Душан Пајин

Религијско и еколошко значење смрти

Објављено у зборнику "Екологија и религија", Еко центар, Београд 1997.

Др. Душан Пајин, професор филозофије уметности и естетике на Универзитету уметности у Београду. Аутор 10 књига из историје културе, филозофије уметности и религије. E-mail: dpajin@f.bg.ac.yu – Home page: http://dekart.f.bg.ac.yu/~dpajin

У појединим религијама налазимо различита схватања смрти, а често се и унутар исте религије могу наћи различита схватања смрти. Овде ћемо изложити четири схватања смрти у различитим религијским традицијама, која бацају различито светло на смрт. Ако се узму у обзир приближне старости појединих традиција, вероватно је схватање у Старом завету најстарије (ако се претпостави да је оно старије од VI века пре н. е.). Будистичко и таоистичком схватање су приближно из истог периода (око III в. пре н. е.), док је схватање хиндуизма (у Махабхарати и пуранама) најмлађе (крај старе и почетак наше ере).

Смрт у Светом Писму

У Светом писму могу се уочити три схватања смрти. Једно у Старом завету (одлазак умрлог у подземље, sheol ), а друга два у Новом завету (смрт као "одлазак Богу на истину" и васкрс верника после Страшног суда). Овде ћемо се задржати на првом схватању као релевантном за нашу тему (еколошка релевантност смрти).

Епизода кушања са дрвета познања у Старом завету у Првој књизи Мојсијевој (у "Књизи постања"), често се тумачи тако да се смрт јавља као казна за прекршај божје забране (да се куша са дрвета познања), тј. да су људи постали смртна бића после "прародитељског греха" Адама и Еве, да је човек постао смртан због прародитељског греха. Али на основу оног што је речено у тексту, може се закључити да ни пре греха човек није био бесмртан, него само можда није био свестан смрти (као што није био свестан добра и зла). Господ Бог најпре каже: "Али с дрвета од знања добра и зла не једи, јер у који дан окусиш с њега, умрећеш." Из тога се може закључити да је претња смрћу била једнократног карактера – ту Бог прети смртном казном ("на лицу места"), а не претварањем бесмртног бића у смртно биће. Кад је прекршај већ учињен и Бог то сазна, Он каже: "Ето, човјек поста као један од нас знајући што је добро што ли зло. Али, сада, да не пружи руке своје и узбере и с дрвета од живота и окуси, те до вијека живи" (гл. 3: 22). Из тога би се могло закључити да су у питању два дрвета – дрво познања (са кога су Адам и Ева кушали на наговор змије) и дрво живота (са кога нису кушали, али чији плод би им дао бесмртност). Из тога би се – даље – могло закључити да човек није био бесмртан (ни пре, ни после прародитељског греха). Јер, овде Бог вели да би они могли постати бесмртни (до вијека да живе) ако кушају са дрвета живота. Према томе, (и ту је Стари завет доследан) човекова смртност и не спада у део божје казне за прекршај божје заповести (да се не једе са тог дрвета), него је – како ћемо видети та казна тегобан живот .

Дилема отпада и ако уочимо да у својој претходној забрани Бог говори о смрти као казни у смислу непосредне смрти (као кад се неки прекршај у заједници кажњава смрћу) , а не о смрти која наступа на крају живота. Бог каже: "У који дан окусиш с њега, умрећеш." Дакле, овде је реч о смрти (као казни) која би наступила као непосредна последица (као кад се човек отрује), а не о смртности (о смрти као крају животног века).

Кад се прекршај догоди и Адам и Ева то признају Богу, Бог не каже: "Е, сад ћете умрети" – него их изреком кажњава животним тегобама које доста подробно набраја (3: 16-19). У истом контексту, смрт се не помиње као (могућа) казна, него као докончање тегобног живота: "Са знојем лица својега јешћеш хлеб, докле се не вратиш у земљу од које си узет. Јер си прах и у прах ћеш се вратити." Ту видимо да смрт (на крају живота) није казна него нормалан крај ("прах праху"), враћање човека елементу од кога је створен.

Према томе, Адама и Еву Бог није казнио смрћу (ни као непосредном казном – "у тај дан" – ни као перспективном "смртношћу") због њиховог прекршаја, него их је казнио тегобним животом .

Уопште узев, могло би се рећи да у "Књизи постања" налазимо два погледа на стварање човека и његово место у биолошком окружењу. Оптимистичко варијанта (у глави 1), нам каже да је Бог створио истовремено мушкарца и жену по свом обличју: "И створи Бог човјека по обличју својему... мушко и женско створи их. И благослови их Бог и реч им Бог: рађајте се и множите се и напуните земљу и владајте њом и будите господари од риба морских и од птица небеских и од свега звериња што се миче по земљи." Бог им такође дарује земљу на обраду. У песимистичкој варијанти (у глави 2) “Књиге стварања” све је некако делимично и не ваља. Ту прво Бог ствара Адама (од праха), а онда га постави да ради у Еденском врту (битна разлика: овде је кулучар, а тамо има своју земљу за обраду). Потом, накнадно увиђа да није добро "да човек буде сам" и ствара Еву од Адамовог ребра (зар је могуће да се већ тада јавља несташица репро-материјала). Пошто змија и Ева закувају прародитељски грех, Бог се наљути и сада Адаму и Еви одређује обраду земље у зноју лица, као проклетство и невољу. Овде је сад обрада земље казна – нема више благослова из претходне главе.

Смрт у будизму

Будистичко схватање смрти је блиско принципу "прах-праху" из Старог завета. Кад се тело расточи, елементи који га чине враћају се матичној маси елемента, па улазе у даљи ток и циркулацију. Међутим, постоје и битне разлике, како у општем оквиру, тако и у виђењу стања после смрти. Начелна разлика је у томе што се у будизму свет (као целина) схвата као нешто што постоји од вајкада, беспочетно – дакле, не постоји Бог творац. Друго, будистичко схватање укључује идеју реинкарнације, идеју поновних рађања у новим телима, као у схватањима античких грчких филозофа (Емпедокла, Платона), док су идеје у Старом завету (о подземном свету – хебр. sheol ) ближе грчким идејама о Хаду. Према Старом завету, кад се тело растаче у прах, душа одлази у подземни свет ( sheol, abadon ) у царство сени, које је (по неким текстовима Старог завета) станиште свих, а по некима само грешних. Очигледно у јеврејској традицији долазе до изражаја и старија схватања о земљи (односно подземљу) као општем одредишту и каснија, која диференцирају боравиште post-mortem , на оно намењено грешнима (подземље, пакао) и оно намењено добрима (надземна раван, небо). Ова потоња идеја је била важна у религијском искуству и учењу, јер се слична схватања јављају и у будизму од почетка нове ере, када се такође јављају представе о паклу (као боравишту грешних) и чистом крају-земљи (рају), намењеном добрима. У том будистичком рају перспектива је еколошки нереална, као и у хришћанском рају – све је савршено и непропадљиво, у вечитом цвату и сјају. Све је од драгуља, а људи се рађају из рајских лотоса. Тај будистички рај се сада појављује као супротност земаљској реалности у којој је пролазност и пропадљивост присутна као и настајање и цветање. Једна кинески галериста ми је рекао да његове муштерије које купују слике цвећа, не воле слике на којима се види нека опала латица или лист (јер их то подсећа на пролазност и смрт).

У будизму се физичка смрт јавља као део ланца у коме се рађање и умирање смењују по нужном следу: оно што се рађа то умире, оно што је настало, то ће нестати. Један принцип – pratitya-samutpada – обједињује настајање и нестајање (у физичком свету), рађање и смрт (у биолошком свету) и стварање и разлагање (у свету духовних и културних вредности). Pratitya-samutpada означава "условљено настајање," "свеколику струју настајања и нестајања, слагања и разлагања," "придолазећу појавност" и "нестајућу појавност" (зависи с које стране гледамо). То је домен "условљеног настајања," што значи да је свеколико настајање-рађање-стварање резултат (плод – санскрт. phala ) стицаја одређених услова, узрока и околности. Кад се њихова енергија, или дејство "потроши," исцрпи, онда се те ствари-бића-творевине разлажу – тј. нестају-умиру-пропадају. Кад се разиђу (расточе) елементи из којих је састављено људско тело, оно нестаје. У старој будистичкој дијалошкој сутри Питања краља Милинде, тело се пореди са колима – као што кола пропадају кад више нису на окупу делови који их чине, тако се и тело расточи.

Смрт као рециклирање

Кад је реч о таоизму, треба имати у виду да постоје одређене разлике између таоизма као филозофије и религије, посебно у каснијем развоју (почев од првих векова наше ере), кад се јавља идеал бесмртника. Овде ћемо се ограничити на таоистичку идеју рециклирања, која се – како смо већ рекли – јавља и у старозаветном начелу "прах-праху" и у будистичком "протоку-појавности." Идеја рециклирања се јавља на више места код Чуанг Цеа, а овде ћемо је приказати само на цитату из гл. VI његових сабраних списа.

Епизода почиње тиме што се учитељ Лај разболи, а његов пријатељ Ли долази да га посети и затиче жену и децу да плачу. – Ш-ш, тише, немојте реметити процес преображаја – каже им он. И затим наслонивши се на врата каже свом пријатељу који куња: – Како је чудесан Творац ( Tso-wu che )! Шта ли ће од тебе да начини касније? Можда јетру пацова, или ножицу неке бубе? (Узгред, Творац овде по већини тумача означава имперсоналне снаге природе или начело таоа, а у то време није још персонализован у небесника – t'ien – као што се то догађа касније у таоизму, али би и тумачење у духу античког грчког демијурга било легитимно). На то му болесни Лај каже.

– Кад вешт ковач кује метал, па метал скочи и каже: "Хоћу да будем само чувени мач мо-јех" ковач би помислио да је тај метал врло неповољан. Па тако и ја – пошто сам једном већ имао људски облик – ако бих сад рекао: "Нећу да будем ништа друго до човек – ништа друго до човек”, творац би би ме сигурно сматрао врло неподобном особом. Стога мислим о небу и земљи као о великој пећи-топионици, а о Творцу као о вештом ковачу. Гдегод да ме упути биће то у реду. Идем спокојно да отпочинем, а затим ћу се пробудити на нов уранак.

Смрт као чинилац еколошке равнотеже

Схватања у хиндуизму су оригинална, јер је то изгледа једина традиција у којој се смрт сагледава и као регулативни, еколошки принцип ограничења броја бића. Колико знамо, једино ту се јавља идеја да би свет насељен бесмртним бићима (уз задржан принцип рађања, дакле, придолажења нових бића) убрзо био презакрчен. (Како сада ствари стоје свет је сувише закрчен, иако смрт ради своје – тако да ни она више није довољна. ).

У другим традицијама Истока однос према смрти је у најбољем случају однос према нужном поретку, према имперсоналном принципу, али не постоји ова идеја, да смрт има смисла као нужна компонента рађања – али, не у смислу рециклирања – него да би било места за нова бића. Једноставно зато што земља не може да поднесе непрекидно увећање броја бића. У Махабхарати се то повезује са идејом превеликог терета, док савремена екологија има у виду пре свега исхрану и све друго што треба (све бројнијим људима).

Махабхарата је џиновски еп, чију окосницу чини братоубилачки сукоб двају племена у старој Индији, али је у основни "сценарио" уткано безброј других епизода и садржаја. Између осталог, у седмој књизи (Дронапарван) у погл 52-54, излаже се и порекло смрти. Овде ћемо поједноставити изворну верзију (види Махабхарата, А. Цесарец, Загреб 1989, стр. 345-3480), за сврхе нашег излагања. Тема се развија у тренутку кад се жали за једним од многих ратника који су погинули у низу сукоба који се развијају током ескалације основног сукоба. Песник Вјаса објашњава у дијалогу краљу Јудиштири откуд смрт, који га пита: "Смрт? Одакле смрт долази?"

– То је вечни закон, вели Вјаса. Праотац Брахма је у почетку саздао сва створења, тако да нису показивала никакве знаке пролазности. Али га је богиња Земља често молила да јој олакша претешко бреме створова на њој. Пошто није могао наћи никаква начина да прекине бесконачно стварање он се разбеснео и послао је огањ који је почео све да претвара у пепео. Рудра га је онда почео молити да не уништи сва створења: "Буди милостив, господару Свемира, немој уништавати своја створења. Нека троструки Свемир, нека прошлост, садашњост и будућност постоји и даље." Брахма онда обузда свој гнев, али из њега изађе тамнопута жена с црвеним лицем, језиком и очима, окићена блиставим наушницама и накитом. Брахма јој даде име Смрт и рече јој овако: “Уништи ова моја створења! Ти си рођена из мог гнева..." Нови заплет настаје јер Смрт не жели такву улогу: "Они који буду патили поради губитка драгих, мене ће кривити и ружити. Бојим се суза које ће због мене проливати." За неко време Смрт успева да измоли status quo (то ново одлагање смрти траје милионима година). Међутим Брахма не одустаје од свог захтева и Смрт видећи да "нема куд" пристаје на своју улогу, али успева да измоли следеће: "Ако то већ не може без мене, ја ћу послушати... Ипак, ... пусти међу људе похлепу, завист, пакост, свађу, глупост, бестидност и све жестоке страсти које ће прождирати тела отеловљених бића" "Биће како ти кажеш" – на то ће Брахма – "кривице неће бити на теби. ... Оне који чине зло убијаће грех." И тако је Смрт почела узимати животе свим живим бићима када им дође суђени час.

У овој епизоди занимљиво је да се Смрт јавља најпре као еколошки регулатив, а затим се смртност повезује са људским грехом и залима којима су људи склони, тек на захтев саме персонализоване Смрти, да би се она ослободила осећања кривице. Тако у Махабхарати налазимо (једним делом) и решење које хришћанска теологија везује за Стари завет – смрт као казна за грех. Само што овде то није постављено у непосредан однос Бога и човека, него као резултат компромиса између Смрти и бога Брахме.

Занимљиво је да се у нешто каснијим индијским текстовима, као што је Вишну-пурана, говори о еколошкој катастрофи у два наврата. Једна је потоп, веома сличан библијском потопу. Друга еколошка катастрофа је везана за земљу, која је у једном тренутку заиста и потонула у океан под теретом мноштва бића, али затим у помоћ прискаче један од Вишнуових аватара (вепар Вараха), који спашава земљу. Понављање ове теме у индијској традицији говори да је постојала свест о томе да земља може бити угрожена самим растом броја бића.

Земаљска и небеска душа

Осим што носи и храни живе, по традицији Земља прихвата и уморне од живота и даје им починак у смрти. У старој Грчкој, то је Едип у гају Еринија, који на крају снага, изморен борбом са пророчанством и лутањем после самоослепљивања, моли мајку Геу да га прими. У старој Индији (у Рамајани), Сита, одбачена од Раме, моли земљу да је прими. И у нашој традицији се очувала представа о земљи као одморишту, коме се обраћају уморни од живота.

Рекло би се да та представа о земљи као починку и одморишту припада старијој, хтонској традицији, док нове религије уводе идеју узласка, вазнесења, успења, духовног успона у небеске висине, као крајњег исходишта егзистенције post mortem за вернике који се нису огрешили.

Разлика између починка у земљи и узнесења на небо је – наравно – огромна. Као што су велике разлике између постхумног живота у подземљу (Хаду) и постхумног небеског пребивалишта душе. Старе религије обећавају починак, повратак мајци земљи. Нове религије нуде соларно успење, небо као постхумно боравиште. У једном тренутку напетост између једне и друге опције је морала бити велика. О томе знамо само преко борби и ратова хтонских и небеских (соларних) божанстава и култова, о којима нам говоре митови.

У кинеској традицији је, изгледа, у једном тренутку тражен компромис, измирење. Отуда се говорило о две душе: небеској ( hun ) и земаљској ( p'o ) о којима говоре Вилхелм и Јунг у Тајни златног цвета. После смрти једна иде земљи, друга облацима-небу.

Али, у већини традиција човек је у једном тренутку изгубио своју "земаљску душу" и остао само са небеском. Можда је зато био тако бездушан према земљи и према другим бићима и људима. Ствари се нису могле поправити божјим заповестима које небеска душа није могла да испуни, а земаљске душе више није било, јер је била с презиром одбачена, пошто су јој приписане све "земне" жеље и "ниске" страсти. Фауст се обраћа "духу земље" као нововековни човек који хоће да поврати свој презрени и поремећени однос са природом и "земним вредностима". Али, уместо натуралистичких вредности, нововековни дух афирмише глад према добити – пређашњи оптужујући став према природи, инстинктима и телу (да су они кривци и седиште греха), сада је замењен једним пљачкашким односом.

После неколико векова током којих смо варали природу и Индијанце, узимајући крзна за перлице, схваћено је (бар делимично) да смо варали духове земље. Тако се заобилазно и после дугог лутања дошло до "еколошког покрета" и "еколошке свести," до изгубљене човекове земаљске душе.