o sebi mnogo". Sveti Isak Sirin sigurno ne misli da hrišćanin ne treba da misli mnogo o Božijem biću (jer takvog mišljenja nikad nije mnogo), već se u onoj izreci svetitelja jasno kaže da iskušenja dolaze onome ko o sebi misli mnogo. Spasonosno iskušenje u tome slučaju trajaće onoliko dugo (nekad samo nekoliko sati ili dana, nekad mnogo duže) koliko je potrebno dok čovek, još jednom, kako se kaže u svetiteljevoj poruci "ne upozna svoju nemoć".
Čoveku je teško kao prirodnom biću, i kada je ovo prirodno biće postalo hrišćansko, da neprestano nosi Boga u srcu. Da bi ovo jednom postigao, možda posle mnogo godina upornog truda, a i tada samo uz Božiju milost, doživotnom nepokolebljivom hrišćanskom podvižniku poklonjena je od Boga "Isusova molitva", poznata, cenjena i negovana stotinama godina, naročito u pravoslavnom svetu (posebno u Svetoj Gori, a onda i u Rusiji). Samo takav Božiji izabranik, kome je um sišao u srce i kome je molitva "Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, smiluj se na mene (grešnika)" postala sastavni deo telesno-duševno-duhovnog bića njegovog, što znači, koja je ušla u sastav disanja i krvotoka molitvenika, doživljava neprekinutu radost Božijeg prisustva, beskrajnu ljubav prema Bogu, ali i prema svima ljudima i, kako je sveti Isak na jednom mestu pisao, "za svaku stvar... i za prirodu gmizavaca", i u isto vreme, ovakva ljubav je ispunjena velikom žalošću za sve "dok se svi ne upodobe Bogu".
Svi ostali, i primerni hrišćani, nužno i prirodno zaboravljaju povremeno Boga i Njegovu blagodat, poklonjenu im, "ni za šta, besplatno", zanimajući se, opet jednom, pre za svet, nego za Boga, ophrvani svetskim brigama i mnogobrižnošću palog čoveka, kako bi rekao sveti Teofan Zatvornik. Samo hrišćanin zna da ceni i ne prestaje da zahvaljuje Bogu što mu je poslao iskušenja koja ga opominju da je čovek Božiji, a ne svetski, da je rođen na Zemlji, u istoriji, ali da nije stvoren samo za Zemlju i istoriju (svoga naroda, svoje porodice). Svetitelji su se nekad žalili da im Bog već dugo nije poslao ni jedno jače iskušenje. Ovo su smatrali znakom bogoostavljenosti i molili su usrdno Boga da ih ne liši iskušenja koja će ih učiniti savršenijim hrišćanima, još bližim Bogu. Stegne se zato čoveku srce od bola kada pomisli kako ima zlih ljudi koji zlo čine, a koji su dugo fizički zdravi, naizgled, zadovoljni i mirni. Za ovakve ljude, u jednoj Tolstojevoj priči (O zlom spahiji) kaže se (tako narod o njemu misli), da su od takvog čoveka digli ruke "i Bog i đavo".
Velika je, otud, milost Božija kada odmah posle nekog učinjenog greha stigne i opomena, u vidu nekog iskušenja. Ovakva milost naročito je velika kada se izlije, posle nekog prestupa nekom nehrišćaninu ili hrišćanskom početniku, i to u vidu relativno brze "kazne" bilo koje vrste. Jer ovakav brz "bumerang", posle nekog prestupa, mogao bi da posluži nehrišćaninu, zbilja, kao "znak odozgo", kao podsećanje zaboravnog čoveka na njegovo stvarno poreklo.
Psihoanalitičari bi mogli da na ovo primete da sva "kažnjavanja" ili "iskušenja" i "opomene", stižu čoveku od njega samog, od njegovog moralno razvijenog ili, češće, prejako razvijenog nad-ja. Mada smo mi u više mahova u našim ranijim spisima podvlačili razliku između psihoanalitičkog pojma nad-ja i hrišćanskog pojma savesti, možemo mirno prihvatiti ovakvu psihoanalitičku primedbu, izjednačavajući u slučajevima koje smo ovde navodili, oba spomenuta pojma. Jer, čak i kada u primerima istinskih hrišćana, ne bismo hteli da po svaku cenu u iskušenjima koja ih snalaze – u slučaju kada počnu o sebi "da misle mnogo" – vidimo direktnu Božiju intervenciju, sasvim je dovoljno da se složimo da ih to njihova savest upozorava, podsećajući da je Hristos u nama, i prema rečima samog Isusa Hrista i prema savetu sv. Jovana Kronštatskog: "Imaj u vidu da je Bog u tebi kao Njegovoj slici i prilici, uvek i na svakom mestu prisutan; ti misliš posredstvom Oca, govoriš posredstvom Sina (Reči), deluješ kroz Duha Svetog". Čisteći neprestano svoju unutrašnju duhovnu posudu od greha, čovek se približava, i u jednom trenutku otkriva Duha u sebi. To je trenutak primanja blagodati o kojoj sv. Isak Sirin govori. Kada je jednom Duh Božiji, Sveti Duh u čoveku pokazan, probuđena je u njemu i savest, kao "glas Božiji u nama", preko koje čovek, sve dalje i dalje, prepoznaje smisao, i iskušenja i nemoći, jer kroz njih "Bog ispoljava Svoju silu" da bi čoveka spasao, kako kaže sv. Isak Sirin.
Nedovoljno razvijen hrišćanin u nama ili nehrišćanin, takođe je rođen sa savešću, kao i svi ljudi. Nije bitno što neki psihoanalitičari ne priznaju ovu savest kao urođenu, već je smatraju stečenom, putem introjekcije moralnih zabrana roditelja od strane deteta, nazivajući je nad-ja. Bitno je da je ovo nad-ja razvijeno u čoveku, jer ono onda i kod nehrišćanina opominje, kažnjava i proizvodi iskušenja, sve kao reakcija na grehove koje ovakav čovek čini, približavajući ga tako, za svest čoveka nevoljno, hrišćanskoj veri i hrišćanskom pojmu savesti. Bolesni slučajevi javljaju se kod ljudi mahom onda kada je njihova savest (ili nad-ja) nerazvijena ili preterano razvijena, jer će u prvom slučaju, zbilja, ostati ravnodušni pred zlim delima koja čine (ali koliko dugo i da li stvarno bez posledica po telesno i duševno zdravlje čoveka?), dok će u slučaju suviše stroge savesti osećati stalno, na bolestan način, krivicu, razvijajući u sebi sklonost ka telesnim bolestima ili raznim fizičkim oštećenjima (traumotofilija). Opet je samo zdrav doživljaj hrišćanske vere, nade i ljubavi u stanju da nedovoljno razvijenu savest podstakne na razvoj, a preterano ispoljenu ublaži i vrati u granice milosrdnog i blagotvornog primanja i reagovanja na iskušenja.
Najzad, poslednju rečenicu sv. Isaka da "nikad čovek ne poznaje silu Božiju u miru i slobodi", treba razumeti tako što se pod mirom ne uzima kao primer "Mir Božiji" koji nam se u molitvama daje, već mir ovoga sveta, odnosno naše inertne, konzervativne prirode (sada zbilja "pale prirode"), za koju nauka kaže da ona uvek teži statičnosti i najmanjem utrošku energije u akciji, a francuski filosof Anri Bergson piše: "Život je napor da se popne uz strmu ravan niz koju silazi materija". Da li ćemo materiju shvatiti kao, još uvek, Duhom neoplemenjenu energiju, "nagon ka smrti" Sigmunda Frojda, kao "čudovišnu konzervativnost čoveka" (K. G. Jung), satansku silu koja nas zarobljava u nepokretnost mrtve materije (mada nauka kaže da nema mrtve materije), – nije toliko značajno. Mnogo je važnije biti osvešćen za ovaj negativan vid "mira" iz koga, bez Duha, što u isto vreme znači bez iskušenja (nevolje, borbe), ne možemo ni poći na dug put usavršavanja i bogopoznanja. Jedan drugi Sirijac, sveti Jefrem (iz IV veka) poručuje: "Nema odmora na zemlji onima koji žele spasenje", a jedna rimokatolička svetica, mnogo vekova kasnije, sv. Tereza od Avila (iz XVI veka) pisala je nešto slično: "Borite se dok ne umrete u borbi, jer niste ovde ni za što drugo već da se borite".
Kada sveti Isak Sirin u pomenutoj rečenici koju analiziramo dodaje da čovek ne poznaje silu Božiju ne samo u miru, nego i u slobodi, onda reč sloboda ovde ne može da znači čovekovu slobodu savesti, slobodu izbora ili slobodu naroda, dakle, onu slobodu koja se uzima kao Božiji dar čoveku i koja se ceni kao jedna od najvećih hrišćanskih vrlina. Kao što postoji u čoveku "mir" koji mu nikad neće pomoći da pozna silu Božiju, jer je reč o lažnom miru koji umrtvljuje čoveka, tako ima i "slobode" koju sebi čovek stvara, po principu "sve je dozvoljeno" jer je sve u životu "relativno"; tako i neki narodi imaju spoljašnju slobodu, živeći u relativnom materijalnom blagostanju, ali slobodu koja ne pogoduje ni pojedincu ni narodu da pozna "silu Božiju", jer je takva sloboda, u najboljem slučaju, sloboda od, ali ne i sloboda za – Hrista. Tek ovakva sloboda, unutarnja sloboda izbora za hrišćanski put spasenja, proizvešće u čovekovom životu onu burnu dinamiku "dozvanih" nevolja i iskušenja, padova i uzdizanja, "žalosti po Bogu" i straha Gospodnjeg, koje će hrišćaninu na Putu, posle krštenja vodom, doneti krštenje Ognjem, koga je Isus Hristos bacio u svet pre dve hiljade godina, paleći duše hrišćana sve do današnjeg dana.
II
O STRASTIMA
I O BOLESTIMA
KO JE BOLESTAN
I ZNA SVOJU BOLEST,
TAJ TREBA DA TRAŽI LEČENjA.
KO KAZUJE DRUGIMA
O SVOJOJ BOLESTI,
TAJ JE BLIZU SVOME IZLEČENjU
I LAKO ĆE GA NAĆI.
Mada sv. Isak Sirin misli ovom poukom u prvom redu na naše moralne bolesti, odnosno sagrešenja naša koja dovode do bolesti, mi bismo mogli da proširimo ovu njegovu misao na sve naše bolesti.
U prvi mah može da izgleda čudno, ali je činjenica da je većina ljudi bolesna, a da ne zna za svoju bolest. Bez obzira na prividno skladno funkcionisanje svih naših organa u saglasnosti sa centralnim nervnim i vegetativnim nervnim sistemom, zatim i sa respiratornim, cirkulatornim i digestivnim sistemom, čovek je smrtno biće podložno od rođenja kvarenju i umiranju, samim tim i najraznovrsnijim bolestima ("Tjelo stenje pod silom duševnom, koleba se duša u tijelu", veli Njegoš). Nezavisno od uticaja civilizacije koja može da deluje i pozivno i negativno na celokupni ljudski organizam, čovek se troši i zamara u toku života, pa i pored neprestane obnove složenog metabolizma u njegovom telu, starost neumitno stiže, a sa njome i postepeno umiranje ćelija u telu, ćelija, koja je, i po hrišćanskom uverenju i prema naučnom saznanju, po sebi i za sebe – besmrtna.
Šta čoveka, zapravo, najčešće i najpre čini bolesnim bićem? Osim nehigijenskih uslova u kojima živi, nezdrave hrane i nečistog vazduha, najopasniji prouzrokovači većine bolesti čoveka potiču iz njegovog emotivnog života; Isus Hristos je u Jevanđeljima rekao da su to zle misli koje izlaze iz čovekovog srca. Haotični emotivni život čovekov, u kome se neritmično smenjuju osećanja i misli, često opterećeni strahom, gnevom, sumnjom, žalošću, preteranom brigom, vremenom, što duže traju, određenim nervnim putevima, koje je neuro i patofiziologija ispitala, negativno utiču na rad pojedinih organa u ljudskom telu, slabeći njihovu otpornost, dovodeći, postepeno, (mada nekad i naglo, u toku samo jednog dana) do funkcionalne, a onda i organske bolesti.
Ovaj proces razboljevanja pojedinih, ili i više organa u telu, nekad traje dugo, godinama, a da čovek jedva primeti da se već razboleo ili da je na sigurnom putu da se razboli. Pošto je ovakav proces psihosomatskog razboljevanja veoma raširen kod gotovo svih ljudi, ne smatramo li s pravom da je svaki čovek bolestan, i to, najpre, duhovno, zatim duševno i na kraju i telesno bolestan? A da li čovek zna da je bolestan? Najčešće ne zna i ne želi da zna. Zanet i ponet, najčešće polusvesnim procesom življenja, ustremljen da zadovolji nagon samoodržanja, seksualni i agresivni nagon, sa ciljem da postigne moć nad okolinom da bi tako savladao često nepodnošljivo osećanje svoje biološke, psihološke i socijalne nemoći i slabosti, čovek proleti kroz život, nekad dug život, a da nije postao svestan svoga poslanstva. Kakva tragičnost življenja za čoveka, krunu Božijeg stvaranja, stvorenog od Duha i za Duh, namenjenog od Boga da bude gospodar prirode – "Čovek je stvorenje, ali ima nalog da postane bog", piše sv. Grigorije Bogoslov – što znači stvaralac koji radi na delu usavršavanja sebe, prema liku savršenog čoveka Isusa Hrista, poslatog mu od Boga da mu bude večni uzor i ideal!
Prvi, dakle, uslov stvarnog buđenja čoveka iz njegovog, nekad, doživotnog dremeža (čak je i neurofiziološkim istraživanjima potvrđeno da čovek najveći deo svoga života provede u spavanju ili dremežu, povremeno aktivirajući samo jedan, minimalan deo ogromnog potencijala svoje moždane aktivnosti), jeste prepoznavanje sebe bolesnog, prepoznavanje i priznanje ove činjenice, uprkos goleme povrede svoga narcizma, i temeljnog kvarenja slike o sebi kao "grandioznom selfu". Drugog izbora kao da uistinu nema. Ili ćemo produžiti da živimo i umremo kao prirodna bića nesvesna svoga porekla, položaja i svrhe življenja, odlazeći posle smrti, možda, u Ništa, jer nam je Ništa predstavljalo alfu i omegu življenja, ili ćemo se prenuti, najčešće zahvaljujući baš bolestima i raznim drugim nevoljama i nesrećama života, kriknuti tada za Smislom življenja, zavapiti za prosvetljenjem uma i srca u Onoga koji nam jedini može pružiti takav odgovor na naš vapaj, koji nas trajno može umiriti i upraviti naš život u drugom, suprotnom pravcu od dotadašnjeg puta.
Čest doživljaj, ne uvek osvešćen, sopstvene inferiornosti i potrebe da se ovaj najmučniji mogući doživljaj nadvlada (kompenzuje) "težnjom ka moći", Ničeovom "voljom za moć" (odlično razloženom i objašnjenom u "individualnoj psihologiji" Alfreda Adlera), manifestovan, najčešće, agresivnom željom da se ovlada drugim čovekom, a i drugim narodom, što je sve do danas činilo tragično jezgro svekolike ljudske istorije, ne može se drukčije poništiti nego voljnim i svesnim prihvatanjem i priznanjem svoje lične i opšteljudske slabosti, bolesti (čak "bolesti na smrt" o čemu oštroumno piše veliki Danac, Seren Kjerkegor), ali i svoje lične grešnosti. Ovakvo prihvatanje svoga i opšteljudskog "straha i drhtanja" (drugi naslov jednog od Kjerkegorovih knjiga), nezamislivo je (ako nemamo izvanrednu obdarenost jednog Ničea, Hajdegera, Sartra ili naučnika Žaka Monoa, a i tada je to tragična obdarenost!) bez "skoka u veru", bez prepoznavanja Boga i Hrista u sebi, jer Bog, Jeste – jeste u nama. Tek u Bogu i sa Bogom, što znači sa Hristom, ako smo i kada smo rođeni u hrišćanskom narodu (konkretno u pravoslavnom, srpskom narodu), doživećemo i onda ćemo i razumeti veličanstvene, paradoksne reči apostola Pavla u II poslanici Korinćanima (12, 10): "Zato sam dobre volje u slabostima, u ruženju, u nevoljama, u progonjenjima, u tugama za Hrista: jer kad sam slab, onda sam silan" (podvukao V. J.).
Možda smo se sada tek približili razumevanju odlomka iz dela sv. Isaka Sirina: Ko je bolestan (a svi smo bolesni) i zna svoju bolest (otkrio je, znači, njeno poreklo, ne samo u opštoj ljudskoj slabosti i smrtnosti, već u ličnom grehu, živeći emotivno i misleno haotično) – takav čovek traži lečenje, veli sv. Isak. Od koga treba da traži lečenje čovek kome se Bog smilovao otkrivši mu uzroke njegove bolesti i sa njome povezane patnje koje ga naizmenično, u toku života, čine besnim i osvetoljubivim, a onda klonulim, rezigniranim i depresivnim? Zar ne od Iscelitelja duša i tela naših, Isusa Hrista, sigurnog Lekara kome se obraćamo kada smo osvešćeni, i za našu bolest i za ovog pravog Lekara bolesti naših? Ovo nam, na skriven i fin način poručuje drugi deo poruke sv. Isaka Sirina koja glasi: "Ko kazuje drugima o svojoj bolesti, taj je blizu svom izlečenju i lako će ga naći".
Šta ova tačna poruka drugo znači nego opomenu, prvo, da nikako ne valja sakrivati, svoju jednom prepoznatu bolest – a često je skrivamo iz sujete, iz straha da će se okrnjiti svemoćna slika koju gajimo o sebi, a koju smo sliku, i nesvesno, nametnuli i svojoj okolini (drame Luiđi Pirandela!) – i, drugo, da kada, jednom, istinski savladamo svoju gordost (koja opet, nije ništa drugo nego naličje naše slabosti) i kažemo drugima o svojoj bolesti, lako nalazimo, onda, i izlečenje. Ko je taj drugi kome se, najzad, uz mnogo prethodnog otpora, poverava osvešćeni bolesnik? Ovakvo poverljivo lice može da bude svako ono lice kome bolesnik veruje, koga voli i od koga se nada pomoći. Takvo lice može da bude otac, majka, muž ili žena, prijatelj ili psihoterapeut, a za hrišćanskog vernika najbolje je da to bude duhovno lice, ispovednik Crkve koji je sam sebe prethodno, uz pomoć Hrista, lečio i izlečio. Ovakav čovek, najpre sam očišćen, sprovodnik je Duha Svetog, pomoću koga će naći, otkriti i izlečiti naše, i duhovne i duševne i telesne bolesti.
SVAKA STRAST
KOJA SLUŽI NA KORIST,
DATA JE OD BOGA.
I TELESNE STRASTI
STAVLjENE SU U TELO
NA NjEGOVU KORIST
I USPEVANjE;
A TAKVE SU
I STRASTI DUŠEVNE.
Relativno je malo misli u svetootačkoj literaturi sličnih ovoj, smeloj, sv. Isaka Sirina. Naučeni svojom prirodom da osećamo i mislimo na dualistički način, manihejski pojednostavljeno deleći čoveka, prirodu, pa i samog Boga na dobro i zlo, anđele i đavole, tamu i svetlost, mi tako zaboravljamo, ili za sobom ostavljamo, same osnove hrišćanskog učenja. Kao što bi trebalo da znamo, judeo-hrišćanska religija nije dualistička religija, poput zoroastrizma i od njega izvedenih religijskih učenja, kao što su gnosticizam i manihejizam, koji su uticali na pojavu i širenje jeretičkih učenja pavlikijana i mesalijana, potom bogumila, kao preteča protestantizma, unutar vizantijskog pravoslavlja. Hrišćanstvo, kao monoteistička religija, slična judaizmu i islamu, predstavlja Boga kao jedinog Tvorca "i neba i zemlje", što znači i duha i materije, sve vidljive i nevidljive prirode, čoveka i svih nižih živih bića, sve do kristala, za koje nauka danas pretpostavlja da nisu mrtva materija, jer i nema ničega mrtvog u kosmosu.
Ako je, dakle, Bog, prema hrišćanskom uverenju, Tvorac svega "vidljivog i nevidljivog", Onaj, koji prema rečima proroka Isaije "pravi svetlost i stvara mrak" (45, 7), onda, nije ispravno pretpostaviti, poput gnostičara, da je demijurg, neko niže božanstvo, možda otpalo od Boga, stvorilo ovaj nesavršeni i pali svet i njime dalje vlada. Ako već nismo uvek u stanju da, slično Lajbnicu, smatramo ovaj svet "najboljim od svih mogućih svetova", osećajući se dobro u teodiceji, nije dobro negovati u sebi i za druge đavodiceju, projektujući sopstvenog unutarnjeg đavola na sve ljude, prirodu i istoriju.
Ne ulazimo ovom prilikom u složeno pitanje prvog ljudskog sagrešenja ili pada u greh, Adamovog i Evinog "ugriza jabuke" u rajskom Božije vrtu, prevremenog kušanja plodova sa "drveta dobra i zla" i posledičnog umiranja čoveka i celog ljudskog roda. Ne možemo sada raspravljati, takođe složeno i teško pitanje, primarne i sekundarne ljudske prirode, ili prirode čovekove pre i posle počinjenog "praroditeljskog greha". Ostanimo radije na jednostavnoj i preciznoj misli sv. Isaka Sirina koji nam kaže da "svaka strast koja služi na korist data je od Boga". Naš svetitelj ne kaže da je svaka strast data od Boga, pa zbog toga služi na korist, već ona strast koja služi na korist, od Boga je. Ovakvim istinskim hrišćanskim izrazom, sv. Isak nas upozorava i podseća da strastima ne valja prilaziti jednostrano, kao apriorno đavoljim iskušenjima i, drugo, da je čovek slobodno biće koje, praktično, celog života stoji pred izborom. "Sve mi je dozvoljeno", veli apostol Pavle u I poslanici Korinćanima (6, 12) "ali sve ne koristi, sve mi je dozvoljeno, ali ne dam da išta ovlada mnome".
Kako bi trebalo razumevati pojam "strast" kod sv. Isaka? Mada se strasti kod svetih Otaca najčešće izjednačavaju sa "sedam smrtnih grehova", poznatih širom hrišćanskog sveta, u religijskom tkanju u kakvom je Isak Sirin upotrebio ovu reč, pre sam sklon da ovoga puta strasti poistovetim sa ljudskim nagonima, najpre, nagonom samoodržanja, zatim seksualnim i agresivnim nagonom. Američki psiholog Mek Dugal, osnivač hormičke psihologije, smatrao je da čovek poseduje i mnoge druge nagone ili nagonima bliske delatnosti; spomenimo nagon igre (homo ludens), skupljački nagon, ali i nagon ka saznanju ("volja za smislom" Viktora Frankla), nagonska potreba za stvaranjem (homo creator) itd.
Ne ulazeći u raspravu da li su svi ovi nagoni (strasti) nastali post factum, kao posledica "pada u greh", ili, što mi izgleda verovatnije i prihvatljivije, da je Bog stvorio čoveka sa ovim nagonima, sledujući razgovetnu misao sv. Isaka, značajnije za nas je pitanje šta čovek čini, ili šta treba da čini sa svojim strastima (nagonima). Neće nam ništa smetati ako biblijsko kazivanje o postanku čoveka iz "praha zemaljskog" i Duha Božijeg, prenesemo na vekovna naučna raspravljanja o odnosu materije i energije. Svodeći ovu raspravu, nešto pojednostavljeno, na naučnu pretpostavku da su materija i energija dva vida jedne iste prasupstancije, da kosmička materija stalno prelazi u energiju, a ova se potom zgušnjava u materiju – što se gotovo u potpunosti uklapa u smelu misao Karla Gustava Junga da su i materija i duh jednog korena – mogli bismo reći da su i priroda i čovek kao njen deo (a i deo Boga jer je i priroda stvorena od Boga), džinovski akumulator ispunjen materijom i energijom. Ako sada pod Erosom shvatimo, u prvom redu Božiju ljubav za čoveka i sve živo što je Bog iz ljubavi stvorio, a potom silan energetski rezervoar u kome su sadržani svi ljudski (i cele prirode) nagoni, onda smo još jednom, zaobilaznim putem, stigli do čoveka i njegove lične mogućnosti da slobodno odlučuje šta će činiti sa svojim strastima (nagonima) i njihovom neprocenjivo velikom energijom. Ova energija (nevidljiva, a ipak donekle merljiva) svakom je čoveku očevidna i pristupačna, naročito kada je reč o agresivnom i seksualnom nagonu. Kada sv. Isak Sirin kaže da su "telesne strasti stavljene u telo na njegovu korist i uspevanje" onda je dozvoljeno pretpostaviti da je naš pisac u prvom redu imao na umu upravo ova dva najjača nagona u čoveku. Kada su ovi nagoni na "korist i uspevanje"? Zar ne onda kada čovek njima vlada, kada ih drži pod kontrolom volje, kada njihovu energiju koristi da upozna prirodu, da je umnoži i oboži, sledujući Božiju zapovest i blagoslov da rađanjem i množenjem učini Zemlju plodnom i srećnom!
Na izazovno pitanje hrišćanina da li je seksualni nagon u čoveku samo izraz i potreba ljudske prirode za reprodukcijom, ili služi čoveku i kao polno zadovoljstvo u braku, (ali u braku u kome postoji telesno-duševno-duhovni sklad u ljubavi, vidi: I poslanicu Korinćanima a. Pavla, 7, 5-7), oprezan odgovor koji smo dobili još od sv. Jovana Zlatousta (V vek), ali i od savremenih hrišćanskih teologa (među njima i pravoslavnih: Sergije Trojicki, Dimitrije Bogdanović, Pavle Evdokimov, vidi knjigu: Sveta tajna ljubavi, Pravoslavni misionar, Beograd, 1988), za mnoge hrišćane je iznenađujući. I neki sveti Oci naime, kao i neki savremeni teolozi, ne misle da brak muškarca i žene ispunjava u potpunosti svoju božansku namenu samo u stvaranju potomstva, tj. da polni nagon kod čoveka ima iste kvalitete i funkciju kao kod nižih živih bića. Namesto ovakvog načina razmnožavanja živih bića, odnosno korišćenja seksualnog nagona, kakvo je i kod čoveka u njegovoj preistoriji, desetinama hiljada godina trajao, od vremena Božijeg Objavljivanja Mojsiju, a onda, naročito, od vremena dolaska Bogočoveka Isusa Hrista, preporuka ljubavi među ljudima, odnosila se svakako i na ljubav muškarca i žene u braku. Zar nije ova Hristova preporuka apostolima i svima ljudima, da postoji samo jedan brak i da je svaka preljuba u braku greh i čak jedini razlog dopuštene rastave braka, dokaz hrišćanskog uverenja da je prvobitna politeistička i poligamna ljudska priroda (stari Jevreji bili su se oslobodili politeizma, ali ne i poligamije) oblagorođena Hristom koji od čoveka traži, ako hoće da bude hrišćanin, čvrstu ličnu odluku da poligamnu prirodu zauvek zameni monogamnom. Pozivajući se na Boga i njegovu preporuku da će čovek napustiti roditelje svoje i "prilepiti se ženi svojoj i od dvoje postaće jedno", Isus Hristos nas vraća u pravreme postanka čoveka kome je sam Bog "od početka" namenio da bude monogam i monoteist!
Polna strast u čoveka, jednom reči, može i danas da u njemu ostane na nivou animalne strasti upotrebljene isključivo u svrhu razmnožavanja; ona se može izopačiti u grešnu strast prave opsednutosti čoveka polnim nagonom koji se nemilice zadovoljava bez ljubavi, čak sa izbegavanjem stvaranja potomstva i, polna strast, može biti na "korist i uspevanje", kada u ljubavi, u harmoničnom spoju telesne, duševne i duhovne ljubavi, muškarac i žena, u braku, zbilja ispune Božiju preporuku da "od dvoje načine jedno". Obostrani i istovremeni orgazam u polnom odnosu muškarca i žene, predstavlja, u isto vreme, podsećanje na "rajsku ljubav" Adama i Eve pre sagrešenja, a onda i začetak ploda međusobne ljubavi koje ispunjava i drugu Božiju zapovest o "rađanju i množenju". Ne zaboravimo da je Eva izašla iz Adamovog rebra u ekstazi, kako se od svetih Otaca prevodi "tvrd san" koji je Bog poslao Adamu kada je od njegovog rebra gradio ženu. Valja, takođe, obratiti pažnju da će glagol poznati biti upotrebljen u Svetom Pismu na dva načina, ali sa jednim istim dubljim smislom: u biblijskom jeziku ova jevrejska reč (poznati) znači ljubavni odnos muškarca i žene ("Adam pozna Evu ženu svoju"), a jevanđelist Jovan (17, 3) kaže: "A ovo je večni život da poznaju tebe jednoga istinitoga Boga i koga si poslao Isusa Hrista". Kroz ekstatični Eros, dakle, ali uvek samo u ljubavi, i muškarac i žena mogu da se nađu u Božijoj blizini, jer je odnos Boga prema svakom čoveku isti kao što je bio sa njegovim izabranim narodom, ljubavni odnos, i to je jedini razlog, prema mišljenju savremenog grčkog teologa Hrista Janarasa "da jedna čisto ljubavna pesma Pesma nad pesmama, nađe mesto među knjigama Staroga Zaveta. Otud nije neobično da se i u otačkom predanju mogu naći ovakva mesta: "Neka ti telesna ljubav bude slika žudnje za Bogom", ili: "Blažen onaj koji ima ljubavi prema Bogu koliko ima bezumni ljubavnik prema svojoj voljenoj". Ruski pravoslavni teolog u XX veku Pavle Evdokimov dao je naslov jednoj svojoj knjizi Luda ljubav Božja.
JEDAN, I ONIM DELIMA
KOJA ČINI LEVICA,
STVARA ŽIVOT
U PREMUDROSTI BOŽIJOJ,
A DRUGI PRODAJE GREH
POD VIDOM
NEČEGA BOŽANSKOG.
Mnogo šta u jednom ljudskom životu, relativno kratkom, ostane skriveno, neupoznato, nerazjašnjeno. Nekad tako ostane zauvek, a nekad, čudnim sticajem okolnosti, uskoro ili mnogo kasnije, posle smrti nekog čoveka, otkriva se stvarno biće toga čoveka, kao i njegova dela: u pozitivnom svetlu, kakva se svetlost čoveka i dela njegova nije naslućivala dok je ovaj čovek živeo, ili u negativnom smislu prepoznavanja zlog mišljenja i delanja čoveka, o kome su njegovi savremenici imali dobro mišljenje. Kao što se, dakle, dobar čovek i njegova dobra dela ne moraju prepoznati i priznati kao takvi za života ovakvog čoveka, tako i rđav čovek i takva ista dela njegova ne moraju se pokazati svima ili nikome, iz bliže i dalje okoline takvog čoveka. Čovek je složeno biće koje se ne odgoneta lako; za čoveka je uvek tajanstvena, nikad dovoljno tačno protumačena Božija promisao, ne samo u istoriji, čiji katastrofalni milenijumski tok može da zbuni i najvećeg vernika, već je Ona takva i u ličnom životu pojedinog čoveka.
Da li ovim određivanjem želimo da relativizujemo problem "dobra" i "zla", kao što to već odavno mnogi ljudi raznih zanimanja čine? Nikako. Bez obzira, ili upravo zato što smo svi "praroditeljskim grehom" okusili "zabranjeno voće" sa "Drveta poznanja dobra i zla", mi smo i dalje pomućenog pogleda koji ne razlikuje zdravo od otrovnog ploda sa Drveta iz Božije bašte, prema kome smo jedino bili dužni da ostanemo u strogom postu. Ako je čovek hteo i još uvek, i sve više hoće, da živi bez Boga, Bog neće da ostane bez čoveka, pa je zato, prema rečima jednog hrišćanskog mističara, postao čovek, Bogočovek Isus Hristos, da bi ljude, voljno odbegle, a onda plamenim mačem Arhanđela oterane iz Božijeg vrta, opet priveo k Sebi, radujući se povratku svakog, pojedinačnog "bludnog sina" Očevom domu. Ako smo, dakle, i dalje ostali zbunjeni i u magli i pred razlikovanjem plodova dobra i zla, relativizujući ih danas više nego ikada, odričući se na regresivan način monoteizma u korist politeizma (koji se, između ostalog, karakteriše sjedinjavanjem dobrih i zlih osobina unutar jednog božanstva, kao što je to slučaj u indijskih božanstava, donekle, još uvek, i u liku ambivalentnog Jahvea), i pored jasnih jevanđelskih poruka Hristovih propovedi koje su ljudima imale da pomognu u razlikovanju plodova sa jednog istog Drveta, onda sve nevolje i nesreće koje nas snalaze, i kao narod i, pogotovo, kao pojedince, padaju na nas, i posledica su, sve češće, naše svesne odluke da odbacimo Hrista i hrišćanstvo, u kome smo mi i naši preci rođeni. Ali da se vratimo na tajanstveno pitanje čovekove "levice" i "desnice" i preteško pitanje Božije "levice", na koja nas nagoni da mislimo sv. Isak Sirin.
Još jednom, o složenosti čovekovog bića. Ova složenost ili, psihoterapeutskim jezikom rečeno, konfliktnost, reklo bi se, same suštine čovekovog bića, potiče, hrišćanski govoreći, od Adamovog sagrešenja, što bi značilo od samog početka postojanja ljudskog roda. Psiholozi, konfliktnost čovekovog psihičkog života smatraju posledicom, s jedne strane, njegove "mešovite" genetike, s druge, nesklada, između daleko većeg prostranstva čovekovog nesvesnog života (samim tim nepoznatog, ali posredno mogućeg da se upozna, prema davnašnjoj preporuci mudraca: Upoznaj samog sebe!) i njegove svesti, kao nosioca Ja-principa, uvek ugroženog, prema mišljenju psihoanalitičara, od nagonskih pobuda koje nadiru iz nesvesnog, od uticaja spoljašnje sredine i od, nekad preslabog, a nekad prejakog unutarnjeg cenzora, nazvanog Nad-ja.
Kada je reč o uticaju naših gena na naš, najčešće haotični duševni život, uzimam kao primer različitu genetiku Dostojevskog; kao što je poznato, očeva strana velikog pisca bila je opterećena duševnim bolestima, samoubicama i ubicama, dok su majčini preci, mahom, bili monasi, sveštenici, sveti ljudi. Ne nosi li, pitam se, svaki čovek sobom, kada dolazi na svet, mešavinu "dobrih" i "zlih" gena, naravno bez genijalnog talenta Fjodora Mihajloviča, koji nije postao ni ubica ni svetitelj, jer je mogućnosti svojih gena na najbolji način pretočio u likove svojih romana.
Zašto naglašavamo čovekovu konfliktnost koja ga čini dualističkim bićem, reklo bi se od začeća, a svakako od rođenja? Upravo zbog nerazmrsivog spleta njegove "levice" i "desnice"! Ovaj koloplet, međutim, uzrok je stravičnom ratu u čoveku, najčešće nevidljivom, unutarnjem ratu koji vode osećanja i razum, telo i duša, duša i duh, nesvesno i svesno, dobro i zlo. Nikome, koji celog života, hteo-ne hteo bije ovakvu bitku, sa potpuno neizvesnim ishodom, nije mogućno, čak i kada uz Božiju pomoć vodi podvižnički život (monaški ili laički monaški) da ostane borac samo unutar sebe. Ne moramo se čuditi zato, da se povremeno, kod nekih često, a kod rđavih boraca najčešće, unutarnja borba projicira spolja, prenoseći se na borbu sa najbližom rodbinom, susedima, a onda i graničnim narodima. Ljudske svađe, jednom reči, ratovi i građanski ratovi, najčešće su projekcije čovekovih unutarnjih konflikata, uvek iznova neuspeo pokušaj da se ovi konflikti razreše spolja, putem revolucija i ratova. Destruktivnost i samodestruktivnost čoveka (jedno ne ide bez drugog) kroz čitavu ljudsku istoriju, naročito izrazite u naroda monoteističkih religija, koja je, jednom za uvek, postavila egzistenciju ovih naroda u znaku religioznog iskušenja – borba Dobra i Zla biće unutar čoveka i njegove istorije sve žešća, sa sve jasnijim opredeljenjem slobodnog izbora ljudi za Dobro ili Zlo – tragičan je ishod ljudske nemoći da bez pomoći Božije, Koga ne priznaje, dovede svoju unutarnju borbu do dobrog kraja. Da je ovakav dobar ishod čovekovog rata sa samim sobom moguć, rečito govore životi poznatih i još mnogo više nepoznatih hrišćanskih svetitelja (i ne samo svetitelja) u toku dve hiljade godina hrišćanske istorije. Ali savladati uspešno "mešovitu" genetiku, i "amoralno i asocijalno" nesvesno, odoleti iskušenjima Kušača "od početka veka", moguće je samo sa Bogom. Samo tada "levica" neće biti u sukobu sa "desnicom", ako "desnica", prema jevanđelskim rečima i ne bude uvek znala šta radi "levica" i – obratno. Pošto smo svi daleko od ovakvog harmoničnog udruživanja svih "udova" našeg tela, koje je Bog tako opremio da oni prirodno harmonično rade, sve dok ih naša uzburkana, rascepljena duša ne poremeti (stvarajući onda niz psihosomatskih bolesti od kojih malo ko od ljudi može da utekne), upitajmo se ponovo šta je sv. Isak Sirin mislio kada je rekao da i čovekova levica može da "stvara život u premudrosti Božijoj", a da tobožnji vernik, čovekova desnica, dakle, "prodaje greh pod vidom nečega božanskog".
Još je sveti Avgustin pisao: "Bog ima mnoge koje crkva nema i Crkva ima mnoge koje Bog nema", a jedan hrišćanski teolog u našem veku rekao je nešto slično: "Ne budimo sigurni da je Bog u crkvi. On je sa svima koji istinski veruju. Čuvaj se onoga ko dokazuje ili traži da mu se dokaže Bog. Bog se ne dokazuje, već pokazuje! Čuvaj se onoga za koga je Bog na nebesima. Bog je ili u drugom čoveku (naravno, i u meni) ili nigde".
[* NAPOMENA: Crkva je ovde shvaćena kao institucija, otud je pisano malim slovom, za razliku od Crkve kao mističnog tela Hristovog i eshatološke zajednice u istoriji - primedba V. J.]
Svi znamo da je uvek bilo i da i danas ima onih koji nose velike i male krstove oko vrata, metanišu, redovni su posetioci crkve, poste i pričešćuju se, dok se u svakodnevnom ličnom, privatnom životu (u porodici, na poslu, kada ih niko ne vidi) ponašaju nehrišćanski. Poznata jevanđeljska priča o ponašanju dvojice Jevreja u hramu (jedan glasno pokazuje svoju pobožnost prezirući drugog, a ovaj drugi, priznajući svoju grešnost, smerno stoji pred Bogom moleći za oproštaj) svedoči da su i pre dve hiljade godina (a sigurno i mnogo ranije) postojali ljudi – "okrečeni grobovi", ili ljudi koji drže samo spoljašnju stranu čaše čistom, da se poslužim Hristovim primerima iz Jevanđelja. Za ovakve i slične ljude Dante je u Paklu našao odgovarajuća mesta mučenja, dok ih je sv. Isak Sirin nazvao onima koji prodaju greh "pod vidom nečega božanskog".
Teže će nam biti da prepoznamo one druge ljude, pretpostavljam, takođe brojne, koji čine dobra i tako stvaraju život "u premudrosti Božijoj", postupajući po jevanđelskom savetu, da kada činimo dobra dela, neka naša desnica ne zna šta čini levica, da se ne bismo pogordili i ne poslušali savet svetih ljudi koji nam poručuju: "Ne beleži svoja dobra dela, jer ako ih zabeležiš, brzo će izbledeti; ako ih pak zaboraviš, biće upisana u večnost". Mislim na one ljude koji sebe ne smatraju hrišćanima (da li bi ih trebalo nazvati neosvešćenim hrišćanima ili skrivenim teistima?), neki od njih čak ističu svoj agnosticizam ili ateizam, a onim što čine u životu, kao da potvrđuju, i nevoljno, postojanje Boga.
Pošto sv. Isak Sirin izričito pominje čovekovu levicu koja čini dela iz kojih proizlazi život "u premudrosti Božijoj", ne mogu da ne pomišljam i na Božiju levicu, kojoj Bog, preko mefistofelskog duha u čoveku i van čoveka, prema Geteovim rečima iz Fausta, uvek hoće zlo, ali završi dobrim. U monoteističkim religijama sveta, kao što smo to ranije isticali, veliki je problem kako u jednom, svemogućem i svedobrom Bogu objasniti poreklo zla. Zlo je, zbilja, i suviše vidljivo i prisutno, da bismo ga mogli olako proglasiti "odsustvom dobra" (privatio boni), prividom ili našom iluzornom predstavom, još manje nam je kao monoteistima dozvoljeno da zamišljamo drugog boga, Satanu, i to kao nezavisni princip, onako kako predstavljaju sebi borbu dobra i zla sve dualističke religije ili pojedine, kroz sva hrišćanska vremena uvek prisutne, gnostičke jeresi.
Ne mislim nikako da mogu i da pretpostavim rešenje ove teške zagonetke koju nisu mogli da reše, dve hiljade godina, i najbolji hrišćanski i nehrišćanski filosofi, teolozi i razni drugi mislioci. Dovoljne nam mislene muke zadaje sv. Isak Sirin kada nam, govoreći o levici, dozvoljava da pretpostavimo da ima ljudi koji čineći drugim ljudima zlo, navode ove ljude da postanu Božiji, ili ako su to već, da ih učine jačim vernicima. Dobro su nam poznata raznovrsna i mnogobrojna iskušenja koja snalaze u životu, ponajviše, Božije ljude. Neki od njih malaksavaju pod pritiskom iskušenja i napuštaju dalju borbu za Dobro, dok se drugi osnažuju u veri. Ko kuša čoveka kroz zle ljude? Bog, Satana (Satana sa dozvolom Boga kao u čuvenoj priči o Jovu, donekle ponovljena u genijalnom delu svetske književnosti Geteovom Faustu), ili to kuša sebe sam čovek, jednostavno iz sopstvene zloće, nakupljene, koje rđavom genetikom, koje rđavim uslovima života, počevši od ranog detinjstva? Nije li najbolje, u duhu hrišćanske uzdržanosti, na ovo večno, a stravično pitanje, odgovoriti sa – ne znam! Ono što mi izgleda važnije, pa i presudnije, kada su u pitanju učinci počinjenog zla od jednog čoveka drugom čoveku, odgovor je čoveka na izazov zla, ne raspitujući se previše, otkud zlo i ko ga šalje čoveku. Originalna teorija, možda najvećeg hrišćanski orijentisanog istoričara u XX veku, Arnolda Tojnbija o "izazovu i odgovoru", sasvim se dobro može primeniti, ne samo na istorijska zbivanja sa narodima i njihovim civilizacijama, već i u životu čoveka kao pojedinca, kao individue na putu ka ličnosti. Zar čovek nije neprestano izazivan? Od koga izazvan? Od Boga, đavola, prirode, drugog čoveka, društva, muškarac od žene i žena od muškarca, od naroda kome čovek pripada, od drugog naroda? Još jednom, nije nam odgovor na ovo pitanje ono bitno u problemu kojim se bavimo, bitan je i odlučujući naš odgovor na izazov. Da li smo, najpre, svesni da smo izazvani, što bi hrišćanski razmišljajući trebalo da znači, pozvani? Jer kada smo već dozvani u ovaj život bez naše volje i odluke, nismo li u isto vreme izazvani i pozvani da život osmislimo i obogatimo? Kako? Verom, nadom i ljubavlju u Bogu. Ali i vera i nada i ljubav samo su "iskre u kamenu", bez spoljašnjeg udara one bi "u kam očajale". Šta je spoljašnji udar? Sve moguće nevolje ovoga sveta, uključujući i udare zlih ljudi na nas. Karl Gustav Jung je jednom s pravom napisao da je čovek čudovišno konzervativno biće i da ga samo krupna nevolja može podstaći na aktivnost. Pa, mada je Niče, na svoj podrugljiv način rekao da "bolest (uzimam ovoga puta bolest i nevolju kao sinonime – primedba V. J.) može biti podsticaj za život, ali za takav podsticaj treba biti dovoljno zdrav", upravo su vera, nada i ljubav u Bogu jedino zdravlje u čoveku koje će na izazov nevolje ili bolesti (telesne, duševne, socijalne, opštečovečanske, jer je čovek, zbilja, prema Kjerkegoru, "bolest na smrt") odgovoriti aktivnim životom beskrajnog usavršavanja, prema Hristovom pozivu čoveku iz Matejevog jevanđelja.
A šta će biti sa ljudima koji, i nesvesno nas iskušavajući Zlom, silno doprinose uvećanju Dobra u nama? Ne znamo. Da li su oni bili oruđa u Božijim rukama (poput Satane kada je kušao Jova ili Mefista kada je sklopio savez sa Faustom), ili su činili zlo po sopstvenoj slobodnoj odluci (Juda)? Ne znamo. Hristos nas neprestano opominje da budemo blagi sa našim neprijateljima. Nije li to zato što su nam ovi neprijatelji (prema Božijem promislu) skriveni prijatelji koje ćemo kao takve, blagosiljajući ih, prepoznati jednom, mnogo kasnije, možda tek na kraju života? Ako je tako sa pojedinim ljudima, koji kao da nam stalno stavljaju "štap u točak", a u stvari nas podstiču da, ili brže hodamo, ili da nam točak na životnim kolima ne zarđa, zašto bi drugačije bilo sa tzv. neprijateljskim narodima? Trebalo bi da nam kao večna paradigma posluži, i kada su u pitanju narodi sa kojima smo vekovima u sukobu, na primer uloge Jevreja u hrišćanskoj istoriji, koju nam je Bogom nadahnuto protumačio apostol Pavle u Poslanici Rimljanima (11. glava, 25, 28, 30, 31, 32).
Na kraju, hoćemo iz sveg srca i uma da poverujemo, zajedno sa svetim Ocima, da zbilja "sve vodenice melju u Božiju korist. Bog ne stvara iz zla dobro, nego probuđenim zlom budi uspavano dobro. Zlo bode kao mamuza i budi svojim bodilom uspavanu dušu da pođe Bogu". Pri svemu tome ne smemo zaboraviti da kao što izazov "mamuze" nije podjednako jak (još kod Tojnbija se kaže da izazov može biti prejak, preslab i umeren, upravo kakav treba da bude da bi odgovor bio pravi), tako ni odgovor "uspavane duše" nije jednak: nekad se duša ljudska na izazov probudi upravo koliko treba da bi pošla Bogu, drugi put ona produži da spava, a nekad "bodilo zla" uzbudi dušu tako da ona i sama ostane ili postane zla.
Jeste Hristos tražio od ljudi da opraštaju i ljube svoje neprijatelje, ali je rekao i sledeće: "Teško svijetu od sablazni; jer potrebno je da dođu sablazni, ali teško čovjeku onom kroz koga dolazi sablazan".
III
O NAVIKAMA,
O OGOVARANjU, O OSUDI
DRUGIH LjUDI
VIŠE SE STRAŠI NAVIKA,
NEGO NEPRIJATELjA.
ONAJ KOJI GAJI U SEBI NAVIKU
- ISTO JE ŠTO I ČOVEK
KOJI BACA DRVA U OGANj;
JER SE MERA I U JEDNOM I U DRUGOM
SASTOJI U KOLIČINI ONOGA
ŠTO IH PODRŽAVA.
AKO NAVIKA ZAHTEVA NEČEGA JEDANPUT,
I NjEN ZAHTEV NE BUDE IZVRŠEN,
TO ĆEŠ JE DRUGI PUT NAĆI SLABIJOM.
AKO JOJ JEDANPUT ISPUNIŠ VOLjU,
TO ĆEŠ DRUGI PUT OPAZITI,
KAKO ONA NAPADA NA TEBE
SA MNOGO VEĆOM SNAGOM.
Svi znamo: navika je naša druga priroda. Navike se, putem uslovnog refleksa, stiču vrlo rano. Čovek ne može da živi bez rano stvorenih navika. Navike su deo prirodnog ritma, kosmičkog i zemaljskog. Navike koje se odmah posle rođenja brzo i lako stvore, kao da su zato tako lako prijemljive, jer u nama postoji odavno uhodani filogenetski put nebeskog i zemaljskog ritma. Odvajkada se veruje i zna da je čovek nebesko i zemaljsko biće, mikrokosmos u makrokosmosu, sićušan deo ogromnog prirodnog kretanja. Postoje još uvek neki čudesni ljudi na zemlji koji žive život jedinstvenog ritma, jednoglasnog pevanja, nebeskog i zemaljskog. Oni ustaju zorom, u sumraku ležu, obeduju onoliko puta dnevno hranu kakvu im organizam traži; prilegnu sa ženama onda kada to njihov nepogrešivi Eros zna da treba; mole se višim silama za koje znaju da postoje, da su im udahnule duh života i da će im ga u jednom određenom času njihovog života, koga ne znaju niti žele da znaju, uzeti od njih i vratiti ga Velikom Duhu. E, od ovakvih ljudi i samo kod ovakvih – a već rekosmo da je takvih malo i sve je manje – navike nisu neprijatelji ljudski i od njih se čovek ne mora da straši.
A zašto onda sveti Isak Sirin poručuje da treba više da se strašimo navika nego neprijatelja? Svetitelj očevidno misli na naše rđave navike, od kojih smo neke stekli u detinjstvu, pa ih onda vučemo u sebi i za sobom celog života, malo ih uopšte osvešćujući, a i kada ih postanemo svesni, oslobađamo ih se s mukom ili nikako. Kada odojče ne dobija, iz raznih uzroka, redovno svoje obroke hrane, kada zbog nehatosti ili neritmičnosti roditelja ne upozna određeno vreme spavanja i buđenja, ono je tako već steklo uslove da počne rano da trpi od nesanice ili i od poremećaja organa za varenje. Kasnije, kada dete pođe u školu, učenje zadatih lekcija može na rđav način da poveže sa prinudnim uzimanjem hrane ili nekom drugom rđavo naučenom prisilom, kao što je sisanje prsta, čačkanje nosa, češkanje po glavi ili telu, nekim tikom, kao što je krivljenje usta, nevoljno podizanje ramena, žmirkanje, ili i sa bezbroj drugih nevoljnih radnji. Početak prirodne onanije na početku pubertetskog doba ili početak neprirodnog pušenja i upotrebe alkoholnih napitaka, skoro uvek pod uticajem okoline, mogu preći u tip rđave navike koja prati čoveka, katkad celog života. Takav je slučaj kada je onanija trebalo odavno da bude zamenjena normalnim seksualnim odnosima, a ipak se nastavlja, čak i kada je čovek stvorio brak i porodicu; pušenje i zloupotreba alkohola, droge ili tableta za umirenje bolova, ili onih protiv nesanice, i pored tamnog uvida u njihovu štetnost, sa već ozbiljno načetim zdravljem čoveka usled njihovog dugogodišnjeg korišćenja, ne napuštaju se, jer je rđava navika postala deo čovekove prirode. Stoga je narodna poslovica: Navika je jedna muka, a odvika dvije – sasvim na mestu da je se ovde setimo.
Rekosmo da je rđava navika postala deo ljudske prirode, a šta ako je ljudska priroda rđava, a rđava navika, koja se i brzo i lako stiče, samo prirodan nastavak ili prirodna posledica zle ljudske prirode? Vredi li obnavljati davno poznate ljudske rasprave o prvobitno zloj, dobroj ili neutralnoj ljudskoj prirodi? Obnavljanjem sećanja na ovakve pretpostavke religioznih mislilaca, filosofa, naučnika, ali i prostog naroda, koji je izrazio svoje iskustvo o ljudskoj prirodi kroz poslovice, doskočice i skaske, mi se u stvari vraćamo na onaj deo našeg kazivanja o čoveku kao nebeskom i zemaljskom biću koje je spremno da već od rođenja, a verovatno, prema novijim izučavanjima prenatalne psihologije, i prenatalno razvije u sebi dobre i rđave navike, shodno klici dobra i zla koju nosimo u sebi, kao ljudi, od postanka sveta, ili od pravremena-nevremena zagonetnog pada čovekovog u greh. Kao dualističko biće zbilja zbog toga prashizofreno i pored svih determinizama (genetskih, prenatalnih i postnatalnih), čovek je prema hrišćanskom uverenju, u neprekinutom, slobodnom izboru; slobodnom, paradoksalno od samog rođenja, kada "bira" da li će se opredeliti, pre ili češće, za "dobru" ili "zlu" dojku majke, u stvari za princip dobra i zla u njemu samom. Kako, zar je čovek zbilja slobodan i kada još nije razvio u sebi svest o izboru? Sagledavam u mislima, tri moguća odgovora na ovo, naizgled, nemoguće pitanje. Pokušaću da ih razvijem.
Prvi odgovor, strogo deterministički, samim tim pesimistički, pružio nam je protestantski pokret u XVI veku i to u svojoj Kalvinovoj i Cvinglijevoj varijanti o predodređenosti čoveka za dobro i zlo, samim tim i za njegovo postmortalno stanje raja ili pakla. Ova dva protestantska religiozna mislioca od kojih je jedan (Cvingli) poginuo na bojnom polju kao aktivan ratnik za svoju veru u borbi sa katolicima u nečemu fanatičniji od njihovog uzora Martina Lutera, sa kojim se nisu u svemu slagali, samo su dosledno, iako jednostrano, razvili do kraja učenje blaženog Avgustina o čovekovoj nemoći i Božijoj milosti od koje sve zavisi, a pre svega naše opredeljenje za dobro ili zlo. Zbilja, veliki i opitni hrišćanski mislilac Avgustin, koji kao da je u prvoj polovini svoga života prošao sve faze "individuacionog procesa" – onako kako ga je opisao u psihologiji Karl Gustav Jung, a u literaturi, još upečatljivije, Herman Hese (naročito u romanima "Sidarta" i "Narcis i Zlatousti") – ostavljajući za sobom za sva vremena i za sve uzraste, nezaobilaznu knjigu "Ispovesti", u drugoj polovini života postao je uzoran monah i zreo hrišćanski filosof sa dvostruko razvijenim aršinom kada govori o ljudskoj prirodi. Sam sa sobom i na sebi iskusivši sve zle strane ljudske prirode, Avgustin je, kao i svi strasni hrišćanski mislioci (još od Tertulijana i Origena, preko Paskala do Kjerkegora i Dostojevskog), došao do radikalnih, i to radikalno negativnih zaključaka o ljudskoj prirodi. Ova priroda, prema Avgustinu, već od rođenja svakog deteta, u svakom vremenu, apsolutni je nosilac "praroditeljskog greha", pa je kao takva i apsolutno nesposobna da samu sebe spase bez Božije milosti. Blaženi Avgustin je umro 430. godine i mi bismo mogli mirno reći da će svaki čovek, i onaj koji je talentom, inteligencijom i obrazovanjem daleko zaostajao za Avgustinom, ali koji je imao hrabrosti, snage i želje da stupi na "ludi kamen individuacije", da se prepusti vrtlogu života, a da pri tom ne dopusti, zahvaljujući sačuvanom Dobru u sebi, kao i prirodnoj introspekciji, da ga taj vrtlog povuče u dubine mutne vode iz koje više nema povratka – da će svaki takav čovek, velim, dati za pravo blaženom Avgustinu. U čemu? U opitnom doživljaju da je čovek zao, ili, kako se još u Davidovim Psalmima (58) kaže: "Od samoga rođenja zastraniše bezakonici, od utrobe materine tumaraju govoreći laž", a u I Knjizi Mojsijevoj (8, 21): "Misao je srca čovečijega zla od malena". Prastaro je, dakle, iskustvo da je čovek zao, da drugima neprekidno smišlja i čini zlo, ali na kraju obično ne propušta, i ne znajući zašto, da i samog sebe uništi. Jezgrovita formulacija Tomasa Hobsa, tek u XVII veku: Homo homini lupus, mogla je biti izgovorena, ne samo u XI veku, posle oslepljivanja poražene bugarske vojske od strane pravoslavnog vizantijskog cara Vasilija II, ili posle ispijanja vina iz lobanje vizantijskog cara Nićifora od bugarskog kana Kruma u IX veku, već je mogla biti postavljena i mnogo, mnogo ranije od strane nekog asirskog, vavilonskog, judejskog ili rimskog Tomasa Hobsa starog veka. Sasvim je nepotrebno, mislim, onoj Hobsovoj misli dodavati nova agresivna i samoagresivna svedočenja iz repertoara ratovanja i mučenja ljudi u toku celog XX veka, do najnovijih grozota na Balkanu. Neko prokletstvo, davno su ga judeo-hrišćani nazvali "praroditeljskim grehom", kao da počiva nad svakim čovekom pojedinačno i nad čitavim ljudskim rodom i njegovom istorijom.
Šta je bilo prirodnije, ali i spasonosnije za istinski preobražaj manihejca Avgustina kada je postao hrišćanin (ne zaboravimo da je hrišćaninom postao i pod uticajem svoje uzorne majke hrišćanke, dakle pod uticajem čiste ljubavi majke prema sinu i sina prema majci), nego da se sav preda Bogu i Bogočoveku Hristu, očekujući samo i jedino od Njega spasenje i oslobođenje iz veriga greha, urođenog greha, od koga se sam čovek – naravno onda kada u punoj meri osvesti, ne samo opštu grešnost ljudske prirode, već i svoj sopstveni počinjeni i mnogo puta ponovljeni greh – nikad osloboditi ne može.
Pošto čovek negde u dubini sebe sluti, a možda već i zna, da godinama i decenijama gomilani gresi u njemu, ne mogu volšebno iščeznuti, a u sebi samom čovek ne nalazi snage da ih počne iz sebe goniti, on se voljno ili nevoljno, svesno ili nesvesno, odlučuje da ne želi, a onda i da neće da se greha oslobodi. Ovako započinje u čoveku dug period uživanja u grehu, svejedno kome: krađi, korupciji, preljubi, srebroljublju, uvek, naravno, zavisti i ljubomori. Tek pred kraj života, i to ne uvek, ovakav grešnik, postepeno, a onda sve žešće, doživljava silno gađenje nad sobom i životom, više mu se ništa ne mili, razboljeva se od psihosomatskih bolesti, a poneko oboljeva od kliničkog oblika depresije i melanholije. Ovakva duhovno-duševno-telesna kriza grešnika, dobro je došla kao poslednja prilika, opomena i izazov da se sve još može promeniti i na dobro izaći. Kako? Potpunim predavanjem sebe Bogu uz iskreno, pokajničkim molitvama ispunjeno srce grešnog čoveka, koji vapije Bogu poput davljenika koji viče iz svega glasa, tražeći ili već i ugledavši svoga spasioca. Tek ovaj i samo ovaj put preumljenja (metanoje), postao je spasonosan, ne samo blaženom Avgustinu, već i brojnim hrišćanskim svetiteljima, muškog i ženskog roda (i ne samo svetiteljima), koji su i kada su, u ranijem dobu svoga života, provodili život kao teški grešnici.
Drugi mogući odgovor, od maločas tri predložena na večno i, kako bi Dostojevski rekao, "prokleto pitanje" o slobodi ljudskoj, koja započinje već u prvoj godini života odojčeta, bio bi potvrdan, tj. da je sloboda odlučivanja moguća, prisutna i individualna već od uzrasta malog deteta. Ovakav naizgled nemoguć odgovor, počiva i na nekim današnjim dostignućima prenatalne psihologije koja uči o specifičnostima individualnog reagovanja fetusa u majčinoj utrobi nezavisno od majke, odnosno njenog, inače prirodnog i uglavnom stalno prisutnog fizičkog i psihičkog uticaja na plod svoje utrobe.
Najzad, treći mogući odgovor na pitanje o mogućnostima ili nemogućnostima slobodnog ljudskog odlučivanja potiče, možda prvi put od irskog monaha Pelagija, osuđenog zbog jeretičkog učenja na nezvaničnom pravoslavnom saboru u Kartagini 418. godine. Pelagije je, naime, smelo ustao protiv Avgustinovog učenja o naslednosti "praroditeljskog greha" i njegovom silnom uticaju na čitav tok čovekovog života, zalažući se za slobodu volje, koja je jača od praroditeljskog greha i koja može da postane odlučujuća u savladavanju posledica ovoga greha. Ovakav stav Pelagijev, na početku IV veka, možda bismo mogli označiti kao revolucionaran, u smislu preteče svih kasnijih i mnogo kasnijih slobodoumnih stavova različitih religioznih i filosofskih mislilaca Zapada koji su pisali pozitivno o čovekovoj slobodnoj volji i njenim odlukama. Drugo je sada, nimalo nevažno, pitanje zašto se i kako, u toku srednjeg i naročito novog veka, ideja o slobodi čovekove volje sve više izokretala u ljudsku gordost, samodovoljnost čoveka na zemlji, da bi se završila u našem veku, rasprostranjenim ateizmom i agnosticizmom, upravo među zapaženijim evropskim i američkim naučnicima i filosofima, naravno i među sovjetskim.
Problem slobode volje, najzad, možemo zaoštriti, ako pojačamo suprotnosti između sledeća dva, do sada već izneta stava, i to: čovek nema slobodnu volju jer je, prema hrišćanskim pobornicima ovakvog stava, teško opterećen "praroditeljskim grehom", i bez Božije milosti ne može se spasti i – čovek je (prema Sartrovom mišljenju) apsolutno slobodno biće, on i "jeste sloboda", mada je u isto vreme osuđen da bude slobodan. Čovek se, tvrdi Sartr, u svakom trenutku odlučuje i svojom odlukom angažuje. On tako postaje odgovorno biće. Pred kim odgovorno i od koga osuđen, Sartr ne kaže, ili se pretpostavlja da pošto Boga nema da bi pred Njim bio odgovoran, a i ljudska savest je kolebljiva, relativna i potkupljiva, onda ostaje jedino da bude odgovoran pred drugim ljudima, pred društvom, istorijom i svojom izabranom ateističkom humanošću.
U ovakvom našem suprotstavljanju dva stava o ljudskoj slobodi, nismo uzeli u razmatranje stav Sigmunda Frojda, kao i nekih sličnih mislilaca, pre i posle njega, koji na osnovu svojih filosofskih (Šopenhauer, na primer) ili naučnih stavova (Žak Mono, nobelovac u našem veku) zastupaju učenje o iluzornosti ljudske slobode. I dok blaženi Avgustin namerno pojačava sumnju u dalekosežnu mogućnost korišćenja ljudske slobode, da bi utoliko više istakao svoju neograničenu veru u Božiju pomoć slabom i jadnom čoveku, dotle ateistički mislioci tipa Sigmunda Frojda, ili u literaturi Alberta Kamija, traže od čoveka stav "apsurdne nemogućnosti", to jest, da uprkos slučajnosti nastanka života i besmislenosti čovekovog postojanja, treba da neguje stoičku ataraksiju i pokaže slepoj sudbini prkosnu, ali dostojanstvenu hrabrost do kraja!
S pravom se, sada, možemo upitati, ne postoji li neka Aristotelova "zlatna sredina", koja nije ni lažni kompromis, ni konformizam, a ni mlakost mlakih, već koja bi nam mogla zadovoljiti potrebe i zahteve uma, ali i očekivanja i želje srca. Zar nije jedan takav filosof bio Imanuel Kant koji je, s jedne strane, posumnjao u mogućnost saznavanja "stvari po sebi", čime je indirektno, determinističku ograničenost ljudske prirode prihvatio kao činjenicu, s druge strane, nije odrekao čoveku njegovu slobodnu volju sa kojom se odlučuje ili ne odlučuje da vaspitava sebe na moralnom zakonu kategoričkog imperativa? Slično umno rešenje koje ne protivreči osnovnim postulatima hrišćanstva, možemo naći i kod Maksa Šelera (i pored njegove kritike Kantovog formalizma), Nikolaja Hartmana, a od nama vremenski bližih filosofa, kod tzv. desnih egzistencijalista (Jaspersa, Maritena, Marsela i drugih).
Prateći veru i misao pravoslavnih teologa i filosofa, naročito ruskih iz druge polovine XIX i prve polovine XIX veka, a od toga vremena do danas prvenstveno grčkih, možemo uočiti shvatanje koje preovlađuje u pravoslavlju, da čovekovo biće jeste slabo i nemoćno, izloženo, kao trska na vetru, bezbrojnim i nepredviđenim olujama i uraganima, ali da je i u onom najslabijem čoveku među svim slabima, sačuvana sloboda volje, odnosno sloboda izbora između dobra i zla. Paradoks hrišćanske vere i jeste u tome, prema ličnom iskustvu apostola Pavla, što je u slabosti istinski verujućeg hrišćanina, njegova najveća sila, jer "sve mogu u Isusu Hristu koji mi moć daje" (iz Poslanice Filipljanima, 4, 13) ili (u Poslanici Jevrejima, 13, 6): "Gospod je moj pomoćnik i neću se bojati; šta će mi učiniti čovek?" Ali da bi Gospod postao "moj pomoćnik" i pastir ("Gospod je pastir moj i nečega me lišiti neće", početak XXIII Davidovog psalma), da bih prestao da se bojim zemaljskih i nebeskih bogova kao idola, ili ljudi kao idolskih slugu, da bih osetio moć u sebi koja mi neoborivo pokazuje i dokazuje da me je Bog usinio i da "ne živim više ja, nego Hristos živi u meni" (Poslanica Galatima a. Pavla, 2, 19, 20) – neophodno je da učinim odlučan, u slobodi voljnog izbora učinjen korak, da poverujem i zavolim "svom dušom svojom, svim srcem svojim, svom snagom svojom", Boga kao Oca.
Sada će nam biti, verujem, pristupačniji i shvatljiviji sveti Isak Sirin, kada kaže da "onaj koji gaji u sebi naviku – isto je što i čovek koji baca drva u oganj". Ako primimo kao neophodnost razlikovanje dobre od rđave navike (gajimo ih, naravno, svi obe vrste, pa ipak jedna preovlađuje), onda je i "bacanje drva u oganj" različito u posledicama. Ko od hrišćana (i ne samo hrišćana) ne zna da je "bacanje drva u oganj" neke dobre navike, ne samo potrebno i korisno, već je i neophodno, kako se naše hrišćanske vrline ne bi ohladile i na njima se onda, brzo, nahvatala plesan? Ko od hrišćana nije iskusio da je kada je, i za kratko, zanemarivao molitvu, koja čini srž hrišćanstva, s čuđenjem i zebnjom mogao da primeti kako mu se srce brzo hladi, a praznoslovlje razuma brzo (kompenzatorno) jača? A u slučaju preovlađivanja negativnih ili rđavih navika? "Bacanje drva u oganj" u ovakvih navika neminovno razbuktava vatru strasti (svejedno kojih, agresivnih, seksualnih, ili i mnogih drugih), koje onda, zbilja, postaju naši ljuti neprijatelji protiv kojih smo sve nemoćniji što smo manje u stanju da ih uopšte prepoznamo kao neprijatelje. Kako se osloboditi rđavih navika? Ne bacajmo na njih novo gorivo, već, bar jednom, ne ispunimo njihov zahtev! Tako ih jedino možemo početi slabiti, a kada primetimo lagano slabljenje rđavih navika, udvostručiće nam se snaga da ih i dotučemo. Čime i kako? Naravno, uz pomoć Onoga u koga smo poverovali da može, ne umesto nas, nego sa nama, da pobedi neprijatelja koji nam je jednom orobio celu kuću, a sada vidimo kako se sramno povlači i beži. Ubrzaćemo ovaj proces povlačenja i proterivanja neprijatelja iz naše kuće, ako svakoj rđavoj navici sa kojom smo otpočeli nepoštednu bitku, odmah, još u toku bitke, koja nekad mora da traje dugo, suprotstavimo jednu dobru naviku, upravo onako kako nas je hrišćanstvo od početka učilo: da svakom od "sedam smrtnih grehova" protivstavimo "sedam hrišćanskih vrlina" – gordosti smirenoumlje, proždrljivosti uzdržljivost, bludu apstinenciju, očajanju "tugu sa Hristom i u Hristu" itd. Ni kosmos ni ljudska duša ne trpe prazninu. Hristos svuda želi da se useli, ali tek onda kada mu mi otvorimo vrata.
SVAGDA BLAGOSILjAJ USTIMA,
I NIKAD TE NEĆE OGOVARATI;
JER SE OD OGOVARANjA RAĐA OGOVARANjE,
A OD BLAGOSILjANjA – BLAGOSILjANjE.
U SVAKOM POSLU SMATRAJ SEBE
OSKUDNIM, RADI TOGA, DA SE UČIŠ – I CELOG SVOG ŽIVOTA BIĆEŠ PAMETAN.
NEMOJ SAOPŠTAVATI DRUGOME
ONO ŠTO SAM NISI POSTIGAO,
DA SE NE STIDIŠ OD SAMOGA SEBE
I DA SE, PRI UPOREĐENjU ŽIVOTA
TVOGA, NE OTKRIJE LAŽ TVOJA.
KO, SEĆAJUĆI SE BOGA,
UVAŽAVA SVAKOG ČOVEKA,
TAJ, PO NAREDBI BOŽIJOJ,
TAJNO NALAZI SEBI POMOĆ
KOD SVAKOG ČOVEKA.
Mada je Sigmund Frojd projekciju, zajedno sa ostalim pojavama tzv. mehanizma odbrane (introjekcija, negacija, preokretanje u suprotno, potiskivanje itd.) smatrao znakom neuroze, ubrzo se pokazalo da svi ovi procesi predstavljaju normalne znake prilagođavanja, ali i sazrevanja čoveka, a da mogu preći u psihopatologiju i tada postati deo neuroze, tzv. graničnih slučajeva i psihoze.
Projekcija je takav psihološki i psihopatološki fenomen u kojoj mi, nesvesno, premeštamo, prenosimo sopstvene mane, poroke i grehove na drugog čoveka, čak i na ceo jedan drugi, obično bliski i nama u nečemu sličan narod. Klasičan primer projekcije je kada muž ili žena, gajeći u svome nesvesnom, povremeno i u svesnom biću, želju za brakolomstvom (mada i onda kada su preljubu već ostvarili), počnu da ispoljavaju ljubomorna osećanja prema partneru. Ljubomora može ostati u normalnim granicama, postati abnormalna ili patološka. Moguće je, naravno, da i bilo koje drugo naše snažnije osećanje (povređen narcizam, na primer) postane povod za projekciju, pri čemu su objekti projekcije obično bliski nam ljudi, članovi porodice, rođaci, susedi, mada nekad, obično u patološkim slučajevima, i potpuno nepoznati ljudi.
Svima ljudima dobro poznata pojava, nazvana od sv. Isaka ogovaranje, toliko je raširena kod svih slojeva stanovništva u jednoj zemlji i kod jednog naroda, gotovo podjednako prisutna i kod školovanih i visokoškolovanih kao i kod neškolovanih ljudi, da je mnogi ne smatraju, ne samo bolesnom pojavom, već ni vrednom veće pažnje, npr. psiholoških ili psihijatrijskih stručnjaka. Da li je stvarno tako? Ako je, na primer, višečasovno dnevno gledanje televizijskih programa u većini zemalja sveta, drogiranje većeg dela školske omladine, takođe u više zemalja i na svim kontinentima, ili raspaljivanje šovinističke mržnje prema drugom narodu, opšteraširena pojava kod raznih naroda i rasa, bez obzira na njihov stepen civilizacije, da li je ova opšta rasprostranjenost dovoljan razlog da se ovakve i slične pojave proglase normalnim, običnim i uvremenjenim pojavama? Teško da bi se neko razuman, i ko nije verujući čovek mogao da složi sa ovakvim (ne samo za mene kao psihopatologa) bolesnim pojavama i primi ih, kao neminovnost "duha vremena".
Vratimo se na ogovaranje. Zašto ljudi ogovaraju jedni druge, svejedno da li to čine javno i bez stida, ili prikriveno, ne uvek svima primetno, ili, čak, uopšte otvoreno ne ogovaraju, a ispunjeni su prepoznatom ili u sebi neprepoznatom željom da to učine? Moj odgovor na ovo bitno pitanje uprošćen je i direktan: ljudi ogovaraju jedni druge ili iz zavisti, ili što su i sami isti kao oni koje ogovaraju. U prvom slučaju, oni koje ogovaramo, jednostavno su pametniji, lepši, bogatiji ili u svemu bolji od ogovarača; u drugom slučaju, tipične projekcije, ogovaramo druge ljude zbog onih njihovih individualnih osobenosti koje i sami nosimo u svome skrivenom biću, a koje nam smetaju, kojih se čak i stidimo, a da toga nismo nikako ili smo nedovoljno svesni.
Šta reći o psihološkim korenima oba najčešća spomenuta uzroka ogovaranja? Ništa utešno. Ljudska priroda, u najdubljim svojim korenima, nazvali je mi, hrišćanskom "palom prirodom" ili stvarnom, užasno dugom evolucijom, zavidljiva je i ljubomorna. Ova činjenica lako je prepoznatljiva od svakog objektivnog, iskusnijeg pedagoga, psihologa i psihoterapeuta, o njoj bi dugo mogli da pričaju roditelji koji imaju decu; zavidljivost i ljubomora bič je koji vitla nad glavama ljudi svih profesija i u svim ustanovama; zavist je uzrok, katkad, pravih tragedija u porodicama i van njih. Ne zaboravimo da se gospodareći lik Lucifera, prisutan pod raznim imenima i okolnostima u mitologijama mnogih naroda sveta, u judeo-hrišćanskoj religiji prihvata kao odlučujući činilac koji je doprineo, ne samo sopstvenom padu, već i padu čoveka u greh. Poznata biblijska priča o zavođenju Eve i Adama u rajskom vrtu preko zmije, priča je o, već tada, u pravremenu, palom, vrhunskom, još i svetlosnom biću Luciferu (lučonoši). Ako je, dakle, zavist, smatrana od hrišćana, zajedno sa gordošću, vrhunskim ljudskim grehom, nije li ona prisutna u čoveku iz pravremena postanka njegovog, postala neraskidiv deo ljudske prirode? Ako svi, jednom reči, nosimo u sebi posledice tzv. praroditeljskog greha (čiji urođeni trougao čine, po mome mišljenju, zavist, gordost i polna strast), ili se zavist pojavljuje veoma rano kod deteta, još u stadijumu odojčeta, kako nas uveravaju psiholozi, zašto ne priznati da smo svi zavidljivi, kao što smo svi grešni, naravno, na različite načine i različitog intenziteta! Tek nam predstoji teška rasprava kako se boriti sa zavišću i sa kakvim izgledima na uspešan ishod borbe.
Potražimo sada drugi koren uzroka ogovaranja koji se manifestuje projekcijom, dakle, pridavanjem i lepljenjem sopstvenih rđavih navika, pa i greha, drugom čoveku. Možemo li, najpre, odreći da je i ovakav tip klevetanja, ne samo rasprostranjen kod svih naroda i rasa i u svim vremenima, već i da čini "psihopatologiju svakodnevnog života" (da se prisetimo naslova jedne dobre knjige Sigmunda Frojda) kod većine ljudi i danas. Već je bilo reči da projekcija može da bude normalan, abnormalan i patološki proces, zavisno od ranog vaspitanja deteta u porodici, kao i stepena osvešćivanja ovog prirodnog, nesvesnog mehanizma odbrane. Podsećajući da je projekcija kod čoveka nesvesna odbrana, kao da smo odmah stigli i do korena projekcije; to bi bila mučna i od svakog čoveka teško prihvatljiva činjenica slabosti čovekove, njegovo rano osećanje inferiornosti i pored kasnije razvijanog razuma i uma, i pored prividnog gospodarenja i ovladavanja prirodom.
Sve što je bilo bitno da znamo o prirodnoj ljudskoj inferiornosti, o kompenzaciji i natkompenzaciji urođene ljudske slabosti, mogli smo pročitati kod velikog, dosta zanemarenog psihijatra i psihoterapeuta u XX veku, Alfreda Adlera. Treba reći, ipak, da Adler nije ništa novo rekao o čovekovoj slabosti, o inferiornosti svakog malog deteta, kao i o neodoljivoj čovekovoj težnji ka moći, vladanju i vlasti (uvek samo kao uspešnom ili neuspešnom obeštećenju osećanja inferiornosti prisutnom kod svakog čoveka, svesno ili nesvesno, vrlo često u toku celog života) što judeo-hrišćanska religija nije znala, potvrdila i objavila; pri tome, sa značajnim nalazima, uputstvima i savetima čoveku kako da na hrišćanski način izađe na kraj sa svojim osećanjem inferiornosti, bez bolesne natkompenzacije ili nasilne promene društvene nejednakosti koja je, takođe, sa svoje strane (prema Adlerovom mišljenju) doprinosila jačanju prirodnog osećanja inferiornosti u čoveku, pa i u čitavom jednom narodu.
Ako smo relativno zadovoljavajuće odgovorili na dva suštinska pitanja o korenima dvokolosečnog ljudskog ogovaranja (iz zavisti i mehanizmom projekcije), vratimo se sv. Isaku Sirinu i potražimo od njega, kao hrišćanskog svetitelja, pomoć, izbavljenje, spas od demonski jake strasti, prisutne u svima nama jače ili slabije – ogovaranja.
Treba li, najpre, posumnjati u empirijsku činjenicu, poznatu svima ljudima koji su sačuvali u sebi iole introspektivnosti i objektivnosti, da će onaj koji ogovara – biti ogovaran. Međusobne ljudske svađe koje se nekad završe trajnim prekidom odnosa (bračnih, susedskih, rođačkih, pa i međunarodnih), ali, katkad, i ubistvom, samoubistvom, ratom, počinju gotovo uvek, naizgled bezazlenim ogovaranjem. Ako je tako u stvarnosti, a jeste tako, šta je prostije nego poslušati savet hrišćanskog svetitelja da prestanemo sa ogovaranjem, jer nas tada niko neće ogovarati? Ako nam sveti Isak Sirin nije dovoljno ubedljiv u ovoj preporuci, upitajmo mudrije i starije ljude od nas, iz naše bliže i šire okoline, ne misle li oni, možda, kao i ovaj svetitelj. Najzad, ako nećemo nikog da poslušamo, eksperimentišimo sami sa ogovaranjem. Pošto smo se već bezbroj puta uverili da je ogovaranje zarazna pojava koja ima, kao svaka zarazna bolest, težnju širenju i neprestanom oštećivanju (telesnom i duševnom) zaraženog, osvestimo do kraja ono u šta smo se sami mogli uveriti – da ogovaranje nije šala, malograđanska lakrdija ili, za histerične ljude, histerično zadovoljstvo – pa voljnim naporom pokušajmo, probe radi, da za neki duži period vremena nikoga više ne ogovaramo. Dok nam ovakav koristan opit još traje, učinimo i drugi, ne mali napor, koji nam preporučuje sv. Isak, a to je blagosiljanje ljudi ustima. Šta to znači?
Pošto ne postoji na svetu čovek koji bi bio samo oličenje đavola, već, karakterom i ponašanjem, i najgori čovek nosi u sebi, i za sebe, često skriveno, i nešto dobro i plemenito (jer je svaki čovek, prvobitno, slika i prilika Božija, a ne đavolova), potrudimo se da u tome čoveku kog smo do tada ogovarali (neka bude s pravom, mada, hrišćanski posmatrano, nikakvo ogovaranje ne može biti opravdano), otkrijemo i taj njegov skriveni, Božiji deo, koji ćemo, onda, prema rečima svetitelja, "blagosiljati ustima". Treba paziti da u takvom, po našoj oceni rđavom čoveku, koga smo, po subjektivnom mišljenju, s pravom ogovarali, tobož da bi se popravio, stvarno otkrijemo nešto dobro, jer ćemo, ako ovo dobro u njemu ne vidimo, a ipak ga ustima blagosiljamo, ličiti na licemere. Sledujući savet sv. Isaka idem i tako daleko, pa kažem, čak i u slučaju kada se još nismo uverili da onaj koga smo ogovarali poseduje i neke dobre osobine, blagosiljajmo ga ustima, jer ćemo ponavljanjem takvog blagosiljanja brže i uspešnije doći do otkrića njegovih stvarno dobrih odlika. Zar nije i suviše lako i ugodno blagosiljati one koje volimo i koji nam čine dobro, kada nas Hristos upozorava da će nam to biti "uzaludna plata" jer, "tako čine i svi grešnici"? Hrišćanstvo traži od nas nešto mnogo teže, ali uzvišenije i dublje, da potražimo dobre osobine i kod naših neprijatelja i njih blagosiljamo, nekad najpre srcem, pa onda ustima, a nekad obratno. Jer, kako nas samoopitni starac Isak Sirin uči, kao što ogovaranje rađa ogovaranje, tako blagosiljanje rađa blagosiljanje. Ne odbacujmo lakomisleno ovaj savet dok nismo sami izveli probu!
Nova poruka sv. Isaka Sirina prirodan je nastavak one već izrečene i ovde tumačene, o ogovaranju i blagosiljanju, a ona nas uči doživotnoj skromnosti u traženju Boga i učenju života, koje će nas (traženje i učenje) učiniti vremenom, još skromnijim, jer ćemo sve bolje shvatati, koliko ne znamo ništa, ili, ako smo tek stekli koju mrvicu znanja o tajni i Boga i života. Pametan čovek je zbog toga, za sv. Isaka, samo onaj čovek "koji smatra sebe oskudnim", znači onaj, da se podsetimo još starozavetnog jezika, "koji zna da ništa ne zna" i koji je zbog toga celog života spreman, voljan i otvoren da i dalje uči; naravno, ne zaludne stvari ovoga sveta (plima informacija na kraju XX veka!), već da stiče znanja koja pomažu čoveku da žeđ gasi vodom sa Izvora, a glad da utoljuje manom nebeskom, ne bi li tako molitvenije mislio i čistije živeo. Drevna je mudrost, izgovarana i pre hrišćanstva, da nema čoveka od koga čovek nema ništa da nauči. Ovu iskustvenu drevnu mudrost sv. Isak Sirin hrišćanski izgovara ovako: "Ko, sećajući se Boga, uvažava svakog čoveka, taj, po naredbi Božijoj, tajno nalazi sebi pomoć kod svakog čoveka".
Nije moguće, dokle god smo puni sebe, da se setimo Boga, niti da uvažavamo drugog čoveka. Ovo isto veli i jevrejska narodna izreka: "Nema mesta za Boga u onome ko je pun samog sebe". Gordost nam ne da da uvidimo svu dubinu našeg neznanja i naše vapijuće praznine, jer tek ovakav uvid počinje da nas uči našem duševnom i duhovnom siromaštvu; rizičan je ovakav uvid – zato ga i izbegavamo – jer nas vodi očajanju ili rezignaciji i doživotnoj agnostičkoj skepsi. Tek onaj treći put sa raskrsnice, na kojoj smo stekli uvid u sopstvenu slabost i apsurdnost daljeg negovanja gordog nadimanja uvek i svagda oskudnog znanja i početak istinske skromnosti, iz koje sada možemo s nadom da se obratimo Bogu. Ali ne samo Bogu, već i ljudima koje nam Bog, tajnovitim putevima, samo Njemu poznatim, šalje, da bi u susretima sa njima, katkad i u neobičnim i neočekivanim događajima otkrili Božije planove sa nama; to su događaji i susreti od kojih dobijamo pomoć, utehu i okrepljenje, što nas čini sigurnijim da smo, najzad, stupili na pravi put.
I na kraju hrišćanske poruke sv. Isaka Sirina, svetitelj nas opominje da ne saopštavamo drugima ono što sami nismo postigli, da se ne bismo kasnije stideli samih sebe kada se otkrije naša laž. Ovu poruku ne zovem hrišćanskom samo zato što je karakteristična samo za hrišćanstvo ili samo za pravoslavno hrišćanstvo, već je smatram opštevažećom porukom, rezultatom višehiljadugodišnjeg iskustva čoveka, ali sažetom i pretočenom, pre dve hiljade godina u jevanđeljsku istinu, koju je propovedao i njome živeo Bogočovek Isus Hristos. Većina ljudi, i hrišćana i nehrišćana, upravo čini ono na šta nas upozorava sveti Isak da ne činimo. Nismo još napunili ni tridesetu godinu, tek što smo završili studije, stupili u brak, zaposlili se, tek što smo otkrili lepotu i dubinu hrišćanstva, Božijom blagodati našli sebi ispovednika, počeli redovno da posećujemo nedeljne liturgije na kojima se povremeno pričestimo, a već smo se pogordili, postali drugima učitelji i propovednici, saopštavajući im ono što tek i sami naslućujemo, što još u nama nikako nije uhvatilo korena, a pitanje je da li će i kada, takvi kakvi smo, gordi i neiskušani, uopšte korena biti! Svakom dragom kamenu koji treba da zasija, svakom biseru u školjki, treba mnogo vremena dok se ne izglača i ne ubiseri, otud i zemlja i školjka dugo skrivaju dragocenost, dok ona ne zablista punim sjajem, svima.
Više puta sam u predavanjima navodio reči Isidore Sekulić o srpskom pesniku Milanu Rakiću, koga je naša mudra Isidora naročito cenila, a koje sam reči čuo iz njenih usta: "Prvo se unutra čisti, pa se onda manifestuj!" Ovakve reči mogla je da izgovori samo hrišćanska ličnost u Isidori Sekulić. Malo ko ih čuje, još manje ih je koji poslušaju. Dopustimo bar sebi da seme koje je palo u nas umre, da bi donelo ploda!
KAD NEKO U TVOM PRISUSTVU POČNE OSUĐIVATI BRATA SVOGA,
SAGNI LICE SVOJE. ČIM OVO UČINIŠ, POSTAĆEŠ OPREZAN I PRED BOGOM
I PRED NjIM... UZIMAJ UČEŠĆE
U STRADANjIMA SVAKOGA;
ALI TELOM SVOJIM BUDI DALEKO
OD SVIH. NIKOGA NE IZOBLIČAVAJ,
NE RUŽI ČAK NI ONE KOJI SU
VEOMA RĐAVI PO SVOM ŽIVOTU.
PROSTRI ODEĆU SVOJU POD ONIM
KOJI PADA I POKRIJ GA. AKO NE MOŽEŠ UZETI NA SEBE GREHOVE NjEGOVE
I PODNETI ZA NjEGA KAZNU I STID,
TO BUDI BAR STRPLjIV
I NEMOJ GA ZASTIDETI.
Za kraj mojih psiholoških analiza Odabranih mesta iz dela svetog Isaka Sirina izdvojio sam ona njegova uputstva koja su za čoveka, i kada je ovaj čovek vrli hrišćanin, možda najteža da budu u potpunosti prihvaćena i u životu primenjena. Njihovo iskreno prihvatanje i svakodnevno upražnjavanje podrazumeva neku nezlobivu, svetiteljsku prirodu čoveka, od rođenja blagog, tihog i razumnog, ili preobražaj zle i grešne prirode ljudske doživotnim hrišćanskim podvigom, naravno, uz obilnu blagodat Božiju. Hrišćanski podvig treba da je doživotan zato što su i naše strasti i svih "sedam smrtnih grehova" (gordost, zavist, blud, proždrljivost, srebroljublje, očajanje, gnev) doživotne strasti koje nas ne napuštaju ni u starosti. Otud je i borba sa našim protivnikom, što bi Njegoš rekao, borba "neprestana". I veliki Gete je ovu istinu iskazao u drugom delu Fausta ovako: "Ko trudom stremi svaki dan, tog možemo i spasti".
Kao što nema dvoje ljudi jednakih otisaka prstiju ili linija na dlanovima, tako nema ljudi koji bi bili na istoj lestvici duševno-duhovnog razvoja, bez obzira da li je reč o ljudima van svake religije ili o pravoslavnim monasima u manastirima Svete Gore. Ali treba da se podsetimo: svako naše dostignuće, svaka nova osvojena lestvica u zemaljskoj ili nebeskoj hijerarhiji, nije trajno, jednom zauvek osvojeno mesto koje se ne može, već u idućem času da izgubi. Državnici gube osvojenu vlast, upravnici svoja imanja, episkopi i igumani svoju pastvu i monahe, a svaki čovek gubi, još lakše i brže, trpeljivost i strpljivost do koje je jedva stigao, snagu molitve i radost od nje za kojom je godinama čeznuo i najzad je od Boga dobio, vernost muža, žene ili dece koju nije znao da ceni. I hrišćanski svetitelji su znali da čitav njihov doživotni trud da ispune volju Božiju, odričući se svoje volje, može u poslednjem času njihovog života, naraslom gordošću zbog stečenih darova, nebrigom ili malodušnošću da bude razvejan u ništa; otud stalna aktuelnost starozavetne opomene: Sudiću te u onakvom stanju u kakvom te zateknem! Zato, Gospode, znam, da me nećeš pitati ko sam bio (svetac ili razbojnik), već ko sam sada! U XIII psalmu (3) moli se psalmopevac: "Oči moje prosvijetli, da ne zaspim na smrt". Kao što se na naše telesne oči, u starosti, lagano navlači mrena, a opet ima ljudi kojima se i u dubokoj starosti mrena nije navukla, tako je važno uvek se moliti Bogu i neprestano revnovati, kako bi naše duhovne oči postale i ostale prosvetljene, jer u svakom času mogu da se zatvore na smrt.
Ovakav duhovni napor koji Hristos traži od svojih sledbenika može da se nekom učini kao neprirodno, mazohističko kaštigovanje ljudskog bića. Ali ne; kada saznamo iz sopstvenog iskustva, zatim, dvehiljadugodišnjeg hrišćanskog, a i nauka nam danas isto kaže, da je čovek, jednim delom svoje prirode, pasivno-zavisno, statično i tromo biće koje bi da život provede sa najmanjim mogućim utroškom energije, koje se kreće kroz život oprezno i lagano "linijom manjeg otpora", koje bi rado da se negde skloni gde ne duvaju vetrovi, niti reka teče, onda, zbilja, moram da mamuzam svoga paripa tako pametno, da ovo moje energetsko gorivo, niti brzo izgori, niti da ga postepeno uhvati plesan, što će se sigurno dogoditi ako ga ne gonim na korisne akcije. Zato napregnimo sluh da čujemo apostola Pavla kada nas u II poslanici Korinćanima (6, 2, 12, 14) opominje: "Evo sad je vrijeme najbolje, evo sad je dan spasenja... jer ne tražim što je vaše, nego vas".
Naglasak u ovom pozivu apostola Pavla je na sadašnjosti, na svakodnevnom našem trudu da neprimetnom mrvicom ili zrnom korisne akcije doprinesemo pravljenju ukusne pogače našeg bića koja će se deliti svima koji zažele da je okuse, a pogača će davanjem sebe postajati sve veća i ukusnija. Za istinskog hrišćanina nema tokom celog života "zaborava bića" (podesan izraz Martina Hajdegera), jer "Ako zaboravim tebe, Jerusalime, neka me zaboravi desnica moja", peva David u CXXXVII psalmu. Neka Jevreji misle na zemaljski Jerusalim, a hrišćani na nebeski, sreli su se i još će se u budućnosti sresti i u zemaljskom i u nebeskom Jerusalimu, jer i početak i završetak gradnje Jerusalimskog hrama i u njemu druge skinije, nazvane Svetinja nad svetinjama, u kojoj se nalazi Kovčeg zaveta u kome leže Mojsijeve tablice, a u istom nevidljivom kovčegu, od vremena Hrista, i njegovih Blaženstava – na zemlji je, za nebo je.
Čitav ovaj moj opširni uvod za reči svetog Isaka Sirina – "Kada neko u tvom prisustvu počne osuđivati brata svoga, sagni lice svoje" jer "čim ovo učiniš postaćeš oprezan i pred Bogom i pred njim" – bio bi suvišan i nepotreban, kada bi ove svete reči Hristovog apostola iz VII veka bile svakom odmah razumljive, prirodne i prihvatljive. Ali, avaj, koliko puta u toku jednog dana samo osudimo rečima, često grubim i nepravednim, brata svoga rođenog, u istom selu ili gradu u kome smo i sami rođeni, ili ako nekom srećom ili slučajem to ne učinimo, sa zadovoljstvom i, zbilja, grešnom strašću dočekamo i prihvatamo kada se neko drugi obruši svojim nemilosrdnim sudom na nekoga, nama poznatog čoveka ili čitavu porodicu, ali i na savršeno nepoznatog nam predstavnika drugog naroda i naročito druge vere!
Više puta sam skretao pažnju na proverenu psihološku činjenicu da iza gotovo svake naše aktivne ili pasivne osude drugog čoveka ili i drugog naroda, naročito kada je ova osuda praćena afektom besa, leži u našem sopstvenom nesvesnom biću neprepoznati (ali zato u drugog projektovani) greh, strast, mana. Prepoznavanjem sopstvenog "brvna u oku", umesto "trna u oku brata svoga", već je zato dostignut, uz Božiju pomoć i sopstvenim naporom, jedan značajan, viši stupanj na Jakovljevim Lestvicama. Sagni zato, bar jednom, lice svoje pred čovekom koji u tvome prisustvu grdi drugog čoveka, ne istražujući da li je u pravu ili ne, kada sudi. Dovoljno će biti da se nekoliko puta uzdržimo od saglašavanja, aktivnog saučestvovanja u osudi brata, pa da probudimo u sebi zamrli glas savesti koja najpre sudi samoj sebi, pa ako nešto uopšte preostane za drugog, onda se tek obraća drugom, opet ne da sudi, već da ispravi. Sveti Serafim Sarovski dobro kaže: "Staraj se da poznaš sebe i nećeš imati volje da osuđuješ druge", a ava Stratigije, davno pre ruskog svetitelja, veli: "Ko vidi sebe, taj ne vidi nedostatke brata". Ovako tek, mislim, da postajemo oprezni pred Bogom (prema rečima sv. Isaka), jer tek kada pognemo glavu i skrijemo lice pred čovekom koji osuđuje drugog, mi se s bolom i stidom u tome trenutku podsećamo koliko smo puta i sami u prošlosti na isti način kao onaj koji se osuđuje, postupali, govorili ili samo rđavo mislili. I tek kada smo dostigli ovu lestvicu oboženja, postaće nam prirodni i pristupačni dalji saveti sv. Isaka kada kaže: "Nikoga ne izobličavaj, ne ruži čak ni one koji su veoma rđavi po svome životu". Ne ružimo ih, jer tako nećemo nikad preobraziti sopstvenu, nekad istovetnu zloću, koja, ako je javno i ne ispoljavamo, tinja i dalje u našem podsvesnom i nesvesnom biću, razbuktavajući se povremeno, kao agresivna pomisao od koje se sami uplašimo, ili i kao agresivno delanje u snu, za vreme spavanja. Upravo nas ubilačka i samoubilačka zbivanja u snovima, kao i svakovrsni doživljaji seksualne prirode, i onda, kada provodimo moralno i čestito budan život, dovoljno ubedljivo podsećaju da još ni iz daleka nisu sve naše destruktivne težnje i pohlepne seksualne fantazije preobražene, pošto i proces oboženja teško da može i u toku jednog dugog života da bude uspešno završen. Nije od suštinskog značaja, smatram, da li će hrišćanski podvižnik (monaško lice, laički monah ili monahinja, ili civilno lice) svoje seksualne i agresivne porive koje prepoznaje kao takve, bilo samo u snovima ili, nekad, i u dnevnoj svesti, pripisati uticaju demona ili svome individualnom ili kolektivnom nesvesnom bitiju. U oba slučaja povremeno pojavljivanje ovakvih nagona dokaz su njihovog prisustva, upornosti i trajnosti postojanja.
Ne izobličavaj i ne ruži rđave ljude i zbog toga što će ti preći u naviku ovakvo ponašanje, pa umesto da u rđavim delima rđavih ljudi prepoznamo naša sopstvena dela ili samo iste takve misli iz prošlosti, bolno se podsećajući da se i sami još nismo od blata dovoljno očistili, osudom, mi dalje potiskujemo sopstvene grehe, gordeći se u sebi da mi nismo kao oni drugi, rđavi ljudi.
Možemo pomisliti zar je dobro da baš niko, pa ni vrli hrišćani ne treba da javno izobličavaju zla dela rđavih ljudi; neće li tako ljudska nevaljalstva ostati pokrivena i nekažnjena? U svakom vremenu postojali su, i danas postoje, Božiji i ljudski izobličitelji zla, poroka i greha. Ako nas i kada nas Bog pozove, ne umišljajući sami da smo pozvani (a stvarnih izabranika uvek je bilo malo), odazvaćemo se na poziv i prema Hristovim rečima govorićemo, ne iz sebe, već kako nam Duh Božiji bude rekao da govorimo. Van ove male i odabrane Božije čete, svi drugi nisu u duhovnoj moći da ružeći druge ljudi izbegnu golemu štetu i sebi i drugima.
Razobličavanje rđavih ljudskih postupaka i reči oduvek je predstavljao mučan, složen i nezahvalan čin. Ovakvu mučninu poznaje svaki roditelj kada je razgolićavao laž, ili i mnoga druga nevaljalstva svoje dece; nekad ostane trajna gorčina u duši i dece i roditelja, naročito u slučajevima kada su deca, ili već i adolescenti, javno od roditelja postiđivani. Psihologija dece i adolescenata dobro je danas proučila negativizam mladih (strast za odricanjem i protivrečenjem), naročito u slučajevima javnih izobličavanja njihovih poroka; naravno da ovaj negativizam još više dolazi do izražaja u slučaju nepravednog raskrinkavanja ili i kažnjavanja počinitelja nekog dela. Mnogo je neplodnog bunta i trajno bolesnog negativizma prisutnog kod odraslih ljudi, pa i čitavi naroda, kao posledica pogubno nepedagoških postupaka nestrpljivih, gnevnih, emotivno neuravnoteženih roditelja prema svojoj deci. Čemu čuđenje pred činjenicom da je mnogo naših ljudi (i ne samo naših pravoslavnih i nepravoslavnih Srba) koji ne znaju šta je to greh, a i kada za njega čuju od merodavnih lica, uporno odriču njegovo postojanje u sebi, otežavajući ovako, ili i onemogućavajući obavljanje svete tajne ispovesti i pričešćivanja.
Treba se čuvati da iz ovakvih razmišljanja ne proizađe pogrešan zaključak kako decu i mlade ne treba suočavati sa zlom u njima samima, već preko zla, u ime hrišćanskog oproštaja prelaziti i tako ga zataškavati, samim tim jačati. Da se upitamo još jednom, ko je pozvan da razobliči zlo kod drugoga? Najpre onaj, mislim, koji je prepoznao, razobličio i preobrazio zlo u sebi. Naravno da ćemo reći da je to teško izvodljivo i da je takvih ljudi malo, pa ipak, to je jedini ispravni put vaspitanja, preporučen kako od strane zvanične psihologije i pedagogije, tako još i od strane ljudi hrišćanskog pogleda na svet.
Uzmimo sada u razmatranje dobrog hrišćanskog duhovnika i dobrog i iskusnog psihoterapeuta. I jedan i drugi tip ispovednika susreće se svakodnevno sa ljudima različitog uzrasta, pola i zanimanja koji dobrovoljno dolaze onima koje cene, očekujući od njih da ih ovi nauče mučnom procesu upoznavanja sebe, odnosno prepoznavanja i razlikovanja "kukolja od pšenice", u manifestnom i skrivenom duševno-duhovnom životu čoveka.
Idealni tip hrišćanskog ispovednika, odnosno duhovnika koji se sopstvenim procesom oboženja doživotno približava idealu Hristove savršenosti, uvek iznova u sebi prepoznaje ostatak starih i pomaljanje novih poroka, preobražavajući ih (ne potiskujući) u vrline, koje sada dobijaju energetsku vrednost doživljajnog, samim tim i ubedljivog prenošenja (ovih vrlina) drugome; ovakav tip hrišćanskog ispovednika poznaje postupak laganog i postepenog približavanja tamnoj strani bića čoveka koji se ispoveda. Nikad ne plašeći i onako uplašenog i nesigurnog čoveka, koji se jedva jednom rešio da se ispovedi, ni paklom ni obećanjem raja, u slučaju pokajanja, ne pojačavajući u njemu već dovoljno prisutne mazohističke težnje samokažnjavanja. Iskusni hrišćanski ispovednik će na blag način – a istinski blag je samo onaj koji ima ljubavi u sebi – navesti neprimetno, u toku više ponovljenih duhovnih razgovora i ispovedanja onoga ko mu se ispoveda, da sam u sebi prepozna svoju Senku, demona, zlo (različito nazivamo jedno isto grešno stanje ljudske duše). Zašto je potrebno da ovakav postupak vođenja duhovnog razgovora, ili i ispovedanja, protiče relativno sporo i ravnomerno? Zato što svaki nagliji i preuranjeni postupak duhovnika pri skidanju jednog od "sedam velova" koji pokrivaju "sedam smrtnih grehova" čovekovih, izaziva kod ovoga otpor koji se pokazuje kao negativizam, bunt i odricanje svoje grešnosti. Čovek neće, jednom reči, da ga neko drugi oglasi grešnim, čak ni kada je to, po sopstvenoj volji, izabrani duhovnik, kada to ovaj čini grubo ili preuranjeno. Čovek mora sam da stigne, ali uz neophodnu pomoć duhovnika, do doživljajnog saznanja o nesumnjivom postojanju zla ili greha u sebi.
Gotovo sve što smo pokazali da je potrebno da u sebi ima dobar duhovnik (sveštenik ili monah), treba da ima i dobar psihoterapeut. Kao što je valjan duhovnik naučio u mladosti mnogo od svoga oca-duhovnika, tako je već odavno poznato svakom mladom psihoterapeutu-kandidatu da je uslov priznavanja njegove buduće psihoterapeutske delatnosti prolaženje kroz višegodišnju tzv. školsku ili didaktičku analizu kod nekog starijeg, iskusnog psihoterapeuta. Istovetan je, otud, i ideal odličnog psihoterapeuta kome ovaj teži, kao i ideal duhovnog ispovednika. Tumačenja (interpretacije) svih sadržaja, svesnih i nesvesnih, koje ispoljava klijent, sve bogatije i obilnije što psihoterapija duže traje, treba da budu pravovremena, nikako, ni preuranjena niti zakasnela. Psihoterapeut se, takođe, kao i ispovednik mora brižljivo da čuva od svakog svesnog ili nesvesnog zaplašivanja klijenta, pazeći da u njemu ne ojača, već i onako prisutan otpor prema psihoterapiji i psihoterapeutu (bez obzira što je klijent voljno došao na psihoterapiju), koji (otpor), ako postane jak, aktiviraće, u svakom čoveku, od ranog detinjstva spremljenu sado-mazohističku klackalicu. U slučaju aktiviranja ove prirodne ljudske klackalice, agresivnost prema terapeutu smenjivaće se sa autoagresivnošću, što preti da se pretvori u začarani krug (circulus vitiosis). Najzad, kao što dobar hrišćanski duhovnih postepeno jača dobro kod ispovedajućeg vernika, ukazujući mu na Božiji lik, Hristov lik, prisutan u svakom (i najgorem) čoveku, jer će samo uz pomoć Hrista odoleti moćnom zlu, takođe prisutnom, od malena kod svakog čoveka, tako i dobar psihoterapeut, lagano, u toku duge psihoterapije, jača čovekovo Ja, koje će, dovoljno ojačano, samo prepoznati čovekovom Ja nadređen princip Sopstva, u čijem se središtu, u hrišćanskih naroda, nalazi arhetip Isusa Hrista.
Ne bih želeo da iz ovoga izlaganja čitalac izvede jednostran zaključak kako je jedini način da čovek upozna sebe i tako se popravi, odlazak kod duhovnika ili psihoterapeuta (odnosno, nekad, i kod jednog i kod drugog). Bezbroj je drugih načina i mogućnosti koje sam život i Božija Promisao stvore i tako pripreme tle koje čovek treba da okopa, prevrne nekoliko puta zemlju ispod površine tla, zalije je novom, svežom vodom i uz molitvu Bogu, prepusti suncu i kiši da na takvom zemljištu niknu sočniji i hranljiviji plodovi. Valja ipak reći da je za pravovernog, crkvi odanog hrišćanina, ispunjavanje tajne ispovedanja i pričešćivanja, njegova doživotna ne samo obaveza, koja se dragovoljno pa zato i radosno ispunjava. Za mnoge druge ljude, neverujuće ili nedovoljno verujuće, naročito kada zapadnu u dugotrajna neurotična ili psihotična stanja, psihoterapeutu, ili i psihijatru, neophodan je prilaz ili i ulaz u zbrkani unutarnji lavirint ljudske duše iz koga čovek ne može sam da se izvuče, pre nego što mu psihoterapeut stavi u ruke Arijadnin kolac.
Da se vratimo, zakratko, na roditelje i njihov odnos prema deci i mladima. Ako su dobri duhovnici i psihoterapeuti prošli kroz školu sve boljeg poznavanja sebe, a onda i vladanja sobom, kakvo školovanje je potrebno roditeljima, kako bi i oni, poput dobrih duhovnika i psihoterapeuta, na blag, postepen i razuman način ukazali svojoj deci na greške koje oni ponovljeno čine, ne izazivajući u njima negativizam i bunt koji, nekada, videli smo, ostanu trajno, rđavo obeležje odraslih ljudi? Nema boljeg pomagača roditeljima da postupaju sa svojom decom tako da ih podstiču na sazrevanje i samostalnost, od ljubavi: međusobne ljubavi roditelja najpre, a onda i ljubavi koju neprestano gaje, i pored povremenih i težih razočarenja, za svoju decu.
"Blažen je čovek kome Gospod ne uračuna grijeh", piše apostol Pavle u Poslanici Rimljanima (4, 8). Mada nam je volja Božija često nedokučiva, prirodno je da razmišljamo da Bog neće da gleda na greh onog čoveka koji se i sam trudi da ne gleda grehe svojih bližnjih, koji će, da se podsetimo reči sv. Isaka Sirina, sagnuti glavu pred nekim koji osuđuje brata svoga. Ako smo i kada smo jednom dostigli ovaj stupanj samopoznavanja, od nas se traži, na sve daljem i težem putu oboženja, nešto, zbilja, uzvišeno i Hrista dostojno: "Prostri odeću svoju pod onim koji pada i pokrij ga", a onda, da li već na jednoj od poslednjih, od trideset lestvica sv. Jovana Lestvičnika, stiže dobrovoljno uzimanja na sebe grehova grešnika i prihvatanje za njega i umesto njega, kazne i stida. O, beskrajne lepote hrišćanskog podviga, o, nepojmljive uzvišenosti upodobljavanja čoveka Hristu i Njegovoj žrtvi! Poznato nam je iz života nekih hrišćanskih svetitelja, kao i najvećih svetogorskih ispovednika, da su neki od njih uzimali na sebe najteži podvig – ne onaj, pojavljivanje golgotskih telesnih rana Hristovih na telu molitvenika (stigmatizacija), pravoslavnoj mistici duboko stran i nepoznat način proslavljanja Hrista, a poznat i prihvaćen kod nekih rimokatoličkih mističara – preuzimanje na sebe nekog teškog greha nesrećnika koji vapije za pomoć Bogu i Njegovom zemaljskom zastupniku. Reč je najčešće o grehu ponovljenog bluda, hroničnog alkoholizma i narkomanije, izjedajuće zavidljivosti prema drugom čoveku, ili o nekom drugom od poznatih krupnih ljudskih grehova. Preuzimajući ovakav greh na sebe, oslobađajući tako ovog greha grešnika koji je dugo sa njime živeo, dotadašnji grešnik postaje doživotni blagodarni sluga Gospodnji na zemlji, a onaj starac, zbilja Hristov svetitelj ili apostol, boriće se i uz Božiju pomoć izboriće se, u dužem ili kraćem vremenom periodu, sa jednim od onih teških poroka ili i greha.
Sećam se divne priče ruskog pisca Nikolaja Ljeskova (1831-1895) Začarani putnik u kojoj se kaže: "Znaš, dragi prijatelju, nikad nikog ne treba potcenjivati, jer niko ne može znati zbog čega je ko i kojom strašću kažnjen i mučen. Mi koji smo opsednuti patimo, ali je zato drugima lakše. I ti sam, ako trpiš od kakve strasti, nemoj samovoljno da je se otresaš, da je drugi ne bi preuzeo i patio, nego potraži čoveka koji bi dobrovoljno od tebe tu manu primio". Ne znam da li se u nekoj drugoj svetskoj književnosti, osim u pravoslavnoj, mogu naći ovakva duboka i uzbudljiva mesta.
A gde odlazi, pitam se, izgonjeni zao duh iz čoveka? Prema Hristovoj priči iz Jevanđelja, u svinje, ali najčešće – u drugog čoveka.
Zlo šeta svetom i premešta se iz čoveka u čoveka, iz jednog naroda u drugi narod. Ako već ne možemo da "uzmemo učešća u stradanjima svakoga", niti da "prostremo odeću svoju pod onim koji pada", a pogotovo smo nemoćni da preuzmemo na sebe greh onoga koga volimo ili koji nam se, sa istinskim vapajem, kao Hristu, obraća za pomoć, onda bar, prema rečima svetog Isaka Sirina, budimo strpljivi i nikog ne postiđujmo.
IV
O ČISTOTI SRCA
I O ONOSTRANIM "STANOVIMA"
DUŠA KOJA JE UZELA NA SEBE BRIGU
O VRLINI I KOJA ŽIVI U STROGOSTI
I STRAHU BOŽIJEMU, NE MOŽE BITI BEZ TUGE NI JEDNOG DANA;
USLED TOGA ŠTO SU VRLINE
SKOPČANE S TUGOM...
NEMOGUĆE JE DA KADA IDEMO PUTEM PRAVDE NE SRETNEMO TUGU,
DA TELO NE IZNEMOGNE U BOLESTIMA I U RADU I DA PREBIVA NEPROMENjENO... KO BEŽI OD TEŠKOĆA,
TAJ SE NESUMNjIVO RASTAJE
I S VRLINOM. AKO ZAŽELIŠ VRLINU, TO BUDI SPREMAN NA SVAKU TEŠKOĆU, JER TEŠKOĆE RAĐAJU SMIRENjE.
Čovekov život na Zemlji proglašavan je od svih mislećih ljudi, filosofa, religijskih predvodnika, pesnika i umetnika svake vrste, u svim vremenima, od kada su nastali egipatski, kineski, vavilonski, kao i mitovi drugih naroda Starog veka, sve do našeg vremena – mučnim, žalosnim, pa i tragičnim (otud svest o nužnosti događanja i Sudbini koja je iznad i najvećeg boga!). Judejska religija sledovala je donekle ovakva shvatanja o čoveku i njegovom tragičnom položaju u svetu, pre svega vezujući ih za neminovnost smrti (Priče Solomonove, Knjiga Propovednikova). Tek je hrišćanstvo osmislilo, sjedinilo i otelotvorilo (kroz božansku ličnost Isusa Hrista), sve ono značajno, istinito i božansko što se nalazilo, samo u odlomcima i tragovima, u mitologijama i religijskim sistemima većine naroda sveta, njihove civilizacije i kulture, do pojave Mojsija i Isusa Hrista.
Čovek je od judeo-hrišćanske religije objavljen bogolikim i palim bićem, stvorenim od Boga da bude gospodar prirode i besmrtan, ali koji je, sagrešivši, iz neposlušnosti i gordosti prognan iz Božije blizine da bi, od tada, kao smrtno biće "u znoju lica svoga jeo hleb svoj", a žena u "mukama rađala decu svoju".
Dopadala nam se ova biblijska priča ili ne, razumevali je mi bukvalno, alegorijski ili simbolično, ili ne razumevali, ona nam saopštava istinu o čoveku koju su naslućivali, na različite skrivene načine i iskazivali, kao što maločas rekosmo, gotovo svi narodi sveta, od najstarijih vremena istorije, na svim kontinentima. A ova istina je bila u tome da je jednom davno, u praistoriji, eonima daleko, čovek, nesumnjivo stvoren od Boga ili bogova (u svakom slučaju, od duhovnih bića većih i moćnijih od njega, nikako nekom postepenom evolucijom od nižih živih bića) stajao u neposrednoj blizini Božijoj, doživljavao je i znao za Njegovo postojanje, a onda, neznano uvek kako (u raznim mitološkim predstavama različito), otpao je od svoga Stvoritelja (svojom voljom, iz oholosti sledujući gordog otpadnika Lucifera, nagovoren od sile Zla itd., itd.) i našao se, smrtan, uplašen i nemoćan, na tvrdoj i negostoljubivoj Zemlji koju je tek trebalo obdelavati, pripitomljavati i naterati da čoveku pruži plodove hrane, kako bi preživeo onoliko godina koliko mu je bilo određeno. U čoveku je ostala neprekidno prisutna bogočežnjivost, silna želja za povratkom Bogu, ali je u njemu istrajavala i uporna tvrdoća srca, prkosna prema Bogu sve do Njegovog negiranja postojanja, smenjivana sa doživljajem apsolutne nemoći pred Bogom, prirodom i neumitnošću smrti. Klatno čovekovog života, zbilja, kao da zna samo za dve krajnje tačke: za mladalačku omnipotenciju, s uverenjem da će čovek, sopstvenim pregnućem, uz pomoć silno razvijenog razuma i uma savladati sve prepreke i postati jednog dana i gospodar smrti, i za staračku nemoć (fizičku, duševnu i duhovnu) koja sa tugom, ironijom, nekom gnjilom zrelošću na pragu smrti, posmatra smireno, rezignirano, depresivno ili sarkastično, sav "vašar taštine" sopstvenog života, života svoga naroda kao i istoriju celog sveta.
Od ovakvog, eonski dugog smenjivanja, reklo bi se, uvek istog, kružnog ponavljanja ljudskog življenja, pojedinačnog i narodnog, koji počinje rođenjem, dostiže svoj klimaks u mladim i srednjim godinama života, a onda nezadrživo počinje da opada, da bi u nemoći, bolesti i smrti završio (čovek i narod) svoje postojanje od ovakve svirepe nužnosti postojanja, jedino što oslobađa i čoveka pojedinca i narod, bilo bi prepoznavanje i sledovanje u sebi "volje za smislom", čvrsto usađene u svakog čoveka, jake poput nagona, stavljene od Viktora Frankla u isti red važnosti, kao i seksualni ili agresivni nagon. Zašto onda ova "volja za smislom" nije prisutnija, vidljivija i delotvornija i kod ljudske individue i u jednom narodu, pitamo se.
Na šta najčešće liči čovek koji nije u sebi otkrio i aktivirao "volju za smislom"? Jedna slika ovakvog čoveka kreće se na široko otvorenoj lepezi mogućnosti: od skučenog života, jedva do samosvesti uspravljenog čoveka, zarobljenog poslušanika nagona (samoodržanja i razmnožavanja, seksualnog i agresivnog), preko samosvesnijeg čoveka, ali koji živi samo za sadašnjost, koga kao da nikada nisu mučila pitanja o Bogu i čoveku, životu i smrti, smislu i besmislu, čoveka hedoniste koji traži svaku vrstu uživanja s uverenjem da čovek "živi dokle živi", da više ništa ne ostaje za njim posle smrti, pa do čoveka "zakona" koji mravljom upornošću stiče i skuplja, ispunjava dan u neprestanom radu i trudu, zadovoljan što ostavlja za sobom potomstvo, kuću, novac, neku svoju fotografiju...
A oni drugi, izgleda maloborojniji, koji otkrivaju u sebi "volju za smislom", kakav sadržaj u njoj nalaze? Treba reći da je sama "volja za smislom" prazna (arhetipska) posuda koja tek treba da bude nečim ispunjena. Čime? Pronalaženjem druge karike, od tri koje čine osnovu spomenute arhetipske posude, buđenjem "nagona za saznanjem". Volja za smislom, podstaknuta na dalje traženje nagonom za saznanjem (težnjom za vrednošću), nekad uz dragocen pomoć urođenog talenta, u životu dalje razvijanog strpljivim negovanjem, čini od čoveka da postane umetnik, filosof ili naučnik. Iako znamo da nijedan istinski naučnik, filosof ili umetnik nije bio u potpunosti zadovoljan onim što je stvorio, jer što je više i bolje stvarao nicali su pred njim novi nepoznati svetovi – kraj života ovakvih ljudi mogao je da bude spokojan, bez straha od smrti, čak i onda kada su neki od ovih naučnika, filosofa i umetnika ostali celog života ateisti ili agnostičari, jer su u sebi nosili doživljaj ispunjenosti svoga života.
Moram da kažem, kao hrišćanin nekad se i čudeći, kako ima ljudi u svetu, i u našoj srpskoj sredini koji su dočekali duboku starost i umrli mirno, iako nisu nikad, ili su samo retko prešli prag svoje crkve, upalili u njoj sveću, ili se jedan ili dva puta u životu pričestili. Takva je bila baka jedne moje poznanice, prosta, polupismena seljanka, dobra i blaga celog života, još spokojnija i milosrdnija u starosti, umrla tiho i nečujno u selu, u snu. Moja poznanica kaže da ne pamti da je njena baka nekad išla u crkvu ili se pričestila; slavila je, doduše, sa mužem i decom slavu, postila je kada se posti, ali za ispovest i pričest kao da nije znala. Na moje pitanje ovoj poznanici, inače dobroj pravoslavnoj ženi, koja voli i često ide u crkvu, kako objašnjava svoju baku, odgovorila mi je da je ona jednostavno živela, nikom nije činila zlo, nije bila zavidljiva, niti prenosila "abrove", deca koju je rodila stvorila su dobre brakove i imala svoju decu, u porodici nije bilo skandala bilo koje vrste. Ona je tako, misli moja poznanica, "ispunila svoj život živeći po Bogu, bez Boga".
Spomenuli smo da postoji i treća, verovatno najznačajnija karika u tročlanoj podeli arhetipa homo religiosus-a u svima nama. Ova karika koja je u stanju da definitivno učvrsti osovinu i do vrha ispuni onu božansku posudu koju svi rođenjem donosimo na svet, jeste naše religijsko saznanje i moral, u tesnoj vezi sa ovim saznanjem. Ne moramo ostati ravnodušni, ali nije nam najpreči zadatak da kao hrišćani rođeni u pravoslavnoj Srbiji ispitujemo, procenjujemo, ili se i zanosimo budističkim, bramanističkim, ili koje druge svetske religije učenjem ljudi koji su rođeni i provode, nepoznatim Božijim Promislom, ceo život u Iranu, Indiji ili na Cejlonu, na primer. Ako se Bog već na nas smilovao i među mnogim drugim narodima pružio nam priliku (šansu) da se rodimo u pravoslavnoj Srbiji, nismo li onda od Boga pozvani da dobro upoznamo pravoslavno hrišćanstvo, srpsku, narodnu, ali naročito crkvenu, srpsku istoriju, ne bismo li uzeli, svesno, voljno i radosno, "na sebe brigu o vrlini", koja i prema sv. Isaku Sirinu nije ništa drugo nego život u "strogosti i strahu Božijem?"
U čvrstom uverenju, bez trunke dogmatskog fanatizma, pravoslavan čovek, svuda u svetu u kome kao pravoslavni vernik živi, smatra da je od Boga počastvovan što se rodio, ili u toku života, čvrsto i trajno stekao pravoslavnu veru, za koju drži da je najvernije sačuvala samo jezgro božanske poruke Isusa Hrista. Kakva je onda žalost Hristova i kakva opasnost za onog pravoslavnog (ali i svakog drugog iskrenog vernika) koga Hristos poziva na Svoju večeru, a čovek se izvinjava da ne može da dođe jer je zauzet brigom o stoci, trgovinom, ženidbom sina itd!
Videli smo već kako je malo ljudi stvarno spremnih da pođu za Hristom. Zašto? Sam nas je Gospod upozorio da samo "uzana vrata" vode u Carstvo nebesko, što znači da se bez neprestanog odricanja (pre svega i stalno svoga sebičnog, jer i uplašenog "ja") i uzimanja svoga krsta, ne možemo nadati Vaskrsenju. Sv. Isak Sirin dodaje ovome, svakom hrišćaninu, poznatom golgotskom putu, još i tugu.
Čovek tuguje i žalosti se iz mnogo razloga, najčešće suvišnih i beznačajnih. Jedan se žalosti zato što je izgubio novac, drugi zato što nije zadovoljan u braku, sa ženom ili decom, treći nije namiren na radnom mestu, jer nije dobio onakvo i onoliko priznanja kako je zamislio da treba da dobije; gotovo niko se od ovih ljudi ne pita za stvarne uzroke svoje tuge. Apostol Pavle je sve naše raznovrsne tuge tačno svrstao rekavši: "Jer žalost koja je po Bogu donosi pokajanje za spasenje, za koje se ne kaže; a žalost ovoga sveta donosi smrt" (II poslanica Korinćanima, 7, 10).
Čovek je tužan Don Kihot, manje ili više, celog života. Hedonista i racionalista u njemu, Sančo Pansa, uvek iznova pokušava da razvedri gospodara, da ga vrati na zemlju, u realnost, da mu pokaže da su "dva i dva četiri" (blistava razmišljanja Dostojevskog u Zapisima iz podzemlja). Nekada ovaj naš estetski zavodnik (estetski stadijum razvoja čoveka kod Serena Kjerkegora) i uspe, za kraće ili duže vreme da odvoji čoveka-tragaoca i čoveka-bogotragaoca od njegovog, u slobodi izabranog puta, na kome "ne može biti bez tuge ni jednog dana". Obično sa osećanjem dubokog stida, hrišćanski podvižnik se potom vraća na Put koji je, u isto vreme, i Istina i Život. Ako će još koji put u toku života i biti ponovo prevaren od Kušača, svaki povratak biće smišljeniji i sigurniji, sa doživljajnim znanjem sv. Isaka da "ko beži od teškoća, taj se rastaje s vrlinom". Sve jasnije postaje bogotražitelju da nema brzog izbavljenja, već da su i naše bolesti (telesne i duševne, danas bismo rekli, psihosomatske) dragoceni deo našeg čišćenja, čak našeg poniženja i slabosti, jer tek u bolesti i tuzi naslućujemo veličanstvene, paradoksalne reči apostola Pavla da "kada smo slabi, onda smo jaki".
Ima najzad još jedan razlog, o kome sv. Isak Sirin ne govori direktno, ali ga poznajemo iz svekolikih svetiteljskih spisa, zbog čega čovek-na-Putu ne može da provede nijedan dan bez tuge. Razlog leži u podvižnikovoj sapatnji sa svim tugama ljudi gde god oni živeli. Hristom prosvetljen um i srce čoveka, ne može više nikad da prestane da oseća žalost zbog nesreća koje snalaze ljude svuda, svakog dana, svakog minuta.
Ne treba, međutim, zamišljati, da Hristov apostol provodi ceo svoj život i svaki svoj dan samo u suzama i žalosti zbog grehova svojih, svoje porodice ili svoga naroda, mada i grehova celog sveta. Radosna je tuga pravoslavnog Hristonosca, najbolje izražena u jednoj moskovskoj crkvi posvećenoj Bogorodici "vsjem skorbjaščih radosti". To je radost Vaskrsenja, radosno-tužna molitva pravoslavnih Bogu da se "svi ljudi spasu i da dođu u poznanje istine" (I Poslanica Timoteju, 2, 4).
SPASITELj GOVORI DA SU MNOGI
STANOVI KOD OCA SPREMLjENI
PREMA RAZLICI DUHOVNIH VRLINA.
NISU RAZLIČITA MESTA
VEĆ SU RAZLIČITI
SAMO STUPNjEVI OVIH VRLINA.
Ovaj zanimljiv odlomak iz dela sv. Isaka Sirina tumačenje je jednog zagonetnog mesta, prisutnog, karakterističnog, samo u Jovanovom Jevanđelju (14, 2) koje navodi Hristove reči upućene učenicima: "U kući Oca mojega stanovi su mnogi. A da nije tako, zar bih vam rekao: Idem da vam pripremim mjesto".
I bez poznavanja psihologije i psihologa, svakom je čoveku koji i malo ume da posmatra ljude jasno da se ovi veoma međusobno razlikuju. Razlike su rasne, klasne, nacionalne, genetske, a i karakterne, ukoliko pod karakterom razumemo skup naslednih i stečenih osobina. Otac ili majka iskreno su nekad začuđeni kako je moguće da su rodili dva tako, u svemu, različita sina ili kćeri; dobar učitelj već u osnovnoj školi uočava individualne odlike svakog učenika; muž i žena, što su duže u braku, naročito u onom manje uspelom, sa razočarenjem, žalošću i gnevom primećuju da od iluzije međusobne sličnosti ili i jednakosti u fazi zaljubljenosti, posle nekoliko godina braka, ostaju samo porazne razlike. I tako se neprestano ponavlja tužna istina da zbog nedovoljno ili kasno uočenih razlika, muž ne razume ženu, niti žena muža, roditelj svoje dete, ni deca ili mladi ljudi svoje roditelje, sused suseda, jedan narod neće ili ne može da razume drugi narod, jedna rasa drugu rasu. Kada bi nerazumevanje ostalo samo na korektnom udaljavanju jednih od drugih, pa i poštovanju postojanja razlike, veće nesreće među ljudima i narodima mogle bi se još izbeći. Na žalost, ovo se retko dešava. To, što su ljudi različiti, pomislio sam jednom, sablazan je za čoveka! Najverovatnije da su ovom uzrok, u svakom čoveku prisutne, arhajske, biološke crte ksenofobičnosti. Sve što je drukčije nego što je u mojoj porodici, plemenu, verskoj opredeljenosti, izaziva u čoveku sumnju, prezir ili mržnju, dok je u osnovi svih ovih osećanja – strah.
Pošto je ova različitost ili drugost, ipak, kod nekih članova nekadašnjih primitivnih plemena budila i stvaralačku radoznalost, mogli bismo smelo reći da ovakvim, genijalnim pojedincima u plemenu možemo mirne duše da zahvalimo, što je čovek izašao iz endogamije u egzogamiju, što je došlo do zabrane incesta i ubistva, jednom reči, što se civilizacija, pa i kultura uopšte, počela da razvija.
Priroda, koju je, kao i čoveka, stvorio Bog, izobilna je u različitostima svake vrste, u biljnom, životinjskom, a najviše u ljudskom svetu. Biblijsko kazivanje da je čovek stvoren "iz praha zemaljskog", ali i po slici i prilici Božijoj", treba da znači dve bitne stvari: čovek je prirodno i duhovno biće. Kao deo prirode, čovek nosi u svome telesnom biću sve osnovne elemente iz kojih se sastoje minerali, biljke i životinje. Čovek je kao prirodno biće mikrokosmos, ali u njemu se sabiraju još mnogo nepoznatih uticaja mikrokosmosa. Kada ne bi bilo danas toliko zloupotrebe sa astrologijom, mogli bismo, oprezno, reći da nekog, nauci još uvek nepoznatog, uticaja Meseca, planeta i zvezda na čoveka mora da ima. Uzmimo samo Mesec kao primer. Ako je njegova privlačna snaga tolika da on stvara u okeanima i morima plimu i oseku, a pošto znamo da se čovekov organizam sastoji 80% od vode, teško je negirati mesečev uticaj na telesni, ali i duševni organizam čovekov. Kakve je vrste i kakve su posledice takvog uticaja na čoveka, možda će nam nauka u dogledno vreme otkriti.
Čovek nije, kao što smo rekli, samo prirodno, već i duhovno biće. Rođen iz "praha zemaljskog", ali odušen Duhom Božijim, čovek je postao duševno i duhovno biće koje se razlikuje od svakog drugog živog bića u prirodi, upravo po svojoj tročlanoj podeli, kao biće tela, duše i duha. U apsolutnoj nemogućnosti da negira postojanje svesti i samosvesti (koji su u stvari izraz duhovnog postojanja čovekovog), čoveku je jedino ostalo da zauzme teistički, agnostički ili ateistički stav o poreklu i ishodu svog duhovnog bića. Svesno ili nesvesno, svaki čovek u toku života, zauzima jedan od ova tri moguća stava (dešava se da se ovi stavovi diljem života menjaju), ali onda se obično i ponaša tako u svakodnevnom životu, prema sebi, drugim ljudima i prirodi. Čovek ne može, iako to često želi, da negira svoju odgovornost pred Bogom, ljudima i prirodom. Podeljen na prirodno i duhovno biće, smrtno i besmrtno, svesno i nesvesno, dobro i zlo, čovek, kao najsavršenije biće u prirodi, u isto vreme je najnemoćnije. Nema čoveka koji nije u toku svoga života, jednom ili mnogo puta, doživeo apsolutnu nemoć i slabost. Usled neprekinutog, svesnog ili nesvesnog doživljavanja svoje inferiornosti, i to kako u odnosu na prirodu i prirodno niža bića, savršeno opremljena instinktima i nagonima, tako i u odnosu na Boga, nedostižnog i nepojmljivog, čovek je uplašeno biće, biće straha. Inferiornost i strah glavni su razlozi čovekove rđave konzervativnosti, koja ima i biološke osnove, u inertnosti, statičnosti, možda i u Tanatosu koji vuče sve živo u propadanje, nestajanje, ništavilo večne smrti.
Sada smo se više približili odgovoru na pitanje, otkud u čoveku toliki strah od svake različitosti, od svake promene, u sebi i oko sebe. A promena je neizbežna onda kada se čovek svesno sretne sa Drugim, drugačijim, i u sebi i oko sebe drugačijim ili različitim. Pošto je život svakog živog bića u prirodi, počevši od jednostavnog, na izgled, života biljke, pa do života svakog čoveka, a naročito hrišćanskog ili stvaralačkog čoveka bogat u dinamici događanja, nepredvidiv i rizičan, čovek je u neprestanoj odluci, voljnoj i nevoljnoj, ili da se prepusti "čudovišnoj konzervativnosti" (kako Jung s pravom zove jedan deo čovekovog bića) koja ga vuče smrti, uslovno refleksnim ponavljanjem istog, ili da se probuđenim duhom u sebi (duhom koji se u klici nalazi prisutan kod svih ljudi) počne da uzdiže put Boga Lestvicama Jakovljevim, ili i onim sv. Jovana Lestvičnika. Ako je Bog u čoveka utisnuo Svoj Lik, onda prilika Božija u čoveku, poziv je Božiji čoveku na večno usavršavanje, jer je i čovek bog, i prema starozavetnoj i prema novozavetnoj Božijoj poruci čoveku. Tragove božanskog naznačenja čoveka i puteve dostizanja savršenstva, nalazimo i u svim drugim, prehrišćanskim ili premonoteističkim religijama.
Nije potrebno dalje, kako mislim, dokazivati, ne samo nepojamno velike razlike koje postoje između ljudi, koje, pri svim tim razlikama ujedinjuje jedan Bog, ali i jedna, neizbežna smrtnost, već i svima ljudima uočljive razlike koje postoje u duševno-duhovnom usavršavanju ljudi. Karl Gustav Jung je prirodnu potrebu ljudi za napredovanjem, popravljanjem sebe i usavršavanjem, prema nesvesnoj arhetipskoj slici Sopstva u sebi (ova slika, opet, nije drugo nego Božiji lik u nama, a u centru sopstva, prema Jungu, za narode hrišćanske dvehiljadugodišnje kulture nalazi se utisnut lik Isusa Hrista), nazvao individuacija ili "individuacioni proces". Kod Junga ova ideja nije originalna, jer, kao što je ideju arhetipova Jung pozajmio od Avgustina i Dionisija Areopagite, a od Lukrecija pojmove Animusa i Anime, tako je individuacija drugi naziv, istina u nečemu i drukčijeg sadržaja, hrišćanskog pojma oboženja (theosis).
Izazovan je Jungov stav, koji pred nas kao hrišćane postavlja niz novih teških pitanja, da, iako je individuacioni put prirodan, svakom čoveku dat i zadat put (Jung je osim neizbežnih determinističkih zbivanja u ljudskom životu zastupao i veru u finalni cilj života svakog čoveka), ovo ne znači, eo ipso, da svaki čovek individuira. Apsurdno bi izgledalo naše pitanje, koliki je broj ljudi danas, od pet ili šest milijardi stanovnika Zemlje, koji napreduje u individuaciji, ili se i obožuje u hrišćanskom svetu. Kada nas povremeno, posmatrajući današnji haotični svet spopadne umor, skepsa i pesimizam, učini nam se da je sve manji broj ljudi u svetu – koje zbog porasta materijalne bede, bolesti i ratova, koje iz drugih razloga – koji svesno rade na popravljanju sebe, koji su svesni vernici, odgovorni i etični, koji žive u harmoničnom skladu onoga što misle, govore i čine. Kada se uz Božiju pomoć opet pridignemo sa zemlje na koju smo pali, kada nam se vera u smisao i večnost života povrati, kada sa Dostojevskim, usplamtelo i iskreno, ponavljamo njegove reči: "Besmrtan sam, moja besmrtnost je nužna jednom činjenicom da Bog neće hteti da ugasi zauvek plamen ljubavi koji se zapalio za njega u mome srcu" – tada, u takvim trenucima vere, nade i ljubavi, postajemo opet sigurni da naš Bog nije deistički bog koji je stvorio svet, a onda se nezainteresovano iz njega povukao, već je Bog koji je postao čovek da bi svojom Promisli i dalje vladao svetom i ljudskom istorijom. Pa, iako nam je teško shvatljiva Božija promisao u istoriji, manje nam je ona neprovidna i nerazumljiva, ako pažljivo pratimo život svakog, naizgled i najbeznačajnijeg čoveka na zemlji. Tada je moguće da prepoznamo da svaki čovek individuira, i tako stiže do nekog, u ovom životu za njega mogućeg stupnja duševne i duhovne zrelost. Ako tako ne mislimo, a smatramo sebe religioznim, još i hrišćanski i hrišćanski pravoslavno religioznim ljudima, naći ćemo se u gotovo bezizlaznom položaju. Evo zašto.
Kada mi je nedavno jedan moj prijatelj, pravoslavni teolog, postavio pitanje koje ja postavljam sebi i drugima već više decenija – šta će biti s one strane groba sa milijardama ljudi koji su bili ravnodušni prema religiji, a među kojima su neki živeli uzornim i moralnim životom, još jednom sam se uzbudio i zamislio. Svakom hrišćaninu dobro su poznate ove Hristove reči: "Ja sam put istine i život; niko ne dolazi Ocu osim kroz mene" (Jovanovo Jevanđelje, 14, 6); "Ja sam čokot, a vi loza. Ko ostaje u meni i ja u njemu, taj donosi mnogi plod, jer bez mene ne možete činiti ništa" (Jovan, 15, 5); "Uđite na uska vrata, jer su široka vrata i širok put što vode u propast, a mnogo ih ima koji njime idu. Jer su uska vrata i tijesan put što vode u život i malo ih je koji ga nalaze" (Matej, 7, 13, 14); "Ne boj se, malo stado, jer bi volja Oca vašega da vam dade Carstvo" (Luka, 12, 32); "Budite, dakle, savršeni, kao što je savršen Otac vaš nebeski" (Matej, 5, 48).
Kako ove i slične Hristove reči, ispunjene silnom energijom kada se njima molimo ili ih glasno izgovaramo, valja tumačiti? "Ne boj se, malo stado", veli Hristos. Nisu li to oni malobrojni hrišćanski ljudi koje će Hristos, kada bude ponovo u slavi dolazio na zemlju, zateći verne i Bogu odane! Nisu li to oni izabrani Hristovi apostoli kroz vekove, za koje je Hristos, još dok je bio na zemlji, govorio: "Ja se za njih molim, ne molim se za svijet, nego za one koje si mi dao, jer su Tvoji" (Jovan, 17, 9)! Zar Isus Hristos, obećani Mesija, nije došao za sve ljude na svetu i zar se nije Njegova reč propovedala svima narodima kao što je On naložio Svojim učenicima?
Umesto daljih opasnih pitanja, opasnih za svaki ljudski um koji nije prosvetljen očišćenim srcem, a tada i zadobijenim darom Duha Svetog, vratimo se na sv. Isaka Sirina i upitajmo se za njegova tumačenja tajanstvenih i dubokih reči Isusovih o "mnogim stanovima pripremljenim kod Oca". Kome su, najpre, namenjene ove Hristove reči: svima ljudima bez obzira na njihova verska ubeđenja, ili samo onima koji su primili Hrista kao Mesiju, sledili u toku svoga života Njegov put i preselili se u večnost sa Hristom u srcu i na usnama? Sudeći po drugom delu pomenute Hristove izreke: "Idem da vam pripremim mjesto", a i prema tumačenju sv. Isaka Sirina, Hristove reči o "mnogim stanovima", odnose se samo na hrišćane. Ne pomažu nam mnogo nove umne spekulacije, koje mogu, istina, poteći i iz srca ljubavi nekog istinskog hrišćanina: Origena, na primer, ili sv. Grigorija iz Nise, preko mnogih i nesvesnih "origenista" među svetiteljima, ali i običnih ljudi "čista srca", u toku niza vekova hrišćanske istorije, sve do savremenog pravoslavnog mislioca Sergeja Bulgakova koji se odriče "kaznene, terorističke" teologije i predviđa, posle smrti, za vreme eona, čišćenje čoveka. Kolikogod bili i sami skloni ovakvim vizijama molitvenih i moralnih hrišćana kroz vekove, koji su se usudili da iz srca punog ljubavi zavape u boga milosrđa i ljubavi apokatastazu za sve ljude, potvrde za ovakve uzvišene želje mi, na žalost, ne možemo da nađemo u Jevanđeljima, Delima apostolskim, Poslanicama apostola Pavla, pa ni kod većine hrišćanskih svetitelja kroz vekove.
Ako tvrdoglavo, pa makar iz iskrene ljubavi prema ljudima, postavimo, ne samo jovovsko pitanje o pravednicima koji stradaju na zemlji, i zlim i nepravednim koji blaguju, već i ljudsko, "odveć ljudsko" pitanje, šta će biti u večnosti sa pripadnicima drugih naroda i religija koji nisu nikad, do današnjeg dana, čuli za ime Isusa Hrista, Spasitelja sveta, a živeli su čistim i pravednim životom – pitanje koje ne postavljaju ljudi samo danas, već koje je bilo postavljano i u prošlosti hrišćanske istorije – odgovor možemo tražiti, kako od nekih retkih hrišćanskih mislilaca koji su se ovim pitanjem bavili, tako i u religijskim učenjima naroda nehrišćanske vere. Kao što nam je poznato, kada je reč o nekim azijskim religijama, učenje o karmi i reinkarnaciji relativno zadovoljava ogromne mase azijskih naroda. Osim kod budista i nekih pobočnih grana proizišlih iz budističkog učenja koji propovedaju gašenje volje za životom, i dostizanje nirvane, i to odricanjem od želja i strasti koje ove želje kod čoveka hrane, u ostalim religijama Azije, postoji, slično kao u hrišćanstvu, ideja neprestanog usavršavanja čoveka, kako bi čovek, posle niza života u kojima se čisto od zla, dostigao Bramana, odnosno kako bi Atman (duh u čoveku), najzad, shvatio i doživeo, da je "Atman – Braman".
Što se tiče retkih hrišćanskih mislilaca koje je takođe, slično nama danas, mučila sudba onih nehrišćanskih ljudi koji su živeli hrišćanskim životom, ne znajući za Hrista, ili sudba hrišćanskih ljudi koji su smireno i skromno proživeli svoj vek van pravoslavne Hrišćanske crkve, preovlađivalo je mišljenje među ovakvim hrišćanskim misliocima, među njima i kaluđerima i teolozima, da je stvar Božije mudrosti, Božije pravde i Božije milosti kako će se i da li će se spasti i oni van Crkve. Njihovo hrišćansko uverenje je bilo, a za takvo uverenje našao sam potvrde i kod našeg izvrsnog apologetičara profesora dr Lazara Milina, "da Božija milost neće biti uskraćena nikome ko je od sveg srca bude želeo i tražio" (L. Milin, Srpski Sion, 5, 1995, S. Mitrovica/S. Karlovci). Više i dalje, niti imamo prava da znamo, niti smo u stanju da saznamo.
Nećemo propustiti da kažemo koju reč i o onim ljudima u svetu i kod nas koji, bilo voljno ili nevoljno, namerno ili nenamerno, sa zlom voljom ili bez ikakve volje, nisu hteli u životu ništa da znaju o Bogu i Hristu, o životu i njegovom smislu ovde, i o mogućem životu posle smrti; o bezimenim, pa i rđavim ljudima koji su, opet da kažemo, voljno ili nevoljno, zapadali iz jednog poroka u drugi, iz jednog zla u neko još gore zlo. Šta će biti sa njima, ko je odgovoran što nisu i oni pošli bar onim svojim, individuacionim putem, ako već nisu stigli i da se obožuju? Zle ljude – preljubočince, ubice, kradljivce, bogohulnike i druge slične grešnike – prema rečima Hristovim, iz sva četiri Jevanđelja, čeka zla smrt i, s one strane, "druga smrt". Ne znamo da li pomažu naši povremeni iskreni vapaji i molitve da se teški grešnici oko nas (pa i oni u nama) poprave, i tako sebe, makar i u poslednjem času svoga života, poput onog drugog razbojnika na Golgoti, spasu. Pravoslavna i rimokatolička vera, uzdaju se, doduše, u molitve živih pravednika za umrle grešnike – dok u protestantskom svetu nije uobičajeno da se čak veruje u neki život posle smrti, sve do "sudnjeg dana" opšteg vaskrsenja mrtvih, prilikom Drugog dolaska Isusa Hrista na zemlju – ali koliko je na zemlji pravednika čije su molitve toliko jake da stižu do duša živih grešnika s one strane, ublažavajući im tamošnje jade! Nehrišćansko je strogo uzeto, verovanje nekih poluhrišćana koji se, najčešće iz iskrenog sažaljenja i proživljene sapatnje sa umrlim grešnicima – naročito samoubicama, a danas sapatnje i sa brojnim mladim ljudima koji su se iz brojnih, smemo li da kažemo, objektivnih razloga (poteklih iz rastavljenih, bolesnih, na razne načine ubogaljenih porodica) odali rano alkoholu i drogi, kriminalu i svakovrsnom prestupu i kao takvi i završili život – uzdaju u Božije milosrđe, nadajući se u mogućnost dugog, eonima dugog (kako je rekao Sergije Bulgakov) čišćenja ovakvih nesrećnih duša, načinima savršeno nepoznatim nama ljudima. Zanimljivo je podsetiti da je Platon, a verovatno i neka ranija učenja koja su na njega uticala, verovao da su reinkarnacije namenjene samo rđavim ljudima i palim dušama koji na ovakav način dobijaju šansu da se očiste.
Bojim se da sve ovakve i slične spekulacije, gomilane u ljudskim glavama vekovima, u mučnom trudu ljudi da dokuče nedokučivo, mogu kod nekih ateista da ojačaju njihovo uverenje da su sva ljudska razmišljanja o životu posle smrti savršeno nepotrebna, suvišna i smešna, iz jednog jedinog razloga (oni misle prostog razloga), što nikakvog života posle smrti nema. Kako su, međutim, psihologija i antropologija danas, dobrim delom, potvrdile uverenje svih verujućih ljudi kroz istoriju ljudskog roda da je čovek svojim poslednjim osnovama, religiozno biće, pa da i ateista samo veruje da nema Boga, daleko smo od pomisli da su ateisti zadovoljni svojim ubeđenjem i da čovek, iole složenije duševne građe, može ostati pošteđen od večnih, kako bi Dostojevski rekao, "prokletih pitanja".
Da se vratimo na kraju ovog izlaganja na "mnoge stanove kod Oca", u tumačenju sv. Isaka Sirina. Već smo ukazali na činjenicu da sv. Isak, u svome prilazu poznatim Hristovim rečima, misli samo na hrišćane i to hrišćane koji su i u toku života svesno i voljno odlučili da veruju i da žive hrišćanskim životom. Podsećajući na velike razlike koje postoje među ljudima, u njihovoj ukupnoj telesno-duševno-duhovnoj građi, neće nas iznenaditi kada od sv. Isaka saznamo da i za pravoverne i pravedne hrišćane nisu svi stanovi post mortem isti. Pretpostavljajući i verujući da su pojmovi vreme i prostor, samo naši ljudski, ovozemaljski pojmovi, koji kao da gube svaki smisao "s one strane" (karakteristično je da i ateista Sigmund Frojd tvrdi da naše nesvesno ne zna za vreme, prostor i smrt, navodeći snove kao primer), i sv. Isak Sirin ne govori o različitim mestima (pa i stanovima) duša posle smrti, već samo o različitim stupnjevima duhovnih vrlina koje su iznegovali ljudi dok su živeli hrišćanskim životom na zemlji. Pa, kao što se svako naslađuje stvarnim suncem ovde na zemlji, u onoj meri, u kojoj mu moć gledanja dopušta, tako i u budućem veku, veli sv. Isak "svi pravednici nastanjuju se u jednoj istoj oblasti, samo što se svaki u svojoj meri osvetljava jednim istim mislenim suncem".
A za sam kraj, još jedno pitanje (opet, priznajem, brzopleto i nedostojno) koje nam je svima koji verujemo u post-mortalni život, na umu. Šta biva sa ljudima koji su se udostojili da nasele (uvek se, izgleda, moramo poslužiti ljudskim pojmovima) Božije stanove, kroz večnost? Ljudima je savršeno strana svaka statička predstava duševnog ili i duhovnog života čovekovog. Zato im je nezamislivo i večno blaženstvo pravednih ljudskih duša u raju, i večno mučenje grešnih duša u paklu. Od davnina su se ljudi pitali nisu li hrišćanske objave o raju i paklu "pedagoške objave", koje su imale i još uvek imaju za cilj da večno nepunoletno čovečanstvo, pa, na žalost, i hrišćanski deo čovečanstva, oštrim suprotstavljanjem raja paklu i obratno, privedu (zbunjenog i neodlučnog) čoveka Crkvi; jer Crkva je ta koja objavljuje ljudima Hristovu poruku, kako blage vesti ljubavi, kakva se od Hristovog objavljivanja Sebe ljudima nikada u istoriji ljudskog roda nije čula u takvom vidu, ali i Hristove objave Poslednjeg suda, kada će kukolj biti svezan u snoplje "da se sažeže, a pšenicu odvezite u žitnicu moju". Ako, dakle, objave Hristove Crkve o raju i paklu i jesu "pedagoške mere" koje hrišćanska Crkva dve hiljade godina svesno koristi, ne bi li, uvek kolebljive ljude privela sebi, one (objave), zaista, počivaju na samim Hristovim rečima iz Jevanđelja.
[* NAPOMENA: Ne treba zaboraviti da Hristos traži od nas da ostavimo kukolj da raste zajedno sa pšenicom do žetve, da ne bi "čupajući kukolj počupali zajedno s njime i pšenicu" (Matej, 13, 29, 30).]
Nismo, međutim, ni ovim udaljavanjem od glavne teme naše rasprave umakli razumljivom (da li i opravdanom?) ljudskom pitanju: A šta dalje sa čovekom, i pravednikom, kroz celu večnost?
U mojoj knjižici Razgovori sa pravoslavnim duhovnicima (I i II, dopunjeno izdanje, Vranje, 1995), opisao sam susret koji sam imao u mladosti sa našim velikim pravoslavnim duhovnikom ocem Justinom Popovićem. Na moje pitanje zašto hrišćanstvo ne prihvata logičnu ideju azijskih religija o karmi i reinkarnaciji (kasnije u životu mnogo puta sam se uverio da ljudska logika nije isto što i Božija "logika"), otac Justin mi je odgovorio da i sveti hrišćanski Oci uče o produžavanju i usavršavanju našeg života, ali ne ponovo ovde na zemlji, već u duhovnom svetu, posle smrti našeg zemaljskog bića. Svaki od nas, govorio je otac Justin, nastavlja da se usavršava na onom stupnju duhovne lestvice do koje je stigao ovde na zemlji. Ovakav odgovor oca Justina, iako se on ne nalazi, ovako formulisan, ni lako ni često u delima svetootačke hrišćanske literature, zadovoljio me je, gotovo u potpunosti i onda, pre više decenija, kao što me i danas zadovoljava, u mojim poznim godinama. Bio sam zbilja obradovan kada sam, relativno skoro, pronašao sličan odgovor i kod tako cenjenog hrišćanskog svetitelja iz VII veka, sv. Isaka Sirina. Na jedno pitanje, naime, koje mu je neko uputio: "Gde je predeo težnji kod onoga koji sleduje premudrosti?", sv. Isak je odgovorio: "Uistinu nije moguće na svome putu doći do ovog predela, jer i sveti u ovome nisu došli do savršenstva. Putu premudrosti nema kraja, ona se uzdiže sve više i više, dok ne spoji svog posledovača s Bogom. Po tome se i prepoznaje ona (premudrost – primedba V. J.), što je postignuće njeno bezgranično, jer je premudrost sam Bog". A kako bi drukčije i moglo biti kada Hristos traži od nas da budemo savršeni, kao što je savršen Bog, sigurno znajući dobro da je ovo praktično nemoguće postići u toku jednog kratkog ljudskog života!
UPITALI SU JEDNOM SV. ISAKA
SIRINA: AKO JE KO POSTIGAO
ČISTOĆU SRCA, PO ČEMU MI TO ZNAMO? I SAZNAJE LI IKAD ČOVEK
DA JE SRCE NjEGOVO ČISTO?
ODGOVOR: "KADA SE KOME SVAKI ČOVEK ČINI ČIST, I NIKO MU SE NE
PREDSTAVLjA NEČISTIM
I OSKRVNjENIM, TADA JE UISTINU
TAKAV ČIST U SRCU".
U toku svake hrišćanske liturgije, već dve hiljade godina, pevaju se Blaženstva; to su, u stvari, čuvene propovedi na Gori Isusa Hrista, među kojima jedna glasi: "Blaženi su čista srca jer će Boga videti"! Ali, ko je od ljudi čista srca, pitaćemo se s pravom.
Ljudska priroda, i prema hrišćanskom uverenju i prema gledištu savremene psihologije, i, šire, antropologije, još je uvek, do kraja neupoznata mešavina duhovnih, psiholoških, socijalnih i bioloških sastojaka. Starost današnjeg čoveka nauka neprestano pomera u sve dalje milenijume daleke prošlosti, sve manje nalazeći potvrde za evolucionu teoriju nastanka čoveka od nižih bića, jer se praznine ("prelazni oblici") između vrsta, čak i jedne iste vrste (hominida), ne ispunjavaju uspešno neophodnim karikama u lancu pretpostavljenog razvoja. Jednom reči, misterija nastanka čoveka, ako nismo u stanju da se potpuno u veri "čistog srca" oslonimo na biblijsko kazivanje, obavijena je i dalje sa "sedam velova". I samo je na veri u nauku, i kod naučnika i kod laika, da će dalji njen napredak, postepeno, skidati velove sa tajni života, što ni u takvom pretpostavljenom napredovanju nauke ne jemči, ne samo da će biti skinut i poslednji veo sa Tajne, već ni da je do sada razodevena Tajna naukom tačno objašnjena. Od čega ili od koga zapravo zavisi naše istinsko razumevanje Tajne života i smrti, Boga i čoveka i prirode?
Svetootačka Knjiga života (Dobroljublje, Filokalija) jednoglasno nas opominje da "um koji počinje da filosofira o božanskim stvarima, ne može to ni početi bez vere" (sv. Maksim Ispovednik) i da "Put ka saznanju vodi kroz smernost, bez ovoga niko neće videti Gospoda" (sv. Isihije), a naš otac Justin Popović, verni nastavljač učenja svetih Otaca u XX veku dodaje: "Inteligencija bez dobrote, kazna je Božija. A velika inteligencija bez velike dobrote, nepodnošljivo je prokletstvo".
Ovih nekoliko navoda vrlih hrišćana u prošlosti i sadašnjosti dovoljni su, mislim, da ukažu šta, koliko i, naročito, od koga od naučnika u svetu, možemo da očekujemo, ne samo čuvenu naučnu "objektivnost", kojom se svi oni s pravom ponose, već i "objektivno" usklađivanje naučnih otkrića sa Istinom hrišćanske vere. Pri svemu tome, kada i kao hrišćani težimo da ostanemo nepristrasni u odnosu na nova naučna otkrića, kao i u odnosu na moralni lik samog naučnika, pouka, najpre, sv. Vasilija Velikog iz IV veka, a zatim, mnogo razrađenija, istovetna pouka i poruka sv. Grigorija Palame iz XIV veka, da su "energije razne, a suština jedna", odnosno da čovek može i treba da proučava Božije energije, ali da će mu Božija suština ostati nepristupačna – treba da lebdi neprestano pred duhovnim pogledom svakog čoveka, naučnika posebno. Mnogi naučnici su ovu svetootačku poruku, i ne znajući za ove hrišćanske svetitelje, sledujući samo unutrašnji glas hrišćanske intuicije, verno ispunjavali, i nije slučajno, da su upravo ovakvi naučnici ostavili za sobom opštepriznato delo i svetlo lično ime. Mislim na Isaka Njutna, na primer, čijeg bi iskrenog uzvika valjalo da se prisećaju i današnji naučnici: "Sve mogu zaboraviti, ali dve stvari nikada: da sam ja veliki grešnik i da je Isus Hristos veliki Spasitelj". Iako poreklom i uverenjem dalji od ovako uzbudljivog ispovedanja Njutnovog hrišćanstva, bliži panteistički shvaćenoj religioznosti, i Albert Ajnštajn nije daleko od judeo-hrišćanske tradicije sv. Vasilija Velikog ili sv. Grigorija Palame, kada kaže: "Najlepša stvar koju možemo iskusiti je misterioznost. Ona je izvor svake istinske umetnosti i nauke".
Mada je svaka podela ljudi veštačka i naivna, jer je svaki čovek za sebe mali kosmos, neispitan i nepredvidljiv, sklon sam da među ljudima koji misle, koji su u toku života negovali misao, sagledam tri vrste ljudi koje mogu biti različitih zanimanja; ostanimo, ipak, kod naučnika. Jedni među njima – ovi mogu biti svesni ili "skriveni" hrišćani, ili i religiozni mislioci uopšte – živeći u "prirodnom" strahu Gospodnjem, tačnije, u strahopoštovanju pred Tajnom, smerni su i skromni kada istražuj tajne atoma, ćelije ili ljudske psihe, neprimetno i za sebe se trude da im lični, privatni život bude čestit, moralan i harmoničan. Nalazim veoma značajnim otkriće savremene nauke i naučnika da i u najegzaktnijim eksperimentima u oblasti fizike, hemije, matematike ili astronomije, subjektivni činilac onoga ko eksperimentiše, nije nevažan u završnom rezultatu eksperimenta. Šta bi drugo ovakvo uverenje najpoznatijih naučnika iz raznih oblasti egzaktnih nauka značilo, pitam se kao psihijatar i psihoterapeut, nego da objektivnost i tačnost eksperimenta zavisi od sklada između osnovnih psihičkih funkcija čovekovih, njegovih osećanja, misli i volje. Ne izgleda mi jednom reči, moguće da neki naučnik koji se trudi, da shodno svome naučnom znanju stigne do nekog vrednog rezultata, ovaj uspeh i ostvari, ukoliko je lično razdiran unutrašnjim (često nesvesnim) psihičkim konfliktima (nesređen i nezadovoljavajući porodični i profesionalni život ispunjen strahom, mržnjom ili depresijom) i, s njima u vezi, nekad, nemoralnim ličnim životom.
Druga vrsta naučnika, da li po svojoj "prirodi", lošem nasleđu, ili i ličnim gresima stečenim, a neokajanim u toku života, nose u sebi, često nevoljno i ne znajući zašto, prkos, oholost i bogoboračku psihologiju. I ne želeći svesno da "dokazuju" kako nema Boga, kako je život nastao slučajem, a onda se (priznaju to i ovakvi naučnici) čudesno uredio (ostavljajući još uvek, istina, dovoljno "haosa", haosa koji je možda samo prividan, ili koji zahteva od čoveka da ga pretvori u red), naučnici iz ove grupe, i kada su u svojoj grani nauke prilježni i trudoljubivi, iskreno želeći da uvek ostanu "objektivni", ipak, zbog onog subjektivnog činioca o kome je bila reč, i nevoljno upliću svoja subjektivna, ateistička uverenja u strogu objektivnost svoje nauke.
Treća grupa ljudi (i naučnika), možda najbrojnija, u upornoj i, verovatno, preteranoj težnji da ostanu objektivni, neutralni i po svaku cenu samo egzaktni kada iznose svoje naučne rezultate, pripada tzv. agnostičarima koji ostaju na Di Boa-Reimonovom ubeđenju: Ignoramus et ignorabimus.
Bilo bi opasno i nikako hrišćanski, kada bi ko od hrišćana (naročito teolozi ili hrišćanski laici) počeo da razvrstava i sudi naučnike (ali i sve druge ljude) detektivski im istražujući lični život; naročito ljudi iz naše pretpostavljene druge i treće grupe. Pa, ako mi i ostajemo pri našoj pretpostavci da nemoralan lični život nekog naučnika (da li i umetnika koji su i pored haotičnog ličnog života doneli svetu velika književna dela, u likovnim umetnostima, ili u muzici?) može da bude ozbiljna prepreka pri naučnom razotkrivanju Tajne, nije na nama da "sudimo" o Božijim planovima i sa ovakvim naučnicima, kao i sa objavom njihovih naučnih otkrića.
Vratimo se na kraju našeg dosadašnjeg izlaganja sv. Isaku Sirinu, ostavljajući po strani naučnike, filosofe ili umetnike, obraćajući pažnju i na sve druge ljude (i one bez škole ili sa malom školskom spremom) koji imaju jedinu želju i cilj u životu da uz Božiju pomoć i blagodat (bez nje savršeno dobro znaju ne mogu uspeti) postignu blaženstvo "čistog srca".
Nema sumnje da je ljudi "čista srca" bilo uvek i u svim vremenima malo, jer kako bi se cenila Vrlina (prema rečima Spinoze) kada bi se lako i od svih mogla dostići! Jedna jevrejska legenda (meni draga, koju mi nije dosadno da često navodim) veli da svet drže trideset i šest pravednika, od kojih nijedan ne zna da je pravednik, i da kada bi samo jedan od njih nestao, ceo svet bi se odmah raspao. Podsećam na ovu legendu i zato što ona, po mome mišljenju, najbolje odgovara na onaj deo pitanja upućen, u našem početnom navodu, sv. Isaku Sirinu koje glasi: "Saznaje li ikad čovek da je srce njegovo čisto?" Nije samo odgovor jevrejske legende na ovo pitanje jasan, već je istovetan odgovor i svih hrišćanskih svetitelja kroz vekove. Iskustvo hrišćanskih svetitelja u celom svetu, i prošle i sadašnje njegove istorije, poznatih i priznatih pravednika, i sigurno mnogo više, zauvek nepoznatih (ali Bogu poznatih), jedinstveno je: što se više hrišćanskim podvigom čovek približava Bogu, sve je dublje i potresnije svestan svojih grehova, prošlih i sadašnjih, svoje slabosti i nemoći. Ali čak i onda kada hrišćanski monah ili asket (a svi smo od Boga pozvani da na različite načine budemo i doživotno ostanemo monasi ili askete) u radosti doživi svoje novo rođenje i oseti da mu je uz Božiju pomoć očišćeno srce, ovakav hrišćanski pravednik i dalje tuguje, plače i moli se, ne više za sebe, nego za ceo svet. Na jednom drugom mestu u svojim spisima, sv. Isak Sirin ovo saznanje hrišćanskog podvižnika iskazuje divnim rečima: "Šta je srce milostivo? Gorenje srca za svaku stvar: za ljude, za ptice, za životinje, za demone i za sva stvorenja" (podvukao V. J.).
Jedan divni hrišćanski prijatelj, nedavno mi je rekao – ne znam da li je on ovo negde pročitao ili je sam do ove istine došao, što i nema važnosti – "Na početku vremena Bog je upitao Kaina: Kaine, gde ti je brat Avelj? A na kraju vremena Bog će pitati čoveka: Avelje, gde ti je brat Kain?"
Po čemu još možemo nazreti da je neki čovek čistog srca? Sve dok smo sami nečisti, a to smo najčešće svi, nekad, na žalost, u toku celog života, neće nam se dati da čistog čoveka uopšte primetimo. Ovakav čovek nam se učini, ne samo običnim, sličnim mnogim drugim ljudima koje susrećemo, već nam se učini i nižim i beznačajnijim od drugih ljudi, nekad nam izgleda smešan (nalik jurodivom), čudan, možemo pomisliti da nije duševno zdrav. Uveren sam da Bog svakom čoveku, bar nekoliko puta u životu, a nekima i mnogo češće, upriliči susret sa jednim od "trideset šest pravednika". Ako nismo previše ogrezli u zlu, ako nismo počinili teže grehe zbog kojih se nismo pokajali, svakom drugom čoveku, manje uprljanom grehom, zadrhtaće srce u susretu sa pravednikom Božijim, suze će mu same, ne znajući kako, grunuti na oči, celo biće čoveka obuzeće neka, do tada nepoznata toplina i unutarnje milje. Ovo su sigurni znaci da je čovek sreo Čoveka, Hrista u drugom čoveku. Neka ne ispušta nikako ovakvu Božiju posetu iz srca, neka zahvaljuje Bogu i neka Ga umoli za nove i uvek nove susrete sa ovakvim Božijim gostom.
Apostol Pavle u Poslanici Titu (1, 15) piše: "Čistima je sve čisto, nečistima i nevernima ništa nije čisto, nego je nečist i njihov um i savest". Poznavajući, i u sopstvenom opisu preživljavajući reči apostola Pavla iz ove Poslanice, sveti Isak Sirin odgovorio je, zbilja mi se čini, svima i za sva vremena: Čist je onaj čovek kome je sve što vidi, čuje, okusi i omiriše, sve što pomisli o drugom čoveku, sve što vidi u drugom čoveku – čisto. Ovakvo "gledanje" drugog čoveka, nikako, naravno, ne znači da svetitelj neće da vidi (da "potiskuje", kako bi rekli psiholozi) i ono što je grešno u čoveku. Očistivši se sam, uz Božiji blagoslov, ovakav svetac jednostavno "vidi" još samo Boga, lik Božiji i Njegovu Lepotu i Ljubav, baš – u svakom čoveku. Sv. Isak Sirin zna za greh, ali iznad greha u njemu plamti ljubav za grešnika.
Vladeta Jerotić
Učenje Svetog Isaka Sirina i naše vreme
Drugo izdanje
Beograd, 1998.
Izdavač: Ars Libri, Beograd
Biblioteka "Lavirint", knjiga 4.
Urednik: Irena Arsić
Sadržaj
Spomen prepodobnoga oca našega Isaka Sirina [Preuzeto iz Žitija Svetih od oca Justina Popovića]
I O POZNAVANjU SAMOG SEBE, O STRAHU I O KAJANjU
III O NAVIKAMA, O OGOVARANjU, O OSUDI DRUGIH LjUDI
IV O ČISTOTI SRCA I O ONOSTRANIM STANOVIMA"
Spomen prepodobnoga
oca našega
Isaka Sirina
[Preuzeto iz Žitija Svetih oca Justina Popovića]
Prepodobni Isak Sirin rodio se u Bet-Kataraji, u Siriji, na obali Persijskog zaliva, u blizini granica Indije. Još u mladosti, zajedno sa svojim rođenim bratom, stupio u manastir Mar-Matej u blizini Ninevije. Kada se braća stadoše izdvajati od drugih svojim podvižništvom i učenošću, bratu svetoga Isaka bi povereno starešinstvo u manastiru i upravljanje bratijom. A sveti Isak, prošavši potpuno podvige opštežića, udalji se u usamljeničku keliju koja se nalazila nedaleko od manastira, i tu se svecelo predade molitvenom tihovanju i usamljeništvu. Kada se proču zbog svetosti života, učenosti i čudotvorstva, on bi izabran za episkopa velikog grada Ninevije i primoran da se primi tog čina. Za episkopa bi posvećen u manastiru Bet-Abe patrijarhom Georgijem (660-680). Na episkopskom prestolu on ostade samo pet meseci, pa ostavi episkopstvo i tajno se povuče na goru Matu, u blizini Bet-Huzaja, i tu življaše u usamljeništvu sa tamošnjim pustinjacima. Odatle on ode u pustinjski manastir Raban-Šabur. Tu se vrlo revnosno bavljaše izučavanjem Sveštenih Knjiga. Sastavio je mnoga dela, od kojih je do nas došlo oko 100 beseda o duhovnog životu i podvižništvu, pisanih uglavnom po sopstvenim doživljajima. Nesravnjiv kao psiholog i rukovoditelj u duhovnom životu. Čak i takvi svetitelji kao što je bio sv. Simeon Divnogorac tražili su od njega savet. Upokojio se u dubokoj starosti početkom osmoga stoleća.
Po svetom Isaku Sirinu, u duhovnom životu postoje tri glavna stupnja: pokajanje, očišćenje, savršenstvo. Pokajanje je majka života. Ono je potrebno uvek, svima grešnicima i pravednicima, koji ištu spasenja. I nema kraja usavršavanju, pošto je i savršenstvo najsavršenijih ustvari nesavršenstvo. Stoga do same smrti nema granica za pokajanje, ni u vremenu ni u delima. Kao blagodat na blagodat, – ljudima je po krštenju dato pokajanje, jer pokajanje je drugo rođenje od Boga. Darove vere primamo pokajanjem. Pokajanjem stičemo milost Božju. Pokajanje je druga blagodat, i rađa se u srcu od vere i straha Božjeg. – Očišćenje tela je nedoticanje do telesne nečistote. Očišćenje duše je oslobođenje od tajnih strasti, koje se pojavljuju u umu. A očišćenje uma izvršuje se otkrivanjem tajni. Čistota uma je prosvetlenje Božanstvenim, po delatnom upražnjavanju u vrlinama. – Savršenstvo vascelog podvižništva sadrži se u ove tri stvari: u pokajanju, u čistoti i u usavršavanju sebe. Šta je pokajanje? Napuštanje grehovnog života i kajanje zbog njega. Šta je čistota? Ukratko rečeno: srce koje ima milosti za svako stvorenje. Šta je usavršavanje sebe? Dubina smirenja. Oznaka onih koji su dostigli savršenstvo jeste ovo: ako i deset puta na dan budu predani na spaljenje zbog ljubavi prema ljudima, ne zadovoljavaju se time.
I
O POZNAVANjU
SAMOG SEBE,
O STRAHU I O KAJANjU
KO SE UDOSTOJIO
DA UGLEDA SAMOG SEBE,
VIŠI JE OD ONOGA
KO SE UDOSTOJIO
VIDETI ANĐELE.
"Upoznaj samog sebe", stajalo je napisano u Delfijskom proročištu, više vekova pre Hrista, kako bi neprestano upozoravalo svakog čoveka koji je ulazio u svetilište i koji je želeo da nešto sazna o sebi i svojoj budućnosti. Mora biti da je iskustvo čoveka, i mnogo vekova pre početka grčke kulture, kao i u drugim civilizacijama starog sveta bilo upoznato sa teškoćama samospasenja, pa je neka mudra glava sažela sva ta milenijumska saznanja čoveka i iskazala ih kratkom, punom i višesmislenom izrekom, skoro naredbodavnom: "Upoznaj samog sebe!"
Neophodnost i valjanost ove istine, prihvaćene od grčkih filosofa (bila je pripisivana Sokratu), utiskujući se trajno u čoveka-tragaoca za istinom u svim kulturama i religijama sveta, sve do danas – mnogo puta je potvrđivana. Svi religiozni mislioci, filosofi, psiholozi, umetnici, pa i naučnici, polazili su od imperativnog zahteva života: "Najpre upoznaj samog sebe, pa se onda manifestu!" Iz kojih dubina potiče ovakav zahtev kod čoveka? Za verujuće ljude ovo je zahtev Boga u čoveku, da bi čovek, bogoliko biće, primajući Boga svim bićem svojim, postao i sam bog. Ovo su Božije reči izgovorene čoveku već u Davidovim Psalmima ("Rekoh: bogovi ste i sinovi višnjega svi", LXXXII Psalam), a zatim kroz Hristova usta u Jevanđeljima.
Ne čini mi se neobičnim što i materijalistički opredeljeni ljudi (među njima i naučnici i filosofi) u potpunosti usvajaju potrebu čoveka da upozna sebe, smatrajući ovakvu potrebu biološkom neophodnošću čoveka u borbi za opstanak, što je moguće, sve tačnijim upoznavanjem prirodnih zakona (što nauka vekovima i čini). Ali su, međutim, pre nauke i naučnika, ljudi shvatili da je za razumevanje prirode, racionalno korišćenje njenih dobara, potrebno bolje poznavanje sebe. Ne samo zato što je čovek i sam deo prirode, već što je razvoj procesa mišljenja (od konkretnog prema apstraktnom) omogućio i sve više omogućava pronalazak takvih tehničkih oruđa, koja uz mali utrošak ljudske energije postižu u prirodi i s prirodom velike rezultate. Ne ulazimo ovom prilikom u opravdanu raspravu povodom čovekovog otuđenja od prirode, čovekovog maćehinskog i nasilnog odnosa prema prirodi jednostranim postupkom upoznavanja sebe samo kao materijalno, fizičko biće, zanemarujući sve više, a onda i potpuno odričući, potrebu za Bogom.
"Sva tvoja naučna otkrića", veli vladika Nikolaj Velimirović, "samo te bledo podsećaju na nesanjana otkrića i saznanja u blizini Boga". Preterano ekstravertovana civilizacija Zapada, očarana dosadašnjim naučnim izumima, uverena da će ovi u budućnosti biti još mnogo uspešniji, zanemarila je "nesanjana otkrića i saznanja" mnogolikog, ali pre svega bogolikog čovekovog bića. Upoznavanje samog sebe preokrenulo se, već odavno među naučnicima na Zapadu, u prvenstven naum da se sve dalje i sve više upoznaje priroda, kako bi njome čovek mogao u potpunosti da ovlada. Tako prirodu istražuju oni ljudi za koje je priroda i život uopšte plod "slučaja" i zakona evolucije a kojom Niko ne upravlja. Zakone prirode, dakle, svi priznaju, ali ne i Zakonodavca.
Početak je mudrosti strah Gospodnji, kaže se u Pričama Solomonovim. "Ko nije pravilno počeo", pita vladika Nikolaj, "kako će pravilno dovršiti?" Odbacujući dva jedina mudra straha, strah, ili tačnije, strahopoštovanje pred Bogom, i biološki strah koji ga štiti od opasnosti, čovek je silno uvećao dva druga straha, psihološki i socijalni. Danas se čovek mnogo manje plaši prirode nego nekada, ali se sve više plaši drugog čoveka i – samog sebe, svojih nagona, svoga nesvesnog, svega Zlog u sebi. Ovladavši jednim delom prirode, na uštrb upoznavanja sebe, ili bar paralelnog upoznavanja sebe i prirode, čovek je ostvario čuda tehničkog savršenstva, ne prateći moralne zakone u sebi, dospevajući tako do početka mogućeg kraja – ekološke planetarne katastrofe.
Psiholozi i psihoanalitičari mogli bi s pravom da mi zamere da ne poklanjam dužnu pažnju velikim otkrićima dubinske ili dinamičke psihologije, kao i bihejvioralne psihologije o zakonima našeg nesvesnog života, o ljudskom ponašanju, o štetnosti potiskivanja, o ulozi i značaju snova u ljudskom životu, o nagonima i mehanizmima odbrane od njih i još mnogo čemu drugom dokle je došla, upoznavajući čoveka, psihoanaliza, individualna psihologija, kompleksna psihologija, geštaltistička psihologija itd. Tačno je da su sva dosadašnja otkrića psihologije, sledujući delfijski savet: "Upoznaj samog sebe!" dragocena i potrebna čoveku. Zašto je pri svemu tome čovek, ili ostao isti prestupnik kakav je bio pre više hiljada godina poznate istorije čovečanstva, vodeći ratove do istrebljenja protivnika, ili je postao i gori nego što je bio, jer se, uz pomoć zloupotrebljenih tehničkih oruđa usavršio u Zlu, uništavajući danas svoje zamišljene ili stvarne protivnike brže i svirepije?
Čemu epohalni pronalasci baruta, atoma, presađivanje organa, otkriće postojanja individualnog, nacionalnog, kolektivnog nesvesnog itd., kada se oni ne upotrebljavaju na Dobro Zemlje, Prirode i Čoveka? A zašto bi ova otkrića uopšte trebalo da pomažu čoveku koji je nastao pre miliona godina "slučajno", kao plod užasne duge evolucije u kojoj su se smenjivala slepa nastojanja prirode da putem "pokušaja i greške" usavrše ponašanje mrava ili pčele, ptice selice ili čoveka kao neshvatljivog, ali svakako "poludelog majmuna"?
Vratimo se sada na svetog Isaka Sirina koji je u VII veku posle Hrista, bez poznavanja fizike, astronomije ili psihologije, skoro sigurno bez poznavanja delfijskih misterija, već samo na osnovu ličnog iskustva sticanog od rane mladosti, kada je odlučio da sa svojim bratom stupi u jedan hrišćanski manastir, izdvajajući se u njemu od drugih svojih podvižništvom – ostavio za sobom čvrstu i, reklo bi se, iskustvom proverenu poruku, skoro neverovatnu, i za savremenog psihologa i za vrlog hrišćanina: "Ko se udostojio da ugleda samog sebe, viši je od onoga ko se udostojio videti Anđele". Zar je upoznavanje, ali onda i poznavanje sebe zaista toliko teško, pitaćemo se. Otkud toliko čovekovog čuđenja pred ovim rečima sv. Isaka Sirina? Ono upravo dolazi od – nepoznavanja sebe!
Da parafraziramo velikog Njegoša. Bilo kako da sudimo o čoveku – s materijalističkog gledišta kao proizvodu duge evolucije prve žive ćelije na zemlji, ili iz hrišćanskog ugla, stvorenog po "slici i prilici Božijoj" – tajna čoveku čovek je najveća. Sve što je od čoveka, i ono najprostije (ćelija), složeno je, jer u njoj prikriveno počiva nasledna supstanca čovekovih najudaljenijih predaka (koja dosta dobro može da zameni azijsku ideju o mnogobrojnim proživljenim životima putem reinkarnacije), koja pod određenim spoljašnjim uticajima može da postane objavljena (s tim u vezi zanimljiva je i privlačna hipoteza psihologa Leopolda Sondija o postojanju familijarno nesvesnog u svakom čoveku).
Čovek je, zatim, nepredvidljivo biće. Koliko god majka ili otac bili ubeđeni da poznaju svoju decu (a i deca kada odrastu svoje roditelje), iznenađenja su ne samo moguća nego i česta. Sudije, advokati, pedagozi i psiholozi, sudski psihijatri, zatvorski čuvari i vaspitači, učitelji i profesori u svim školama sveta, najbolje znaju sa kakvim se neočekivanostima u ponašanju njihovih klijenata i štićenika, pacijenata i učenika, svakodnevno susreću. A šta tek reći o zbunjujuće protivrečnim besomučnicima ruskih romana, kao i o junacima književnih tvorevinama svih velikih pisaca sveta! Čak i kada takvi likovi u romanima Dostojevskog, kao što su Stavrogin, Raskoljnikov, Ivan Karamazov, starac Zosima, ili u nadrealističkim romanima Franca Kafke, kao i bezbroj drugih i drugačijih likova u Šekspira, Getea, Mana ili Hesea, ne bi u realnosti postojali, već samo u mašti velikih pisaca, i to bi bilo dovoljno da poverujemo u realno postojanje svih junaka i antijunaka u stvarnom životu i u nama samima. Jer kako bismo se mi njima (čitajući strastveno velike romane svetske književnosti) mogli oduševljavati i tako iskreno se sa njima poistovećivati, kada svi anđeli i đavoli, luciferi i arhanđeli, prikazivani verno i ubedljivo od strane darovitih pisaca, ne bi u nama oduvek počivali, uspavani, a onda delimično ili potpuno razbuđeni!
Čovek iznenađuje čoveka prijatno, nažalost, češće i neprijatno. Prijatno u slučaju (uzmimo primere iz Drugog svetskog rata), kada je nemački vojnik odbio da u Srbiji strelja taoce, a onda, zajedno sa njima, bio sam, od svojih sunarodnika, streljan; ili kada je katolički sveštenik u Hrvatskoj spasao jednu srpsku porodicu od ustaškog noža a nešto slično uradio i jedan drugi katolički sveštenik u Bačkoj spasavajući, pred mađarskim pogromom, život pravoslavnom svešteniku u mestu u kome su do rata zajedno živeli, izlažući se pri tom smrtnoj opasnosti da bude proglašen izdajnikom. Sličnih primera, ne samo u toku ratova, već i u drugim pogibeljnim situacijama u miru ima i više nego što mislimo. Takva je božićna Poslanica banjalučkog biskupa Alfreda Pihlera 1963. godine, u kojoj moli braću pravoslavne vere da oproste zločine počinjene u Hrvatskoj u toku Drugog svetskog rata nad njima samo "zato što nisu Hrvati i katolici". Zašto se o ovakvim slučajevima tako malo zna i govori kada upravo ovakvi, neka su i retki primeri požrtvovanja, dovoljno rečito govore o postojanju, istrajavanju i pobedi Dobra nad Zlim? Zašto smo mnogo češće zlosrećno radoznali kada slušamo ili čitamo kakva su sve strašna nedela ljudi počinili jedni drugima (odavno je poznato da je u novinama najčitanija hronika posvećena ubistvima, samoubistvima i saobraćajnim nesrećama), a ostajemo ravnodušni kada čujemo, ili smo i sami svedoci plemenitih postupaka i samožrtvovanja ljudi? Da li smo već toliko i sami ogrezli u zlu, da nam svakodnevne vesti o novim zločinima potvrđuju svemoć Zla u svetu i u nama samima, pri čemu na sadomazohistički način uživamo u svesti o zlu, prema rečima Simone Vej: "Svest o grehu daje osećaj da smo zli, a u tome uvek nešto ušićari izvesna oholost". Ako dopustimo da se u nama učvrsti ovakva svest o grehu i zlu, kao nečem običnom ili neumitnom, sve smo manje u stanju da bez sumnjanja primimo vesti o Dobru i o postupcima dobrih ljudi.
Uzbudljivo je bilo otkriti u Jevanđeljima dva mesta koja kazuju kako se i sam Bogočovek Isus Hristos u jednoj prilici začudio neverju ljudi (u svome rodnom gradu, Nazaretu), a drugi put zadivio veri rimskog kapetana u Kapernaumu. Bolje je i za našu dušu korisnije da se začudimo tvrdokornom neverju nekih ljudi (od naučnika, pa do običnog srpskog seljaka), nego što nam se njihova nevera čini "normalnom" pojavom, jer tako hrani sopstveno neverovanje ili slabo verovanje; a spasonosno je za oplemenjivanje našeg tvrdog srca, kad god se zadivimo pred nekom reči, verom ili misli čoveka ljubavi, bez obzira gde on živeo i kome narodu ili veri pripadao.
Zbog čega, možda, možemo da posumnjamo u ispravnost reči sv. Isaka Sirina, kada je u pitanju težak, doživotni podvig upoznavanja sebe? Ova sumnja potiče kod mnogih ljudi od njihovog nepokolebljivog uverenja da poznaju sebe; ovakva predrasuda posledica je sveopšte ljudske oholosti, a ova je prirodan odgovor na osećanje beskrajne slabosti čovekove. Paradoks ljudskog bića i njegovog postojanja u svetu je u tome što je čovek "bog u blatu", jedino prirodno biće koje je natprirodno obdareno samosvešću, tj. razumom, umom i slobodnom voljom, a u isto vreme je najnezaštićenije biće u prirodi (ne samo u detinjstvu) i, naravno, smrtno je, sa svešću o tragičnosti smrti. U jednom istom čoveku, naučniku koji u batiskafu dodiruje okeansko dno ili korača po Mesecu, koji otkriva novu česticu u atomskom jezgru, ili nepoznatu planetu ili galaksiju u vasioni, u čoveku-umetniku, koji napiše sjajan roman ili pesmu za nekoliko dana ili sati, naslika Gerniku ili komponuje simfoniju, u čoveku filosofu koji umnim operacijama stiže do apriornih kategorija, do granica "bića i vremena" – u svima njima, ali i u svakom od nas, često, mnogo češće nego što to hoćemo da priznamo, zlokobno zadrhti "trska koja misli", opominjući nas da katastrofa nenadane smrti, razboljevanje od neke opake bolesti ili gubitak celokupne imovine, predstavlja realnu pretnju koja kao stalna zebnja ostaje i kljuje, iz dubine bića čoveka, lažnog pobednika nad prirodom, smrću, svojim telom i svojom psihom. Kako da se jedan čovek odbrani od ove razdiruće unutarnje slabosti usred svoga života, priznatog ili i slavljenog od drugih ljudi, nego gordošću večnog Prometeja koji svojom hrabrošću, prkosom i trpljenjem odoleva sudbini i nužnosti postojanja, Sudbini koja je jača i od samog Boga! Najdelotvorniji način ove odbrane je – da ne upozna sebe! Tiresijino proročanstvo glasi: "Narcis će doživeti duboku starost pod uslovom da ne upozna sebe."
Uvek iznova se kao psiholozi i psihoterapeuti na kraju XX veka divimo mudrosti starih naroda. O Narcisu se znalo još od grčkih mitova, o narcizmu, međutim, tek od vremena s početka ovog veka, kada je Sigmund Frojd, na bezbrojnim primerima iz života (naročito života malog deteta), detaljno opisao primarni i sekundarni narcizam, svemoć i kompenzatornu velikolepnost, u suštini svojoj, nemoćnog i uplašenog čoveka.
Svi su ljudi, manje ili više, paranoični, što znači svi manje ili više sumnjaju, u sebe, u druge ljude, u Boga i, da bi savladali teško podnošljivo, produženo stanje sumnje, stvaraju o sebi predstave veličine i moći. Kada ova, da kažem tako, prirodna ili fiziološka paranoičnost svakog čoveka preraste svoje normalne granice, paranoičnost postaje paranoidnost, što predstavlja bolesno duševno stanje čoveka, nekad opasno i za paranoidnog čoveka i za njegovu okolinu, jer tada zahteva lečenje. A da li spomenuta prirodna ili fiziološka paranoičnost takođe zahteva lečenje, možda preventivno, da ne bi paranoičnost postala paranoidnost? Svakako, da, paranoičnost treba lečiti. Kako? Upoznavanjem sebe! Ali čovek mora steći, najpre, hrabrost – dublju, plemenitiju, mnogo težu nego što je hrabrost ratnika ili planinara koji osvaja najviše vrhove planina, naučnika koji eksperimentiše na sebi – da siđe u nepoznate dubine sopstvenog bića. Stekavši jednom ovakvu hrabrost, čovek, večni tragalac za smislom, polazi u božansku avanturu Fausta, Don Kihota ili Hamleta, tri, po mome mišljenju, arhetipska obrasca čoveka-tragaoca, prisutna u dubinama psihe svakog čoveka. Bilo da neupoznate dubine ljudske psihe poredimo sa lavirintom (iz grčke mitologije), ili sa hodnicima i pećinama podzemlja, nije moguće krenuti u Lavirint bez Arijadninog konca, ili u pećine bez jake svetiljke speleologa. Šta je zapravo Arijadnin konac ili čudotvorna zublja jakog plamena? Hrišćanska je to vera, nada i ljubav. Vera u Hrista, nada i u naše vaskrsenje, i ljubav, koja će nas kao treća sestra mudre majke Sofije pratiti na našem dugom i mučnom putu upoznavanja sebe. Zašto je nemoguće upoznati sebe bez Hrista i Hristove pomoći? Zato što svaki drugi pokušaj upoznavanja sebe, ogoljenog, bez maske, bez Persone, razobličujući Senku u sebi, lišavajući se, dakle, svih projekcija, negacija, preokretanja u suprotno, identifikacija sa agresorom i drugih brojnih mehanizama odbrane, odlučno uočenih i opisanih od Frojda i njegovih nastavljača – vodi nepodnošljivom saznanju, koje treba da bude doživljeno, a ne apstraktno mozgano, o apsolutnoj ništavnosti čoveka. Hrabrost nekih genijalnih ateista, kao što su bili Niče, Frojd, Marks, Sartr, Hajdeger, Beket, da čoveka ogole do kraja, svodeći ga na besmislenu prirodnu Nulu, kakvom smrtnom nulom završava život svaki čovek i kakvim će ništavilom završiti život jednog dalekog dana u budućnosti i naša Zemlja i njeno Sunce i možda čitava vasiona – zadivljuje i užasava. Ne zaboravimo ipak da i ovi genijalni ljudi nisu izdržali do kraja života da ostanu nihilisti i apsolutni ateisti. Vizija Ničeova bio je – natčovek, Marksova – proleterska, mesijanska klasa koja će povesti svet u besklasno društvo; Frojd je grčevito hteo da veruje u ljudski razum koji će ga, možda, spasti od samouništenja; Sartr je propovedao apsolutnu slobodu čovekovu i njeno smisleno angažovanje u humanističkoj akciji, a Hajdeger je, kažu, pred smrt poručio sledeće: "Filozofija neće moći izvršiti nikakav preobražaj sadašnjeg sveta. I ne samo filozofija, nego nikakvo mišljenje koje je samo ljudsko. Može nas spasti samo Bog, a nama ostaje samo da se poetskim mišljenjem pripremimo za pojavu Boga. Ili, ako ipak propadnemo, da bar budemo u toj propasti svesni da propadamo zato što Bog nije sa nama, što je otsutan".
Ali ostavimo ove malobrojne genijalne među ljudima i njihovu tragičnu borbu za smisao. Većina ostalih ljudi, ili se uopšte ne usuđuje da siđe u mračno podzemlje svoje svesti u kojoj ih čeka, kao u bajkama, na svakom koraku po neko iscereno lice sopstvene prošlosti, individualne ili one familijarne, nacionalne i kolektivne – sada već mnogo bolje znamo zašto se većina ljudi ne odvažuje na ovakav korak, pa ostaje doživotno na stupnju narcističkog samoprecenjivanja, odnosno nepoznavanja sebe – ili polazi na opasan put samopoznanja sa Božijim oruđem, verom i nadom da će se dugi i mučan put hrišćanina na Zemlji završiti njegovim vaskrsenjem, još ovde na Zemlji. Kako? Preumljenjem, doživljajem radosti nošenja svog krsta i Hristovog lakog bremena, a onda, posle smrti, nastavljanjem beskonačnog usavršavanja, sve do "mere i visine rasta Hristova". Možda smo se sada približili tajanstvenim rečima sv. Isaka Sirina: "Ko se udostojio da ugleda samog sebe" – a zbilja se udostojio samo onaj koji je s verom i u slobodi izabrao Boga za putovođu – "viši je od onoga ko se udostojio videti Anđele".
KAO ŠTO JE NEMOGUĆE
PREPLIVATI VELIKO MORE
BEZ BRODA ILI LAĐE,
TAKO NIKO NE MOŽE POSTIĆI
LjUBAV BEZ STRAHA...
POKAJANjE JE BROD,
A STRAH – NjEGOV KRMAR,
LjUBAV, PAK – BOŽANSKO
PRISTANIŠTE.
STOGA STRAH NAS VODI
NA BROD POKAJANjA,
PREVOZI PO SMRDLjIVOM MORU ŽIVOTA I UPUĆUJE
BOŽANSKOM PRISTANIŠTU,
KOJE JE LjUBAV.
U prvi mah može da nas zbuni rečica sv. Isaka Sirina u kojoj on povezuje ljubav sa strahom, kada poznajemo reči iz I Jovanove poslanice (4, 18): "U ljubavi nema straha, nego savršena ljubav izgoni strah napolje". Da bi izabranik Božiji, međutim, stigao do "savršene ljubavi", neophodno je da prethodno oseća strah. Od čega ili od koga strah? U svakom čoveku, kao što to dobro znamo, straha ima napretek. Strah je čoveku oduvek bio najveći neprijatelj, ali, paradoksalno, i veliki prijatelj. Strah je biološke, psihološke, psihopatološke, socijalne, ali i metafizičke prirode. Majka rađa dete sa pomešanim osećanjem radosti i straha, pa se i svako dete sa takvim osećanjem rodi. Strah od odvajanja, kao jedan od najjačih egzistencijalnih strahova, prati čoveka celog života, od rođenja, kada se dete odvaja od devetomesečne simbiotske zajednice sa majkom, do poslednjeg daha, kada, ako je čovek pri svesti, njegova duša se sa strahom odvaja od simbiotske veze sa telom, koja veza nekad traje i do sto godina.
Postavimo sada odlučno pitanje, kada je strah neprijatelj, a kada prijatelj čoveku? U načelu, svaki fiziološki ili normalan strah koji zaštićuje čoveka od opasnosti, pravovremeno ga na nju upozoravajući, čovekov je prijatelj. Takav je strah od elementarnih nepogoda i svakovrsnih spoljašnjih opasnosti. Strah postaje mnogo složeniji i teže ga je prepoznati kao prijatelja ili neprijatelja, kada je reč o našim unutarnjim strahovima. U nekim slučajevima, naime, prijateljski, zaštitni, unutarnji strah, ili se ne prepoznaje kao koristan strah, ili se pretvara u patološki strah koji naraste, nekad, do panike, a koja onda može direktno da ugrozi čovekov život.
Raznovrsni su oblici bolesnih strahova i njihovih ispoljavanja u čovekovom unutarnjem i spoljašnjem životu. Malo je ljudi na zemlji lišenih bilo koga, ma i najbezazlenijeg oblika straha, bojazni ili plašnje. Od neškodljivog, na izgled, ali nametljivog i dugotrajnog straha čoveka od insekata, bakterija, širokih ili uzanih prostora itd., do težih oblika straha koji onemogućavaju čoveku slobodno kretanje, zatim, umišljenih strahova psihotičnih bolesnika od vidljivih ili nevidljivih neprijatelja, spektar ljudskih strahova, bogatiji je od spektra sunčevih boja ili tonova u muzičkoj lestvici. Čovek je, zbilja, biće straha, jer je i pored svoga uzvišenog razuma i uma, najnemoćnije biće u prirodi, neprestano ugrožen realnom pretnjom bolestima i smrću. Savremena dubinska psihologija, verovatno s pravom, mada nekad prenaglašeno, najveći deo svih poznatih oblika ljudskih strahova, objašnjava najrazličitijim mogućim traumatskim događajima nastalim prenatalno, perinatalno i postnatalno, uglavnom odigranih do treće, četvrte godine deteta, koji (događaji), onda, ostavljaju jači ili slabiji doživotni trag na svesni i podsvesni život čovekov. Ovakva stresna ili traumatična zbivanja dešavaju se, ili nekom spoljašnjom neumitnošću, češće, neznanjem i greškama majke, ili oca, u ranom detinjstvu njihovog deteta.
Poznato je verovatno svima da su neki strahovi vidljivi i da mogu biti lako prepoznati kod uplašenog čoveka od njegove okoline, kao što ima strahova koji se, spolja, ničim ne odaju, a utoliko potmulije i opasnije rovare unutar duševnog života nekog čoveka. Treba li podsetiti da ima strahova čiji uzrok čovek nekad tačno sluti, kao što ima i više strahova kojih čovek nije svestan, ili ih je samo povremeno svestan. Za takve strahove kažemo da su potisnuti, iza kojih se krije neka teža, neprepoznata trauma, najčešće agresivne ili seksualne prirode. Treba reći, najzad, da osim prolaznih, lakših i prepoznatih strahova, kojima teško da može da umakne i najbolji ili najpametniji čovek, ni oni teži, višegodišnji i neprepoznati strahovi, ne moraju biti doživotna kob nesrećnog čoveka. Radikalnom promenom uslova življenja, samolečenjem, lečenjem psihoterapijom, kao i iskrenim ispovedanjem sebe duhovniku, moguće je čoveku da ublaži ili i potpuno otkloni ono što je bilo bolesno u onom prirodnom, rođenjem stečenom i prijateljskom delu ljudskog straha. Tako smo stigli do glavnog dela našeg izlaganja o strahu koji se odnosi na naš društveno-duhovni život, a o kome govori sv. Isak Sirin.
Videli smo već da strah može da bude naš prijatelj onda kada nas pravovremeno upozorava na neku realnu spoljašnju ili unutarnju opasnost. Kada govorim o unutarnjoj opasnosti, mislim na razne telesne bolesti koje nikad ne nastupaju naglo, ni onda kada se tako spolja manifestuju (infarkt srca ili mozga, neki tumor itd.). Pre nastupanja bilo koje ozbiljnije bolesti uvek postoje unutarnje opomene iskazivane različitim znacima, nemuštim jezikom, simbolima (u snu, na primer), koje mi, u našoj opštoj duševnoj i duhovnoj zaslepljenosti, ne prepoznajemo, ili kada ih i prepoznamo kao signale upozorenja, na njih ne obraćamo pažnju, kao da nije reč o našem sopstvenom životu ili smrti.
Probuđeni jednom, milošću Božjom, za naše duhovno poreklo i neprocenjivu dragocenost negovanja duševno-duhovnog života, počinjemo, po prvi put, da se drugačije odnosimo prema strahu. Ako smo do toga prelomnog trenutka koji može nastupiti naglo, kao preumljenje ili konverzija, ili postepeno i jedva primetno doživljavali svoje strahove površno, ili ih preživljavali na bolestan način kao mučnu fobiju, slobodno lebdeći strah, nejasnu anksioznost, od toga odlučnog trenutka, kada smo naslutili i shvatili ko smo, odakle smo i kuda idemo, većina naših dotadašnjih strahova postaje nam manje važna, čak beznačajna, jer sada otkrivamo u sebi onaj najvažniji strah, za koji i nereligiozni i religiozni filosofi kažu da je poslednji strah, strah strahova – strah od smrti. Mogli smo se mi i do onog Božijeg objavljivanja u nama bojati smrti, jer i nagon samoodržanja nosi u sebi, na način enantiodromije, strah od smrti. Ovakav strah od smrti, međutim, nije mogao pokazivati nikakve bolesne pojave u našem unutarnjem ili spoljašnjem životu. Ovaj strah je kod nekih ljudi postajao jak onda kada su ovi ljudi vodili duže vremena nepriličan spoljašnji život. Blago čoveku koji neprilično živi, a oseća jak strah od smrti, jer se kroz ovaj strah u njemu pokazuje njegova oslabljena, a ipak neumrtvljena savest, koja jedino još kroz ovaj strah od smrti iskazuje sebe i Onog koji je ovu savest, jednom, stvaranjem čoveka, za uvek u njegovo srce usadio.
Smrt za čoveka osvešćenog za Boga u sebi, prestaje da bude biološki strah svakog živog bića od umiranja, već postaje egzistencijalni strah večnog umiranja, bilo da je shvatimo kao konačan povratak u ništavilo, konačnu smrt jer smo odlučno i slobodno odbili večni život, ili da ovo večno umiranje razumemo kao večni pakao, istina ne kao mesto u kotlu vrele vode ili vatre u kojoj gori, a ne može da izgori i telo i duša, već pakao, kao večnu odvojenost od Boga, ali i od drugih ljudi. Onaj ranije spominjani strah od odvajanja (separacije) koji počinje rođenjem, (a da li se završava smrću?) u stvari je naš iskonski, opravdani strah od mogućnosti večnog udaljavanja od Boga. Kada smo, dakle, u sebi prepoznali ovaj prastari strah Adamov od svoje golotinje – pod kojom se ne podrazumeva samo telesno Adamovo ogoljavanje posle počinjenog greha, kada se Adam pokrio, zajedno sa svojom ženom Evom smokvinim listom, već i osiromašenje njegovog duševno-duhovnog života posle udaljavanja iz Božije blizine – naš strah od smrti više nije naš neprijatelj, koju smrt preobraženi Savle izaziva, pitajući: "Smrti, gde ti je žalac?" – nego postaje naš jedini prijatelj koji nas iz smrti izvodi u Život, život večni. To je onaj strah, krmar na našem životnom brodu, za koji sv. Isak veli da bez njega ne možemo stići u luku spasenja. Nema više u nama, od kada smo prepoznali ovaj spasonosni strah, nikakvog drugog straha: od visine, oštrih predmeta, vode ili vatre, virusa ili komete; bezbroj strahova koji su nam, čak, korisno služili dok smo bili odrasla deca, štiteći nas, još nespremne i nesazrele od suočavanja sa onim Božijim strahom, za koji veliki Danac, Sjeren Kjerkegor, kaže da je "vrtoglavica slobode". Za mnoge ljude, tek je prelomni doživljaj ovakvog straha označio pravi izlazak broda iz luke na pučinu, jer je pučina mora "vrtoglavica slobode" života. Do tada, ako se naš brod i kretao, on se kretao bez krmara-straha, kretao se sa lažnim kapetanom broda koji nije znao kako da izvede brod iz luke pune podvodnih stena na otvoreno more, na kome je potrebna samo jedna busola – strah ili strahopoštovanje pred Bogom. Jadni, veliki Niče! I on je pisao: "Puštajte vaše galije u nepoznata mora, na otvorenu pučinu!" I sam je smelo zaplovio okeanom, ali bez Božije busole, uzdajući se samo u sebe i natčoveka u sebi. A natčovek u Ničeu, kao i u svakom od nas, jedino je i samo Bogočovek, Isus Hristos. Drugi natčovek može biti samo Antihrist. Niče se za njega odlučio, da li slobodno?
Mada sam i ranije pisao o potrebi razlikovanja straha i strahopoštovanja, neće biti suvišno da i ovom prilikom nešto o toj razlici prozborim. Pojednostavljujući malo ovu razliku, u pokušaju da protumačim reči sv. Isaka Sirina o vezi ljubavi i straha, rekao bih da svi naši strahovi u toku života vode, ili treba da odvedu, jedino spasonosnom strahu – strahopoštovanju pred Bogom. Svaki drugi strah prikriva jedini strah koji nas tera napred, od zemlje put neba, od čoveka put Boga – strah pred Bogom i njegovim Sudom. Dobro je, odavno, od svetih Otaca rečeno: "Ko nema strah od Boga, svega će se bojati, i mušica i drugih ljudi, a ko se Boga boji, neće se više ničega zemaljskog bojati!" Da li je potrebno ponavljati da strah od Boga nije nikakav strah od Boga koji preti, u stvari strah od zemaljskog oca ili državnika koji strahom održava pokornost, ili strah od srednjovekovnog Boga crkve koja je plašila paklom, već i onako dovoljno uplašene ljude od ratova i epidemija, plašila ih rečima i slikom, večnim paklenim mukama, održavajući tako ljude u ropskoj pokornosti koju je Isus Hristos hteo da jednom zauvek zameni u čoveku za poslušnost iz ljubavi. Eto, jednog pouzdanog krmara na brodu – strahopoštovanje pred Bogom, kormilara čiji je brod, najzad, zaplovio morem, izvukavši ga između hridina "smrdljivog mora", uvek smrdljivih luka svih pristaništa sveta. To je onaj strah ljubavi deteta od oca i majke, strah prijatelja od prijatelja, muža od žene i žene od muža, strah ljubavi pred Bogom – da se Bog, otac ili majka, prijatelj ili bračni drug, ne ožaloste zbog naših neljubavnih reči ili dela. Sveta Trojica Božija, Ličnosti su, ne zaboravimo ovu važnu činjenicu! Zbog toga verujemo i znamo da Isus Hristos i sada plače i tuži zbog nas ljudi i naših nedela, kao što je plakao i tužio pred mrtvim Lazarom, u Getsimanskom vrtu ili pred Jerusalimom koji će od Rimljana biti pregažen i uništen.
Ne smemo na kraju ove moje smele egzegeze da zaboravimo nešto značajno iz rečenice Isaka Sirina koji smo naveli na početku članka. Videli smo da bez otkrivanja pozitivnog, prijateljskog straha u nama (straha od Boga), nije moguće izvesti brod na otvoreno more, na kome tek možemo da prepoznamo, šta je to slobodna volja i zašto nam je nju Bog udahnuo rađanjem Adama (čije ime – Adaman, na hebrejskom jeziku, kao što je poznato, znači Zemlja). Zašto je ovaj strah, zapravo, jedini sigurni kormilar na životnom brodu našeg postojanja? Zato što nas vodi pokajanju, jasno poručuje sv. Isak Sirin. Bez pokajanja, dakle, nema ni broda, ni mora koje nije više smrdljivo, već je čisto i providno sve do dna kada ga danju s broda gledamo, dok je noću, dok i dalje plovimo otvorenim morem, zvezdano nebo nad nama drugo providno dno; more se tako ogleda u zvezdanom nebu, a zvezdano nebo u moru. Između mora i neba postavljen je čovek. Samo čvrsta građa broda i siguran kapetan broda spašće čoveka da se ne obezglavi od vrtoglavice pred zvezdanim nebom, i ne utopi, kao Narcis, u dubini mora.
I još jednom, svaki drugi strah koji ne vodi pokajanju, lažno je pribežište i smrdljiva luka, bolestan način odbrane, samim tim izbegavanje odgovornosti da se čovek slobodno odluči, da prihvata odgovornost i slobodu onda, kada prepoznajući svoje grehe, traži za njih razrešenje i iskupljenje i prepoznaje onu vrstu straha koji vodi pokajanju. Otkud u čoveku toliko golem, tako dugotrajan i tvrdokoran strah od jedino spasavajućeg straha, pokajničkog straha? Zašto se većina ljudi radije priklanja životu ustajale luke, nego što se usuđuju da se zagnjure u slano more i okrepljujućom morskom soli iščiste sve rane na telu koje su im lažni strahovi prouzrokovali? Verovatno je zato tako jer su naslage greha, taložene decenijama u telu i duši čoveka, već tako ogrubele i telo i dušu, da je takav čovek izgubio i poslednju nadu da mu bilo koje more i njegova so (recimo drugačijim jezikom, bilo koji duhovnik ili psihoterapeut) mogu rastvoriti i istopiti spečenu koru greha sa duše i tela.
A kakva božanstvena nadoknada čeka jedinog pravog junaka među svim drugim vrstama junaka u ovome svetu, za njegov rizik koji poništava u sebi sve druge strahove, oslobađajući kao princ iz krila zmaja princezu – strah pokajanja! Ne podnoseći više sebe smrdljivog, ne kupajući se više svakodnevno u baruštini grehovnog straha, a pri tom ne proglašavajući ovaj svet apsurdnim, voljno iz njega izlazeći, vraćanjem "ulaznice Bogu" (kao Ivan Karamazov u romanu Dostojevskog), ovakav čovek, istinski Bogotražitelj, strahom pokajanja otkriva u sebi veru, sa njome nadu, ali onda i najdragoceniju njihovu sestru ili treću Sofijinu kćerku – ljubav. I sada nam se tek otkriva pravi smisao jedne druge poruke sv. Isaka Sirina: "Kada čovek zavoli Boga onda njegova ljubav gasi oba straha, strah od smrti i strah od Njegovog suda."
BLAGODAT, ČIM OPAZI DA ČOVEK
POČNE MISLITI O SEBI MNOGO,
ODMAH POPUŠTA DA SE POJAČAJU
I UTVRDE PROTIV NjEGA ISKUŠENjA,
DOK NE UPOZNA SVOJU NEMOĆ
- TADA TRČI I U POKORNOSTI
HVATA SE ZA BOGA...
OVDE BOG ISPOLjAVA SVOJU SILU
U NjEGOVOM SPASENjU.
JER NIKAD ČOVEK NE POZNAJE
SILU BOŽIJU U MIRU I U SLOBODI.
Čovek u toku svoga života, više ili manje stalno misli visoko o sebi. Nazvali mi ovu činjenicu psihoanalitičkim izrazima narcizam, omnipotencija, "grandiozni self", ili hrišćanskim, gordost, nije bitno, jer je reč o istovetnom opšteljudskom fenomenu primetnom već u najranijem detinjstvu, kao prirodnom, kompenzatornom rezultatu duboko u sebi doživljenog osećanja slabosti i nemoći. Niko ne spori da kod svakog čoveka, nekad za kratko, nekad za duže, iskrsne svest o svojoj nemoći. Odlučujuće je, međutim, kako čovek reaguje na ovo prirodno osećanje. Mada je raznovrsnost reagovanja, praktično, beskrajna, jer su i svi ljudi beskrajno različiti (ali svi beskrajni, u smislu hrišćanskog učenja o beskrajnom usavršavanju čoveka), navešćemo nekoliko najtipičnijih načina odgovora čoveka na prepoznavanje sebe "golog". Da li zbog neke urođene manjkavosti (telesne ili duševne, ili i jedne i druge), ili nekog ranog traumatskog događaja, tek, najviše ima ljudi kojima je "osećanje inferiornosti" do te mere nepodnošljivo, da svaki nagoveštaj ovakvog osećanja biva odstranjen iz svesti (potisnut) i zamenjen nekim prkosom, agresijom, gnevom. Odavno je poznato u psihologiji, a i u svakodnevnom iskustvu ljudi, da čovek postaje agresivan najčešće onda kada je uplašen. Sa porastom jačine straha u čoveku, raste i jačina agresije, koja može pokazivati različite načine manifestovanja (direktna i indirektna, neverbalna i verbalna, maskirana verbalna agresija itd.), pri čemu čovek ne mora biti svestan tesne povezanosti straha i agresije.
Da li zbog urođenog introvertovanog stava ili nasleđenog melanholičnog ili flegmatičnog temperamenta, neki ljudi, takođe nespremni da u svesti duže vremena podnesu nemoć, povlače se u takvim stanjima od ljudi (izazivajući kod ovih čuđenje), tuguju neko vreme, jalovo, u samoći, a onda kao da zaborave na doživljaj nemoći, vraćaju se u društvo i nastave da žive, kao što čovek ne želi više da misli na neku noćnu moru koja je bila i prošla.
Ima, srećom, dosta ljudi koji su na svet došli sa snažnijim potencijalima Ja-principa, koji su imali više sreće u detinjstvu sa relativno usklađenim karakterima roditelja i koji zrelije reaguju na povremene nalete slabosti. Prihvatajući teorijski kao tačan, a iz ličnog iskustva se uveravajući u praktičnu vrednost drevnog zahteva mudraca: "Upoznaj samog sebe!" – ovi ljudi su korisno zainteresovani da saznaju poreklo spomenutim naletima unutarnje slabosti. Pomno ispitujući korene čovekove inferiornosti i kompenzatornog osećanja superiornosti, opšteljudske i lične, ispitivači stižu do istog odgovora: čovek je najslabije biće u prirodi, ali čovekov um čini čoveka gospodarem prirode!
Ovaj tragično doživljeni rascep između činjenice čovekove slabosti i smrtnosti i potrebe njegove za besmrtnošću, traži odgovor od čoveka, (kada čovek stekne hrabrost da ovako pita), kakav je smisao ovakvog rascepa i da li ga uopšte ima. I ne znajući, ljudi su se oduvek delili na tri grupe kada su sebi postavljali slična pitanja i na njih hteli da odgovore. Dok su jedni negirali svaki mogući smisao ljudskom postojanju, usklađujući, nekad, s velikom mukom, lični život sa ovakvim uverenjem, drugi su priznavali svoju duševnu i duhovnu nesposobnost da na ovakva suštinska pitanja odgovore (agnostici), dok su ljudi iz treće grupe, verujući u Tvorca sveta, u hrišćanstvu u Svetu Trojicu, preko vere dobijali i odgovor koji ih je ispunjavao mirom, neke i velikom radošću. Tako smo stigli do odlučujućeg pitanja, kako iskreni hrišćanski vernik odgovara ili treba da odgovori na doživljaj svoje nemoći?
Već smo ranije, u više mahova, navodili reči apostola Pavla iz njegove II poslanice Korinćanima "kada sam slab onda sam silan", jer se Božija sila najbolje pokazuje "u nemoći ljudskoj". Šta treba da znači ova čudna, paradoksalna činjenica? Ona ne može, najpre, nikako da znači – bila bi to, zbilja, antropomorfna predstava – da Bog, sličan tiranskim roditeljima ili takvom istom narodnom vladaru, želi da ima ljude, pokorne robove koji slušaju iz straha. Bog je stvorio čoveka, zaista, kako bi Sartr rekao, apsolutno slobodnim, uz to vladaocem nad Zemljom i njenom prirodom, stvaralačko biće "osmog dana" stvaranja. O "osmom danu" stvaranja, čovekovom doprinosu popravljanja palog čovečanstva, o čoveku kao "Božijem prijatelju", Sinu, a onda i saradniku, najpre je govorio (koliko je meni poznato), iz svoga mističkog iskustva u XIV veku, sv. Grigorije Palama, potom u XIX ruski religiozni mislilac Teodor Buharev (1829-1871), a onda u XX veku Nikolaj Berđajev.
Doživljaj sopstvene slabosti i nemoći, kod pravog hrišćanina, ne budi "osećanje inferiornosti", strah, agresiju, prkos, rezignaciju, očajanje i melanholiju. Sva ova i druga slična "reaktivna" osećanja čoveka, kada doživljava, na razne načine, i raznim povodima, neizdrživo osećanje nemoći, upravo i bitno razlikuju agnostičara ili ateistu od autentičnog hrišćanina (ovde je reč samo o hrišćanskom svetu). Tek ovakav hrišćanin u stanju je da svoju, na vreme prepoznatu nemoć doživi kao Božiju milost, kao poziv Boga ljubavi čoveku da mu se bez straha ili prkosa obrati za pomoć. Svaki čovek zavapi bar nekoliko puta u toku svoga života iskreno, iz dubine duše, za pomoć. Ali kome se čovek najčešće obraća za pomoć? Roditeljima, bračnom drugu, prijatelju, društvu, najređe Bogu ili, na kraju, i Bogu. Doživljajni hrišćanski čovek zna odmah kome se jedino može obratiti da ga spase, svejedno da li o sebi misli kao o "palom, grešnom čoveku" koji se nikako ne može sam spasti, ili, jednostavno, o čoveku kao smrtnom biću čiju čežnju ka besmrtnosti može utoliti i ostvariti jedino Onaj koji je sam besmrtan, odnosno Koji je kao Bogočovek vaskrsenjem savladao smrt.
Biće nam sada, pretpostavljam, lakše da shvatimo reči sv. Isaka Sirina o blagodati i iskušenju. Ne doživevši nikad Božiju blagodat, jer Mu se nije nikad iskreno obratio za pomoć, nehrišćanski čovek, iskušenja koja ga u životu snalaze, ne doživljava kao hrišćanska iskušenja, već kao nepoznato zlo koje se na njega, nedužnog, obrušava, kao zlo koje dolazi od drugih ljudi, rđavog društva i njihovih ustanova, ili kao zlo koje je slepi slučaj, ili sudbina, protiv koje su nezaštićeni i nemoćni, i ljudi i bogovi. Najčešći odgovor na ovakva, u njihovoj suštini neprepoznata iskušenja, iskazuje se od nehrišćanskih ljudi buntom ili očajanjem.
Na drugoj strani, hrišćanin, kad god biva izložen iskušenju, zahvalan je Bogu Koji ga kroz iskušenja opominje da je opet jednom "počeo misliti o sebi mnogo". Sveti Isak Sirin sigurno ne misli da hrišćanin ne treba da misli mnogo o Božijem biću (jer takvog mišljenja nikad nije mnogo), već se u onoj izreci svetitelja jasno kaže da iskušenja dolaze onome ko o sebi misli mnogo. Spasonosno iskušenje u tome slučaju trajaće onoliko dugo (nekad samo nekoliko sati ili dana, nekad mnogo duže) koliko je potrebno dok čovek, još jednom, kako se kaže u svetiteljevoj poruci "ne upozna svoju nemoć".
Čoveku je teško kao prirodnom biću, i kada je ovo prirodno biće postalo hrišćansko, da neprestano nosi Boga u srcu. Da bi ovo jednom postigao, možda posle mnogo godina upornog truda, a i tada samo uz Božiju milost, doživotnom nepokolebljivom hrišćanskom podvižniku poklonjena je od Boga "Isusova molitva", poznata, cenjena i negovana stotinama godina, naročito u pravoslavnom svetu (posebno u Svetoj Gori, a onda i u Rusiji). Samo takav Božiji izabranik, kome je um sišao u srce i kome je molitva "Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, smiluj se na mene (grešnika)" postala sastavni deo telesno-duševno-duhovnog bića njegovog, što znači, koja je ušla u sastav disanja i krvotoka molitvenika, doživljava neprekinutu radost Božijeg prisustva, beskrajnu ljubav prema Bogu, ali i prema svima ljudima i, kako je sveti Isak na jednom mestu pisao, "za svaku stvar... i za prirodu gmizavaca", i u isto vreme, ovakva ljubav je ispunjena velikom žalošću za sve "dok se svi ne upodobe Bogu".
Svi ostali, i primerni hrišćani, nužno i prirodno zaboravljaju povremeno Boga i Njegovu blagodat, poklonjenu im, "ni za šta, besplatno", zanimajući se, opet jednom, pre za svet, nego za Boga, ophrvani svetskim brigama i mnogobrižnošću palog čoveka, kako bi rekao sveti Teofan Zatvornik. Samo hrišćanin zna da ceni i ne prestaje da zahvaljuje Bogu što mu je poslao iskušenja koja ga opominju da je čovek Božiji, a ne svetski, da je rođen na Zemlji, u istoriji, ali da nije stvoren samo za Zemlju i istoriju (svoga naroda, svoje porodice). Svetitelji su se nekad žalili da im Bog već dugo nije poslao ni jedno jače iskušenje. Ovo su smatrali znakom bogoostavljenosti i molili su usrdno Boga da ih ne liši iskušenja koja će ih učiniti savršenijim hrišćanima, još bližim Bogu. Stegne se zato čoveku srce od bola kada pomisli kako ima zlih ljudi koji zlo čine, a koji su dugo fizički zdravi, naizgled, zadovoljni i mirni. Za ovakve ljude, u jednoj Tolstojevoj priči (O zlom spahiji) kaže se (tako narod o njemu misli), da su od takvog čoveka digli ruke "i Bog i đavo".
Velika je, otud, milost Božija kada odmah posle nekog učinjenog greha stigne i opomena, u vidu nekog iskušenja. Ovakva milost naročito je velika kada se izlije, posle nekog prestupa nekom nehrišćaninu ili hrišćanskom početniku, i to u vidu relativno brze "kazne" bilo koje vrste. Jer ovakav brz "bumerang", posle nekog prestupa, mogao bi da posluži nehrišćaninu, zbilja, kao "znak odozgo", kao podsećanje zaboravnog čoveka na njegovo stvarno poreklo.
Psihoanalitičari bi mogli da na ovo primete da sva "kažnjavanja" ili "iskušenja" i "opomene", stižu čoveku od njega samog, od njegovog moralno razvijenog ili, češće, prejako razvijenog nad-ja. Mada smo mi u više mahova u našim ranijim spisima podvlačili razliku između psihoanalitičkog pojma nad-ja i hrišćanskog pojma savesti, možemo mirno prihvatiti ovakvu psihoanalitičku primedbu, izjednačavajući u slučajevima koje smo ovde navodili, oba spomenuta pojma. Jer, čak i kada u primerima istinskih hrišćana, ne bismo hteli da po svaku cenu u iskušenjima koja ih snalaze – u slučaju kada počnu o sebi "da misle mnogo" – vidimo direktnu Božiju intervenciju, sasvim je dovoljno da se složimo da ih to njihova savest upozorava, podsećajući da je Hristos u nama, i prema rečima samog Isusa Hrista i prema savetu sv. Jovana Kronštatskog: "Imaj u vidu da je Bog u tebi kao Njegovoj slici i prilici, uvek i na svakom mestu prisutan; ti misliš posredstvom Oca, govoriš posredstvom Sina (Reči), deluješ kroz Duha Svetog". Čisteći neprestano svoju unutrašnju duhovnu posudu od greha, čovek se približava, i u jednom trenutku otkriva Duha u sebi. To je trenutak primanja blagodati o kojoj sv. Isak Sirin govori. Kada je jednom Duh Božiji, Sveti Duh u čoveku pokazan, probuđena je u njemu i savest, kao "glas Božiji u nama", preko koje čovek, sve dalje i dalje, prepoznaje smisao, i iskušenja i nemoći, jer kroz njih "Bog ispoljava Svoju silu" da bi čoveka spasao, kako kaže sv. Isak Sirin.
Nedovoljno razvijen hrišćanin u nama ili nehrišćanin, takođe je rođen sa savešću, kao i svi ljudi. Nije bitno što neki psihoanalitičari ne priznaju ovu savest kao urođenu, već je smatraju stečenom, putem introjekcije moralnih zabrana roditelja od strane deteta, nazivajući je nad-ja. Bitno je da je ovo nad-ja razvijeno u čoveku, jer ono onda i kod nehrišćanina opominje, kažnjava i proizvodi iskušenja, sve kao reakcija na grehove koje ovakav čovek čini, približavajući ga tako, za svest čoveka nevoljno, hrišćanskoj veri i hrišćanskom pojmu savesti. Bolesni slučajevi javljaju se kod ljudi mahom onda kada je njihova savest (ili nad-ja) nerazvijena ili preterano razvijena, jer će u prvom slučaju, zbilja, ostati ravnodušni pred zlim delima koja čine (ali koliko dugo i da li stvarno bez posledica po telesno i duševno zdravlje čoveka?), dok će u slučaju suviše stroge savesti osećati stalno, na bolestan način, krivicu, razvijajući u sebi sklonost ka telesnim bolestima ili raznim fizičkim oštećenjima (traumotofilija). Opet je samo zdrav doživljaj hrišćanske vere, nade i ljubavi u stanju da nedovoljno razvijenu savest podstakne na razvoj, a preterano ispoljenu ublaži i vrati u granice milosrdnog i blagotvornog primanja i reagovanja na iskušenja.
Najzad, poslednju rečenicu sv. Isaka da "nikad čovek ne poznaje silu Božiju u miru i slobodi", treba razumeti tako što se pod mirom ne uzima kao primer "Mir Božiji" koji nam se u molitvama daje, već mir ovoga sveta, odnosno naše inertne, konzervativne prirode (sada zbilja "pale prirode"), za koju nauka kaže da ona uvek teži statičnosti i najmanjem utrošku energije u akciji, a francuski filosof Anri Bergson piše: "Život je napor da se popne uz strmu ravan niz koju silazi materija". Da li ćemo materiju shvatiti kao, još uvek, Duhom neoplemenjenu energiju, "nagon ka smrti" Sigmunda Frojda, kao "čudovišnu konzervativnost čoveka" (K. G. Jung), satansku silu koja nas zarobljava u nepokretnost mrtve materije (mada nauka kaže da nema mrtve materije), – nije toliko značajno. Mnogo je važnije biti osvešćen za ovaj negativan vid "mira" iz koga, bez Duha, što u isto vreme znači bez iskušenja (nevolje, borbe), ne možemo ni poći na dug put usavršavanja i bogopoznanja. Jedan drugi Sirijac, sveti Jefrem (iz IV veka) poručuje: "Nema odmora na zemlji onima koji žele spasenje", a jedna rimokatolička svetica, mnogo vekova kasnije, sv. Tereza od Avila (iz XVI veka) pisala je nešto slično: "Borite se dok ne umrete u borbi, jer niste ovde ni za što drugo već da se borite".
Kada sveti Isak Sirin u pomenutoj rečenici koju analiziramo dodaje da čovek ne poznaje silu Božiju ne samo u miru, nego i u slobodi, onda reč sloboda ovde ne može da znači čovekovu slobodu savesti, slobodu izbora ili slobodu naroda, dakle, onu slobodu koja se uzima kao Božiji dar čoveku i koja se ceni kao jedna od najvećih hrišćanskih vrlina. Kao što postoji u čoveku "mir" koji mu nikad neće pomoći da pozna silu Božiju, jer je reč o lažnom miru koji umrtvljuje čoveka, tako ima i "slobode" koju sebi čovek stvara, po principu "sve je dozvoljeno" jer je sve u životu "relativno"; tako i neki narodi imaju spoljašnju slobodu, živeći u relativnom materijalnom blagostanju, ali slobodu koja ne pogoduje ni pojedincu ni narodu da pozna "silu Božiju", jer je takva sloboda, u najboljem slučaju, sloboda od, ali ne i sloboda za – Hrista. Tek ovakva sloboda, unutarnja sloboda izbora za hrišćanski put spasenja, proizvešće u čovekovom životu onu burnu dinamiku "dozvanih" nevolja i iskušenja, padova i uzdizanja, "žalosti po Bogu" i straha Gospodnjeg, koje će hrišćaninu na Putu, posle krštenja vodom, doneti krštenje Ognjem, koga je Isus Hristos bacio u svet pre dve hiljade godina, paleći duše hrišćana sve do današnjeg dana.
II
O STRASTIMA
I O BOLESTIMA
KO JE BOLESTAN
I ZNA SVOJU BOLEST,
TAJ TREBA DA TRAŽI LEČENjA.
KO KAZUJE DRUGIMA
O SVOJOJ BOLESTI,
TAJ JE BLIZU SVOME IZLEČENjU
I LAKO ĆE GA NAĆI.
Mada sv. Isak Sirin misli ovom poukom u prvom redu na naše moralne bolesti, odnosno sagrešenja naša koja dovode do bolesti, mi bismo mogli da proširimo ovu njegovu misao na sve naše bolesti.
U prvi mah može da izgleda čudno, ali je činjenica da je većina ljudi bolesna, a da ne zna za svoju bolest. Bez obzira na prividno skladno funkcionisanje svih naših organa u saglasnosti sa centralnim nervnim i vegetativnim nervnim sistemom, zatim i sa respiratornim, cirkulatornim i digestivnim sistemom, čovek je smrtno biće podložno od rođenja kvarenju i umiranju, samim tim i najraznovrsnijim bolestima ("Tjelo stenje pod silom duševnom, koleba se duša u tijelu", veli Njegoš). Nezavisno od uticaja civilizacije koja može da deluje i pozivno i negativno na celokupni ljudski organizam, čovek se troši i zamara u toku života, pa i pored neprestane obnove složenog metabolizma u njegovom telu, starost neumitno stiže, a sa njome i postepeno umiranje ćelija u telu, ćelija, koja je, i po hrišćanskom uverenju i prema naučnom saznanju, po sebi i za sebe – besmrtna.
Šta čoveka, zapravo, najčešće i najpre čini bolesnim bićem? Osim nehigijenskih uslova u kojima živi, nezdrave hrane i nečistog vazduha, najopasniji prouzrokovači većine bolesti čoveka potiču iz njegovog emotivnog života; Isus Hristos je u Jevanđeljima rekao da su to zle misli koje izlaze iz čovekovog srca. Haotični emotivni život čovekov, u kome se neritmično smenjuju osećanja i misli, često opterećeni strahom, gnevom, sumnjom, žalošću, preteranom brigom, vremenom, što duže traju, određenim nervnim putevima, koje je neuro i patofiziologija ispitala, negativno utiču na rad pojedinih organa u ljudskom telu, slabeći njihovu otpornost, dovodeći, postepeno, (mada nekad i naglo, u toku samo jednog dana) do funkcionalne, a onda i organske bolesti.
Ovaj proces razboljevanja pojedinih, ili i više organa u telu, nekad traje dugo, godinama, a da čovek jedva primeti da se već razboleo ili da je na sigurnom putu da se razboli. Pošto je ovakav proces psihosomatskog razboljevanja veoma raširen kod gotovo svih ljudi, ne smatramo li s pravom da je svaki čovek bolestan, i to, najpre, duhovno, zatim duševno i na kraju i telesno bolestan? A da li čovek zna da je bolestan? Najčešće ne zna i ne želi da zna. Zanet i ponet, najčešće polusvesnim procesom življenja, ustremljen da zadovolji nagon samoodržanja, seksualni i agresivni nagon, sa ciljem da postigne moć nad okolinom da bi tako savladao često nepodnošljivo osećanje svoje biološke, psihološke i socijalne nemoći i slabosti, čovek proleti kroz život, nekad dug život, a da nije postao svestan svoga poslanstva. Kakva tragičnost življenja za čoveka, krunu Božijeg stvaranja, stvorenog od Duha i za Duh, namenjenog od Boga da bude gospodar prirode – "Čovek je stvorenje, ali ima nalog da postane bog", piše sv. Grigorije Bogoslov – što znači stvaralac koji radi na delu usavršavanja sebe, prema liku savršenog čoveka Isusa Hrista, poslatog mu od Boga da mu bude večni uzor i ideal!
Prvi, dakle, uslov stvarnog buđenja čoveka iz njegovog, nekad, doživotnog dremeža (čak je i neurofiziološkim istraživanjima potvrđeno da čovek najveći deo svoga života provede u spavanju ili dremežu, povremeno aktivirajući samo jedan, minimalan deo ogromnog potencijala svoje moždane aktivnosti), jeste prepoznavanje sebe bolesnog, prepoznavanje i priznanje ove činjenice, uprkos goleme povrede svoga narcizma, i temeljnog kvarenja slike o sebi kao "grandioznom selfu". Drugog izbora kao da uistinu nema. Ili ćemo produžiti da živimo i umremo kao prirodna bića nesvesna svoga porekla, položaja i svrhe življenja, odlazeći posle smrti, možda, u Ništa, jer nam je Ništa predstavljalo alfu i omegu življenja, ili ćemo se prenuti, najčešće zahvaljujući baš bolestima i raznim drugim nevoljama i nesrećama života, kriknuti tada za Smislom življenja, zavapiti za prosvetljenjem uma i srca u Onoga koji nam jedini može pružiti takav odgovor na naš vapaj, koji nas trajno može umiriti i upraviti naš život u drugom, suprotnom pravcu od dotadašnjeg puta.
Čest doživljaj, ne uvek osvešćen, sopstvene inferiornosti i potrebe da se ovaj najmučniji mogući doživljaj nadvlada (kompenzuje) "težnjom ka moći", Ničeovom "voljom za moć" (odlično razloženom i objašnjenom u "individualnoj psihologiji" Alfreda Adlera), manifestovan, najčešće, agresivnom željom da se ovlada drugim čovekom, a i drugim narodom, što je sve do danas činilo tragično jezgro svekolike ljudske istorije, ne može se drukčije poništiti nego voljnim i svesnim prihvatanjem i priznanjem svoje lične i opšteljudske slabosti, bolesti (čak "bolesti na smrt" o čemu oštroumno piše veliki Danac, Seren Kjerkegor), ali i svoje lične grešnosti. Ovakvo prihvatanje svoga i opšteljudskog "straha i drhtanja" (drugi naslov jednog od Kjerkegorovih knjiga), nezamislivo je (ako nemamo izvanrednu obdarenost jednog Ničea, Hajdegera, Sartra ili naučnika Žaka Monoa, a i tada je to tragična obdarenost!) bez "skoka u veru", bez prepoznavanja Boga i Hrista u sebi, jer Bog, Jeste – jeste u nama. Tek u Bogu i sa Bogom, što znači sa Hristom, ako smo i kada smo rođeni u hrišćanskom narodu (konkretno u pravoslavnom, srpskom narodu), doživećemo i onda ćemo i razumeti veličanstvene, paradoksne reči apostola Pavla u II poslanici Korinćanima (12, 10): "Zato sam dobre volje u slabostima, u ruženju, u nevoljama, u progonjenjima, u tugama za Hrista: jer kad sam slab, onda sam silan" (podvukao V. J.).
Možda smo se sada tek približili razumevanju odlomka iz dela sv. Isaka Sirina: Ko je bolestan (a svi smo bolesni) i zna svoju bolest (otkrio je, znači, njeno poreklo, ne samo u opštoj ljudskoj slabosti i smrtnosti, već u ličnom grehu, živeći emotivno i misleno haotično) – takav čovek traži lečenje, veli sv. Isak. Od koga treba da traži lečenje čovek kome se Bog smilovao otkrivši mu uzroke njegove bolesti i sa njome povezane patnje koje ga naizmenično, u toku života, čine besnim i osvetoljubivim, a onda klonulim, rezigniranim i depresivnim? Zar ne od Iscelitelja duša i tela naših, Isusa Hrista, sigurnog Lekara kome se obraćamo kada smo osvešćeni, i za našu bolest i za ovog pravog Lekara bolesti naših? Ovo nam, na skriven i fin način poručuje drugi deo poruke sv. Isaka Sirina koja glasi: "Ko kazuje drugima o svojoj bolesti, taj je blizu svom izlečenju i lako će ga naći".
Šta ova tačna poruka drugo znači nego opomenu, prvo, da nikako ne valja sakrivati, svoju jednom prepoznatu bolest – a često je skrivamo iz sujete, iz straha da će se okrnjiti svemoćna slika koju gajimo o sebi, a koju smo sliku, i nesvesno, nametnuli i svojoj okolini (drame Luiđi Pirandela!) – i, drugo, da kada, jednom, istinski savladamo svoju gordost (koja opet, nije ništa drugo nego naličje naše slabosti) i kažemo drugima o svojoj bolesti, lako nalazimo, onda, i izlečenje. Ko je taj drugi kome se, najzad, uz mnogo prethodnog otpora, poverava osvešćeni bolesnik? Ovakvo poverljivo lice može da bude svako ono lice kome bolesnik veruje, koga voli i od koga se nada pomoći. Takvo lice može da bude otac, majka, muž ili žena, prijatelj ili psihoterapeut, a za hrišćanskog vernika najbolje je da to bude duhovno lice, ispovednik Crkve koji je sam sebe prethodno, uz pomoć Hrista, lečio i izlečio. Ovakav čovek, najpre sam očišćen, sprovodnik je Duha Svetog, pomoću koga će naći, otkriti i izlečiti naše, i duhovne i duševne i telesne bolesti.
SVAKA STRAST
KOJA SLUŽI NA KORIST,
DATA JE OD BOGA.
I TELESNE STRASTI
STAVLjENE SU U TELO
NA NjEGOVU KORIST
I USPEVANjE;
A TAKVE SU
I STRASTI DUŠEVNE.
Relativno je malo misli u svetootačkoj literaturi sličnih ovoj, smeloj, sv. Isaka Sirina. Naučeni svojom prirodom da osećamo i mislimo na dualistički način, manihejski pojednostavljeno deleći čoveka, prirodu, pa i samog Boga na dobro i zlo, anđele i đavole, tamu i svetlost, mi tako zaboravljamo, ili za sobom ostavljamo, same osnove hrišćanskog učenja. Kao što bi trebalo da znamo, judeo-hrišćanska religija nije dualistička religija, poput zoroastrizma i od njega izvedenih religijskih učenja, kao što su gnosticizam i manihejizam, koji su uticali na pojavu i širenje jeretičkih učenja pavlikijana i mesalijana, potom bogumila, kao preteča protestantizma, unutar vizantijskog pravoslavlja. Hrišćanstvo, kao monoteistička religija, slična judaizmu i islamu, predstavlja Boga kao jedinog Tvorca "i neba i zemlje", što znači i duha i materije, sve vidljive i nevidljive prirode, čoveka i svih nižih živih bića, sve do kristala, za koje nauka danas pretpostavlja da nisu mrtva materija, jer i nema ničega mrtvog u kosmosu.
Ako je, dakle, Bog, prema hrišćanskom uverenju, Tvorac svega "vidljivog i nevidljivog", Onaj, koji prema rečima proroka Isaije "pravi svetlost i stvara mrak" (45, 7), onda, nije ispravno pretpostaviti, poput gnostičara, da je demijurg, neko niže božanstvo, možda otpalo od Boga, stvorilo ovaj nesavršeni i pali svet i njime dalje vlada. Ako već nismo uvek u stanju da, slično Lajbnicu, smatramo ovaj svet "najboljim od svih mogućih svetova", osećajući se dobro u teodiceji, nije dobro negovati u sebi i za druge đavodiceju, projektujući sopstvenog unutarnjeg đavola na sve ljude, prirodu i istoriju.
Ne ulazimo ovom prilikom u složeno pitanje prvog ljudskog sagrešenja ili pada u greh, Adamovog i Evinog "ugriza jabuke" u rajskom Božije vrtu, prevremenog kušanja plodova sa "drveta dobra i zla" i posledičnog umiranja čoveka i celog ljudskog roda. Ne možemo sada raspravljati, takođe složeno i teško pitanje, primarne i sekundarne ljudske prirode, ili prirode čovekove pre i posle počinjenog "praroditeljskog greha". Ostanimo radije na jednostavnoj i preciznoj misli sv. Isaka Sirina koji nam kaže da "svaka strast koja služi na korist data je od Boga". Naš svetitelj ne kaže da je svaka strast data od Boga, pa zbog toga služi na korist, već ona strast koja služi na korist, od Boga je. Ovakvim istinskim hrišćanskim izrazom, sv. Isak nas upozorava i podseća da strastima ne valja prilaziti jednostrano, kao apriorno đavoljim iskušenjima i, drugo, da je čovek slobodno biće koje, praktično, celog života stoji pred izborom. "Sve mi je dozvoljeno", veli apostol Pavle u I poslanici Korinćanima (6, 12) "ali sve ne koristi, sve mi je dozvoljeno, ali ne dam da išta ovlada mnome".
Kako bi trebalo razumevati pojam "strast" kod sv. Isaka? Mada se strasti kod svetih Otaca najčešće izjednačavaju sa "sedam smrtnih grehova", poznatih širom hrišćanskog sveta, u religijskom tkanju u kakvom je Isak Sirin upotrebio ovu reč, pre sam sklon da ovoga puta strasti poistovetim sa ljudskim nagonima, najpre, nagonom samoodržanja, zatim seksualnim i agresivnim nagonom. Američki psiholog Mek Dugal, osnivač hormičke psihologije, smatrao je da čovek poseduje i mnoge druge nagone ili nagonima bliske delatnosti; spomenimo nagon igre (homo ludens), skupljački nagon, ali i nagon ka saznanju ("volja za smislom" Viktora Frankla), nagonska potreba za stvaranjem (homo creator) itd.
Ne ulazeći u raspravu da li su svi ovi nagoni (strasti) nastali post factum, kao posledica "pada u greh", ili, što mi izgleda verovatnije i prihvatljivije, da je Bog stvorio čoveka sa ovim nagonima, sledujući razgovetnu misao sv. Isaka, značajnije za nas je pitanje šta čovek čini, ili šta treba da čini sa svojim strastima (nagonima). Neće nam ništa smetati ako biblijsko kazivanje o postanku čoveka iz "praha zemaljskog" i Duha Božijeg, prenesemo na vekovna naučna raspravljanja o odnosu materije i energije. Svodeći ovu raspravu, nešto pojednostavljeno, na naučnu pretpostavku da su materija i energija dva vida jedne iste prasupstancije, da kosmička materija stalno prelazi u energiju, a ova se potom zgušnjava u materiju – što se gotovo u potpunosti uklapa u smelu misao Karla Gustava Junga da su i materija i duh jednog korena – mogli bismo reći da su i priroda i čovek kao njen deo (a i deo Boga jer je i priroda stvorena od Boga), džinovski akumulator ispunjen materijom i energijom. Ako sada pod Erosom shvatimo, u prvom redu Božiju ljubav za čoveka i sve živo što je Bog iz ljubavi stvorio, a potom silan energetski rezervoar u kome su sadržani svi ljudski (i cele prirode) nagoni, onda smo još jednom, zaobilaznim putem, stigli do čoveka i njegove lične mogućnosti da slobodno odlučuje šta će činiti sa svojim strastima (nagonima) i njihovom neprocenjivo velikom energijom. Ova energija (nevidljiva, a ipak donekle merljiva) svakom je čoveku očevidna i pristupačna, naročito kada je reč o agresivnom i seksualnom nagonu. Kada sv. Isak Sirin kaže da su "telesne strasti stavljene u telo na njegovu korist i uspevanje" onda je dozvoljeno pretpostaviti da je naš pisac u prvom redu imao na umu upravo ova dva najjača nagona u čoveku. Kada su ovi nagoni na "korist i uspevanje"? Zar ne onda kada čovek njima vlada, kada ih drži pod kontrolom volje, kada njihovu energiju koristi da upozna prirodu, da je umnoži i oboži, sledujući Božiju zapovest i blagoslov da rađanjem i množenjem učini Zemlju plodnom i srećnom!
Na izazovno pitanje hrišćanina da li je seksualni nagon u čoveku samo izraz i potreba ljudske prirode za reprodukcijom, ili služi čoveku i kao polno zadovoljstvo u braku, (ali u braku u kome postoji telesno-duševno-duhovni sklad u ljubavi, vidi: I poslanicu Korinćanima a. Pavla, 7, 5-7), oprezan odgovor koji smo dobili još od sv. Jovana Zlatousta (V vek), ali i od savremenih hrišćanskih teologa (među njima i pravoslavnih: Sergije Trojicki, Dimitrije Bogdanović, Pavle Evdokimov, vidi knjigu: Sveta tajna ljubavi, Pravoslavni misionar, Beograd, 1988), za mnoge hrišćane je iznenađujući. I neki sveti Oci naime, kao i neki savremeni teolozi, ne misle da brak muškarca i žene ispunjava u potpunosti svoju božansku namenu samo u stvaranju potomstva, tj. da polni nagon kod čoveka ima iste kvalitete i funkciju kao kod nižih živih bića. Namesto ovakvog načina razmnožavanja živih bića, odnosno korišćenja seksualnog nagona, kakvo je i kod čoveka u njegovoj preistoriji, desetinama hiljada godina trajao, od vremena Božijeg Objavljivanja Mojsiju, a onda, naročito, od vremena dolaska Bogočoveka Isusa Hrista, preporuka ljubavi među ljudima, odnosila se svakako i na ljubav muškarca i žene u braku. Zar nije ova Hristova preporuka apostolima i svima ljudima, da postoji samo jedan brak i da je svaka preljuba u braku greh i čak jedini razlog dopuštene rastave braka, dokaz hrišćanskog uverenja da je prvobitna politeistička i poligamna ljudska priroda (stari Jevreji bili su se oslobodili politeizma, ali ne i poligamije) oblagorođena Hristom koji od čoveka traži, ako hoće da bude hrišćanin, čvrstu ličnu odluku da poligamnu prirodu zauvek zameni monogamnom. Pozivajući se na Boga i njegovu preporuku da će čovek napustiti roditelje svoje i "prilepiti se ženi svojoj i od dvoje postaće jedno", Isus Hristos nas vraća u pravreme postanka čoveka kome je sam Bog "od početka" namenio da bude monogam i monoteist!
Polna strast u čoveka, jednom reči, može i danas da u njemu ostane na nivou animalne strasti upotrebljene isključivo u svrhu razmnožavanja; ona se može izopačiti u grešnu strast prave opsednutosti čoveka polnim nagonom koji se nemilice zadovoljava bez ljubavi, čak sa izbegavanjem stvaranja potomstva i, polna strast, može biti na "korist i uspevanje", kada u ljubavi, u harmoničnom spoju telesne, duševne i duhovne ljubavi, muškarac i žena, u braku, zbilja ispune Božiju preporuku da "od dvoje načine jedno". Obostrani i istovremeni orgazam u polnom odnosu muškarca i žene, predstavlja, u isto vreme, podsećanje na "rajsku ljubav" Adama i Eve pre sagrešenja, a onda i začetak ploda međusobne ljubavi koje ispunjava i drugu Božiju zapovest o "rađanju i množenju". Ne zaboravimo da je Eva izašla iz Adamovog rebra u ekstazi, kako se od svetih Otaca prevodi "tvrd san" koji je Bog poslao Adamu kada je od njegovog rebra gradio ženu. Valja, takođe, obratiti pažnju da će glagol poznati biti upotrebljen u Svetom Pismu na dva načina, ali sa jednim istim dubljim smislom: u biblijskom jeziku ova jevrejska reč (poznati) znači ljubavni odnos muškarca i žene ("Adam pozna Evu ženu svoju"), a jevanđelist Jovan (17, 3) kaže: "A ovo je večni život da poznaju tebe jednoga istinitoga Boga i koga si poslao Isusa Hrista". Kroz ekstatični Eros, dakle, ali uvek samo u ljubavi, i muškarac i žena mogu da se nađu u Božijoj blizini, jer je odnos Boga prema svakom čoveku isti kao što je bio sa njegovim izabranim narodom, ljubavni odnos, i to je jedini razlog, prema mišljenju savremenog grčkog teologa Hrista Janarasa "da jedna čisto ljubavna pesma Pesma nad pesmama, nađe mesto među knjigama Staroga Zaveta. Otud nije neobično da se i u otačkom predanju mogu naći ovakva mesta: "Neka ti telesna ljubav bude slika žudnje za Bogom", ili: "Blažen onaj koji ima ljubavi prema Bogu koliko ima bezumni ljubavnik prema svojoj voljenoj". Ruski pravoslavni teolog u XX veku Pavle Evdokimov dao je naslov jednoj svojoj knjizi Luda ljubav Božja.
JEDAN, I ONIM DELIMA
KOJA ČINI LEVICA,
STVARA ŽIVOT
U PREMUDROSTI BOŽIJOJ,
A DRUGI PRODAJE GREH
POD VIDOM
NEČEGA BOŽANSKOG.
Mnogo šta u jednom ljudskom životu, relativno kratkom, ostane skriveno, neupoznato, nerazjašnjeno. Nekad tako ostane zauvek, a nekad, čudnim sticajem okolnosti, uskoro ili mnogo kasnije, posle smrti nekog čoveka, otkriva se stvarno biće toga čoveka, kao i njegova dela: u pozitivnom svetlu, kakva se svetlost čoveka i dela njegova nije naslućivala dok je ovaj čovek živeo, ili u negativnom smislu prepoznavanja zlog mišljenja i delanja čoveka, o kome su njegovi savremenici imali dobro mišljenje. Kao što se, dakle, dobar čovek i njegova dobra dela ne moraju prepoznati i priznati kao takvi za života ovakvog čoveka, tako i rđav čovek i takva ista dela njegova ne moraju se pokazati svima ili nikome, iz bliže i dalje okoline takvog čoveka. Čovek je složeno biće koje se ne odgoneta lako; za čoveka je uvek tajanstvena, nikad dovoljno tačno protumačena Božija promisao, ne samo u istoriji, čiji katastrofalni milenijumski tok može da zbuni i najvećeg vernika, već je Ona takva i u ličnom životu pojedinog čoveka.
Da li ovim određivanjem želimo da relativizujemo problem "dobra" i "zla", kao što to već odavno mnogi ljudi raznih zanimanja čine? Nikako. Bez obzira, ili upravo zato što smo svi "praroditeljskim grehom" okusili "zabranjeno voće" sa "Drveta poznanja dobra i zla", mi smo i dalje pomućenog pogleda koji ne razlikuje zdravo od otrovnog ploda sa Drveta iz Božije bašte, prema kome smo jedino bili dužni da ostanemo u strogom postu. Ako je čovek hteo i još uvek, i sve više hoće, da živi bez Boga, Bog neće da ostane bez čoveka, pa je zato, prema rečima jednog hrišćanskog mističara, postao čovek, Bogočovek Isus Hristos, da bi ljude, voljno odbegle, a onda plamenim mačem Arhanđela oterane iz Božijeg vrta, opet priveo k Sebi, radujući se povratku svakog, pojedinačnog "bludnog sina" Očevom domu. Ako smo, dakle, i dalje ostali zbunjeni i u magli i pred razlikovanjem plodova dobra i zla, relativizujući ih danas više nego ikada, odričući se na regresivan način monoteizma u korist politeizma (koji se, između ostalog, karakteriše sjedinjavanjem dobrih i zlih osobina unutar jednog božanstva, kao što je to slučaj u indijskih božanstava, donekle, još uvek, i u liku ambivalentnog Jahvea), i pored jasnih jevanđelskih poruka Hristovih propovedi koje su ljudima imale da pomognu u razlikovanju plodova sa jednog istog Drveta, onda sve nevolje i nesreće koje nas snalaze, i kao narod i, pogotovo, kao pojedince, padaju na nas, i posledica su, sve češće, naše svesne odluke da odbacimo Hrista i hrišćanstvo, u kome smo mi i naši preci rođeni. Ali da se vratimo na tajanstveno pitanje čovekove "levice" i "desnice" i preteško pitanje Božije "levice", na koja nas nagoni da mislimo sv. Isak Sirin.
Još jednom, o složenosti čovekovog bića. Ova složenost ili, psihoterapeutskim jezikom rečeno, konfliktnost, reklo bi se, same suštine čovekovog bića, potiče, hrišćanski govoreći, od Adamovog sagrešenja, što bi značilo od samog početka postojanja ljudskog roda. Psiholozi, konfliktnost čovekovog psihičkog života smatraju posledicom, s jedne strane, njegove "mešovite" genetike, s druge, nesklada, između daleko većeg prostranstva čovekovog nesvesnog života (samim tim nepoznatog, ali posredno mogućeg da se upozna, prema davnašnjoj preporuci mudraca: Upoznaj samog sebe!) i njegove svesti, kao nosioca Ja-principa, uvek ugroženog, prema mišljenju psihoanalitičara, od nagonskih pobuda koje nadiru iz nesvesnog, od uticaja spoljašnje sredine i od, nekad preslabog, a nekad prejakog unutarnjeg cenzora, nazvanog Nad-ja.
Kada je reč o uticaju naših gena na naš, najčešće haotični duševni život, uzimam kao primer različitu genetiku Dostojevskog; kao što je poznato, očeva strana velikog pisca bila je opterećena duševnim bolestima, samoubicama i ubicama, dok su majčini preci, mahom, bili monasi, sveštenici, sveti ljudi. Ne nosi li, pitam se, svaki čovek sobom, kada dolazi na svet, mešavinu "dobrih" i "zlih" gena, naravno bez genijalnog talenta Fjodora Mihajloviča, koji nije postao ni ubica ni svetitelj, jer je mogućnosti svojih gena na najbolji način pretočio u likove svojih romana.
Zašto naglašavamo čovekovu konfliktnost koja ga čini dualističkim bićem, reklo bi se od začeća, a svakako od rođenja? Upravo zbog nerazmrsivog spleta njegove "levice" i "desnice"! Ovaj koloplet, međutim, uzrok je stravičnom ratu u čoveku, najčešće nevidljivom, unutarnjem ratu koji vode osećanja i razum, telo i duša, duša i duh, nesvesno i svesno, dobro i zlo. Nikome, koji celog života, hteo-ne hteo bije ovakvu bitku, sa potpuno neizvesnim ishodom, nije mogućno, čak i kada uz Božiju pomoć vodi podvižnički život (monaški ili laički monaški) da ostane borac samo unutar sebe. Ne moramo se čuditi zato, da se povremeno, kod nekih često, a kod rđavih boraca najčešće, unutarnja borba projicira spolja, prenoseći se na borbu sa najbližom rodbinom, susedima, a onda i graničnim narodima. Ljudske svađe, jednom reči, ratovi i građanski ratovi, najčešće su projekcije čovekovih unutarnjih konflikata, uvek iznova neuspeo pokušaj da se ovi konflikti razreše spolja, putem revolucija i ratova. Destruktivnost i samodestruktivnost čoveka (jedno ne ide bez drugog) kroz čitavu ljudsku istoriju, naročito izrazite u naroda monoteističkih religija, koja je, jednom za uvek, postavila egzistenciju ovih naroda u znaku religioznog iskušenja – borba Dobra i Zla biće unutar čoveka i njegove istorije sve žešća, sa sve jasnijim opredeljenjem slobodnog izbora ljudi za Dobro ili Zlo – tragičan je ishod ljudske nemoći da bez pomoći Božije, Koga ne priznaje, dovede svoju unutarnju borbu do dobrog kraja. Da je ovakav dobar ishod čovekovog rata sa samim sobom moguć, rečito govore životi poznatih i još mnogo više nepoznatih hrišćanskih svetitelja (i ne samo svetitelja) u toku dve hiljade godina hrišćanske istorije. Ali savladati uspešno "mešovitu" genetiku, i "amoralno i asocijalno" nesvesno, odoleti iskušenjima Kušača "od početka veka", moguće je samo sa Bogom. Samo tada "levica" neće biti u sukobu sa "desnicom", ako "desnica", prema jevanđelskim rečima i ne bude uvek znala šta radi "levica" i – obratno. Pošto smo svi daleko od ovakvog harmoničnog udruživanja svih "udova" našeg tela, koje je Bog tako opremio da oni prirodno harmonično rade, sve dok ih naša uzburkana, rascepljena duša ne poremeti (stvarajući onda niz psihosomatskih bolesti od kojih malo ko od ljudi može da utekne), upitajmo se ponovo šta je sv. Isak Sirin mislio kada je rekao da i čovekova levica može da "stvara život u premudrosti Božijoj", a da tobožnji vernik, čovekova desnica, dakle, "prodaje greh pod vidom nečega božanskog".
Još je sveti Avgustin pisao: "Bog ima mnoge koje crkva nema i Crkva ima mnoge koje Bog nema", a jedan hrišćanski teolog u našem veku rekao je nešto slično: "Ne budimo sigurni da je Bog u crkvi. On je sa svima koji istinski veruju. Čuvaj se onoga ko dokazuje ili traži da mu se dokaže Bog. Bog se ne dokazuje, već pokazuje! Čuvaj se onoga za koga je Bog na nebesima. Bog je ili u drugom čoveku (naravno, i u meni) ili nigde".
[* NAPOMENA: Crkva je ovde shvaćena kao institucija, otud je pisano malim slovom, za razliku od Crkve kao mističnog tela Hristovog i eshatološke zajednice u istoriji - primedba V. J.]
Svi znamo da je uvek bilo i da i danas ima onih koji nose velike i male krstove oko vrata, metanišu, redovni su posetioci crkve, poste i pričešćuju se, dok se u svakodnevnom ličnom, privatnom životu (u porodici, na poslu, kada ih niko ne vidi) ponašaju nehrišćanski. Poznata jevanđeljska priča o ponašanju dvojice Jevreja u hramu (jedan glasno pokazuje svoju pobožnost prezirući drugog, a ovaj drugi, priznajući svoju grešnost, smerno stoji pred Bogom moleći za oproštaj) svedoči da su i pre dve hiljade godina (a sigurno i mnogo ranije) postojali ljudi – "okrečeni grobovi", ili ljudi koji drže samo spoljašnju stranu čaše čistom, da se poslužim Hristovim primerima iz Jevanđelja. Za ovakve i slične ljude Dante je u Paklu našao odgovarajuća mesta mučenja, dok ih je sv. Isak Sirin nazvao onima koji prodaju greh "pod vidom nečega božanskog".
Teže će nam biti da prepoznamo one druge ljude, pretpostavljam, takođe brojne, koji čine dobra i tako stvaraju život "u premudrosti Božijoj", postupajući po jevanđelskom savetu, da kada činimo dobra dela, neka naša desnica ne zna šta čini levica, da se ne bismo pogordili i ne poslušali savet svetih ljudi koji nam poručuju: "Ne beleži svoja dobra dela, jer ako ih zabeležiš, brzo će izbledeti; ako ih pak zaboraviš, biće upisana u večnost". Mislim na one ljude koji sebe ne smatraju hrišćanima (da li bi ih trebalo nazvati neosvešćenim hrišćanima ili skrivenim teistima?), neki od njih čak ističu svoj agnosticizam ili ateizam, a onim što čine u životu, kao da potvrđuju, i nevoljno, postojanje Boga.
Pošto sv. Isak Sirin izričito pominje čovekovu levicu koja čini dela iz kojih proizlazi život "u premudrosti Božijoj", ne mogu da ne pomišljam i na Božiju levicu, kojoj Bog, preko mefistofelskog duha u čoveku i van čoveka, prema Geteovim rečima iz Fausta, uvek hoće zlo, ali završi dobrim. U monoteističkim religijama sveta, kao što smo to ranije isticali, veliki je problem kako u jednom, svemogućem i svedobrom Bogu objasniti poreklo zla. Zlo je, zbilja, i suviše vidljivo i prisutno, da bismo ga mogli olako proglasiti "odsustvom dobra" (privatio boni), prividom ili našom iluzornom predstavom, još manje nam je kao monoteistima dozvoljeno da zamišljamo drugog boga, Satanu, i to kao nezavisni princip, onako kako predstavljaju sebi borbu dobra i zla sve dualističke religije ili pojedine, kroz sva hrišćanska vremena uvek prisutne, gnostičke jeresi.
Ne mislim nikako da mogu i da pretpostavim rešenje ove teške zagonetke koju nisu mogli da reše, dve hiljade godina, i najbolji hrišćanski i nehrišćanski filosofi, teolozi i razni drugi mislioci. Dovoljne nam mislene muke zadaje sv. Isak Sirin kada nam, govoreći o levici, dozvoljava da pretpostavimo da ima ljudi koji čineći drugim ljudima zlo, navode ove ljude da postanu Božiji, ili ako su to već, da ih učine jačim vernicima. Dobro su nam poznata raznovrsna i mnogobrojna iskušenja koja snalaze u životu, ponajviše, Božije ljude. Neki od njih malaksavaju pod pritiskom iskušenja i napuštaju dalju borbu za Dobro, dok se drugi osnažuju u veri. Ko kuša čoveka kroz zle ljude? Bog, Satana (Satana sa dozvolom Boga kao u čuvenoj priči o Jovu, donekle ponovljena u genijalnom delu svetske književnosti Geteovom Faustu), ili to kuša sebe sam čovek, jednostavno iz sopstvene zloće, nakupljene, koje rđavom genetikom, koje rđavim uslovima života, počevši od ranog detinjstva? Nije li najbolje, u duhu hrišćanske uzdržanosti, na ovo večno, a stravično pitanje, odgovoriti sa – ne znam! Ono što mi izgleda važnije, pa i presudnije, kada su u pitanju učinci počinjenog zla od jednog čoveka drugom čoveku, odgovor je čoveka na izazov zla, ne raspitujući se previše, otkud zlo i ko ga šalje čoveku. Originalna teorija, možda najvećeg hrišćanski orijentisanog istoričara u XX veku, Arnolda Tojnbija o "izazovu i odgovoru", sasvim se dobro može primeniti, ne samo na istorijska zbivanja sa narodima i njihovim civilizacijama, već i u životu čoveka kao pojedinca, kao individue na putu ka ličnosti. Zar čovek nije neprestano izazivan? Od koga izazvan? Od Boga, đavola, prirode, drugog čoveka, društva, muškarac od žene i žena od muškarca, od naroda kome čovek pripada, od drugog naroda? Još jednom, nije nam odgovor na ovo pitanje ono bitno u problemu kojim se bavimo, bitan je i odlučujući naš odgovor na izazov. Da li smo, najpre, svesni da smo izazvani, što bi hrišćanski razmišljajući trebalo da znači, pozvani? Jer kada smo već dozvani u ovaj život bez naše volje i odluke, nismo li u isto vreme izazvani i pozvani da život osmislimo i obogatimo? Kako? Verom, nadom i ljubavlju u Bogu. Ali i vera i nada i ljubav samo su "iskre u kamenu", bez spoljašnjeg udara one bi "u kam očajale". Šta je spoljašnji udar? Sve moguće nevolje ovoga sveta, uključujući i udare zlih ljudi na nas. Karl Gustav Jung je jednom s pravom napisao da je čovek čudovišno konzervativno biće i da ga samo krupna nevolja može podstaći na aktivnost. Pa, mada je Niče, na svoj podrugljiv način rekao da "bolest (uzimam ovoga puta bolest i nevolju kao sinonime – primedba V. J.) može biti podsticaj za život, ali za takav podsticaj treba biti dovoljno zdrav", upravo su vera, nada i ljubav u Bogu jedino zdravlje u čoveku koje će na izazov nevolje ili bolesti (telesne, duševne, socijalne, opštečovečanske, jer je čovek, zbilja, prema Kjerkegoru, "bolest na smrt") odgovoriti aktivnim životom beskrajnog usavršavanja, prema Hristovom pozivu čoveku iz Matejevog jevanđelja.
A šta će biti sa ljudima koji, i nesvesno nas iskušavajući Zlom, silno doprinose uvećanju Dobra u nama? Ne znamo. Da li su oni bili oruđa u Božijim rukama (poput Satane kada je kušao Jova ili Mefista kada je sklopio savez sa Faustom), ili su činili zlo po sopstvenoj slobodnoj odluci (Juda)? Ne znamo. Hristos nas neprestano opominje da budemo blagi sa našim neprijateljima. Nije li to zato što su nam ovi neprijatelji (prema Božijem promislu) skriveni prijatelji koje ćemo kao takve, blagosiljajući ih, prepoznati jednom, mnogo kasnije, možda tek na kraju života? Ako je tako sa pojedinim ljudima, koji kao da nam stalno stavljaju "štap u točak", a u stvari nas podstiču da, ili brže hodamo, ili da nam točak na životnim kolima ne zarđa, zašto bi drugačije bilo sa tzv. neprijateljskim narodima? Trebalo bi da nam kao večna paradigma posluži, i kada su u pitanju narodi sa kojima smo vekovima u sukobu, na primer uloge Jevreja u hrišćanskoj istoriji, koju nam je Bogom nadahnuto protumačio apostol Pavle u Poslanici Rimljanima (11. glava, 25, 28, 30, 31, 32).
Na kraju, hoćemo iz sveg srca i uma da poverujemo, zajedno sa svetim Ocima, da zbilja "sve vodenice melju u Božiju korist. Bog ne stvara iz zla dobro, nego probuđenim zlom budi uspavano dobro. Zlo bode kao mamuza i budi svojim bodilom uspavanu dušu da pođe Bogu". Pri svemu tome ne smemo zaboraviti da kao što izazov "mamuze" nije podjednako jak (još kod Tojnbija se kaže da izazov može biti prejak, preslab i umeren, upravo kakav treba da bude da bi odgovor bio pravi), tako ni odgovor "uspavane duše" nije jednak: nekad se duša ljudska na izazov probudi upravo koliko treba da bi pošla Bogu, drugi put ona produži da spava, a nekad "bodilo zla" uzbudi dušu tako da ona i sama ostane ili postane zla.
Jeste Hristos tražio od ljudi da opraštaju i ljube svoje neprijatelje, ali je rekao i sledeće: "Teško svijetu od sablazni; jer potrebno je da dođu sablazni, ali teško čovjeku onom kroz koga dolazi sablazan".
III
O NAVIKAMA,
O OGOVARANjU, O OSUDI
DRUGIH LjUDI
VIŠE SE STRAŠI NAVIKA,
NEGO NEPRIJATELjA.
ONAJ KOJI GAJI U SEBI NAVIKU
- ISTO JE ŠTO I ČOVEK
KOJI BACA DRVA U OGANj;
JER SE MERA I U JEDNOM I U DRUGOM
SASTOJI U KOLIČINI ONOGA
ŠTO IH PODRŽAVA.
AKO NAVIKA ZAHTEVA NEČEGA JEDANPUT,
I NjEN ZAHTEV NE BUDE IZVRŠEN,
TO ĆEŠ JE DRUGI PUT NAĆI SLABIJOM.
AKO JOJ JEDANPUT ISPUNIŠ VOLjU,
TO ĆEŠ DRUGI PUT OPAZITI,
KAKO ONA NAPADA NA TEBE
SA MNOGO VEĆOM SNAGOM.
Svi znamo: navika je naša druga priroda. Navike se, putem uslovnog refleksa, stiču vrlo rano. Čovek ne može da živi bez rano stvorenih navika. Navike su deo prirodnog ritma, kosmičkog i zemaljskog. Navike koje se odmah posle rođenja brzo i lako stvore, kao da su zato tako lako prijemljive, jer u nama postoji odavno uhodani filogenetski put nebeskog i zemaljskog ritma. Odvajkada se veruje i zna da je čovek nebesko i zemaljsko biće, mikrokosmos u makrokosmosu, sićušan deo ogromnog prirodnog kretanja. Postoje još uvek neki čudesni ljudi na zemlji koji žive život jedinstvenog ritma, jednoglasnog pevanja, nebeskog i zemaljskog. Oni ustaju zorom, u sumraku ležu, obeduju onoliko puta dnevno hranu kakvu im organizam traži; prilegnu sa ženama onda kada to njihov nepogrešivi Eros zna da treba; mole se višim silama za koje znaju da postoje, da su im udahnule duh života i da će im ga u jednom određenom času njihovog života, koga ne znaju niti žele da znaju, uzeti od njih i vratiti ga Velikom Duhu. E, od ovakvih ljudi i samo kod ovakvih – a već rekosmo da je takvih malo i sve je manje – navike nisu neprijatelji ljudski i od njih se čovek ne mora da straši.
A zašto onda sveti Isak Sirin poručuje da treba više da se strašimo navika nego neprijatelja? Svetitelj očevidno misli na naše rđave navike, od kojih smo neke stekli u detinjstvu, pa ih onda vučemo u sebi i za sobom celog života, malo ih uopšte osvešćujući, a i kada ih postanemo svesni, oslobađamo ih se s mukom ili nikako. Kada odojče ne dobija, iz raznih uzroka, redovno svoje obroke hrane, kada zbog nehatosti ili neritmičnosti roditelja ne upozna određeno vreme spavanja i buđenja, ono je tako već steklo uslove da počne rano da trpi od nesanice ili i od poremećaja organa za varenje. Kasnije, kada dete pođe u školu, učenje zadatih lekcija može na rđav način da poveže sa prinudnim uzimanjem hrane ili nekom drugom rđavo naučenom prisilom, kao što je sisanje prsta, čačkanje nosa, češkanje po glavi ili telu, nekim tikom, kao što je krivljenje usta, nevoljno podizanje ramena, žmirkanje, ili i sa bezbroj drugih nevoljnih radnji. Početak prirodne onanije na početku pubertetskog doba ili početak neprirodnog pušenja i upotrebe alkoholnih napitaka, skoro uvek pod uticajem okoline, mogu preći u tip rđave navike koja prati čoveka, katkad celog života. Takav je slučaj kada je onanija trebalo odavno da bude zamenjena normalnim seksualnim odnosima, a ipak se nastavlja, čak i kada je čovek stvorio brak i porodicu; pušenje i zloupotreba alkohola, droge ili tableta za umirenje bolova, ili onih protiv nesanice, i pored tamnog uvida u njihovu štetnost, sa već ozbiljno načetim zdravljem čoveka usled njihovog dugogodišnjeg korišćenja, ne napuštaju se, jer je rđava navika postala deo čovekove prirode. Stoga je narodna poslovica: Navika je jedna muka, a odvika dvije – sasvim na mestu da je se ovde setimo.
Rekosmo da je rđava navika postala deo ljudske prirode, a šta ako je ljudska priroda rđava, a rđava navika, koja se i brzo i lako stiče, samo prirodan nastavak ili prirodna posledica zle ljudske prirode? Vredi li obnavljati davno poznate ljudske rasprave o prvobitno zloj, dobroj ili neutralnoj ljudskoj prirodi? Obnavljanjem sećanja na ovakve pretpostavke religioznih mislilaca, filosofa, naučnika, ali i prostog naroda, koji je izrazio svoje iskustvo o ljudskoj prirodi kroz poslovice, doskočice i skaske, mi se u stvari vraćamo na onaj deo našeg kazivanja o čoveku kao nebeskom i zemaljskom biću koje je spremno da već od rođenja, a verovatno, prema novijim izučavanjima prenatalne psihologije, i prenatalno razvije u sebi dobre i rđave navike, shodno klici dobra i zla koju nosimo u sebi, kao ljudi, od postanka sveta, ili od pravremena-nevremena zagonetnog pada čovekovog u greh. Kao dualističko biće zbilja zbog toga prashizofreno i pored svih determinizama (genetskih, prenatalnih i postnatalnih), čovek je prema hrišćanskom uverenju, u neprekinutom, slobodnom izboru; slobodnom, paradoksalno od samog rođenja, kada "bira" da li će se opredeliti, pre ili češće, za "dobru" ili "zlu" dojku majke, u stvari za princip dobra i zla u njemu samom. Kako, zar je čovek zbilja slobodan i kada još nije razvio u sebi svest o izboru? Sagledavam u mislima, tri moguća odgovora na ovo, naizgled, nemoguće pitanje. Pokušaću da ih razvijem.
Prvi odgovor, strogo deterministički, samim tim pesimistički, pružio nam je protestantski pokret u XVI veku i to u svojoj Kalvinovoj i Cvinglijevoj varijanti o predodređenosti čoveka za dobro i zlo, samim tim i za njegovo postmortalno stanje raja ili pakla. Ova dva protestantska religiozna mislioca od kojih je jedan (Cvingli) poginuo na bojnom polju kao aktivan ratnik za svoju veru u borbi sa katolicima u nečemu fanatičniji od njihovog uzora Martina Lutera, sa kojim se nisu u svemu slagali, samo su dosledno, iako jednostrano, razvili do kraja učenje blaženog Avgustina o čovekovoj nemoći i Božijoj milosti od koje sve zavisi, a pre svega naše opredeljenje za dobro ili zlo. Zbilja, veliki i opitni hrišćanski mislilac Avgustin, koji kao da je u prvoj polovini svoga života prošao sve faze "individuacionog procesa" – onako kako ga je opisao u psihologiji Karl Gustav Jung, a u literaturi, još upečatljivije, Herman Hese (naročito u romanima "Sidarta" i "Narcis i Zlatousti") – ostavljajući za sobom za sva vremena i za sve uzraste, nezaobilaznu knjigu "Ispovesti", u drugoj polovini života postao je uzoran monah i zreo hrišćanski filosof sa dvostruko razvijenim aršinom kada govori o ljudskoj prirodi. Sam sa sobom i na sebi iskusivši sve zle strane ljudske prirode, Avgustin je, kao i svi strasni hrišćanski mislioci (još od Tertulijana i Origena, preko Paskala do Kjerkegora i Dostojevskog), došao do radikalnih, i to radikalno negativnih zaključaka o ljudskoj prirodi. Ova priroda, prema Avgustinu, već od rođenja svakog deteta, u svakom vremenu, apsolutni je nosilac "praroditeljskog greha", pa je kao takva i apsolutno nesposobna da samu sebe spase bez Božije milosti. Blaženi Avgustin je umro 430. godine i mi bismo mogli mirno reći da će svaki čovek, i onaj koji je talentom, inteligencijom i obrazovanjem daleko zaostajao za Avgustinom, ali koji je imao hrabrosti, snage i želje da stupi na "ludi kamen individuacije", da se prepusti vrtlogu života, a da pri tom ne dopusti, zahvaljujući sačuvanom Dobru u sebi, kao i prirodnoj introspekciji, da ga taj vrtlog povuče u dubine mutne vode iz koje više nema povratka – da će svaki takav čovek, velim, dati za pravo blaženom Avgustinu. U čemu? U opitnom doživljaju da je čovek zao, ili, kako se još u Davidovim Psalmima (58) kaže: "Od samoga rođenja zastraniše bezakonici, od utrobe materine tumaraju govoreći laž", a u I Knjizi Mojsijevoj (8, 21): "Misao je srca čovečijega zla od malena". Prastaro je, dakle, iskustvo da je čovek zao, da drugima neprekidno smišlja i čini zlo, ali na kraju obično ne propušta, i ne znajući zašto, da i samog sebe uništi. Jezgrovita formulacija Tomasa Hobsa, tek u XVII veku: Homo homini lupus, mogla je biti izgovorena, ne samo u XI veku, posle oslepljivanja poražene bugarske vojske od strane pravoslavnog vizantijskog cara Vasilija II, ili posle ispijanja vina iz lobanje vizantijskog cara Nićifora od bugarskog kana Kruma u IX veku, već je mogla biti postavljena i mnogo, mnogo ranije od strane nekog asirskog, vavilonskog, judejskog ili rimskog Tomasa Hobsa starog veka. Sasvim je nepotrebno, mislim, onoj Hobsovoj misli dodavati nova agresivna i samoagresivna svedočenja iz repertoara ratovanja i mučenja ljudi u toku celog XX veka, do najnovijih grozota na Balkanu. Neko prokletstvo, davno su ga judeo-hrišćani nazvali "praroditeljskim grehom", kao da počiva nad svakim čovekom pojedinačno i nad čitavim ljudskim rodom i njegovom istorijom.
Šta je bilo prirodnije, ali i spasonosnije za istinski preobražaj manihejca Avgustina kada je postao hrišćanin (ne zaboravimo da je hrišćaninom postao i pod uticajem svoje uzorne majke hrišćanke, dakle pod uticajem čiste ljubavi majke prema sinu i sina prema majci), nego da se sav preda Bogu i Bogočoveku Hristu, očekujući samo i jedino od Njega spasenje i oslobođenje iz veriga greha, urođenog greha, od koga se sam čovek – naravno onda kada u punoj meri osvesti, ne samo opštu grešnost ljudske prirode, već i svoj sopstveni počinjeni i mnogo puta ponovljeni greh – nikad osloboditi ne može.
Pošto čovek negde u dubini sebe sluti, a možda već i zna, da godinama i decenijama gomilani gresi u njemu, ne mogu volšebno iščeznuti, a u sebi samom čovek ne nalazi snage da ih počne iz sebe goniti, on se voljno ili nevoljno, svesno ili nesvesno, odlučuje da ne želi, a onda i da neće da se greha oslobodi. Ovako započinje u čoveku dug period uživanja u grehu, svejedno kome: krađi, korupciji, preljubi, srebroljublju, uvek, naravno, zavisti i ljubomori. Tek pred kraj života, i to ne uvek, ovakav grešnik, postepeno, a onda sve žešće, doživljava silno gađenje nad sobom i životom, više mu se ništa ne mili, razboljeva se od psihosomatskih bolesti, a poneko oboljeva od kliničkog oblika depresije i melanholije. Ovakva duhovno-duševno-telesna kriza grešnika, dobro je došla kao poslednja prilika, opomena i izazov da se sve još može promeniti i na dobro izaći. Kako? Potpunim predavanjem sebe Bogu uz iskreno, pokajničkim molitvama ispunjeno srce grešnog čoveka, koji vapije Bogu poput davljenika koji viče iz svega glasa, tražeći ili već i ugledavši svoga spasioca. Tek ovaj i samo ovaj put preumljenja (metanoje), postao je spasonosan, ne samo blaženom Avgustinu, već i brojnim hrišćanskim svetiteljima, muškog i ženskog roda (i ne samo svetiteljima), koji su i kada su, u ranijem dobu svoga života, provodili život kao teški grešnici.
Drugi mogući odgovor, od maločas tri predložena na večno i, kako bi Dostojevski rekao, "prokleto pitanje" o slobodi ljudskoj, koja započinje već u prvoj godini života odojčeta, bio bi potvrdan, tj. da je sloboda odlučivanja moguća, prisutna i individualna već od uzrasta malog deteta. Ovakav naizgled nemoguć odgovor, počiva i na nekim današnjim dostignućima prenatalne psihologije koja uči o specifičnostima individualnog reagovanja fetusa u majčinoj utrobi nezavisno od majke, odnosno njenog, inače prirodnog i uglavnom stalno prisutnog fizičkog i psihičkog uticaja na plod svoje utrobe.
Najzad, treći mogući odgovor na pitanje o mogućnostima ili nemogućnostima slobodnog ljudskog odlučivanja potiče, možda prvi put od irskog monaha Pelagija, osuđenog zbog jeretičkog učenja na nezvaničnom pravoslavnom saboru u Kartagini 418. godine. Pelagije je, naime, smelo ustao protiv Avgustinovog učenja o naslednosti "praroditeljskog greha" i njegovom silnom uticaju na čitav tok čovekovog života, zalažući se za slobodu volje, koja je jača od praroditeljskog greha i koja može da postane odlučujuća u savladavanju posledica ovoga greha. Ovakav stav Pelagijev, na početku IV veka, možda bismo mogli označiti kao revolucionaran, u smislu preteče svih kasnijih i mnogo kasnijih slobodoumnih stavova različitih religioznih i filosofskih mislilaca Zapada koji su pisali pozitivno o čovekovoj slobodnoj volji i njenim odlukama. Drugo je sada, nimalo nevažno, pitanje zašto se i kako, u toku srednjeg i naročito novog veka, ideja o slobodi čovekove volje sve više izokretala u ljudsku gordost, samodovoljnost čoveka na zemlji, da bi se završila u našem veku, rasprostranjenim ateizmom i agnosticizmom, upravo među zapaženijim evropskim i američkim naučnicima i filosofima, naravno i među sovjetskim.
Problem slobode volje, najzad, možemo zaoštriti, ako pojačamo suprotnosti između sledeća dva, do sada već izneta stava, i to: čovek nema slobodnu volju jer je, prema hrišćanskim pobornicima ovakvog stava, teško opterećen "praroditeljskim grehom", i bez Božije milosti ne može se spasti i – čovek je (prema Sartrovom mišljenju) apsolutno slobodno biće, on i "jeste sloboda", mada je u isto vreme osuđen da bude slobodan. Čovek se, tvrdi Sartr, u svakom trenutku odlučuje i svojom odlukom angažuje. On tako postaje odgovorno biće. Pred kim odgovorno i od koga osuđen, Sartr ne kaže, ili se pretpostavlja da pošto Boga nema da bi pred Njim bio odgovoran, a i ljudska savest je kolebljiva, relativna i potkupljiva, onda ostaje jedino da bude odgovoran pred drugim ljudima, pred društvom, istorijom i svojom izabranom ateističkom humanošću.
U ovakvom našem suprotstavljanju dva stava o ljudskoj slobodi, nismo uzeli u razmatranje stav Sigmunda Frojda, kao i nekih sličnih mislilaca, pre i posle njega, koji na osnovu svojih filosofskih (Šopenhauer, na primer) ili naučnih stavova (Žak Mono, nobelovac u našem veku) zastupaju učenje o iluzornosti ljudske slobode. I dok blaženi Avgustin namerno pojačava sumnju u dalekosežnu mogućnost korišćenja ljudske slobode, da bi utoliko više istakao svoju neograničenu veru u Božiju pomoć slabom i jadnom čoveku, dotle ateistički mislioci tipa Sigmunda Frojda, ili u literaturi Alberta Kamija, traže od čoveka stav "apsurdne nemogućnosti", to jest, da uprkos slučajnosti nastanka života i besmislenosti čovekovog postojanja, treba da neguje stoičku ataraksiju i pokaže slepoj sudbini prkosnu, ali dostojanstvenu hrabrost do kraja!
S pravom se, sada, možemo upitati, ne postoji li neka Aristotelova "zlatna sredina", koja nije ni lažni kompromis, ni konformizam, a ni mlakost mlakih, već koja bi nam mogla zadovoljiti potrebe i zahteve uma, ali i očekivanja i želje srca. Zar nije jedan takav filosof bio Imanuel Kant koji je, s jedne strane, posumnjao u mogućnost saznavanja "stvari po sebi", čime je indirektno, determinističku ograničenost ljudske prirode prihvatio kao činjenicu, s druge strane, nije odrekao čoveku njegovu slobodnu volju sa kojom se odlučuje ili ne odlučuje da vaspitava sebe na moralnom zakonu kategoričkog imperativa? Slično umno rešenje koje ne protivreči osnovnim postulatima hrišćanstva, možemo naći i kod Maksa Šelera (i pored njegove kritike Kantovog formalizma), Nikolaja Hartmana, a od nama vremenski bližih filosofa, kod tzv. desnih egzistencijalista (Jaspersa, Maritena, Marsela i drugih).
Prateći veru i misao pravoslavnih teologa i filosofa, naročito ruskih iz druge polovine XIX i prve polovine XIX veka, a od toga vremena do danas prvenstveno grčkih, možemo uočiti shvatanje koje preovlađuje u pravoslavlju, da čovekovo biće jeste slabo i nemoćno, izloženo, kao trska na vetru, bezbrojnim i nepredviđenim olujama i uraganima, ali da je i u onom najslabijem čoveku među svim slabima, sačuvana sloboda volje, odnosno sloboda izbora između dobra i zla. Paradoks hrišćanske vere i jeste u tome, prema ličnom iskustvu apostola Pavla, što je u slabosti istinski verujućeg hrišćanina, njegova najveća sila, jer "sve mogu u Isusu Hristu koji mi moć daje" (iz Poslanice Filipljanima, 4, 13) ili (u Poslanici Jevrejima, 13, 6): "Gospod je moj pomoćnik i neću se bojati; šta će mi učiniti čovek?" Ali da bi Gospod postao "moj pomoćnik" i pastir ("Gospod je pastir moj i nečega me lišiti neće", početak XXIII Davidovog psalma), da bih prestao da se bojim zemaljskih i nebeskih bogova kao idola, ili ljudi kao idolskih slugu, da bih osetio moć u sebi koja mi neoborivo pokazuje i dokazuje da me je Bog usinio i da "ne živim više ja, nego Hristos živi u meni" (Poslanica Galatima a. Pavla, 2, 19, 20) – neophodno je da učinim odlučan, u slobodi voljnog izbora učinjen korak, da poverujem i zavolim "svom dušom svojom, svim srcem svojim, svom snagom svojom", Boga kao Oca.
Sada će nam biti, verujem, pristupačniji i shvatljiviji sveti Isak Sirin, kada kaže da "onaj koji gaji u sebi naviku – isto je što i čovek koji baca drva u oganj". Ako primimo kao neophodnost razlikovanje dobre od rđave navike (gajimo ih, naravno, svi obe vrste, pa ipak jedna preovlađuje), onda je i "bacanje drva u oganj" različito u posledicama. Ko od hrišćana (i ne samo hrišćana) ne zna da je "bacanje drva u oganj" neke dobre navike, ne samo potrebno i korisno, već je i neophodno, kako se naše hrišćanske vrline ne bi ohladile i na njima se onda, brzo, nahvatala plesan? Ko od hrišćana nije iskusio da je kada je, i za kratko, zanemarivao molitvu, koja čini srž hrišćanstva, s čuđenjem i zebnjom mogao da primeti kako mu se srce brzo hladi, a praznoslovlje razuma brzo (kompenzatorno) jača? A u slučaju preovlađivanja negativnih ili rđavih navika? "Bacanje drva u oganj" u ovakvih navika neminovno razbuktava vatru strasti (svejedno kojih, agresivnih, seksualnih, ili i mnogih drugih), koje onda, zbilja, postaju naši ljuti neprijatelji protiv kojih smo sve nemoćniji što smo manje u stanju da ih uopšte prepoznamo kao neprijatelje. Kako se osloboditi rđavih navika? Ne bacajmo na njih novo gorivo, već, bar jednom, ne ispunimo njihov zahtev! Tako ih jedino možemo početi slabiti, a kada primetimo lagano slabljenje rđavih navika, udvostručiće nam se snaga da ih i dotučemo. Čime i kako? Naravno, uz pomoć Onoga u koga smo poverovali da može, ne umesto nas, nego sa nama, da pobedi neprijatelja koji nam je jednom orobio celu kuću, a sada vidimo kako se sramno povlači i beži. Ubrzaćemo ovaj proces povlačenja i proterivanja neprijatelja iz naše kuće, ako svakoj rđavoj navici sa kojom smo otpočeli nepoštednu bitku, odmah, još u toku bitke, koja nekad mora da traje dugo, suprotstavimo jednu dobru naviku, upravo onako kako nas je hrišćanstvo od početka učilo: da svakom od "sedam smrtnih grehova" protivstavimo "sedam hrišćanskih vrlina" – gordosti smirenoumlje, proždrljivosti uzdržljivost, bludu apstinenciju, očajanju "tugu sa Hristom i u Hristu" itd. Ni kosmos ni ljudska duša ne trpe prazninu. Hristos svuda želi da se useli, ali tek onda kada mu mi otvorimo vrata.
SVAGDA BLAGOSILjAJ USTIMA,
I NIKAD TE NEĆE OGOVARATI;
JER SE OD OGOVARANjA RAĐA OGOVARANjE,
A OD BLAGOSILjANjA – BLAGOSILjANjE.
U SVAKOM POSLU SMATRAJ SEBE
OSKUDNIM, RADI TOGA, DA SE UČIŠ – I CELOG SVOG ŽIVOTA BIĆEŠ PAMETAN.
NEMOJ SAOPŠTAVATI DRUGOME
ONO ŠTO SAM NISI POSTIGAO,
DA SE NE STIDIŠ OD SAMOGA SEBE
I DA SE, PRI UPOREĐENjU ŽIVOTA
TVOGA, NE OTKRIJE LAŽ TVOJA.
KO, SEĆAJUĆI SE BOGA,
UVAŽAVA SVAKOG ČOVEKA,
TAJ, PO NAREDBI BOŽIJOJ,
TAJNO NALAZI SEBI POMOĆ
KOD SVAKOG ČOVEKA.
Mada je Sigmund Frojd projekciju, zajedno sa ostalim pojavama tzv. mehanizma odbrane (introjekcija, negacija, preokretanje u suprotno, potiskivanje itd.) smatrao znakom neuroze, ubrzo se pokazalo da svi ovi procesi predstavljaju normalne znake prilagođavanja, ali i sazrevanja čoveka, a da mogu preći u psihopatologiju i tada postati deo neuroze, tzv. graničnih slučajeva i psihoze.
Projekcija je takav psihološki i psihopatološki fenomen u kojoj mi, nesvesno, premeštamo, prenosimo sopstvene mane, poroke i grehove na drugog čoveka, čak i na ceo jedan drugi, obično bliski i nama u nečemu sličan narod. Klasičan primer projekcije je kada muž ili žena, gajeći u svome nesvesnom, povremeno i u svesnom biću, želju za brakolomstvom (mada i onda kada su preljubu već ostvarili), počnu da ispoljavaju ljubomorna osećanja prema partneru. Ljubomora može ostati u normalnim granicama, postati abnormalna ili patološka. Moguće je, naravno, da i bilo koje drugo naše snažnije osećanje (povređen narcizam, na primer) postane povod za projekciju, pri čemu su objekti projekcije obično bliski nam ljudi, članovi porodice, rođaci, susedi, mada nekad, obično u patološkim slučajevima, i potpuno nepoznati ljudi.
Svima ljudima dobro poznata pojava, nazvana od sv. Isaka ogovaranje, toliko je raširena kod svih slojeva stanovništva u jednoj zemlji i kod jednog naroda, gotovo podjednako prisutna i kod školovanih i visokoškolovanih kao i kod neškolovanih ljudi, da je mnogi ne smatraju, ne samo bolesnom pojavom, već ni vrednom veće pažnje, npr. psiholoških ili psihijatrijskih stručnjaka. Da li je stvarno tako? Ako je, na primer, višečasovno dnevno gledanje televizijskih programa u većini zemalja sveta, drogiranje većeg dela školske omladine, takođe u više zemalja i na svim kontinentima, ili raspaljivanje šovinističke mržnje prema drugom narodu, opšteraširena pojava kod raznih naroda i rasa, bez obzira na njihov stepen civilizacije, da li je ova opšta rasprostranjenost dovoljan razlog da se ovakve i slične pojave proglase normalnim, običnim i uvremenjenim pojavama? Teško da bi se neko razuman, i ko nije verujući čovek mogao da složi sa ovakvim (ne samo za mene kao psihopatologa) bolesnim pojavama i primi ih, kao neminovnost "duha vremena".
Vratimo se na ogovaranje. Zašto ljudi ogovaraju jedni druge, svejedno da li to čine javno i bez stida, ili prikriveno, ne uvek svima primetno, ili, čak, uopšte otvoreno ne ogovaraju, a ispunjeni su prepoznatom ili u sebi neprepoznatom željom da to učine? Moj odgovor na ovo bitno pitanje uprošćen je i direktan: ljudi ogovaraju jedni druge ili iz zavisti, ili što su i sami isti kao oni koje ogovaraju. U prvom slučaju, oni koje ogovaramo, jednostavno su pametniji, lepši, bogatiji ili u svemu bolji od ogovarača; u drugom slučaju, tipične projekcije, ogovaramo druge ljude zbog onih njihovih individualnih osobenosti koje i sami nosimo u svome skrivenom biću, a koje nam smetaju, kojih se čak i stidimo, a da toga nismo nikako ili smo nedovoljno svesni.
Šta reći o psihološkim korenima oba najčešća spomenuta uzroka ogovaranja? Ništa utešno. Ljudska priroda, u najdubljim svojim korenima, nazvali je mi, hrišćanskom "palom prirodom" ili stvarnom, užasno dugom evolucijom, zavidljiva je i ljubomorna. Ova činjenica lako je prepoznatljiva od svakog objektivnog, iskusnijeg pedagoga, psihologa i psihoterapeuta, o njoj bi dugo mogli da pričaju roditelji koji imaju decu; zavidljivost i ljubomora bič je koji vitla nad glavama ljudi svih profesija i u svim ustanovama; zavist je uzrok, katkad, pravih tragedija u porodicama i van njih. Ne zaboravimo da se gospodareći lik Lucifera, prisutan pod raznim imenima i okolnostima u mitologijama mnogih naroda sveta, u judeo-hrišćanskoj religiji prihvata kao odlučujući činilac koji je doprineo, ne samo sopstvenom padu, već i padu čoveka u greh. Poznata biblijska priča o zavođenju Eve i Adama u rajskom vrtu preko zmije, priča je o, već tada, u pravremenu, palom, vrhunskom, još i svetlosnom biću Luciferu (lučonoši). Ako je, dakle, zavist, smatrana od hrišćana, zajedno sa gordošću, vrhunskim ljudskim grehom, nije li ona prisutna u čoveku iz pravremena postanka njegovog, postala neraskidiv deo ljudske prirode? Ako svi, jednom reči, nosimo u sebi posledice tzv. praroditeljskog greha (čiji urođeni trougao čine, po mome mišljenju, zavist, gordost i polna strast), ili se zavist pojavljuje veoma rano kod deteta, još u stadijumu odojčeta, kako nas uveravaju psiholozi, zašto ne priznati da smo svi zavidljivi, kao što smo svi grešni, naravno, na različite načine i različitog intenziteta! Tek nam predstoji teška rasprava kako se boriti sa zavišću i sa kakvim izgledima na uspešan ishod borbe.
Potražimo sada drugi koren uzroka ogovaranja koji se manifestuje projekcijom, dakle, pridavanjem i lepljenjem sopstvenih rđavih navika, pa i greha, drugom čoveku. Možemo li, najpre, odreći da je i ovakav tip klevetanja, ne samo rasprostranjen kod svih naroda i rasa i u svim vremenima, već i da čini "psihopatologiju svakodnevnog života" (da se prisetimo naslova jedne dobre knjige Sigmunda Frojda) kod većine ljudi i danas. Već je bilo reči da projekcija može da bude normalan, abnormalan i patološki proces, zavisno od ranog vaspitanja deteta u porodici, kao i stepena osvešćivanja ovog prirodnog, nesvesnog mehanizma odbrane. Podsećajući da je projekcija kod čoveka nesvesna odbrana, kao da smo odmah stigli i do korena projekcije; to bi bila mučna i od svakog čoveka teško prihvatljiva činjenica slabosti čovekove, njegovo rano osećanje inferiornosti i pored kasnije razvijanog razuma i uma, i pored prividnog gospodarenja i ovladavanja prirodom.
Sve što je bilo bitno da znamo o prirodnoj ljudskoj inferiornosti, o kompenzaciji i natkompenzaciji urođene ljudske slabosti, mogli smo pročitati kod velikog, dosta zanemarenog psihijatra i psihoterapeuta u XX veku, Alfreda Adlera. Treba reći, ipak, da Adler nije ništa novo rekao o čovekovoj slabosti, o inferiornosti svakog malog deteta, kao i o neodoljivoj čovekovoj težnji ka moći, vladanju i vlasti (uvek samo kao uspešnom ili neuspešnom obeštećenju osećanja inferiornosti prisutnom kod svakog čoveka, svesno ili nesvesno, vrlo često u toku celog života) što judeo-hrišćanska religija nije znala, potvrdila i objavila; pri tome, sa značajnim nalazima, uputstvima i savetima čoveku kako da na hrišćanski način izađe na kraj sa svojim osećanjem inferiornosti, bez bolesne natkompenzacije ili nasilne promene društvene nejednakosti koja je, takođe, sa svoje strane (prema Adlerovom mišljenju) doprinosila jačanju prirodnog osećanja inferiornosti u čoveku, pa i u čitavom jednom narodu.
Ako smo relativno zadovoljavajuće odgovorili na dva suštinska pitanja o korenima dvokolosečnog ljudskog ogovaranja (iz zavisti i mehanizmom projekcije), vratimo se sv. Isaku Sirinu i potražimo od njega, kao hrišćanskog svetitelja, pomoć, izbavljenje, spas od demonski jake strasti, prisutne u svima nama jače ili slabije – ogovaranja.
Treba li, najpre, posumnjati u empirijsku činjenicu, poznatu svima ljudima koji su sačuvali u sebi iole introspektivnosti i objektivnosti, da će onaj koji ogovara – biti ogovaran. Međusobne ljudske svađe koje se nekad završe trajnim prekidom odnosa (bračnih, susedskih, rođačkih, pa i međunarodnih), ali, katkad, i ubistvom, samoubistvom, ratom, počinju gotovo uvek, naizgled bezazlenim ogovaranjem. Ako je tako u stvarnosti, a jeste tako, šta je prostije nego poslušati savet hrišćanskog svetitelja da prestanemo sa ogovaranjem, jer nas tada niko neće ogovarati? Ako nam sveti Isak Sirin nije dovoljno ubedljiv u ovoj preporuci, upitajmo mudrije i starije ljude od nas, iz naše bliže i šire okoline, ne misle li oni, možda, kao i ovaj svetitelj. Najzad, ako nećemo nikog da poslušamo, eksperimentišimo sami sa ogovaranjem. Pošto smo se već bezbroj puta uverili da je ogovaranje zarazna pojava koja ima, kao svaka zarazna bolest, težnju širenju i neprestanom oštećivanju (telesnom i duševnom) zaraženog, osvestimo do kraja ono u šta smo se sami mogli uveriti – da ogovaranje nije šala, malograđanska lakrdija ili, za histerične ljude, histerično zadovoljstvo – pa voljnim naporom pokušajmo, probe radi, da za neki duži period vremena nikoga više ne ogovaramo. Dok nam ovakav koristan opit još traje, učinimo i drugi, ne mali napor, koji nam preporučuje sv. Isak, a to je blagosiljanje ljudi ustima. Šta to znači?
Pošto ne postoji na svetu čovek koji bi bio samo oličenje đavola, već, karakterom i ponašanjem, i najgori čovek nosi u sebi, i za sebe, često skriveno, i nešto dobro i plemenito (jer je svaki čovek, prvobitno, slika i prilika Božija, a ne đavolova), potrudimo se da u tome čoveku kog smo do tada ogovarali (neka bude s pravom, mada, hrišćanski posmatrano, nikakvo ogovaranje ne može biti opravdano), otkrijemo i taj njegov skriveni, Božiji deo, koji ćemo, onda, prema rečima svetitelja, "blagosiljati ustima". Treba paziti da u takvom, po našoj oceni rđavom čoveku, koga smo, po subjektivnom mišljenju, s pravom ogovarali, tobož da bi se popravio, stvarno otkrijemo nešto dobro, jer ćemo, ako ovo dobro u njemu ne vidimo, a ipak ga ustima blagosiljamo, ličiti na licemere. Sledujući savet sv. Isaka idem i tako daleko, pa kažem, čak i u slučaju kada se još nismo uverili da onaj koga smo ogovarali poseduje i neke dobre osobine, blagosiljajmo ga ustima, jer ćemo ponavljanjem takvog blagosiljanja brže i uspešnije doći do otkrića njegovih stvarno dobrih odlika. Zar nije i suviše lako i ugodno blagosiljati one koje volimo i koji nam čine dobro, kada nas Hristos upozorava da će nam to biti "uzaludna plata" jer, "tako čine i svi grešnici"? Hrišćanstvo traži od nas nešto mnogo teže, ali uzvišenije i dublje, da potražimo dobre osobine i kod naših neprijatelja i njih blagosiljamo, nekad najpre srcem, pa onda ustima, a nekad obratno. Jer, kako nas samoopitni starac Isak Sirin uči, kao što ogovaranje rađa ogovaranje, tako blagosiljanje rađa blagosiljanje. Ne odbacujmo lakomisleno ovaj savet dok nismo sami izveli probu!
Nova poruka sv. Isaka Sirina prirodan je nastavak one već izrečene i ovde tumačene, o ogovaranju i blagosiljanju, a ona nas uči doživotnoj skromnosti u traženju Boga i učenju života, koje će nas (traženje i učenje) učiniti vremenom, još skromnijim, jer ćemo sve bolje shvatati, koliko ne znamo ništa, ili, ako smo tek stekli koju mrvicu znanja o tajni i Boga i života. Pametan čovek je zbog toga, za sv. Isaka, samo onaj čovek "koji smatra sebe oskudnim", znači onaj, da se podsetimo još starozavetnog jezika, "koji zna da ništa ne zna" i koji je zbog toga celog života spreman, voljan i otvoren da i dalje uči; naravno, ne zaludne stvari ovoga sveta (plima informacija na kraju XX veka!), već da stiče znanja koja pomažu čoveku da žeđ gasi vodom sa Izvora, a glad da utoljuje manom nebeskom, ne bi li tako molitvenije mislio i čistije živeo. Drevna je mudrost, izgovarana i pre hrišćanstva, da nema čoveka od koga čovek nema ništa da nauči. Ovu iskustvenu drevnu mudrost sv. Isak Sirin hrišćanski izgovara ovako: "Ko, sećajući se Boga, uvažava svakog čoveka, taj, po naredbi Božijoj, tajno nalazi sebi pomoć kod svakog čoveka".
Nije moguće, dokle god smo puni sebe, da se setimo Boga, niti da uvažavamo drugog čoveka. Ovo isto veli i jevrejska narodna izreka: "Nema mesta za Boga u onome ko je pun samog sebe". Gordost nam ne da da uvidimo svu dubinu našeg neznanja i naše vapijuće praznine, jer tek ovakav uvid počinje da nas uči našem duševnom i duhovnom siromaštvu; rizičan je ovakav uvid – zato ga i izbegavamo – jer nas vodi očajanju ili rezignaciji i doživotnoj agnostičkoj skepsi. Tek onaj treći put sa raskrsnice, na kojoj smo stekli uvid u sopstvenu slabost i apsurdnost daljeg negovanja gordog nadimanja uvek i svagda oskudnog znanja i početak istinske skromnosti, iz koje sada možemo s nadom da se obratimo Bogu. Ali ne samo Bogu, već i ljudima koje nam Bog, tajnovitim putevima, samo Njemu poznatim, šalje, da bi u susretima sa njima, katkad i u neobičnim i neočekivanim događajima otkrili Božije planove sa nama; to su događaji i susreti od kojih dobijamo pomoć, utehu i okrepljenje, što nas čini sigurnijim da smo, najzad, stupili na pravi put.
I na kraju hrišćanske poruke sv. Isaka Sirina, svetitelj nas opominje da ne saopštavamo drugima ono što sami nismo postigli, da se ne bismo kasnije stideli samih sebe kada se otkrije naša laž. Ovu poruku ne zovem hrišćanskom samo zato što je karakteristična samo za hrišćanstvo ili samo za pravoslavno hrišćanstvo, već je smatram opštevažećom porukom, rezultatom višehiljadugodišnjeg iskustva čoveka, ali sažetom i pretočenom, pre dve hiljade godina u jevanđeljsku istinu, koju je propovedao i njome živeo Bogočovek Isus Hristos. Većina ljudi, i hrišćana i nehrišćana, upravo čini ono na šta nas upozorava sveti Isak da ne činimo. Nismo još napunili ni tridesetu godinu, tek što smo završili studije, stupili u brak, zaposlili se, tek što smo otkrili lepotu i dubinu hrišćanstva, Božijom blagodati našli sebi ispovednika, počeli redovno da posećujemo nedeljne liturgije na kojima se povremeno pričestimo, a već smo se pogordili, postali drugima učitelji i propovednici, saopštavajući im ono što tek i sami naslućujemo, što još u nama nikako nije uhvatilo korena, a pitanje je da li će i kada, takvi kakvi smo, gordi i neiskušani, uopšte korena biti! Svakom dragom kamenu koji treba da zasija, svakom biseru u školjki, treba mnogo vremena dok se ne izglača i ne ubiseri, otud i zemlja i školjka dugo skrivaju dragocenost, dok ona ne zablista punim sjajem, svima.
Više puta sam u predavanjima navodio reči Isidore Sekulić o srpskom pesniku Milanu Rakiću, koga je naša mudra Isidora naročito cenila, a koje sam reči čuo iz njenih usta: "Prvo se unutra čisti, pa se onda manifestuj!" Ovakve reči mogla je da izgovori samo hrišćanska ličnost u Isidori Sekulić. Malo ko ih čuje, još manje ih je koji poslušaju. Dopustimo bar sebi da seme koje je palo u nas umre, da bi donelo ploda!
KAD NEKO U TVOM PRISUSTVU POČNE OSUĐIVATI BRATA SVOGA,
SAGNI LICE SVOJE. ČIM OVO UČINIŠ, POSTAĆEŠ OPREZAN I PRED BOGOM
I PRED NjIM... UZIMAJ UČEŠĆE
U STRADANjIMA SVAKOGA;
ALI TELOM SVOJIM BUDI DALEKO
OD SVIH. NIKOGA NE IZOBLIČAVAJ,
NE RUŽI ČAK NI ONE KOJI SU
VEOMA RĐAVI PO SVOM ŽIVOTU.
PROSTRI ODEĆU SVOJU POD ONIM
KOJI PADA I POKRIJ GA. AKO NE MOŽEŠ UZETI NA SEBE GREHOVE NjEGOVE
I PODNETI ZA NjEGA KAZNU I STID,
TO BUDI BAR STRPLjIV
I NEMOJ GA ZASTIDETI.
Za kraj mojih psiholoških analiza Odabranih mesta iz dela svetog Isaka Sirina izdvojio sam ona njegova uputstva koja su za čoveka, i kada je ovaj čovek vrli hrišćanin, možda najteža da budu u potpunosti prihvaćena i u životu primenjena. Njihovo iskreno prihvatanje i svakodnevno upražnjavanje podrazumeva neku nezlobivu, svetiteljsku prirodu čoveka, od rođenja blagog, tihog i razumnog, ili preobražaj zle i grešne prirode ljudske doživotnim hrišćanskim podvigom, naravno, uz obilnu blagodat Božiju. Hrišćanski podvig treba da je doživotan zato što su i naše strasti i svih "sedam smrtnih grehova" (gordost, zavist, blud, proždrljivost, srebroljublje, očajanje, gnev) doživotne strasti koje nas ne napuštaju ni u starosti. Otud je i borba sa našim protivnikom, što bi Njegoš rekao, borba "neprestana". I veliki Gete je ovu istinu iskazao u drugom delu Fausta ovako: "Ko trudom stremi svaki dan, tog možemo i spasti".
Kao što nema dvoje ljudi jednakih otisaka prstiju ili linija na dlanovima, tako nema ljudi koji bi bili na istoj lestvici duševno-duhovnog razvoja, bez obzira da li je reč o ljudima van svake religije ili o pravoslavnim monasima u manastirima Svete Gore. Ali treba da se podsetimo: svako naše dostignuće, svaka nova osvojena lestvica u zemaljskoj ili nebeskoj hijerarhiji, nije trajno, jednom zauvek osvojeno mesto koje se ne može, već u idućem času da izgubi. Državnici gube osvojenu vlast, upravnici svoja imanja, episkopi i igumani svoju pastvu i monahe, a svaki čovek gubi, još lakše i brže, trpeljivost i strpljivost do koje je jedva stigao, snagu molitve i radost od nje za kojom je godinama čeznuo i najzad je od Boga dobio, vernost muža, žene ili dece koju nije znao da ceni. I hrišćanski svetitelji su znali da čitav njihov doživotni trud da ispune volju Božiju, odričući se svoje volje, može u poslednjem času njihovog života, naraslom gordošću zbog stečenih darova, nebrigom ili malodušnošću da bude razvejan u ništa; otud stalna aktuelnost starozavetne opomene: Sudiću te u onakvom stanju u kakvom te zateknem! Zato, Gospode, znam, da me nećeš pitati ko sam bio (svetac ili razbojnik), već ko sam sada! U XIII psalmu (3) moli se psalmopevac: "Oči moje prosvijetli, da ne zaspim na smrt". Kao što se na naše telesne oči, u starosti, lagano navlači mrena, a opet ima ljudi kojima se i u dubokoj starosti mrena nije navukla, tako je važno uvek se moliti Bogu i neprestano revnovati, kako bi naše duhovne oči postale i ostale prosvetljene, jer u svakom času mogu da se zatvore na smrt.
Ovakav duhovni napor koji Hristos traži od svojih sledbenika može da se nekom učini kao neprirodno, mazohističko kaštigovanje ljudskog bića. Ali ne; kada saznamo iz sopstvenog iskustva, zatim, dvehiljadugodišnjeg hrišćanskog, a i nauka nam danas isto kaže, da je čovek, jednim delom svoje prirode, pasivno-zavisno, statično i tromo biće koje bi da život provede sa najmanjim mogućim utroškom energije, koje se kreće kroz život oprezno i lagano "linijom manjeg otpora", koje bi rado da se negde skloni gde ne duvaju vetrovi, niti reka teče, onda, zbilja, moram da mamuzam svoga paripa tako pametno, da ovo moje energetsko gorivo, niti brzo izgori, niti da ga postepeno uhvati plesan, što će se sigurno dogoditi ako ga ne gonim na korisne akcije. Zato napregnimo sluh da čujemo apostola Pavla kada nas u II poslanici Korinćanima (6, 2, 12, 14) opominje: "Evo sad je vrijeme najbolje, evo sad je dan spasenja... jer ne tražim što je vaše, nego vas".
Naglasak u ovom pozivu apostola Pavla je na sadašnjosti, na svakodnevnom našem trudu da neprimetnom mrvicom ili zrnom korisne akcije doprinesemo pravljenju ukusne pogače našeg bića koja će se deliti svima koji zažele da je okuse, a pogača će davanjem sebe postajati sve veća i ukusnija. Za istinskog hrišćanina nema tokom celog života "zaborava bića" (podesan izraz Martina Hajdegera), jer "Ako zaboravim tebe, Jerusalime, neka me zaboravi desnica moja", peva David u CXXXVII psalmu. Neka Jevreji misle na zemaljski Jerusalim, a hrišćani na nebeski, sreli su se i još će se u budućnosti sresti i u zemaljskom i u nebeskom Jerusalimu, jer i početak i završetak gradnje Jerusalimskog hrama i u njemu druge skinije, nazvane Svetinja nad svetinjama, u kojoj se nalazi Kovčeg zaveta u kome leže Mojsijeve tablice, a u istom nevidljivom kovčegu, od vremena Hrista, i njegovih Blaženstava – na zemlji je, za nebo je.
Čitav ovaj moj opširni uvod za reči svetog Isaka Sirina – "Kada neko u tvom prisustvu počne osuđivati brata svoga, sagni lice svoje" jer "čim ovo učiniš postaćeš oprezan i pred Bogom i pred njim" – bio bi suvišan i nepotreban, kada bi ove svete reči Hristovog apostola iz VII veka bile svakom odmah razumljive, prirodne i prihvatljive. Ali, avaj, koliko puta u toku jednog dana samo osudimo rečima, često grubim i nepravednim, brata svoga rođenog, u istom selu ili gradu u kome smo i sami rođeni, ili ako nekom srećom ili slučajem to ne učinimo, sa zadovoljstvom i, zbilja, grešnom strašću dočekamo i prihvatamo kada se neko drugi obruši svojim nemilosrdnim sudom na nekoga, nama poznatog čoveka ili čitavu porodicu, ali i na savršeno nepoznatog nam predstavnika drugog naroda i naročito druge vere!
Više puta sam skretao pažnju na proverenu psihološku činjenicu da iza gotovo svake naše aktivne ili pasivne osude drugog čoveka ili i drugog naroda, naročito kada je ova osuda praćena afektom besa, leži u našem sopstvenom nesvesnom biću neprepoznati (ali zato u drugog projektovani) greh, strast, mana. Prepoznavanjem sopstvenog "brvna u oku", umesto "trna u oku brata svoga", već je zato dostignut, uz Božiju pomoć i sopstvenim naporom, jedan značajan, viši stupanj na Jakovljevim Lestvicama. Sagni zato, bar jednom, lice svoje pred čovekom koji u tvome prisustvu grdi drugog čoveka, ne istražujući da li je u pravu ili ne, kada sudi. Dovoljno će biti da se nekoliko puta uzdržimo od saglašavanja, aktivnog saučestvovanja u osudi brata, pa da probudimo u sebi zamrli glas savesti koja najpre sudi samoj sebi, pa ako nešto uopšte preostane za drugog, onda se tek obraća drugom, opet ne da sudi, već da ispravi. Sveti Serafim Sarovski dobro kaže: "Staraj se da poznaš sebe i nećeš imati volje da osuđuješ druge", a ava Stratigije, davno pre ruskog svetitelja, veli: "Ko vidi sebe, taj ne vidi nedostatke brata". Ovako tek, mislim, da postajemo oprezni pred Bogom (prema rečima sv. Isaka), jer tek kada pognemo glavu i skrijemo lice pred čovekom koji osuđuje drugog, mi se s bolom i stidom u tome trenutku podsećamo koliko smo puta i sami u prošlosti na isti način kao onaj koji se osuđuje, postupali, govorili ili samo rđavo mislili. I tek kada smo dostigli ovu lestvicu oboženja, postaće nam prirodni i pristupačni dalji saveti sv. Isaka kada kaže: "Nikoga ne izobličavaj, ne ruži čak ni one koji su veoma rđavi po svome životu". Ne ružimo ih, jer tako nećemo nikad preobraziti sopstvenu, nekad istovetnu zloću, koja, ako je javno i ne ispoljavamo, tinja i dalje u našem podsvesnom i nesvesnom biću, razbuktavajući se povremeno, kao agresivna pomisao od koje se sami uplašimo, ili i kao agresivno delanje u snu, za vreme spavanja. Upravo nas ubilačka i samoubilačka zbivanja u snovima, kao i svakovrsni doživljaji seksualne prirode, i onda, kada provodimo moralno i čestito budan život, dovoljno ubedljivo podsećaju da još ni iz daleka nisu sve naše destruktivne težnje i pohlepne seksualne fantazije preobražene, pošto i proces oboženja teško da može i u toku jednog dugog života da bude uspešno završen. Nije od suštinskog značaja, smatram, da li će hrišćanski podvižnik (monaško lice, laički monah ili monahinja, ili civilno lice) svoje seksualne i agresivne porive koje prepoznaje kao takve, bilo samo u snovima ili, nekad, i u dnevnoj svesti, pripisati uticaju demona ili svome individualnom ili kolektivnom nesvesnom bitiju. U oba slučaja povremeno pojavljivanje ovakvih nagona dokaz su njihovog prisustva, upornosti i trajnosti postojanja.
Ne izobličavaj i ne ruži rđave ljude i zbog toga što će ti preći u naviku ovakvo ponašanje, pa umesto da u rđavim delima rđavih ljudi prepoznamo naša sopstvena dela ili samo iste takve misli iz prošlosti, bolno se podsećajući da se i sami još nismo od blata dovoljno očistili, osudom, mi dalje potiskujemo sopstvene grehe, gordeći se u sebi da mi nismo kao oni drugi, rđavi ljudi.
Možemo pomisliti zar je dobro da baš niko, pa ni vrli hrišćani ne treba da javno izobličavaju zla dela rđavih ljudi; neće li tako ljudska nevaljalstva ostati pokrivena i nekažnjena? U svakom vremenu postojali su, i danas postoje, Božiji i ljudski izobličitelji zla, poroka i greha. Ako nas i kada nas Bog pozove, ne umišljajući sami da smo pozvani (a stvarnih izabranika uvek je bilo malo), odazvaćemo se na poziv i prema Hristovim rečima govorićemo, ne iz sebe, već kako nam Duh Božiji bude rekao da govorimo. Van ove male i odabrane Božije čete, svi drugi nisu u duhovnoj moći da ružeći druge ljudi izbegnu golemu štetu i sebi i drugima.
Razobličavanje rđavih ljudskih postupaka i reči oduvek je predstavljao mučan, složen i nezahvalan čin. Ovakvu mučninu poznaje svaki roditelj kada je razgolićavao laž, ili i mnoga druga nevaljalstva svoje dece; nekad ostane trajna gorčina u duši i dece i roditelja, naročito u slučajevima kada su deca, ili već i adolescenti, javno od roditelja postiđivani. Psihologija dece i adolescenata dobro je danas proučila negativizam mladih (strast za odricanjem i protivrečenjem), naročito u slučajevima javnih izobličavanja njihovih poroka; naravno da ovaj negativizam još više dolazi do izražaja u slučaju nepravednog raskrinkavanja ili i kažnjavanja počinitelja nekog dela. Mnogo je neplodnog bunta i trajno bolesnog negativizma prisutnog kod odraslih ljudi, pa i čitavi naroda, kao posledica pogubno nepedagoških postupaka nestrpljivih, gnevnih, emotivno neuravnoteženih roditelja prema svojoj deci. Čemu čuđenje pred činjenicom da je mnogo naših ljudi (i ne samo naših pravoslavnih i nepravoslavnih Srba) koji ne znaju šta je to greh, a i kada za njega čuju od merodavnih lica, uporno odriču njegovo postojanje u sebi, otežavajući ovako, ili i onemogućavajući obavljanje svete tajne ispovesti i pričešćivanja.
Treba se čuvati da iz ovakvih razmišljanja ne proizađe pogrešan zaključak kako decu i mlade ne treba suočavati sa zlom u njima samima, već preko zla, u ime hrišćanskog oproštaja prelaziti i tako ga zataškavati, samim tim jačati. Da se upitamo još jednom, ko je pozvan da razobliči zlo kod drugoga? Najpre onaj, mislim, koji je prepoznao, razobličio i preobrazio zlo u sebi. Naravno da ćemo reći da je to teško izvodljivo i da je takvih ljudi malo, pa ipak, to je jedini ispravni put vaspitanja, preporučen kako od strane zvanične psihologije i pedagogije, tako još i od strane ljudi hrišćanskog pogleda na svet.
Uzmimo sada u razmatranje dobrog hrišćanskog duhovnika i dobrog i iskusnog psihoterapeuta. I jedan i drugi tip ispovednika susreće se svakodnevno sa ljudima različitog uzrasta, pola i zanimanja koji dobrovoljno dolaze onima koje cene, očekujući od njih da ih ovi nauče mučnom procesu upoznavanja sebe, odnosno prepoznavanja i razlikovanja "kukolja od pšenice", u manifestnom i skrivenom duševno-duhovnom životu čoveka.
Idealni tip hrišćanskog ispovednika, odnosno duhovnika koji se sopstvenim procesom oboženja doživotno približava idealu Hristove savršenosti, uvek iznova u sebi prepoznaje ostatak starih i pomaljanje novih poroka, preobražavajući ih (ne potiskujući) u vrline, koje sada dobijaju energetsku vrednost doživljajnog, samim tim i ubedljivog prenošenja (ovih vrlina) drugome; ovakav tip hrišćanskog ispovednika poznaje postupak laganog i postepenog približavanja tamnoj strani bića čoveka koji se ispoveda. Nikad ne plašeći i onako uplašenog i nesigurnog čoveka, koji se jedva jednom rešio da se ispovedi, ni paklom ni obećanjem raja, u slučaju pokajanja, ne pojačavajući u njemu već dovoljno prisutne mazohističke težnje samokažnjavanja. Iskusni hrišćanski ispovednik će na blag način – a istinski blag je samo onaj koji ima ljubavi u sebi – navesti neprimetno, u toku više ponovljenih duhovnih razgovora i ispovedanja onoga ko mu se ispoveda, da sam u sebi prepozna svoju Senku, demona, zlo (različito nazivamo jedno isto grešno stanje ljudske duše). Zašto je potrebno da ovakav postupak vođenja duhovnog razgovora, ili i ispovedanja, protiče relativno sporo i ravnomerno? Zato što svaki nagliji i preuranjeni postupak duhovnika pri skidanju jednog od "sedam velova" koji pokrivaju "sedam smrtnih grehova" čovekovih, izaziva kod ovoga otpor koji se pokazuje kao negativizam, bunt i odricanje svoje grešnosti. Čovek neće, jednom reči, da ga neko drugi oglasi grešnim, čak ni kada je to, po sopstvenoj volji, izabrani duhovnik, kada to ovaj čini grubo ili preuranjeno. Čovek mora sam da stigne, ali uz neophodnu pomoć duhovnika, do doživljajnog saznanja o nesumnjivom postojanju zla ili greha u sebi.
Gotovo sve što smo pokazali da je potrebno da u sebi ima dobar duhovnik (sveštenik ili monah), treba da ima i dobar psihoterapeut. Kao što je valjan duhovnik naučio u mladosti mnogo od svoga oca-duhovnika, tako je već odavno poznato svakom mladom psihoterapeutu-kandidatu da je uslov priznavanja njegove buduće psihoterapeutske delatnosti prolaženje kroz višegodišnju tzv. školsku ili didaktičku analizu kod nekog starijeg, iskusnog psihoterapeuta. Istovetan je, otud, i ideal odličnog psihoterapeuta kome ovaj teži, kao i ideal duhovnog ispovednika. Tumačenja (interpretacije) svih sadržaja, svesnih i nesvesnih, koje ispoljava klijent, sve bogatije i obilnije što psihoterapija duže traje, treba da budu pravovremena, nikako, ni preuranjena niti zakasnela. Psihoterapeut se, takođe, kao i ispovednik mora brižljivo da čuva od svakog svesnog ili nesvesnog zaplašivanja klijenta, pazeći da u njemu ne ojača, već i onako prisutan otpor prema psihoterapiji i psihoterapeutu (bez obzira što je klijent voljno došao na psihoterapiju), koji (otpor), ako postane jak, aktiviraće, u svakom čoveku, od ranog detinjstva spremljenu sado-mazohističku klackalicu. U slučaju aktiviranja ove prirodne ljudske klackalice, agresivnost prema terapeutu smenjivaće se sa autoagresivnošću, što preti da se pretvori u začarani krug (circulus vitiosis). Najzad, kao što dobar hrišćanski duhovnih postepeno jača dobro kod ispovedajućeg vernika, ukazujući mu na Božiji lik, Hristov lik, prisutan u svakom (i najgorem) čoveku, jer će samo uz pomoć Hrista odoleti moćnom zlu, takođe prisutnom, od malena kod svakog čoveka, tako i dobar psihoterapeut, lagano, u toku duge psihoterapije, jača čovekovo Ja, koje će, dovoljno ojačano, samo prepoznati čovekovom Ja nadređen princip Sopstva, u čijem se središtu, u hrišćanskih naroda, nalazi arhetip Isusa Hrista.
Ne bih želeo da iz ovoga izlaganja čitalac izvede jednostran zaključak kako je jedini način da čovek upozna sebe i tako se popravi, odlazak kod duhovnika ili psihoterapeuta (odnosno, nekad, i kod jednog i kod drugog). Bezbroj je drugih načina i mogućnosti koje sam život i Božija Promisao stvore i tako pripreme tle koje čovek treba da okopa, prevrne nekoliko puta zemlju ispod površine tla, zalije je novom, svežom vodom i uz molitvu Bogu, prepusti suncu i kiši da na takvom zemljištu niknu sočniji i hranljiviji plodovi. Valja ipak reći da je za pravovernog, crkvi odanog hrišćanina, ispunjavanje tajne ispovedanja i pričešćivanja, njegova doživotna ne samo obaveza, koja se dragovoljno pa zato i radosno ispunjava. Za mnoge druge ljude, neverujuće ili nedovoljno verujuće, naročito kada zapadnu u dugotrajna neurotična ili psihotična stanja, psihoterapeutu, ili i psihijatru, neophodan je prilaz ili i ulaz u zbrkani unutarnji lavirint ljudske duše iz koga čovek ne može sam da se izvuče, pre nego što mu psihoterapeut stavi u ruke Arijadnin kolac.
Da se vratimo, zakratko, na roditelje i njihov odnos prema deci i mladima. Ako su dobri duhovnici i psihoterapeuti prošli kroz školu sve boljeg poznavanja sebe, a onda i vladanja sobom, kakvo školovanje je potrebno roditeljima, kako bi i oni, poput dobrih duhovnika i psihoterapeuta, na blag, postepen i razuman način ukazali svojoj deci na greške koje oni ponovljeno čine, ne izazivajući u njima negativizam i bunt koji, nekada, videli smo, ostanu trajno, rđavo obeležje odraslih ljudi? Nema boljeg pomagača roditeljima da postupaju sa svojom decom tako da ih podstiču na sazrevanje i samostalnost, od ljubavi: međusobne ljubavi roditelja najpre, a onda i ljubavi koju neprestano gaje, i pored povremenih i težih razočarenja, za svoju decu.
"Blažen je čovek kome Gospod ne uračuna grijeh", piše apostol Pavle u Poslanici Rimljanima (4, 8). Mada nam je volja Božija često nedokučiva, prirodno je da razmišljamo da Bog neće da gleda na greh onog čoveka koji se i sam trudi da ne gleda grehe svojih bližnjih, koji će, da se podsetimo reči sv. Isaka Sirina, sagnuti glavu pred nekim koji osuđuje brata svoga. Ako smo i kada smo jednom dostigli ovaj stupanj samopoznavanja, od nas se traži, na sve daljem i težem putu oboženja, nešto, zbilja, uzvišeno i Hrista dostojno: "Prostri odeću svoju pod onim koji pada i pokrij ga", a onda, da li već na jednoj od poslednjih, od trideset lestvica sv. Jovana Lestvičnika, stiže dobrovoljno uzimanja na sebe grehova grešnika i prihvatanje za njega i umesto njega, kazne i stida. O, beskrajne lepote hrišćanskog podviga, o, nepojmljive uzvišenosti upodobljavanja čoveka Hristu i Njegovoj žrtvi! Poznato nam je iz života nekih hrišćanskih svetitelja, kao i najvećih svetogorskih ispovednika, da su neki od njih uzimali na sebe najteži podvig – ne onaj, pojavljivanje golgotskih telesnih rana Hristovih na telu molitvenika (stigmatizacija), pravoslavnoj mistici duboko stran i nepoznat način proslavljanja Hrista, a poznat i prihvaćen kod nekih rimokatoličkih mističara – preuzimanje na sebe nekog teškog greha nesrećnika koji vapije za pomoć Bogu i Njegovom zemaljskom zastupniku. Reč je najčešće o grehu ponovljenog bluda, hroničnog alkoholizma i narkomanije, izjedajuće zavidljivosti prema drugom čoveku, ili o nekom drugom od poznatih krupnih ljudskih grehova. Preuzimajući ovakav greh na sebe, oslobađajući tako ovog greha grešnika koji je dugo sa njime živeo, dotadašnji grešnik postaje doživotni blagodarni sluga Gospodnji na zemlji, a onaj starac, zbilja Hristov svetitelj ili apostol, boriće se i uz Božiju pomoć izboriće se, u dužem ili kraćem vremenom periodu, sa jednim od onih teških poroka ili i greha.
Sećam se divne priče ruskog pisca Nikolaja Ljeskova (1831-1895) Začarani putnik u kojoj se kaže: "Znaš, dragi prijatelju, nikad nikog ne treba potcenjivati, jer niko ne može znati zbog čega je ko i kojom strašću kažnjen i mučen. Mi koji smo opsednuti patimo, ali je zato drugima lakše. I ti sam, ako trpiš od kakve strasti, nemoj samovoljno da je se otresaš, da je drugi ne bi preuzeo i patio, nego potraži čoveka koji bi dobrovoljno od tebe tu manu primio". Ne znam da li se u nekoj drugoj svetskoj književnosti, osim u pravoslavnoj, mogu naći ovakva duboka i uzbudljiva mesta.
A gde odlazi, pitam se, izgonjeni zao duh iz čoveka? Prema Hristovoj priči iz Jevanđelja, u svinje, ali najčešće – u drugog čoveka.
Zlo šeta svetom i premešta se iz čoveka u čoveka, iz jednog naroda u drugi narod. Ako već ne možemo da "uzmemo učešća u stradanjima svakoga", niti da "prostremo odeću svoju pod onim koji pada", a pogotovo smo nemoćni da preuzmemo na sebe greh onoga koga volimo ili koji nam se, sa istinskim vapajem, kao Hristu, obraća za pomoć, onda bar, prema rečima svetog Isaka Sirina, budimo strpljivi i nikog ne postiđujmo.
IV
O ČISTOTI SRCA
I O ONOSTRANIM "STANOVIMA"
DUŠA KOJA JE UZELA NA SEBE BRIGU
O VRLINI I KOJA ŽIVI U STROGOSTI
I STRAHU BOŽIJEMU, NE MOŽE BITI BEZ TUGE NI JEDNOG DANA;
USLED TOGA ŠTO SU VRLINE
SKOPČANE S TUGOM...
NEMOGUĆE JE DA KADA IDEMO PUTEM PRAVDE NE SRETNEMO TUGU,
DA TELO NE IZNEMOGNE U BOLESTIMA I U RADU I DA PREBIVA NEPROMENjENO... KO BEŽI OD TEŠKOĆA,
TAJ SE NESUMNjIVO RASTAJE
I S VRLINOM. AKO ZAŽELIŠ VRLINU, TO BUDI SPREMAN NA SVAKU TEŠKOĆU, JER TEŠKOĆE RAĐAJU SMIRENjE.
Čovekov život na Zemlji proglašavan je od svih mislećih ljudi, filosofa, religijskih predvodnika, pesnika i umetnika svake vrste, u svim vremenima, od kada su nastali egipatski, kineski, vavilonski, kao i mitovi drugih naroda Starog veka, sve do našeg vremena – mučnim, žalosnim, pa i tragičnim (otud svest o nužnosti događanja i Sudbini koja je iznad i najvećeg boga!). Judejska religija sledovala je donekle ovakva shvatanja o čoveku i njegovom tragičnom položaju u svetu, pre svega vezujući ih za neminovnost smrti (Priče Solomonove, Knjiga Propovednikova). Tek je hrišćanstvo osmislilo, sjedinilo i otelotvorilo (kroz božansku ličnost Isusa Hrista), sve ono značajno, istinito i božansko što se nalazilo, samo u odlomcima i tragovima, u mitologijama i religijskim sistemima većine naroda sveta, njihove civilizacije i kulture, do pojave Mojsija i Isusa Hrista.
Čovek je od judeo-hrišćanske religije objavljen bogolikim i palim bićem, stvorenim od Boga da bude gospodar prirode i besmrtan, ali koji je, sagrešivši, iz neposlušnosti i gordosti prognan iz Božije blizine da bi, od tada, kao smrtno biće "u znoju lica svoga jeo hleb svoj", a žena u "mukama rađala decu svoju".
Dopadala nam se ova biblijska priča ili ne, razumevali je mi bukvalno, alegorijski ili simbolično, ili ne razumevali, ona nam saopštava istinu o čoveku koju su naslućivali, na različite skrivene načine i iskazivali, kao što maločas rekosmo, gotovo svi narodi sveta, od najstarijih vremena istorije, na svim kontinentima. A ova istina je bila u tome da je jednom davno, u praistoriji, eonima daleko, čovek, nesumnjivo stvoren od Boga ili bogova (u svakom slučaju, od duhovnih bića većih i moćnijih od njega, nikako nekom postepenom evolucijom od nižih živih bića) stajao u neposrednoj blizini Božijoj, doživljavao je i znao za Njegovo postojanje, a onda, neznano uvek kako (u raznim mitološkim predstavama različito), otpao je od svoga Stvoritelja (svojom voljom, iz oholosti sledujući gordog otpadnika Lucifera, nagovoren od sile Zla itd., itd.) i našao se, smrtan, uplašen i nemoćan, na tvrdoj i negostoljubivoj Zemlji koju je tek trebalo obdelavati, pripitomljavati i naterati da čoveku pruži plodove hrane, kako bi preživeo onoliko godina koliko mu je bilo određeno. U čoveku je ostala neprekidno prisutna bogočežnjivost, silna želja za povratkom Bogu, ali je u njemu istrajavala i uporna tvrdoća srca, prkosna prema Bogu sve do Njegovog negiranja postojanja, smenjivana sa doživljajem apsolutne nemoći pred Bogom, prirodom i neumitnošću smrti. Klatno čovekovog života, zbilja, kao da zna samo za dve krajnje tačke: za mladalačku omnipotenciju, s uverenjem da će čovek, sopstvenim pregnućem, uz pomoć silno razvijenog razuma i uma savladati sve prepreke i postati jednog dana i gospodar smrti, i za staračku nemoć (fizičku, duševnu i duhovnu) koja sa tugom, ironijom, nekom gnjilom zrelošću na pragu smrti, posmatra smireno, rezignirano, depresivno ili sarkastično, sav "vašar taštine" sopstvenog života, života svoga naroda kao i istoriju celog sveta.
Od ovakvog, eonski dugog smenjivanja, reklo bi se, uvek istog, kružnog ponavljanja ljudskog življenja, pojedinačnog i narodnog, koji počinje rođenjem, dostiže svoj klimaks u mladim i srednjim godinama života, a onda nezadrživo počinje da opada, da bi u nemoći, bolesti i smrti završio (čovek i narod) svoje postojanje od ovakve svirepe nužnosti postojanja, jedino što oslobađa i čoveka pojedinca i narod, bilo bi prepoznavanje i sledovanje u sebi "volje za smislom", čvrsto usađene u svakog čoveka, jake poput nagona, stavljene od Viktora Frankla u isti red važnosti, kao i seksualni ili agresivni nagon. Zašto onda ova "volja za smislom" nije prisutnija, vidljivija i delotvornija i kod ljudske individue i u jednom narodu, pitamo se.
Na šta najčešće liči čovek koji nije u sebi otkrio i aktivirao "volju za smislom"? Jedna slika ovakvog čoveka kreće se na široko otvorenoj lepezi mogućnosti: od skučenog života, jedva do samosvesti uspravljenog čoveka, zarobljenog poslušanika nagona (samoodržanja i razmnožavanja, seksualnog i agresivnog), preko samosvesnijeg čoveka, ali koji živi samo za sadašnjost, koga kao da nikada nisu mučila pitanja o Bogu i čoveku, životu i smrti, smislu i besmislu, čoveka hedoniste koji traži svaku vrstu uživanja s uverenjem da čovek "živi dokle živi", da više ništa ne ostaje za njim posle smrti, pa do čoveka "zakona" koji mravljom upornošću stiče i skuplja, ispunjava dan u neprestanom radu i trudu, zadovoljan što ostavlja za sobom potomstvo, kuću, novac, neku svoju fotografiju...
A oni drugi, izgleda maloborojniji, koji otkrivaju u sebi "volju za smislom", kakav sadržaj u njoj nalaze? Treba reći da je sama "volja za smislom" prazna (arhetipska) posuda koja tek treba da bude nečim ispunjena. Čime? Pronalaženjem druge karike, od tri koje čine osnovu spomenute arhetipske posude, buđenjem "nagona za saznanjem". Volja za smislom, podstaknuta na dalje traženje nagonom za saznanjem (težnjom za vrednošću), nekad uz dragocen pomoć urođenog talenta, u životu dalje razvijanog strpljivim negovanjem, čini od čoveka da postane umetnik, filosof ili naučnik. Iako znamo da nijedan istinski naučnik, filosof ili umetnik nije bio u potpunosti zadovoljan onim što je stvorio, jer što je više i bolje stvarao nicali su pred njim novi nepoznati svetovi – kraj života ovakvih ljudi mogao je da bude spokojan, bez straha od smrti, čak i onda kada su neki od ovih naučnika, filosofa i umetnika ostali celog života ateisti ili agnostičari, jer su u sebi nosili doživljaj ispunjenosti svoga života.
Moram da kažem, kao hrišćanin nekad se i čudeći, kako ima ljudi u svetu, i u našoj srpskoj sredini koji su dočekali duboku starost i umrli mirno, iako nisu nikad, ili su samo retko prešli prag svoje crkve, upalili u njoj sveću, ili se jedan ili dva puta u životu pričestili. Takva je bila baka jedne moje poznanice, prosta, polupismena seljanka, dobra i blaga celog života, još spokojnija i milosrdnija u starosti, umrla tiho i nečujno u selu, u snu. Moja poznanica kaže da ne pamti da je njena baka nekad išla u crkvu ili se pričestila; slavila je, doduše, sa mužem i decom slavu, postila je kada se posti, ali za ispovest i pričest kao da nije znala. Na moje pitanje ovoj poznanici, inače dobroj pravoslavnoj ženi, koja voli i često ide u crkvu, kako objašnjava svoju baku, odgovorila mi je da je ona jednostavno živela, nikom nije činila zlo, nije bila zavidljiva, niti prenosila "abrove", deca koju je rodila stvorila su dobre brakove i imala svoju decu, u porodici nije bilo skandala bilo koje vrste. Ona je tako, misli moja poznanica, "ispunila svoj život živeći po Bogu, bez Boga".
Spomenuli smo da postoji i treća, verovatno najznačajnija karika u tročlanoj podeli arhetipa homo religiosus-a u svima nama. Ova karika koja je u stanju da definitivno učvrsti osovinu i do vrha ispuni onu božansku posudu koju svi rođenjem donosimo na svet, jeste naše religijsko saznanje i moral, u tesnoj vezi sa ovim saznanjem. Ne moramo ostati ravnodušni, ali nije nam najpreči zadatak da kao hrišćani rođeni u pravoslavnoj Srbiji ispitujemo, procenjujemo, ili se i zanosimo budističkim, bramanističkim, ili koje druge svetske religije učenjem ljudi koji su rođeni i provode, nepoznatim Božijim Promislom, ceo život u Iranu, Indiji ili na Cejlonu, na primer. Ako se Bog već na nas smilovao i među mnogim drugim narodima pružio nam priliku (šansu) da se rodimo u pravoslavnoj Srbiji, nismo li onda od Boga pozvani da dobro upoznamo pravoslavno hrišćanstvo, srpsku, narodnu, ali naročito crkvenu, srpsku istoriju, ne bismo li uzeli, svesno, voljno i radosno, "na sebe brigu o vrlini", koja i prema sv. Isaku Sirinu nije ništa drugo nego život u "strogosti i strahu Božijem?"
U čvrstom uverenju, bez trunke dogmatskog fanatizma, pravoslavan čovek, svuda u svetu u kome kao pravoslavni vernik živi, smatra da je od Boga počastvovan što se rodio, ili u toku života, čvrsto i trajno stekao pravoslavnu veru, za koju drži da je najvernije sačuvala samo jezgro božanske poruke Isusa Hrista. Kakva je onda žalost Hristova i kakva opasnost za onog pravoslavnog (ali i svakog drugog iskrenog vernika) koga Hristos poziva na Svoju večeru, a čovek se izvinjava da ne može da dođe jer je zauzet brigom o stoci, trgovinom, ženidbom sina itd!
Videli smo već kako je malo ljudi stvarno spremnih da pođu za Hristom. Zašto? Sam nas je Gospod upozorio da samo "uzana vrata" vode u Carstvo nebesko, što znači da se bez neprestanog odricanja (pre svega i stalno svoga sebičnog, jer i uplašenog "ja") i uzimanja svoga krsta, ne možemo nadati Vaskrsenju. Sv. Isak Sirin dodaje ovome, svakom hrišćaninu, poznatom golgotskom putu, još i tugu.
Čovek tuguje i žalosti se iz mnogo razloga, najčešće suvišnih i beznačajnih. Jedan se žalosti zato što je izgubio novac, drugi zato što nije zadovoljan u braku, sa ženom ili decom, treći nije namiren na radnom mestu, jer nije dobio onakvo i onoliko priznanja kako je zamislio da treba da dobije; gotovo niko se od ovih ljudi ne pita za stvarne uzroke svoje tuge. Apostol Pavle je sve naše raznovrsne tuge tačno svrstao rekavši: "Jer žalost koja je po Bogu donosi pokajanje za spasenje, za koje se ne kaže; a žalost ovoga sveta donosi smrt" (II poslanica Korinćanima, 7, 10).
Čovek je tužan Don Kihot, manje ili više, celog života. Hedonista i racionalista u njemu, Sančo Pansa, uvek iznova pokušava da razvedri gospodara, da ga vrati na zemlju, u realnost, da mu pokaže da su "dva i dva četiri" (blistava razmišljanja Dostojevskog u Zapisima iz podzemlja). Nekada ovaj naš estetski zavodnik (estetski stadijum razvoja čoveka kod Serena Kjerkegora) i uspe, za kraće ili duže vreme da odvoji čoveka-tragaoca i čoveka-bogotragaoca od njegovog, u slobodi izabranog puta, na kome "ne može biti bez tuge ni jednog dana". Obično sa osećanjem dubokog stida, hrišćanski podvižnik se potom vraća na Put koji je, u isto vreme, i Istina i Život. Ako će još koji put u toku života i biti ponovo prevaren od Kušača, svaki povratak biće smišljeniji i sigurniji, sa doživljajnim znanjem sv. Isaka da "ko beži od teškoća, taj se rastaje s vrlinom". Sve jasnije postaje bogotražitelju da nema brzog izbavljenja, već da su i naše bolesti (telesne i duševne, danas bismo rekli, psihosomatske) dragoceni deo našeg čišćenja, čak našeg poniženja i slabosti, jer tek u bolesti i tuzi naslućujemo veličanstvene, paradoksalne reči apostola Pavla da "kada smo slabi, onda smo jaki".
Ima najzad još jedan razlog, o kome sv. Isak Sirin ne govori direktno, ali ga poznajemo iz svekolikih svetiteljskih spisa, zbog čega čovek-na-Putu ne može da provede nijedan dan bez tuge. Razlog leži u podvižnikovoj sapatnji sa svim tugama ljudi gde god oni živeli. Hristom prosvetljen um i srce čoveka, ne može više nikad da prestane da oseća žalost zbog nesreća koje snalaze ljude svuda, svakog dana, svakog minuta.
Ne treba, međutim, zamišljati, da Hristov apostol provodi ceo svoj život i svaki svoj dan samo u suzama i žalosti zbog grehova svojih, svoje porodice ili svoga naroda, mada i grehova celog sveta. Radosna je tuga pravoslavnog Hristonosca, najbolje izražena u jednoj moskovskoj crkvi posvećenoj Bogorodici "vsjem skorbjaščih radosti". To je radost Vaskrsenja, radosno-tužna molitva pravoslavnih Bogu da se "svi ljudi spasu i da dođu u poznanje istine" (I Poslanica Timoteju, 2, 4).
SPASITELj GOVORI DA SU MNOGI
STANOVI KOD OCA SPREMLjENI
PREMA RAZLICI DUHOVNIH VRLINA.
NISU RAZLIČITA MESTA
VEĆ SU RAZLIČITI
SAMO STUPNjEVI OVIH VRLINA.
Ovaj zanimljiv odlomak iz dela sv. Isaka Sirina tumačenje je jednog zagonetnog mesta, prisutnog, karakterističnog, samo u Jovanovom Jevanđelju (14, 2) koje navodi Hristove reči upućene učenicima: "U kući Oca mojega stanovi su mnogi. A da nije tako, zar bih vam rekao: Idem da vam pripremim mjesto".
I bez poznavanja psihologije i psihologa, svakom je čoveku koji i malo ume da posmatra ljude jasno da se ovi veoma međusobno razlikuju. Razlike su rasne, klasne, nacionalne, genetske, a i karakterne, ukoliko pod karakterom razumemo skup naslednih i stečenih osobina. Otac ili majka iskreno su nekad začuđeni kako je moguće da su rodili dva tako, u svemu, različita sina ili kćeri; dobar učitelj već u osnovnoj školi uočava individualne odlike svakog učenika; muž i žena, što su duže u braku, naročito u onom manje uspelom, sa razočarenjem, žalošću i gnevom primećuju da od iluzije međusobne sličnosti ili i jednakosti u fazi zaljubljenosti, posle nekoliko godina braka, ostaju samo porazne razlike. I tako se neprestano ponavlja tužna istina da zbog nedovoljno ili kasno uočenih razlika, muž ne razume ženu, niti žena muža, roditelj svoje dete, ni deca ili mladi ljudi svoje roditelje, sused suseda, jedan narod neće ili ne može da razume drugi narod, jedna rasa drugu rasu. Kada bi nerazumevanje ostalo samo na korektnom udaljavanju jednih od drugih, pa i poštovanju postojanja razlike, veće nesreće među ljudima i narodima mogle bi se još izbeći. Na žalost, ovo se retko dešava. To, što su ljudi različiti, pomislio sam jednom, sablazan je za čoveka! Najverovatnije da su ovom uzrok, u svakom čoveku prisutne, arhajske, biološke crte ksenofobičnosti. Sve što je drukčije nego što je u mojoj porodici, plemenu, verskoj opredeljenosti, izaziva u čoveku sumnju, prezir ili mržnju, dok je u osnovi svih ovih osećanja – strah.
Pošto je ova različitost ili drugost, ipak, kod nekih članova nekadašnjih primitivnih plemena budila i stvaralačku radoznalost, mogli bismo smelo reći da ovakvim, genijalnim pojedincima u plemenu možemo mirne duše da zahvalimo, što je čovek izašao iz endogamije u egzogamiju, što je došlo do zabrane incesta i ubistva, jednom reči, što se civilizacija, pa i kultura uopšte, počela da razvija.
Priroda, koju je, kao i čoveka, stvorio Bog, izobilna je u različitostima svake vrste, u biljnom, životinjskom, a najviše u ljudskom svetu. Biblijsko kazivanje da je čovek stvoren "iz praha zemaljskog", ali i po slici i prilici Božijoj", treba da znači dve bitne stvari: čovek je prirodno i duhovno biće. Kao deo prirode, čovek nosi u svome telesnom biću sve osnovne elemente iz kojih se sastoje minerali, biljke i životinje. Čovek je kao prirodno biće mikrokosmos, ali u njemu se sabiraju još mnogo nepoznatih uticaja mikrokosmosa. Kada ne bi bilo danas toliko zloupotrebe sa astrologijom, mogli bismo, oprezno, reći da nekog, nauci još uvek nepoznatog, uticaja Meseca, planeta i zvezda na čoveka mora da ima. Uzmimo samo Mesec kao primer. Ako je njegova privlačna snaga tolika da on stvara u okeanima i morima plimu i oseku, a pošto znamo da se čovekov organizam sastoji 80% od vode, teško je negirati mesečev uticaj na telesni, ali i duševni organizam čovekov. Kakve je vrste i kakve su posledice takvog uticaja na čoveka, možda će nam nauka u dogledno vreme otkriti.
Čovek nije, kao što smo rekli, samo prirodno, već i duhovno biće. Rođen iz "praha zemaljskog", ali odušen Duhom Božijim, čovek je postao duševno i duhovno biće koje se razlikuje od svakog drugog živog bića u prirodi, upravo po svojoj tročlanoj podeli, kao biće tela, duše i duha. U apsolutnoj nemogućnosti da negira postojanje svesti i samosvesti (koji su u stvari izraz duhovnog postojanja čovekovog), čoveku je jedino ostalo da zauzme teistički, agnostički ili ateistički stav o poreklu i ishodu svog duhovnog bića. Svesno ili nesvesno, svaki čovek u toku života, zauzima jedan od ova tri moguća stava (dešava se da se ovi stavovi diljem života menjaju), ali onda se obično i ponaša tako u svakodnevnom životu, prema sebi, drugim ljudima i prirodi. Čovek ne može, iako to često želi, da negira svoju odgovornost pred Bogom, ljudima i prirodom. Podeljen na prirodno i duhovno biće, smrtno i besmrtno, svesno i nesvesno, dobro i zlo, čovek, kao najsavršenije biće u prirodi, u isto vreme je najnemoćnije. Nema čoveka koji nije u toku svoga života, jednom ili mnogo puta, doživeo apsolutnu nemoć i slabost. Usled neprekinutog, svesnog ili nesvesnog doživljavanja svoje inferiornosti, i to kako u odnosu na prirodu i prirodno niža bića, savršeno opremljena instinktima i nagonima, tako i u odnosu na Boga, nedostižnog i nepojmljivog, čovek je uplašeno biće, biće straha. Inferiornost i strah glavni su razlozi čovekove rđave konzervativnosti, koja ima i biološke osnove, u inertnosti, statičnosti, možda i u Tanatosu koji vuče sve živo u propadanje, nestajanje, ništavilo večne smrti.
Sada smo se više približili odgovoru na pitanje, otkud u čoveku toliki strah od svake različitosti, od svake promene, u sebi i oko sebe. A promena je neizbežna onda kada se čovek svesno sretne sa Drugim, drugačijim, i u sebi i oko sebe drugačijim ili različitim. Pošto je život svakog živog bića u prirodi, počevši od jednostavnog, na izgled, života biljke, pa do života svakog čoveka, a naročito hrišćanskog ili stvaralačkog čoveka bogat u dinamici događanja, nepredvidiv i rizičan, čovek je u neprestanoj odluci, voljnoj i nevoljnoj, ili da se prepusti "čudovišnoj konzervativnosti" (kako Jung s pravom zove jedan deo čovekovog bića) koja ga vuče smrti, uslovno refleksnim ponavljanjem istog, ili da se probuđenim duhom u sebi (duhom koji se u klici nalazi prisutan kod svih ljudi) počne da uzdiže put Boga Lestvicama Jakovljevim, ili i onim sv. Jovana Lestvičnika. Ako je Bog u čoveka utisnuo Svoj Lik, onda prilika Božija u čoveku, poziv je Božiji čoveku na večno usavršavanje, jer je i čovek bog, i prema starozavetnoj i prema novozavetnoj Božijoj poruci čoveku. Tragove božanskog naznačenja čoveka i puteve dostizanja savršenstva, nalazimo i u svim drugim, prehrišćanskim ili premonoteističkim religijama.
Nije potrebno dalje, kako mislim, dokazivati, ne samo nepojamno velike razlike koje postoje između ljudi, koje, pri svim tim razlikama ujedinjuje jedan Bog, ali i jedna, neizbežna smrtnost, već i svima ljudima uočljive razlike koje postoje u duševno-duhovnom usavršavanju ljudi. Karl Gustav Jung je prirodnu potrebu ljudi za napredovanjem, popravljanjem sebe i usavršavanjem, prema nesvesnoj arhetipskoj slici Sopstva u sebi (ova slika, opet, nije drugo nego Božiji lik u nama, a u centru sopstva, prema Jungu, za narode hrišćanske dvehiljadugodišnje kulture nalazi se utisnut lik Isusa Hrista), nazvao individuacija ili "individuacioni proces". Kod Junga ova ideja nije originalna, jer, kao što je ideju arhetipova Jung pozajmio od Avgustina i Dionisija Areopagite, a od Lukrecija pojmove Animusa i Anime, tako je individuacija drugi naziv, istina u nečemu i drukčijeg sadržaja, hrišćanskog pojma oboženja (theosis).
Izazovan je Jungov stav, koji pred nas kao hrišćane postavlja niz novih teških pitanja, da, iako je individuacioni put prirodan, svakom čoveku dat i zadat put (Jung je osim neizbežnih determinističkih zbivanja u ljudskom životu zastupao i veru u finalni cilj života svakog čoveka), ovo ne znači, eo ipso, da svaki čovek individuira. Apsurdno bi izgledalo naše pitanje, koliki je broj ljudi danas, od pet ili šest milijardi stanovnika Zemlje, koji napreduje u individuaciji, ili se i obožuje u hrišćanskom svetu. Kada nas povremeno, posmatrajući današnji haotični svet spopadne umor, skepsa i pesimizam, učini nam se da je sve manji broj ljudi u svetu – koje zbog porasta materijalne bede, bolesti i ratova, koje iz drugih razloga – koji svesno rade na popravljanju sebe, koji su svesni vernici, odgovorni i etični, koji žive u harmoničnom skladu onoga što misle, govore i čine. Kada se uz Božiju pomoć opet pridignemo sa zemlje na koju smo pali, kada nam se vera u smisao i večnost života povrati, kada sa Dostojevskim, usplamtelo i iskreno, ponavljamo njegove reči: "Besmrtan sam, moja besmrtnost je nužna jednom činjenicom da Bog neće hteti da ugasi zauvek plamen ljubavi koji se zapalio za njega u mome srcu" – tada, u takvim trenucima vere, nade i ljubavi, postajemo opet sigurni da naš Bog nije deistički bog koji je stvorio svet, a onda se nezainteresovano iz njega povukao, već je Bog koji je postao čovek da bi svojom Promisli i dalje vladao svetom i ljudskom istorijom. Pa, iako nam je teško shvatljiva Božija promisao u istoriji, manje nam je ona neprovidna i nerazumljiva, ako pažljivo pratimo život svakog, naizgled i najbeznačajnijeg čoveka na zemlji. Tada je moguće da prepoznamo da svaki čovek individuira, i tako stiže do nekog, u ovom životu za njega mogućeg stupnja duševne i duhovne zrelost. Ako tako ne mislimo, a smatramo sebe religioznim, još i hrišćanski i hrišćanski pravoslavno religioznim ljudima, naći ćemo se u gotovo bezizlaznom položaju. Evo zašto.
Kada mi je nedavno jedan moj prijatelj, pravoslavni teolog, postavio pitanje koje ja postavljam sebi i drugima već više decenija – šta će biti s one strane groba sa milijardama ljudi koji su bili ravnodušni prema religiji, a među kojima su neki živeli uzornim i moralnim životom, još jednom sam se uzbudio i zamislio. Svakom hrišćaninu dobro su poznate ove Hristove reči: "Ja sam put istine i život; niko ne dolazi Ocu osim kroz mene" (Jovanovo Jevanđelje, 14, 6); "Ja sam čokot, a vi loza. Ko ostaje u meni i ja u njemu, taj donosi mnogi plod, jer bez mene ne možete činiti ništa" (Jovan, 15, 5); "Uđite na uska vrata, jer su široka vrata i širok put što vode u propast, a mnogo ih ima koji njime idu. Jer su uska vrata i tijesan put što vode u život i malo ih je koji ga nalaze" (Matej, 7, 13, 14); "Ne boj se, malo stado, jer bi volja Oca vašega da vam dade Carstvo" (Luka, 12, 32); "Budite, dakle, savršeni, kao što je savršen Otac vaš nebeski" (Matej, 5, 48).
Kako ove i slične Hristove reči, ispunjene silnom energijom kada se njima molimo ili ih glasno izgovaramo, valja tumačiti? "Ne boj se, malo stado", veli Hristos. Nisu li to oni malobrojni hrišćanski ljudi koje će Hristos, kada bude ponovo u slavi dolazio na zemlju, zateći verne i Bogu odane! Nisu li to oni izabrani Hristovi apostoli kroz vekove, za koje je Hristos, još dok je bio na zemlji, govorio: "Ja se za njih molim, ne molim se za svijet, nego za one koje si mi dao, jer su Tvoji" (Jovan, 17, 9)! Zar Isus Hristos, obećani Mesija, nije došao za sve ljude na svetu i zar se nije Njegova reč propovedala svima narodima kao što je On naložio Svojim učenicima?
Umesto daljih opasnih pitanja, opasnih za svaki ljudski um koji nije prosvetljen očišćenim srcem, a tada i zadobijenim darom Duha Svetog, vratimo se na sv. Isaka Sirina i upitajmo se za njegova tumačenja tajanstvenih i dubokih reči Isusovih o "mnogim stanovima pripremljenim kod Oca". Kome su, najpre, namenjene ove Hristove reči: svima ljudima bez obzira na njihova verska ubeđenja, ili samo onima koji su primili Hrista kao Mesiju, sledili u toku svoga života Njegov put i preselili se u večnost sa Hristom u srcu i na usnama? Sudeći po drugom delu pomenute Hristove izreke: "Idem da vam pripremim mjesto", a i prema tumačenju sv. Isaka Sirina, Hristove reči o "mnogim stanovima", odnose se samo na hrišćane. Ne pomažu nam mnogo nove umne spekulacije, koje mogu, istina, poteći i iz srca ljubavi nekog istinskog hrišćanina: Origena, na primer, ili sv. Grigorija iz Nise, preko mnogih i nesvesnih "origenista" među svetiteljima, ali i običnih ljudi "čista srca", u toku niza vekova hrišćanske istorije, sve do savremenog pravoslavnog mislioca Sergeja Bulgakova koji se odriče "kaznene, terorističke" teologije i predviđa, posle smrti, za vreme eona, čišćenje čoveka. Kolikogod bili i sami skloni ovakvim vizijama molitvenih i moralnih hrišćana kroz vekove, koji su se usudili da iz srca punog ljubavi zavape u boga milosrđa i ljubavi apokatastazu za sve ljude, potvrde za ovakve uzvišene želje mi, na žalost, ne možemo da nađemo u Jevanđeljima, Delima apostolskim, Poslanicama apostola Pavla, pa ni kod većine hrišćanskih svetitelja kroz vekove.
Ako tvrdoglavo, pa makar iz iskrene ljubavi prema ljudima, postavimo, ne samo jovovsko pitanje o pravednicima koji stradaju na zemlji, i zlim i nepravednim koji blaguju, već i ljudsko, "odveć ljudsko" pitanje, šta će biti u večnosti sa pripadnicima drugih naroda i religija koji nisu nikad, do današnjeg dana, čuli za ime Isusa Hrista, Spasitelja sveta, a živeli su čistim i pravednim životom – pitanje koje ne postavljaju ljudi samo danas, već koje je bilo postavljano i u prošlosti hrišćanske istorije – odgovor možemo tražiti, kako od nekih retkih hrišćanskih mislilaca koji su se ovim pitanjem bavili, tako i u religijskim učenjima naroda nehrišćanske vere. Kao što nam je poznato, kada je reč o nekim azijskim religijama, učenje o karmi i reinkarnaciji relativno zadovoljava ogromne mase azijskih naroda. Osim kod budista i nekih pobočnih grana proizišlih iz budističkog učenja koji propovedaju gašenje volje za životom, i dostizanje nirvane, i to odricanjem od želja i strasti koje ove želje kod čoveka hrane, u ostalim religijama Azije, postoji, slično kao u hrišćanstvu, ideja neprestanog usavršavanja čoveka, kako bi čovek, posle niza života u kojima se čisto od zla, dostigao Bramana, odnosno kako bi Atman (duh u čoveku), najzad, shvatio i doživeo, da je "Atman – Braman".
Što se tiče retkih hrišćanskih mislilaca koje je takođe, slično nama danas, mučila sudba onih nehrišćanskih ljudi koji su živeli hrišćanskim životom, ne znajući za Hrista, ili sudba hrišćanskih ljudi koji su smireno i skromno proživeli svoj vek van pravoslavne Hrišćanske crkve, preovlađivalo je mišljenje među ovakvim hrišćanskim misliocima, među njima i kaluđerima i teolozima, da je stvar Božije mudrosti, Božije pravde i Božije milosti kako će se i da li će se spasti i oni van Crkve. Njihovo hrišćansko uverenje je bilo, a za takvo uverenje našao sam potvrde i kod našeg izvrsnog apologetičara profesora dr Lazara Milina, "da Božija milost neće biti uskraćena nikome ko je od sveg srca bude želeo i tražio" (L. Milin, Srpski Sion, 5, 1995, S. Mitrovica/S. Karlovci). Više i dalje, niti imamo prava da znamo, niti smo u stanju da saznamo.
Nećemo propustiti da kažemo koju reč i o onim ljudima u svetu i kod nas koji, bilo voljno ili nevoljno, namerno ili nenamerno, sa zlom voljom ili bez ikakve volje, nisu hteli u životu ništa da znaju o Bogu i Hristu, o životu i njegovom smislu ovde, i o mogućem životu posle smrti; o bezimenim, pa i rđavim ljudima koji su, opet da kažemo, voljno ili nevoljno, zapadali iz jednog poroka u drugi, iz jednog zla u neko još gore zlo. Šta će biti sa njima, ko je odgovoran što nisu i oni pošli bar onim svojim, individuacionim putem, ako već nisu stigli i da se obožuju? Zle ljude – preljubočince, ubice, kradljivce, bogohulnike i druge slične grešnike – prema rečima Hristovim, iz sva četiri Jevanđelja, čeka zla smrt i, s one strane, "druga smrt". Ne znamo da li pomažu naši povremeni iskreni vapaji i molitve da se teški grešnici oko nas (pa i oni u nama) poprave, i tako sebe, makar i u poslednjem času svoga života, poput onog drugog razbojnika na Golgoti, spasu. Pravoslavna i rimokatolička vera, uzdaju se, doduše, u molitve živih pravednika za umrle grešnike – dok u protestantskom svetu nije uobičajeno da se čak veruje u neki život posle smrti, sve do "sudnjeg dana" opšteg vaskrsenja mrtvih, prilikom Drugog dolaska Isusa Hrista na zemlju – ali koliko je na zemlji pravednika čije su molitve toliko jake da stižu do duša živih grešnika s one strane, ublažavajući im tamošnje jade! Nehrišćansko je strogo uzeto, verovanje nekih poluhrišćana koji se, najčešće iz iskrenog sažaljenja i proživljene sapatnje sa umrlim grešnicima – naročito samoubicama, a danas sapatnje i sa brojnim mladim ljudima koji su se iz brojnih, smemo li da kažemo, objektivnih razloga (poteklih iz rastavljenih, bolesnih, na razne načine ubogaljenih porodica) odali rano alkoholu i drogi, kriminalu i svakovrsnom prestupu i kao takvi i završili život – uzdaju u Božije milosrđe, nadajući se u mogućnost dugog, eonima dugog (kako je rekao Sergije Bulgakov) čišćenja ovakvih nesrećnih duša, načinima savršeno nepoznatim nama ljudima. Zanimljivo je podsetiti da je Platon, a verovatno i neka ranija učenja koja su na njega uticala, verovao da su reinkarnacije namenjene samo rđavim ljudima i palim dušama koji na ovakav način dobijaju šansu da se očiste.
Bojim se da sve ovakve i slične spekulacije, gomilane u ljudskim glavama vekovima, u mučnom trudu ljudi da dokuče nedokučivo, mogu kod nekih ateista da ojačaju njihovo uverenje da su sva ljudska razmišljanja o životu posle smrti savršeno nepotrebna, suvišna i smešna, iz jednog jedinog razloga (oni misle prostog razloga), što nikakvog života posle smrti nema. Kako su, međutim, psihologija i antropologija danas, dobrim delom, potvrdile uverenje svih verujućih ljudi kroz istoriju ljudskog roda da je čovek svojim poslednjim osnovama, religiozno biće, pa da i ateista samo veruje da nema Boga, daleko smo od pomisli da su ateisti zadovoljni svojim ubeđenjem i da čovek, iole složenije duševne građe, može ostati pošteđen od večnih, kako bi Dostojevski rekao, "prokletih pitanja".
Da se vratimo na kraju ovog izlaganja na "mnoge stanove kod Oca", u tumačenju sv. Isaka Sirina. Već smo ukazali na činjenicu da sv. Isak, u svome prilazu poznatim Hristovim rečima, misli samo na hrišćane i to hrišćane koji su i u toku života svesno i voljno odlučili da veruju i da žive hrišćanskim životom. Podsećajući na velike razlike koje postoje među ljudima, u njihovoj ukupnoj telesno-duševno-duhovnoj građi, neće nas iznenaditi kada od sv. Isaka saznamo da i za pravoverne i pravedne hrišćane nisu svi stanovi post mortem isti. Pretpostavljajući i verujući da su pojmovi vreme i prostor, samo naši ljudski, ovozemaljski pojmovi, koji kao da gube svaki smisao "s one strane" (karakteristično je da i ateista Sigmund Frojd tvrdi da naše nesvesno ne zna za vreme, prostor i smrt, navodeći snove kao primer), i sv. Isak Sirin ne govori o različitim mestima (pa i stanovima) duša posle smrti, već samo o različitim stupnjevima duhovnih vrlina koje su iznegovali ljudi dok su živeli hrišćanskim životom na zemlji. Pa, kao što se svako naslađuje stvarnim suncem ovde na zemlji, u onoj meri, u kojoj mu moć gledanja dopušta, tako i u budućem veku, veli sv. Isak "svi pravednici nastanjuju se u jednoj istoj oblasti, samo što se svaki u svojoj meri osvetljava jednim istim mislenim suncem".
A za sam kraj, još jedno pitanje (opet, priznajem, brzopleto i nedostojno) koje nam je svima koji verujemo u post-mortalni život, na umu. Šta biva sa ljudima koji su se udostojili da nasele (uvek se, izgleda, moramo poslužiti ljudskim pojmovima) Božije stanove, kroz večnost? Ljudima je savršeno strana svaka statička predstava duševnog ili i duhovnog života čovekovog. Zato im je nezamislivo i večno blaženstvo pravednih ljudskih duša u raju, i večno mučenje grešnih duša u paklu. Od davnina su se ljudi pitali nisu li hrišćanske objave o raju i paklu "pedagoške objave", koje su imale i još uvek imaju za cilj da večno nepunoletno čovečanstvo, pa, na žalost, i hrišćanski deo čovečanstva, oštrim suprotstavljanjem raja paklu i obratno, privedu (zbunjenog i neodlučnog) čoveka Crkvi; jer Crkva je ta koja objavljuje ljudima Hristovu poruku, kako blage vesti ljubavi, kakva se od Hristovog objavljivanja Sebe ljudima nikada u istoriji ljudskog roda nije čula u takvom vidu, ali i Hristove objave Poslednjeg suda, kada će kukolj biti svezan u snoplje "da se sažeže, a pšenicu odvezite u žitnicu moju". Ako, dakle, objave Hristove Crkve o raju i paklu i jesu "pedagoške mere" koje hrišćanska Crkva dve hiljade godina svesno koristi, ne bi li, uvek kolebljive ljude privela sebi, one (objave), zaista, počivaju na samim Hristovim rečima iz Jevanđelja.
[* NAPOMENA: Ne treba zaboraviti da Hristos traži od nas da ostavimo kukolj da raste zajedno sa pšenicom do žetve, da ne bi "čupajući kukolj počupali zajedno s njime i pšenicu" (Matej, 13, 29, 30).]
Nismo, međutim, ni ovim udaljavanjem od glavne teme naše rasprave umakli razumljivom (da li i opravdanom?) ljudskom pitanju: A šta dalje sa čovekom, i pravednikom, kroz celu večnost?
U mojoj knjižici Razgovori sa pravoslavnim duhovnicima (I i II, dopunjeno izdanje, Vranje, 1995), opisao sam susret koji sam imao u mladosti sa našim velikim pravoslavnim duhovnikom ocem Justinom Popovićem. Na moje pitanje zašto hrišćanstvo ne prihvata logičnu ideju azijskih religija o karmi i reinkarnaciji (kasnije u životu mnogo puta sam se uverio da ljudska logika nije isto što i Božija "logika"), otac Justin mi je odgovorio da i sveti hrišćanski Oci uče o produžavanju i usavršavanju našeg života, ali ne ponovo ovde na zemlji, već u duhovnom svetu, posle smrti našeg zemaljskog bića. Svaki od nas, govorio je otac Justin, nastavlja da se usavršava na onom stupnju duhovne lestvice do koje je stigao ovde na zemlji. Ovakav odgovor oca Justina, iako se on ne nalazi, ovako formulisan, ni lako ni često u delima svetootačke hrišćanske literature, zadovoljio me je, gotovo u potpunosti i onda, pre više decenija, kao što me i danas zadovoljava, u mojim poznim godinama. Bio sam zbilja obradovan kada sam, relativno skoro, pronašao sličan odgovor i kod tako cenjenog hrišćanskog svetitelja iz VII veka, sv. Isaka Sirina. Na jedno pitanje, naime, koje mu je neko uputio: "Gde je predeo težnji kod onoga koji sleduje premudrosti?", sv. Isak je odgovorio: "Uistinu nije moguće na svome putu doći do ovog predela, jer i sveti u ovome nisu došli do savršenstva. Putu premudrosti nema kraja, ona se uzdiže sve više i više, dok ne spoji svog posledovača s Bogom. Po tome se i prepoznaje ona (premudrost – primedba V. J.), što je postignuće njeno bezgranično, jer je premudrost sam Bog". A kako bi drukčije i moglo biti kada Hristos traži od nas da budemo savršeni, kao što je savršen Bog, sigurno znajući dobro da je ovo praktično nemoguće postići u toku jednog kratkog ljudskog života!
UPITALI SU JEDNOM SV. ISAKA
SIRINA: AKO JE KO POSTIGAO
ČISTOĆU SRCA, PO ČEMU MI TO ZNAMO? I SAZNAJE LI IKAD ČOVEK
DA JE SRCE NjEGOVO ČISTO?
ODGOVOR: "KADA SE KOME SVAKI ČOVEK ČINI ČIST, I NIKO MU SE NE
PREDSTAVLjA NEČISTIM
I OSKRVNjENIM, TADA JE UISTINU
TAKAV ČIST U SRCU".
U toku svake hrišćanske liturgije, već dve hiljade godina, pevaju se Blaženstva; to su, u stvari, čuvene propovedi na Gori Isusa Hrista, među kojima jedna glasi: "Blaženi su čista srca jer će Boga videti"! Ali, ko je od ljudi čista srca, pitaćemo se s pravom.
Ljudska priroda, i prema hrišćanskom uverenju i prema gledištu savremene psihologije, i, šire, antropologije, još je uvek, do kraja neupoznata mešavina duhovnih, psiholoških, socijalnih i bioloških sastojaka. Starost današnjeg čoveka nauka neprestano pomera u sve dalje milenijume daleke prošlosti, sve manje nalazeći potvrde za evolucionu teoriju nastanka čoveka od nižih bića, jer se praznine ("prelazni oblici") između vrsta, čak i jedne iste vrste (hominida), ne ispunjavaju uspešno neophodnim karikama u lancu pretpostavljenog razvoja. Jednom reči, misterija nastanka čoveka, ako nismo u stanju da se potpuno u veri "čistog srca" oslonimo na biblijsko kazivanje, obavijena je i dalje sa "sedam velova". I samo je na veri u nauku, i kod naučnika i kod laika, da će dalji njen napredak, postepeno, skidati velove sa tajni života, što ni u takvom pretpostavljenom napredovanju nauke ne jemči, ne samo da će biti skinut i poslednji veo sa Tajne, već ni da je do sada razodevena Tajna naukom tačno objašnjena. Od čega ili od koga zapravo zavisi naše istinsko razumevanje Tajne života i smrti, Boga i čoveka i prirode?
Svetootačka Knjiga života (Dobroljublje, Filokalija) jednoglasno nas opominje da "um koji počinje da filosofira o božanskim stvarima, ne može to ni početi bez vere" (sv. Maksim Ispovednik) i da "Put ka saznanju vodi kroz smernost, bez ovoga niko neće videti Gospoda" (sv. Isihije), a naš otac Justin Popović, verni nastavljač učenja svetih Otaca u XX veku dodaje: "Inteligencija bez dobrote, kazna je Božija. A velika inteligencija bez velike dobrote, nepodnošljivo je prokletstvo".
Ovih nekoliko navoda vrlih hrišćana u prošlosti i sadašnjosti dovoljni su, mislim, da ukažu šta, koliko i, naročito, od koga od naučnika u svetu, možemo da očekujemo, ne samo čuvenu naučnu "objektivnost", kojom se svi oni s pravom ponose, već i "objektivno" usklađivanje naučnih otkrića sa Istinom hrišćanske vere. Pri svemu tome, kada i kao hrišćani težimo da ostanemo nepristrasni u odnosu na nova naučna otkrića, kao i u odnosu na moralni lik samog naučnika, pouka, najpre, sv. Vasilija Velikog iz IV veka, a zatim, mnogo razrađenija, istovetna pouka i poruka sv. Grigorija Palame iz XIV veka, da su "energije razne, a suština jedna", odnosno da čovek može i treba da proučava Božije energije, ali da će mu Božija suština ostati nepristupačna – treba da lebdi neprestano pred duhovnim pogledom svakog čoveka, naučnika posebno. Mnogi naučnici su ovu svetootačku poruku, i ne znajući za ove hrišćanske svetitelje, sledujući samo unutrašnji glas hrišćanske intuicije, verno ispunjavali, i nije slučajno, da su upravo ovakvi naučnici ostavili za sobom opštepriznato delo i svetlo lično ime. Mislim na Isaka Njutna, na primer, čijeg bi iskrenog uzvika valjalo da se prisećaju i današnji naučnici: "Sve mogu zaboraviti, ali dve stvari nikada: da sam ja veliki grešnik i da je Isus Hristos veliki Spasitelj". Iako poreklom i uverenjem dalji od ovako uzbudljivog ispovedanja Njutnovog hrišćanstva, bliži panteistički shvaćenoj religioznosti, i Albert Ajnštajn nije daleko od judeo-hrišćanske tradicije sv. Vasilija Velikog ili sv. Grigorija Palame, kada kaže: "Najlepša stvar koju možemo iskusiti je misterioznost. Ona je izvor svake istinske umetnosti i nauke".
Mada je svaka podela ljudi veštačka i naivna, jer je svaki čovek za sebe mali kosmos, neispitan i nepredvidljiv, sklon sam da među ljudima koji misle, koji su u toku života negovali misao, sagledam tri vrste ljudi koje mogu biti različitih zanimanja; ostanimo, ipak, kod naučnika. Jedni među njima – ovi mogu biti svesni ili "skriveni" hrišćani, ili i religiozni mislioci uopšte – živeći u "prirodnom" strahu Gospodnjem, tačnije, u strahopoštovanju pred Tajnom, smerni su i skromni kada istražuj tajne atoma, ćelije ili ljudske psihe, neprimetno i za sebe se trude da im lični, privatni život bude čestit, moralan i harmoničan. Nalazim veoma značajnim otkriće savremene nauke i naučnika da i u najegzaktnijim eksperimentima u oblasti fizike, hemije, matematike ili astronomije, subjektivni činilac onoga ko eksperimentiše, nije nevažan u završnom rezultatu eksperimenta. Šta bi drugo ovakvo uverenje najpoznatijih naučnika iz raznih oblasti egzaktnih nauka značilo, pitam se kao psihijatar i psihoterapeut, nego da objektivnost i tačnost eksperimenta zavisi od sklada između osnovnih psihičkih funkcija čovekovih, njegovih osećanja, misli i volje. Ne izgleda mi jednom reči, moguće da neki naučnik koji se trudi, da shodno svome naučnom znanju stigne do nekog vrednog rezultata, ovaj uspeh i ostvari, ukoliko je lično razdiran unutrašnjim (često nesvesnim) psihičkim konfliktima (nesređen i nezadovoljavajući porodični i profesionalni život ispunjen strahom, mržnjom ili depresijom) i, s njima u vezi, nekad, nemoralnim ličnim životom.
Druga vrsta naučnika, da li po svojoj "prirodi", lošem nasleđu, ili i ličnim gresima stečenim, a neokajanim u toku života, nose u sebi, često nevoljno i ne znajući zašto, prkos, oholost i bogoboračku psihologiju. I ne želeći svesno da "dokazuju" kako nema Boga, kako je život nastao slučajem, a onda se (priznaju to i ovakvi naučnici) čudesno uredio (ostavljajući još uvek, istina, dovoljno "haosa", haosa koji je možda samo prividan, ili koji zahteva od čoveka da ga pretvori u red), naučnici iz ove grupe, i kada su u svojoj grani nauke prilježni i trudoljubivi, iskreno želeći da uvek ostanu "objektivni", ipak, zbog onog subjektivnog činioca o kome je bila reč, i nevoljno upliću svoja subjektivna, ateistička uverenja u strogu objektivnost svoje nauke.
Treća grupa ljudi (i naučnika), možda najbrojnija, u upornoj i, verovatno, preteranoj težnji da ostanu objektivni, neutralni i po svaku cenu samo egzaktni kada iznose svoje naučne rezultate, pripada tzv. agnostičarima koji ostaju na Di Boa-Reimonovom ubeđenju: Ignoramus et ignorabimus.
Bilo bi opasno i nikako hrišćanski, kada bi ko od hrišćana (naročito teolozi ili hrišćanski laici) počeo da razvrstava i sudi naučnike (ali i sve druge ljude) detektivski im istražujući lični život; naročito ljudi iz naše pretpostavljene druge i treće grupe. Pa, ako mi i ostajemo pri našoj pretpostavci da nemoralan lični život nekog naučnika (da li i umetnika koji su i pored haotičnog ličnog života doneli svetu velika književna dela, u likovnim umetnostima, ili u muzici?) može da bude ozbiljna prepreka pri naučnom razotkrivanju Tajne, nije na nama da "sudimo" o Božijim planovima i sa ovakvim naučnicima, kao i sa objavom njihovih naučnih otkrića.
Vratimo se na kraju našeg dosadašnjeg izlaganja sv. Isaku Sirinu, ostavljajući po strani naučnike, filosofe ili umetnike, obraćajući pažnju i na sve druge ljude (i one bez škole ili sa malom školskom spremom) koji imaju jedinu želju i cilj u životu da uz Božiju pomoć i blagodat (bez nje savršeno dobro znaju ne mogu uspeti) postignu blaženstvo "čistog srca".
Nema sumnje da je ljudi "čista srca" bilo uvek i u svim vremenima malo, jer kako bi se cenila Vrlina (prema rečima Spinoze) kada bi se lako i od svih mogla dostići! Jedna jevrejska legenda (meni draga, koju mi nije dosadno da često navodim) veli da svet drže trideset i šest pravednika, od kojih nijedan ne zna da je pravednik, i da kada bi samo jedan od njih nestao, ceo svet bi se odmah raspao. Podsećam na ovu legendu i zato što ona, po mome mišljenju, najbolje odgovara na onaj deo pitanja upućen, u našem početnom navodu, sv. Isaku Sirinu koje glasi: "Saznaje li ikad čovek da je srce njegovo čisto?" Nije samo odgovor jevrejske legende na ovo pitanje jasan, već je istovetan odgovor i svih hrišćanskih svetitelja kroz vekove. Iskustvo hrišćanskih svetitelja u celom svetu, i prošle i sadašnje njegove istorije, poznatih i priznatih pravednika, i sigurno mnogo više, zauvek nepoznatih (ali Bogu poznatih), jedinstveno je: što se više hrišćanskim podvigom čovek približava Bogu, sve je dublje i potresnije svestan svojih grehova, prošlih i sadašnjih, svoje slabosti i nemoći. Ali čak i onda kada hrišćanski monah ili asket (a svi smo od Boga pozvani da na različite načine budemo i doživotno ostanemo monasi ili askete) u radosti doživi svoje novo rođenje i oseti da mu je uz Božiju pomoć očišćeno srce, ovakav hrišćanski pravednik i dalje tuguje, plače i moli se, ne više za sebe, nego za ceo svet. Na jednom drugom mestu u svojim spisima, sv. Isak Sirin ovo saznanje hrišćanskog podvižnika iskazuje divnim rečima: "Šta je srce milostivo? Gorenje srca za svaku stvar: za ljude, za ptice, za životinje, za demone i za sva stvorenja" (podvukao V. J.).
Jedan divni hrišćanski prijatelj, nedavno mi je rekao – ne znam da li je on ovo negde pročitao ili je sam do ove istine došao, što i nema važnosti – "Na početku vremena Bog je upitao Kaina: Kaine, gde ti je brat Avelj? A na kraju vremena Bog će pitati čoveka: Avelje, gde ti je brat Kain?"
Po čemu još možemo nazreti da je neki čovek čistog srca? Sve dok smo sami nečisti, a to smo najčešće svi, nekad, na žalost, u toku celog života, neće nam se dati da čistog čoveka uopšte primetimo. Ovakav čovek nam se učini, ne samo običnim, sličnim mnogim drugim ljudima koje susrećemo, već nam se učini i nižim i beznačajnijim od drugih ljudi, nekad nam izgleda smešan (nalik jurodivom), čudan, možemo pomisliti da nije duševno zdrav. Uveren sam da Bog svakom čoveku, bar nekoliko puta u životu, a nekima i mnogo češće, upriliči susret sa jednim od "trideset šest pravednika". Ako nismo previše ogrezli u zlu, ako nismo počinili teže grehe zbog kojih se nismo pokajali, svakom drugom čoveku, manje uprljanom grehom, zadrhtaće srce u susretu sa pravednikom Božijim, suze će mu same, ne znajući kako, grunuti na oči, celo biće čoveka obuzeće neka, do tada nepoznata toplina i unutarnje milje. Ovo su sigurni znaci da je čovek sreo Čoveka, Hrista u drugom čoveku. Neka ne ispušta nikako ovakvu Božiju posetu iz srca, neka zahvaljuje Bogu i neka Ga umoli za nove i uvek nove susrete sa ovakvim Božijim gostom.
Apostol Pavle u Poslanici Titu (1, 15) piše: "Čistima je sve čisto, nečistima i nevernima ništa nije čisto, nego je nečist i njihov um i savest". Poznavajući, i u sopstvenom opisu preživljavajući reči apostola Pavla iz ove Poslanice, sveti Isak Sirin odgovorio je, zbilja mi se čini, svima i za sva vremena: Čist je onaj čovek kome je sve što vidi, čuje, okusi i omiriše, sve što pomisli o drugom čoveku, sve što vidi u drugom čoveku – čisto. Ovakvo "gledanje" drugog čoveka, nikako, naravno, ne znači da svetitelj neće da vidi (da "potiskuje", kako bi rekli psiholozi) i ono što je grešno u čoveku. Očistivši se sam, uz Božiji blagoslov, ovakav svetac jednostavno "vidi" još samo Boga, lik Božiji i Njegovu Lepotu i Ljubav, baš – u svakom čoveku. Sv. Isak Sirin zna za greh, ali iznad greha u njemu plamti ljubav za grešnika.