Никола Бертолино

О Миодрагу Сибиновићу као преводиоцу поезије

(Запис са промоције добитника Повеље за животно дело Удружења књижевника Србије 2012.)

С Миодрагом Сибиновићем упознао сам се и спријатељио давно, још док смо обојица били такорећи почетници у прекрасном послу поетског превођења. Истина, ја сам тада већ имао објављене књиге поетских превода, према којима сам се односио веома критички, као да ни не постоје. И Сибиновић је већ преводио, а пошто ми је неке од тих превода показао, препознао сам у њима богат таленат који много обећава, а који ће врло брзо доћи до пуног изражаја у нашем првом заједничком подухвату, превођењу Сабраних дела Сергеја Јесењина.

На овом догађају ћу се нешто подробније задржати, јер га сматрам значајним у историји нашег преводилаштва, будући да у извесној мери означава смену генерација, барем у области превођења руске поезије. Издавачко предузеће „Народна књига“ ангажовало је, као Редакцију у овом огромном и веома сложеном послу, већ афирмисаног преводиоца Милорада Живанчевића, мене и Миодрага Сибиновића, кога смо предложили Живанчевић и ја. Издавач је желео „младе снаге“ — брзе и ефикасне.

Нас тројица смо заиста врло брзо направили избор међу постојећим преводима, а затим смо се посветили превођењу непреведених дела, којих је било знатно више од преведених. Ангажовали смо за тај подухват и низ других, младих преводилаца, међу којима су били Данило Киш, Радивоје Константиновић, Мирослав Топић... (Сећам се услова који је поставио Киш: да му поверимо искључиво песме које не постоје у нечијем другом преводу, јер је веровао да су сличности и подударности текста у преводима неизбежне, што значи да је већ тада слутио каквим оптужбама у будућности може бити изложен.)

Разуме се да смо од постојећих превода у свој избор уврстили преводе двојице тада најистакнутијих „јесењинаца“, Миодрага М. Пешића и Слободана Марковића, званог „Либеро Маркони“. Пешић, који се Јесењином бавио већ више деценија, па је његове преводе огромна већина читалаца доживљавала као „изворног“ и „јединог“ Јесењина (а многи их и данас, по инерцији, тако доживљавају), био је увређен већ самим сазнањем да неко други, а не он, петља нешто око Јесењина. Од његових превода изоставили смо свега пет или шест оних који по нашем мишљењу нису били довољно добри. Чињеницу да у избор за то капитално издање нису уврштени апсолутно сви његови преводи Пешић је схватио као увреду и искористио као разлог да се повуче, надајући се по свој прилици да ће издање тиме бити уништено. Та његова претпостављена нада се изјаловила, али Пешићево повлачење се пред нас поставило као озбиљно начелно питање. У преводилаштву не постоје Непогрешиви, Незамењиви и Једини. За нас тројицу у Редакцији то је значило да се морамо помирити с Пешићевом апстиненцијом и заједно с другим сарадницима превести све оно што је он превео. Живанчевић је у обимном интервјуу за новосадски „Дневник“ и указао на неке слабости Пешићевих превода, који су двадесетих и тридесетих година прошлог века, док је уметност поетског превођења код нас још била на ниском ступњу развоја, значили известан квалитетни пробој, али су неколико деценија касније у много чему били превазиђени.

Што се тиче Слободана Марковића, од њега смо узели мањи број превода — оних заиста изврсних у којима се видео велики песнички таленат, у много чему сродан Јесењиновом. Али то су били преводи настали у луцидном стању духа какав није увек био карактеристичан за овог боема из породице „уклетих песника“. И Слободан Марковић је реаговао — тако што је у листу „Вечерње новости“ покушао обезвредити и оцрнити овај књижевни подухват и његову Редакцију, узевши највише за мету, ваљда као претпостављену најслабију карику, управо њеног најмлађег члана, Миодрага Сибиновића. Био је то ружан напад који се може окарактерисати као злонамеран и клеветнички. Редакција је одговорила, а полемика, у коју су се укључили и други појединци, трајала је месец дана. Марковић је узео на зуб и Киша, који му је одговорио у једном шаљивом тексту пуном кишовске врцаве духовитости.

Тих дана био сам импресиониран видећи како Сибиновић стоички мирно подноси бујицу увреда које су му упућиване. Многи други би се у тој ситуацији обесхрабрио и изгубио; његов одговор био је у максималној усредсређености на оно најважније — на остваривање што бољих и што лепших превода Јесењинове поезије. Уместо да из ове олује изађе укаљан и прокажен, он је из ње изашао као велики преводилац који се никад више неће морати као такав доказивати.

Показао је скоро све одлике које ће бити видљиве и у његовим каснијим преводима — језичко богатство, версификацију маестрију, способност налажења адекватних уметничких вредности у језику превода, коегзистенцију специфичне језичке изражајности оригинала и неусиљене природности језика у преводу — а све су ово вредности и способности које су мало коме на дохвату.

У тачност оваквих критичких процена имао сам прилике уверити се и касније, пред Сибиновићевим преводима Пушкина и Љермонтова (у издањима у којима смо такође сарађивали), али оно што је на мене остављало нарочито снажан дојам била је његова способност да у нашем језику нађе адекватан израз веома различитим песницима чије је преводе објавио, од поменуте двојице великих романтичара, преко јесењинске апотеозе руског села, руске природе и руског прошлости, до остварења која свако на свој начин уздижу руску поезију до самих врхова модерног поетског израза у европским и светским оквирима, а каква налазимо у делима Александра Блока, Ане Ахматове, Николаја Заболоцког, Осипа Мандељштама, и не само њих. (Поезију Александра Блока Сибиновић је на моју молбу превео за библиотеку „Врхови“ коју сам својевремено уређивао у БИГЗ–у и у којој су дела врхунских песника објављивана у врхунским преводима.)

Много је примера који показују Сибиновићево преводилачко мајсторство, изузетну способност „читања“ оригинала и препознавања његових вредности, али и располагање могућностима и лепотама свог језика. Као један од најубедљивијих примера за ово о чему говорим навешћу, с нарочитим задовољством, његов превод чувене Љермонтовљеве песме Выхожу один я на дорогу... Ово ремек–дело сматрам једним од бисера светске лирске поезије и држим га у својој интимној антологији оних песама које увек знам наизуст. Тек пажљивим погледом види се да је песма сачињена од десетераца (са женским и мушким римама) — скоро истих оних десетераца од којих је сачињен највећи део наше народне поезије. Али како се само магична музика Љермонтовљевог стиха, тај „разговор међу звездама“, разликује од тромог трохејског десетерца наших народних песама! Погодити ту разлику, остварити у нашем језику онај јединствени ритам Љермонтовљевог „десетерца“, учинило ми се скоро немогућим задатком за преводиоца. Стога се нисам усуђивао да преведем ту песму. Сибиновић је, међутим, имао ту храброст, али и то знање, ту вештину, који су му омогућили да оствари преводилачко ремек–дело:

Пођем тако, сам сред пута тога;
Друм кременит кроз маглу се сја;
Ноћ је тиха, пустош слуша Бога,
Сјајне звезде беседе без сна.

Док на небу светли празник влада,
Уз сјај плави земља спи под њим...
Што је мени тако тешко сада?
Да л' шта чекам? Жалим ли за чим?

Од живота већ не тражим ништа,
И не жалим минули свој дан;
Тражим још слободу, и мир иштем!
Тражим само заборав и сан!

Ускоро се Сибиновићево интересовање проширило и на друге источнословенске језике — украјински и белоруски. То је за њега било освајање нових језичких подручја у којима ће његово деловање бити исто тако значајно и плодоносно као што је било бављење руском поезијом. Али ни ту се није зауставио, изненадио ме је кад ми је саопштио да се уз помоћ грузијске филолошкиње Еме Пивоваров латио превођења великог грузијског песника Шоте Руставелија. Ово дело, које Сибиновић у Предговору назива „специфичном синтезом европске филозофске мисли и древне источњачке поезије“, желео сам објавити у својој библиотеци „Врхови“ у БИГЗ–у, па сам се о томе са Сибиновићем и договорио, али нажалост, криза у коју је доспео БИГЗ спречила ме је у томе, а Сибиновић је Руставелијеву поему објавио код Српске књижевне задруге. Необичност задатка пред који га је поставила оријентална поема настала пре многих ремек–дела западноевропске ренесансе није спречила Сибиновића да и у овом случају оствари изузетан преводилачки подвиг.

На крају, као неку врсту закључка, морам нагласити да се Сибиновић сваким својим поетским преводом потврђивао као врстан песник. Већ је много пута речено да је за превођење врхунских поетских дела потребан и изразит, мада унеколико специфичан песнички таленат: таква дела може успешно преводити само неко ко јесте песник. Па ипак, није редак случај да се преводиоци поезије покушавају доказати као песници, иако су се као такви већ доказали вредношћу и лепотом својих превода, али њима је стало да се докажу и властитим песмама. Уосталом, данас скоро сви пишу песме, па зашто не би и преводиоци? Писао сам их и ја, али без имало амбиције да те песме и објавим. Можда бих их објавио, али нисам их уобличио као збирку; свака моја песма је плод посебног тренутка, па се стога, узете заједно, не уклапају у целину. Сибиновић је, међутим, своје песме укомпоновао као збирку која поседује своју стилску хомогеност, као и тематску, и у вези с њом и мисаону, филозофску усредсређеност, а то је већ озбиљнији подухват, остварење вишег ранга него што је усамљена песма, ма колико ова последња била лепа и вредна као самостално уметничко остварење. Жао ми је што Сибиновић ову збирку није објавио и надам се да ће то учинити.

Књижевник Никола Бертолино