Dr Ksenija Končarević

Monaška civilizacija i jezik

(konfrontacioni lingvokulturološki pristup)

0.1. Poniklo još u prvim vekovima hrišćanstva na Istoku (Egipat, Palestina, Sirija), monaštvo će i među Slovenima, veoma brzo nakon njihove evangelizacije, "doneti rod obilan" ne samo na planu duhovnog života i podvižništva, već i u oblasti pismenosti, umetnosti, na raznim područjima kulturnog života. Kao specifičan duhovni i socijalni fenomen sa dugom tradicijom i širokom rasprostranjenošću, monaštvo će izgraditi poseban (premda u mnogim slučajevima neodvojiv od opšteg razvoja hrišćanske crkve) sistem duhovnih, intelektualnih, etičkih, estetičkih, institucionalnih vrednosti i razviti sopstvenu materijalnu kulturu i civilizaciju; ta kultura i ciivilizacija neminovno će koegzistirati sa jezikom, nalazeći u njemu svoga izraza i odraza i budući homomorfna (strukturno slična) jezičkom fenomenu.

0.2. U ovom radu pokušaćemo da rasvetlimo pitanje o interakciji između monaškog civilizacijskog modela i jezika, služeći se modelom analize lingvokulturološkog polja (LKP) kao hijerarhijske strukture sačinjene od lingvokulturema raznih nivoa objedinjenih pripadnošću određenoj kulturnoj i semantičkoj sferi. Naše istraživanje bazira se na materijalu lingvokulturema koje strukturišu LKP "pravoslavno monaštvo" (jedinice leksike, frazeologije, paremiologije, onomastike, govorne etikecije, neverbalne komunikacije) i usmereno je ka spoznaji relevantnih istovetnosti, sličnosti i razlika u njihovoj strukturi i funkcionisanju u ruskom i srpskom jeziku. Građa za rad ekscerpirana je iz leksikografskih izvora, bogoslovske literature i dela umetničke književnosti na oba konfrontirana jezika.

1.1. U krugu leksike iz analiziranog LKP može se govoriti o postojanju ili odsustvu ekvivalentnosti u odnosu na (a) bliskosrodne (u okvirima pravoslavnog areala), (b) nešto udaljenije (drugih hrišćanskih konfesija) i (v) udaljene (nehrišćanske) kulture. Konfrontiranje u oblasti (a) otkriva realije i odgovarajuće lekseme svojstvene samo jednoj od kultura (rus. kulič, kievskiј rospev, stranničestvo, srp. badnjak, slava), ili ekvivalentne u odnosu na druge pravoslavne kulture, ali nepostojeće u onoj sa kojom se poredi (rus. jurodivyj, skuf'ja, anenenajki imaju ekvivalente u grčkom, ali ne i u srpskom jeziku i kulturi). Konfrontacionim postavljanjem ruske i srpske kulturno markirane leksike iz datog LKP uspostavili smo sledeću tipologiju odnosa na osnovu vrste neekvivalentnosti: (a) denotativana neekvivalentnost (leksema označava predmet, pojavu, situaciju potpuno nepoznatu drugoj kulturi): srp. sinđel, protosinđel, pisanija, rus. podvor'e, kanunnik, kiot; (b) denotativna ekvivalentnost sa nejednakim jezičkim signifikovanjem (realija je prisutna u obema kulturama, ali u jednoj od njih nema svoj posebni izraz): srp. zadužbina, tromiriti, jednoničiti, kaluđeruša, metoh, rus. monastyrnik, pustyn', govenie, hristosovat'sja; (v) funkcionalna bliskost različitih realija: rus. monastyrskij blagočinnyj - srp. kanonarh, eklesijarh, i (g) funkcionalna različitost bliskih realija: rus. monastyrskij blagočinnyj - srp. namesnik, rashodčik (palatnyj) - ekonom. Jedinice koje na pojmovnom planu imaju ekvivalent u jeziku sa kojim se vrši konfrontiranje, ali pokazuju bitne razlike na asocijativnom i emocionalno-ekspresivnom planu, uvrstićemo u kategoriju fonske leksike: tako, leksički fon reči manastir u srpskom jeziku obuhvata sistem tipičnih kolektivnih ekstralingvističkih asocijacija koje se odnose na istorijat razvoja monaštva u nas, način izdržavanja obitelji, manastirski poredak, narodne tradicije vezane za odlaženje u manastire itd. (ukupnost takvih fonskih znanja iz XIX v. kompleksno i sistematično predočava Vukov Rječnik u članku namastir), različit od fona rus. monastyr', zbog čega su ove dve lekseme fonski delimično ekvivalentne; ili: istorijski fon rus. kamilavka (valjkasta kaluđerska i sveštenička kapa), za razliku od srp. kamilavka, uključuje i podsećanje na to da je sve do reformi patrijarha Nikona ona imala izgled prihvaćen u grčkoj tradiciji, te da staroversko sveštenstvo i do dan-danas nosi ovakve kape (skuf'ja).

1.2. Sa lingvokulturološkog stanovišta pažnju privlače i istorizmi vezani za monašku tradiciju: takvi su u ruskom, primera radi, izvečnye (izraz iz doba tatarsko-mongolskog ropstva: manastiri koji su pripadali neposredno mitropolitima i nalazili se u isključivoj zavisnosti od njih, poput Čudovog u Moskvi, Blagoveštenjskog u Nižnjem Novgorodu, manastira Sv. Borisa i Gleba u Vladimiru), obščie (iz istog perioda: manastiri u kojima su zajedno živeli monasi i monahinje, kao obitelj Presv. Bogorodice na Šeši u Tveru, Vaskrsenja Hristovog u Novgorodu), osobye, osob' suščie monastyri (sred. XVI v.: manastiri sa dva-tri crnorisca), u srpskom - iz nešto bliže prošlosti - pisanija, prnjavor, prnjavorac, džagara, nurija (iz Vukovog Rječnika). Ima i slučajeva da je u jednom jeziku određena leksema istorizam (rus. sinkell, protosinkell), dok se u drugom aktivno koristi (srp. sinđel, protosinđel - monaški činovi adekvatni zvanjima protonamesnika, odn. protojereja kod sveštenstva mirskog reda).

1.3. U leksici iz analiziranog LKP zapažamo i prisustvo brojnih pozajmljenica - grecizama, što predstavlja odraz istorijskih okolnosti (na slovensko područje monaška civilizacija preneta je iz Vizantije), i crkvenoslovenizama, što svedoči o neprekinutom kontinuitetu monaštva, ali i (u slučaju srpskog jezika) o interkulturnoj razmeni i uticaju ruske monaške tradicije. Stepen toga prisustva najviši je, razumljivo, u leksičko-semantičkim grupama koje označavaju organizacionu strukturu monaške zajednice - činove i poslušanja (grecizmi iguman, eklesijarh, kanonarh, jeromonah, sinđel, arhimandrit; crkvenoslovenizmi nastojatelj, stranoprimacm kandilovžigatelj), bogoslužbene i vanbogoslužbene odežde (grec. analav, paramand, kamilavka, stihar, orar, felon, epitrahilj, sakos, omofor, mandija; csl. nadbedrenik, žezal), sveštene sasude (grec. putir, diskos, ripida, antimins, csl. lžica, guba, darohranilnica), vrste i delove bogosluženja, molitvoslovlja, žanrove crkvenog pesništva (grec. liturgija, proskomidija, polijelej, akatist, antifon, egzapostilarij, prokimen; csl. vozglas, slavoslovije, otpust, svetilan, podoben, sjedalen, pričasten; komb. grec. i csl.: suguba jektenija) - dakle, u domenima gde je ustrojstvo monaškog življenja i bogoslužbene prakse u potpunosti preuzimano iz razvijenijih sredina.

1.4. Rečima sa unutarnjom formom, čiji se bukvalni smisao formira na osnovu značenja morfema u njihovom sastavu, takođe se izražavaju kolektivne predstave i fonska znanja relevantna sa stanovišta lingvokulturologije. Među leksemama iz analiziranog LKP uočavamo da ima dosta onih čija je semantika i sa sinhronijske tačke gledišta očigledna i stoga kulturološki informativna za današnje nosioce jezika, isp. u srpskom: polunoćnica, povečerje (nazivi bogosluženja), petohlebnica, sedmosvećnjak (svešteni sasudi), nadbedrenik, narukvice (delovi odeždi), stranoprimac, iskušenik, postriženik, velikoshimnik (kaluđerska poslušanja i činovi), ali ima i slučajeva gde je unutarnja forma "udaljenija", odn. razotkriva se jedino poniranjem u etimologiju reči: kaluđer (grč. καλός, γέρον) - "časni, dobri, blagoobrazni starac", omofor (grč. ώμος "pleće", φέρω "nosim"), antimins (grč. αντί "na, mesto", μίνσιον/μηνσιον "sto"), darohranilnica (csl. dar'', hraniti "čuvati"), i sl.

2. Tragovi monaškog civilizacijskog modela u onomastičkom sistemu ruskog i srpskog jezika takođe predstavljaju inspirativno polje lingvokulturoloških ispitivanja. Tako, među astionimima i komonimima nalazimo primere koji upućuju na to da se mesto nekada nalazilo u manastirskom ili u posedu nekog crkvenog lica, ili da je nazvano po pripadnicima monaškog čina (rus. Monastyrščina, Patriaršee, Vladykino, srp. Manastirica, Kaluđerovo, Kaluđerce, Kaluđerica). Ili: u kategoriji grupnih antroponima pažnju zaslužuju prezimena koja upućuju na pripadnost monaštvu (rus. Igumnov, Monahov, Monaškin, srp. Igumanov, Kaluđerović) ili bavljenje zanimanjima i poslušanjima vezanim za delatnost manastira (rus. Psalomščikov, Ponomarev, Kelarev - od kelar' "manastirski ekonom", Ključarev, Golovščikov - od golovščik "rukovodilac manastirskog hora", Svečnikov - od svečnik "monah ili zanatlija koji izrađuje sveće", Proskurnikov, Prosvirjakov, Proskurjakov - od proskura, prosfora - "prosfora, hleb koji se koristi pri bogosluženju"; proskurnik - "lice koje se bavi izradom prosfora"). Prezimena iz ove potonje grupe onima koji raspolažu odgovarajućim fonskim znanjima mogu da ukažu ne samo na profesionalnu nego i širu socijalnu pripadnost porodice. Recimo, prezimena Proskurin, Proskurnikov, Proskurjakov morala su pripadati osobama slabog imovnog stanja i niskog socijalnog položaja, pošto je bavljenje izradom prosfore u Rusiji oduvek bilo jedno od najslabije plaćenih zanimanja. Na ovo se ukazuje i u žitiju prep. Teodosija Pečerskog: na užas i sablazan okoline, mladić koji je zadobio veoma dobro svetovno obrazovanje i koji je, blagodareći imetku i porodičnoj tradiciji, mogao za sebe izabrati neko od najuvaženijih zanimanja, prihvata se pravljenja prosfore, što biva ocenjeno kao njegova socijalna degradacija, svojevrsno jurodstvo i uvreda porodične časti. Jedan od motiva zbog kojih se Teodosije odlučuje na ovaj korak svakako je bila i činjenica da se u njegovom hramu u Vasiljkovu liturgija nije redovno, svakodnevno služila upravo zbog nedostatka prosfora; ali, po hagiografovom kazivanju, opravdavajući se pred majkom, mladić neće izneti ovaj, nego daleko dublji i uzvišeniji argument - svoju ljubav prema Telu Hristovom: "LЕpo est' mne radovatisja, jasno sodЕl'nika mja spodobi Gospod' ploti Svoeja". Izradom prosfora, pored monaha i monahinja, bavile su se - sve do sredine XIX veka - udovice i sirotice.

3.1. Frazeološki fond takođe je relevantan izvor podataka o monaškoj tradiciji i sveukupnom narodnom životu zasnovanom na pravoslavno-hrišćanskoj doktrini. Najjednostavnije je uočiti i objasniti kulturni potencijal onih frazeoloških jedinica (FJ) u čijem se značenju eksponira denotativni aspekt, i u kojima se kulturološka informacija izražava analitički, posredstvom pojedinačnih komponenata: u rus. takve su FJ so svoej kolokol'ni, malinovyj zvon, do morkovkina zagoven'ja, u srp. čudan svetac, živo neopojano groblje, božiji blagoslov, peto evanđelje. Predmet lingvokulturološkog proučavanja naročito su FJ čiji je denotat nosilac istorijske kulturološke informacije i čije poimanje, shodno tome, podrazumeva poznavanje konkretnih činjenica iz crkvene prošlosti: tako, u rus. vkušat' ot pišči svjatogo Antonija ("golodat'") kulturološki fon razotkriva se jedino uz posedovanje odgovarajućih hagioloških znanja (ovaj frazeologizam, iskonsko ruski po poreklu, inspirisan je žitijem osnivača anahoretskog podvizavanja i "oca monaštva" prepodobnog Antonija Velikog, čuvenog sa svoga mnogog pošćenja i iznuravanja tela). U osnovi druge vrste FJ - frazeologizama sa unutarnjom formom - je neka prototipska situacija adekvatna njihovom bukvalnom značenju: recimo, kod rus. razduvat' kadilo na osnovu prototipske situacije, koja odgovara "bukvalnom" značenju FJ (da bi se u kadionici raspirila vatra, potrebno je njome zamahivati napred-nazad), dolazi do preosmišljavanja i formiranja idiomatskog značenja ("uspešno rasširjat' kakoe-l. delo; razvertyvat' kakuju-l. dejatel'nost'"). Ukoliko je taj genetski prototip i danas živ, te je mogućna njegova adekvatna recepcija iz sinhronijske perspektive, govorimo o aktuelnoj dvoplanosti FJ; postoje, međutim, i FJ kojima je svojstvena samo dijahronijska dvoplanost semantike, što znači da "prjamoj smysl slovosočetanija, kotoroe ležit v osnove frazeologizma, rjadovoj nositel' jazyka (...) uže ne vosprinimaet i ispol'zuet tol'ko idiomatičnoe značenie". Do ovoga dolazi iz dva razloga: zbog izlaska neke komponente FJ iz kruga opšteupotrebne leksike i njenog prelaska u kategoriju arhaizama (rus. zlačnoe mesto, vsjakoe dajanie blago, i iže s nim), ili, još češće, zbog gubljenja genetskog prototipa, u kom slučaju govorimo o postojanju dijahronijskog frazeološkog fona. Tako, FJ podvesti pod monastyr' ("navleč' na kogo-l. bedu, neprijatnost'; postavit' v zatrudnitel'noe, bezvyhodnoe položenie") može imati dva, u svesti nosilaca savremenog ruskog jezika već zaboravljena prototipa: praksu nasilnog postrigavanja ili primanja angelskog obraza pod pritiskom životnih nedaća, i činjenicu da su u prošlosti mnoge neprijateljske vojske doživljavale poraze upravo kraj zidina manastirskih, pošto su u ratovima i bunama "tiha utočišta burom vitlanih" dobijala fortifikacijsku namenu (otuda u Daljevom rečniku: idti pod stukalov monastyr' (soldatsk.) - pod krepost', na sraženie). Frazeologizam toloč' vodu v stupe ("zanimat'sja čem-l. bespoleznym, popustu tratit' vremja") danas se aktivno koristi, iako je običaj kažnjavanja kaluđera i iskušenika koji se ogluše o pravila i poredak življenja u obitelji dugotrajnim "tucanjem" vode u avanima već odavno zaboravljen. FJ mogu biti motivisane i somatizmima (gestovi, poze) karakterističnim za monašku tradiciju: rus. bit' čelom podseća na u monaškoj praksi široko prihvaćeni običaj sagibanja glave i tela do zemlje (veliko metanije), koji se tipikom propisuje prilikom najusrdnijih molitava (uz veliki post, pri ispovesti, kao izraz pokajništva), a koji je u srednjevekovnoj Rusiji primenjivan i u sekularnoj komunikaciji - prilikom obraćanja vlasteli s kakvom molbom. Frazeologizaciji su podlegli i klišeirani obrti iz bogoslužbenih tekstova, čijem je širenju umnogome doprinelo sakramentalno, latreutičko i didaktičko delovanje monaških obitelji: vo vremja ono (inicijalna formula pri čitanju evanđelskog začela), veselymi nogami (iz vaskršnje pesme: K svЕtu idjahu, Hriste, veselymi nogami), vsjakoe dajanie blago (iz zaamvone molitve), zlačnoe mesto (iz zaupokojne molitve), na son grjaduščij (prema nazivu molitava iz pravila uoči odlaska na počinak).

3.2. Konfrontiranjem ruskih i srpskih FJ iz analiziranog LKP dolazimo do sledeće tipologije međujezičkih strukturno-tipoloških sličnosti: (1) međujezički frazeološki ekvivalenti: (a) apsolutni, sa istovetnom semantikom, formalnom organizacijom i genetskim prototipom (zvoniti u sva zvona - zvonit' vo vse kolokola) i (b) relativni, sa izvesnim razlikama na planu leksičkog sastava ili gramatičke strukturiranosti, ali koje nisu relevantne sa stanovišta semantike i prototipa konfrontiranih FJ (predat' anafeme - baciti anatemu, pričisljat' k liku svjatyh - praviti od koga sveca, zvonit' vo vse kolokola - dati šta na velika zvona); (2) međujezički frazeosemantički adekvati, sa istovetnošću semantike i bliskošću (ne identičnošću!) prototipske osnove (kurit'/voskurjat' fimiam - paliti kandilo); (3) semantički adekvati, kojima je svojstvena istovetnost na semantičkom i različitost na planu prototipske organizacije (do morkovkina zagoven'ja - na svetog Živka, odnim mirom mazany - jedne/naše gore list) i (4) pseudoekvivalenti, sa različitom semantikom i istim ili bliskim prototipom (ni Bogu svečka, ni čertu kočerga - paliti sveću Bogu i đavolu, takoj-sjakoj, nemazanyj - biti kršten, vot tebe, babuška, i Jur'ev den' - dobiti šta na Jurjevo). U najvećem broju slučajeva, međutim, FJ jednog jezika u drugome jeziku odgovara samo leksički ekvivalent: vkušat' ot pišči svjatogo Antonija - gladovati, čepuha na postnom masle - besmislica, koještarija ili sintagmatski opis: podvesti pod monastyr' - dovesti u veliku nepriliku, krstiti se levom rukom - byt' v krajnem udivlenii.

4. Realije monaške civilizacije ugrađene su i u sistem etalona, koji "otražajut ne tol'ko nacional'noe mirovidenie, no i nacional'noe miroponimanie, poskol'ku oni javljajutsja rezul'tatom sobstvenno nacional'no-tipičeskogo soizmerenija mira", zadobijajući svoj jezički izraz u ustaljenim (frazeologiziranim) poređenjima. U pozadini etalona stoje širi kompleksi kulturoloških predstava i generalizacija: tako, rus. dom, čto monastyr', u kome je manastir poslužio kao etalon obilja, raskoši, bogatstva, da se razumeti samo ukoliko se ima u vidu blagostanje u većim ruskim obiteljima (setimo se tim povodom i polemike između josifljana i prekovolških staraca-"nestjažatelja"); ili, srp. tišina kao u crkvi inspirisano je pravilima blagočestivog ponašanja u domu Gospodnjem. Analiza etalona pokazuje, između ostalog, karakter normativnih predstava i socijalno-psihološke procene raznih aspekata manastirskog i crkvenog života: recimo, u kolektivnoj svesti nosilaca srpskog jezika sveštenički poziv doživljen je kao lagodan, lišen napora (ići glatko kao popu kod oltara), molitva Gospodnja smatra se za jedno od najelementarnijih znanja (jednostavno/lako kao očenaš), ikona je ideal lepog (lep kao upisan/kao ikona), itd.

5. Monaštvo kao duhovni i socijalni fenomen našlo je odraza i izraza i u paremiološkom fondu ruskog i srpskog jezika: analitički - komponentama paremija, kulturološki markiranim leksemama sa tematskom pripadnošću analiziranom LKP (Ne vsjak monah, na kom klobuk; Bilo proskura, biće popova) i/ili kompleksno, na osnovu genetskog prototipa vezanog najčešće za tipične situacije i svakodnevnu praksu manastirskog života (Monastyr' dokuku ljubit; V čužoj monastyr' so svoim ustavom ne hodi; Radosten bes, čto otpuščen inok v les; Dođe gost pa razori post; Kaluđer koji ne umije prositi i magare koje ne umije nositi ne valjaju ništa; Prije će prestati rijeka teći nego kaluđerska ćesa presušiti). Za razumevanje ovakvih paremija neophodna su odgovarajuća fonska znanja, neretko istorijskog karaktera: recimo, negativna markiranost "kaluđera koji ne umije prositi" u narodnoj svesti uslovljena je konkretnim uslovima izdržavanja manastirskih obitelji u Srbiji (Vuk St. Karadžić u svome Rječniku navodi kako su crnorisci "najviše življeli od pisanije i od priloga" i kako su "radi milostinje i u Karavlašku i Karabogdansku i u samu Rusiju" odlazili); ili: kao prototip za nastanak ruske poslovice I čert pod starost' v monahi pošel poslužila je ne tako retka praksa primanja "angelskog obraza" pod starost, bez obzira na pređašnje grehe i prestupe, što je po kanonima dopušteno, ali je u narodnoj svesti izazivalo podozrenje i revolt. Najzad, ima paremija koje su nastale modeliranjem nekih životnih (ili logičkih) situacija smeštenih u manastirsku sredinu, obično putem transformisanja monoloških i dijaloških nadfraznih celina ili drugih narativnih folklornih formi (u Vukovoj zbirci takve su izreke: Putuj ti, oče igumane, a ne brini se za manastir; Opravio posao kao Petronije na Braićima; Ako je i Bogu, mnogo je; Anatemate đavola i njegova imena, u Daljevoj - Nu, porosja, obratis' v rybu karasja, itd.).U nekim slučajevima došlo je i do folklorizacije izreka iz svetootačke literature, sa manjom ili većom dozom transformacije: isp. rus. Poslušanie pače posta i molitvy; S molitvoj v ustah, s rabotoj v rukah; Peniju vremja, a molitve čas; Odno spasen'e - post da molitva. Pitanje o njihovom statusu (aforizmi ili paremije), ionako složeno zbog odsustva opšteprihvaćenih kriterijuma razgraničenja, dodatno je otežano činjenicom da autorstvo ovih svetootačkih izreka nije lako utvrditi (recimo, misao da je poslušanje iznad posta i molitve iznosi se kod sv. Antonija Velikog, sv. Makarija Velikog, prep. Isaije Nitrijskog, sv. Marka podvižnika, ave Evagrija, sv. Jovana Kasijana, sv. Jefrema Sirijskog, sv. Jovana Lestvičnika i dr., da bi bila široko prihvaćena i u ruskoj sredini); stoga je, čini nam se, metodološki najcelishodnije tretirati ih kao "fraze citatskog karaktera", imajući u vidu njihovo literarno poreklo i bukvalnost reprodukovanja.

6. U oblasti govorne etikecije za monašku sredinu karakterističan je naročiti sistem stereotipnih formula, različit od onih iz laičke, sekularne i nepravoslavne sredine, a diferenciranja se uočavaju i u pogledu situativnih i socijalno-uzualnih uslova upotrebe govornih klišea u monaškom i svetovnom opštenju. Tako, svako obraćanje otpočinje molbom za dobijanje blagoslova (Batjuška, blagoslovite! Blagoslovite. oče igumane!), da bi se tek potom aktivirale formule obraćanja i privlačenja pažnje (Matuška Arsenija! Vaše Visokoprepodobije!); prilikom odlaska u nečiju keliju (radi buđenja, posete i sl.) komunikacija otpočinje molbenom formulom Molitvama svetih otaca naših... i uspostavlja se odgovorom Amin, nakon čega sledi pozdravljanje, obraćanje i sl.; distribucija ti-/Vi- formi opštenja dosta se razlikuje od one u komunikaciji među svetovnjacima: preferiraju se Ti- forme, bez obzira na stepen poznanstva, jednakost/nejednakost socijalnih pozicija komunikanata te zvaničnost/nezvaničnost opštenja., itd. U epistolarnom diskursu koriste se markirani behabitivi poput sledećih: Blagoslovi, dorogaja mama; Vozljublennyj o Gospode otec P.; Spasi Gospodi za malen'koe pis'meco i pozdravlenie (u inicijalnoj frazi pisma); Prostite i blagoslovite; Prošu sv. molitv; Ostavajtes' Bogom hranimy; Vsem obil'nye poklony i blagodarnost' za sv. molitvy (u finalnom delu). Među formulama govorne etikecije ima i onih bez ekvivalenta u drugoj kulturi: takvi su srpski pozdravi, čestitanja i zdravice Pomaže Bog/Pomoz' Bog! - Bog ti pomogao!, Bog se javi! - Vaistinu se javi!, Mir Božiji! Hristos se rodi! - Vaistinu se rodi!, Spasi Bog/Spasuj se! - Na spasenije (Hristovo), i sl.

7. Monaška kultura izgradila je i specifične elemente somatskog jezika, pod kojim podrazumevamo ne samo ukupnost samih somatizama, već i ukupnost "pravil ih ispolnenija, sočetanija drug s drugom, redukcii, usilenija, vključenija v rečevuju situaciju, a takže vosprijatija adresatom". Imamo u vidu gestove poput osenjivanja krsnim znamenjem, blagosiljanja (imenoslovnog - desnom rukom sa propisno složenim prstima, naloženjem ruku, krstom, dikirijama i trikirijama, obema rukama), polaganja ruku (na ispovesti, pri jeleosvećenju i posvećenju u jerarhijske stepene), kao i poze poput stajanja lica okrenutog ka istoku, klečanja, sagibanja glave do pojasa (pojasni poklon, malo metanije), sagibanja glave i tela do zemlje (zemni poklon, veliko metanije), skrštanja ruku na grudima i dr. Svi ovi elementi somatskog jezika nose ritualni, dakle uslovni, konvencionalni karakter, i pri njihovoj realizaciji pripadnik monaške zajednice (ili poznavalac njenih običaja) ima punu svest o značenju i funkciji svakog konkretnog somatizma. Emički nivo (značenje) ovakvih gestova i poza u ruskoj i srpskoj kulturi se podudara, pošto su oni propisani i protumačeni pravilima crkvenih otaca, vaseljenskih sabora i tipikom, ali na emičkom planu (izvođenje pokreta, zauzimanje poze) mogu se uočiti izvesne razlike: tako, krsno znamenje kod Rusa šire je nego kod Srba, otuda u putopisu o. Mitrofana Hilandarca nalazimo ovakvo zapažanje iz Pečorske lavre kod Pskova: "...skrušeno stoje, krste se "ruski", od ramena do ramena i klanjaju se..." .

8. U svakoj sociokulturnoj zajednici izgrađuju se i ustaljuju norme svakodnevnog uobičajenog ponašanja, čija se informativnost načelno razlikuje od načina saopštavanja poruke verbalnim ili somatskim jezicima: u datom slučaju, nime, postupanjem po opšteprihvaćenim pravilima ne unosimo nikakvu novinu, dok se odstupanjem od njih prenosi određena poruka: u pogledu ponašanja u manastiru oglušavanjem o ovakve stereotipe pokazuje se ili njihovo nepoznavanje (nepripadanje monaškoj zajednici, nedovoljna upućenost u manastirski poredak), ili svesno i namerno kršenje sa najrazličitijim intencijama i porukama: recimo, stereotipnog je karaktera prilaženje igumanu radi uzimanja blagoslova na kraju jutrenja i povečerja, ili sabiranje u trpezariju na zvuk zvona, obedovanje čiji su početak i kraj označeni čitanjem molitvoslovlja, a tokom koga valja prebivati u bezmolviju i pažljivo pratiti čitanje iz poučnih knjiga i žitija (kršenje ovih normi "priznaetsja besporjadkom i ne ostavljaetsja bez otvetstvennosti"). U izvesnim slučajevima nailazimo, ipak, na nepodudaranje konvencija u dvema nacionalnim kulturama: Srbi, primera radi, celivaju sveću pre no što će je zapaliti, dok Rusi čine malo metanije; pri ulasku u hram i izlasku iz njega Srbi se krste i celivaju hramovna vrata, dok se Rusi triput osenjuju krsnim znamenjem, uz trostruki pojasni poklon. Upoznavanje sa ovakvim specifičnostima može doprineti sprečavanju potencijalne lingvokulturološke interferencije.

9. U ovom radu pokušali smo da primenimo modernu naučnu paradigmu deskripcije funkcionisanja jezika u interakciji sa kulturom na materijalu LKP "pravoslavno monaštvo" u ruskom i srpskom jeziku. Rezultati istraživanja mogu uticati na dalji razvoj naučne koncepcije lingvokulturologije kao metalingvističke discipline, inspirisati monolingvalna i konfrontaciona proučavanja u domenu funkcionalne lingvokulturologije i naći primenu u leksikografskoj praksi i izradi didaktički oblikovanih lingvokulturoloških priručnika.

Napomene

1. Modifikovana verzija metodologije primenjene u: V. V. Vorob'ev, Teoretičeskie i prikladnye aspekty lingvokul'turologii. Avtoref. ... d-ra fil. nauk. M., 1996, str. 12-14.

2. (a) za ruski jezik: V. I. Dal', Tolkovyj slovar' živogo velikorusskogo jazyka, v 4-h t. M., 1935; A. I. Molotkov (red.), Frazeologičeskij slovar' russkogo jazyka. M., 1967; N. M. Šanskij, V. I. Zimin, A. V. Filippov, Opyt etimologičeskogo slovarja russkoj frazeologii. M., 1987; V. I. Dal', Poslovicy russkogo naroda, v 2-h t. M., 1984; (b) za srpski jezik: V. S. Karadžić, Srpski rječnik istumačen njemačkijem i latinskijem riječima. Beograd, 1898; Matica srpska - Matica hrvatska, Rečnik srpskohrvatskog književnog jezika, t. I-VI. N. Sad - Zagreb, 1967; R. Jovanović, L. Atanacković, Sistematski rečnik srpskohrvatskoga jezika. N. Sad, 1980; V. S. Karadžić, Srpske narodne poslovice i druge različne kao one u običaj uzete riječi. Beograd, 1849; (v) prevodni r-s. i s-r. rečnici: I. I. Tolstoj, Serbskohorvatsko-russkij slovar'. M., 1970; B. Stanković (red.), Rusko-srpskohrvatski rečnik. M. - N. Sad, 1988; R. F. Poljanec, S. M. Madatova-Poljanec, Rusko-hrvatski rječnik. Zagreb, 1973; (g) za crkvenoslovenski jezik: G. D'jačenko, Polnyj cerkovnoslavjanskij slovar'. M., 1993; S. Petković, Rečnik crkvenoslovenskoga jezika. S. Karlovci, 1935; (d) za grčki jezik: S. Senc, Grčko-hrvatski rječnik. Zagreb, 1910.

3.Polnyj pravoslavnyj bogoslovskij enciklopedičeskij slovar', v 2-h t.. M., 1992; S. S. Averincev (red.), Hristianstvo. enciklopedičeskij slovar', v 2-h t. M., 1993; Monašeskaja žizn' po izrečenijam o nej sv. otcov podvižnikov. Kiev, 1885; J. Popović, Monaški život po sv. ocima. Beograd, 1981; B. Zajcev, P. Rak, Svetogorske staze. Hilandar, 1997; Igumenija Arsenija. M., 1913; In. Natalija, Russkij Ierusalim. Pis'ma russkoj inokini so Svjatoj Zemli (1983-1989). SPb., 1996; M. Kašanin, U senci slave. N. Sad, 1961.

4. Isp. G. D. Tomahin, B. N. Fomin, Problematika sopostavitel'nogo lingvostra-novedenija. [V sb.]: Naučnye tradicii i novye napravlenija v prepodavanii russkogo jazyka i literatury. M., 1986, str. 254-258.

5. M. Bulgakov, Istorija Russkoj Cerkvi. M., 1995-1996, t. III, str. 135, 136, t. IV/1, str. 239.

6. Detaljnije v. u: G. P. Fedotov, Svtye drevnej Rusi. N'ju-Jork, 1959, str. 39.

7. Polnyj pravoslavnyj bogoslovskij enciklopedičeskij slovar'. M., 1992, str. 1926.

8. Žitije prepodobnog oca našeg Antonija Velikog. [U]: J. Popović, Žitija Svetih za januar. Valjevo, 1991, str. 521-550.

9. E. M. Vereščagin, V. G. Kostomarov, Jazyk i kul'tura. M., 1983, str. 83.

10. M. Bulgakov, Istorija Russkoj Cerkvi, M., 1996, t. IV/1, str. 256-257, 266.

11. N. M. Šanskij, V. I. Zimin, A. V. Filippov, Opyt etimologičeskogo slovarja russkoj frazeologii. M., 1987, str. 145; inače, među kaznama predviđenim u ruskim srednjevekovnim tipicima, prema opširnim pregledima koje daje M. Bulgakov, ništa slično se ne pominje, a isto važi i za tipik mitr. Filareta iz XIX v. Isp. M. Bulgakov, Nav. delo, t. II, str. 322,t. III, str. 136-141, t. IV/1, str. 240-251; Mitr. Filaret (Drozdov), Pravila blagoustrojstva monastyrskoj žizni. - Danilovskij blagovestnik, M., 1992, 2-3, str. 34-49.

12. L. Mirković, Pravoslavna liturgika. S. Karlovci, 1964, t. I., str. 305-308.

13. Ju. P. Solodub, Russkaja frazeologija kak ob''ekt sopostavitel'nogo strukturno-tipologičaskogo issledovanija (na materiale frazeologizmov so značeniem kačestvennoj ocenki lica). Dokt. diss. M., 1985; M. Rode, Frazeologija u dvojezičkim rečnicima. [U zb:] Leksikologija i leksikografija. Beograd - N. Sad, 1982, str. 277.

14. V. A. Maslova, Vvedenie v lingvokulturologiju. M., 1997, str. 18.

15. Dobrotoljubie, v 5-ti t. M., 1895.

16. A. D. Rejhštejn, O tipah fraz. - Učenye zapiski MGPIIJA, t. 42, M., 1968, str. 81.

17. E. M. Vereščagin. V. G. Kostomarov, Nav. delo, str. 199.

18. Mitrofan Hilandarac, Svetogorci po svetinjama Rusije. Beograd, 1988, str. 13.

19. Mitr. Filaret (Drozdov), Nav. delo, str. 36.

// Projekat Rastko / Filologija i lingvistika //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]