Богољуб Шијаковић

Критика балканистичког дискурса

Прилог феноменологији "другости" Бaлкана

Садржај

• Увод
• "Другост" Балкана и објект "Балкан"
• "Балканизација" и ванбалкански интререси
• Стигматизација Балкана и стереотипи
• Идентитет и хетерофилија
• Колонизатор као цивилизатор
• Фрагментација и реорганизација простора: контекст етничких сукоба
• У име Балкана
• ЕвроБалкан
• Напомена
• Фусноте

"Поводом годишњице Декларације УН о људским правима и десетогодишњице постојања Косовског одбора за људска права и слободе, у Приштини je почео тродневни Симпозијум о људским правима на Косову. На скупу под називом "Балкан и људска права на прагу 21. века, реалност и перспективе" учествује око 150 активиста са Косова и из иностранства. Отварању скупа у хотелу "Гранд" присуствовали су шеф мисије ОЕБС-а на Косову Н. Н., председница Фонда за хуманитарно право из Београда Н. Н. и председница Хелсиншког одбора за људска права у Србији Н. Н.. – На отварању скупа Н. Н., председник косовског Одбора за људска права, истакао je да, иако je Косово данас "ослобођено из канџи тоталитаристичког режима, народ још увек није слободан јер су последице рата још увек болне и не може се утврдити коначан број жртава". – Окупљенима се обратила и председница Фонда за хуманитарно право из Београда H.H., која je рекла да "на Косову никада није осетила мржњу међу људима и да никада није видела освету као последицу неке мржње".« (из дневних новина од 12. децембра 1999)

Увод

Мајсторски скицирајући менталитете разних становника града у сцени пред градском капијом, задахнутој атмосфером слободног и напредног Франкфурта Гетеовог доба, овај фаустовски пјесник je грађанину-биргеру у кафанска уста ставио кратак опис безизгледне судбине поробљених балканских народа у "Европској Турској":

Отоманска кланица за балканске народе овдје je послужила тек толико да контрастно истакне привлачност безбрижног градског живота. Неколика стољећа Балкан je вeћ био заливан крвљу својих народа да би се нашао у ова неколика Гетеова стиха, писана мало прије a објављена мало послије велике ослободилачке српске буне под вождом Кара-Ђорђем Петровићем године 1804. И та неколика стиха су међутим сасвим довољна да нам предоче бездушну равнодушност ондашње Европе према балканској голготи. – Распад СФР Југославије у посљедњој деценији 20. вијека побудио je, насупрот томе, изузетну пажњу "свјетске јавности". Дневна истина je при том описивана журналистичким језиком утрнулим од политичких интереса, језиком који тако лако и радо занемарује комплексност и конкретност догађаја, језиком који се толико распојасао да je и сам постао наметљив и занимљив феномен који се мора херменеутички урачунати у свакој озбиљној анализи тих догађаја. И сада, нипошто не први пут, медијски говор о Балкану карактерише апстрактни схематизам, који je иначе често практикован у интересно поједностављујућем говору о Балкану, a посебно у балканистичком дискурсу оцрњивања Балкана. Покушаћу да такав дискурс демаскирам. Наравно, претпостављам да je опште познато да елементи балканске стварности: историјски, геополитички, економски, културни, етнички, конфесионални, психосоцијални, као и њихове многоструке и неочекиване комбинације, – неминовно производе један веома комплексан животни простор. Због тога Балкан заиста има једну моћну онтологију сталне и дубоке промјене², која за посљедицу има снажну и дубоку историјску свијест Балканца. Мада je историјска представа о Балкану скоро увијек компликована, понекад до непрозирности, треба имати на уму да су историографска знања, управо због комплексне стварности, овдје одлучујуће важна за сваки мјеродаван суд. Ипак, ово излагање ће бити прије свега покушај једног феноменолошког говора о природи, структури и функцији оног говора који je ca становишта моћи данас овлашћен да говори о Балкану.

Ријечи 'Балкан', 'Балканац', 'балкански' употребљавају се као ружан жиг који би требало да изазове опште ужасавање, и самопрезир оних на чијој кожи je утиснут. Балкан je постао складиште негативних карактеристика, депонија непожељних ствари, – и буквално: депонија радиоактивног отпада пристиглог у виду 31000 бомби (само ових бомби!) ca осиромашеним уранијумом, колико су авиони NATO, по изричитом признању генералног секретара NATO Џорџа Робертсона (George Robertsone), разасули по Србији и Црној Гори у недавном рату. Начин представљања другог одређује онај ко има Moћ. Тада je дискурс о другом уствари знање о другом као продужена моћ над другим. Онда je дужност интелектуалца да и у овој прилици поткопа моћ знања које je продужена политичка моћ, да доведе у питање такво знање и да по могућности доведе у питање саму политичку моћ која одлучујуће одређује начин представљања другог без његовог учења у томе. (Знам да између интелектуалца и јавности постоје медији као велика препрека истинској комуникацији између аргументованог критичког става и јавно обликоване воље. Данас се "јавност" или "публика" производи по поруџбини као било који производ.) Интелектуалац наиме треба да се одупре балканистичком дискурсу, дискурсу који ca становишта моћи, политичке и војне, xoће да конструише управо такав идентитет Балкана који би онога ко има моћ да тако одређује Балкан ослободио сваке одговорности за поступке које предузима на Балкану. Због тога се треба одупријети наметнутој потреби да се говори као адвокат Балкана, јер то претпоставља да je Балкан оптужени (а баш то je интенција балканистичког дискурса), да je мјесто за такав говор судница, a да онда треба доказивати како брањеник Балкан и није тако лош и како његове добре стране треба узети у обзир приликом одређивања казне и изрицања пресуде, па чак и увјеравати суд да би се он могао још и поправити. (Ова ситуација je, као типична, добро позната ономе ко има искуство комунистичког правосудног система: оптужени je принуђен да доказује своју невиност, док тужилац нема обавезу да доказује кривицу установљену етикетирањем као означитељским терором.)

"Другост" Балкана и објект "Балкан"

Шта означава "другост" Балкана? Да ли je y питању "другост" као објект сазнавања и овладавања или "Други" као онај ког сусрећемо и позивамо? Да ли je у питању ствар или лице? – Однос према другом je уствари етички однос. У темељу етичког односа према другом, тако настоји да нас увјери и Емануел Левинас (Emmanuel Levinas, 1906-1995)³, налази се радикална етичка одговорност: етички субјект ставља се на мјесто другог и прима на себе његову кривицу и покајање ("хуманизам другог човјека"). Етика тада није апстрактна, интелектуална творевина, једна дисциплина философије, већ означава однос личности према личности. Прафеномен који омогућава овај сусрет с другим je лице (le visage). У сусрету с другим, у сусрету у ком се догађа епифанија лица (l'epiphanie du visage), ja имам искуство себе. Европа je позвана на сусрет с Балканом, на сусрет у ком ће она преко епифаније лица Балкана моћи да сазна нешто и о себи. Дакле: однос према другом, однос у ком настојимо да смисао људског пронађемо изван онтологије, свједочи о томе да етички план претходи онтолошком, да je прва философија онда етика a не метафизика. A етика као прва философија говори: сачувати одговорност за другог и дати предност другом. Човјеков моралитет уопште почива на спремности да се да предност другом, да се практично превлада првенство биологије и онтологије, и то упркос томе што je то каткад неисплативо, па према томе не-рационално или не-урачунљиво. – Сасвим je другачији однос ако се други посматра као туђи и страни, ако се апсолутизује његова разлика. Туђи и страни: то je подручје онтологије a не етике, јер се туђост и страност успостављају насупрот пуком идентитету Ја=Ја. Ова метафизика идентитета не може бити надлежна за етику. Етички гледано, мој идентитет се конституише у сусрету са другим; метафизички (онтолошки, есенцијалистички) гледано, мој идентитет je Ja=Ja (А=А), и то je само потврда солипсизма (solus ipse). Онда онај други као туђи и страни постаје објект нашег знања, a не други ког позивамо и сусрећемо; тада се ступа у однос с другим a да се другоме не дозвољава ни да учествује у самоодређењу. Балкан je постао без-лични објект знања, и то солипсистички оријентисаног знања, па се отуда у балканистичком дискурсу о туђем и страном, о оном објектном другом лишеном права на самоодређење, лако може препознати колонијални дискурс као дискурс овладавања.

Такозване "есенцијалистичке парадигме", које се у разним институцијама (од научних до војних) користе као алатке за производњу знања о другом, не само да конституишу "знање" о "Балкану" већ конструишу и производе сам "Балкан" као објект. Проблем дакле није само у производњи "знања" већ и у производњи "реалности". (Желим само да упутим на начелни значај овог проблема: Како социјалне науке производе свој предмет? Како се од читавих народа и култура антикварним и колонијалним знањем производе музеји?) Да би у нашем знању туђе и страно постало прихватљиво – оно мора да буде колонизовано нашим појмовима. (Наравно, нипошто не значи да je свако научно интересовање за Балкан такво да служи некој политици овладавања; намјера ми je да истакнем само то да се не смије превиђати присуство политике овладавања у самом знању о Балкану, a нарочито у медијским представама о Балкану.) Отуда je интелектуалац одговоран за концептуалну мрежу која се плете да би у њу, као у овладавајући контекст, био ухваћен предмет знања. Због тога би требало предузети једну идеолошку анализу владајуће дискурзивне праксе о Балкану и конкретно показати у којим институцијама, на који начин и у које сврхе се производи знање о Балкану. Тзв. "балканске студије" су очигледан примјер за то како се знање о другом производи са становишта моћn која то знање користи да би легитимисала своје овладавање другим. Знање о другом тада има за циљ да произведе такав идентитет другог у који je уграђена доминација над њим. (Овај механизам je веома добро изучен кад je y питању тзв. 'оријентализам', оријенталистички колонијални дискурс.⁴) Већ сама идеја "свјетске историје" (Weltgeschichte) која приказује историјски развитак читавог човјечанства кроз повезаност разних историјских стања, тежњи и творевина свих народа сходно идеји прогреса и владајућим вриједностима – садржи у себи једно уређење свјетског простора, једну глобализацију.

Шта све конституише стварност Балкана?, како се производи Балкан као предмет?, какво je лице Балкана? и шта на њему Европа може да сазна о себи? – Већ именовање Балкана⁵, a именовање овдје нипошто није тек један неутралан означитељски чин, говори о моћи изван Балкана која настоји да га битно конституише. Наиме, прије него je названа Балкан, та област југоисточне Европе није имала обједињавајуће име. И Романија и Румелија, средњовјековни називи разних балканских крајева (први назив су користили западноевропски путници a други je отомански), подсјећају на идентитет Балкана као некадашњег дијела Римског царства. У 18. вијеку за већи дио Балкана коришћен je назив "Европска Турска", по ком je за балкански идентитет јасно одлучуjyће отоманско освајање. A управо je ca отоманским Турцима на Балкан дошла и ријеч balkan y значењу 'планина'. Ову ријеч je 1808. употребио њемачки педагог за слијепе и географ Јохан Аугуст Цојне (Johann August Zeune, 1778-1853)⁶ кад je сковао назив Balkanhalbinsel или Balkanlialbeiland (Балканско полуострво) да би избјегао важећи назив Европска Турска. Смјена имена пратила je смјену утицаја: догађало се то онда када je Турска у Европи почела да слаби и када се испоставило "Источно питање", наиме када су велике силе од краја 18. и током 19. вијека настојале да успоставе равнотежу моћи којом би спријечиле продор Русије на Балкан и уопште на Средоземље. Историјско право напаћених балканских народа сударило се тада ca интервенционизмом великих сила, чији су привредни и стратегијски интереси саплитали балканске тежње за националним ослобођењем. Политичко начело "Балкан балканским народима", које je као идеју да на европском дијелу распадајућег турског царства треба да се формирају националне државе политички уобличио француски министар спољних послова a потом и предсједник владе војвода Де Брољи (Achille Lйon Victor, duc de Broglie, 1785-1870) y говору у француској Народној скупштини маја 1833, a што je заправо била реакција раслабљене Француске на диобене балканске претензије Аустрије и Русије, било je након Берлинског конгреса 1878. потпуно потиснуто под притиском привредног и политичког протекционизма великих сила, да би потом било актуелизовано у ослободилачком балканском рату против Турске 1912. и коначно примијењено на Париској мировној конференцији 1919. године.⁷ Балкан je био и остао веома употребљив за глобалну политику моћних. Отуда се у балканским подјелама огледају европске и свјетске подјеле и интереси, на балканској истетовираној кожи виде се геополитичке замисли свјетских мајстора геотетоваже, и сасушена крв од убода игле. На избораном и намученом лицу Балкана, на лицу те прве и посљедње Европе⁸, на своме лицу Европа управо данас може да сазна да одавно већ није она врла и лијепа краљевска кћи коју je Зевс уграбио и обљубио a онда јој као надокнаду ча отету невиност дао скупоцјени накит и копље које увијек погађа циљ; на свом балканском лицу Европа сада може да види смрт која je учинак Зевсовог насиља и копља, смрт коју не може прикрити ни најскупља козметика, смрт од које je може спасити можда само још еликсир аутентичне европске, наиме балканске и медитеранске културе: хеленство и хришћанство.

"Балканизација" и ванбалкански интереси

Одлучујућим утицајем на конституисање балканских држава управо су велике силе у складу са својим геостратегијским интересима онемогућавале територијално и уопште политичко консолидовање постотоманског Балкана.⁹ Користећи наслијеђене и производећи нове балканске антагонизме, комплексно повезујући локалне, регионалне и глобалне интересе на штету Балканаца, гледајући колонијалним очима на Балкан као на извор сировина, манипулишући унесрећеним балканским народима, жељнима свог сунца, ваздуха, воде и хљеба, ocyjeћyjyћи балканске државе да међусобне односе успостављају самостално и према својим интересима и моћима, тргујући балканским територијама и нудећи их за придобијање случајних и пролазних "савезника", демонстрирајући невјероватну недосљедност и лицемјерје велике силе су чиниле све да на Балкану продубе подјеле, подстакну сукобе и одрже нестабилност.¹⁰ Ни данас Балкан нема ни у изгледу Могућност да створи сопствени аутономни систем колективне безбједности, a балканске државе нису у стању да самостално донесу чак ни билатералне уговоре о томе. Начело римске империјалне политике "подијели па владај" (divide et impera), око чије се формулације "подијели да би владао" (divide, ut regnes) доцније потрудио Никола Макијавели (Niccolт Machiavelli, 1469-1527), a које су упорно и талентовано практиковали Хабсбурговци, испитује се на Балкану ево до данас. Фаталне балканске границе су готово све наметнуте изванбалканским интервенционизмом: њих нису утврђивали међусобно балкански народи сходно својим реалним односима него велике силе сходно својим интересима и тренутним односима снага, наравно не водећи рачуна о томе да су за стабилизовање Балкана изузетно важне добре и прихваћене границе којима се принципијелно рашчишћавају територијални спорови и да ако се због измијешаности становништва (уосталом, на Балкану су етничке и вјерске групе измијешане усљед честих и радикалних промјена под утицајем страног фактора) не могу повући "праведне" онда би морале најмање неправедне границе. Али зашто би се онај ко силом одлучује одрекао надлежности над разграничењем као потенцијалним "узроком рата" (саsus belli)? Поготово кад они који су Балкану додијелили судбину зоне фрагментације могу да употребе једну једину ријеч и да се као чаролијом ослободе сваке одговорности за своју балканску политику. Та чаробна ријеч је 'балканизација'.

Именица 'балканизација' као "чин балканизовања једне области" и глагол 'балканизовати' у значењу "подијелити (једну област) на мање међусобно непријатељске државе"¹¹ – ријечи су коje cy након балканских ратова и Првог свјетског рата обогатиле рјечнике свјетских језика. За разлику од такође географски зачетог и отприлике у исто вријеме рођеног глагола 'скандинавизовати' ("учинити скандинавским по форми и карактеру") и именице 'скандинавизација' ("чин или процес скандинавизовања")¹², чија je семантика вриједносно неутрална, ријечи 'балканизовати' и 'балканизација' снабдјевене cy неисцрпним вриједносно негативним значењским залихама. Балканистички дискурс овладавања, којим се са становишта моћи производи Балкан као симболичка и имагинарна географија и конструише идентитет Балкана пожељан за прикривање одговорности, ускладиштио je све дотадашње дисквалификације и стигматизације Балкана, све стереотипе и предрасуде, све етикете и клевете, у усијани жиг 'балканизација'. Међутим, и балканизација и дебалканизација говоре бар исто толико о ванбалканским интересима пројектованима на Балкан колико о "природи" самог Балкана; (де)балканизација je истовремено посљедица или чак једно од више лица глобализације, ма колико труда било уложено да се ова два процеса прикажу као међусобно искључујуће супротности. Балканизација je свједочанство о историји овладавања Балканом, па дакле и о историји глобалне моћи одлучујуће за његов идентитет. Та историја располаже преобилним арсеналом жигосања Балкана и Балканаца који би могао да испуни читав музеј означитељског тероризма, – кад би средства стигматизовања којом срећом имала још само музејску вриједност.

Стигматизација Балкана и стереотипи

Балканистички дискурс оцрњивања размахнуо се нарочито кад и сукоб око насљеђа Отоманског царства. Већ до краја 18. вијека стереотипи о европском (југо)истоку били су углавном формирани, a њихова специфична дорада, свакад ситуирана у контекст геополитичког тренутка заинтересованих земаља, трајала je до краја Првог свјетског рата. Обнова стереотипа ишла je c обновом интересовања за доминацију на Балкану, у Другом свјетском и посебно у потоњем југословенском грађанском рату. При том je општи смисао стигматизовања, који се састоји превасходно у производњи страха, стварању стереотипа и успостављању социјалне контроле¹³, неизоставно био садржај антибалканске феноменологије другости. Уобличавање (или: изобличавање) идентитета Балкана као "другости" са становишта моћи приписивањем непожељних својстава и владавина општим контекстом који ову "другост" принуђује на понашање којим потврђује сопствену дисквалификацију јесу начин да се пожељна перцепција другости претвори у реалност другости: Балканци се понашају "према очекивању" тј. сходно улогама које прописује балканистички дискурс моћи. Тако се дискурсом као насиљем, иза ког стоји реална моћ са врло стварним интересима, прописује идентитет оних над којима се као над својим власништвом успоставља социјална (а по могућности и политичка и војна) контрола. Функција стереотипа, који се уобичајено производе техником лоше генерализације и злонамјерним редукционистичким објашњењима, јесте да дјелују као семантичко заробљеништво унутар ког се може добити условно признање тек кад се призна прече право власницима и чуварима затвора. Балканци би онда требало да пристану да о њиховом идентитету као о "другости" одлучују други, који га користе као платно за пројекцију сопствених тренутних интереса и историјских фрустрација. Такав статус Балкана прегнантно описује Марија Тодорова (у закључку своје садржајне и поучне књиге о Балкану):

"Пошто je географски неодвојив део Европе, али je културно конструисан као 'унутрашња другост', Балкан je згодно послужио да апсорбује мноштво екстернализованих политичких, идеолошких и културних фрустрација које потичу из тензија и противречности својствених регионима и друштвима изван Балкана. Балканизам je временом постао згодна замена за емоционално пражњење које je раније пружао оријентализам, пошто je ослободио Запад оптужби за расизам, колонијализам, евроцентризам и хришћанску нетрпељивост према исламу. Уосталом, Балкан се налази у Европи, Балканци су белци, углавном су хришћани, па се зато пројектовањем сопствених фрустрација на њих могу заобићи уобичајене расно или верски обојене инсинуације."¹⁴

Овај тачан опис (који се додуше Kpeће углавном у културолошкој и социјално-психолошкој равни, па стога потребује једну допуну у грубом историјском фактицитету овладавања Балканом) тек наговјештава праву природу и снагу важења стереотипа о Балкану. Стереотипи у јавном дискурсу чине сувишним свако доказивање и расуђивање, a кад иза њих стану научне институције онда такви стереотипи са псеудонаучном овјером имају обавезујући карактер, упркос томе што стереотипи о читавом једном народу или становништву једне регије дакако представљају неосновано супстанцијализовање којим се пориче постојање разлика и уопште конкретних појединачних људских бића, што je и неистинито и неправедно. (И овдје треба да поставимо питање науке о науци о Балкану: у којим институцијама?, на који начин? и у које сврхе? се производи знање о Балкану.) Антибалкански стереотипи садрже као константу морално и цивилизацијско омаловажавање Балканаца наспрам моралног права и цивилизаторске обавезе изван балканских претендената на Балкан, што je још једна вјештина преузета из древне римске империјалне политике. Наравно, да би стереотипи имали снагу важења треба да буду саображени владајућим вриједностима и подржани од стране владајућих структура и медија. Интерес медијских произвођача јавне (и дневне) истине о Балкану условљен je интересом владајуће политике, и то je само примјер зависности јавног дискурса од спољне политике. Овај феномен подударности са спољнополитичким ставовима о Балкану одавно je присутан у књижевности, нарочито путописној, која се каткад до те мјере ослањала на званичну дипломатију и чак била њен дио да je од ње одударала само кад се трудила да предњачи.¹⁵

Идентитет и хетерофилија

Антибалкански стереотипи – који дакако служе за успостављање "пожељног" идентитета Балкана, легитимизовање сопствених поступака према Балкану и прикривање стварних интереса на Балкану – дисквалификују Балкан као "европско буре барута" (при чему се прећуткује најзанимљивије: ко то буре пуни барутом, ко производи фитиљ, у чијој руци je упаљач), као мрачну област агресивних и незајажљивих етнонационализама, поље дубоко укоријењене међуетничке и међувјерске мржње, примитивних и ирационалних страсти и предполитичких осјећања, као тамни вилајет и вјетрометину међусобних хегемонистичких претензија и територијалних спорова подстакнутих историјским митовима и жељом да се предност оствари на туђ рачун; ови стереотипи оптужују Балканце за традиционализам и патријархалност, недостатак демократске свијести и одсуство толеранције, колективистички и поданички менталитет погодан за манипулацију од стране елита које се бездушно боре за добит и представљају балкански тј. "византијско-словенски" карактер као примитиван и подмукао, дрзак и суров, силовит и раздражљив, склон насиљу и деструкцији, превари и пљачки, нераду и привилегијама, – једном ријечју (тј. једним есенцијализмом као метафизичким покрићем) речено: homo baicanicus; све што je y нама лоше припада уствари "другом" и налази се на "другом" мјесту, на Балкану као депонији зла и црној рупи цивилизоване Европе.¹⁶ ("Балкан – то су други!", каже Славој Жижек.) Један од циљаних ефеката стигматизовања je да се изазове криза идентитета тако што се код жигосаног производе страх и сумња у себе, незадовољство собом, осјећање унесрећености и недостојности. Стигматизовањем се производи и одабраном "другом" намеће кривица као средство овладавања¹⁷, и то с циљем да жигосани прихвати и интериоризује кривицу за коју je задужен: тада je дужан да искаже спасоносну формулу покајничког признања сопствене кривице (теа culpa, mea maxima culpa!). "Излаз" из овог неподношљивог стања тражи се у бјекству од идентитета, у жељи и чак жудњи да се буде други, и то такав други саображен пројекцији оног ко има моћ да влада семантичким пољем јавног жигосања – и бојним пољем. Страх од погледа другог превладава се тако што се сопствени изглед прилагођава жељи другог. Ова психолошка, социјална и политичка мимикрија je неопходна припрема за нову улогу. Кад je идентитет негиран и испражњен, кад je топос његовог пребивалишта напуштен, онда овај празан простор попуњава други, онда се догађа да како човјек тако и група људи свој идентитет обликује по жељи другог, што се узима као дефинитивно признање да су жигосање и кривица додијељени правом објекту. Тада "стари" (негирани и напуштени) идентитет као "прави" идентитет постаје ако не једина a оно главна сметња "новом". Отуда једно чудно стање сталне потребе да се буде други, да се губи аутохтоност a стиче хетерохтоност, да се на неподношљиву стигму реагује тако што ће ce карактеристике туђег идентитета користити као серум за имунолошки одговор на кризу сопственог идентитета: стање слабости које бисмо могли назвати хетерофилија (heterophilia)¹⁸. (Нешто сасвим различито je природно човјеково својство да свој динамички идентитет конституише и реализује у слободној комуникацији с другим.) Али: познато je да Балканци имају .дубоку и кондензовану историјску самосвијест и да je за њих још увијек суштински важан њихов богати историјски идентитет.

Колонизатор као цивилизатор

Представе о другом говоре и о ономе ко их ствара. Презриви поглед на Балкан открива физиологију колонијалног и расистичког ока. Колонизатор, наиме онај ко xoће да успостави своју доминацију, веома воли да се представи као цивилизатор. И док расиста "другог" презире немилосрдно до поништења, дотле цивилизатор великодушно позива "другог" да постане људско биће и изједначи се с њим, али тако што ће сам поништити себе, саобразити се његовој жељи и прихватити улогу објекта доминације. Ова противстављена "другост" je y самом појму цивилизације. Ријеч 'цивилизација', не у правном него у смислу стања цивилизованог друштва, доспјела je y рјечник модерне Европе из Француске (1757) и Енглеске (1767), гдје je поред уљудног и пристојног понашања веома брзо почела да означава врлином одликован ступањ друштвеног развитка насупрот варварству и дивљаштву¹⁹; семантика ове ријечи ослонила се у духовном погледу на просвјетитељство и философију историје оријентисану прама идеји напретка a y материјалном погледу на научно-технолошки напредак и војну премоћ, тако да Адам Смит (Smith, 1723-1790) успут констатује како се цивилизација, чијој трајности и ширењу погодује изум ватреног оружја, може сачувати и овјековјечити само помоћу стајаће војске²⁰. Током 19. вијека појам цивилизације симболизовао je осјећање технолошке, научне и моралне супериорности Запада над примитивним друштвима тзв. "природних народа" (Naturvцlker – израз, приписан Хердеру, настао око 1775). Потреби "цивилизованог свијета" за самоодређењем кроз противстављену (отуд комплементарну и конститутивну) симболичку "другост" није умакла ни заосталост "варварских" источноевропских народа²¹. Ова дискриминација на основу стереотипа о неприпадању цивилизацији и о аксиомској културној инфериорности огледа се у стигматизовању Балкана као племенске зоне: читава композиција Balkan-Express касни историјски толико много да овај проблем културног и цивилизацијског саобраћаја постаје васпитни проблем непунољетства балканских народа, балканског "трибализма"²².

У колонијалном дискурсу колонизовани je урођеник a колонизатор je његов цивилизатор, па тако доминација (а она се увијек успоставља ради неке конкретне добити) има морално покриће: онај "други" je дивљак (изгледа да он само у научно замишљеном йtat naturel de l'homme може да добије оцјену "добар": bon sauvage), и као дивљак налази се изван сфере морала, па онда може/треба да буде истиснут и из сфере права: етички и јуридички селективизам по ком се моралне и правне норме не примјењују на нижу врсту људи a "цивилизовани" ослобађају одговорности за оно што се догађа "нецивилизованима". Кад je онај "други" конструисан као "страни" и "туђи" онда je комуникација с њим начелно онемогућена, – онда се овом изабраном објекту доминације приписују вриједносно негативне дескрипције, које своју снагу важења постижу и(ли) насиљем и(ли) манипулацијом, и истовремено му се сужава (или укида) могућност да се од њих брани²³. Наравно, човјек који се брани од доминације не треба да буде заинтересован за то да ли je онај ко xoће да га потчини "цивилизован" или не (тај свакако угрожава слободу као темељну вриједност цивилизације), него треба да брине како да не постане објект доминације; бранити слободу и одговорност и супротставити се насиљу – управо je то услов и потврда цивилизованости.

Упечатљив примјер да наводна mission civilisatrice служи заправо да се произведе колонијални идентитет представља "цивилизаторска мисија" Аустро-Угарске у Босни и Херцеговини и на Балкану. Ако je просвјетитељска Француска некако и могла да себи на дуже вријеме додијели улогу чувара европске цивилизације, како je онда апсолутистичка Хабсбуршка монархија могла да рачуна на то да ће културном шминком цивилизатора прикрити империјално лице своје балканске политике? Ево како.²⁴ Градећи образац модерне колонизације Балкана, Аустро-Угарска je окупацију Босне и Херцеговине представила као њено модернизовање и увођење у европску цивилизацију, a себе као културну силу у служби "западног духа" на Балкану, супротстављену наводно агресивним тежњама Русије и византијске цивилизације (продор на Балкан Русије, као баштиника византијског духа, довео би у опасност читаву западноевропску цивилизацију, јер су Исток и Запад непомирљиве супротности, при чему су наравно Истоку приписане дескрипције 'стран', 'туђ', 'прљав', 'опасан', 'трибалан'). За политичке циљеве аустроугарске балканске политике потегнути су "научни" докази и покренут програм научних истраживања и културне пропаганде, чији je циљ био двострук: с једне стране, аустроугарска политика у окупираној Босни и Херцеговини (национална, културна, просвјетна, вјерска, демографска) имала je за циљ "душевно прерађивање Босне" ("мијењање људи у Босни", стварање босанске нације и босанског језика ²⁵); с друге стране, европској и свјетској научној јавности пласирана су "знања" о тако прерађеној стварности која су махом прихватана као заиста научна иако су уствари служила за формирање политички пожељне представе о аустроугарском Балкану (што "научно" употпуњује "фалсификаторску праксу аустроугарске политике"²⁶). У те сврхе оснивају се научне институције за проучавање Балкана као аустроугарског Балкана²⁷: у Сарајеву je 1887. основан Земаљски музеј и потом 1889. покренут Гласник Земаљског музеја у Босни и Херцеговини (највише се бавио праисторијом, римском епохом и средњим вијеком; "повијест римске Босне" требало je да покаже како je Аустро-Угарска обновитељ и настављач римске културе), у Бечу je, поред Географског друштва и Удружења за Исток, од 1897. радила при Академији наука Комисија за балканска истраживања, a 1904. коначно je y Caрајеву као планираном балканолошком центру основан Босанскохерцеговачки институт за проучавање Балкана (са серијском публикацијом Zur Kunde der Balkanhalbinsel). Наука цвјета, послови таке, a окупатор је цивилизатор.

Знање о другом произведено са становишта моћи да би се легитимисало овладавање другим и конструисао идентитет другог у који je уграђено потчињавање, знање којим се дакле производи објект доминације, одавно je пратећа скела колонијалног дискурса. Недвосмислено je јасно да je аустроугарска балканологија примјер за то како су знања у академским институцијама чврсто повезана са институцијама моћи. Не може се тврдити да je балканологија као таква само дио балканистичког диску са овладавања, али се мора знати да се у области институционализованог знања плански стварају представе о Балкану које су употребљиве за политичко овладавање Балканом. Такво научно знање и политичка доминација врло конкретно конституишу Балкан као стварни објект у који су похрањени интереси моћи, наиме: знање као дио балканистичког дискурса посредством моћи изван Балкана, моћи од које оно најчешће зависи, постаје структурни момент самог Балкана, имагинарни Балкан постаје реални Балкан, a балканистички дискурс коначно добија непосредну референцију у стварности. Отуда je упражњавање балканистичког дискурса не само реални извор прихода за једну врсту људи, бројну нарочито кад je Балкан свјеже окрвављен, која се назива "експертима за Балкан", него и парадоксални услов за академске научнике да би се квалификовали у институционалној балканологији: "стварност" се не смије игнорисати. Тако и балканологија скупа са политиком постаје незаобилазан чинилац "балканизације" и "дебалканизације" Балкана, ма шта ове ријечи иначе могле да значе. Када не само новинари, који обликују публику, него и научници, који обликују предмет истраживања, учитавају у своје ставове (понекад дуго важећи) службени политички став који je снажно наметнут као елемент структуре стварности, онда je за очекивати да тај став као пред-расуђивање пронађемо чак и у политички дистанцираној литератури, од научног до забавног карактера.²⁸ Ово je добро позната ситуација у философској херменеутици, која нас учи да морамо бити свјесни пред-расудног карактера нашег разумијевања. Кад je y питању балканологија, прије свега Балканцима je неопходно да се кроз једну критичку мета-науку о науци о Балкану темељито преиспита институционална научна производња Балкана, наиме да се испитају контекст и сврха организованог проучавања Балкана, да се из таквог знања о Балкану ишчита стратегија моћи, да се кроз деконструкцију балканологије демаскира балканистички дискурс. Најприје Балканци треба да доведу у питање ону балканологију за коју представљају нијеме објекте знања, неопходан научни инвентар, фигуре за етнографски музеј Европе, примјерке за хербаријум ботаничког друштва моћних, детаље у атласу географије и анатомије свјетске моћи, реквизите на полигону војне индустрије; Балканци треба да се заштите од балканологије оних научника којима су они сувишни и на сметњи јер им недопустиво ремете кабинетске снове²⁹, од балканологије трговаца музејским експонатима – тих отимача балканске баштине и кривотворитеља балканских тестамената³⁰; да се супротставе балканологији експерата – тих намјерних далтониста који на Балкану виде све (што желе њихове владе) прије него исконски балкански свијеш живота и његово изворно преобилно богатство. Балканцима je животно потребна балканологија којој су потребни живи Балканци.

Фрагментација и реорганизација простора: контекст етничких сукоба

Однос балканистичког дискурса моћи и балканске стварности може се веома добро анализовати на примјеру цивилизацијског стереотипа о балканском трибализму и на њему заснованим етничким сукобима, стереотипа који не само да такође говори о конструкцији Балкана као радикалне "другости" него и прикрива одговорност ванбалканских фактора који су дуго кроз историју на разне начине онемогућавали територијално консолидовање становништва предузимајући планске ревизије етничке и конфесионалне структуре Балкана. То што je Балкан поприште етничких сукоба, позорница етничког лудила, наводно je посљедица генетског својства балканских трибалиста, којима je и на крају 20. вијека најомиљеније чишћење "етничко чишћење" (ова медијски популарисана фраза данас у Њемачкој као да има, из јасних историјских разлога, терапеутску мелодију кад се припише Србима); борбени етнонационализми су судбинска и интринсична особина Балкана и наводно немају никакве везе са дуготрајном систематском и вишеслојном фрагментацијом Балкана којом je страни фактор контролисао овај простор и супротстављао се тежњама и праву балканских народа да формирају националне државе и стекну независност. Заиста, Балкан je caмо један случај на ком се може показати да je права функција "мита о етничком конфликту" да се глобална борба за моћ и ресурсе погрешно представи као борба националних идеологија, да се тзв. вјечитим нетрпељивостима емоционалистички објасне интересни сукоби који су производ планираних политичких одлука, да се прикрије како мржња и страх долазе не из ниских страсти обичних људи него из високих кругова моћне елите посредством инструисаних медија.³¹ – На Балкану још од античког доба постојао je "лавиринт етничких енклава", који je временом стално компликован усљед сеоба народа и популационе политике пресељавања становништва коју су спроводили Рим, Византија, Отоманско царство, Хабсбурговци да би спријечили уобличавање нација тј. побједу националног принципа који би угрозио опстанак царства.³² – Сталном праксом "трансфера популације" Византија je одвајала Словене из источних и западних крајева a елиминисала словенске насеобине из јужних крајева царства.^{33 –} Отоманско царство, једна од најокрутнијих и најпогубнијих деспотија у историји, наставило je систематску депортацију становништва и свакојако насилно мијењање етничке и вјерске карте Балкана – од расељавања преко прогона читавих заједница (sьrgьn) до геноцида, од данка у хришћанској дјеци (dev?irme) до присилне исламизације широких размјера -, што je оставило катастрофалне посљедице које се и данас налазе ме^у главним узроцима балканских сукоба.³⁴ – Хабсбуршка монархија je на све начине осујећивала развој националне идеје код јужнословенских народа, посебно се трудила да онемогући стварање једне Већe словенске државе и противила се сваком уједињењу Србије и Црне Горе, подстицала je подјеле и сукобе супротстављајући међусобно балканске национализме, служећи се "грчким, албанским и муслиманским елементима" у борби против "јужнословенских" (наиме, употребљавајући "опробани хабсбуршки домаћи напитак divide et impera"), производећи нове нације, предузимајући колонизације становништва не само с привредним мотивима него и с политичким, да би разбијала српску етничку територијалну компактност, a наравно све ово због тога да би задобила привредни и политички монопол на Балкану као извору сировина, како су то веома грубо изразиле економске одредбе Берлинског конгреса (1878) и још грубље потврдио даљи развој историјских догађаја до Првог свјетског рата.³⁵ – Ослоњен на традиционални њемачки антибалкански став, свеобухватно планирани и дјелимично реализовани пројект Балкана тј. "Југоисточне Европе" (Sьdosteuropa) y склопу нацистичког "Новог европског поретка" (Neue europдische Ordnung)³⁶ подразумијевао je потпуно елиминисање Балкана, "дебалканизацију" као државно, етничко, политичко и привредно "преструктурисање простора", што значи: територијално комадање и потчињавање путем протектората са њемачким комесарима или инсталисањем колаборационистичких и сателитских режима, затим "етничко реорганизовање простора" односно физичко уништење (Vernichtung) и пресељење (Umsiedlung) становништва, при чему je за рјешење "српског проблема" (наиме како "са животно важног саобраћајног тока Дунава" истиснути Србе, који су на основу расне категоризације народа "неспособни за носиоца једне независне државе" и које треба дугорочно држати у потпуној покорности) планирано додјељивање српских "ободних области" сусједним државама и ликвидација, расељавање и ограничено претапање у хрватски етнички елемент; Балкан je за нацистичку Њемачку имао стратешку функцију бочне заштите позиција на Истоку, као и функцију "допунског привредног простора" (Ergдnzungswirtschaftsraum) за њемачки "велики привредни простор" (GroЯwirtschaftsraum), и то превасходно функцију сировинске базе (храна, индустријско биље, нафта, земни гас, боксит, бакар, олово, цинк, хром) за привредно израбљивање укључив и организовану ратну пљачку. За дестабилизовање и разбијање (не само балканских) држава нацисти су употребљавали један стари инструмент њемачке политике – националне мањине и њихов "конфликтни потенцијал": посебно одјељење за "саботажу и употребу мањина" било je руковођено начелом да je право народа на само одрежење оружје и да Њемачка треба да подстиче националне и мањинске конфликте јер су сви у њеном интересу³⁷, што je њемачкој (и данас активној) политици парцелисања Балкана донијело ефектне и трајне a Балканцима горке и смртне плодове, који се убирају и у потоњем југословенском грађанском рату.³⁸ – И распад/разбијање Југославије у посљедњој деценији 20. вијека показује да се прокламовани амерички "Нови свјетски поредак" (New Worid Order) остварује на Балкану не само парцелисањем него и етничким "прекомпоновањем" у истим југословенским "контактним зонама" као и претходни нацистички "Нови поредак Југоисточне Европе" (Neuordnung Sьdosteuropas), који je, да не заборавимо, донио тако драстичну и трајну промјену етничког састава какву симболизује сабирни логор Јасеновац³⁹. – Дакле и према томе: геополитички планови моћних ванбалканских фактора за контролисање балканског простора остваривали су се, и то у једном необично дугом периоду (од Рах Romana преко Рах Ottomana и Рах Germana до Рах Americana), кроз насилну праксу опште фрагментације и посебно ревизије етничке структуре, и то je детерминишући оквир етничких сукоба на Балкану. Кад бисмо умјесто историје ратова и побједника знали за историју губитника и жртава, кад бисмо кроз глобалне геостратегијске планове и војностратегијске операције и тактичке поступке "на терену" дошли пред небројена злостављана и звјерски побијена људска бића, кад бисмо имали храбрости да се загледамо у Лице Жртве, могли бисмо да у очима Жртве видимо све ликове у заједничком оквиру балканске драме. Наравно и свакако, у том оквиру незанемарљиво мјесто заузимају Балканци, без права на амнестију, без права на заборав кривице и опроштај казне за међусобне прогоне и погроме, за емиграције и асимилације, за несолидарност и приклањање ванбалканским интересима у борби против балканских сусједа, без права на изговор да je за балканске несреће крив увијек неко други⁴⁰, да су балканске освете, којима се уосталом неовлашћено у своје руке узима претпостављена Божија правда, уствари реакције на истинску неправду: на насљеђе империјалних етничких интервенција сукобљено с потребом националног ослобођења и противно тежњи да се постигне сигурносна народна хомогеност и друштвена стабилност⁴¹. Али: зло и насиље, одувијек неизбјежни састојци читаве европске цивилизације, и на Балкану су као и другдје прије ствар индивидуалне и социјалне психопатологије него што оригинарно исходе из етнопсихолошког типа балканског човјека, на чијој кожи одавно и често моћници урезују границе својих интереса a онда прстом показују ружне ожиљке и нуде нову интервенцију за њихово уклањање. И данас су поучне ријечи из Увода за Извјештај о узроцима и начину вођења балканских ратова (објављен 1914) Карнегијеве задужбине за мир међу народима (Carnegie Endowment for International Peace, основана 1910):

"Шта je онда дужност цивилизованог света на Балкану? ... На првом месту, јасно je да би цивилизовани свет требало да престане да искоришћава те нације ради сопствене добити. Он би требало да их подстакне да склапају арбитражне уговоре и да инсистира на њиховом поштовању. Он би требало да им сам послужи као пример тако што ће ce трудити да све међународне спорове решава судским путем. (...) Прави кривци на овом дугачком списку стрељања, атентата, дављења, спаљивања, масакара и других зверстава које наводимо у извештају, нису, понављамо, балкански народи. У овом случају сажаљење мора да превлада љутњу. Немојмо да осуђујемо жртве... Прави кривци су они који због интереса или склоности изјављују да je рат неизбежан, али када га изазову, тврде да су били немоћни да га спрече."⁴²

И данас би "цивилизовани свијет" требало да престане... И овдје треба да ce присјетимо Черчиловог (Winston Churchill, 1874-1965) критеријума за вредновање балканских народа само по томе "који ће од њих нанијети више штете Њемцима". Због такве бездушне употребе балканских народа за интересе моћних и због балканске неодговорности за Балкан – одавно и често бацају ce географске и демографске карте Балкана прије него се на њима осуши штампарска боја, a штампају друге прије него се на Балкану осуши крв.

У име Балкана

Етикетирање стереотипима оцрњивања je облик вербалног тероризма којим се другоме уствари одузима право да говори. Примјер стереотипске антибалканске стигматизације: жигосање Балкана као зоне "вјековне мржње" којој су инхерентни етнички сукоби и која има монопол на варварство – не само да фалсификује историјску истину и прикрива одговорност него представља вербално принуђивање Балкана на ћутање. Кад се одабраном објекту прилијепи вриједносно негативна и семантички јака етикета, онда она когнитивно дјелује тако да се у доживљају тог објекта игнорише стварност. Тада језик дјелује као средство насиља, етикета као вербална омча: "нека виси Балкан!". Принудити Балканце да ћуте – то je потребно да би други могли да говоре не само о њима него и у њихово име. Управо je због тога важна анализа балканистичког дискурса и оног знања о Балкану (="балканологија") које се производи са становишта моћи да би се легитимисало овладавање Балканом, важна je феноменологија "другости" којом се Балкан конструише као "туђи" и "страни" безлични објект знања, наиме важно je то због тога да би Балкан повратио право да говори у своје име, и уопште да говори: Балкану предстоји борба за признање, борба за право да одлучује о свом идентитету, па чак и о свом имену. Неподношљиви притисак стигме и пројектоване кривице подстиче саморазумијевање из жеље другог, одрицање од идентитета, одрицање од припадности Балкану (било због интереса моћи⁴³ или због стида немоћи) и спремност на промјену имена. Онај ко не може да издржи боравак са окуженима у leprosorium Balcanicum доживљава туђи provisorium mundi као своју потребу и олакшање. Нацистичко истискивање онтолошког имена Балкан формалним географским називом 'Југоисточна Европа', једним релационим одређењем којим се предузима класификовање простора према његовој функцији за централну моћ, данас je поново у моди. Узимање имена je деперсонализација, a давање имена није неутрална означитељска пракса. Замјена имена Балкан одредницом функционалног простора je промјена идентитета, која као свједочанство смјене утицаја и успостављања новог власништва говори о политичкој позадини именовања. Брисање имена Балкан je брисање једне неизбрисиве стварносне референције, и брисање трагова моћи; поништење имена Балкан je поништење објекта овладавања у његовој особености, да би тако тоталитет био доминантан a доминација тотална; "дебалканизација" Балкана je бјекство од Балкана и бјекство од одговора на важно питање: Koje "балканизовао" Балкан?

ЕвроБалкан

Балкан je старо и поуздано огледало свјетског поретка моћи. Да би неостварено начело "Балкан балканским народима" могло да се наметне за остваривање није довољно (а изгледа ни могућно) умилостивити огледало да одрази неки други лик, већ je неопходно да се балкански народи посвете Балкану, наиме да се на самом Балкану његује потреба балканског заједништва и савезништва, осјећање судбинске историјске повезаности балканских народа, да би се потиснула њихова недозрела и користољубива самодовољност, која онемогућава Балкан да се консолидује и интегрише иманентно, да не би био објект формалне интеграције претходно изолованих дјелова простора, предмет једног ванбалкански функционалног уређења простора, област хортикултуре и мултикултуре свјетске моћи. Балканци треба да свој комплексни национални, балкански, медитерански и европски идентитет налазе најприје у пребогатој култури Балкана коју од антике наовамо стварају не само многи персонално познати појединци него и балкански "народни геније". Заиста, као што се југо/јужно-словенски релевантан писац Слободан Шнајдер одговорно усудио да у невријеме то формулише, "Балкан je митска територија. ... Баш као што се за Медитеран може рећи да je колијевка људске историје, то исто важи за Балкан. Желио бих да нагласим да он није само злосрећан регион, већ исто тако и простор на ком осцилирају снажне традиције које су обликовале европску културу." – Балкану није потребан цивилизатор (који je, уосталом, своју цивилизацију напајао "са балканских источника"⁴⁴). Балкан je Европи дао утемељујућу и мјеродавну, обавезујућу и ненадмашну хеленску културу. Балкан je непосредно црпио и Европи преносио источно медитеранске изворе хришћанства, који су, након величанственог миленијума Византије, према којој се Западна Европа толико пута крсташки огријешила, постајали духовно и просторно све даљи што je отоманско вишестољетно рачунање времена на Балкану све моћније удаљавало балкански хронотоп од остале Европе. Када je након пада Константинопоља 1453. грчка избјегличка интелектуална елита подстакла и обликовала хуманистички дух италијанске ренесансе догодило се то да je Запад и тада био пријемчив само за непролазне творевине хеленске паганске антике a не и за "страни" и "туђи" дух православног хришћанства. Европа ће бити оно што треба да буде тек када постане хришћанска, мислио je један велики чешки Европљанин, Јан Паточка ^1907-1977). Онда међутим дух источног хришћанства на Балкану не би могао да буде остављен затворен у лампи затуреној негдје "далеко у унутрашњости Турске", према безбрижној просторној оријентацији грађанина Гетеовог Франкфурта. Онда би Западна Европа могла да прихвати и Словене који су православни (Slavia orthodoxa поред Slavia catholica) a да им то не узима као отежавајућу околност.

Европа као структура политичке моћи производи "Балкан" као објект којим се располаже, a пратећи балканистички дискурс говори о Балкану принуђујући га да ћути, док балканске студије зависне од политичке моћи узимају Балкан као пасивни предмет сазнавања који се "научно" конструише у балканологији једнако као и политички у географији. Отуда Балкан не говори само о себи већ и о стању ствари у Европи. Балкан може да буде прилика за Европу да упозна сопствено насиље и деструкцију, своје брижљиво скривано a опет довољно познато лице; Балкан je прилика за самосазнање Европе.

Европа као скуп вриједносних идеала подразумијева још од хеленске антике као дио свог идентитета етички рефлектован однос према другом, наиме признање другог и одговорност за другог. У таквој феноменологији другости онај други je уствари неки други ja, и то онај други ja y сусрету са којим добровољно развијам, конституишем и сазнајем сопствени идентитет. Европа као идеал je позвана на сусрет с Балканом, да преко епифаније лица Балкана сазна себе. Тада je Балкан неопходан дио идентитета Европе, као што je идентитет Балкана неоспорно европски. Европа je одговорна за Балкан и дужна да произведе европски контекст Балкана. Одговорност Балкана за Европу je превасходно дужност Балканаца да се руководе идеалима које су обликовали и за које су се залагали најбољи Балканци, балкански мудраци и свеци, и да тако увећавају разлоге за понос a умањују разлоге за стид који се везују за Балкан и Балканце.

Gorizia, Italia, 27. nov. 1999.

Напомена

Овај текст представља у основи излагање на међународном студијском симпосиону "Друго Балкана" одржаном 26. и 27. новембра 1999. у Горици, Италија, у организацији тамошњег Студијско-истраживачког форума за културу (Љtudijsko Raziskovalni Forum za Kulturo, Gorica / Forum Studi e Ricerche per la Cultura, Gorizia); магнетограм je фебруара 2000. емитовао Радио "Светигора"; потом предавање одржано 5. марта 2000. у Епархијском дому у Требињу (Сабориште о. Јустин Поповић). – Организатори скупа "Друго Балкана", словеначко-италијанска заједница младих људи окупљених у Горици око Студијско-истраживачког форума за културу, очевидно да нису били равнодушни према балканској голготи нашег времена, и ja им се захваљујем не само на пријатељском позиву да учествујем на скупу, него прије свега на жељи да представе Балкан у свијетлу бољем од свјетлости медијске позорнице посљедње деценије 20-ог стољећа. За Словенце би се могло рећи да су у поређењу с другим народима екс-Југославије, већ и због географског положаја, били понајвише дистанцирани од балканских сукоба, не само данас него и у прошлости, па би отуда могли да са довољно историјске уравнотежености посматрају положај и тежње других народа на Балкану. Исто тако Италијани су могли, посматрајући Балкан увијек из близине, да виде колико су за балканске народе одлучујући интереси великих сила, да то виде бар онда када су оне Италију онемогућавале да реализује интересе сопствене балканске политике. Отуда je Италија чак и принуђена да има у виду комплексност и конкретност Балкана, што се данас тако лако и радо занемарује када се описује медијско-политичка истина Балкана која траје само један дан.

Богољуб Шијаковић (1955) предаје античку философију на Философском факултету у Никшићу. Објавио je књиге: Mythos, physis, psyche : Огледање у предсократовској "онтологији" и "психологији" (1991, Зоон политикон: Примјери из личне легитимације (1994), Хермесова крила (1994), Amicus Hermes : Aufsätze zur Hermeneutik der griechischen Philosophie (1996). Историја, Одговорност, Светост (1997).

Фусноте

¹ Johann Wolfgang Goethe, Faust : Eine Tragödie, Erster Teil (1808), vv. 860-871. – Дајем дослован превод јер ми je потребан прецизан смисао. Ево и одличног српског превода Бранимира Живојиновића (Ј. В. Гете, Фауст, Подгорица : ЦИД 1997, ст. 907-918): Други грађанин: Празником за човека ништа боље / него да прича, док овако шета, / о рату, негде у Турској, преко света, /где народ с народом се коље. / Гледаш на реку, чашицу пијуцкаш, / посматраш како превози се роба, / увече дому крећеш и певуцкаш и благосиљаш мир и мирно доба. – Трећи грађанин: Јест, комшија! И ja сам тога мњења: нека се секу, пале, плене, / нек тумбе све се преокрене, / само на дому нек ништа се не мења.

² То je изванредно успјела да покаже Марија Тодорова: Maria Todorova, Imagining the Balkans, New York : Oxford University Press 1997 = Imaginarni Balkan, prev. D. Starčević, A. Bajazetov-Vučen, Beograd : Biblioteka XX vek, Čigoja 1999.

³ Поред два главна Левинасова дјела (Totalité et infini : Essai sur l'extériorité, La Haye : Martinus Nijhoff 1961 = Totalitet i beskonačno : Ogled o izvanjskosti, Sarajevo : Veselin Masleša 1976; Autrement qu 'être ou au delà de I'essence, La Haye : Martinus Nijhoff 1974 == Друкчије од бивства или с ону страну бивствовања, Никшић : Јасен 1999), уз ово види нарочито Е. Levinas, »La substitution«, Revue philosophique de Louvain 66 (1968)487-508.

⁴ Види Edward W. Said, Orientalism, London : Routledge and Kegan Paul 1978.

⁵ Исцрпно и занимљиво излагање о именовањима Балкана налази се у првом поглављу поменуте књиге Марије Тодорове Imagining the Balkans (prev. Imaginarni Balkan, 45-72, 330 – 335: »Balkan: Nomen«).

⁶ August Zeune, Gäa : Versuch einer wissenschaftlichen Erdbeschreibung, Berlin : bei L. W. Wittich 1808 (⁷184б). – Подробну дискусију ca становишта историјске картографије о томе на шта се у прошлости и данас односи географски појам 'Балканско полуострво' недавно je изнио Боян Бешевлиев, "Опpeдeлянe на географското понятие 'Балкански полуостров' – Алтернативи и аналогии в миналото и сега", Балканистичен форум / Balkanistic Forum VI/2 (Благоевград 1997) 9-31.

⁷ Историјски контекст и судбину идеје "Балкан балканским народима" синтетички je поуздано изложила Љиљана Алексић-Пејковић, "Балкан балканским народима : Између легитимистичког и националног принципа", у зборнику Ислам, Балкан и велике силе (XIV-XX век) (Међународни научни скуп 11-13. децембар 1996), Београд : Историјски институт САНУ 1997,139-156. Види такође: Васиљ Поповић, Источно питање : Историски преглед борбе око опстанка Османлијске царевине у Леванту и на Балкану, Београд : Геца Кон 1928 = Сарајево 1965; Владимир Ћоровић, Борба за независност Балкана, Београд 1937; Dimitrije Djordjević, Révolutions nationales des peuples balkaniques 1804-1914, Belgrade : Institut d'histoire 1965 = Д. Ђорђевић, Националне револуције балканских народа 1804-1914, Београд : Службени лист СРЈ 1995, као и енглеско издање у коауторству: D. Djordjevic, Stephen Fischer-Galati, The Balkan Revolutionary Tradition, New York : Columbia University Press 1981.
Илустративни навод из пера познаваоца (Dimitri Kitsikis, L 'Empire ottoman, Paris : PUF 1985, ³1994 = D. Kicikis, Osmanlijsko carstvo, prev. S. Matejić, Beograd : Plato, Zemun : XX vek, 1999, 104-105): "Како би спречио Русију да постане наследник Царства, Запад je Османлијама понудио савез, као за време Кримског рата 1854. године. То се називало поштовањем принципа интегритета Османлијског царства. Међутим, у исто време je требало узети у обзир и нови принцип, принцип национализма. Запад je дакле покушао да искористи национализам који се paђao међу народима Царства, не само против Истамбула, Већ и против Руса. Одатле потиче и суштинска контрадикција, с једне стране, политике поштовања интегритета Османлијског царства и, с друге стране, политике подржавања национализма. Та контрадикција се појачала разједињавањем Запада, који je био разапет између супротних интереса Енглеске, Француске и Аустрије, a касније и Немачке и Италије."

⁸ Трајан Стојановић (*1921), професор емеритус Универзитета Ратгерс (Rutgers, New Brunswick, USA), Балканац и Американац, данас један од најбољих познавалаца опште балканске историје и духа Балкана, разумијева Балкан као прву и посљедњу Европу и сматра да "његово изузимање из нове Европе, као и устројство нове Европе засноване више на новцу и моћи a мање на култури, могло би, заправо, довести до самоубиства Европе уопште": Traian Stoianovich, Balkan Worlds : The First and Last Europe, Annonk, N. Y., London : M. E, Sharpe 1994 = Trajan Stojanović, Balkanski svetovi : Prva i poslednja Evropa, prev. I. Đordević, Beograd : Equilibrium 1997,23.

⁹ Ово заиста није потребно доказивати; три сљедећа навода (они се могу читати in continuo као историјско искуство које би могао ауторизовати сваки Балканац) служе као илустрације:
Иштван Бибо (István Bibó, 1911-1979), говорећи o рјешењу територијалних спорова и консолидацији Источне Европе: "Ово подручје није у стању да се консолидује не због тога што je исконски варварско, него се оно варваризовало услед низа несрећних историјских догађаја који су га потиснули с пута европске консолидације, тако да се на тај пут више није могло ни вратити. На жалост, нису му много ни помогли да се врати, штавише, у неким случајевима су га изравно и спречили у томе." – I. Bibу, A kelet-európai kisállamok nyomorúsága, Budapest 1946 (= I. Bibó, Válogatott tanulmányok, Budapest 1986) = И. Бибо, Беда малих источноевропских држава, прев. А. Вицко, Сремски Карловци, Нови Сад : Издавачка књижарница Зорана Стојановића 1996, 79.
Славенко Терзић: "То што су појмови 'балканизам' и 'балканизација' ушли у речник међународне дипломатије, као синоними племенске завађености, 'заслуга' je пре свега великих сила и њиховог уређивања односа на Балкану према својим потребама и интересима." – С. Терзић, "О сусрету или сукобу цивилизација на Балкану : Реч на отварању скупа", у зборнику Сусрет или сукоб цивилизација на Балкану (Међународни научни скуп 10-12. децембар 1997), Београд : Историјски институт САНУ, Нови Сад : Православна реч 1998,13-16:15.
Марија Тодорова: "Величину, облик, стадијум развоја, па чак и само постојање балканских држава готово су искључиво регулисали интереси великих сила, a y складу са правилима игре равнотеже моћи." – M. Todorova, Imaginarni Balkan, 291.

¹⁰ Прегледно излагање о томе дао је Момир Стојковић, "Геополитички чиниоци балканизације", у зборнику Б. Матић, прир.. Тајна Балкана : Монографија о геополитици, друго, допуњено издање, Београд : Студентски културни центар 1995 (¹1994), 159-208.

¹¹ The New Shorter Oxford English Dictionary on Historical Principles, ed. by Lesley Brown, Oxford : Clarendon Press 1993, vol. I, 173a: Balkanization = the action of Balkanizing an area; Balkanize = divide (an area) into smaller mutually hostile States. – Gerhard Wahrig, Deutsches Wörterbuch (1966), völlig überarbeitete Neuausgabe, München : Mosaik Verlag 1986, 227: balkanisieren (ein Land) = in Kleinstaaten aufteilen, zersplittern. – Занимљив феномен узвратног жигосања другог управо оним својством којим овај други жигоше тог свог другог, наиме феномен повратног приписивања другом свог идентитета претходно измијењеног семантичком интервенцијом од стране тог другог, чиме се кроз стигматизацију другог истовремено предузима и аутостигматизација, садржан je y једној оновременој балканској употреби израза 'балканизација' и 'балканизовати': у ратном издању Српских новина, службеног органа српске владе, могу се прочитати и овакве оптужбе на рачун Њемачке: "Наставља се у Берлину слична политика чији ће резултат ... бити балканизација Европе"; или: "Немачка жели да балканизује Европу" – Српске новине (Крф 1917) бр. 21,1 и бр. 24,1.

¹² The New Shorter Oxford English Dictionary, vol. П, 2704a: Scandinavianize = make Scandinavian in form or character; Scandinavianization = the action or process of Scandinavianizing.

¹³ Види о томе зборник Stephen C. Ainlay, Gayiene Becker, Lerita M. Coleman, eds., The Dilemma of Difference : A Multidisciplinary View of Stigma, New York and London : Plenum Press 1986, нарочито прилоге: Gayiene Becker, Regina Amold, »Stigma as a Social and Cultural Construct«, 40-58; Lerita M. Coleman, »Stigma : An Enigma Demystified«, 211-232. О природи плакативног мишљења и етикетирања писао сам у кратком есејистичком чланку "Плакати, етикете, моћ", Глас Црногор(а)ца, год. CXXVI, бр. 67 (Подгорица, 20. август 1999) 8-9 = Књижевна реч, год. XXIX, бр. 510 (Београд, април 2000) 58-59.

¹⁴ M. Todorova, Imaginarni Balkan, 323. – Аналогно овој функцији Балкана као супституције објекта "Оријент", Трајан Стојановић скреће пажњу на "трансфер осећања мржње са упокојеног Совјетског Савеза на Србију, неупоредиво прикладнијег непријатеља – малу земљу која у то време није имала савезника" (Balkanski svetovi, 350).

¹⁵ О рефлексима спољнополитичких погледа на Балкан у европској путописној књижевности види четврто поглавље књиге М. Тодорове Imaginarni Balkan, 159-202, 348-353: »Obrasci percepcije do 1900. godine«. Имагинативни империјализам с обзиром на третман Балкана у британској књижевности узорно je обрадила Vesna Goldsworthy, Inventing Ruritania: The Imperialism of the Imagination, New Haven and London : Yale University Press 1998; упор. приказ Драгана Бисенића, "Руританија на Балкану!", Нова српска политичка мисао VI/1-2 (1999) 260-265.

¹⁶ Види M. Todorova, Imaginarni Balkan, 105-109, 204-210, passim. – Истрајност стереотипа о Балкану документују радови који се баве почетком и крајем 20. вијека: нпр. Момчило Селесковић, Србија у немачком јавном мнењу 1914 – 1918, Београд : Рад 1996; Милан Ристовић, "'Слика непријатеља' : Српске теме у берлинском сатиричном часопису Kladderadatsch 1914-1915. године", Годишњак за друштвену историју III/1-2 (1996) 23-39; Јово Бакић, "Стереотипи о Србима у јавностима појединих западних нација", Нова Српска политичка мисао VI/1-2 (1999) 27-55 (преглед обухвата Аустрију, Њемачку, Италију, САД, Велику Британију, Француску); Ели Скопетеа, "Оријентализам и Балкан", Историјски часопис XXXVIII (1991 131-143; Milica Bakić – Hayden, Robert M. Hayden, »Orientalist Variations on the Theme 'Balkans' : Symbolic Geography in Recent Yugoslav Cultural Politics«, Slavic Review 51.1 (1992) 1-15; Milica Bakić-Hayden, »Nesting Orientalisms : The Case of Former Yugoslavia«, Slavic Review 54.4 (1995) 917-931= M. Bakić-Hejden, »Reprodukcija orijentalizma : Primer bivše Jugoslavije«, Filozofija i društvo XIV (1998) 101-118. – Веома добру анализу, која има и начелан теоријски значај, дао je Слободан Наумовић, '"Балкански касапи': Митови и погрешне представе о распаду Југославије", Нова Српска политичка мисао VI/1-2 (1999) 57-77. – Ради илустрације: за стари и дуготрајни западни стереотип "византијска притворност" постоји исто такав пандан "Латини су старе варалице" (у српској народној пјесми Женидба Душанова, ст. 140); представа Млетака из уста војводе Драшка у Његошевом Горском вијенцу (1847), ст. 1400-1692, и за сврхе ове анализе дакако остаје ненадмашна.

¹⁷ Упор. Karl Jaspers, Die Schulcifrage (1946), München : Piper 1965 -Pitanje krivice, prev. V. Savić, Beograd : K.V.S. 1999, 35:
"To што je натурање кривице од стране победника постало политичко средство, нечисто у својим мотивима, само по себи представља кривицу која се протеже кроз историју."

¹⁸ Од heterophilia треба разликовати heterophyllia као термин за особину једне биљке да на разним спратовима младица има листове различитог облика, што je емисаоно такође употребљиво за балканску метафорику.

¹⁹ Види најприје класично дјело: Norbert Elias, Über den Prozeß der Zivilisation: Soziogenetische und psychogenetische Untersuchungen, I-II, Basel: Haus zum Falken 1939; Zürich, Bern : Francke ²1969; Frankfurt/M : Suhrkamp 1972, 1992. – Солидан преглед историје и многозначности појма даје Ю. С. Степанов, Константы : Словарь русской культуры. Опыт исследования, Москва : Школа "Языки русской культуры!" 1997, 520-545: "Цивилизация". – За историју ријечи види: Йmile Benveniste, Civilisation : Contribution à l'histoire du mot«, in: Eventail de l'histoire vivanie : Hommage à Lucien Febvre, Paris 1954,I 47-54 = Benveniste, Problèmes de linguistique générale, Paris : Gallimard 1966 = E. Benvenist, Problemi opšte lingvistike, prev. S. Marić, Beograd : Nolit 1975, 255-263: »Civilizacija: prilog istoriji reči«.

²⁰ Adam Smith, An Inquiry into the Nature and Causes of the Wealth of Nations, I-II, Dublin, London 1776, II 310: »It is only by means of a standing army, therefore, that the civilization of any country can be perpetuated or even preserved for any considerable time«; 313: »the invention of fire-arms, an invention which at first sight appears to be pernicious, is certainly favorable to the permanency and to the extension of civilization«.

²¹ О томе Larry Wolff, Inventing Eastern Europe, Stanford : Stanford University Press 1994. – Актуелност проблема овако формулише Милорад Екмечић ("Стабилност Балкана и Срби", у: Европа на раскршћу : Нови зидови или уједињена Европа (Међународни округли сто 28-29. април 1999), Београд : Историјски институт САНУ 1999, 49-53, 5l):
"Цело православно хришћанство се данас представља као нижа византијска цивилизација. Овај je антивизантизам данас законити син антисемитизма из ранијих ратова, којим je немачка култура настојала да идеолошки мобилише европске народе под својом контролом."

²² Уз ово види M. Todorova, Imaginarni Balkan, 317: "Класификовање људи према мерилима (социјалне и технолошке) комплексности и активности основни je принцип империјалног дискурса који je посебно преузела штампа. Осим тога, тај принцип ослобађа 'цивилизовани свет' сваке одговорности или емпатије коју би он иначе можда показао према 'разумнијим' народими."

²³ У једном друкчијем контексту пише о томе Јован Бабић, Морал и наше време, Београд просвета 1998, 49-61: "Зло и појам зла : Нацрт једне филозофске анализе" (1996), 5761.

²⁴ У наредним редовима ослањам се углавном на одличан рад Славенка Терзића о стратегији научних истраживања и научне пропаганде у функцији идеолошке доктрине о посебној историјској и "цивилизаторској" мисији АустроУгарске у окупираној Босни и Херцеговини и на Балкану: "Пројект 'аустроугарског Балкана' у Босни и Херцеговини (О идеолошким основама научних истраживања и научне пропаганде)", у зборнику Босна и Херцеговина од средњег века до новијег времена (Међународни научни скуп 13-15. децембар 1994), Београд : Историјски институт САНУ, Нови Сад : Православна реч 1995, 407-423, гдје види односну литературу.

²⁵ Њемачки публициста и историчар Херман Вендел (Hermann Wendel, 1884-1936), велики познавалац модерне историје јужнословенских народа, у свом и данас нажалост актуелном "Стручном мишљењу", поднесеном 11. и 12. маја 1923. парламентарном истражном одбору њемачког Рајхстага за испитивање узрока Првог свјетског рата, измишљање "босанског" језика доживљава као политикантски апсурд: H. Wendel, in: Schuld und Recht im Weltkrieg, Bd. VI, Berlin : Deutsche Verlagsgesellschaft für Politik und Geschichte 1924 (исте године сепаратно издање) = H. Vendel, »Habsburgovci i južnoslovensko pitanje«, prev. T. Bekić, Treći program Radio-Beograda, br. 92-95 (1992) 138-193, 144: "Беч je чак. начинио покушај да земаљски језик Босне, најчистији српски језик који се може замислити, прикаже као посебан језик – босански. При томе je вештина да се једни изиграју против других, Хрвати против Срба, католици против православаца и обрнуто, развијена до праве уметности."

²⁶ Формулацију сам посудио од Вендела (167), који такву аустроугарску политику оцјењује констатацијом да се "бечки властодршци ... никада нису либили да користе кривотворене документе да би уништили свог политичког противника или га пак пред светом приказали као кривца" (162).

²⁷ Више о томе: Naučne ustanove u Bosni i Hercegovini za vrijeme austrougarske uprave, sabrao i uredio dr Hamdija Kapidžić, Sarajevo 1973; dr Gregor Čremošnik, Zavod za proučavanje Balkana u Sarajevu, Jugoslovenska knjiga br. 27, Zagreb 1921; Hamdija Kapidžić, »Institut za istraživanje Balkana u Sarajevu«, Radovi Filozofskog fakulteta u Sarajevu, knj. II (1964) 7-51.

²⁸ Hacтојећи да се теоријски супротстави политички подобним "дневним истинама" и С. Наумовић (фусн. 16, стр. 58) запажа озбиљност проблема: "Обликујући јавно мњење у складу с очекивањима једног броја предузимљивих политичких актера, такве "истине' почињу да у све значајнијој мери утичу на озбиљну и неполитизовану научну продукцију и, што je још погубније, на целокупну политику заинтересованих држава и институција."

²⁹ Говорећи о енглеском филхеленизму, a не пропуштајући да истакне и његову стратешку позадину, К. М. Вудхаус овако описује љубав према Грчкој (С. M. Woodhouse, The Philhellenes, London : Hodder and Stoughton 1969, 38-39; према: M. Todorova, Imaginarni Balkan, 168): "Они су волели Грчку својих снова: земљу, језик, старине, али не и људе. Кад би ти људи само мало више личили на британске учењаке и џентлмене, прижељкивали су они, a ако то већ не могу, што и јесте претерано очекивати, кад би само мало више личили на своје претке, или, још боље, кад их уопште не би ни било." – Истим поводом, о њемачком филхеленизму, Зоран Константиновић, "Балкан као хронотоп", Сусрет или сукоб цивилизација на Балкану, 87-93, 90: "Гетеов хуманизам и љубав немачког романтизма према малим народима, који су трпели под туђинском влашћу, морали су да уступе место поимању немачког меркантилног либерализма, који се на Француској скупштини, 1848. године, разоткрио као незадржива жеља за економском и територијалном експанзијом, na je, тада, и у филозофији Хердера заменио Хегел, a овај у балканским народима није видео чиниоце који су играли неку улогу на позорници светске историје, нити je сматрао да они вреде да играју такву улогу. Не само да се заборавило на велико одушевљење српском народном песмом већ се заборавило и на велику љубав према Грцима. У позном романтизму толико силни филхеленизам уступио je место сумњи да ли су Грци тога доба уопште потомци древних Грка, и питању да нису они пре, нека свеопшта балканска мешавина."

³⁰ Упор. Предраг Палавестра, "Крај Балкана на крају столећа", Cycpeт или сукоб цивилизација на Балкану, 131-135,132:
"Морални чинилац ни раније није био пресудан за однос Европе према колевци њене културе, пошто се главне духовне творевине Балкана одавно сматрају неком врстом општег природног наслеђа европске цивилизације. Моћни хеленски извори европске културе напојили су варваре, који су их, потом, разорили. Када су Микену, Кносос, Партенон и Пергамон развлачили по својим престоницама, европски научници развили су теорију оправдања да нови Грци нису потомци, па отуда ни наследници, старих Грка, те да Фидија и Софокле некако више приличе и припадају цивилизованом Западу него заосталом и прљавом Леванту. "

³¹ О томе увјерљиво Džon R. Bauen, »Mit o globalnom etničkom konfliktu«, prev. V. Petrović, Reč : Časopis za književnost i kulturu, br. 45 (april 1998) 151-158 (изворник у: Journal of Democracy 7.4, 1996). – Корисно je узети у обзир Брубејкерове радове (Rogers Brubaker, Nationalism Reframed : Nationhood and the National Question in the New Europe, Cambridge : Cambridge University Press 1996; R. Brubaker, »Myths and Misconceptions m the Study of Nationalism«, in: John A. Hall, ed., The State ofthe Nation : Ernest Gellner and the Theory of Nationalism, Cambridge: Cambridge University Press 1998, 272-306), као што je то плодно учинио С. Наумовић (фусн. 16).

³² О томе нпр. T. Stojanović, Balkanski svetovi, 163, 213-214, 238239; такође T. Stoianovich, A Study in Balkan Civilization, New York : Alfred A. Knopf 1967 = T. Stojanović, Balkanska civilizacija, prev. I. Đordević, Beograd : Centar za geopoetiku 1995, 100-113, нарочито 104-105. – За читав проблем види тематске зборнике: Migrations in Balkan History, Beigrade : Serbian Academy of Sciences and Arts 1989; Сеобе српског народа од XIV до ХХ века, Београд 1990.

³³ Види Peter Charanis, »The Transfer of Population as a Policy in the Byzantine Empire«, Comparative Studies in Society and History III/2 (Jan. 1961) 140-154.

³⁴ Види: Цmer Lыtfi Barkan, »Les déportations comme méthode de peuplement et de colonisation dans l'Empire ottoman«, Revue de la Faculté des Sciences economiques de l'Université d'Istanbul XI (1949-50) 67-131; Славко Гавриловић, "Депортације, расељавања и сеобе Срба у време отоманске власти од XV до почетка XIX века", у зборнику Ислам, Балкан u велике силе, 231-244; исти, "Миграције Срба из босанског пашалука у Горњу Крајину (од друге половине XV до краја XVIII века)", у зборнику Босна и Херцеговина, 201-212; Милић Ф. Петровић, "Живот и права Срба под турском управом у Старој Србији од 1804. до 1912. године", Ислам, Балкан и велике силе, 397-408; Panayotis G. Charitos, »Conflict of Civilizations in the Balkans and the Role of International Law«, y зборнику Сусрет или сукоб цивилизација на Балкану, 517-531.

³⁵ Види: H. Vendel, »Habsburgovci i južnoslovensko pitanje«, 144, 150; Славенко Терзић, Србија u Грчка (1856-1903): Борба за Балкан, Београд : Историјски институт САНУ, Југословенска извозна и кредитна банка 1992, 211-219; I. Hadžibegović, »Migracije stanovništva Bosne i Hercegovine 1878-1914. godine«, Prilozi lnstituta za istoriju, god. XI-XII, br. 11-12 (Sarajevo 1975-1976) 310-317; Томислав Краљачић, "Колонизација страних сељака у Босну и Херцеговину за време аустроугарске управе", Историјски часопис, књ. ХХХVI (1989) 11-24; Душан Дрљача, "Колонизација страног живља у Босни и Херцеговини крајем ХIХ века с посебним освртом на досељавање Пољака", Босна и Херцеговина, 213-224. – У једном чланку из 1880. Михај Еминеску (Mihai Eminescu, 1850-1889), "највећи румунски пјесник", свједочи да се управо под Аустро-Угарском "буђење националне свести рађа у временима националне обесправљености" (M. Eminesku, Istočno pitanje : Politički spisi, prev. B. Čobotin, M. Vukadinović, Podgorica : Oktoih 2000, 70; избор из пјесникових Scrieri politice). – O хабсбуршкој балканској политици увијек je корисно прочитати радове Хермана Вендела, писане с великим познавањем, бриљантним стилом и с племенитошћу: Südosteuropäische Fragen, Berlin : Samuel Fischer 1918; Aus dem südslawischen Risorgimento, Gotha 1921; Südslawische Silhouetten, Frankfurt/M. 1924; Der Kampf der Südslawen um Freiheit und Einheit, Frankfürt/M 1925 = Борба Југословена за слободу и јединство, прев. М. С. Недић, Београд : Народна просвета 1925 (прештампано у Београду 1991, гдје се на страни 533 налази кратак опис римско-хабсбуршког стила "подијели па владај". – Колонијалну балканску политику Аустро-Угарске овако je y једном меморандуму из 1913. представио Конрад фон Хецендорф (Graf Franz Conrad von Hцtzendorf, 1852-1925), начелник аустроугарског генералштаба, иначе обузет анексиоманијом на сваки помен Балкана: "У привредном погледу Србија за Монархију која нема својих колонија представља најважније подручје извоза... Осим тога се мора имати у виду да je Србија изузетно плодна, даровима природе богата и у највећој мјери просперитетна земља чија блага, као и њихово искоришћавање, не би требало препустити другим државама" (према: Vеndel, »Habsburgovci i južnoslovensko pitanje«, 154).

³⁶ Уз наредне редове као поуздан ослонац узимам: Милан Ристовић, Немачки "нови поредак и Југоисточна Европа" 1940/41-1944/45 : Планови о будућности и пракса, Београд 1991; исти, "Балкан у нацистичким пројектима 'Нове Европе' у Другом светском рату", у зборнику Сусрет или сукоб цивилизација на Балкану, 477-491, гдје види изворе и осталу односну литературу.

³⁷ Упор. Franz Neumann, Веhemoth : The Structure and Practice of National Socialism, New York, Oxford 1942; Toronto, New York, London²1944.

³⁸ Ванредно корисну књигу о њемачкој политици етничког парцелисања Европе и o запањујућој вези између нацистичких актера ове политике и садашњих њемачких организација за мањинска питања, у којима су дјелатни чак и ратни злочинци, објавили су Walter von Goldendach, Hans-Rьdiger Minow, Vom Krieg zum Krieg, Berlin 1997; књигу je подробно приказао Никола Живковић, Хришћанска мисао, год. V, бр. 9-12 (1997) 32-36. – О узнемиравајућем утицају нацистичког насљеђа у савременом европском и свјетском контексту моћи види Rodney Atkinson, Europe 's Füll Circle : Corporate Elites and the New Fascism, London : Compuprint Publishing 1997, ²1997 = Родни Еткинсон, Зачарани европски круг : Корпоратне елите и нови фашизам, прев. А. Аксентијевић, Нови Сад : Светови 1997.

³⁹ Организовани геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима од стране сателитске фашистичке Независне државе Хрватске (1941-1945) може се убројити у неколико најнечовјечнијих које памти историја, као што je то учинио нпр. Christian Scherrer (y зборнику Norbert Ropers, Tobias Debiel, Hg., Friedliche Konfliktbearbeitung in der Staaten- und Gesellschaftswelt, Bonn : Stiftung Entwicklung und Frieden 1995) издвајајући га међу "посебно варварске демоциде" (besonders barbarische Demozide). – Као илустрација покровитељства над потоњим балканским погромима може да послужи изјава високог функционера америчке администрације Ричарда Холбрука (Richard Holbrooke) на састанку са представницима терористичке организације косметских Албанаца UЗK почетком 1998: "Мислим да Србе треба отјерати са овог простора" (The New York Times, 25 June 1998, A-6).

⁴⁰ Овдје имам на уму оно што je Ђерђ Конрад (Gyцrgy Коnrдd, *1933) y разговору са Арпадом Вицком (у српском издању његове Antipolitika : Eseji i članci, izbor i prevod A. Vicko, Podgorica : Oktoih, Budva : Grad Teatar 1999, 399) формулисао као "говор мржње": "Суштина говора мржње je y томе, да je моја мука, односно да je мука моје заједнице увек једна друга заједница, да нисмо ми сами узрочници властитих мука. Да никад, ни за шта, нисмо ми сами криви."

⁴¹ Упор. став Марије Тодорове око тежње ка хомогенизацији у прошлости западноевропских националних држава (Imaginarni Balkan, 301:) "У ствари, демократија као политичка форма постала je својствена западноевропским националним државама тек у XX веку (а Немачкој тек после Другог светског рата), након што су оне у претходним вековима постигле знатан, мада не апсолутан степен етничке и верске хомогености и друштвене дисциплине, и то неретко по сумњивој људској и моралној цени." – С друге стране, изгледа да између демократије и мирољубиве политике не постоји директна веза у смислу да већи степен демократије повлачи за собом већи степен мирољубивости, о чему пише Tobias Debiel y поменутом зборнику Friedliche Konfliktbearbeitung..., с ослањањем на David Forsythe, »Democracy, War, and Covert Action«, Journal of Peace Research 29 (November 1992), гдје ce закључује да Сједињене Америчке Државе имају непријатељски став према оним демократским земљама које штете њиховим привредним интересима.

⁴² Report of the International Commision to Inquire into the Causes and Conduct of the Balkan Wars, Carnegie Endowment for International Peace, Division of Intercourse and Education, Publication No. 4, Washington, D.C. 1914, 19, 273; прештампано у: The Other Balkan Wars : A 1913 Carnegie Endowment Inquire in Retrospect with a New Introduction and Reflections on the Present Conflict by George F. Kennan, Washington, D.C. : Carnegie Endowment for International Peace 1993; увод je написао барон Детурнел де Констан (Baron d'Estournelle de Constant); извор: M. Todorova, Imaginarni Balkan, 16-17. – Ha првој страни Извјештаја наведени су принципи за које ce Карнегијева задужбина залаже a који су и данас поучни за сукобљене Балканце и њихове владе: "боље рат него ропство, боље арбитража него рат, боље помирење него арбитража".

⁴³ Упор. интервју Анте Павелића шпанском фашистичком (тј. фалангистичком) листу Arriba од 26. маја 1943, гдје се каже да je "балкански дух имао експанзивну моћ која je успјела да продре до граница Беча. Аустро-Угарска je имала снаге да гони тај дух ка Југоистоку, гдје није више представљао никакву опасност. Дужност je Хрватске да настави са овим притиском на балканске обичаје док их не сведе у њихове праве границе."

⁴⁴ Имам на уму наслов збирке огледа једног изванредног познаваоца Балкана: Милан Будимир, Са балканских источника, Београд : СКЗ 1969.

// Пројекат Растко / Философија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]