Jagnje Božije i Zvijer iz bezdana

Dr. Radovan Karadžić , Pale

Da li je ovo bio rat ?

UDK 355.013

O AUTORU: Dr. Radovan Karadžić (1945), psihijatar, pjesnik i predsjednik Republike Srpske, značajnije knjige: Ludo koplje (1968), Pamtivek (1971), Ima čuda – nema čuda (1982), Crna bajka (1990), Slovenski gost (1992).

SAŽETAK: Naš ratnik razume sve, i svoju sudbinu i svoga ubicu i viku sa kojom se na njega viče "sa svakoje strane". On je uvek trpeo koliko se moglo trpeti. Nema pod kapom nebeskom trpeljivijeg naroda od ovog zvanog "bosanski Srbi". Sva svoja duhovna blaga vekovima je čuvao zaključana u grudima, ne ispoljavajući ih potpuno ni kada je sam sa sobom. Pravio se nevešt i neuk, a u suštini je bio plemić i vitez. Ukrivao je svoju srpsku suštinu da bi je sačuvao. U svakom ratu ubica je razarao njegove grudi u potrazi za njegovom skrivenom suštinom. I zatirao je sve srpsko, do ptica na grani, kako bi istrebio i iskorenio, onako kako je car Irod to radio.

Naš ratnik dobro zna ko je prošao kroz njegovo selo. On to zna već nekoliko vekova. Prepoznaje rukotvorinu i rukopis. Za njega nije ovo nikakav "nastavak politike drugim sredstvima". Clauzewitz ne zna za ovakve ratove i ovakve ratnike. Samo naš ratnik zna. On zna da je po stoti put, u ko zna kom po redu ratu zbrisana njegova porodica, kuća, sadašnjost i prošlost.

Na kraju se pitam: da li je ovo bio rat? Rat ima svoje biće, svoje uzroke i svoje ciljeve, početak i kraj, svoga Clauzewitz -a . Ovo nije bio takav, poznati rat. Ovde je uzrok rata bilo puko postojanje jednog naroda. Da li će, dok god postoji taj narod, njegovo postojanje biti opravdan casus belli?

KLjUČNE RIJEČI: ratnik, povratak, razoreno selo, ruševina crkve, komšija-ukoljica, zbrisana sadašnjost i prošlost, živeti i svedočiti = casus belli.

Ratnik se vraća u svoj kraj, svoje selo, kući. Vitez. Praslika. U predahu rata vraća se onima koje je ostavio, sa kojima se dirljivo opraštao kad se uputio da ispuni svoj viteški poziv, jer je negde, u nekim prestonicama, politika postala nedovoljna, pa je odlučeno da se ta "politika nastavi drugim sredstvima", kako bi rekao Clauzewitz. Za taj "nastavak politike drugim sredstvima", bilo je potrebno njegovo vojničko znanje. On se oprostio od svojih, a najduže se opraštao od dece i žene, i otišao u rat.

Sad se vraća, da predahne i vidi svoje. I šta vidi?

Selo je zbrisano, i više se ne može prepoznati. Između zapaljenih kuća leže nesahranjeni leševi, koje je ubica toliko iznakazio, da ih ni najbliži ne mogu prepoznati. Pobijene su, iznakažene i razbacane i sve domaće životinje, koje je ubica u svome postupanju izjednačio sa pobijenom čeljadi. Leže goveda, svinje, jagnjad, mačka i kućni pas. Sve pobijeno, iznakaženo i nagorelo .

Ptice u granama – što pobijene, što prestravljene. Ni one ne prepoznaju pejsaž. Počupane su i mlade voćke, na koje su sletale. Strehe su nestale. Domaćica ne izlazi da nahrani stoku, a usput i ptice, Božija stvorenja koja svi vole i usput hrane, zajedno sa domaćim životinjama.

Crkve nema. Ima samo ruševina, na kojima su zelenom bojom ispisana pismena i znaci, nepoznati domaćoj čeljadi, pa čak ni njihovom ubici. Čudni znaci, koji bi trebalo da budu Božije poruke. Ali, ratnik zna: kuda Bog prođe, ne ostavlja ovakve tragove, i ne potpisuje se ovako. Ratnika niko ne može uveriti kako postoje različiti bogovi, i njihovi ratnici, i kako su baš takvi neki drugi ratnici, drugačijega boga, prošli kroz njegovo selo i njegov život, ostavili pustoš i svoje potpise.

Ratnik dobro zna ko je prošao kroz njegovo selo. On to zna već nekoliko vekova. Prepoznaje rukotvorinu i rukopis. Za njega ovo nije nikakav "nastavak politike drugim sredstvima". Clauzewitz ne zna za ovakve ratove i ovakve ratnike. Ceo svet ne zna, ili neće da zna, iako se nešto slično dešavalo ili dešava i tom istom svetu.

Samo naš ratnik zna. On zna da je po stoti put, u ko zna kom po redu ratu između "nas" i "njih", zbrisana njegova porodica, kuća, sadašnjost i prošlost, i da više NEMA ničega. Nema kuće u kojoj je rođen, ni majke koja ga je rodila. Nema braće, sestara, njihove dečice... Nema njegove žene i njegove dečice... Pitajte Strahinju Živaka, koji je ostao bez oba sina, i kome je porodično prezime odredilo da mora da preživi i svedoči.

Naš ratnik nema vremena ni mogućnosti da se upita da li je moglo, i da li može drugačije. To mogu da rade drugi, koji žive drugi i drugačiji život. Koji sebi mogu dozvoliti da ne pripadaju svome narodu, da ne budu Srbi, da ne budu, ako im se prohte, ništa. On nije to ništa. I kad bi hteo, ne bi mogao biti. Ne da mu komšija, ubojica i ukoljica, koji ga već vekovima merka, između lažnih reči, koje razmenjuju već vekovima, i koje kao i lažna para, ne vrede ništa, ali su u opticaju i obavljaju neku funkciju (Andrić).

Da bi izbegao ovo što mu se vekovima dešava, naš ratnik mora doslovno da izbegne, da ode u seobe, koje čine pola istorije srpskog naroda. Ako hoće da postane ko-bilo, niko, ili svako, da prestane da bude Srbin, on doslovno mora da ode tamo gde se to može. Ovde se to ne može. Ovde postoji sudbina. Oduvek je postojala. Oni koji su hteli i mogli da je promene i izbegnu – radili su to vekovima, i već uradili, i sada više nisu među progonjenima, već među progoniteljima. Naš ratnik to nije učinio. On živi svoju sudbinu. Bez ostatka. Clauzewi t z ovu priču ne zna. Ona nije istorijska. Ona je biblijska.

Naš ratnik, koga po svetu zovu imenom "bosanski Srbin", uvek je trpeo koliko se moglo trpeti. Nema pod kapom nebeskom trpeljivijeg naroda od ovoga, zvanog "bosanski Srbi". Sva svoja duhovna blaga vekovima je čuvao zaključana u grudima, ne ispoljavajući ih potpuno ni kad je sam sa sobom. Pravio se nevešt i neuk, a u suštini je bio plemić i vitez. Ukrivao je svoju srpsku suštinu, da bi je sačuvao. Ali, komšiju-ubicu nije mogao da prevari. U svakom ratu ubica je razarao njegove grudi u potrazi za njegovom skrivenom, srpskom suštinom. I zatirao je sve srpsko, do ptice na grani, kako bi istrebio i iskorenio, onako kako je car Irod radio.

Naš ratnik razume sve, i svoju sudbinu i svoga ubicu, i viku kojom se na njega viče "sa svakoje strane" (Njegoš). I zna da mora ponovo da stvara i selo, i kuću, i porodicu. Mora da traje i trpi koliko se može, i da se odupre kad se više ne može trpeti. A tada će prihvatiti svoju sudbinu, bez ostatka, i bez gorčine. Nikad ne napuštajući veru u Boga.

Zbog toga se duboko klanjam jedinom narodu, Hristolikom mučeniku, srpskom narodu u Bosni, koji "uredno prima sve udarce" sudbine (Sladoje), i za čije viteštvo treba druga nauka i neki drugi Clauzewitz. Za sada, njega izgleda razume jedino sami Bog.

Zato se pitam: da li je ovo bio rat? Rat ima svoje biće, svoje uzroke, ciljeve, početak i kraj, svoga Clauzewitz-a. Ovo nije bio takav, poznati rat. Ovde je uzrok rata bilo puko postojanje jednog naroda. Da li će, dok god postoji taj narod, njegovo postojanje biti opravdan i razumljiv casus belli?

Pukovnik Milovan Milutinović: Rat bez jedinstvenog programa i cilja >>

// Projekat Rastko / Filosofija / Jagnje Božije i Zvijer iz bezdana //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]