Јагње Божије и Звијер из бездана

Пуковник Милован Милутиновић , Бања Лука

Рат без јединственог програма и циља

УДК 355.02

О АУТОРУ: Пуковник Милован Милутиновић (1949), начелник Информативне службе Главног штаба Војске Републике Српске и главни и одговорни уредник часописа "Српска војска".

САЖЕТАК: Основно настојање аутора јесте покушај да се укаже на степен сложености и многобројност проблема са којима се суочила политика и нарочито Војска Републике Српске приликом покушаја да се у Босни и Херцеговини, на легитимним подручјима српског народа, формира српска држава. Аутор скреће пажњу на, према његовом мишљењу, недовољно испуњена очекивања упућивана српским руководствима, САНУ, те истакнутим Србима. Већ почетком рата је требало да дође до утврђивања заједничког српског националног интереса и програма. Пошто такав програм није усвојен у дјелотворном облику, српске снаге западно од Дрине су морале да се саме организују без јединственог националног циља. Усљед тога је изостала, изузев дјеловања СПЦ, основна оријентациона идеја водиља, као покретачка снага и одредница која је могла и требала да свим надлежним органима и чиниоцима омогући јединствену и ефикасну заштиту српског народа у циљу спречавања новог или будућег страдања. Стога су, сматра аутор, пажње вриједне опомињуће ријечи команданта ГШ ВРС генерал-пуковника Ратка Младића:"Нашу војску ни муку народа није адекватно пратила држава српска – ни једна, ни политика српска, дипломатија још мање. Из простог разлога што нисмо имали јединствен српски национални програм, циљ, нити стратегију. Што није било тако трагедија је и православља, јер ми немамо православни програм и јединство међу православним земљама".

КЉУЧНЕ РИЈЕЧИ: распад Југославије, недостатак јединственог националног програма, видовдански морал – српски морал, улога СПЦ, однос политичке и војне власти, српска држава, нејединственост православних земаља.

Генерал-пуковник Ратко Младић

Готово читав вијек већина српског народа, на неки начин, доживљавала је Југославију као државу српског народа. Међутим, очито је то била неприродна творевина, иако је највећи број Срба њено рушење доживио као губитак властитог државног идентитета. Разбијање бивше Југославије од стране сецесионистичких република покушала је искористити муслиманско-хрватска коалиција да у Босни и Херцеговини створи још једну такву творевину, што би потпуно минимизирало српски народ и претворило га у националну мањину.

Срби су вијековима имали своју државу и одувијек тражили начина за уједињавање свих дијелова српског народа у једну државу. Она је територијално била некад већа, некад мања, међутим, никад на свим просторима гдје су вијековима живјели Срби. Све те захтјеве за образовање јединствене српске државе или њено ширење на етничке српске просторе уређивачи европских и балканских простора дочекивали су као атак на њих саме, па су примјеном силе заустављали такве тежње и разбијали српско биће у бројне државице. Једина духовна снага која је на нашим просторима одржавала српско јединство кроз вијекове, била је Српска православна црква.

Развој догађаја на простору бивше БиХ условио је брзо организовање српског народа за борбу, слободу, спрјечавање потчињавања и геноцида, како је било зацртано у неким плановима. Према томе, брзо организовање српских патриотских снага, западно од Дрине, било је условљено:

–Бурним политичким догађајима на простору бивше Југославије,

–Екстремним поступцима словеначких и хрватских сецесиониста,

–Покушајем муслиманско-хрватске коалиције да загосподари Србима,

–Снажном антисрпском пропагандом у свјетском јавном мњењу,

–Нападом хрватских и муслиманских националиста на ЈНА,

–Упадима у српска насеља и злочинима над Србима у Хрватској.

Борба за слободу и организовање патриотских снага створили су предуслове за развијање свијести о неопходности заштите народа и формирање правне српске државе, која ће омогућити слободно испољавање националних осјећања.

У дјелу "О рату", познати војни теоретичар Clauzewitz , истиче: "Рат је продужетак политике другим насилним средствима и представља друштвену појаву. Као посебан, специфичан облик политичке борбе, он није само чин, него и право оруђе политике, наставак политичких односа, то јест њихово остваривање другим средствима".

Обзиром, да је на почетку рата у бившој Босни и Херцеговини већ постојала организована Војска, а приступило се преузимању власти од стране новоформираних државних органа, требало је брзо донијети значајне политичке одлуке за одбрану народа. Према томе, због непостојања организованих државних органа, политичке одлуке, у том времену, заједно су доносили војно руководство и Српска демократска странка.

Организовање српских патриотских снага

Тренутак у којем се нашао српски народ западно од Дрине принудио је патриотске снаге да заједнички утврде основне правце борбе за одбрану и успостављање српске државе, као прелазне фазе ка уједињењу у јединствену државу. Нема сумње да је свијест о српској држави била снажно надахнуће и велика мотивациона снага свим патриотима да истрају у борби за слободу, побиједе непријатеље и остану своји на своме.

Патриотске снаге груписане су у три основна блока:

–Високо свјесни официри бивше ЈНА и мобилизацијска језгра јединица,

–Српска демократска странка и

–Српска православна црква.

Српски официри бивше ЈНА правовремено су, још давне 1991. године, осјетили опасност која се надвила над српским народом и отпочели припреме за одбрану. Организовано су, преко угледнијих Срба, вршили наоружавање српског становништва личним наоружањем и средствима за борбу, у многим срединама, прије свега мјешовитим. Треба истаћи да су команданти јединица и поред забрана од стране државних органа бивше БиХ вршили мобилизацију војних обвезника, организовали јединице и укључивали их у одбрану српског народа у Западној Славонији, Банији, Кордуну, Лици и Книнској Крајини.

Посебну пажњу српски официри су у том периоду посветили формирању јединица за борбу и спречавању подјела међу Србима, како је то било у прошлости, уз истовремено организовано оспособљавање снага за одбрану. У том циљу од самог почетка оружаних дејстава у БиХ предузете су опсежне мјере на заштити српског становништва, прије свега у мјешовитим срединама, обезбјеђењу магацина и складишта оружја, опреме и минско-експлозивних средстава, како би се спријечило њихово отимање од стране муслиманских и хрватских екстремиста. Наоружани високом свијешћу и одговорношћу за судбину српског народа старјешине војске, посебно њени најугледнији команданти, чинили су напоре да припреме и организују одбрану српског народа на простору Хрватске и Босне и Херцеговине.

Српска демократска странка, као политичка снага српског народа започела је освјештавање народа. Обилазећи српска насеља, разговарајући са мјештанима и ширећи своју организацију снажно је доприносила збијању српског народа у јединствен одбрамбени строј за одбрану. Посебну улогу у томе имала је веома снажна, харизматска личност утемељивача Српске демократске странке, др. Јована Рашковића, јер су његови ватрени патриотски говори и контакти са народом снажно збијали покрет у јединствен бедем одбране српског народа.

Организовање мјесних и општинских одбора Српске демократске странке, а потом и појачана активност на широком простору бивше БиХ, допринијела је да се учврсти покрет српских патриота и уистину постане јединствена одбрамбена снага. Значајну улогу у стварању таквог српског покрета на простору бивше БиХ, имала је Српска демократска странка на челу са др . Радованом Караџићем.

Српска православна црква, духовна оаза и неисцрпна снага српског народа, ко зна по који пут у историји, осјетила је опасност од понављања страдања и снажном мисионарском улогом доприносила освјештавању и уједињавању српског националног бића, истичући духовне вриједности нашег народа које су га одржале кроз дугу и тешку историју. Она је пробудила дуго запостављена вјерска осјећања људи, збила их и духовно преобразила за очување православног имена.

Судбина српског народа кроз историју не може се одвајати од Српске православне цркве. Тијесна симбиоза и позитиван континуитет, одсуство сукоба са влашћу, константа су повезаности цркве са државом. И послије пропасти српских држава и владара остајали су само народ и црква, а и надолазеће вријеме тражило је такву њену оријентацију. Све то упућује на закључак да се о Српској православној цркви може говорити као веома значајном интегративном фактору јединства српских снага и активном субјекту у јачању свијести и морала народа и у овом времену.

Одавно, а посебно почетком рата на простору бивше Југославије, очекивало се да ће српска руководства, странке, војно руководство, САНУ и истакнути Срби наћи начина да заједно утврде основе српског националног интереса. Очекивало се, да ће тако донесен национални програм бити она нит водиља, покретачка снага и одредница која ће омогућити надлежним субјектима да се јединственије, на цијелом простору, обезбиједи заштита српског народа и спријечи ново страдање. Међутим, такав програм није донесен па су се српске снаге западно од Дрине саме организовале без јединственог националног циља.

Од почетка националног раслојавања у бившој БиХ на заједничком послу мобилизације српског народа нашли су се српски официри бивше ЈНА, Српска демократска странка, Српска православна црква и остале патриотске странке, што је било од изузетног значаја за очување јединства српског народа и његове припреме за одбрану. Свако од њих дјеловао је у властитој средини, али и сви заједно усредоточили су своју активност ка јединственом циљу. Међутим, ма како то био израз реалних потреба и историјске одговорности планиране активности нису увијек ишле очекиваним током, што је усложњавало ситуацију.

Требало је најозбиљније схватити да је заштита народа и успостављање српске државе прворазредан задатак свих субјеката нашег друштва и да стога заједно морају од себе дати максимум. Образовањем државних органа Српске Републике БиХ – Републике Српске, замрзавањем рада Српске демократске странке и осталих политичких странака и преименовањем јединица ЈНА у Војску Републике Српске, маја 1992. године, створени су предуслови за организован рад на припреми и извођењу одбрамбених задатака заштите српског народа.

На простору бивше БиХ јединице ЈНА су постајале све снажније, хомогеније и организованије, а из њених редова одлазили су припадници других народа, па је она с временом постајала права српска војска, чији састав су преко 90 одсто чинили Срби. Преименовањем у Војску Републике Српске, маја 1992. године, која је већ тада бројала око 50.000 војника и старјешина, створени су услови за организовање снажне оружане силе српског народа спремне и способне да одговори свим изазовима и успјешно се супротстави нападачу.

Косовско опредјељење војног руководства

Говорећи на конференцији за штампу ВРС, посвећеној Видовдану, 26. 06.1996. године, у Бањалуци, начелник ГШ ВРС, генерал-потпуковник Манојло Миловановић, је истакао: "Наш народ и борци знали су зашто се боре, а борили смо се за свој народ и прадједовска огњишта, за правду и једнакост, каква је дата нашим непријатељима – право на самоопредјељење. У крви и зноју српски родољуби, спријечили су понављање планираног геноцида и створили услове за формирање српске државе западно од Дрине. Учињено је то ослонцем на властите снаге, без пријатеља и савезника и њихове помоћи, изузев одређене братске помоћи из Југославије, којој дугујемо захвалност."

Враћање Војске традиционалним српским обичајима, узимање Видовдана за крсну славу ВРС, вјерски обичаји приликом обиљежавања дана јединица, масовна крштења припадника Војске и сахране погинулих бораца уз вјерске обреде, ојачали су јединство одбрамбених редова, повратили снагу, самопоуздање и вјеру да се ослонцем на властите снаге може одољети свим насртајима на српски народ и остати слободан и свој на вијековним огњиштима. Отуда мисао косовског опредјељења војног руководства представља путоказ освајања једног узвишеног морала, гдје физички пораз у боју не искључује могућност духовне побједе.

Опредјељење за Видовдан, као крсну славу ВРС, била је одредница за изградњу високог степена свијести и морала гдје нема ништа јаче од духовног херојства, моралне величине, поштења и истине. По снази, смислу и значају Видовдан је био она унутрашња покретачка духовна снага на којој су се могле изграђивати снажне и хомогене јединице, а у суштини представља враћање коријенима, традицији и животу са историјом. Према томе, снага Видовдана је у значајној мјери опредијелила унутрашњу организацију, живот и рад јединица Војске, посебно приликом извођења борбених задатака.

Професор др. Драган Недељковић, у листу "Српска војска", бр. 30. од 25. 06. 1995. године, о косовској традицији, каже: "У косовском миту је завештано да будемо јединствени и спремни да се жртвујемо за слободу и достојанство српског народа. Крајње је време да подвучемо црту, окренемо лист и другачије разговарамо о пријатељима и непријатељима, време је да схватимо да смо слаби ђаци велике учитељице – историје и да морамо престати игру наивности која је рођена сестра глупости."

Моралне норме српског народа – кључни фактор јединства

Захваљујући високој свијести бораца и старјешина ВРС, оплемењених православном вјером и сазнањем да се боре за слободу и уједињење свих Срба, низани су борбени успјеси и учвршћивана је одбрана српских простора. Иако уз подршку свјетских моћника, пристрасност снага UNPROFOR-а и присуство страних оружаних формација, прије свега муџахедина, енергично су одбијани снажни и учестали напади муслиманских и хрватских снага на бихаћком, србобранском, влашићком, теслићком, добојском, посавском, мајевичком, бирчанском, сарајевском и херцеговачком бојишту.

Непосредно пред стравично бомбардовање српских војних и цивилних циљева, у Зворнику су се састали генерал-пуковник Ратко Младић и командант снага UNPROFOR-а за бившу Југославију, француски генерал Bernard Jeanvier-a Покушаји генерала Младића да укаже на могуће посљедице нису уродили плодом, чак ни у случају да се Срби повуку око Сарајева, што је најбоље изразио генерал Jeanvier, рекавши: "Ја нисам генерал Младић да одлучујем и командујем као прави командант, јер ја само извршавам наређења претпостављених. Према томе, од мене не зависи како ће се даље одвијати ситуација."

Нема сумње да је морал, као облик друштвене свијести, настао из потребе да се са њим регулишу односи према људима и створи убјеђење о потреби поштовања одређених поступака и принципа једног друштва, то јест одређених моралних норми. Познато је, да су моралне норме српског народа историјске категорије, којих се морају придржавати његови чланови, а за оне који их не поштују предвиђене су одговарајуће моралне санкције. Основне моралне вриједности: дружељубивост, правичност, солидарност, патриотизам, радност, храброст, дисциплинованост, скромност, поштење, достојанство, част и једнакост према људима биле су оне одреднице на којима је грађен борбени морал и на којима је Војска непрекидно инсистирала код државних органа, да би се правовремено спријечила даља ерозија морала.

Посебна активност Главног штаба и команди јединица, у том смислу, била је усмјерена на изградњу борбеног морала, као израза увјерења људи у оправданост борбе за слободу, заштиту народа, стварање властите државе и чврсте одлучности да се савладају ратне тешкоће и у најтежим условима. У таквом окружењу, на борбени морал утицали су бројни фактори који су перманентно слабили хомогеност и мотивисаност становништва, а тиме и бораца за борбу, што је требало елиминисати јер је у противном могло доћи до несагледивих посљедица на борбену готовост јединица. Ти фактори су:

–Карактер војске и друштва и односи војске са политичком влашћу,

–Материјални услови живота људи и извођења борбених дејстава,

–Општа политика државе и однос према савезницима,

–Однос структура друштва према постављеном циљу рата,

–Степен друштвене свијести и патриотских осјећања,

–Равномјерна расподјела терета на све структуре друштва,

–Брига за борце, породице погинулих бораца и војне инвалиде и

–Утицај непријатељске пропаганде и психичка преоптерећеност.

М. Михалик у књизи "Морал и рат", истиче: "Проблем односа морала и политике сам по себи представља предмет рефлексије, као и предмет интереса појединих група и јавног мњења. Ипак је његова најдрастичнија конкретизација однос морала према рату као својеврсном продужетку одређене политике која се жели остварити. Нечесто се у тим условима појављује висок степен аморалних поступака, па и кризе моралних вриједности код значајног броја људи, што је потребно елиминисати, ако се жели постићи жељени циљ."

Посебну пажњу српском народу и војсци током читавог ратног времена посветила је Српска православна црква, која је тражила начина да помогне угроженим борцима и да на сусретима са највишим представницима Војске и државних органа посредује и покуша усмјерити активност српских родољуба ка јединственом циљу. Црквени великодостојници на челу са његовом светости, Патријархом Српским, господином Павлом, били су у сталној мисионарској акцији мотивисања бораца и становништва за борбу.

Српска држава нема алтернативу

Успостава правне и демократске државе српског народа на овом простору нема алтернативу. Захтјев српског народа за властитом државом не може се одбацити, нити ико има право да након оволиких ратних мука и страдања пропусти овакву прилику. То подразумијева да држава, уколико жели бити озбиљна, мора поклонити већу пажњу властитој оружаној сили – Војсци, која је гарант слободе и егзистенције.

Генерал-пуковник Ратко Младић, у обраћању старјешинама Главног штаба Војске Републике Српске, поводом Српске нове године, јануара 1996. године, рекао је: "Нашу Војску ни муку народа није адекватно пратила држава српска – ни једна, ни политика српска, дипломатија још мање. Није из простог разлога што нисмо имали јединствен српски национални програм, циљ, нити стратегију. Што није тако било, трагедија је и православља, јер ми немамо православни програм и јединство међу православним земљама.

Тихомир Бурзановић: Смисао истребљивања Срба у Херцеговини на крсну славу – прије педесет година и данас >>

// Пројекат Растко / Философија / Јагње Божије и Звијер из бездана //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]