Vlastimir Gligorijević

Morska bolest

Priština, 1997

Ćud je čoveku njegova sudbina - Heraklit

(Sa konkursa za savremenu srpsku dramu Projekta Rastko, 2000. godine)

PRODUCENT I ODGOVORNI UREDNIK
Zoran Stefanović
LIKOVNO OBLIKOVANJE
Marinko Lugonja
VEBMASTERING I TEHNIČKO UREĐIVANJE
Milan Stojić
DIGITALIZACIJA TEKSTUALNOG I LIKOVNOG MATERIJALA
Nenad Petrović
KOREKTURA
Saša Šekarić

Lica:

- Jordan Jakšić, čovek koji zna šta radi. Otac dvoje dece, muž jedne žene. Viši pedagog po obrazovanju i po ubeđenju.

- Mila Jakšić, udata za čoveka koji ne zna šta radi. Brižna majka.

- Radica Jakšić, poetska duša. Nedruželjubiva.

- Marko Jakšić, onakav je - kakav je

- Zorica, mlađana devojka.

- Komšija Dragan, komšija.

- Komšija Miša, komšija.

- Komšija Milan, komšija.

- Milicioner, milicioner

- Lopov, Slavko.

- Prvi matičar.

- Drugi matičar

- Pop.

I DEO

JORDAN: Gde je ono govedo?!

MILA: (Tek probuđena, rasanjuje se.) Lakše malo, čoveče... Koje govedo? Naš Marko?

JORDAN: Da, naše govedo Marko. Znaš gde je, bolje da ne znaš: on je u Herceg-Novom - eto gde je!

MILA: (Preneraženo.) Šta kažeš? Otkud on u Herceg-Novom?...

JORDAN: Otkud on u Herceg-Novom! To bi ja tebe trebalo da pitam. Ja tebe. Ti si ta koja ga je dovela do toga da beži u Herceg-Novi... Samo ti... Poslala si ga za hleb, a on se javlja iz Herceg-Novog i kaže: "Tata, nema 'leba ni u Herceg-Novom". Nije ga sramota. Duže ja znam za njega nego on za sebe.

MILA: Ali kako u Herceg-Novom, bože moj...

JORDAN: Kako! Još pitaš kako. Pitam se kako sam ja ovde dok je on u Herceg-Novom. Zamisli ti to, mrtav-ladan mi kaže, direktno na uvo... "Nema 'leba ni u Herceg-Novom".

MILA: Možda je iz grada zvao, da bi te iznervirao; znaš i sam da voli da te nervira... Majko mila, pa na moru može svašta da mu se desi... A on ne zna ni da pliva... Oni će sigurno da plivaju. Idi brzo za Herceg-Novi, 'oćeš da nam se dete udavi?!...

JORDAN: A, ne brini ti za njega, takvima ništa ne može da se desi. Takve Bog čuva. I ne može da se udavi kad ne zna da pliva. A on sigurno tamo nije sam. Otiš'o je sa onim njegovim barabama; sve neki fini momci... Svi imaju po četri razreda osnovne škole najmanje.

MILA: Nije dobar učenik, ali je bistar kao pčela. A to je najvažnije.

JORDAN: Nego, nešto me brine. Otkud njemu pare da odu tako daleko, kad se dobro zna da mu ja dinar ne dajem? To mi nije jasno. O, ne... Nije valjda to uradio... Nije valjda tolk'o lud... Nije valjda... (Jordan na brzinu ulazi u drugu sobu i vraća se.) Jeste!!! Znao sam da jeste!! Kako se nisam odma setio... Pokrao me, dig'o je sve pare! Sad je naš'o da me pokrade - kad najviše imam... Dve godine sam krvnički štedeo da bi otišli na letovanje, i evo šta mi je uradio... Pa jebem li mu...

MILA: Pa možda i nije on... Gospode dragi...

JORDAN: E, što žena može da ti rodi dete, niko ne može. (U ovom momentu Mila se lakše zaplače.) Plači, plači. Otkad si se udala za mene ti samo plačeš.

MILA: Sigurno nisam plakala bez razloga... To je jedino što čoveku preostaje pored tebe.

JORDAN: Nemoj mene da kriviš. A on, on sve ovo radi zbog pogrešnog vaspitanja. Ti si mu uvek davala više nego što je tražio. To se tako ne radi. Nego zna se: kad ti nešto traži prvo mu ne daš, pa mu opet ne daš, pa mu tek onda na kraju opet ne daš; pa da vidiš kako će da bude zahvalan kad mu budeš dala sledeći put kad ti bude tražio.

MILA: Da, tako smo trebali da ga vaspitavamo. Da smo ga tako vaspitavali bio bi bolji.

JORDAN: Bio bi sigurno. Al’ neću ja da dozvolim da nam zbog jedne bitange propadne letovanje. Ima da idemo na more, pa makar ostali ovde. Ti misliš da ovi po komšiluku uvek kad krenu na more stvarno odu na more?

MILA: A gde misliš da idu, na Mars?

JORDAN: Na primer na selo. Odu na selo, a vraćaju se sa mora. To im je taktika. Otkud njima pare da odu svake godine na more? Nek pričaju oni to nekom drugom, znam ja kako oni idu na more. I moje selo ima more, samo je daleko petsto kilometara pa retko svraćam...

MILA: Ako si se ti toga setio, čisto sumnjam da su se i drugi setili da idu u selo, a da se vraćaju s mora.

JORDAN: Tačno. Al’ to je onda još gore po nas, znači da stvarno idu na more, a mi stvarno ne idemo.

MILA: Stani, šta ti to 'oćeš da kažeš? Da i mi odemo na selo, pa da pričamo da smo bili na moru? Je l' to?

JORDAN: Taman posla. Ko je poludeo da ide na selo. I da glumi da je bio na moru. Mi možemo i ovde da odglumimo da smo na moru. Zatvorimo se lepo petnaest dana, i ko može da sanja da smo u stanu a ne na moru.

MILA: Kako to misliš? Da sedimo ovde? Jordane, nemoj molim te...

JORDAN: Pa da sedimo, hvala Bogu. Što bi se mučili i išli na selo kad možemo lepo ovde da se zatvorimo. Kad nam nije suđeno da odemo.

MILA: Šta je sa tobom, Jordane, ja te ne znam kao normalnog čoveka, al’ šta ti je sad odjednom. Kakvo more sad. Sin nam je pobeg'o od kuće, a ti bi da glumiš da smo na moru.

JORDAN: Nije to meni odjednom došlo. Godinama se skuplja, al’ sad je prekipelo... U mom životu su mnogi ljudi išli na more, i uvek se lepo provodili, najmanje sam se provodio ja. Kucnuo je čas, došlo je vreme da se obračunamo. U roku od petnaest dana treba da rešimo deset godina. Svi će da misle da smo na moru.

MILA: Jesi li ti poludeo? Meni ne pada napamet da tako "odlazim na more".'Oćeš da nas ljudi smatraju za... za...

JORDAN: E, Mila, Mila. Najgore je kad te smatraju za ono što jesi: niko i ništa, gola govna... Za to nas smatraju.

MILA: Pričaš gluposti.

JORDAN: Nekad je pošten čovek mogo da ode na more, a sad samo banda. Banda glumi gospodu. A ta gospoda krade vara i laže. Zato za mene niko ne može da kaže da sam gospodin. Pogledaj ovog Markovića sa trećeg sprata, troja kola vozi, a i ne zna koliko stanova ima. Kako ja da odem na more kad sam pošten čovek? Kako?

MILA: Samo čovek u teškom stanju može ozbiljno da predlaže tako nešto. Tebi treba psihijatar.

JORDAN: I da znaš, kad već pominješ te psihijatre, ne da ne verujem njima, nego ne verujem ni drugim lekarima. Ja sam viši pedagog i sam ću sebi da pomognem. Kad sam zadnji put bio: pogleda me, srce dobro, pluća dobro, sve dobro - samo ja nisam dobro! Kako posle da im veruješ. (Jordan u tom momentu ugleda koverat na stolu.)

JORDAN: Šta je ovo? (Uzima koverat.) Gle, ostavio pismo.

MILA: Pismo? (Potrča ka Jordanu.) Daj brzo pročitaj!

JORDAN: (Čita.) "Ja više ne mogu da trpim..." (Jordan do kraja pisma mumla.) Bitanga. Oće mene da optuži za to što ga tučem...

MILA: Daj da pročitam!

JORDAN: Ne može. Ovo su velike uvrede za mene.

MILA: Ma daj, čoveče!

JORDAN: Ne dam! (Mila mu otme pismo iz ruke, odmakne se plače i čita.)

MILA: "Niste mi ispunili nijednu želju"... (Mila plače još glasnije ali čita u sebi. Završava pismo, ostavlja ga na sto, Jordan ga uzima.)

JORDAN: "Puno pozdrava Mami i Radici". Mene nigde ne pominje. Mada na mene najviše misli.

MILA: Da zovemo miliciju kad već ti nećeš da ga tražiš.

JORDAN: Ma kakva milicija. Sramota me da svaki dan zovem miliciju. Bar da mi je drugo dete normalno. (U tom trenutku pojavljuje se Radica, starija ćerka.) O, evo i moje dvadesetstogodišnje ćerke. Šta ti misliš o našem odlasku na more, čula si sigurno o čemu pričamo?

RADICA: Tata, zašto se izmotavaš sa mnom? Ne slažem se s tim...

JORDAN: A što se ne slažeš s tim. Je l' zato što će nakon dvadesetšest godina kako ne izlaziš iz kuće, teško da ti bude da ostaneš još dugih deset dana.

RADICA: Pa nemoj da me prekoravaš zbog toga... Ja sam takva kakva sam...

JORDAN: Sve tvoje drugarice imaju po dvoje-troje dece, a ti nemaš ni drugaricu. Šta, bre, ti zamišljaš, ej? Poznata si po tome što si nepoznata!

RADICA: Pa šta da radim...

JORDAN: A sad kad budemo pošli na more, moraćemo da se pravimo da idemo stvarno, pa mora kola da se guraju... Zato ćeš morati cela da izađeš iz kuće, samo da znaš.

RADICA: Tata, pusti me na miru, molim te...

JORDAN: A stvarno, što tebi ne odgovara moj plan? Da nisi možda rešila da se udaješ? I zato mora da se izađe iz kuće. Treba ti samo jedan muž i gotovo. Takav je običaj. Da izađeš moraš. Po zakonu. Udaj se za prvog na koga naiđeš, neka bude bilo kakav, samo neka bude pošten, dobar, i školovan. To je najvažnije.

RADICA: Tata, pusti me... Nije lepo da tako pričaš o meni. Ja možda jesam drugačija od drugih... Nemoj to stalno da mi prebacuješ.

JORDAN: Ne prebacujem ti, samo ti kažem; i da si stvarno rešila da se udaš, tačno da znam da nikad nećeš da se udaš ako se ne udaš u narednih petnaest dana - opet te ne bi pustio. Pokazaću svima da sam spreman sve da uradim, da bi dokazao da znam šta radim.

MILA: Da, to odlično znamo.

JORDAN: Ne znaš ti ništa. Ja moram da postignem više od drugih da bi im pokazao... Da bi im pokazao...

MILA: Ali ti ne možeš da postigneš više od drugih. Čak ni koliko i drugi, i tu je tvoj problem.

JORDAN: Ako do sad nisam mog’o to je samo zato što... nisam mog’o! Nisam valjda trebao da idem na selo i da kopam. Lako je onim seljacima da kopaju ceo život, kad kopaju po ceo dan... Možda nisam uspeo da unesem neku paru u kuću, ali sam kao suprug dosta dobar.

MILA: Ah, kamo lepe sreće da jesi...

JORDAN: 'Oćeš da kažeš da nisam. Uvek sam govorio da čovek ne treba da bude loš prema ženi koliko god da je ona dobra... Ipak sa ženom deliš parče 'leba. A ja dobro znam kakvih sve žena ima. Ti si poštena, i osećajna. Zato ja tebe volim i cenim. (Mila uzima telefon.)

MILA: Dobar dan, vi ste gospođo Pavićević?... Ovde je Mila Jakšić... Da... Moramo nešto da preduzmemo... (Pauza.) Moj Marko pokvario vašeg sina? Nemojte tako... (Pauza.) Moj Marko bitanga? Molim vas pripazite šta govorite...

JORDAN: Daj je meni...

MILA: Ne, upravo je obrnuto, moj Marko je anđeo a vaš sin ga je pokvario... (Pauza.) Vi niste pravi roditelj! Ma neću da raspravljam, prijatno! Bezobraznica.

JORDAN: Što mi je nisi dala? Ona za Marka da kaže da je bitanga. On i jeste bitanga, ali me boli kada mu to neko drugi kaže... Ja sam tu da ga vređam, on je moje dete.

MILA: I ti si sad naš'o da "odlaziš na more"

RADICA: A kako ćeš da im obrazložiš to što smo bledi. Videće se da nismo ni malo pocrneli... Prvo bi se toga setili.

JORDAN: Kakvi god da se vratimo, za njih ima da budemo crni. Pa i oni sami znaju da ko god ode na more ne vraća se beo. A mogli bi prvih pet-šest dana da izlazimo samo noću, da ne primete da nismo pocrneli... Videćemo, noćas ću da razmislim o tome. I da ti kažem da mi je milo što si zainteresovana. (Sa punim poverenjem i poštovanjem.) Znaš šta, Radice, reći ćemo im da smo više sedeli ispred hotela i pili skupe sokove, nego što smo se sunčali. A možda neko od nas na kraju i pocrni, to može da bude i psihološki; mi smo stvarno trebali da idemo na more... Ja sam izbegavao ljude samo da me ne bi slučajno neko pitao. (Izobličeno.) "Komšija, letujete negde?" Ovde me preseče. Tu. Tu ispod. E, ove godine moraju da spreme još jedno pitanje koje glasi: "Stvarno, a gde?" i onda na kraju: "I kako je bilo?" Pa ćemo da vidimo kako je bilo. Meni super. Ne mogu više ni ja da trpim... Svi mogu da odu, jedino Jordan ne može! Neće meni ovde više niko da se crni naokolo... Svi svake godine prepričavaju šta im se desilo. Mogu valjda i ja jednom da ispričam to isto... Ispada da sam samo ja nesposoban da zaradim i odvedem porodicu... U svemu sam ja najgori.

MILA: Ti umišljaš. Niko i ne razmišlja o tebi.

JORDAN: To ti misliš. Svi pričaju da nisam ni za šta, ogovaraju me i potcenjuju, ali to samo još petnaest-dvaest dana, pa ću sve da im vratim.

MILA: Lepo si sve to zamislio, samo ja u tome ne mogu da učestvujem. Žao mi je, ali ne mogu. Nemam ništa protiv da ti to radiš, ali ja ne želim da učestvujem. Ja ću za to vreme da budem kod sestre, a ti kad završiš javi. Deca kako hoće.

JORDAN: Kod koje sad sestre?! Gde si ti videla da muž ostavlja ženu kad ide na more? A? Prvi put čujem. Nemoj da mi praviš probleme. Za ovo sam spreman i da ubijem. Samo probaj da pobegneš. 'Oćeš da te ubijem, da me zaviješ u crno? ...

II DEO

JORDAN: ... I tako ti kažem, moj Dragane, nije meni zbog mene, nego zbog dece. Deca su me molila da ih odvedem na more. More je zdravo; ja sad oboljevam od svih bolesti od kojih zdrav čovek može da oboli, samo zato što me nisu vodili na more...

DRAGAN: (Mudro, kao da otkriva bogzna kakvu istinu.) Na more treba da se ide pre svega zbog zdravlja, pa tek onda zbog zabave.

JORDAN: Hvala Bogu. Ja svojoj deci mogu toliko da pružim. Ako ništa drugo, bar na more mogu da ih odvedem.

DRAGAN: A gde si rešio da ideš? Kafa je odlična.

JORDAN: Pa, videćemo... U neko malo mesto. Gde nema gužve... Ja i ne idem na more da bi me neko video, komšiluka sam se ovde nagledao. Ima ljudi koji idu da bi se hvalili. Ja nisam takav čovek.

DRAGAN: Znači, stvarno idete. Baš sam se iznenadio kad mi reče Mila.

JORDAN: Stvarno, stvarno idemo. A ne znaš ti komšija kakvih sve ljudi ima. Jedan je ludak svoju porodicu zatvorio u kuću, i nije im dao da izlaze petnaest dana, da bi drugi mislili da su na moru. Ja ne razumem takve ljude. Evo koliko dugo ja nisam bio na moru, pa mi tako nešto ne pada na pamet.

DRAGAN: Da, da. A ko je taj što je zatvarao porodicu... Takve ljude treba streljati...

JORDAN: I streljali su ga. A znaš šta je posle bilo s njim - ništa. Svi su se pravili kao da ništa nije bilo. A upropastio porodicu. Kažu da ga žena ostavila... Prvo su se svi zgražavali, pa posle ništa. Kao da ništa nije bilo. Ljudi su dvolični.. Nego, znači tebi nije problem da nam sačuvaš stvari?

DRAGAN: Taman posla. Mogu i cveće da vam zalivam. Kad zalijem svoje, zaliću i vaše... Samo mi ostavite ključ...

JORDAN: A, ne, daćemo ti samo stvari koje se ne zalivaju. Za ove ćemo nekog drugog da odredimo. A šta da radimo kad živimo u lopovskom kraju. Zbog njih mi je jedno oko uvek otvoreno i kad spavam i kad sam budan. Ja sam odavno govorio da kupimo jednog kera.

MILA: Dećeš kera u sred stambene zgrade. Da laje noću...

JORDAN: Pa nek laje. Noću ionako svi spavaju. Ker, bre, može život da ti spasi. Eno ti onaj slučaj, kad je neki tip hteo da upuca nekog drugog; spremio pištolj, nanišanio, i - pucao u vazduh. Posle izjavio: "Bilo mi žao da onakvog psa ostavim bez gazde".

DRAGAN: Stvarno živimo u razbojničkom kraju, majku mu. Kaži mi, Jordane, koliko ostajete?

JORDAN: Verovatno petnaest dana. A možda i više, sve zavisi... Ne zavisi samo od mene. To treba da se dogovorim sa Milom. Jedva čekam da krenemo, sav sam se uzbudio... Ovu ćebad mi posebno čuvaj, molim te. To nisu obična ćebad...

DRAGAN: (Ustaje.) Ma dogovoreno. Samo nemojte i vi da se zatvorite u stanu, naljutiću se, ha-ha-ha. Ajd’ donesi te stvari doveče.

JORDAN: He-he-he. Važi, Dragane. (Dragan odlazi.) Smej se, smej... A deluje mu moguće da se neko zatvori. Bitanga. Pička li mu materina, kad mu deluje moguće, što se sam ne zatvara. Mene je naš’o. Ja treba da se zatvaram za njega. E sad ćemo da vidimo kad će da me uhvate. Uhvatiće oni mene, al’ znaš za šta, znaš za šta: za muda Marjanova, ha-ha-ha...

III DEO

MILAN: Ma daću ti čamac, nije problem. Zato što meni prošle godine jedan rođak nije hteo da da. I zato što smo komšije, normalno. Tad kad me odbio, tad sam ga i kupio. Da mi ga je dao, nikad ne bi' kupio ovaj moj. Zato sam mu na neki način i zahvalan...

JORDAN: Svakakvih ljudi ima... A šta ti je rek'o: "Dao bi ti, al’ ne mogu, moj je"... Zamisli ti pokvarenjaka. Baš bi voleo da upoznam tog tvog rođaka... Mogu da zamislim kako izgleda čovek koji neće da da čamac...

MILAN: Bolje da ne znaš...

JORDAN: Umesto da ti da čamac, k’o ti meni, da ti zapuši usta za sva vremena.(Milan se kiselo smeje.) Ako mi veruješ, ne znam gde mi je glava. U stvari, znam, ali bi mi bolje bilo da ne znam, garantovano bi me manje bolelo... Još mi žena prigovara, kaže: "Ti nisi normalan, tražiš od čoveka koga jedva znaš da ti daje čamac"...

MILAN: Ma taman posla... Zašto smo komšije? Kaži mi, Jordane, nešto sam čuo, pa ne znam Je l' tačno, Je l' ti sin stvarno pobeg'o od kuće?
JORDAN: Pobeg'o, pobeg'o... Al' doći će maca na vratanca... Videćeš, ima ja da ga smirim kad-tad. Napraviću čoveka od njega. Vidiš komšija, taj moj sin, taj moj Marko, to mi je veliki promašaj. Veliki. A mene svaki promašaj pogodi... MILAN: Sad ću ja čamac da ti pokažem... K’o lutka je...

JORDAN: Samo polako, samo polako...

IV DEO

MILA: I ti si bio u stanju da tamo glumiš da si se slučajno posapeo i slomio ogledalo i tegle? C, c, c. Tebi je stvarno potreban psihijatar. I to dobar. On bi ti objasnio tvoje trenutno stanje... Pao gospodin u samousluzi da bi ljudi videli kako se sprema za more!

JORDAN: A i ti si nenormalna, odma' dižeš paniku. K'o da sam uradio ne znam šta: samo sam razbio staklo u prolazu, i još neke tamo tegle i sitnice. Ma ćuti, odlično sam proš'o kako je moglo da bude. Bez ogrebotine. Pedeset ljudi me je videlo kad su mi ispali kupaći kostimi. A ko nosi kupaće kostime? Samo ljudi koji idu na more. 'Ajd nek mi sad neko dokaže da ne idemo na more.

MILA: Možda ćeš opet da ideš da padneš u samousluzi. Mene više ništa ne može da začudi.

JORDAN: A, ne. To bi bilo sumnjivo. Ja sam postig'o šta sam hteo. Sad mogu mirno da spavam, toliko ljudi je videlo kupaće kostime i ulje za sunčanje, da više ne moram da brinem. Ako ni zbog čega drugog, sad bi morali da odemo na more zbog njih. Oni su svi ubeđeni da samo što nismo krenuli...

V DEO

MILA: ... Ništa, moraćeš da mu oprostiš. Neka se dete vrati. Oprosti mu.

JORDAN: Oprostiću mu, pa ću onda da ga ubijem. Slobodno neka dođe.

MILA: Je l' ti znaš šta pričaš? Preti samoubistvom! Kaže da će radije da se ubije nego da ga ti opet tučeš...

JORDAN: Preti samoubistvom?! Kakvo samoubistvo?! Treba prvo školu da završi, da se oženi... Da podigne decu, pa onda samoubistvo. To je dokaz da je razmažen.

MILA: Mora da mu se obeća. Ja sam mu već obećala. Samo neka se vrati. Ko zna gde spava i jede...

JORDAN: Pa dobro, neka ti bude. Ja kad sam rek'o da ću da ga ubijem nisam mislio ništa loše...

VI DEO

MILA: Marko sine. (Grli ga.) Samo kad si doš'o... Ajde, 'oćeš da jedeš nešto? Kako si?... Nešto mi nisi dobro...

JORDAN: Što njega pitaš kako je, vidiš da je mrtav pijan. Odvedi ga neka spava, pijan je. 'Oćeš pijanica da budeš? Nikad ti nećeš da budeš pijanica... (Marko ulazi u sobu.) Sad je dobro proš'o...

MILA: Ti stvarno nemaš ni malo milosti, kao da ti ništa nije. Kako si ga samo istuk'o prošli put, a nije ni bio kriv...

JORDAN: A, prošli put je bilo drugo. Ja sam hteo da se malo izvičem na njega, al’ on me provocirao... Onda sam počeo po malo da ga vređam, onda sam ga toliko izvređao da sam na kraju morao da ga izbijem. Morao sam... Ne možeš tek tako nekoga da izvređaš... Džukela... Teška džukela...

VII DEO

MILA: O, gospode. Šta sam doživela. Da zbog ludaka ne mogu tri dana da progovorim. Ovo mi se još u životu nije desilo. Da tri dana ne progovorim.

RADICA: Tata, stvarno si preterao...

JORDAN: Šta sam preterao? Ajde budite ljudi, i priznajte da tri dana nije mnogo. Šta bi radili da ovi ispod i ovi iznad ne idu nigde. Morali bi da ćutimo svih petnaest dana. Ja sam sad postao ono što sam uvek i bio: sposoban i pametan čovek.

MILA: Meni ovo baš ništa ne znači. Samo mi je pomoglo da shvatim...

RADICA: Ni meni.

JORDAN: Pa vi onda džabe sedite ovde... Urazumite se malo, svi su nas videli kako polazimo, ne možemo sad bez razloga da se vratimo kući. Ni meni nije bilo lako da se upuštam u sve ovo, pa trpim.

MILA: Pravo da ti kažem, žao mi je dece. Zbog njih mi je najviše... Što se mene i tebe tiče završili smo.

JORDAN: Šta još hoćeš od mene? Zahvaljujući meni svi misle da ste na moru.

MILA: Ja sam odlučila da se razvedem. To je ovoga puta, definitivna odluka. Sa tobom sam živela malo, a preživela mnogo. Naš brak i nije bio brak u pravom smislu.

JORDAN: Šta kažeš? Razvod? 'Oćeš od mene da se razvedeš? Dok sam ti ja muž - nema razvoda.

MILA: Drago mi je da imam decu koju imam, al’ mi je žao što sam tebe uopšte upoznala... Ceo život sa tobom je razlog. Još sam na početku razmišljala o razvodu kad si mi zabranio da idem na predavanja. Trpela sam zbog deteta...

JORDAN: Nisam valjda trebao da ti dozvolim da ideš na predavanja kao druge devojke. Tamo je bilo i dosta studenata... Zaboravljaš da si i mene upoznala ispred fakulteta, to je najbolji dokaz da nisi trebala da ideš na predavanja jer...

MILA: E, tu si u pravu. Bolje bi bilo da sam ostala srednjoškolka.

JORDAN Govori tiše, 'oćeš da neko pomisli da smo tu.

MILA: Da, ponašam se kao da sam u svojoj kući, Je l' tako?

JORDAN: Pa ti se već tako i ponašaš. Sve poslove ti obavljaš. Sve sama radiš. Ja kao da ne postojim.

MILA: Šta ti možeš da radiš kad ništa ne znaš da uradiš. Jednu česmu popravljaš po dve godine. Sijalicu ne znaš da zavrneš.

JORDAN: Ja se možda ne razumem u te stvari, al’ se razumem u nešto što se malo ko razume. Pogotovo se ti ne razumeš, i to si pokazala ovih dana. Najvažnije je u životu da ne dozvoliš da budeš gori od drugih, i da znaš da budeš đubre k’o i oni, da ne bi bio gori od njih. Niko nije toliki čovek da ustane i kaže: "Jeste u pravu ste, ja sam ovde najveće đubre". Samo takvim ljudima ja verujem. (Jordan vadi zavoj iz džepa.)

MILA: Šta to radiš, crni Jordane? Opet si smislio nešto?...

JORDAN: Umotaću nogu u zavoj, reći ćemo da sam se povredio kad smo igrali fudbal na plaži sa nekim prijateljima iz Valjeva... To može svakom da se desi...

VIII DEO

JORDAN: Ko li je to bio?... Da pogledamo... (Jordan gleda kroz prozor, ispred zgrade se pojavljuje devojka koja doziva Marka.)

DEVOJKA: Maarko, Maarko, Maarko!

JORDAN: Koja ti je sad ova? Sve će da nam pokvari. (U tom momentu dozivanje prestaje.)

JORDAN: Izgleda da je otišla. Jedva se izvukosmo. (U tom momentu opet se začu zvonjava na vratima. Devojka zvoni uporno i dugo. Jordan najpre trči ka jednoj sobi, Pa trči prema vratima, pa zastane.)

JORDAN: Ućuti je, ućuti je kako znaš... (Marko otvara vrata, Jordan prestravljeno gleda, devojka utrčava Marku u zagrljaj.)

DEVOJKA: Dobar dan, ja sam Zorica. (Pruža ruku Jordanu, Jordan pruža njoj ali bez reči. Marko devojku uzima za ruku i odvodi je u sobu. Jordan odlazi u sobu kod njih. Govori vrlo nesigurno.)

JORDAN: Vidi, devojčice, molim te govori što tiše možeš jer mi imamo ćerke bliznakinje, a i komšiluk se stalno žali na galamu. Inače kod nas nema gde da se spava.

ZORICA: (Od sreće se smeje bez razloga.) Nema problema, došla sam samo da vidim Marka. Marko je drugačiji od svih. A pričao mi je i o vama da ste dobar čovek.

JORDAN: (Smeška se pomalo stidljivo.) Mene svi vole... Tako, dogovorili smo se. Ovde nema mesta za spavanje...

IX DEO

JORDAN: Pokvario se ovaj radio, majku mu pokvarenu... A - evo ga. Dobro je, opet proradio... izgleda slab kontakt. (Slušaju neki intelektualni, politički govor.) Šta priča ovaj glupan, ništa ga ne razumem. (Emisija se završava, počinju vesti koje obaveštavaju o smrti Ratka Dimitrijevića.) Vidi, vidi. Umro Milin ujak. Bog da mu dušu prosti.

RADICA: Jao, ujka Ratko. (Ustaje sa stolice.) Idem da kažem mami...

JORDAN: (Promuklo, trudi se da bude što tiši, a cikti.) Ne, sedi. Jesi li ti normalna da joj sad govoriš. Ugasi radio... (Uzima ga sam i gasi.)

RADICA: Ne misliš valjda da kriješ od nje, pa to joj je ujak...

JORDAN: Ne možemo sad da joj kažemo, reći ćemo joj za šest dana. Taman da ga sahrane i... Ionako je nervozna još kad bi joj rekli... Ima još više da se unervozi...

RADICA: Da joj mi kažemo, pa ona nek vidi... (Jordan ustaje i hvata Radicu za ruku.)

JORDAN: Stani. On je i meni bio drag, i žao mi je što je umro... I to baš... Stvarno mi je žao... On je bio teško bolestan...

RADICA: Ipak da joj kažem...

JORDAN: Da nisi zinula. Znaš kakva je ona. Prvo će da plače, pa da kuka... Ona uvek tako radi kad joj neko umre... I poludeće da ne ode na sahranu, a ne mogu da je pustim. Tamo će da je vide i pitaće je što nismo došli... Ovako ispašće da nismo ni znali da je umro...
RADICA: Ja moram da joj kažem. Neće posle da mi oprosti, a i mene će savest da grize. Moram da joj kažem.

JORDAN: Radice, to joj ionako nije rođeni ujak, nego majčin. Nit je mlad, nit je rođeni. Nas niko neće ni da se seti; sad tamo njemu svi ugađaju... Ja bi rado otiš'o na njegovu sahranu, i njemu i bilo kom maminom rođaku, al’ to prilike ne dozvoljavaju...
RADICA: Dobro, tata... Neka ti bude, neću da se svađam. A kako ćemo da joj objasnimo to što joj nismo rekli? Misliš da će da bude opravdanje to što je star.

JORDAN: Ma neće ona da zna da smo mi znali. Ti me, Radice, dobro razumeš... Ti si pametna...

X DEO

ZORICA: ... A gde su sada tvoji drugari?

MARKO: Jovici su roditelji zabranili da izlazi mesec dana, a Goran uči za popravni.

ZORICA: Marko, ja te toliko volim. Ne samo da si ti dobar i zanimljiv, nego su ti i roditelji divni. Tvoj otac se toliko brine oko tvojih sestara... Nisi mi rekao da imaš sestre bliznakinje?

MARKO: Nisam... Nisam ljubomoran, nego...

ZORICA: Pokazaćeš mi ih.

MARKO: Da... Ne... Sad spavaju, drugi put kad se vidimo...

ZORICA: Važi, drugi put. A kad ćeš ti da dođeš kod mene? (Približava mu se.) Ja živim samo sa majkom, ona se svakom obraduje. Još kako sam te opisala - ima odma' da te zavoli...

MARKO: Doći ću u septembru. Sad treba da polažem matematiku, pa treba da se pravim da učim. A ako ponavljam doći ću ti na duže...

ZORICA: Ah, da... A je l' da da nije glupo što sam ja starija od tebe?

MARKO: Ma nije. Ja delujem starije, ti deluješ mlađe, taman kao da smo isto godište.

ZORICA: Sladak si... 'Ajde ja ću sada da krenem, da ne pravim gužvu... (Zorica kreće, porodica se okuplja da je isprati. Osim Radice.)

ZORICA: Do viđenja, čika Jordane, Do viđenja, teta Mila. Zaista mi je drago da smo se upoznali.

MILA: Zorice, navrati opet...

JORDAN: (Šapatom.) I meni je drago. (Jordan otvara vrata, i svojim navaljivanjem na Zoricu on je praktično primorava da izađe. Zorica je iskoračila iz stana, i počela da govori.)

ZORICA: Mogli bi i vi... (Jordan iznenada zalupi vrata i gleda kroz špijunku. Jordan u pravcu vrata pokazuje "lakat".)

JORDAN: Zamalo da nas otkrije... Neka sad po Požarevcu priča šta 'oće, to do nas ne može da stigne. Nikad neće da nas uhvate. Ja sam genije. Samo ja sam mog’o da smislim ovako nešto... Samo ja...

XI DEO

JORDAN: Ko li je to bio? (Ugleda poštara.) A – poštar. Izgleda da je nešto ostavio. (Jordan prvo osluškuje da nekoga nema u ulazu, zatim veoma brzo otvara vrata i tada ispadaju pošiljke. Jordan ih nespretno sakuplja i zatvara vrata. Staje uz vrata leđima se oslanjajući na njih kao da sprečava nekoga da razvaljuje. Nekoliko pošiljki sakriva a jednu iznosi na videlo.)

JORDAN: Vidi razglednica. Iz Herceg-Novog. Poslao Marko. Malo kasni.

MILA: Daj da vidim.

JORDAN: Mene opet ne pominje. Džabe ga bijem, i dalje me ne voli... Da se bar setio da pošalje i komšiluku u ime svih nas, to bi bio još jedan dokaz da smo na moru. Ali nemaš s kim da razgovaraš...

MILA: Daj meni...

XII DEO

JORDAN: Kolk'o je to stepeni?

MILA: Tridesetsedam stepeni.

JORDAN: Šta je to tamo?... Čuješ nešto...

MILA: Neko ulazi...

JORDAN: Kako... zaključano je... Čuješ ovo... Neko ulazi... Ali kako... Sakrijte se svi brzo... Ja ću da vidim šta je. (Svi se skrivaju, on stoji kod vrata. Lopov otvara vrata, Jordan skače da ga zadrži.) Ne beži, stoj... Ne beži, molim te. (Jordan ga savladava.) Stani, objasniću ti sve... Sve ću da ti objasnim. Samo ne viči...

LOPOV: Nisam lud da vičem. (U tom momentu drugi izlaze iz svojih skrovišta.) Šta je ovo... Šta vi to radite? Vi se krijete od nekoga?...

JORDAN: Da, krijemo se... Ne smeju da nas vide... (Krajnje snishodljivo.) Reci kakvu kafu piješ. Ovo je moja žena, sin i ćerka... Izvoli, sedi, i ništa nemoj da se stidiš. Osećaj se kao da si kod svoje kuće. A kako si ti uš'o?...

LOPOV: Na vrata. Vrata su otključana... Ja sam se zbunio...

JORDAN: Odmah se vraćam. (Vraća se.) Ti si sigurno hteo da nas opljačkaš. Nema problema za to... Obećavam ti da ćeš nešto da ukradeš, sam izaberi, neću da ti se mešam. De si sad naš'o da mi obijaš stan kad smo svi tu... Ti si mi jedini svedok. Samo ti znaš. Kako to da nisam zaključao vrata... Vidiš prijatelju, mi se ovde krijemo. Svi misle da nismo ovde. Misle da smo otputovali. Uh, preplašio si me. (Jordan ide po vodu i vraća se s čašom u ruci.)

LOPOV: Krijete se? A što? Ko vas je naterao da se krijete?
JORDAN: Niko. Niko nas nije naterao. Nemoj da misliš da bi ja to dozvolio...

LOPOV: Neću ja nikom ništa da pričam, samo me vi pustite. Ja neću ovde više da dolazim. Obećavam.

JORDAN: Moram da te držim ovde dok ne steknem poverenje. Miliciju neću da ti zovem.

LOPOV: Drži me, brate, samo ne zovi miliciju.(Dolaze sebi i sedaju na krevete, razgovaraju.) A što svi misle da ste na moru? Je l' svi misle da ste na moru?

JORDAN: Da, misle, misle...

LOPOV: Ja sam nedavno bio na moru. U Budvi. Užasni su ljudi tamo. I nekulturne meštanke. Strašno. Kojoj god dobacim nešto, ni jedna ni da se okrene...

JORDAN: (Gleda ga desetak sekundi, nabacuje tajanstveni osmeh.) Šta je tebi Joca Kramp? Je l' ti otac?

LOPOV: Ne, ne, nije. Kunem se da nije. Imam ja drugog oca...
JORDAN: Znači jeste. Ličiš na njega k’o da te on rodio. Sad te imam u šaci.

MARKO: (Viče iz petnih žila.) Pusti me da živim!!! (Odlazi u sobu i tamo još jednom vikne isto. Svi ga pogledaju i shvataju da je bolje da se ne mešaju.)

MILA: Izgleda da ti plan nema mnogo slabosti, za razliku od tebe. Čudi me da tvoj plan ima ovako malo slabosti. Sreća ti je naklonjena.

JORDAN: 'Oćeš da kažeš da sam ja pun slabosti. Da sam slabić. Varaš se. Ja sam samo previše slab za čoveka koji je jak kao ja... Razumeš? A da si ti pravila plan, vratili bi nas još kad smo gurali kola.

LOPOV: Ti si, bre, izgleda neki opasan ludak. Misliš da ako si lud možeš da radiš šta hoćeš. Ne znam o čemu se ovde radi, al’ ti mi izgledaš gadno.

JORDAN: (Opet se osilio.) Gadno ćeš ti da se provedeš, moj lopove. Sad još 'oćeš da se praviš da ti Joca Kramp nije otac. A ličite k’o jaje jajetu. Vidi lopove, daćemo ti da jedeš, i da spavaš. Hrane ima dovoljno na tvoju sreću.

LOPOV: Hvala vam da ste mislili na mene.

JORDAN: Nema na čemu. Znaš ti da sam ja jednom u vojsci, na terenu, bio tolk'o gladan da sam od muke počeo da se jedem, i onda sam se nekako zasitio. Čovek kad pregladni više ne može ni da jede. No, ti si lopovčina i...

LOPOV: Samo bez vređanja molim. Ja sam lopov postao teškom mukom...

JORDAN: O, vidi ti njega: ja ga vređam, a on se ljuti. Da nećeš možda da ti tepam?...

LOPOV: Ja jesam lopov, i jedino mi to ne valja. Svi me znaju kao dobrog momka. Ponosan sam što sam lopov, jer kradem što moram. Mog'o sam da postanem kockar i pijanica, a ja sam postao lopov... A ti se, bre, manijak. Zbog takvih ja i ne volim da kradem. Ti si neki ludak izgleda.

JORDAN: Lud je tvoj otac što te drži kući...

LOPOV: Nije, ne drži me više u kući. Isterao me...

JORDAN: E, s kim sve moram da imam posla... Eto vidiš, da smo stvarno otišli na more, ovaj bi nas opljačkao...

XIII DEO

JORDAN: Gde ćeš? Ti si znači spremna da me izdaš.

MILA: Ne mogu više, na ivici sam sa živcima. Ne mogu da zaspim od nervoze.

JORDAN: Svi koji piju tablete za spavanje, imaju problema sa spavanjem. 'Ajde sad vrati se u krevet, a ja ću da te držim na oku. Ako još jednom pokušaš da pobegneš...

MILA: Jordane, pronašla sam telegrame saučešća. (Sa velikom dozom gneva i prezira.) Krio si od mene da mi je umro ujak.

JORDAN: Ko kaže da je umro?

MILA: Pronašla sam telegrame.

JORDAN: Eto vidiš šta si uradila, da ih nisi našla sada bi sve bilo u redu.

MILA: Da, još sam ja kriva...

JORDAN: Ja sam za njega odavno govorio da treba da umre, bilo mi žao da ga gledam onako bolesnog... Molim te, izdrži još nekoliko dana... (Shvativši da joj je pokušaj bekstva propao, snuždeno se vraća u sobu.)

XIV DEO

LOPOV: Al’ ti glasno hrče ćale, svaka mu čast.

RADICA: On ponekad hrče toliko glasno, da se i sam probudi od buke...

LOPOV: A, je l' se vi stvarno krijete ovde, il on to mene zeza? Meni sve izgleda kao da se stvarno krijete. Govorite tiho...

RADICA: Da, krijemo se stvarno. Moj otac je tako odlučio. On je uvek želeo mnogo, a nikad nije postig'o ništa. Samo skroman život. Dosta je napaćen.

LOPOV: Znači stvarno. Pa on je stvarno potpuno... napaćen. Al’ nemoj ti mene pogrešno da shvatiš zbog toga što sam te pitao. Samo sam hteo da znam o čemu se radi... A tvoj ćale mi uopšte ne smeta. Evo, neka me pljuje i vređa, samo da me ne dira... Ja sam miran dečko...

RADICA: Ja ti se izvinjavam umesto njega. Izvinjavam se što te je danas vređao...

LOPOV: Misliš na ono što mi je rek'o da sam "Suv kao suva drenovina"? Nisam se ja uvredio, mada je "Suv" pogrdan naziv za žgoljave ljude. Meni to ne smeta... Ne vređa me...

RADICA: A što ti ne prestaneš da kradeš?

LOPOV: I 'oću. Ovo mi je možda poslednji put. Ne mogu ja ovim poslom da se bavim doživotno, ovo nije pošten pos'o... Ima... Da se oženim. Otac me je izbacio iz kuće i ja sam morao nešto da radim... A ja i nisam pravi lopov. Je nemam srca da pokradem krupne stvari, pa kad uđe u sobu da ga strefi šlog. Ja uzimam samo sitnice: zlato, nakit, novac... A je l' ti stvarno pišeš pesme?

RADICA: Otkud ti to znaš?

LOPOV: Znam. Čuo sam od tvojih. Tvoja majka je rekla: "Ona je stvaralačka ličnost"... A otac odgovorio: "Zato mi i stvara probleme"... Ja se nisam mešao. Ti si znači umetnička duša. Znaš kad su pitali jednog pisca: "O čemu se radi u vašem novom romanu?" On im rek'o: "Ne znam, još ga nisam pročitao". Čudni ste vi umetnici... Šta misliš 'oće tvoj ćale da me prijavi?

RADICA: Neće, neće sigurno. To mogu da ti garantujem. Da nas ne bi otkrili.

LOPOV: Ma nisam ja za zatvor... Ne volim te policajce, pa to ti je. Jedino njima niko ništa ne krade, a samo nas oni jure. Nego hoću da ti poklonim nešto. (Vadi ogrlicu.)

RADICA: Šta je to? Odakle ti to?

LOPOV: Moja je. Uzmi. Od srebra. Ali od čistog srebra. Ovo srebro zlata vredi. A imam ja i zlatnu. (Opet vadi ogrlicu.) Nego mi se čini da je ova lepša. Ja više cenim zlato, a više volim srebro. Uzmi... Ja ne bi voleo da stekneš pogrešno mišljenje o meni. Što da krijem, ja imam dobru dušu... Znaš, ja nisam mog'o da izdržim da budem siromašan. Kad si siromašan živiš loše, kao pas, i niko te ne ceni. Nema tih para za koje bi pristao da budem siromašan. Al’ ja kad sam krao, pazio sam šta radim. Ovo što me ovde zadesilo mi je prvi put... To meni ne može da se desi. Malo sam prodavao i pomfrit, i nije loše išlo. Jednom sam prodao sto porcija, a prodao bi i više, nego sam ja molio Boga da više ne kupuju jer mi je nešto bio loš. Nisam ja tako neozbiljan, znaš.

RADICA: Razumem ja tebe... I za mene misle da sam neozbiljna. A ja sam samo povučena i osetljiva.

LOPOV: (Poljubi joj ruku i pomiluje je po kosi.) Ja bi’ voleo da mogu da počnem život iz početka. I pravo da ti kažem, bilo je teških trenutaka, jedino što me je održavalo u životu je što sam znao da ću jednog dana da umrem... Da mogu još danas bi se oženio... Ovde na licu mesta. Iste sekunde bi se oženio... A što ti ne izlaziš malo? Ti si sad u najboljim godinama... A izvini, koliko imaš godina, interesuje me čisto onako... Ništa ozbiljno...

XV DEO

JORDAN: (Cikti iz sve snage, rado bi urlao al’ ne sme.) I opet govedo da pobegne! I posle mi neko priča da se samo stoka bije. Nisam ja njega ni tuk’o što je stoka... Nego što ne sluša!

MILA: Pusti dete neka živi. Snaći će se on... Pronaći će i on svoju sreću, bez obzira na sve imaće i on...

JORDAN: Ništa on neće da ima. Što sam ja gori prema njemu - to je on gori prema meni. Nije ni čudo što je pobeg’o... Ti ga braniš, nema konopca... Ko ne bi pobeg’o...

XVI DEO

JORDAN: Sad ću ja lepo da se javim Milanu...

MILA: Da se javiš s mora?

JORDAN: Takav je red. Čovek mi je dao čamac... (Uzima telefon i govori veoma raspoloženo.)

JORDAN: Alo Milane, Jordan ovde... Evo vraćamo se s plaže, pa da ti se javim... Vreme je super... Jeste... Slušam na radiju da je tamo velika žega... Hvala ti za čamac, ne vadim se iz njega... Ne, nije mnogo skupo... Aha... Dobro, mi se vraćamo za nekoliko dana, videćemo se... (Jordan zadovoljno spušta slušalicu, trlja dlanom o dlan kao da je završio veliki pos’o.)

JORDAN: (Za sebe.) Mali si ti za mene...

MILA: Za tebe su svi mali...

XVII DEO

LOPOV: Evo, doveo sam Jocu i matičare. Evo ti ključ. Nemoj ti da se čudiš što ja Jocu zovem "Joco". Mi se znamo od malih nogu i veliki smo drugari. Joca je kao 'lebac.

POP: Blagodarim. Mi smo zaista prijatelji. Slavko je dobar čovek.

RADICA: Ma nismo ni morali sad da se venčavamo...

SLAVKO: Morali smo. Bogzna još koliko će tvoj otac da produži boravak na moru. Ja imam trijesčetri godine, zamisli da ostanemo još petnaest dana...

RADICA: A 'oće li ovo da se važi ovako?

PRVI MATIČAR: Ništa ti ne brini, mi ćemo uz vašu pomoć, sve da završimo...

RADICA: A kako ćemo bez kumova?

DRUGI MATIČAR: Mi smo i matičari i svedoci.

SLAVKO: Ma ja sam s ovim momcima ras'o. Za njih me vezuju najlepši trenuci: zajedno smo krali, pili, bežali od kuće, sve zajedno.

PRVI MATIČAR: Sve.

DRUGI MATIČAR: Nećemo mnogo da dužimo. Odma’ da obavimo venčanje. Neću ni da čitam ceo tekst.

PRVI MATIČAR: Samo pitaj da li pristaju na brak.

DRUGI MATIČAR: Ma neću ni to da pitam. 'Ajde potpišite ovde, pa ćemo mi kao svedoci. Da se poljubite morate.

PRVI MATIČAR: Ako se ne poljubite biće nezakonito. (Svi se nasmeju. Slavko, Radica i matičari potpisuju, pa se njih dvoje poljube.)

POP: A sad crkveno venčanje...(Obred prepuštamo reditelju.)

XVIII DEO

DRAGAN: Opet kasniš?

MIŠA: Kasnim, brate... Kad ja nisam zakasnio ako sam obećao da neću da zakasnim. Znaš i sam da nemam vremena... Nego, što si me zvao?

DRAGAN: Ne znam da l' ti znaš, Jordan je na moru. Jeste. Kad je krenuo ostavio je neke stvari kod mene... Malo sam se začudio, pravo da ti kažem, što nije hteo cveće da ostavi kod mene. Ja bi mu ga zalivao. Kad je uveče bio kod mene ubeđivao sam ga da mi da ključ, onda sam ga čuo kad je došapnuo ženi da mi da pogrešan ključ. Nije mi jasno šta je hteo, i zašto voli da mu cveće uvene. Možda je rešio da se posvađa sa mnom, pa je smislio plan da ispadne da mu ja nisam zalivao cveće, a da mi je dao pravi ključ.

MIŠA: Ne verujem da je to hteo...

DRAGAN: Možda i nije... al’ znaš zašto sam te ja zvao; mislim da sam nešto čuo malo pre kad sam prolazio, a nije mi prvi put... I pre neki dan sam nešto čuo... Pa kažem, najbolje da kažem nekome, da vidimo zajedno šta ćemo...

MIŠA: Najbolje je da zovemo miliciju.

DRAGAN: Ajde zvaćemo od mene kad kažeš.

MIŠA: Samo da požurimo, da ih pohvatamo na delu ako su lopovi... Greota za Jordana... Posle toliko vremena da ode na more i odma da ga opljačkaju, ima da poludi kad čuje.

DRAGAN: Ne znam šta mu bi da ostavi stvari kod mene. Nikad nismo nešto naročito kontaktirali. Toliko se obradovao što ide da je skroz zaboravio kakav je čovek.

MIŠA: Nemoj molim te i ti. Isti je k’o i drugi, samo malo drugačiji. Jednom sam bio kod njega dva-tri minuta, onako u prolazu svratio sam na pet minuta, znaš šta mi je rek'o? Kaže: "Nisam znao da nisam znao kakvi su ljudi neljudi, kad ti je najteže, svi jedva čekaju da ti ne pomognu"... Tako nešto. A koliko ja znam, nikad nije ni tražio pomoć... Možda računa da mu stvarno niko ne bi pomog'o, pa se zato nikom i ne obraća. Jordan, Jordan...

XIX DEO

JORDAN: Ko je to tamo? (U tom momentu Slavko otvara vrata, Jordan ugleda sve prisutne u sobi.)

JORDAN: Šta... Ko... Ko ste vi? (U tom momentu iza njega se pojavljuje Mila u spavaćici a policija sa komšijama obija vrata.)

MILICIONER: Šta je ovo ovde?!

KOMŠIJE: Jordane?...

JORDAN: Jao meni...

MILICIONER: Kakva je ovo gužva?

MIŠA: Jordane, šta je bilo?

XX DEO

JORDAN: Zar sam ja ovako nešto zaslužio? Ja koji sam zatvorio i sebe, i porodicu, samo da bi dokazao da nisam najgori. Ja koji sam bio spreman da nas držim i godinu dana ako treba, da doživim neuspeh. (Zagnjuri glavu u ruke i gorko plače desetak sekundi, onda se odjednom trzne i uozbilji.) Za mene Bog više ne postoji... A za sve ste vi krivi...

RADICA: Tata, niko ti nije kriv. Dobro je da smo izdržali i ovoliko koliko smo izdržali.

JORDAN: Ma šta ti tu meni pričaš, ništa vi niste izdržali, ništa. Kad se samo setim: viču, viču, cela soba čuje. Nisam ja ni trebao da vas vodim sa sobom... Gorko se kajem. I šta sad da radim, objasni ti meni. Šta da radim ? A ovo što su zvali miliciju, to je sigurno bila Draganova ideja.

MILA: Nije ni najmanje kriv. Uradio je ono što bi svaki pošten čovek uradio da je bio na njegovom mestu. Samo je hteo da pomogne.

JORDAN: Jeste, jeste. Hteo da pomogne. Kad sam ja nekome pomog'o? A da nije neko od vas izlazio kad sam ja spavao da se dogovara s njim? A? To ne bi na dobro izašlo. Kazaću ja njemu, ako izađem iz stana, da se više ne brine za mene. Reći ću mu da ako slučajno vidi da mi neko krade kola slobodno ne mora da javi..

SLAVKO: Što, da nisi rešio u kolima da se kriješ?

JORDAN: (Trzne se.) Vidiš, o tome nisam razmišljao... Da se neko toga ranije setio, mogli bi nešto da izvedemo. U garaži nas nikad ne bi uhvatili.

MILA: Kasno je za bilo šta. Propao je tvoj suludi plan. To je cela priča. Zar misliš da je bilo moguće da nas ne otkriju. Da nas nisu ovako uhvatili, uhvatili bi nas na drugi način. To tebi izgleda nije jasno.

JORDAN: Uhvatili su nas kurvinski. S milicijom bi i ja mog'o da obijam tuđe stanove. A ti lopove, nema te da se prijaviš, nego čekaš mene da te ja prijavim.

SLAVKO: Prijavi me, brate, samo kad čuješ novosti, neće da ti odgovara...

JORDAN: Nema šta da meni odgovara. Samo da nađemo Marka pa ćemo opet ako treba.

MILA: Marko je otiš'o na selo. Sad mogu da ti kažem da većinu para nije ni potrošio. Zamolio me je da ti ne govorim dok se ne vratimo s mora. Pare su tu. Evo ti ih.

JORDAN: Šta kažeš?! Nije ih potrošio? Pa kog ih je đavola krao!

MILA: Pa, mogli bi i sad da odemo na more? Zašto da ne?

JORDAN: Pa ko bi nam verovao da smo na moru. Niko nije lud da nam sad poveruje. Čim bi videli da nas nema odma bi mislili da smo tu. Odma' iste sekunde. Uopšte ne znam šta da radim. Moram da smislim kako da im se ne pojavljujem na oči, sramota me je... Moram da im objasnim da me more ne interesuje. Najbolji dokaz za to je što deset godina nisam bio na moru. Samo još kad bi smeo da im se pojavim na oči... Sve bi' im rek'o.

MILA: Tek se sada srećeš sa posledicama svoje ideje. A zamisli kako je bilo nama od početka.

JORDAN: Šta da vam radim. Vi i dalje ne shvatate... Sad bi otiš'o na more da se odmorim i o svemu razmislim, al’ kako?... Mogli bi da odemo i da glumimo da smo ovde... Na svakih nekoliko dana neko da dolazi i da pravi galamu... Svi bi čuli galamu i niko ne bi znao da nismo tu. A? Šta kažeš?

MILA: Ideja ti nije loša. Samo ovoga puta nećeš imati s kim da je ostvariš...

JORDAN: A što? Nije valjda da vam se sad ne ide na more? Sad vam se ovde osladilo... Da ne biste sad opet da glumimo. E ne može...'Oću da odem na more k’o čovek, bre.

MILA: Pa evo, reći ću ti i zašto. Ja se, kao što sam ti rekla, razvodim. To kao prvo.

JORDAN: A jel'? Ti si to izgleda ozbiljno rešila. Razmisli malo šta radiš. Pogrešila si kad si se udavala, možeš opet da pogrešiš sad kad se razvodiš; pazi, isti je čovek u pitanju...

MILA: Ne brini. Znam odlično šta radim. Sem što se ja razvodim, ćerka ti se udala, Marko će naravno da pripadne meni, tako da ti, dragi moj, ostaješ sam...

JORDAN: Ko se udao? Za koga se, bre, udala?

RADICA: Jeste, tata, ja sam se udala.

SLAVKO: Tako smo se dogovorili.

JORDAN: Vidi ti njega, molim te! Rešio gospodin da se ženi. Konju jedan. Toliki magarac i 'oće da se ženi. A vidim poklonio ti je i zlatno lanče... Bolje nisi ni zaslužila. Radi šta 'oćeš. I vreme ti je da se udaš. Možda ovaj tip i nije tako loš...

MILA: Valjda smo jedno izvinjenje zaslužili...

JORDAN: Nemam ja zašta tebi da se izvinim. Meni je savest čista, radio sam ono što sam morao, i sad ostajem sam i opet ću da radim ono što moram. Još bi sad trebao da idem od vrata do vrata i uzimam stvari... Ne dolazi u obzir. I da ih viđam svaki dan. E pa neće moći... Da se ja ponovo ponižavam pred njima, sad kad sve znaju... Ne mogu da zamislim da ih viđam svaki dan. Pre bih umro. Odavde neko mora da se iseli: ili oni ili ja. A pošto je njih dvesta i nijedan ne misli da mrdne, moraću ja. Kad su pa nešto uradili za mene, pa da urade sad. Znam ja da oni neće da se sele zbog mene. Ja da ih molim, neću. Porodica me ostavlja jer sam se za nju borio, a komšiluk ostaje ovde. To je meni život doneo. Neka im bude, odseliću se ja, samo neka znaju da više nikad neće moći da me vide. A znam da bi voleli da me viđaju svaki dan, da mi se smeju k’o i do sad. Al’ više neće moći u lice nego samo iza leđa, jer ja ne mislim da izađem iz stana dok ga ne prodam. Ko me vidi - svaka mu čast.

MILA: I sad ćeš opet da se kriješ?

JORDAN: Samo dok ne prodam stan. Kad ga prodam nestaću... Otići ću negde gde će više da me cene. Hranu ćete vi da mi kupite. Samo neka se smeju... Meni bi baš bilo milo da svi oni umru od smeha... Mada ništa nije smešno.

Kraj

O autoru

Vlastimir Gligorijević, rođen 1970 u Prištini. Napisao sledeće drame:

• Lopov u kući (1994)
• Morska bolest (1997)
• Hladnjača (1998)
• Daleko bilo (1998)

Drama "Morska bolest" objavljena je u izdanju izdavačke kuće "Novi svet", iz Prištine.

// Projekat Rastko / Drama i pozorište / Savremena drama //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]