Стеван Јовичић

Скица за биографију
Михајла Ал. Поповића

Из књиге: Михајло Ал. Поповић, Записи са периферије, Институт за филм, Београд, 1982.

Погледати такође: Филмографија Михајла Ал. Поповића, саставио Стеван Јовичић

Прошло је више од пола века како с камером другује и ствара »живе слике« изузетне лепоте и снаге Михајло Ал. Поповић — чика Мика сниматељ, познати директор фотографије и редитељ најбољег југословенског предратног филма.

Рођен је у Београду 1908. године, отац му је био Алекса, штампарски радник, социјалиста, први човек који је у Крагујевцу носио црвени барјак. Михајло Ал. Поповић одрастао је на периферији Београда, крај Новог гробља, где и данас живи. Завршио је Трговачку академију, требало је да постане банкарски чиновник.

Очекујући посао у банци прихватио је позив познаника да глуми у филму Кроз буру и огањ редитеља Милутина Игњачевића. Није имао успеха као глумац, али је био ипресиониран радом сниматеља Јосипа Новака и неопозиво је решио да постане филмски сниматељ. Прва знања о техници снимања с филмском камером добио је од свога пријатеља Миодрага-Мике Ђорђевића, тада већ познатог сниматеља и редитеља. Брзо је проникнуо у тајне камере и показао да има талента. Ђорђевић га је позвао да заједно раде и свој први филм Беље снимио је 1929. године. Постао је сниматељ, бележио је разне догађаје по граду, али желео је да направи играни филм. Инспирисан инвалидом-ратним херојем икоји проси, реализовао је филм о страдању нашег народа у првом светском рату. Филм је приказан 1932. године под називом С вером у бога. Филмски критичари писали су да је то истинско уметничко дело и најбољи филм који је до тада снимљен у земљи. Поједини делови филма су сачувани и када их гледамо уверавамо се да је то био заиста добар филм, чак и по данашњим мерилима.

С вером у бога био је неми филм и није се :могао исплатити на тржишту, јер су се гледаоци већ били навикли на звучне филмове. Предузеће је морало да банкротира и целокупна техника је распродана да би се исплатили дугови. Постао је сниматељ који снима филмове за друга предузећа, жалећи што не може да реализује сопствене пројекте и што више не постоји његов МАП филм (Михајло Ал. Поповић филм). Да би могао да живи прихватао је сваки понуђени посао, био је први југословенски! "слободни филмски радник». Радио је за Новаковић филм«, »Артистик филм«, "Југословенски просветни филм«, Југославију к.д.«, "Свјетлотон филм«, »Маар рекламу". Реализовао је велики број репортажа и кратких филмова, показујући да је један од најбољих сниматеља у земљи.

Најзначајније му је остварење играно-документарни спектакл Прослава 550. годишњице косовске битке редитеља Косте Новаковића и репортаже снимљене у Загребу пред почетак рата. Рат је прекинуо и снимање играног филма Љубица и Јања који је режирао Миодраг-Мика Ђорђевић.

За време окупације није снимао, али ослобођење Београда дочекао је с камером у рукама. Од првих дана учествује у стварању и организовању нове југословенске кинематографије. Снима прве документарне филмове у Србији Београд и Кораци слободе, репортер је »Филмских новости" и «Филмског прегледа". Његово име се налази на заглављу низа филмова који се убрајају међу најуспешнија остварења наше филмске уметности. Снимио је Нову земљу, први југословенски филм који је ушао у светску колекцију великих документараца. Коредитељ је и сниматаљ филма Пегавац је харао који представља документ трајне вредности. Аутор је две филмске поеме: Јесења елегија и Зимска импресија, био је директор фотографије у осам играних филмова, али је највећи домет остварио у филмовима Пурише Ђорђевића с којим је сарађивао неколико година. Његово осећање за кадар и смисао за стварање атмосфере дошли су до пуног изражаја у филмовима Он, Мајка, син, унук и унука, Сан и Јутро.

Пола једног века посветио је камери, справи за коју естетичари кажу да снима потпуно равнодушно и тек посредством уметничке монтаже снимљени материјал добија осећања. Михајло Ал. Поповић својим бројним филмовима је то демантовао његови кадрови су испуњени смислом, значењем, интензитетом и дубоком емоционалном садржином, а то је оно што га је уврстило у ред најистакнутијих филмских уметника које имамо.

Добио је низ зваиничних признања за свој рад, а свакако треба Истаћи Златну арену. за фотографију у филму Кроз грање небо редитеља Столета Јанковића. Пре неколико година пензионисан је као заслужни југословенски филмски уметник. Престао је да снима, али наставио је да свира на виолини, да слика у бакру, да пише о људима и филмовима из времена своје младости.

За свој дугогодишњи рад Михајло Ал. Поповић награђен је признањима:

• Орден рада са сребрним венцем
• Орден рада са златним венцем
• Орден заслуга за Народ са сребрним венцем
• Награда Савезне владе
• "Златна арена" у Пули
• Диплома града Београда за културни развитак
• Диплома "Филмских новости"
• Плакета Кинотеке за прератни и послератни допринос развоју филма
• Сребрна плакета Удружења филмских радника Србије
• Златна плакета за двадесетогодишњицу рада
• Диплома Удружења филмских радника Србије
• Почасна повеља Удружења Србије
• Диплома "Милтон Манаки"
• Повеља "Милтон Манаки"