|
|
 |
РАПСОДИЈА(Меланхолично-лирска драма међу јавом и међ сном)ЛИЦА: Дешава се последње деценије прошлог века у време појаве грађана и грађанки. 1. СЛИКА - ЈУЛКИН ПРОБЛЕМ(У потпуном мраку чује се музика људског жамора. Црквена звона звоне осам пута. Пролећни, јутарњи, сунчеви зраци лагано осветљавају шеталиште на Петроварадину. Осим пролазника који иду у цркву, у парку су и продавац луша и шећерлема, продавачица цвећа и продавачица свећа. У позадини је Дунав. На ивици парка је камени зидић испред ког се Симо Матавуљ нервозно шета. Корача од клупе са десне стране, на којој је уредно сложена гардероба, до старог разгранатог храста, са леве стране, поред кога је набацана жандармеријска униформа. Јулка Паланачки, држећи сунцобран, нестрпљиво скакуће и гледа у правцу Дунава.) ЈУЛКА: Господине Матавуљ, а шта ако мајка не пристане да Лазицу одведемо у Сомбор? О, Боже, та он је тек на пола Дунава, а мајка се може вратити сваког трена! Господине Матавуљ, јесте ли сигурни да Лазица може да преплива цели Дунав?! СИМО: (Нервозно.) Смирите се, госпођице Паланачки, није му први пут да препливава Дунав! ЈУЛКА: Плашим се да наш план неће успети. Знате, мајка је још љута на сиротог Лазицу. Она је старог кова, не схвата да Лазица није побегао од мене. Та ја не хтедох да идем са њим у Црну Гору. (Уздише.) Уосталом кад могах да га чекам двадесет и једну годину - могу још мало. Тетка Љубица каже: "Ко чека - тај дочека". (Погледа у правцу реке.) Под условом да доплива назад. СИМО: Све ће бити у реду, само се скрасите већ једанпут! ЈУЛКА: Ма чини ми се да још неко плива за њим. (Симо нервозно врти главом. Обоје се шетају. Са леве стране долазе Мара и Љубица. Мара љутито прилази Јулки млатарајући затвореним сунцобраном. Љубица покушава да је сустигне. Мара бесно хвата за руку Јулку и цима је да пође за њом, као да је дете. Љубица, међутим, хвата Јулку за другу руку. Свака од њих вуче Јулку на своју страну. Народ који је пролазио шеталиштем застане и посматра шта се дешава.) МАРА: Не, не и не! Ја тог господина Костића нећу ни да видим! Јулка, полази у цркву! Наводно смо због тога и дошле у Нови Сад! ЈУЛКА: Али, мати... ЉУБИЦА: Маро, саслушај ме једаред! МАРА: (Хистерично.) Никога више нећу ни да чујем! СИМО: Госпође, престаните! Сви вас гледају. (Мара и Љубица престану да цимају Јулку. "Дискретно" се окрећу да виде ко их то гледа. Пролазници који су посматрали призор наједном крену у правцу у ком су дотад ишли, правећи се да ништа нису видели. Мара отвара сунцобран. Заклања се од пролазника. Јулка омлитављено стоји док јој Љубица намешта зарозану хаљину. Јулка покушава да угледа Лазу. Симо прилази Мари, која вади лепезу. Хвата је под руку и води на страну. Љубица и Јулка се дошаптавају док Симо и Мара разговарају. Мара је нервозна и љута. Повремено тера муве. Симо јој се додворава. Толико је учтив и фин да претерује. Посебно са климањем главом. Јулка се све време окреће и гледа у правцу Дунава, што Љубицу нервира, те је зато повремено удара својим сунцобраном по туру.) СИМО: Госпођо Паланачки, хтиа би ван рић неколико ствари при него шта са ћерком одете у цркву. МАРА: (У једном даху.) Ја сам одлуку донела! Нити ће тај Костић доћи у Сомбор код нас, нити ће моја Јулка постати његова жена. Јасно је мени да Ви бијете жицу код мене за њега, па сте за то наговорили и моју сестру, али од свега нема ништа. Ништа! Ми никада нисмо доживели такво понижење. (Узима ваздух да настави.) СИМО: Разумим Вашу срџбу, али немојте се љутити на Лазу. Није му узети за зло што је малко луцкаст. А Ваша ћерка га воли! Учинили бисте велико дило. Два велика дила! Госпођица би била сритна, а и Лаза би био миран и збрињен. Чак га ни жандарми не би пронашли! Ууосталом он је Јулкин вереник! МАРА: (У једном даху.) Више није! Ја сам тако одлучила! Та он жели да ожени моју несретну Јулку само због њеног наследства! Само да би вратио дугове! Он не воли моју добру и сироту Јулку! А то није нимало луцкасто, већ покварено. Нема ни кућу, ни посла. Педесет и једна му је, а ништа није урадио. Има само те артије. Ко још живи од песама, господине Матавуљ? Јулка, полази! ЈУЛКА: (Љубици.) Тетка, је л сад? ЉУБИЦА: Не још. Немој, Маро, можеш понети грех на души. МАРА: Ију! Срам те било, Љубице! Идеш наруку овој мојој несретници која о животу не зна даље од носа! И то због кога! Уватила си се под руку са овима и... СИМО: Молим вас, Лазо Костић није било ко! МАРА: (У једном даху.) И није! Та узео је паре од веренице да би јој купио прстен, а уместо да га купи оде у кафану и потроши их на вино. Ујутро пијан дође и растера свадбаре, јер је заборавио да се тог јутра вери са девојком која га четрнаест година чека, а кад увиди шта је урадио побегне у Црну Гору и не јавља се седам година све док га и оданле нису избацили. При том пошаље неке бечке новине, које нико и не уме да чита, а у писму тражи помоћ и милост, јер му је пригустило. ЉУБИЦА: Заборавила си да си и ти некада била млада! МАРА: И ја сам се некада удавала, али је мој покојни муж, Бог да му душу прости, (Прекрсти се.) донео имање, а не дугове и артије. Та манте ме приче! Полази већ једаред! ЉУБИЦА: Али њој је четрдесет и прва! И ако је не удаш остаће баба-девојка целог века! (Мара изненада добије напад кашља.) ЉУБИЦА: Јесте! Сви знају да је баба-девојка! (Да знак Јулки руком. Јулка се затетура и као онесвести: седне на клупу.) ЉУБИЦА: Црно дете! Шта јој би одједаред!? СИМО: Могу ли ћа помоћи!? МАРА: Мене нећете преварити! Знам ја лек за такве што се онесвешћују кад им нешто није по вољи. (Прилази Јулки. Удари јој шамар.) ЈУЛКА: Мајко, па то боли! МАРА: Боли, али лечи! Полази! Немам намеру да се срећем са тим вашим господином Костићем! (Мара ухвати Јулку за руку. Води је на леву страну. Љубица се крсти. Крене за њима. Јулка се отима, али је Мара цимне за руку и она посрћући оде.) ЉУБИЦА: Боже, има ли те?! Довиђења, господине Матавуљ. ЈУЛКА: Довиђењааааа! СИМО: Циао, белла дона! (Када оне изађу, однекуд се чују неартикулисани крици. Лаза мокар излази из реке. Долази до клупе. Брише се.) СИМО: Брзо се облачи. Од Јулке ниш ниће бити. ЛАЗА: Никада ти нећу опростити што ме натера да устанем овако рано. Али бар се испливах ко човек. СИМО: Хајде, пожури! (Узима Лазине ствари и креће на десну страну.) Остао нам је још само Лаза Дунђерски. (Симо и Лаза одлазе на десну страну. Лаза се у ходу облачи. Из реке испливава жандарм. Задихан и преморен пузи до дрвета.) ЖАНДАРМ: Господине... Јесте ли видели куда је... Отишао Лаза Костић? 2. СЛИКА - ДОЛАЗАК У ЧЕБ(Трем дворца Дунђерских у Чебу. Пролећно поподне. У позадини су троја врата, од којих су лева и десна затворена и прекривена тешком, жутом, плишаном звесом, а средња врата, кроз која се види салон, широм су отворена. Испред трема су три степеника која воде у башту. Цео трем је препун разноврсног цвећа. Низ ограду се спуштају црвене руже, а бели и црвени љиљани су у саксијама и жардињерама. На средини трема, а наспрам отворених врата је правоугаони сто који двојица ливрејисаних слугу сервирају за ручак. Ленка нервозно обиграва око њих контролишући да ли је све на свом месту.) СОФИЈА: (Споља.) Ленка, стигао је Лаза Костић! ЛЕНКА: (Слугама.) Вратићу се да преконтролишем сто, чим пронађем мајку. (Ленка одлази на десна, а Софија убрзо долази кроз лева врата. Тражи је.) ЛЕНКА: (Споља.) Мати! (Софија гласно уздише и одлази кроз десна врата, а Ленка долази кроз средња врата.) СОФИЈА: (Споља.) Ленче! ЛЕНКА: (Слугама.) Куда је мајка отишла?! 1. СЛУГА: (Показује на лева врата.) Овуда. (Ленка одлази кроз десна врата, а Софија долази кроз лева.) СОФИЈА: Ленка, само што нису ушли у салон! Ленка! Па куда је сад отишла?! 1. СЛУГА: (Показује на лева врата.) Овуда. 2. СЛУГА: (Показује на десна врата.) Овуда. СОФИЈА: О, Боже. (Софија хитро одлази кроз лева врата, а слуге пошто заврше са сервирањем стола одлазе у салон. За то време споља се чују Лаза и Дунђерски.) ДУНЂЕРСКИ: (Споља.) Ово је моја кућа. ЛАЗА: (Споља.) Кућа! Па ово је дворац! ДУНЂЕРСКИ: (Споља.) Манте се, господине Костићу. Ово је најобичнија кућа са салашом. (Дунђерски и Лаза се појављују у салону. Лаза улази унатрашке. Задивљено и знатижељно загледа салон од пода до тавана. Слуге им придржавају шешире и штапове.) ЛАЗА: Верујте ми, не бих имао ништа против овакве кућице. ДУНЂЕРСКИ: Где ли су нестале?! Софија! Ленка! Понекад помислим да нисам требао да градим оволику кућу. (Слугама.) Послужите господина Костића, док ја пронађем ове две. (Одлази на десну страну. Слуга доноси послужавник са чашицом пића. Лаза га неко време не примећује јер гледа у плафон. Софија долази кроз лева врата. Угледа Лазу у тренутку док узима чашицу у намери да испије пиће.) СОФИЈА: (Радосно викне.) О, добро нам дошли! (Лаза се уплаши и тргне. Збуњено посматра Софију.) СОФИЈА: Господине Костић? ЛАЗА: (Загледајући се.) Ја сам. СОФИЈА: Софија Дунђерски. Лазина супруга. (Срдачно се рукују. Лазу у намери да са послужавника поново узме чашицу Софија прекине и то тако што га ухвати под руку и одводи на трем.) СОФИЈА: Коначно сте стигли. Ленка је толико нестрпљива од жеље да Вас упозна да се од јутрос није скрасила на једном месту. ЛАЗА: Задовољство ми је чути да се неко радује мом доласку. СОФИЈА: Господине Костићу, њој је јако потребно друштво. Веома је повучена и само чита, а ако не чита онда свира клавир. Лаза и ја нисмо знали шта да учинимо са њом. Веома нас је обрадовао Лазин предлог да дођете код нас. Велика нам је част да један Лаза Костић дође овде у Чеб. Лично мислим да Ви можете да нам помогнете око Ленке. Мора мало да... Живне. А и двадесет прва јој је. Време је за удају... А где је мој Лаза? ЛАЗА: Не знам. Вероватно Вас тражи. СОФИЈА: О, Боже, као да ми не бисмо дошле да се поздравимо. Одох по Ленку. Одмах долазимо. (Софија одлази кроз десна врата. Лаза уздише и одлази до ограде. Из далека се зачује славујева песма. Лаза бере једну ружу. Мирише је. Кроз лева врата долази Ленка. Бесна је и снажно залупи вратима. Лаза се препадне, а она се збуни, јер га тек тада угледа. Лаза се окреће ка њој.) ЛАЗА: Ленка Дунђерски? ЛЕНКА: (Једва говори.) Да... (Гласније.) Да! Лаза Костић? (Чује се славујева песма.) 3. СЛИКА - КИША(Трем дворца Дунђерских. Пролећна ноћ. У даљини се чује славуј. После вечере. Ленка уплашено са салветом у рукама креће ка Лазиним, вином попрсканим, панталонама, око бутина. Потом се заустави. Лаза непомично стоји.) ЛЕНКА: Ипак, сами обришите панталоне. Извините, молим Вас, баш сам непажљива. ЛАЗА: Не брините се, госпођице Дунђерски. Од ружице не остају флеке. Оно, штета је за овако добро, домаће, вино, а посебно после овако добре вечере... ЛЕНКА: Има га још у подруму! Ево, отићи ћу да га донесем! ЛАЗА: Не, хвала. (Лаза се брише. Ленка узима лепезу. Хлади се док одлази до ограде. Неко време ћуте. Лаза јој прилази. Обоје истовремено почињу да говоре да би прекинули непријатну тишину, а потом се засмеју.) ЛЕНКА: Спарно је... ЛАЗА: Киша ће... (Пошто престане да се смеје.) Чујете ли облаке како наилазе? ЛЕНКА: Не. Осим славуја не чујем ништа друго. ЛАЗА: Хоћете ли да се прошетамо? (Силази у башту.) ЛЕНКА: Покиснућемо. ЛАЗА: Има ли ичег што је лепше од топле пролећне кише? ЛЕНКА: Не знам, али знам да је доцкан. ЛАЗА: А шта бисте радили овде? Господин и госпођа већ спавају... ЛЕНКА: Читаћу. ЛАЗА: Госпођице Дунђерски, много читања као и много писања штети човековој хигијени. ЛЕНКА: Не разумем. ЛАЗА: Објаснићу Вам док се будемо шетали. ЛЕНКА: Жао ми је, али на услове не пристајем. (Ленка гордо одлази до стола. Седа за сто. Хлади се. Лаза седа на степенице. Гром најави кишу. Када почне киша Лаза се изува и скида сако. Излази напоље. У башту. Мирно стане да му киша пада на лице, а потом рашири руке и покушава да ухвати капи. Врти се у круг. Киша све јаче пада. Настаје пљусак.) ЛАЗА: Волим кишу... (Гласно уздише.) Када сам се родио падала је киша... А прву песму сам написао седећи испод једног жбуна... И тада је падала киша... Падала је киша и када сам први пут заволео једну девојку... (Ленка полако устаје. Посматра Лазу. Прилази му. Наслања се на ограду. После краће паузе Лаза наставља да се исповеда.) ЛАЗА: Сећам се... Било је топло, пролећно вече... Мај... Киша је прво почела да сипи, а онда се небо проломило... Неко време смо покушавали да се заклонимо. Трчали смо колико су нас ноге носиле, али тек кад смо се уморили, схватили смо да се на тој ливади немамо где заклонити. Били смо потпуно мокри и више нисмо имали разлога да се кријемо од кише. Пустили смо је да пада по нама, а... А ми смо све више тонули у блато... Хтео сам, а нисам смео да јој признам колико сам заљубљен био... Нисам имао речи... Грло ми се стегло. Било је потпуно суво... Одлучио сам да је пољубим. И кренуо сам ка њеном образу, али... Знате ли шта ми се тада догодило... Оклизнуо сам се и пао у блато. (Ленка се засмеје.) Да, да. Пао сам у блато. А знате ли шта је она учинила? ЛЕНКА: Не. ЛАЗА: Села је у блато поред мене и пољубила ме... После смо се дуго, баш овако, вртели... И од тада се... Госпођице Дунђерски, када човек почне да се присећа младости значи да је добро остарио. ЛЕНКА: Али важно је како се Ви осећате! Важно је да сте млади у души, а године нису препрека низашта! ЛАЗА: Да. То исто каже и Блез Паскал, у својим "Мислима", али... (Седа на степенице.) Не знам зашто Вам све ово причам, тек... Немојте замерити једном остарелом песнику. ЛЕНКА: (Изува и она ципеле. Силази у башту) Пођимо у шетњу. Желела бих да и ја једног дана имам сећања као и ви. (Пружи му руку.) 4. СЛИКА - УСКРШЊИ РУЧАК(Трем дворца Дунђерских у Чебу. Рано по подне. Из салона се чује звоно зидног сата које једанпут звони. За богато постављеном трпезом, на којој доминирају шарена ускршња јаја, седе Дунђерски, Софија, Ленка, Вида и Марко. Прилично су нервозни што показују лупкањем виљушака о сто, тањир... Непријатна тишина.) ВИДА: Један сат је. (Пауза.) МАРКО: Господине Дунђерски, уз дужно и свеопште поштовање Вама и Вашој породици, госпођици Варађанин и господину Лази Костићу, кога већ читав час нема, морам рећи да ово нема смисла. ЛЕНКА: Господин Костић се успавао. ВИДА: Па, не би се баш рекло. Он никада не устаје пре поднева. А осим тога да се успавао не би онако... Гимнастицирао. То заиста нема нимало смисла. И то на трему. СОФИЈА: Он је песник, Видо. Не треба му замерити. МАРКО: Госпођа Софија, то није оправдање. Извините, али гимнастицирати... Као од мајке рођен. ВИДА: А знао је да ће бити гостију на ручку. Уосталом, на данашњи свети дан... ДУНЂЕРСКИ: Сачекаћемо господина Костића још мало. Сигурно ће се ускоро појавити. Извините. (Пауза. Дунђерски устаје од стола. Одлази у салон. Вида вади лепезу. Хлади се. Устаје од стола. Марко учини исто. Вида одлази до ограде.) ВИДА: Боже, свакаквог света има. Није ни чудо што су га избацили из Црне Горе. МАРКО: Ко ће још луђаке у својој околини... ЛЕНКА: Ово је увреда, господине Николајевићу! МАРКО: Извините... Нисам мислио на Вашу породицу... ЛЕНКА: Не знам шта сте мислили, али то сте рекли. ВИДА: И забога шта ради читав један сат!? ЛЕНКА: Облачи се. МАРКО: Ви, Ленка, за сваки његов поступак имате оправдање, а он је једна неодговорна, и надасве неваспитана особа. СОФИЈА: Невероватно, али Ви господине Николајевићу као да мрзите човека кога сте тек једном видели. Како можете о неком судити на основу једног сусрета? МАРКО: Рецимо... Читао сам његове пјесме. Ако се то уопште могу назвати пјесме. А чак се и у Загребу прича о његовим безобразлуцима и осталим стварима, које ми је мука и да помињем. ЛЕНКА: Шта Ви знате о поезији Лазе Костића? МАРКО: Неразумљива је, неискрена, а и тај његов језик је потпуно ван сваког смисла. Ко му даје право да измишља речи, скраћује их и шта ти ја знам шта све не? Права збрка. ВИДА: Змајеве песме су лаке, разумљиве, певљиве,... ЛЕНКА: Ви њега не разумете. Ви само слушате кафанска оговарања! А напада се и оговара само онај који вреди! ВИДА: Откуд толика срџба и бес код тебе? СОФИЈА: Молим Вас престанимо са овом непријатном расправом! ЛЕНКА: До беса ме доводи Ваша мржња према Костићу због свега што је некада било међу нама и зато што смо Костићу учинили част и понудили да буде наш гост. СОФИЈА: Ленка, извини се господину Николајевићу! (Марко устаје од стола. Дунђерски се враћа.) ВИДА: Као што видите, господина Костића још увек нема. МАРКО: Ја се испричавам, али не могу остати на обеду. ДУНЂЕРСКИ: Зашто? СОФИЈА: Ленка, одмах да си се извинила! (Ленка нагло устаје од стола, крене ка салону. У том тренутку наилази Лаза. Беспрекорно је обучен. Вида седа за сто.) ЛЕНКА: (Плачно.) Извините. ДУНЂЕРСКИ: Ленка, одмах да си се вратила и села за сто! (Ленка застане. Враћа се и покуњено седа за сто.) ЛАЗА: (Весело.) Христос васкресе, господине Дунђерски, госпођо,... ДУНЂЕРСКИ: Ваистину васкресе. Господине Николејевићу, останите на ручку. СОФИЈА: Изволите, седите овде. Баш Вас чекамо... ЛАЗА: (Седа.) Хвала. (Кратка непријатна пауза.) ЛАЗА: Нешто није по вољи? ВИДА: Чекамо Вас већ више од једног часа. ЛАЗА: Зар је већ толико прошло? МАРКО: Могли бисте се бар испричати због закашњења. ДУНЂЕРСКИ: Господо! (Накашљава се.) Оче наш који си на небесима, нека се свети име Твоје, нека буде царство Твоје, нека буде воља Твоја, како на небу тако и на земљи, хлеб наш насушни дај нам данас, и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим и не води нас у искушење, већ ослободи од злог. Амин. СВИ: (Мање-више гласно.) Амин. СОФИЈА: Куцајте се! А ја ћу вам свима сипати супу. ВИДА: Ја бих ово од луковине. ЛЕНКА: Које ћете Ви, господине Костићу? ЛАЗА: Ако би господин био љубазан да ми дода то црвено јаје које је испред њега. МАРКО: Дохитите га сами. СОФИЈА: Ево, ја ћу. ЛАЗА: Господине, чему љутња? Због мог закашњења или можда због госпођице Дунђерски? (Дунђерски удари шаком о сто. Вида се преплаши и пролије супу у крило. Врисне. Софија јој прискаче у помоћ и салветом брише хаљину, коју Вида, пошто устане, истреса од резанаца.) ДУНЂЕРСКИ: Доста! Ако не умете да разговарате као људи - онда ћутите! СОФИЈА: Јеси ли се изгорела? ВИДА: Не, али сам испрљала хаљину! МАРКО: Све ово је због Вас. ЛАЗА: Откуд у човеку толика пакост и злоба?! ВИДА: Господине Костићу, упропастили сте овај дан! Госпођа Софија, хајдемо до тоалета. МАРКО: Срам Вас било. Имао је Змај право када је за Вас рекао да сте лош писац и још гори човек! ЛАЗА: Да ми је то рекао неко ко иоле вреди, ја бих се замислио. ДУНЂЕРСКИ: Господо. МАРКО: Да сте млађи, овај проблем бисмо решили и на неки други начин. ЛАЗА: Изаберите начин, и место. (Устане и скида сако. Заврће рукаве. Марко устаје. Ленка притрчи и стане између њих.) МАРКО: Не мислим да је сада време да се обрачунавамо, али ако инсистирате... ЛЕНКА: Молим Вас, престаните. Господине Костићу, зар да се спуштате на ниво једног балканског простака? ЛАЗА: Жао ми је, госпођице Дунђерски, али господин Николајевић ми је дужник од раније. Посебно због неких мађаронских ставова уперених против мене и мог негдашњег рада. ЛЕНКА: Господине Костићу, прекините са овим, мени за љубав. Молим Вас. ЛАЗА: Господине Дунђерски, и поред најбоље воље не могу остати на ручку. Извините због свега. (Лаза одлази у башту. Ленка се враћа на своје место и седа. Марко стоји.) ДУНЂЕРСКИ: Господине Николајевићу, напустите моју кућу. 5. СЛИКА - ШАХОВСКО ПОЉЕ(Небески свод је прекривен шареним бојама налик на испреплетану дугу. Испод свода је извитоперена шаховска табла на којој су Лаза, Симо, Софија, Гаврило, Љубица и Ленка обучени у беле костиме. Лаза има круну, Ленка такође, Симо капу која асоцира на фигуру топа, Дунђерски капу која асоцира на скакача, Гаврило капу која асоцира на лауфера, а Љубица и Софија капе које асоцирају на пионе. Вида има круну и припада црним фигурама, као и следећи: Марко - црни топ, Змај - црни топ, Богдан - црни краљ, Јулка - црни пион и Мара - црни лауфер. Ленка и Софија су ван шаховског поља. Фигуре су сасвим необично размештене и немају никакве везе са правилима шаховске игре. Свака фигура пошто изговори речи помери се за једно поље. Њихови покрети су различити. Неке фигуре уопште не говоре већ се померају све време, као Јулка. Она веома споро хода.) ВИДА - ЦРНА КРАЉИЦА: Шах! (Нападно скочи на следеће поље.) ЛАЗА - БЕЛИ КРАЉ: Неће бити. (Грациозно се помери.) МАРКО - ЦРНИ ТОП: Опет шах! (Засмеје се и снажно лупи ногама о поље на које стане.) ДУНЂЕРСКИ - БЕЛИ ТОП: Гањаћемо се дуго, али победићемо. (Поносно стане испред Лазе.) ЗМАЈ - ЦРНИ ТОП: Неразуман је ваш оптимизам, господо. (Веома успорено долази на своје поље.) ЛЕНКА - БЕЛА КРАЉИЦА: Мајко, а ако изгубимо? СОФИЈА - БЕЛИ ПИОН: Можда је то боље. ЛАЗА - БЕЛИ КРАЉ: Ја никад нисам био, нисам и нећу да будем губитник. (Поносно хода до новог поља.) ВИДА - ЦРНА КРАЉИЦА: Бог све види, је л тако? (Смеје се.) Шах-мат. ГАВРИЛО - БЕЛИ ЛАУФЕР: Да, Бог све види. Није шах-мат, већ пат. Дакле, углавном, ми смо победници. (Боје на небеском своду се убрзано померају и мешају. Црне фигуре се померају и нестају као да их ветар одувава. Шаховско поље прекрива густа бела магла. Беле фигуре се губе у магли. Ленка се поново пење на шаховско поље. Лаза и Ленка иду једно према другом. Боје са свода нестају. Све постаје бело. У тренутку пре него што им се руке додирну настане мрак. Све време се чује аветињски хор људских гласова.) 6. СЛИКА - РОМЕО И ЈУЛИЈА(Испод балкона у башти. Ноћ. Светло је упаљено у Ленкиној соби. Лаза се пење уз олук. У полумраку не види где стаје. Оклизне се и тресне на земљу. Ленка излази на балкон.) ЛЕНКА: Господине Костићу! Шта радите ту доле? ЛАЗА: Сањао сам неки ружан сан, па ме је мора пробудила. И реших да се прошетам, али када видех да светло код вас гори помислих: "Баш би било добро да заједно пођемо на јахање". Шта мислите о мом предлогу? ЛЕНКА: У два сата по поноћи? ЛАЗА: Што да не? Дивна је ноћ, зар не? ЛЕНКА: Јесте ли повређени? ЛАЗА: Не, све је на месту. Још је Лазо Костић јак! Ево, показаћу Вам! (Лаза поново покушава да се попне уз олук.) ЛЕНКА: Верујем Вам, само престаните. Могли бисте пробудити мајку и оца, или Виду, не дај Боже. ЛАЗА: (Виче.) Бићу тих! ЛЕНКА: Тише, молим Вас. (Лаза и даље стоји на олуку. Олук почне да се криви и шкрипи.) ЛАЗА: Зар није романтично? ЛЕНКА: Јесте, али... Пући ће олук. А ако пукне не знам шта у рећи оцу. ЛАЗА: У реду. Сићи ћу, али ми обећајте да ћемо поћи на јахање. ЛЕНКА: Прво сиђите. Тако. Радо бих пошла на јахање, али не могу. ЛАЗА: Онда ћу да Вам рецитујем стихове из Шекспировог комада "Ромео и Јулија" све док се не предомислите. "Блажена ноћи, блажена! Све стрепим, ЛЕНКА: Молим Вас... ЛАЗА: "Од њиних ЛЕНКА: Господине Костићу... Господине Костићу... ЛАЗА: Ако баш хоћете да овако разговарамо Ви треба да кажете: "А ко ти показа овамо пут". Или сте се предомислили?... Ево, не морамо ићи на јахање, можемо и у шетњу. ЛЕНКА: Не! Нећу да идем ни у шетњу! Заиста сте дрски! (Одлази у собу.) ЛАЗА: Онда ћу да Вам певам једну серенаду. (Лаза се прво накашљава. Пева из свег гласа и то јако лоше. Ленка убрзо излази на балкон.) ЛАЗА: Мила моја, голубице! Не видим ти више лице! ЛЕНКА: Идемо у шетњу! Мораћу да сиђем овуда да не бих пробудила мајку и оца, или Виду, не дај Боже. Како ћу да сиђем? (Гледа ка Лази.) ЛАЗА: Ништа се не бојте. Опкорачите ограду и станите на олук. Ја ћу да Вас придржавам. (Ленка тако и учини. Но, чим почне да силази олук се преломи и обоје падају на траву.) ЛЕНКА: Пожурите, да нас когод не би видео. И обећајте ми, само пола часа. А убудуће када будете имали још који овакав предлог, дођите на врата. (Ленка и Лаза се губе у мраку. У Ленкиној соби је светло угашено. Пали се светло у Видиној соби, која је одмах до Ленкине. Вида отвара прозор и гледа има ли кога.) 7. СЛИКА - ПЛИВАЊЕ(Сунчано пре подне на обали реке. Чује се жуборење. Лаза у купаћем костиму трчи у круг радећи гимнастичке вежбе за загревање: прави акробације. Вида седи на ћебету. Ленка збуњено посматра Лазу.) ЛЕНКА: Господине Костићу, обећали сте ми јуче да ћете ме научити да пливам. ЛАЗА: (Загледајући је.) Јесам, али у тој хаљини не можете да пливате. ЛЕНКА: Зашто? Мислим... (Лаза полако скида део по део Ленкине одеће, потом је изува и на крају скида шешир. Ленка збуњено стоји. Не помера се и уплашено посматра шта се дешава са њом. Вида и даље седи на ћебету подаље од њих. Изненађена Лазином слободом престане да чита књигу и посматра их. Потом се хлади лепезом.) ЛАЗА: Прво, ову хаљину можете обући када пођете у шетњу по Петроварадину, а пливање у њој никако не можете научити. Друго, нимало није комотна за тако што. Треће, ако се гардероба накваси можете се удавити. Искорачите. Тако... Што се ципела тиче и њих морате изути, а морате скинути и шешир јер ћете у противном остати без њега. Дакле, ако хоћете да пливате морате имати костим налик мом. А за почетак можете и у доњем вешу. (Ленка га гледа. Рукама се стидљиво покушава да заклони од његовог погледа. Лаза узима Ленкину одећу и држи је у рукама. Вида се накашљава.) ЛЕНКА: Па ја сам само у доњем вешу!? ЛАЗА: Зашто ситничарите, бићете у костиму када га набавите. Госпођице, хоћете ли и Ви да пливате са нама? ВИДА: Ја?! Не, хвала. Сигурније се осећам на земљи. ЛЕНКА: Господине Костићу, молим Вас вратите ми моју одећу. ЛАЗА: Пре пливања мишиће морамо загрејати. (Отрчи са Ленкином одећом.) ЛЕНКА: Господине... Али вратите ми моју одећу! (Потрчи за њим.) (Вида је збуњена. Устане и гледа за њима. Крене за њима, па застане. Лаза повремено протрчи поред ње. Ленка уморно и задихано трчи за њим. Вида их немо посматра. Крсти се.) ВИДА: Ленка, куда ћеш?! ЛЕНКА: (Споља.) Вратите ми хаљину, молим Вас! Видеће ме неко! ЛАЗА: Нема никог у близини. (Протрчава поред Виде. Махне јој.) ВИДА: Он није сав свој. (Ленка уморно трчи за њим. Вида је ухвати за руку и задржава је.) ВИДА: Престани да трчиш за тим човеком! Пристојне девојке не трче за мушкарцима. (Лаза поново протрчава сценом. Ленка крене ка њему.) ВИДА: Куда ћеш сад!? Је л слушаш ти мене?! ЛЕНКА: А хаљина... ВИДА: Ако треба даћу ти ја своју!... Хоћу да кажем, одох кући по хаљину, а ти се увиј у ово ћебе! ЛАЗА: Ју-ху! (Протрчи поред њих, а потом се унатрашке враћа и даље трчећи.) ЛЕНКА: (Плачно.) Ово заиста нема смисла, господине Костићу. ВИДА: Одмах да сте јој вратили хаљину! (Лаза прилази и понуди гардеробу Ленки. Она посегне за њом, али је Лаза измакне. Ову игру Лаза понови још неколико пута, а онда се Ленка и Вида ухвате за један крај одеће. Вуку одећу. Врте се у круг. Лаза је на једној, а Ленка и Вида на другој страни.) ЛАЗА: После загревања пливач мора да се покваси пре него што почне да плива. ЛЕНКА: После онаквог загревања не бих могла ни прстом да мрднем. Вратите ми хаљину, шта ако отац наиђе?! ЛАЗА: Ала руди лице бујно ЛЕНКА: (Прво се смеје, а потом рецитује.) Као да је вино рујно ВИДА: Не разумем шта је смешно у свему овоме! Престаните! Завртеће ми се у глави! ЛАЗА: А ја бих га још надујно ЛЕНКА: Ко славина он би зујно ЛАЗА: Па Ви заиста знате све моје песме. ВИДА: Мислила сам да сте озбиљнији с обзиром да имате педесет и једну годину, а Ви се понашате као дериште. Уколико одмах не пустите хаљину, ја ћу... Ја ћу морати да јој дам своју хаљину. ЛАЗА: У том случају, мислим, не би било лепо да поцепамо хаљину. А и морам Вас наградити јер знате моје песме. (Лаза пусти свој крај хаљине. Ленка и Вида се затетурају уназад и падну у реку. Лаза се смеје. Потом им прилази и помаже да устану. Обе су потпуно мокре и каљаве. Ленка се смеје. Вида плаче.) ВИДА: (Плачно.) Срам Вас било! ЛАЗА: (Кроз смех.) Није било намерно, верујте ми. Извините, госпођице Варађанин. Ево, одмах ћу отићи и донети суву одећу. ВИДА: Сама ћу. И све ћу рећи госпођа Софији! 8. СЛИКА - У ВИНОГРАДУ(Виноград. Подне је и црквена звона звоне дванаест пута. Ленка лежи на Лазином сакоу лицем окренута према сунцу које је обасјава. До пола је гола, огрнута само кошуљом на којој лежи. Лаза, распојасан, лежи на боку, поред ње. Ленка непрестано окреће ружу коју држи у рукама. Лаза весело са још увек несазрелог, веома зеленог грозда, откида зрно и спушта га низ Ленкине груди. Потом га дочека код њеног стомака тако да му уђе у уста. Његов израз на лицу је такав да одражава нешто веома кисело. Обоје ћуте док Лаза не загризе зрно.) ЛАЗА: Грожђе је сада зелено и кисело, али до јесени ће да сазри. (Пауза. Лаза нагло устаје и весело прави разне акробатске покрете.) ЛАЗА: Могу ли да те одсад зовем Ели? ЛЕНКА: (Тихо и тупо.) Ели? ЛАЗА: Да, баш тако. ЛЕНКА: Али само кад смо сами. (Ленка се окреће од Лазе и стидљиво се облачи. Потом поправља сукњу и на крају фризуру. Лаза све време акробатише. Стоји на рукама, покушава да дуби на глави, ногама се закачи за неки штап којима су спојени чокоти. Поново неко време ћуте.) ЛАЗА: Зашто само ћутиш? Зашто се не радујеш овом дивном дану. Погледај сунце, ведро небо, природа, птице... Толико је лепих ствари на овоме свету, а људи се не умеју радовати. "Де леур меиллеур цотй тацхонс де воир лес цхосес, (Пусти руке, али махинално опусти и ноге и падне са гране.) ЛЕНКА: Нисам разумела последња два стиха... Заправо нисам Вас пажљиво ни слушала, мало сам обузета размишљањима. ЛАЗА: "Настојмо да видимо ствари с њихове најбоље стране. ЛЕНКА: А шта значи то Ели? ЛАЗА: Рећи у ти једног дана. Сада не могу. Само да знаш, божанског је порекла. ЛЕНКА: Пођимо кући, ускоро ће ручак. Не желим да касним. А подне је давно прошло. ЛАЗА: Зар ти није лепо овде? Са мном? Зар си љута на мене? ЛЕНКА: Лепо ми је с тобом, али сам мало нерасположена. ЛАЗА: Останимо још мало, молим те. ЛЕНКА: Не могу, Лазо. Осећам се некако... Прљаво, тужно... Не знам, осећам се чудно и хоћу да идемо кући. И, ако можеш, учини ми једну велику услугу. Када смо у кући, и када смо са пријатељима и гостима покушај да се понашаш пристојно, као и сви нормални људи. Немој моју породицу више доводити у непријатне ситуације. Ако ти је стало до мене понашај се нормално. ЛАЗА: Ели, ја се понашам нормално, али сте сви Ви или бар добра већина вас тупи, празни малограђани који не воде рачуна о себи и о томе шта раде, већ шта ко други ради. (Силази са чокота на који се попео. Облачи сако.) ЛЕНКА: Ја све то знам, али не могу да променим. И не желим. Једноставније је да се повучем и уживам у књигама и музици, али од како си дошао ни то не могу и зато те молим. ЛАЗА: Обећавам да ћу се трудити. ЛЕНКА: Хоћемо ли да кренемо? ЛАЗА: (Побесни.) Зашто си таква?! ЛЕНКА: (Раздражљиво.) Страх ме је Лазо. Страх! ЛАЗА: Од чега? (Лаза јој прилази. Загрли је.) ЛЕНКА: Не знам. Од свега... Због свега... Због тебе, због оца и мајке, због људи! Страх ме је и да те не изгубим. Лазо, хајдемо на ручак! (Лаза је пољуби. Ленка се отргне из његовог наручја и оде на десну страну.) ЛАЗА: Ели, зашто се плашиш када те волим? Волим те, Ели! Увек ћу бити с тобом! (Крене за њом.) 9. СЛИКА - ЦРВЕНИ ЉИЉАНИ(Врт испред куће. Рано поподне. Ленка се забавља црвеним љиљанима. Бере их и прави венчић. Вида везе гоблен.) ВИДА: Јеси ли заљубљена у тог Костића? ЛЕНКА: Како ли ти је само то пало на ум?! Погледај како су лепи ови црвени љиљани. ВИДА: Не престајеш да причаш о њему. ЛЕНКА: То и није неки разлог за сумњу. ВИДА: Али то исто мисли и твоја мајка... И не само она. ЛЕНКА: Свашта. Он је дивна особа. Шармантна, забавна, интересантна и надасве паметна. Једноставно, пријатно ми је у његовом друштву. И истина је, кад сам са њим осећам се боље него икад до сад. ВИДА: Сви су приметили да га заљубљено гледаш. ЛЕНКА: Никада као ове године нису овако набујали и процвали љиљани. Баш ме чуди да Костића још увек нема. Обећао ми је да ће ме поново водити на јахање. ВИДА: Непрестано си са њим. А обећала си ми... ЛЕНКА: Престани већ једном! Ако ти није драг то је твој проблем! Мени је драг и лепо ми је са њим. Да ниси љубоморна? ВИДА: А да ти ниси заљубљена? ЛЕНКА: Можда, али то не би могло тако да се назове. ВИДА: Али он има педесет и једну годину! ЛЕНКА: Па шта? ВИДА: Могао би отац да ти буде. Није ваљда да си се заљубила у тог маторог, полулудог песника поред толиких младића који су те просили? Ленка, шта се дешава са тобом? ЛЕНКА: Он је једини човек у кога бих могла да се заљубим. Ма колико био луд! (Лаза се појављује. Њих две га не примећују јер је иза њихових леђа сакривен иза једног дрвета. Повремено провири.) ВИДА: Али, он је старац. ЛЕНКА: Млад је у души, а то је важно. Уосталом зар је толико лоше бити заљубљен? ВИДА: Јесте, ако си заљубљена у погрешну особу. А ти јеси. ЛЕНКА: А како ти то знаш? ВИДА: Чула си за Јулку Паланачки? ЛЕНКА: Познато ми звучи. ВИДА: Мало сам се распитала унаоколо, а и господин Николајевић ми је рекао шта је чуо. ЛЕНКА: А шта сте то ви чули, а ја нисам? ВИДА: Твој љубљени Лаза Костић је верио ту баба-девојку још пре седам година. И ожениће је ускоро, а ти му служиш само за забаву. (Лаза изненада искочи из жбуна. Викне и преплаши Виду, која врисне и падне у несвест. Ленка разочарано седа на земљу. Наслања се на дрво.) ЛАЗА: Бууу! 10. СЛИКА - ВИДОВДАН(Петроварадин. У позадини је Дунав. Испред камене ограде је постављена трибина за говорнике. Лаза тренутно говори окупљеном народу. Међу светином је и Ленка која га задивљено слуша. Удаљени од гомиле, су Вида и Марко. Змај и Богдан седе за једним од три стола. Пију кафу. Љубица и Јулка се шетају. Симо прилази Ленки. А нешто касније долазе Лаза Дунђерски и Софија. Сви их поздрављају подизањем шешира и наклоном). ВИДА: У потпуности се слажем са Вама, господине Николајевићу. Ленку треба спасити од тог човека. МАРКО: Јесте ли јој рекли да је верен са Јулком? ВИДА: Јесам, али је она добро заљубљена у Костића. МАРКО: Шта на то кажу господин и госпођа Дунђерски? ВИДА: Госпођа је забринута, а чика Геда или не зна, или се прави да не зна. МАРКО: Сазнао сам да је госпођа Мара Паланачки здраво болесна, и да зато није данас дошла на прославу Видовдана, а чуо сам да је и госпон Матавуљ живо заинтересован да Костића врати својој вереници. ВИДА: О, како сте Ви обавештени о свему. МАРКО: Трудим се. Ви на себе преузмите госпођицу Паланачки и госпођа Софију, а ја ћу већ разговарати са господином Матавуљем. ВИДА: Госпођа Софија је већ јако забринута због прича, а где има дима има и ватре. Водите рачуна да Ленка ништа о томе не сазна. МАРКО: Све ће бити у најстрожој дискрецији... А Ви реците коју лијепу реч код госпојице Ленке и госпоја Софије. ВИДА: Не брините. Сада је најважније да Ленку одвојимо од тог човека. Верујте ми, све ово радим за њено добро, јер нажалост, и сама знам шта значи бити преварена у љубави. МАРКО: Потпуно Вас разумем. О, ево госпођице Паланачки и њене тетке. Пођимо им у сусрет. МАРКО: Моје поштовање, госпођо Милић. ЉУБИЦА: Добар дан, господине, Николајевићу. МАРКО: Моја пријатељица, госпођица Варађанин. Изразила је жељу да Вас и вашу сестричину упозна. (Учтиво се поздрављају. Народ аплаудира Лази који и даље говори. За то време Симо, Дунђерски и Софија разговарају подаље од народа.) ВИДА: Слушала сам о Вама, госпођице Паланачки. МАРКО: Госпа Љубице, а да ми старији мало прошетамо док девојке разговарају? ЉУБИЦА: Врло радо. Њихове приче су за мене давна прошлост. А и не разумем их најбољше. ЈУЛКА: Госпођице, свет нема шта друго да ради без да прича. ВИДА: А откуд Ви у Новом Саду? ЈУЛКА: Реших да посетим тетку, а и мати ми је здраво болесна, па не знам када ћу моћи наново да дођем. А и лепо је бити у Новоме Саду за Видовдан. ВИДА: И срести господина Костића? Замислите, ја до скоро нисам знала да сте верени! ЈУЛКА: А мајка каже да више нисам. ВИДА: Боже, госпођице Паланачки, ваљда се и Ви питате! ЈУЛКА: Ето... ВИДА: Баш смо недавно госпођица Ленка и ја причале са господином Костићем. Ленка је од срца инсистирала да Вам се јави. Да Вас посети. Да ли ћете га позвати да са Вама пође у Сомбор? ЈУЛКА: Не смем због мајке. Могла би се страшно иживцирати када би га видела. Она је, знате, старог кова. Значи, није истина то што се прича... ВИДА: Шта Вам пада на ум, госпођице Паланачки?! Свет прича свашта. Додуше, Костић им даје повода, али њега не треба узимати за озбиљно. Он је, знате, песник... ЉУБИЦА: Вас две као да се годинама познајете. Шта сам Вам рекла, господине Николајевићу. МАРКО: Можда је и боље што не познајем жене као Ви. Овако их више волим. (Смеје се.) ЉУБИЦА: Јулче, морале би да кренемо, госпођа Анђа Радулашки ће навратити. Господине Николајевићу, дођите код мене кад узмогнете. И Ви, госпођице Варађанин. Довиђења. МАРКО: Свакако. Довиђења. (Љубица и Јулка одлазе на леву страну.) ВИДА: Реците ми, онај човек што седи са Змајем, ко је то? МАРКО: А, то је уважени Богдан Поповић. Најцењенији критичар, иначе Лазин велики противник. ВИДА: А, то је он! Боже, замишљала сам га сасвим другачијег. МАРКО: Но? ВИДА: Биће нечег. Одох до госпођа Софије. ЛАЗА: И зато, браћо и сестре, Срби и Српкиње, једино у кога морамо и можемо да верујемо јесмо ми сами. А да бисмо веровали у себе морамо бити сложни и борити се за сва наша права. И бољи и праведнији живот у Војводини. У Србији, ако Бог да. Живели. СВЕТИНА: Живео Лаза Костић! (Аплаузи.) МАРКО: (Види.) И само сам хтео да Вам поручим то што ми је госпођа Љубица рекла. А и госпојица Јулка још увек жели да јој се Лакан врати. СИМО: Хмм. Што госпоја Љубица није то мени рекла? МАРКО: Можда Вас није видела, али је засигурно журила. Знате, породица Дунђерски јако уважава Лакана, али веома држи до сопственог угледа. СИМО: Хвала Вам, али скратимо ову причу, јер већ постајемо слични онима који те приче распредају. Довиђења. ЛЕНКА: (Лази који је поред ње.) Диван говор, Лазо. Предиван! А зашто ниси нешто одрецитовао? ЛАЗА: Нисам ја Змај. ЛЕНКА: Зашто? Због оне песме што је написао? ЛАЗА: Како да ти објасним? Змаја сам волео док беше славуј. (Лази и Ленки прилазе Софија, Дунђерски, Вида и Симо. Марко одлази на леву страну пошто је на кратко разговарао са Видом. Пожури да сустигне Змаја и Богдана. Одлази са њима. Народ се лагано азилази.) ДУНЂЕРСКИ: Честитам, Лазо. Овакав говор заслужује завршетак добрим ручком. СОФИЈА: Хоћемо ли у Чеб или овде у Новом Саду? ДУНЂЕРСКИ: Овде ћемо, а у Чеб ћемо ићи сутра, ако Бог да, како би то Лаза рекао. (Дунђерски, Лаза и Симо крену. Вида крене за њима. Сви иду на десну страну. Софија и Ленка се на кратко задрже.) СОФИЈА: Ленка, сачекај ме. ЛЕНКА: Молим, мајко? СОФИЈА: Нећемо сада о свему, али не могу да издржим да ти не кажем. Никада се као данас нисам горе осећала. И то све због тебе и твог Лазице, Лакана или шта ти ја знам, како га већ зовеш. ЛЕНКА: Вероватно си чула приче и разне глупости које распреда завидан и докон свет. СОФИЈА: То што они причају то је једно, али оно што ја видим је друго, а врло је близу истине или приче коју они распредају. Захтевам да одмах прекинеш са свим глупостима! Већ сам неким женама дала у задатак да ти пронађу достојног мужа. ЛЕНКА: То не долази у обзир! Ваљда се и ја нешто питам! СОФИЈА: Још си и дрска! ЛЕНКА: Јесам и бићу, ако и даље овако наставиш! СОФИЈА: Онда ти преостаје само господин Николајевић. ЛЕНКА: Пре бих се убила него што бих се за њега удала! Ти и отац немате право да ми се мешате у живот! Чинићу што ми је воља! Доста сам ћутала, и трпела, и била фина, и добра девојчица и девојка. Више нећу! Је л ти јасно? (Софија јој удари шамар. Ленка отрчи.) СОФИЈА: (За њом.) Само да знаш, неће се реп вући за нашом кућом! И ако ти не кажеш Костићу да оде, потрудићу се да сам оде, а отац ће бити на мојој страни! Да тако ћу урадити. Кунем ти се овим Богом! 11. СЛИКА - СТВАРАЊЕ(Трем дворца Дунђерских у Чебу. Освит. Са леве стране је клавир на коме Ленка свира Шуманово "Сањарење". На десној страни је писаћи сто претрпан папирима, књигама... Лаза бесно руши све са стола. Баца столицу, преврће сто. Потпуно неурачунљиво се понаша, не престајући да бесни и виче.) ЛАЗА: Не могу! Не могу! Не могу! Једноставно не могу два стиха да саставим! ЛЕНКА: Престани да вичеш, пробудићеш све укућане. А друго, престани да бацаш јер ћеш ми поломити сав намештај у кући. То је већ други сто, Лазо! ЛАЗА: Како ме не разумеш. Не могу да пишем. Не могу ни строфу да саставим. "Што ми перо слова точи" и ништа више! ЛЕНКА: Нећу да те разумем. Замолила сам те да напишеш једну песму поводом мог рођендана и да за бал направимо мали програм за госте, а ти то за мене нећеш да учиниш. Писао си песме за толике жене, и за толике људе, а кад сам ја у питању, тебе неће инспирација. ЛАЗА: Нисам рекао да нећу, него не могу. Ленка, срећан човек не пише! Пише само онај који пати. Човек који воли препушта се љубави и више ништа за њега не постоји. Ели, добре песме, настају када песник осваја жену, а најбоље када пати. А ја волим. ЛЕНКА: Значи не желиш да напишеш песму? ЛАЗА: Не... Мислим... Желим, али не могу. Могли бисмо да говоримо неку моју песму од раније. Верујем да твоји гости не знају све моје песме... А да прочитам песму посвећену Кнегињици Милици? Осим тебе, нико је не зна. ЛЕНКА: Песму посвећену кнегињици Милици можеш читати када њој буде рођендан и када она буде правила бал на коме ћеш ти бити главни гост. (Греши док свира, па понавља.) ЛАЗА: А да отпевамо заједно нешто? ЛЕНКА: То ни случајно. ЛАЗА: А да одглумимо један део из "Ромеа и Јулије". Рецимо онај део који почиње када Ромео каже: "Не, није славуј, шева је то била, (Док говори стихове Лаза глуми Ромеа. Ленка престане да свира. Затвара клавир.) ЛЕНКА: Зар да нам се сви смеју у лице? Хоћеш да моји родитељи свашта помисле? Желиш ли да они црвене пред толиким светом? Уосталом, програма и не мора да буде! Једноставно, рећи ћу да ми није добро и да програм не можемо да изведемо. ЛАЗА: Немој да идеш, Ели. Сачекај, ево покушаћу да саставим бар нешто. ЛЕНКА: Не, ево зору дочеках, свирајући ти како би лакше написао песму. Доцкан је, а и треба се одморити за сутрашњи бал... Веруј ми, немам више нимало снаге. Чак ни да слушам твоју философију и разна оправдања. Уморна сам од свега, Лазо. Мислила сам да ме стварно волиш, али сам се преварила. ЛАЗА: Али ја те истински волим. Свим срцем. ЛЕНКА: Ничим ми то ниси показао. Ти си о свему само причао, причао и причао. Љубав није само узимање. Љубав је, мој Лазице, давање, давање и давање. А буди срећан ако некада бар нешто добијеш. Одох да спавам. (Ленка полако одлази ка салону. Лаза очајан седа поред клавира. Ленка нестаје у мраку.) ЛАЗА: Ели! "Што ми перо слова точи, (Ленка у полумраку стоји леђима окренута Лази. Лаза отрчи до ње. Доводи је на трем.) ЛАЗА: Прво ти свирај Шопенову "Јесењу сонату", па ћу ја да рецитујем "Међу јавом и мед сном", па ти свирај Шумана, а онда ћу ја да рецитујем ову нову песму и на крају ти почињеш да свираш "На лепом плавом Дунаву". То прихвата оркестар и почиње бал, ако Бог да. Шта кажеш? (Ленка седа за клавир. Лаза отвара клавир. Ставља њене руке на дирке. Пољуби је.) ЛЕНКА: Бојим се да ти још увек не знаш шта је љубав. (Почиње да свира "На лепом плавом Дунаву") ЛАЗА: Шта кажеш на предлог? ЛЕНКА: Нека буде тако. Реци ми, да ли ћеш ме оженити? (Музицирање са клавира се претапа у оркестарско музицирање. Чује се све време док је мрак.) 12. СЛИКА - БАЛ(Трем дворца Дунђерских. Летња ноћ. Трем је препун цвећа. Кроз широм отворена лева, средња, и десна врата види се салон препун људи који плешу уз последње тактове Штраусовог валцера "На лепом плавом Дунаву". Лаза и Ленка весело плешу. Близу њих су Вида и Марко. Код левих врата су Софија и Дунђерски. Она га вуче ка салону, а он се отима и на крају одлази на десна врата. На трему уз ограду стоји Симо. У рукама држи писмо, које нервозно врти у рукама. Валцер се завршава. Ленка и Лаза долазе до Симе. Марко прилази Софији, а Види неки млађи господин.) ДУНЂЕРСКИ: Мани ме се, Бога ти! Нећу да играм кад ми Немци свирају. СОФИЈА: Матор си. Видите ли Ви њега, господине Матавуљ? А што ви не танцујете? СИМО: Ћа ћу играт кад не знам. СОФИЈА: Верујте ми, баш сам се радовала Ленкином рођендану, ако ништа оно због овог бала. Не памтим када сам последњи пут танцовала. ЛЕНКА: (Радосно.) Мати! Јеси ли плесала? СОФИЈА: Твом оцу дај добре хране и вина и све му је потаман. СИМО: А ти, мој Чадо? ЛАЗА: Баш ме је уморило ово играње. ЛЕНКА: А у тефтеру пише да сам полку обећала... Јао... МАРКО: (Прилази.) Госпођице Дунђерска, овај плес је наш. ЛЕНКА: Али, зашто остављате Виду? Гледала сам Вас дивно плешете. МАРКО: А, па госпођа Варађанин има каваљера за ову игру. СОФИЈА: Како Вам се допада на нашем балу? МАРКО: Госпођо Дунђерска, Ви знате да ја идем на ноблес балове, али Ваш је непревазиђен. Све је тако чаробно, просто немам речи. Верујте ми, о овом балу ће се дуго причати. Охо, ево почиње полка. СИМО: Ово писмо је за тебе. ЛЕНКА: А да одиграте ову игру са мајком! Мати, радо ћу Вам уступити господина Николајевића. СОФИЈА: Никако. Наћи ћу неког каваљера. Ево, господин Томић прилази. ЛАЗА: Од кога је писмо? СИМО: Од Јулке. (Ленка ухвати под руку Марка и одлазе у салон на плес. Томић долази по Софију. Томић је старији господин. Вида игра са неким средовечним, каћиперним господином. Свира се полка. Лаза наискап попије чашу вина коју је узео са послужавника који држи ливрејисани слуга. Потом брзо узима још две. Једну даје Сими.) ЛАЗА: Зашто ми писмо сада дајеш? СИМО: Кад ћу? И ћа ћу ја са њим? (Кратко време обојица ћуте.) СИМО: Кирије, потпуно си се промениа. ЛАЗА: Има ли штогод лоше у промени? СИМО: Понекад има. Ако је промена на горе. Јеси ли свестан шта чиниш? ЛАЗА: Не чиним ништа због чега бих се стидео. СИМО: Не би то тако децидирано тврдиа. ЛАЗА: Мој је проблем шта и како чиним. (Лаза је све нервознији. Отвара писмо. Прочита га, потом га згужва и баци. Нервозно се шета. Заправо, хвата га његово лудило. Симо иде за њим, убеђујући га. И он се нервира.) СИМО: Нимаш права да уништаваш туђе животе, а ни свој, јер га ниси сам себи дао! Не играј се с људима! ЛАЗА: Зар се никада ниси запитао: "Можда је Лазо Костић у праву, али се други играју са њим"?! СИМО: Да је ово први пут, можда би' и помислиа! Али ово се по ко зна који пут дешава. Јованка, Пава, Љубица, Милева, Милена... Увек исто! Па не можеш људе користити само за инспирацију! ЛАЗА: Можда ми је таква судбина! СИМО: То ти није судбина. Све ово си сам хтио. Ти си тридесет година старији, Лазо! А имаш вереницу која те скоро толико година чека! Лазо, остаћеш без игде икога и без ичега! ЛАЗА: Хаец сола специес де децорис суперерат! СИМО: Можда је овде сама лепота победила бешчасника, али ти ниси бешчасник, Лазо. Сети се, сам си говорио "Цримен леасае поесеос, леасае мусае". ЛАЗА: Зато и не могу да пишем, јер вређа песме, јер вређа музе. (Ленка се отме из загрљаја Марку. Одгурне га и удари му шамар. Играчи за тренутак стану. Ленка бесно одлази на трем.) ЛЕНКА: Срам Вас било, господине Николајевићу! МАРКО: Али... Било је случајно. СОФИЈА: Наставимо са игром. ЛАЗА: Ленка, врати се и настави да плешеш! ЛЕНКА: Али он ме је... (Лаза је одводи до салона.) ЛАЗА: Настави да плешеш са господином. (Ленка отрчи из салона на десну страну. Николајевић нестаје у гомили. Лаза се враћа на трем. Гости настављају са плесом.) СИМО: Она је још увек дете. ЛАЗА: Чадо мој, брига ме је. Овако ми је лепо и немам намеру ништа да мењам. Она ме једина испуњава, као и песма. (Лаза се наслони на ограду. Симо му прилази, загрли га. Ленка се појављује у довратку десних врата. Прислушкује њихов разговор.) ЛАЗА: Волим је и не могу више да пишем. И једино због тога нисам срећан, али зато Глуцклицх аллцин ист дие Сееле дие Лиест, а како апсолутне среће нема, задовољићу се срећом која од љубави долази. СИМО: Где има нелагодности, нема уживања. Веруј ми, ово што чиниш није права ствар. Сво ово је измаглица, мој кирије. Мој ти је савет да одеш одавде док још није касно. Врати се поезији и врати се Јулки. Зар не видиш колико те воли? Не одустаје. Шаље ти писма да јој се вратиш. Можеш ли бити човек и спасти ту жену и ову младу несрећницу? Спаси себе, ако ништа друго. Не навлачи Божји бес, Лазо! (Лаза разбије чашу о зид.) ЛАЗА: Да поступим као ти са Љубицом и да целог живота патим и кајем се? СИМО: Боље је и то, него овако неизвесно дочекати дубоку старост. Зар не схваташ да ће те и она једног дана оставити? Никога нећеш имати, ништа нећеш имати, а не смеш да се убијеш! (Лаза грчевито стеже главу. Са десне стране са боцом у рукама припит улази Дунђерски. Затекне Ленку која и даље прислушкује. Она се тргне и врисне, када јој се он приближи.) ДУНЂЕРСКИ: А шта ти радиш овде? Што не играш? ЛЕНКА: Ја... Овај... Оче... Чекам тебе. Сад ће "Србијанка". Хајде да играмо. Хајдете и Ви, господине Матавуљ. И Ви господине Костићу. ДУНЂЕРСКИ: Морам ли, Ленче? ЛЕНКА: Мени за љубав. ЛАЗА: Госпођице, није ми до игре. (Полка се завршава. Сви аплаудирају. Одмах почиње "Србијанка". Сви се хватају у коло и играју. Симо одлази у коло, као и Дунђерски.) ДУНЂЕРСКИ: (Конобару.) Чувај ми ову флашу ко очи у глави. (Сими.) Да јој нисам обећао овај бал... СИМО: Добро је што сте га приредили. Ето, окупило се пуно света. Можда се нађе и који просац. (Симо и Дунђерски се хватају у коло. Сви аплаудирају када дође Дунђерски. Потом настављају да играју. Ленка прилази Лази који и даље погнут стоји код ограде, са рукама у коси.) ЛЕНКА: А ти заиста нећеш да играш? ЛАЗА: Не могу. ЛЕНКА: А због мене? ЛАЗА: Не, Ели... Ти мене не заслужујеш. Ја нисам оно што ти мислиш да јесам... Ја желим да будем слободан, да пишем и да те волим, а све заједно не могу, јер не смем. Ели, ја нисам добар човек, ја се играм људима. И тобом, и Јулком, и Јованком, и Павом, и свима се играм, подсмевам и ругам... А ја све то не смем да чиним. Не смем, а такав сам, и не знам... (Ленка му ставља руку на уста.) ЛЕНКА: Ћути. Молим те, ништа не говори. Немам снаге да све поново слушам. Ако ћеш ме волети више као слободан човек који пише и пати, можеш да идеш. Буди уверен да ћу те увек волети. Вечерас хоћу да се забављам. (Ленка га пољуби у образ. Брзо отрчи у коло. Хвата се у коло. Наизглед је весела. Лаза сам стоји на ивици трема код степеника. Гледа за Ленком.) ЛАЗА: (Тихо.) Ели... (Лаза брзо сиђе низ степенике. Одлази.) 13. СЛИКА - ПИСМО МАЈЦИ(Лазина соба у дворцу Дунђерских. Ноћ. Споља се чује оркестарска музика. Врата која воде на балкон су отворена. На њих је донекле навучена тешка плишана завеса. Лаза седи на кревету. Клати се док пише. Понаша се као уплашено дете. Ленка улази у собу, али када чује Лазину исповест врати се назад на балкон. Прикривена иза завесе прислушкује.) ЛАЗА: Драга моја мајко, Бити песник - је ли то Божја казна? Морам ли да патим да бих писао? Шта је то што ми не да да волим и стварам у исто време? Зар је тако велики грех бити заљубљен и бити песник? Чему само једна страст у човеку? Како да своју љубав спасем од сигурне осуде на пропаст? Мила мати, Ја не пишем песме - ја пишем свој живот. Ја не пишем о љубави. Ја пишем о патњи. О очају и јаду. Ја немам будућности, немам слободу, немам никога. Ја не умем да кажем истину. Ја не умем да волим. Ја немам срца. Ја нисам писац. Ја не маштам. Ја не жудим. Ја немам ни сна. Ја нисам човек! Мама, Зашто те нема? Тужан сам мама! Тужан сам и патим јер волим девојку - девојку тридесет година млађу. Ја не смем да је волим, мама! А волим је! Волим сваки трен са њом и кад је сањам и када на јави седи и гледа ме у очи. Волим је скоро... Скоро као песме! Волим је као што волим своју слободу. Ако бих био са њом био бих срећан и вољен, али не бих имао своје песме и сви би били против нас, као што већ јесу. Пишем, јер желим да будем ближе теби и Богу, а волим јер сам човек. (Ленка брзо побегне са балкона. Лаза се очајнички ухвати за главу и прсте провлачи кроз косу. У том тренутку чује се снажан удар грома, а муња кроз балкон севне право у Лазину собу. Ветар размакне завесе. Лаза се тргне и погледа у правцу светла, а потом и балкона. На огради балкона стоји женска ципела. Лаза је угледа. Оде брзо до ње. Узима је. Враћа се у собу. Погледа у таваницу.) ЛАЗА: Отићи ћу. (Лаза узима писмо са кревета. Запали га.) 14. СЛИКА - ОДЛАЗАК ИЗ ЧЕБА(Лазина соба у дворцу Дунђерских у Чебу. Летња ноћ - скоро свитање. Врата балкона су отворена. Споља се чују зрикавци. На кревету су већи и мањи кофер. Лаза седи за писаћим столом. Пише писмо. Завршава га у тренутку када у собу уђе Дунђерски. Затвара писмо.) ДУНЂЕРСКИ: Ипак си решио да одеш? ЛАЗА: Морам. ДУНЂЕРСКИ: Уради онако како мислиш да је најбоље. Ако се предомислиш увек можеш да се вратиш. У овој кући увек има места за тебе. ЛАЗА: Шта ти мислиш о свему? ДУНЂЕРСКИ: Заиста желиш да чујеш шта мислим? ЛАЗА: Да. ДУНЂЕРСКИ: Боље је да одеш. Пронађи себи праву жену. А све ово неће утицати на наше пријатељство. ЛАЗА: Вратићу се једног дана. Није тако лако решити се Лазе Костића. ДУНЂЕРСКИ: Чекају те кочије. ЛАЗА: Предаћеш ово писмо Ленки. (Пружа му писмо.) ДУНЂЕРСКИ: Нећу. ЛАЗА: Молим те. ДУНЂЕРСКИ: Поштеније би било да си јој сам рекао да одлазиш. А осим тога, Лаза Дунђерски никоме никада није био, а неће ни да буде, поштар. ЛАЗА: Непоштеније је да одем без поздрава. (У том тренутку на балкон долази Ленка. Лаза ставља писмо у џеп. Дунђерски прилази кревету. Узима кофере.) ЛЕНКА: Видела сам светло код Вас, па сам помислила да још увек нисте легли. ЛАЗА: Не. ДУНЂЕРСКИ: Понећу ти кофере до кочија. И запамти дан када ти је Дунђерски носио кофере. (Дунђерски са коферима излази из собе. Ленка још увек стоји код довратка. Лаза крцка прсте.) ЛЕНКА: (Истовремено кад и Лаза.) Могу ли... ЛАЗА: (Истовремено кад и Ленка.) Зашто... ЛЕНКА: Могу ли да уђем? ЛАЗА: Свакако. ЛЕНКА: Одлазиш? ЛАЗА: Боље је овако. ЛЕНКА: Твоја воља. Трудила сам се да ти буде лепо. И да будеш срећан. (Пауза.) ЛАЗА: Учинила си и више од тога. Написао сам ти једно писмо, али глупо је да ти га предам. Ако Бог да, послаћу га однекуд. ЛЕНКА: Што се мене тиче, можеш одмах да идеш. Не желим да те спутавам. Уосталом, немам права на то. Је л да? (Ленка навлачи завесе на прозор.) ЛАЗА: Ели... ЛЕНКА: Молим те, не зови ме више тако. ЛАЗА: Можда нисам био фер. Старији сам од тебе. А и твоји родитељи... ЛЕНКА: Лазо, немој да ме мучиш тим опроштајним разговором. Покварићеш све. А и уморна сам. Уморна и од бала, и од гостију, и... Од свега. Хајде да те испратим, па да легнем. Доцкан је, ево и шева се чује већ. (Лаза јој прилази ухвати је за руке. Пољуби је.) ЛАЗА: Бал је, ипак, успео. Немој да ме пратиш. Вратићу ти се кад-тад. (Лаза одлази. Ленка скрхана седа на кревет. Наслони се на метални рам. Као да је клонула. Песма шеве престаје лагано, а смењује је звук точкова кочије која одлази. Овај звук се претапа у хор аветињских људских гласова.) 15. СЛИКА - САН(Мочвара. Густа магла прекрива тло. Мочвара је препуна макије и голог растиња. Однекуд допире јака бела светлост која обасјава Ленку, у белој, мокрој и каљавој, дугој хаљини. Ленка лута кроз мочвару, држећи хаљину да се не кваси. Покушава да се испетља из растиња. Кроз мрак, а и после, чује се фијук ветра и аветињска музика хора људских гласова. Кроз мочвару са леве на десну страну плови гондола. Чамџија весла. Ленка му маше.) ЛЕНКА: Господине! Господине, можете ли ме пребацити на суво? Тамо преко - на обалу. ЧАМЏИЈА: Сигурни сте да желите преко? ЛЕНКА: Бар ћу бити на сувом и сигурном. Сва сам се умазала. (Ленка улази у чамац. Чамџија је превози. Ленка излази на обалу.) ЛЕНКА: Ни сама не знам колико дуго већ лутам. Да нисте случајно видели моје пријатеље? ЧАМЏИЈА: Нажалост, никог другог сем Вас. Можете да изађете. Стигли смо. ЛЕНКА: Много Вам хвала. ЧАМЏИЈА: Не треба да ми захваљујете. Посао ми је да возим. А за услугу тражим један златник. ЛЕНКА: Златник?... А да. Имам један. Само трен. (Откине са ланчета златник и да му. Чамџија одлази, Ленка се трља по рукама, како би се загрејала. Потом дува у своје дланове и трља их. Загледа и своју хаљину. Са десне стране долази Лаза. Хода полако гледајући куда гази, али од магле ништа не може да види. Упетљава се у грмље. Ленка му маше. Осветљена је снопом светлости и изгледа аветињски бело.) ЛЕНКА: Лазо, овде сам! ЛАЗА: Ели, шта радиш ту?! Где си нестала одједном? ЛЕНКА: Не знам како сам овде доспела, али сам Бог је послао неког чамџију и он ме је овде превезао. Бар је суво. Лазо, води ме одавде. ЛАЗА: Не могу да приђем. Изгледа да сам се уплео у неко грање. ЛЕНКА: Покушај да пливаш. ЛАЗА: Не смем, Ели. Сувише је дубоко. (Ленка чучне. Рукама обухвата колена. Лаза и даље покушава да се испетља из грања, али не може.) ЛЕНКА: Где сте одједном сви нестали? ЛАЗА: Ти си некуд отишла. Тражимо те ко зна већ колико дуго. Скоро да смо се и сами изгубили у овој мочвари. ЛЕНКА: Лазо, остани са мном. ЛАЗА: Морам да одем по помоћ. ЛЕНКА: Доћи ће већ неко по нас. ЛАЗА: Не смем. ЛЕНКА: Увек одлазиш од мене. ЛАЗА: Али увек ти се и враћам. Ели, ја сам увек уз тебе. ЛЕНКА: Зашто ме остављаш? ЛАЗА: Морам. Још само неколико песама, али вратићу се. (Магла је све већа и гушћа. Ленка се губи у магли, а Лаза наставља у правцу у коме је ишао, дакле, на леву страну. Мрак.) 16. СЛИКА - ЛЕНКИНА БОЛЕСТ(Ленкина соба. Јутро. Вида отвара жалузине. Помера завесу. Сунчеви зраци падају право на Ленку, која спава лево од прозора. Буди се. Преко пута кревета је писаћи сто, а испред кревета је тоалетни сто са великим огледалима.) ЛЕНКА: Ружно сам сањала. ВИДА: Исти сан? ЛЕНКА: Исти, али се наставља из ноћи у ноћ. ВИДА: И шта је било у ноћашњем делу? ЛЕНКА: Није ми до шале, а и не видим... (Гласно уздише.) ВИДА: Драга моја, проблем је у томе што ти ништа не видиш. Јер да си мало боље гледала не би из ноћи у ноћ сањала тог проклетог Костића. ЛЕНКА: А ти, видим, исувише добро гледаш, па си уседелица у двадесетдеветој. ВИДА: Ја сам пробирач, за разлику од неких... И шта је било? ЛЕНКА: Не тиче те се. ВИДА: Што си на крај срца? Реци ми. (Ленка устаје из кревета. Облачи огртач и седа пред тоалетни сто. Чешља се. Вида седа на кревет.) ЛЕНКА: Имам утисак да је ово последњи део. ВИДА: Удала си се? ЛЕНКА: (Присећа се. Замишљено и споро прича.) Напротив. Моја венчаница је била скроз мокра и блатњава... Сви су наједном нестали, а тек пошто ме је неки чамџија пребацио на суву обалу појавио се Лаза... Није могао да дође по мене и онда ме је обухватила магла... Најважније је да сам схватила да Лаза од мене није отишао зато што ме не воли, него баш зато што ме воли. Али... Знаш, његов живот су песме и он... Ти и онако то не би схватила. ВИДА: А ти си схватила да те он воли! (Устаје и шета.) Ти треба да одеш код доктора Савића, јер ниси баш сва своја. Па свакоме је јасно да је отишао зато што има вереницу која га чека! ЛЕНКА: Видо, ти то не схваташ! Он је исувише добар и поштен... Он је уметник... Просто речено - њему треба слобода! ВИДА: Он је најобичнији преварант и покварењак! Ето шта је он! ЛЕНКА: Не смеш тако да говориш о њему! ВИДА: Хоћу тако да говорим! Крајње је време да се освестиш и да га заборавиш! ЛЕНКА: Он је једини мушкарац за кога бих се удала. Уосталом, обећао ми је да ће се вратити. ВИДА: Не липши магарче до зелене траве. Ленка, преварио те је, искористио и сада побегао даље. Вратио се Јулки, јер му је вереница, а има и мираз... Ти ниси прва која је насела његовим причама и лажима. Јованка, Пава, Милица, Љубица, Милева... Само су неке биле паметне и на време га оставиле или су бар слушале савете својих ближњих. А ти целог живота слушаш само себе! И сад умишљаш да те воли и да ће ти се вратити! Неће, драга моја, неће! Знам ја такве! Зато ти све ово и говорим. Крајње је време да раскрстиш са њим и престанеш да глумиш да ти је свеједно и да ти је само драг. Ленка, признај себи да те је преварио, и да га волиш, и да си себична као и сви заљубљени, и да си љубоморна, и да патиш, и да ниси толико великодушна као што си о себи створила слику! Ти лажеш себе! Признај себи да ти се никада неће вратити и да је он прошлост и биће ти лакше! Па није он последњи човек на овоме свету! ЛЕНКА: (Плачно.) За мене јесте! И пустила сам га да оде, јер је то боље за њега. Пустила сам га јер га волим и јер ме воли, и знам да ме није преварио! И вратиће ми се! (Ленка бесно излази кроз лева врата. Снажно их залупи. Вида из бокала, са наткасне, сипа воду у чашу. Пије воду. Потом се хлади лепезом. Узнемирена је. Одлази до писаћег стола. Претура по њему.) ВИДА: Смири се, Видо... Број до десет у себи... Тако. (Са десне стране долази Софија. Нагло улази. Вида врисне. Седа на столицу.) СОФИЈА: Побогу, децо, шта је са вама? Видо, је л ти добро? ВИДА: Јесте, госпођа Софија. СОФИЈА: Где сте до сад? Где је Ленка? ВИДА: Расправљале смо се због оног Костића и излетела је из собе као опарена. СОФИЈА: О, Боже! Шта да радим са том девојком? Зар не схвата да је престар за њу. ВИДА: Госпођа Софија, са њом се не да разговарати. Потпуно је обузета тим човеком. Сви смо ми били заљубљени, али ово је ненормално. СОФИЈА: Како то мислиш, Видо? (Вида седа на кревет поред Софије.) ВИДА: Плашим се да себи не учини нешто, а и сањала је веома ружан сан. СОФИЈА: Ију, помери се с места. (Софија и Вида се померају с места у страну. Обе куцају о дрво. Ленка улази у собу.) ЛЕНКА: Устаните са мог кревета. Хоћу да легнем. СОФИЈА: Ленка, па тебе чекамо, да би доручковали. ЛЕНКА: Нећу више да устајем из кревета. Не осећам се добро. Изађите! (Софија и Вида излазе. Ленка седа на кревет.) 17. СЛИКА - У КРУШЕДОЛУ(Манастир Крушедол. Рано јутро. У помрчини пред иконостасом Лаза клечи. Моли се.) ЛАЗА: Боже, чему толика казна? Шта је то овај мали човек, Твој вечити поданик, згрешио да нигде нема мира, среће, љубави? Ти знаш све моје патње, све моје невоље. Христе, Боже, збаци проклетство с мене и помози ми да будем слободан и срећан човек. Помози ми да остварим оно за чиме тежим. Помози ми да... Желим да стварам и да волим. Боже, бићу Ти вечно захвалан и Твој веран поданик и следбеник Твој. (Архимандрит Гаврило му прилази. Лаза га не примећује.) ГАВРИЛО: Откуд ти овако рано, брате Лазо? ЛАЗА: Сањао сам ружан сан, оче. ГАВРИЛО: Толико ружан да се исповедаш Богу? ЛАЗА: Бојим се да јесте. ГАВРИЛО: Могу ли штогод помоћи? ЛАЗА: Не верујем, оче Гаврило... Проклет сам. ГАВРИЛО: То су крупне речи. ЛАЗА: Немам другог оправдања за своју судбину. ГАВРИЛО: Људска је судбина у Божјим рукама, а ти ниси проклет ако патиш. Само си дражи Богу. ЛАЗА: Не само да патим, него не знам ни шта да чиним. Не могу да пишем, не могу да будем са женом коју волим. Немам никог и немам ништа. А већ ми је педесет прва. ГАВРИЛО: Лазо, бар имаш пријатеље. Ниси препуштен ни злу, ни сам себи. Ако си исправан Господ ће бити уз тебе. ЛАЗА: Не знам да ли сам исправан. (Кратка пауза. Лаза устаје. Пали свеће. Четири за мртве. Три за живе. Архимандрит Гаврило сређује иконостас.) ЛАЗА: Завео сам девојку и оставио је. Отишао сам да бих писао, а не могу ни да пишем. ГАВРИЛО: Је си ли сигуран у то што говориш? Да није она тебе завела? (Пауза.) ЛАЗА: Не знам. ГАВРИЛО: Волиш ли Ленку? ЛАЗА: (После дужег ћутања. Седа на клупу.) Да. ГАВРИЛО: Мој, Лазо. Побегао си од љубави, а ја сам ти у томе помогао. Ако мене питаш за савет, рећи ћу ти да си исправно урадио. Позвао сам те у Крушедол, да бисте обоје лакше преболели ране. И молим те да се вратиш Јулки. Верени сте, а можеш се и обезбедити до краја живота. Ленка је млада за тебе, али нису године проблем, већ људи. Мој ти је савет узми Дунђерског за кума. То ће вас спречити да било шта лоше урадите. Врати се Јулки и настави да пишеш. ЛАЗА: Можда је то једино решење ГАВРИЛО: Помоли се Богу, спакуј кофере, и иди у Сомбор. (Гаврило одлази, а Лаза поново клекне пред иконостас.) ЛАЗА: Боже господе, спаси моју грешну душу и помози ми под старе дане. Спаси и све оне које волим, а који због мене пате. Помози ми. Желим поново да пишем. Амин. (Пошто се помоли Богу Лаза се прекрсти. Устаде. Почиње да рецитује.) А што кукам? - Да сам и ја (Разгледа манастир. За то време светло се лагано гаси. Чују се само црквена звона.) 18. СЛИКА - КОД БЕЛЕ ЛАЂЕ(Башта кафане "Код беле лађе" у Новом Саду. Топло, јесење, вече. У башти су сви столови заузети. У позадини је оркестар који свира неку староградску песму. За левим столом у предњем плану вечерају Јован Јовановић Змај и Богдан Поповић. За десним столом, упоредо са њима седи Симо Матавуљ. Пије вино и нервозно лупка прстима о сто. Повремено гледа на сат. Конобар на његов сто доноси вечеру.) БОГДАН: Господине Јовановићу, слажем се да није никакав песник, али преводилац је још гори. Само потпуни дилетант, наскроз суманута особа, може Шекспирове стихове: "То бе ор нот то бе" превести као, цитирам: "Трт мрт, живот или смрт". Па то не само да је нечувено, већ је и скрнављење једног Шекспира. ЗМАЈ: Изгледало је да ће од њега постати некакав песник. Песме су му, додуше, биле младалачке, али, ипак, разумљиве, лепршаве и довољно лирске, а она политизација после... Све је то, мој господине Поповићу, чисто политиканство. Да не кажем тврђење пазара, јер од нечега се мора живети кад се већ од песама не може. БОГДАН: Или тражити богату жену, па се удомити. (Смеје се.) ЗМАЈ: Тужан је он човек, господине Поповићу. (Лаза се пијан тетура. Улази у башту. С врата посматра кога има у кафанској башти. Потом иде од стола до стола и поздравља се са гостима који у кафани седе. Долази до оркестра. Пева са њима неку староградску песму. Гости га бодре.) ЛАЗА: Зар се кућа тако тече: ЛАЗА: Зар се тако тече кућа: СИМО: Кирије, седи овамо! ЛАЗА: Зар се кућа тече тако: ЗМАЈ: Сваки дан направи бар по неки овакав испад. БОГДАН: Уосталом, историја ће показати да је он једна ефемерна личност српске поезије. СИМО: Како Вас није стид и срам, господине Поповићу! Ево, слушам Вас читав сат и не престајете да олајавате Лазу! При том нити један аргумент нисте употребили! БОГДАН: А што се Ви мешате, господине Матавуљ? Зар не мислите да је непристојно прислушкивати туђе разговоре? СИМО: А зар Ви не мислите да је непристојно викати у кафани? А све с намером да људи чују лоше приче и Ваше лоше мишљење о Лази Костићу! Зар не мислите да никога није брига за Ваше мишљење? БОГДАН: Ви постајете исувише дрски! ЗМАЈ: Симо, молим Вас, смирите се. Припити сте и немојте нам правити сцене. СИМО: А шта се Вас тиче што сам ја припит!? ЗМАЈ: Само кажем... СИМО: Ви сте нашли да процењујете ко је какав песник, а ко какав човек! Духовни инвалиди! Интелектуално импотентне особе! Ви сте, господине Поповићу преиспољна будала, која завиди целом свету! БОГДАН: Ја ово не могу да трпим од једног квазиписца и пијандуре и његовог компањона преваранта! (Симо бесно устаје од стола. Крене ка њиховом столу. Скида сако и баца га на под. Лаза седи и једе. Богдан не очекујући овакав поступак и даље седи. Када му Симо приђе он се повлачи уназад. Змај устаје и прилази Сими. Задржава га.) СИМО: (Разгоропађено.) Повуците рич смиста! БОГДАН: Не пада ми на ум! СИМО: Е, па унаприд се морам извинити, али употребићу аргумента који нимало нису књижевнички. (Симо ухвати Богдана за ревере и подигне га од стола, а потом га одгурне. Змај покушава да се умеша. Гости заинтересовано посматрају шта ће се десити. Аплаудирају. Симо удара шамар Богдану. Лаза тек након неког времена погледа шта се дешава, али не прекида са јелом.) БОГДАН: Тражићу задовољење! СИМО: У свако доба! БОГДАН: Али на суду. Песнички шарлатани! (Симо прилази сакоу. Подиже га. Из унутрашњег џепа вади један лист хартије и од њега откине изузетно мали комадић, готово милиметарске величине. Прилази Богдану који се склања од Симе оде око стола.) ЗМАЈ: Побогу, људи смо, нисмо деца. Господине Матавуљ, шта Вам све ово треба? Па нисмо дошли због зле намере. А и Ви, Богдане, не умете да се контролишете. Обуздајте тај Ваш језик. СИМО: Изволите, немушти преводицу и критизерски лаику. Напишите биографију. (Пружа му комадић хартије.) ЗМАЈ: Престаните! (Лаза завршава са вечером. Брише се салветом.) ЛАЗА: Чадо, шта се узбуђујеш. (Кафаном се проломи смех. Симо ставља сако на наслон столице. Седа за сто. Богдан поправља свој сако. Журно излази из кафанске баште.) БОГДАН: Господине Јовановићу, платите, молим Вас, није ми нидочега. ГОСТ: Господине Костићу, кладили смо се да не можете да направите каламбур на реч на пример "Тути љуанти". ЛАЗА: Ту тикван ти. (Гости се смеју.) ГОСТ: Плаћај вечеру. Конобар, господину Костићу литар вина. (Змај, пошто плати конобару, прилази Лазином столу. Оркестар свира.) СИМО: Доста ме те је, Чадо. Откад оде од Ленке ти више ниси исти човик. Јеси полудиа?! ЛАЗА: Вероватно. СИМО: Престани се измотавати! Сваки дан ми правиш по неку непријатност! Ја ти ово више нећу толерисат! ЗМАЈ: Извините, што Вас прекидам. Господине Костићу, ма шта било, дођох вечерас као пријатељ са намером да са Вама поразговарам и да Вам саопштим једну вест коју јутрос чух. Нажалост, рећу ћу Вам само ту вест, јер са Вама не желим да полемишем. ЛАЗА: Па реците, Змајово. ЗМАЈ: Од господина Николајевића сазнах да је госпођа Мара Паланачки јуче умрла. Ваша је ствар да ли ћете отићи да утешите Јулку. Лаку ноћ. (Змај одлази из кафанске баште. Лаза и Симо немо седе. Оркестар свира.) СИМО: Лазо, ако је у теби остало иоле људскости и здравог разума врати се Јулки. ЛАЗА: (Згрчи песницу и снажно удари о сто, толико да се гости окрену ка њему, а музика престане да свира.) Ако Бог да, одлазим у Сомбор. 19. СЛИКА - СВАДБА(Трем дворца Дунђерских. јесење поподне. Кроз отворена средња врата види се салон у коме двојица ливрејисаних слугу постављају сто. Леву половину трема обасјава коса, поподневна, сунчева светлост. Низ трем висе скоро оголеле гране руже и тек понегде висе осушени цветови. Ленка залива цвеће. Јулка стоји наслоњена на ограду са десне стране од ње и прстима непрестано превлачи по огради.) ЛЕНКА: Мислим да је јако добро што је Лаза... господин Костић одлучио да Вас ожени. ЈУЛКА: Моја тетка каже: "Боље икад, него никад, стрпљење се увек исплати". ЛЕНКА: Вероватно. Господин Костић ми је често причао о Вама. ЈУЛКА: Стварно?! ЛЕНКА: Да. Из његових прича сам схватила да сте Ви права жена за њега. Заправо, Ви му можете пружити све оно што једном мушкарцу треба, а што свака жена не би могла да пружи - топлину дома, бригу о породици,... Најважније од свега је да је и господин Костић то схватио. ЈУЛКА: Моја тетка је увек говорила да свака ваљана девојка мора себи да нађе мужа. (Ленка се понаша пристојно и одмерено. Јулка је срећно узбуђена. Ленка оставља бокал и силази низ степенице. Кида увеле цветове руже. Лаза долази из салона. Неко време стоји код врата и њих две га не примећују. Потом долази до њих. Труди се да буде расположен, али то делује усиљено и он одустане пошто схвати да њих две не обраћају пажњу на њега. Седа на степенице. Забавља се за себе мрдајући нервозно ноге лево и десно.) ЈУЛКА: Лаза је вероватно пристао да се венча са мном јер сте га Ви натерали. Ја сам Вам захвална до... До небеса. ЛЕНКА: Немојте претеривати. ЛАЗА: У потпуности се слажем са тобом... Са Вама, госпођице Ленка. ЛЕНКА: У чему то, господине Костићу? ЛАЗА: Па... Мислим да Јулка претерује. ЈУЛКА: Не! Верујте ми! Годинама су га сви убеђивали да се венча са мном, па је пристао тек да се веримо. А после смо годинама убеђивали и њега и моју покојну мајку, Бог да јој душу прости, да пристану на венчање. А да моја мајка није умрла, Боже ме опрости, ко зна... ЛАЗА: Јулка. ЈУЛКА: А Ви сте га убедили за час. Чула сам ја о Вашој доброти, чак у Сомбору. Хоћете ли да Вам помогнем? ЛЕНКА: Не, хвала. Људи су склони да претерују. ЈУЛКА: Не, не. Толико су Вас хвалили да је добар део града сматрао да је за Лазу боље да се венча са Вама, али је већина, ипак, била на мојој страни. Била сам, чак, и љубоморна на Вас. ЛАЗА: Јулка! ЈУЛКА: (Улети му у реч и говори у једном даху.) Али ме је и господин Матавуљ уверио да не треба да будем љубоморна на Вас. Испричао ми је о Вама све најбоље, а сада схватам да је био у праву. И госпођица Варађанин Вас пуно хвали и цени. ЛЕНКА: Заиста не видим у чему би била моја тако велика заслуга за Вашу срећу, осим што сам господину Костићу саветовала да пронађе поштену, чедну и ваљану девојку, која ће бити кадра да брине о њему и чини му све по вољи. Њему је потребна жена, домаћица, и мајка. А једино сте Ви способни за такво што. Једном речју, Ви сте Богом дана жена за њега. ЛАЗА: Госпођице... ЛЕНКА: Уосталом и поштено је да Вас ожени, јер сте верени. ЈУЛКА: Јесте. Моја тетка Љубица би увек говорила: накриво седи - право реци. ЛЕНКА: Не знам шта господин Костић о свему мисли, али сматрам да се слаже са нама, чим је пристао на венчање. ЛАЗА: Молим? А да, да. Вероватно је тако како Ви кажете. (Софија долази из салона.) СОФИЈА: Госпођице Паланачки, Господине Костићу, Ленка, хајдете, вечера ће се потпуно охладити. (Јулка и Софија одлазе у салон. Ленка је нерасположена.) ЛАЗА: Ели, зашто ми то радиш? Не личи на тебе да будеш цинична. Да ли ти то мржња из очију сева? Јулка је у души поштена и није у реду... Ја можда, нисам, али... Можда сам себичан, али радим како осећам. ЛЕНКА: Све ово смо једном расправили. Немам снаге да све поново доводим на чистац. Не желим. Ради како мислиш. И све ово назови... Рецимо... Судбином. И љубав, и уметност, и ја, и ти, и... Не могу више, Лазо. Ваљда ће ти те твоје песме оплеменити душу у којој изгледа нема места за искрену љубав. Мислила сам да си херој, али ти то ниси. ЛАЗА: Песници никада нису били прави хероји, јер онда не би били песници. (Кроз десна врата излази Дунђерски. Носи флашу запечаћеног вина. Када их угледа накашље се. Потом, наизглед весело, прилази Лази и одводи га у салон.) ДУНЂЕРСКИ: Куме, због тебе сам из подрума донео овај вршачки Бургундац. Погледај. Запечаћен. Још га је отац оставио, али једном се Лаза Костић жени и једном је Дунђерски кум! ЛАЗА: Ако ништа друго, ценићу што си ти ишао у подрум по вино. (Ленка и даље кида увеле цветове. Дунђерски одводи Лазу у салон. Софија и Јулка седе за столом. Софија јој показује кристалну чашу, а она се смеје.) ДУНЂЕРСКИ: Хајдемо, куме. ЛАЗА: (Очајнички уздахне, па се продере.) Због овога се вреди напити! СОФИЈА: (Очајнички из салона.) Ленка! (Ленка држи у руци ружину грану. Чврсто је стеже. Низ рукав беле хаљине цури јој крв. Крв се прелива преко хаљине. Ленка очајнички отргне грану. У мраку се чује пуцањ из пиштоља.) 20. СЛИКА - ВЕНЕЦИЈА(Венеција. Сумрак. Јулку и Лазу чамџија вози каналом. Са леве стране поред цркве "Санта Мариа делла Салуте" дотрчава хотелски рецепционар.) РЕЦЕПЦИОНАР: Синоре Костиц, Синоре Костиц... (Маше писмом.) ЛАЗА: (Чамџији.) Плеасе, wаит фор а минуте! Е, па човек не може да буде миран ни на свадбеном путовању. (Чамџија застане. Лаза излази из гондоле. Узима писмо. Отвара га.) ЈУЛКА: Шта је то? ЛАЗА: Писмо. Шта ли је то толико хитно, кад ми шаљу писмо чак у Венецију? (Лаза отвара писмо. Јулка покушава да изађе из чамца. Излази на полукружни мост који је тик уз канал.) ЈУЛКА: Што је незгодно за изаћи из овог чамца. Лакане, хоћемо ли у хотел да идемо? Ускоро ће вечера. Шта пише у том писму? ЛАЗА: Ленка је умрла. ЈУЛКА: Молим? ЛАЗА: Ленка Дунђерски је умрла. (Лаза скрхано и потпуно ван себе одлази до клупе која је у близини цркве. Седа наспрам цркве. Гледа у њу. Идући ка клупи испусти писмо. Јулка га посматра. Приђе и узима писмо.) ЈУЛКА: Лазо! Зар Ленка?! Лазо, шта ти је? Реци нешто. (Узима и чита писмо.) Јуче у три сата и тридесет седам минута умрла је наша драга Ленка. Од туберкулозе... Сахрана ће бити сутра у шеснаест часова на гробљу... Лазо, хоћемо ли да идемо у Нови Сад? Лазо, престани да тако тупо гледаш у ту цркву! Хајде, ухвати ме под руку... Не, ја ћу тебе. Устани, треба да се спакујемо и да одемо на сахрану. Лазо, молим те, реци ми нешто. Знам да си тужан, али ја те волим... Лазо, имаш мене - твоју Јулу. Лазице, молим те реци нешто! (Јулка држи Лазу под руку. Лаза омлитављено стоји. Пошто проговори окреће се ка Јулки и њих двоје крену на десну страну.) ЛАЗА: Санта Мариа делла Салуте. 21. СЛИКА - ПОСЛЕДЊЕ ПУТОВАЊЕ ИЛИ САНТА МАРИЈА ДЕЛЛА САЛУТЕ
ЛАЗА:
ГАВРИЛО: (Певајући.) ...Вечнаја памјат, вечнаја памјат. Нека му је вечна слава и хвала. ЉУДИ: (У хору.) Слава му. КрајБеоград, 1992. године Владимир Б. ПоповићДрамски писац и сценариста, новинар. Рођен у Београду 1969. г. Апсолвент на катедри за драматургију београдског Факултета драмских уметности и студент философије на Филозофском факултету. За драму "Рапсодија" награђен наградом Народног позоришта у Београду 1993. г. Радио-драма "Киша" снимљена за Драмски програм Радио-Приштине. Објављивао кратке приче. Већ једанаест година ради као новинар, филмски и позоришни критичар, водитељ, аутор и сценариста у свим медијумима - ТВ, радио и штампа. Од 1991. ради на програму "Београд 202" као водитељ и аутор емисија различитог профила. Неколико година се бавио маркетингом и продуцентско-менаџерским послом. Написао више драма, филмских и ТВ сценарија као и других форми и жанрова. |
// Пројекат Растко / Драма и позориште / Савремена драма
//
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]