|
|
 |
Miladin Ševarlić: Srpska trilogijaMiladin ŠevarlićZMAJ OD SRBIJEDramaPogovor Aleksandra Milosavljevića: Srbija među zmajevima LICA: PRVI GLUMAC/Knez Lazar/Vuk Branković/Bajazit
... Veli njemu carica Milica: (Carica Milica i Zmaj od Jastrepca, Vuk Stefanović Karadžić; SRPSKE NARODNE PESME, II/43) I(Na sceni je prvi glumac/knez Lazar; sedi s glavom u šakama. Spava ili je ozbiljno zabrinut. Iznad glave mu stoji geografska karta s velikim natpisom "Kosovo". Ružičasta svetlost nagoveštava rađanje zore nad kulama dvora u Kruševcu. Ulazi drugi glumac/Zmaj od Jastrepca. On, i stasom i odećom, izgleda kao vitez, sem što na licu ima masku zmaja a na rukavima nosi prišivena zmajska krila. Zmaj podiže pantalone i priteže ih pojasom. Deluje zadovoljno. Prelazi preko scene, ovlaš se osvrće prema Lazaru i, raširenih krila, uz sevanje i grmljavinu, odleće prema Jastrepcu. Ulazi glumica/kneginja Milica, zakopčavajući izgužvane haljine! Drmusa kneza.) GLUMICA/MILICA: Kneže! Lazare! Mužu moj! (Lazar se prene.) GLUMAC/LAZAR: Šta je, bogamu, Milice? Zar ne vidiš da spa..., to jest, da me more narodne brige?! GLUMICA/MILICA: Ne mogu više! GLUMAC/LAZAR: Ama, šta ne možeš? GLUMICA/MILICA: Ne mogu. GLUMAC LAZAR: Šta ne možeš, zaboga, ženo? GLUMICA/MILICA: Ne mogu više da izdržim? GLUMAC LAZAR: Šta? GLUMICA/MILICA: Ovog zmaja. GLUMAC LAZAR: Šta, maja? GLUMICA/MILICA: Ne mogu više da ga izdržim! (Lazar je gleda, stavlja glavu u šake. Ustaje, šeta okolo sa rukama na leđima, duva.) GLUMAC/LAZAR: A ja ne mogu više da izdržim da dobijam kćeri! Srbiji je potreban naslednik! (Iskapi pehar vina.) Slušaj Milice, dvadeset godina smo u srećnom braku, a nismo dobili sina. To je prvo. Drugo, zar nisi sama rekla da ćeš sve učiniti da ja dobijem sina, a Srbija naslednika. I treće, ti znaš da je opštenje sa predstavnikom nadljudske sile, naročito sa zmajem, kojeg nam je proviđenje poslalo, legitimna forma začeća mitskog junaka. A u ovim teškim vremenima, kada Srbija ponovo polaže veliki istorijski ispit, samo mitski junak može da donese spasenje srpskom narodu. Prema tome, opštenje sa zmajem je, možda malo naporna, ali časna dužnost prema otadžbini, njenoj budućnosti i meni lično, a ne sramota! GLUMICA/MILICA: Znam, ali... GLUMAC/LAZAR: Nema tu "ali"! Mitski propisi su mitski propisi. GLUMICA/MILICA: Verovatno, ali stvar je u tome što ih se on ne pridržava. GLUMAC/LAZAR: Kako to misliš? Zar prokleti zmaj ne vrši svoju patriotsku dužnost? GLUMICA/MILICA: Vrši, vrši. I ne samo da vrši, nego ne misli da prestane. GLUMAC/LAZAR: Kako...? Pa, u čemu je problem? GLUMICA/MILICA: U tome što sam ja već zatrudnela, a on vrši i dalje. GLUMAC/LAZAR: Ti si, znači... Je li to moguće? Glavnu stvar mi ne govoriš! Pa, to se mora proslaviti! Srećna vest se mora objaviti narodu, koji čeka. (Sipa vina.) Ne, ne, to se mora proslaviti! GLUMICA/MILICA: A zmaj? (Lazar zastane s peharom pred ustima.) GLUMAC/LAZAR: Šta, zmaj? GLUMICA/MILICA: Lazare, ja ne mogu više! (Lazar odloži pehar.) GLUMAC/LAZAR: O, bogamu! Pa šta ćemo sad da radimo? GLUMICA/MILICA: To sam ja htela tebe da pitam, kneže. GLUMAC/LAZAR: Mene? Pa da, koga drugog? Znači mene. (Pauza.) S tim tajanstvenim silama čovek nikad nije načisto. Taman pomisliš da rade za dobro Srbije, kad, gle, one rade za lično zadovoljstvo? Da, da... Sve se iskvarilo... Ni mračne sile nisu kao što su nekad bile... GLUMICA/MILICA: Ali, šta da radimo? GLUMAC/LAZAR: Da, šta da radimo? GLUMICA/MILICA: Ja ću se ubiti, ako on nastavi da me... GLUMAC/LAZAR: Ne, zaboga, sad, kad treba da mi rodiš sina! Takvo rešenje je apsolutno neprihvatljivo. Čekaj malo, čekaj... (Šeta, razmišlja, popije vina.) Zmajev lični i proizvoljni čin treba, dakle, vratiti u okvire mitskog scenarija. Pošto je sa uspehom obavio svoj patriotski zadatak, on mora da nestane. Kako se to postiže? Kako? Kada su nedokazane nemani u pitanju, razume se, jedino krvlju. Dobro. Da li smo mi jači od njega? GLUMICA/MILICA: Niste. Znaš to i sam, Lazare... GLUMAC/LAZAR: Pa, šta ćemo? (Pauza.) Čekaj, ako nismo jači, možda smo inteligentniji. Treba duboko razmišljati... Misliti, misliti, misliti. To je tako naporno. Čekaj! Poslužimo se logikom! Ako nismo jači, šta smo onda? Onda smo, znači, slabiji. To je logično, zar ne? Šta sam ono hteo...? Mi smo, znači, slabiji... A ko je, onda, jači? To je to! Ko je, dakle, jači? To je logika. Mi smo slabi, ali lukavi. Je l' ti sad jasno? GLUMICA/MILICA: Nije mi jasno. Ništa mi nije jasno, osim... GLUMAC/LAZAR: Čekaj! Sve ću ti objasniti po redu. Kad zmaj sledeći put dođe, ti ćeš malo oko njega, dobro, ne preterano, pa ćeš ga, onda, lepo iskušati... (Lazar nastavlja nečujno da objašnjava. Svetlost se postepeno gasi.) II(Ložnica. Glumica/kneginja Milica pred ogledalom. Doteruje se. Ustaje, prilazi prozoru, gleda, iščekuje. Vraća se pred ogledalo. Uz sevanje i grmljavinu, doleće drugi glumac/Zmaj od Jastrepca, i kroz prozor uleće u ložnicu.) GLUMICA/MILICA: Uvek se preplašim od te huke i buke. GLUMAC/ZMAJ: Izvini, ali to su uobičajeni zmajski atributi. (Skida masku i rukave s krilima.) A sad? GLUMICA/MILICA: Sad je već bolje. GLUMAC/ZMAJ: Eto, vidiš! GLUMICA/MILICA: Kako si snažan! GLUMAC/ZMAJ: Nije to ništa. GLUMICA/MILICA: Reci mi, da li si ti najjači na svetu? GLUMAC/ZMAJ: Hajde, bišti me malo. Čudno, ali svi zmajevi to vole. GLUMICA/MILICA: Kako si jak! GLUMAC/ZMAJ: Tako ti delujem? GLUMICA/MILICA: Pa, to je očigledno... GLUMAC/ZMAJ: To ti se dopada? GLUMICA/MILICA: Naravno. GLUMAC/ZMAJ: Bišti me tu. Ovde. (Pauza.) GLUMICA/MILICA: Postoji li na svetu snaga veća od tvoje? GLUMAC/ZMAJ: Svakako. GLUMICA/MILICA: (Zapanjeno.) Da li je to moguće? GLUMAC/ZMAJ: Eh, uvek postoji jači od jačega... GLUMICA/MILICA: To je prosto neverovatno! Da od ovakve snage postoji veća! GLUMAC/ZMAJ: Šta ćeš... (Pauza.) GLUMICA/MILICA: I ko je to? GLUMAC/ZMAJ: Zaista te zanima? GLUMICA/MILICA: Pa... zanima me. GLUMAC/ZMAJ: A zašto te zanima? (Pauza.) GLUMICA/MILICA: Zato što ne mogu da verujem... GLUMAC/ZMAJ: Dobro, reći ću ti. GLUMICA/MILICA: Ko? (Pauza.) GLUMAC/ZMAJ: Bog je jači od mene. GLUMICA/MILICA: Ih, mnogo si mi rekao... (Zmaj skoči s postelje, unese joj se u lice.) GLUMAC/ZMAJ: Ko te je nagovorio da me iskušavaš? Lazar? GLUMICA/MILICA: Ne! GLUMAC/ZMAJ: Nego, ko? GLUMICA/MILICA: Niko! GLUMAC/ZMAJ: Govori! GLUMICA/MILICA: Niko! GLUMAC/ZMAJ: Sada ću da napravim skandal. Ja se ponašam diskretno, iz obzira prema tebi, a ti... GLUMICA/MILICA: Ne! GLUMAC/ZMAJ: Šta, ne? GLUMICA/MILICA: Nemoj, molim te! (Pauza. Zmaj je gleda.) GLUMAC/ZMAJ: Da li me voliš? GLUMICA/MILICA: Volim te. GLUMAC/ZMAJ: Zaista? GLUMICA/MILICA: Zar sumnjaš? GLUMAC/ZMAJ: (Samouvereno.) Razume se da ne sumnjam. Ali, sva ta pitanja... Pomislio sam, na trenutak, da me iskušavaš. GLUMICA/MILICA: Zar misliš da bih ja to mogla? GLUMAC/ZMAJ: Nadam se da ne bi. GLUMICA/MILICA: Samo se nadaš? GLUMAC/ZMAJ: (Okleva.) Pa, dobro, verujem. GLUMICA/MILICA: Reci mi, onda. GLUMAC/ZMAJ: Ti opet! GLUMICA/MILICA: Ako veruješ da te volim, čega se, onda, plašiš? GLUMAC/ZMAJ: (Preteći.) Šta si rekla? GLUMICA/MILICA: Pa... GLUMAC/ZMAJ: Ja da se plašim?!!! GLUMICA/MILICA: Nisam mislila bukvalno. GLUMAC/ZMAJ: Nego kako si mislila? GLUMICA/MILICA: Pa... nisam ništa ni mislila. Ti znaš da to ženama nije jača strana. GLUMAC/ZMAJ: Znam. GLUMICA/MILICA: Pa, eto... GLUMAC/ZMAJ: Ja da se plašim... GLUMICA/MILICA: Izvini! GLUMAC/ZMAJ: Dobro, dobro... (Pauza.) GLUMAC/ZMAJ: I, znači voliš me? GLUMICA/MILICA: Da. GLUMAC/ZMAJ: Ako me voliš, ne razumem zašto nećeš da pođeš sa mnom na Jastrebac. Živeli bismo u miru, u idiličnom pejzažu, jeli jagnjetinu, voleli se do mile volje... daleko od vaših glupih političkih smicalica, ratova... Srbi, Mađari, Turci, Bosanci, Hrvati... Taj vaš balkanski haos... bosanski lonac... Zar to nije dosadno? GLUMICA/MILICA: Ja sam vaspitana u patriotskom duhu. Za mene je na prvom mestu ljubav prema otadžbini, pa tek onda lična osećanja. GLUMAC/ZMAJ: Ali, ti me voliš! GLUMICA/MILICA: Da. GLUMAC/ZMAJ: Čudni ste vi, ljudi. Za moj ukus, suviše mnogo protivurečnosti... (Pauza.) Priznajem da se ne snalazim baš najbolje... (Pauza.) Pa, dobro, hajde, reći ću ti. Hoću da ti dokažem da i ja tebe volim. Zato dragovoljno stavljam svoj život u tvoje ruke. (Pauza. Gledaju se. Dugo.) GLUMICA/MILICA: Možda je, ipak, bolje da mi ne kažeš. GLUMAC/ZMAJ: Zašto? GLUMICA/MILICA: Pa, ako sumnjaš u mene... GLUMAC/ZMAJ: Zašto bih sumnjao? Ti me voliš. Zar ne? GLUMICA/MILICA: Da. GLUMAC/ZMAJ: Pa, onda? GLUMICA/MILICA: Ne znam... Možda, ipak... Slušaj, zadrži ti svoju tajnu za sebe. GLUMAC/ZMAJ: Ne razumem. Pitala si me... GLUMICA/MILICA: Zaboravi. (Pauza.) GLUMAC/ZMAJ: Ipak ću ti reći. (Pauza.) Ako te volim, moram ti verovati. Ako je sve laž, onda nije važno, neka poginem... (Pauza.) GLUMAC/ZMAJ: Šta je? Što si se odjednom snuždila? (Pauza.) Reci! (Pauza.) GLUMICA/MILICA: Ništa. GLUMAC/ZMAJ: Postoji među vama jedan junak, koji nije običan čovek. On bi jedini mogao da me pobedi. I u njegovim žilama teče zmajska krv. On se zove... GLUMICA/MILICA: Nemoj... GLUMAC/ZMAJ: On se zove Miloš Obilić. (Mrak.) III(Na sred ložnice stoji glumac/Miloš Obilić, sam, u oklopu, nepomičan, kao statua. Pošto dosta dugo odstoji tako nepomičan, on, najzad, ode do prozora, gleda u daljinu, prema Jastrepcu, zatim se vrati, skine šlem, briše maramicom znoj s lica, odlazi do ogledala, popravlja frizuru, gleda da li je dovoljno lep i strašan, prošeta po sobi, izvuče mač, zauzme pozu, zamahne mačem dva triput, vrati mač u korice, šetka, čeka, ponovo ode do ogledala. U tom se začuje grmljavina i munje stanu sevati. Miloš Obilić brzo zagladi frizuru, stavi šlem na glavu, ode do sredine prostorije i zauzme ukočenu pozu, kao na početku. Kroz prozor uleće glumac/Zmaj od Jastrepca.) GLUMAC/ZMAJ: Miloš Obilić? GLUMAC/OBILIĆ: (Još uvek u pozi.) Da. GLUMAC/ZMAJ: Znao sam. (Razgleda Obilića sa zanimanjem.) GLUMAC/OBILIĆ: (Izvuče Mač.) Brani se! GLUMAC/ZMAJ: Ne gini ludo, Obiliću! Naveo sam tvoje ime samo da bih je iskušao. Kako ste vi Srbi lakoverni! GLUMAC/OBILIĆ: Ne brbljaj! Brani se! GLUMAC/ZMAJ: Odakle vam, uopšte, ideja da možete pobediti natčovečansku silu? GLUMAC/OBILIĆ: Za srpskog viteza i rodoljuba, ni natprirodna sila ne može biti prepreka. Brani se! (Obilić energično napada. Zmaj se, iznenađen njegovom žestinom, brani.) GLUMAC/ZMAJ: Reci mi, kakvo je, stvarno, tvoje poreklo? Da ti, zaista, nemaš zmajske krvi? GLUMAC/OBILIĆ: Moje poreklo je srpsko! GLUMAC/ZMAJ: E, pa, u tom slučaju, ne bih se kladio na tebe. Mislio sam da iza tebe stoji neka ozbiljnija sila. GLUMAC/OBILIĆ: (Juriša.) Bog čuva Srbiju! (Probode Zmaja, Zmaj Pada.) GLUMAC/ZMAJ: Ništa ne razumem! (Izdahne. Ulaze glumac/knez Lazar i glumica/kneginja Milica. Miloš Obilić odseče Zmaju glavu i baci je pred kneza, koji se strese od užasa.) GLUMAC/OBILIĆ: Evo njegove glave, gospodaru! GLUMAC/LAZAR: (Pribravši se.) Hvala! (Mrak.) IV(Na proscenijumu je prvi glumac, sa naočarima na nosu. U ruci drži papire, na koje povremeno baci pogled.) GLUMAC: Srpska zemlja, ne samo da, slično onoj obećanoj, toči med i mleko, no kao da je u sebe primila i vezala četiri vremena i vazduh, i iz sebe ih daje ostalima. Jer u celoj vaseljeni ne može se naći zemlja da ima sva dobra sabrana ujedno, a srpska zemlja je toliko puna svakih dobara, po pisanju nekih geografija, šalje vazduh zapadu i Helespontu: jer tu dan ima petnaest časova, a primivši taj broj, ono što pretiče odilazi ka severu, ka istoku i jugu, u krajeve gde su kratki dani, a isto tako i u neke predele gde je koren dobara poželjan i gde su toga lišeni. (Stavljaju mu krunu i ogrću ga plaštom. Obasjan snopom svetlosti, uz nebesku muziku, sa plafona, mašući krilima, sleće glumac/anđeo. Glumac/Stefan krije se iza naslonjače.) GLUMAC/LAZAR: (Krsti se) Anđeo! Hvala ti, Bože! Znao sam da nas nećeš zaboraviti. (Pada na kolena.) GLUMAC/ANĐEO: Ustani, Lazare! Nemamo vremena za formalnosti. Brza islamska konjica gazi već hrišćanskim prostorima. Još koliko sutra zaposešće Kosovo. GLUMAC/LAZAR: Oprosti, šta to konkretno znači? GLUMAC/ANĐEO: To znači da će vam se pružiti prilika da se žrtvujete za svetu stvar, da izginete na braniku hrišćanske Evrope, i da se, tako, u slavi, prenesete u carstvo nebesko, koje će postati vaša legitimna otadžbina. GLUMAC/LAZAR: Hvala ti, to jest, hvala Bogu, ali mi bismo, ipak, ako se može, da pobedimo. GLUMAC/ANĐEO: Probajte, nemamo ništa protiv. Ali, u ovoj situaciji, s obzirom na odnos snaga, kao i na tradicionalnu srpsku neslogu, čini se da to nije realno. Zato, onaj koji me šalje traži žrtvu. Na osnovu naših procena, to je, za sada, jedini način da se stane nasuprot afroazijatskoj sili antihrista. To bi bilo sve. (Anđeo blagosilja Lazara, mahne krilima, uzleti, pa se seti i zastane.) GLUMAC/ANĐEO: Uostalom, zašto niste pobedili na Marici, onda kada ste bili neuporedivo jači od Turaka? GLUMAC/LAZAR: (Viče za njim.) To su oni Mrnjavčevići... Napili se... GLUMAC/ANĐEO: Blago niščima duhom, jer njihovo je carstvo nebesko! (Mahne i odleti. Lazar se uspravi u svoj svojoj veličini i dostojanstvu, digne ruku i zagrmi.) GLUMAC/LAZAR: Ko je Srbin i srpskoga roda, (Svetlost se postepeno gasi i Lazarev glas se postepeno gubi.) V(Prvi glumac na brzinu, kasneći, skida poslednje delove Lazareve maske i odeće i obraća se publici.) GLUMAC: Tako je počeo boj na Kosovu. Ni prvi ni poslednji. Ali najslavniji. To su bila ta herojska vremena. Srbi su, kao i uvek, bili na korak pred pobedom. Obilić je rasporio, kao krmka, neverničkog cara Murata. Ali, tada se umešao Nečastivi, najveći srpski neprijatelj, i pobedu pretvorio u poraz. Kako? – Zapitaćete se, dragi gledaoci. Posluživši se gnusnim, paklenim sredstvom – izdajom! A za to mu je poslužio niko drugi do knežev voljeni zet, Vuk Branković. (Glumac se maskira u vuka Branković, nastavljajući da govori.) GLUMAC/VUK BRANKOVIĆ: Ja sam, dakle, Vuk Branković. Boj na Kosovu je završen. Lazar je mrtav. Ja sam tu odigrao presudnu ulogu. U odlučnom trenutku, iz boja sam izveo dvanaest hiljada ljutih oklopnika. Poslužio sam se gnusnim sredstvom, izdajom, jer drugog načina nije bilo da postignem svoj cilj – zavladati svim srpskim zemljama. Posle bitke, došao sam u Kruševac, na razgovore s kneginjom Milicom, nadajući se da će biti sposobna da pokaže bar malo političkog realizma. (Prilazi Milici i mladićima. Oni ga spaze.) GLUMAC/ĐURAĐ BRANKOVIĆ: Oče! GLUMICA/MILICA: Lazar...? GLUMAC/VUK: Moje saučešće, poštovana kneginjo i draga tašto. Svi smo ucveljeni, ali tako je moralo biti. Kosovski zavet je ispunjen, oni su sada stanovnici carstva nebeskog. GLUMICA/MILICA: Obilić? GLUMAC/VUK: Mrtav. GLUMICA/MILICA: Milan Toplica? GLUMAC/VUK: Mrtav. GLUMICA/MILICA: Ivan Kosančić? GLUMAC/VUK: Mrtav. GLUMICA/MILICA: Ti si, izgleda, jedini ostao živ. I zdrav. Kako ti je to pošlo za rukom, Brankoviću? GLUMAC/VUK: Pa, valjda, neko mora da preuzme upravu nad Srbijom? Bog je, očigledno, hteo da to budem ja. (Pauza.) Je l tako, Đurđe? GLUMAC/ĐURAĐ: Tako je, tata! GLUMICA/MILICA: Proklet bio, Vuče Brankoviću! Izdao si kneza na Kosovu. GLUMAC/VUK: Budi razborita, Milice! GLUMAC/STEFAN: (Vadi mač.) Umri, izdajniče! (Milica zaustavi Stefana.) GLUMICA/MILICA: Vrati mač u korice, sine. Ne prljaj ruke. Straža! GLUMAC/VUK: U redu, otići ću, ali, znajte da ću, uz pomoć mađarskog kralja, dobiti Lazareve zemlje! Polazi Đurđe! GLUMAC/ĐURAĐ Kako si mogao, oče! (Otac i sin stoje jedan prema drugom i gledaju se. U tom, na scenu, među iznenađene glumce, bane "stvarni" Đurađ Branković, ljudina od pedeset godina, bujne, crne, jedva prosede kose i brade, s korbačem u ruci, u putničkom ogrtaču.) ĐURAĐ: (Nasrće korbačem na glumce) Laž! Laž! Kako se usuđujete, fukaro glumačka?! Moj otac nije bio izdajnik! Sram vas bilo, istoriju falsifikujete! Bagro! Kao pse ću vas pobiti! (Hvata prvog glumca za gušu.) GLUMAC: Upomoć! Ko ste vi? ĐURAĐ: Ko sam ja? Ja sam Đurađ Branković, bitango! GLUMAC: Ali, gospodine Brankoviću, pa to je samo pozorišna predstava... ĐURAĐ: Jezike ću vam odseći, da laž među narodom ne širite! GLUMAC: Upomoć! Nemamo mi ništa s tim, mi glumimo šta nam se kaže... ĐURAĐ: Ko vam je rekao da uspomenu na moga oca kaljate? GLUMAC: Ja ne znam, jedan kaže ovo, drugi ono... neka se gospoda dogovore kakvu predstavu hoće... ĐURAĐ: (Mlati ga.) Bagro prodana! Gde vam je etika? Gde vam je moralni stav? To predstava?! To je obična sramna blasfemija! GLUMAC: Krvavo mi svoj hleb zarađujemo, moj gospodine... Mislite da je lako narod rasplakati i nasmejati? Svejedno je meni i za Vuka i za Lazara, ja sam profesionalac, a vi se dogovorite kakva vam je bila istorija! Nisam ja autor teksta! ĐURAĐ: A ko je autor, bedniče? GLAS STEFANA LAZAREVIĆA: Dajte svetlosti ovamo! (Osvetli se bočna strana scene. Tamo se nalaze tri naslonjače, srednja nalik na presto, i dve manje. U njima sede, despot Stefan Lazarević, visok, plav, lep pedesetogodišnjak, finih, izduženih crta lica, ispijenih bolešću, i desno, protosinđel Makarije, a levo Konstantin Filozof. Iza Stefanovih leđa stoji oficir.) ĐURAĐ: Stefane!? (Stefan prilazi Đurđu. Sreću se na sredini scene. Oči u oči. Oficir je stalno iza despotovih leđa.) STEFAN: Stigao si, Đurđe. Dobrodošao! ĐURAĐ: Zvao si me, Stefane, da hitno dođem i evo me! Od Zete do Šumadije, pomorio sam pet dobrih konja, a što ovde zatičem?! Vi se sa mojim ocem sprdate... Sramota! Jesi li me zato zvao, Stefane? STEFAN: Nema više vremena, Đurđe... ĐURAĐ: Slušaj! STEFAN: Slušaj ti mene, sestriću! (Pauza.) ĐURAĐ: A ovo? Je l' se ovako zabavlja vladar, koga mori neizvesna narodna budućnost? Šta je ovo, Stefane? STEFAN: To je pozorišna predstava, to jest, još uvek proba. Dorađuju se neke stvari. ĐURAĐ: Predstava... Vidim kakva je to predstava! Ko je auto ovog sramnog falsifikata? STEFAN: Ja sam autor, Đurđe. ĐURAĐ: Molim?! STEFAN: To jest, ne ja, nego Konstantin. (Pokazuje ga.) Konstantin Filozof, dvorski pisac i moj lični biograf. ĐURAĐ: (Poteže mač.) A, tako! STEFAN: Čekaj! On radi po mojim uputstvima. Ja korigujem tekst i režiram. ĐURAĐ: Ali, zašto? Ne razumem... To je laž! Ti znaš da je to laž. Posle boja na Kosovu, ti i tvoja majka ste priznali tursku vlast, tvoju sestru, malu Oliveru, dali ste Bajazitu u harem, a moj otac je jedini nastavio borbu. Do smrti! STEFAN: Tiše! Tiše, Đurđe! Ne viči, zaboga, čoveče. (Osvrće se.) Sve ću ti objasniti. (Hvata se za srce.) Gušim se. (Priskače oficir.) Ne treba! (Oficir se odmiče, Stefan se smiruje.) Nemam više vremena... ĐURAĐ: Stefane... Ovo? Ovaj sramni falsifikat? STEFAN: Tiše! To je pozorišna predstava, umetnost, licentia poetica, razumeš? ĐURAĐ: To je laž! STEFAN: (Pedagoški.) Đurđe, životna istina je jedno, a umetnička istina nešto sasvim drugo. Umetničke činjenice ne korespondiraju direktno i bukvalno sa životnim. ĐURAĐ: Molim? STEFAN: Reč je o istini višega reda, koja natkriljuje prostu i idejno neupotrebljivu stvarnost. ĐURAĐ: Ne razumem. STEFAN: Sedi da pogledamo do kraja, pa ćemo posle razgovarati. Turci su ponovo na granici, a mađarski kralj samo čeka da se ja smirim pa da uzme Beograd. Srbiji se ne piše dobro, a ja malaksavam. Ti znaš da moram da odredim naslednika prestola... ĐURAĐ: Pa zašto se onda baviš ovom igrarijom? I to... STEFAN: Kako ne shvataš, Đurđe? Ta igrarija pripada carstvu koje će sve nas nadživeti. Pesme i pozorište govoriće i kada nas više ne bude. Pa neka, onda, govore našim jezikom. ĐURAĐ: Da... Razumem. Ali, zašto da govore laž? STEFAN: Nije to laž, Đorđe. ĐURAĐ: Kako, nije? Da li je moj otac bio izdajnik? STEFAN: Tiše? Razume se da nije. ĐURAĐ: Zašto onda blatiš njegov obraz pred potomstvom? Da bi mene isključio kao mogućeg naslednika prestola? STEFAN: Ma, ne! Opet ništa ne razumeš! Ja mislim presto tebi da ostavim budalo! Tebi mislim da ostavim Srbiju. (Pauza.) ĐURAĐ: Tek sad ništa ne razumem! Da tebi bolest nije pomutila razum, Stefane? STEFAN: Tiše! Ne dovodi me u situaciju da hapsim prestolonaslednika. ĐURAĐ: Ti se sprdaš sa mnom! Konja! (Krene.) STEFAN: Stani! (Oficir je preprečio Đorđu put. Pauza. Stefan se uhvati za grudi, oficir hoće da priđe, on ga zaustavi pokretom ruke.) STEFAN: (Blago.) Hajde da pogledamo predstavu, Đurđe! (Stefan lagano, teškim koracima, krene ka svom mestu na bočnoj ivici scene. Posle dva-tri koraka se okrene i gleda Đurđa. Čeka.) STEFAN: (Umorno.) Nemam više vremena... (Đurađ okleva, pa najzad i on krene.) OFICIR: Vaš mač, gospodaru! ĐURAĐ: Molim? OFICIR: Tako nalažu dvorska pravila, gospodaru. ĐURAĐ: Šta znači to, Stefane? STEFAN: To ovi iz obezbeđenja... Stalno usavršavaju dvorska pravila. Evo, vidiš, ni ja ne nosim oružje. (Đurađ preko volje da mač oficiru i kreće za Stefanom.) STEFAN: Na svoja mesta! Nastavljamo. "Zmaj od Srbije", šesta slika. Idemo! (Stefan, Đurađ i Makarije sede, Konstantin i oficir stoje. Reflektori koji ih osvetljavaju sada se ne gase, te nadalje i oni ostaju vidljivi. Glumci nikako da počnu; snebivaju se i došaptavaju. Stefan lupi nekoliko puta nestrpljivo dlanom o dlan.) STEFAN: Idemo! (Prvi glumac najzad izađe na sredinu scene. Govoreći snebivljivo, pogledajući ispod oka Đurđa Branković.) GLUMAC: Prokleti Vuk Branković nije se zadovoljio izdajom na Kosovu. Ubrzo se udružio s Mađarima, mrskim katolicima i vekovnim srpskim neprijateljima i, zajedno sa njima, pustošio zemlje kneza Lazara, koje bespomoćna udovica, kneginja Milica, i hrabri ali maloletni Stefan, nisu mogli da odbrane. (Đurađ skoči i prevrne tešku naslonjaču, na kojoj je sedeo.) ĐURAĐ: E, sad je dosta! Ovde će krv pasti! STEFAN: Dobro, pređimo preko toga... Preskočićemo. Dajte vina! Uzmi, dragi Đurđe! Sve ćemo mi... Sve ćemo mi to usaglasiti. (Viče.) Idemo dalje. Dalje, dalje! (Đurađ iskapi pehar vina, što mu ga je oficir hitro prineo. Teško diše, ali se polako smiruje.) GLUMAC: Ali, gle, dobri Bog, što nad Srbijom bdi, urazumio je Lazaroubicu, grešnog Bajazita, koji, pošto slavni Obilić zakla oca mu, Murata, postade sultan turski. Dobri Bajazit se, dakle, pokajao i poželeo da pomogne sirotoj udovici i samohranoj dečici njenoj i kneževoj. Zato je pristao da se oženi kneginjicom Oliverom, iako je još bila maloletna, i da je ljubazno primi u svoj harem, a mladog Stefana, koji je doveo sestricu u Jedrene, prihvatio je kao sina. E, sad sam ja Bajazit. Dobri Bajazit... Evo... Tako... Nalazimo se u mojoj evropskoj prestonici, Jedrenu. Mi iz Evrope više nećemo izlaziti, samo da znate. (Dok govori, zavija čalmu, maskira se u Bajazita, ogrću mu sultanski plašt. Dolazi II glumac/Stefan, dovodeći glumicu/Oliveru. Ona je potpuno prekrivena velom, lice joj se ne vidi. Glumac/Bajazit neumorno govori, obraćajući se II glumcu/Stefanu, a sve vreme zagleda pokrivenu, ukočenu glumicu/Oliveru, obilazi oko nje kao mačak oko slanine, merka je, merači, šacuje, takoreći pipka.) GLUMAC/BAJAZIT: Dobro ste uradili... Pametno, pametno... Ipak, vi tamo u Srbiji imate izvesne političke reflekse... Malo kasnite, doduše, odavno ste morali uvideti da nastupa vreme velike islamske zajednice naroda. Vodite uzaludne bojeve, Marica, Kosovo... Čemu to? Ponašate se nesvrsishodno; ginete u velikim količinama, neracionalno... Mnogo pijete, jedete tešku, nečistu hranu, imate uvek po nekoliko vođa u isto vreme, a samo po jednu ženu, nekoliko država koje se međusobno mrze, a onda se molite Bogu da vam pomogne. Kod vas očevi moraju pogubiti glave, da bi sinovi izašli na pravi put. Tako je bilo s Markom, koji je sada naš verni podanik, tako je s tobom... Ali, dobro, nikad nije kasno. Najzad ste, valjda, shvatili da je budućnost Srbije u okviru velike islamske porodice slobodnih i srećnih naroda. (Podiže krajičak vela. Gleda Oliveru. Spušta veo. Namigne Stefanu zadovoljno.) GLUMAC/BAJAZIT: U redu je! (Mrak.) STEFAN: Pali svetlost! (Pali se svetlost. Glumci su zatečeni na sceni, usred presvlačenja, sve stoji, despot razmišlja, ili mu nije dobro. Duga, neprijatna pauza.) STEFAN: Vina! (Dodaju mu, brzo vina, on srkne gutljaj, ali mu odmah pozli.) STEFAN: Vode! (Daju mu vode, pribira se. Pauza. Niko se ne pomera, svi su u napetom iščekivanju.) STEFAN: (Mrmlja za sebe.) Nemam više vremena... (Izgleda kao da umire. Đurađ ga drmusa.) ĐURAĐ: Čekaj, nisi mi objasnio. (Stefan digne glavu i širom otvori oči.) STEFAN: Konstantine! KONSTANTIN: Da, gospodaru! (Pauza, despota guši srce. Najzad se smiri.) STEFAN: (Glumcima.) Sedite, sedite... Pa dobro, Konstantine, jesi li ti ovo pisao po turskoj, ili po mojoj porudžbini? KONSTANTIN: Pa... pisao sam... ja sam... STEFAN: Prvo, ja uopšte nemam teksta u ovoj sceni! MAKARIJE: Tačno! KONSTANTIN: Pa, ja sam hteo da scena deluje uverljivo, a vaš lik, gospodaru, i pored teške i ponižavajuće situacije, u kojoj se tu nalazite, da bude dostojanstven. Mislio sam da je bolje da ćutite, nego da govorite ponizno. Ovako, ipak, delujete ponosito... STEFAN: Slušaj! Ja nemam vremena da s tobom filozofiram. Meni smrt kuca na vrata. Zapamti: ovde nema filozofiranja, ovde se radi po proverenoj šemi. Uostalom, što je stvar fantastičnija, za srpsku publiku će biti uverljivija. Publika hoće epiku, mitske, uzvišene slike, a ne tvoju uverljivost. Šta vi mislite, umetnici? GLUMAC: Srpska publika voli čudesa, gospodaru. STEFAN: Eto, vidiš! Koliko puta treba da ponavljam; nas ovde ne zanimaju takozvane istorijske istine, već slike i predstave koje će da greju srpsku dušu. Jasno? MAKARIJE: Tako je! KONSTANTIN: Jasno. STEFAN: E pa, onda, ne može tu meni neki Bajazit da soli pamet i da merka Oliveru kao na stočnoj pijaci! Je l' ovo sprdnja ili apoteoza? KONSTANTIN: (Skrušeno.) Pa... to je.. Popravićemo, gospodaru. STEFAN: Ja da govorim, a ne on! Odmereno, mudro, ali smelo, kao što priliči srpskom vladaru. MAKARIJE: Tako je. KONSTANTIN: Razumem. STEFAN: Vode! (Daju mu vode. Pije. Đurađ ustaje.) STEFAN: Kuda? ĐURAĐ: Vraćam se u Zetu. STEFAN: Sedi. Đurđe. Dogovorićemo se ti i ja. Mi smo vladari. Mi smo osuđeni da isto mislimo. ĐURAĐ: Nisam više u to siguran, Stefane. STEFAN: Polako, Đurđe... Dajte vina gospodinu Brankoviću! (Daju mu vina, Đurađ seda.) STEFAN: Dobro. Šta sad ide? KONSTANTIN: Sada, u nekoliko scena, predstavljamo razvoj vaše vladarske ličnosti. Prvo, kao hrabrog vojskovođe, prekaljenog borca sa Rovina, Nikopolja i Angore; zatim, kao mudrog državnika, koji je, posle sloma na Kosovu, povratio moć i slavu srpske države. STEFAN: A ono kako me je brat izdao Turcima? KONSTANTIN: To nismo pominjali. STEFAN: Dobro. KONSTANTIN: Pa onda, kao bogobojažljivog graditelja svetih hramova, naročito prekrasne Manasije; zatim, kao književnika, citiramo "Slovo ljubve"... STEFAN: A ono kako smo sekli ruke i noge pobunjenim rudarima u Srebrenici? KONSTANTIN: To nismo pominjali. STEFAN: Dobro. Znači, do kraja nema ničeg spornog? KONSTANTIN: Jedino nemamo kraj. STEFAN: Imaćete uskoro i kraj. Budući da je to priča o mom životu, njen kraj biće moja smrt. KONSTANTIN: Nemojte, tako gospodaru... STEFAN: Šta možeš, verni moj Konstantine... Bilo bi bolje da vladari žive večno, ali izgleda da to nije moguće. Ipak, vladari večno žive u srcima svojih podanika. Za sada se više od toga ne može postići. Dajte mi vode! Važno je samo da delo ima poruku i da ona bude optimistička, da utiče na duh naroda, da ga održava u teškim danima koji dolaze... MAKARIJE: Tako je, gospodaru! Ali, ja bih se, ovom prilikom, usudio da stavim izvesne primedbe... Govorim o početku predstave, koji bi morao pretrpeti i neke korekcije. STEFAN: Posle, oče, posle... Hajde da pogledamo još malo. Volim da gledam uzvišene istorijske prizore. Na primer, ono kad u bici kod Nikopolja otimam mađarsku kraljevsku zastavu... KONSTANTIN: To ne ide sad, gospodaru. STEFAN: Ima da ide, kad ja kažem! (Ustaje.) Ovako je to bilo. (Razmešta glumce, improvizuje mizanscen.) Tu stoji mađarski kralj, Žigmund, posle smo postali dobri prijatelji, ali, u tom času, kao turski vazal, ja sam morao, razume se... Ali, to sad nije važno. Mi govorimo o jednom uzvišenom prizoru. Tu stoji Žigmund, oko njega vitezovi; cvet evropskog plemstva, gospodo, učestvovao je u tom boju, Francuzi, Nemci, Englezi.... Ali, Bajazit i ja smo ih... jednom rečju, zbrisali... Dobro. Ovde zastavnik. (Odmiče se, hvata zalet.) Ja izvlačim mač, jašem belog arapskog ždrepca, poklon od sultana, gde mi je mač, bogamu?! (Oficir pritrči, daje mu mač.) Hvala! Izvlačim mač, obadam ždrepca i krećem u proboj. Juriš! (Jurne, ispusti mač, uhvati se za grudi i skljoka se na pod. Svi se sjate oko njega. Jedino Đurađ Branković stoji po strani.) SVI: (Žagore.) Avaj! Gospodaru, ne ostavljaj nas! Teško nama! Gospode, smiluj se nama grešnicima! Diše! On diše! Hvala ti Gospode! Vazduha! Dajte mu vazduha! Sklonite se! (Iz gomile se diže oficir, noseći na rukama onesvešćenog despota.) OFICIR: Mesta! Maknite se! (Oficir iznosi despota sa scene.) MAKARIJE: (Glumcima) Napravićemo pauzu. Zatim ćemo nastaviti sa radom. PRVI GLUMAC: Kako, oče? A gospodar? MAKARIJE: Rekao sam, nastavićemo sa radom. Idite u dvorište, tamo ćete dobiti čorbu od pileće sitneži. Vina nema, dok se posao ne završi! Je l' jasno? (Glumci nezadovoljno žagore.) MAKARIJE: Šta čekate? Idite s Bogom? No! PRVI GLUMAC: Hajdemo, deco! Hajde! (Glumci pokunjeni izlaze. Makarije se nakloni Đurđu, pa izađe i on. Konstantin prilazi, bojažljivo, Đurđu.) KONSTANTIN: Gospodaru... ja moram da vam se obratim... ja, prosto, moram da objasnim neke stvari... Vi ćete sutra... svakako... biti... kako da kažem... na najviše mestu... i... vi, prosto, morate imati prave informacije o mom radu... ĐURAĐ: Slušaj ti, Filozofe... Ako, kojim slučajem, dođem na vlast, prvo će mi biti da tebe obesim, zajedno sa ovom glumačkom žgadijom! (Đurađ ljutito izađe sa scene. Konstantin načini za njim posprdni gest, okrene se publici, nemoćno raširi ruke.) KONSTANTIN: Pa onda budi intelektualac u Srbiji! (Izađe. Scena ostane prazna. Kraj prvog dela.) DRUGI DEOVI(Situacija kao u prvom slici. Na sceni je prvi glumac/knez Lazar; sedi s glavom u šakama. Spava, ili je ozbiljno zabrinut. Iznad glave mu stoji geografska karta s velikim natpisom "Kosovo". Ulazi treći glumac/anđeo, sa velikim, belim krilima, obilazi dvor, da vidi je li sve u redu. Usput blagosilja publiku. Bdi nad usnulim Lazarom. Lazar otvori oči, podigne glavu i diskretno se obrati publici.) GLUMAC/LAZAR: Dok srpska zemlja spava, nad njom bdi božiji anđeo. (Ponovo spusti glavu i nastvi da spava. Anđeo još malo bdi. Lagano sviće zora. Anđeo zeva, pogleda na sat, blagoslovi usnulog Lazara i raširivši svoja velika, bela krila, odleće put neba. Ulazi glumica/kneginja Milica.) GLUMICA/MILICA: Kneže, Lazare, mužu moj! (Lazar se elegantno probudi.) GLUMAC/LAZAR: Dobro jutro, moja verna ljubo, kneginjo Milice! GLUMICA/MILICA: O, zašto te nema u bračnoj postelji, mužu moj? GLUMAC/LAZAR: O, zato, kneginjo, što preteško breme narodno pritiska moj um i moja pleća. Dolaze teški dani za Srbiju. Islamski džihad grize Evropu kao keks... GLUMICA/MILICA: Tim pre, mužu moj! Srbiji treba naslednik, koji bi jednog dana to teško breme od tebe preuzeo... GLUMAC/LAZAR: Ne budi nestrpljiva, draga! GLUMICA/MILICA: Ali, već dvadeset godina smo u braku, kneže. GLUMAC/LAZAR: To ne zavisi od mene. GLUMICA/MILICA: Kako? Nego od kog zavisi, mužu moj? GLUMAC/LAZAR: Od božje volje, gospo. GLUMICA/MILICA: Da, ali, ipak... GLUMAC/LAZAR: Treba se moliti. Anđeo, što nad Srbijom bdi, rešiće taj problem. GLUMICA/MILICA: Ja sam mislila da se to rešava na drugi način! MAKARIJEV GLAS: Stop! Stop! Dajte svetlosti ovamo! (Osvetli se bočna ivica scene, gde, na mestu na kome je ranije sedeo despot Stefan, sedi Makarije, sam. On ustaje i prilazi glumcima.) MAKARIJE: Što je to? To ne stoji u tekstu, koji sam vam dao! GLUMICA: Omaklo mi se. A i ne mogu tako brzo da naučim tekst. Ovde se stalno nešto menja, ja ne znam... Izgledalo mi je logično... MAKARIJE: Ova scena ima samo jednu logiku, a to je njena uzvišena namena. Shvatite, scena mora da deluje dostojanstveno i da podstiče plemenita i bogobojažljiva osećanja publike. U njoj ne sme da bude ničeg vulgarnog. Je l' to jasno? GLUMICA: Jasno. MAKARIJE: Gde je anđeo? (Utrčava glumac u kostimu anđela.) III GLUMAC: Evo me! MAKARIJE: A zašto ti, bezjače, u najuzvišenijem trenutku zevaš? III GLUMAC: Pa... ko velim, pošto je probdeo celu noć, anđeo je već malo pospan... MAKARIJE: Kako, bre, anđeo da bude pospan!? Anđeli su, magarčino, duhovna bića, koja nemaju telesnih potreba ni slabosti! III GLUMAC: Razumem! MAKARIJE: Lepo ja kažem despotu da se okane pozorišta! Svaku svetinju će ono na sprdnju da okrene. Crkvu ima, šta će mu pozorište! I GLUMAC: A ko će, oče, proto, s oproštenjem, ovo da gleda? MAKARIJE: Šta? I GLUMAC: Oče proto, neće to narod. Kad krenemo ovo da igramo, neće nam ni ručak dati. MAKARIJE: Pre svega, nisam ja nikakav otac prota, ja sam protosinđel... I GLUMAC: Dobro, oče Sinđeliću, ali ko će to da gleda? Zašto nam zmaja ne vratite? Narod voli zmajeve, ubistva, krvave scene, dramatične preokrete, preljube, da prostite; voli da zaplače, da se nasmeje... A ovo, s ovim kilavim anđelom, koga to danas zanima? MAKARIJE: Kako, kako?! Tebi su anđeli kilavi! Crkvu pravoslavnu vređaš... Povlađuješ niskim strastima publike, umesto da je vaspitavaš, uzdižeš... Anatema! Sluge satanine, psihopate! Brankovići! Pohapsite, pa u rudnike srebra... I GLUMAC: Sem toga, s oproštenjem, radite despotu iza leđa. Koristite njegovu bolest... MAKARIJE: Nije ovde despot u pitanju, sine, njega neka Bog čuva, ovde je u pitanju srpski narod, narodna duša, a crkva pravoslavna zastupnik je i vaspitač narodne duše. Ili ti, možda, ne misliš tako, sine? I GLUMAC: Verovatno je tako, oče Sinđeliću, ali nije duhovito, nema duha, brate! MAKARIJE: Kakvog duha?! Crkva duhove ne priznaje. Duhovi pripadaju prevaziđenom području paganskog sujeverja. I ne zovem se ja Sinđelić! III GLUMAC: Gospoda bi trebalo da se dogovore, oče proto, da jednom usaglase mišljenja... GLUMICA: Najzad, možemo mi da igramo bilo šta, ako nam se plati, ali, ne možemo, oče proto, svaki čas da menjamo, to je potpuna konfuzija.. I GLUMAC: Kod mene, u družini, zna se red, a kod vas, u državi brate, svako tera po svome! Ja ne znam kako vi mislite da preživite... Nemam ništa protiv, igraću što god hoćete, ali dogovorite se, jednom, kakvu istoriju želite da vam napravimo! Dogovorite se ko su vam sveci, ko su vam izdajnici, ko vam decu pravi: zmajevi, anđeli ili ljudi... (Pauza. Makarije ga gleda zapanjeno.) I GLUMAC: Oprostite, oče Sinđeliću, malo sam se uzbudio; mi glumci smo ljudi senzibilni... MAKARIJE: Ne zovem se ja Sinđelić, čoveče!!! I GLUMAC: Oprostite... MAKARIJE: Ja se zovem protosinđel Makarije, i vi ćete zapamtiti moje ime! Sad ću da zovem obezbeđenje da vas pohapsi! (Krene.) GLUMICA: (Nevino.) Ali, onda, gospodin despot neće imati svoju predstavu, oče proto... (Makarije se vrati, gleda ih besno. Pauza.) III GLUMAC: Ja mislim da mi, ipak, vratimo zmaja... MAKARIJE: Da se razumemo! Zmaja neće biti, po cenu da predstave ne bude! Takva blasfemija... To mi nećemo dozvoliti. Pazite šta radite! Govorim za vaše dobro. Mi imamo dugu ruku. III GLUMAC: A, vi? Da li vi zaista verujte da je Vuk Branković bio izdajnik? (Pauza.) MAKARIJE: Na svoja mesta? Za drugu sliku! (Pauza.) I GLUMAC: Hajdemo, deco! Mi to, ipak, radimo za novac. (Makarije se vraća na svoje mesto. Seda u srednju, despotovu, naslonjaču. Sedi pravo, dostojanstveno, naslonjen na štap. Prvi glumac, koji ga prati, oprezno sedne do njega, reflektori, što osvetljavaju taj deo scene, neće se više gasiti. Na sredini pozornice ostaju glumica/milica i III glumac/anđeo. Oni popravljaju kostime, pripremaju se za igru.) III GLUMAC: Ti, znači, ležiš, ja sam ušao... GLUMICA: Ne, prvo ide molitva, ti si još na nebu. III GLUMAC: Dobro... Odoh ja malo u raj. (Glumac izađe sa scene. Milica klekne. Makarije primeti da je prvi glumac seo do njega. Pogleda ga strogo i sa čuđenjem. Prvi glumac se nelagodno meškolji, ustaje, ostaje da stoji pored naslonjače.) MAKARIJE: Reda mora da bude. Rad, red i mir, to je spas Srbije! Hajdemo! Molitva! GLUMICA/MILICA: Bože, dozvoli da ti skrenem pažnju na problem nataliteta u Srbiji. Dok se opaki muslimani množe kao zečevi, srpski narod se topi kao sladoled; dok prokleti mnogoženci niču kao iz zemlje trava, srpski narod se suši, kao vejka na vetru; dok se nekrst širi po zemljama naših otaca, srpski narod se među sobom gloži, kao slepci oko kosti. Skini prokletstvo, Gospode, sa našeg roda i učini da srpske majke rađaju snažne sinove, smele ratnike, koji će složno četovati na braniku otadžbine. (Glumica/milica se prekrsti i legne u postelju. Uz nebesno osvetljenje i muziku. Kroz prozor uleti III glumac/anđeo i sedne na ivicu postelje.) GLUMAC/ANĐEO: Zvala si me. GLUMICA/MILICA: Ko si ti? GLUMAC/ANĐEO: Anđeo, što nad Srbijom bdi. GLUMICA/MILICA: Kako si jak! GLUMAC/ANĐEO: Tako ti delujem? MAKARIJE: Stop! Stop! To je iz bugarske verzije! Pomešali ste tekst. GLUMICA: Nije ni čudo! MAKARIJE: Vratite! GLUMAC/ANĐEO: Zvala si me. GLUMICA/MILICA: Ko si ti? GLUMAC/ANĐEO: Anđeo, što nad Srbijom bdi. GLUMICA/MILICA: Kako si jak! (Makarije udari besno štapom o pod.) MILICA: Izvinite! Hajdemo još jednom! GLUMAC/ANĐEO: Zvala si me. GLUMICA/MILICA: Ko si ti? GLUMAC/ANĐEO: Anđeo, što nad Srbijom bdi. (Pauza.) GLUMICA/MILICA: Ah, čudno se osećam! GLUMAC/ANĐEO: Gospod je uslišio tvoju molitvu i poslao me da rešim problem. MAKARIJE: (Prvom glumcu): Hajde! GLUMAC: Molim? MAKARIJE: Sad ti objašnjavaš publici, da ne bi došlo do zabune! GLUMAC: Pardon! (Glumac izađe na proscenijum, zauzme pozu i obrati se publici.) GLUMAC: I tako, kneginja, Bogu se moleći, najzad zatrudne i rodi Zmaja od Srbije, despota Stefana Visokog, sina kneza Lazara. (Ulazi Stefan Lazarević, oslanjajući se na Konstantina i oficira. Odeven je u dugačku, belu košulju i kućnu haljinu. Na glavi nosi krunu. Slab je, posrće, mrmlja, ulazi glumcima u scenu.) STEFAN: (Mrmlja za sebe.) Nemam više vremena... (Gleda oko sebe; glumce, scenu u koju je upao.) A šta je ovo? (Pauza. Svi se snebivaju.) MAKARIJE: Pa, to je... ovaj... gospodaru... Pa, to je druga slika. Kad anđeo nagoveštava kneginji vaš dolazak na ovaj svet... Nešto kao "blagovesti", ako tako smem.. STEFAN: Aha... To je znači, to... (Korača lagano ka svojoj stolici, odjednom shvati i zastane.) Molim? Kakav, sad, anđeo? III GLUMAC: Kažem ja, lepo, da mi na vreme vratimo zmaja! MAKARIJE: Ne... malo smo, znate, radili, gospodaru... dok ste se vi... odmarali. Nemamo više vremena... STEFAN: Molim? MAKARIJE: Koristimo svaki trenutak... Islamski džihad grize Evropu... kao keks. Predstavu treba završiti. STEFAN: (Odsutno.) ...završavati... treba završavati... (Nastavlja da korača prema stolici.) KONSTANTIN: Pa, on je, gospodaru, sve promenio! (Stefan je, uz oficirovu pomoć, došao do svoje naslonjače. Konstantin je ostao na sredini scene. Makarije ka njemu.) KONSTANTIN: On je cenzurisao moju dramu, gospodaru! MAKARIJE: (Sikće.) To su bugarske posprdice na srpsku istoriju! STEFAN: Stop! Stop! Vratite scenu! KONSTANTIN: On je cenzurisao moju dramu... STEFAN: Ne razumem u čemu je problem. GLUMICA: Mi tražimo da se vrati zmaj, a otac prota... STEFAN: A gde je zmaj? III GLUMAC: Otac prota ga je... MAKARIJE: Umesto bugarskog zmaja, gospodaru, sad imamo srpskog anđela! STEFAN: Dajte mi malo vode... (Pije.) Dosta dobro se osećam... Samo sam žedan. (Pije) A gde je Đurđe? Pazite da se ne izmigolji. To je sad najvažnije. (Pije.) OFICIR: Mi brinemo, gospodaru! STEFAN: Dobro, dobro... Gde smo ono stali? A, da... Kad ja, u boju kod Nikopolja, otimam ugarsku kraljevsku zastavu. Izvolite! (Glumci se zagledaju u nedoumici.) KONSTANTIN: Ali, zmaj nije uopšte bugarski, gospodaru! To je obična insinuacija gospodina protosinđela. Reč je o pravom srpskom zmaju! Zmaju od Jastrepca! STEFAN: Protosinđel Makarije je u pravu Srpski zmaj bolji je od bugarskog zmaja. KONSTANTIN: Ali, dilema nije u tome, gospodaru! STEFAN: Ko je govorio o dilemama? OFICIR: Tako je, gospodaru, mi ovde ne želimo nikakve dileme. III GLUMAC: Ni mi. Mi hoćemo zmaja. MAKARIJE: Ti glumi i ćuti! KONSTANTIN: Dileme su, nažalost, neophodne, one su naša stvarnost. OFICIR: Naša stvarnost je ono što mi stvorimo. Vi književnici nas trujete dilemama koje sami izmišljate! KONSTANTIN: Gospodaru, ja energično protestujem! MAKARIJE: Dilema postoji, deco moja, i ona je uvek ista: odlučiti se između dobra i zla, između božijeg okrilja i zavodljivih iskušenja Nečastivog. Dilema je, dakle, u sledećem: hoćemo li mi srpskog anđela, ili hoćemo bugarskog zmaja? KONSTANTIN: Mi hoćemo srpskog zmaja! GLUMICA: Tako je! III GLUMAC: Gospodaru, vratite nam zmaja! I GLUMAC: Ako hoćete da publika proguta našu poruku, gospodaru, morate je, kako bih rekao, zaviti u veseli, šareni papirić... Narod se raduje papiriću, poigra se njime, a ne vidi da je pilulu već progutao. Shvatate? (Stefan se bori s dušom i ne sluša šta mu se govori. I kako on postaje sve tiši, kako se polako gasi, ostali postaju sve glasniji, sve slobodniji, sve se više raspaljuju, uzimaju sve više maha.) OFICIR: Pogrešno! S narodom se ne treba pogađati. Narod voli, pre svega, čvrstu ruku, zatim, jasan, pravoslavni pogled na svet, i voli dobro da pojede. MAKARIJE: Alal vera, gospodine oficiru! Bravo! GLUMICA: Vidim ja da će nama, na kraju, oficiri režirati. GLUMAC: Ćuti! OFICIR: Skratićemo mi vama jezičine... STEFAN: Vode! OFICIR: Odmah, gospodaru! STEFAN: (Pije.) Dobro je... Samo mi neprestano zuji u ušima. Gde smo, ono, stali? KONSTANTIN: Kod zmaja, gospodaru. MAKARIJE: Bugarskog zmaja. KONSTANTIN: Srpskog! III GLUMAC: Vratite nam zmaja, gospodaru! STEFAN: U boju kod Nikopolja postojao je samo jedan zmaj, a taj zmaj... KONSTANTIN: ... bio je Zmaj od Srbije, i to ste bili vi, gospodaru! STEFAN: Tako je. KONSTANTIN: Stoga vas molim, gospodaru, da pratite idejnu logiku komada, iza koje, dakako, proizilazi i njegova dramaturška logika! Te je, tako, zmaj... MAKARIJE: To je bugarska dramaturgija. KONSTANTIN: Te je, tako, zmaj ona mitska figura koja stoji kao logični predznak vašim natčovečanskim delima, i stoga... MAKARIJE: Gospodaru, neće, valjda, književnici ovde voditi glavnu reč! Srpska pravoslavna crkva, kao jedini legitimni zastupnik srpskog naroda... STEFAN: Zuji mi.. Stalno mi tu nešto zuji... MAKARIJE: Srpska pravoslavna crkva... Da vam pustim krv gospodaru? KONSTANTIN: Ne! Nikako! MAKARIJE: Mi ćemo tebe... (Stefan, s mukom, ustaje.) STEFAN: (Tiho.) Napolje! MAKARIJE: Ali, gospodaru... Krv da vam pustim... STEFAN: (Urla, krklja.) Napolje! Svi napolje! Napolje! (Svi se polako povlače.) OFICIR: Šta čekate? Brže! Brže! STEFAN: Po Đurđa! OFICIR: Odmah, gospodaru! (Oficir otrči i ostali su izašli sa scene, despot ostaje sam. skljokao se u naslonjaču.) STEFAN: (Mrmlja.) Nemam više vremena... (Utrčava Đurđe, u pratnji oficira.) STEFAN: Đurđe... ĐURAĐ: (Pritrči.) Stefane! STEFAN: (Oficiru.) Ostavite nas! Ne puštaj nikog! OFICIR: Razumem! (Oficir sastavi pete, pokloni se i izađe. Pauza.) STEFAN: Gotovo je Đurđe... Ja odlazim... ĐURAĐ: Čekaj! STEFAN: Ne žali za mnom... Nisam ja važan. Važan je jedino kontinuitet... Pomozi mi da pređem do postelje. Presto je sada isuviše neudoban za mene. (Naslonjen na Đurđa, Stefan lagano korača ka postelji, koja se nalazi na sredini scene.) STEFAN: Ti si još snažan.. A mi smo vršnjaci. Uvek sam se trudio da budem jak... a tebi je Bog dao. Tako... Dobro je. (Đurađ je smestio Stefana na postelju.) ĐURAĐ: Duguješ mi objašnjenje, Stefane. STEFAN: Tvoj otac, a moj zet, Vuk Branković, bio je častan čovek i pravi gospodin. Ali, imao je tu nesreću da preživi boj na Kosovu... Nije zgodno preživeti narodnu kataklizmu, Đurđe. To se ne oprašta. ĐURĐE: Ali, on je nastavio... STEFAN: Slušaj me, ne govori... I tako mu je sada dodeljena uloga izdajnika, budući da na taj način može da posluži svome narodu... ĐURAĐ: Sam si rekao da je bio častan! Pa, on je umro u turskom zatočeništvu, Stefane! Ubijen, bolje reći... STEFAN: Naša čast i naši životi su nevažni. Važno je ono što služi opstanku naroda. Kao izdajnik, Vuk Branković dobija sada novi, značajni zadatak u narodnoj službi. ĐURAĐ: Kako...? STEFAN: Veoma jednostavno. Tragični događaji moraju dobiti smisao da bi se mogli prihvatiti. Ako je, u narodnoj svesti, boj na Kosovu neka vrsta Golgote, gde je moj otac dobio ulogu nevine žrtve, slično Isusu, te je, prema tom scenariju, boj na Kosovu izgubljen, ne slučajno, ne besmisleno, već zato da bi Isus, to jest, moj otac, poveo svoj narod u večno spasenje, u carstvo nebesko, onda, u tom mitskom scenariju nedostaje jedino Juda. ĐURAĐ: I tako si ti, u svom istorijskom spektaklu, ulogu Jude dodelio mom ocu. STEFAN: Tačno! Vidiš kako ipak shvataš... ĐURAĐ: Gubiš se u fikcijama, Stefane... Tvoj istorijski spektakl je obična farsa, inferiorni alibi za jedan banalan vojnički poraz, do koga je došlo usled prostačke, slepe grabežljivosti srpskih velmoža, osionih skorojevića, koji su više voleli da budu kraljevi u svojim pokrajinama, nego sluge velike Srbije, potporni stubovi srpskog carstva, zločinaca, koji su kopali oči jedan drugome za komad zemlje, za malo vlasti prodavali jedan drugoga Turcima... To što ti govoriš i činiš nema nikakve veze sa stvarnošću. STEFAN: (Umornim, blagim glasom.) Stvarnost je, sama po sebi, neupotrebljiva, Đurđe... Bez ideje o višem smislu događaja, njihova težina se ne može podneti. (Pauza.) ĐURAĐ: Ne prihvatam. STEFAN: Onda nema krune! Ostaviću je mađarskom kralju, pa nek bude šta bude! ĐURAĐ: Žao mi je, Stefane, ne mogu. (Pauza.) STEFAN: Sećaš li se pobune rudara u bosanskoj Srebrnici? Sekli smo im ruke i noge... I sad me proganjaju te slike. Mnogu noć sam proveo ridajući... ĐURAĐ: Pa, kad si mi oteo očevinu. STEFAN: Hteo sam da Srbija bude jedinstvena i moćna. Ne pravdam se, samo objašnjavam... (Klone na postelju i umre.) ĐURAĐ: Stefane... (Oslušne mu srce, shvata da je umro. Zgrabi krunu, koja se otkotrljala na pod. Posmatra je. Hoće da je stavi na glavu, ali se koleba, opet je osmatra, dvoumi se. Najzad je stavi pored Stefana, na postelju. Prekrsti Stefanu ruke, zatvori mu oči, celiva ga u čelo. Stoji nad pokojnikom baca pogled na krunu. Najzad, energičnim pokretom, uzima krunu i stavi je na glavu. Utom, svi akteri predstave, sem oficira, uđu na scenu.) MAKARIJE: Živeo despot srpski, Đurađ Branković! SVI: Živeo!!! (Makarije blagosilja Đurđa, ostali prilaze jedan po jedan i ljube ga u ruku. Ulazi oficir.) OFICIR: Gospodaru, turske trupe prodrle su u Srbiju. Prethodnice su im već u okolini Rudnika. To nije sve. Mađarski kralj, sa vojskom, primiče se Beogradu. (Pauza. Đurađ razmišlja.) ĐURAĐ: Dobro. Moramo prvo završiti predstavu. OFICIR: Gospodaru, nemamo više vremena. ĐURAĐ: To je jedino što još možemo da učinimo. Sve ostalo je davno izgubljeno. Odnesite telo blaženog despota Stefana, Zmaja od Srbije, u zadužbinu njegovu, Manasiju, i pripremite sve da ga sahranimo dostojno. Što se mene tiče, ja prihvatam s tugom svoj srećni udes. (Četiri vojnika iznose despota, pod oficirovim nadzorom.) ĐURAĐ: A sada, da predstavi načinimo kraj, pa da glumce pustimo da svetu prikažu istinu o nama. (Konstantinu i Makariju.) Zauzmite svoja mesta, gospodo, i budite uz mene, jer pesništvo i vera u našoj državi treba da deluju složno. KONSTANTIN: Gospodaru, oprostite, ja bih, ipak, da postavim pitanje zmaja... Mislim da crkvena cenzura, u ovom slučaju... ĐURAĐ: Ovom prilikom, poslušaćemo majku crkvu. Ona je, ipak, starija od pesništva. Zadržaćemo verziju sa anđelom. MAKARIJE: Hvala, gospodaru! KONSTANTIN: Ali, ja bih, ipak, ukazao... ĐURAĐ: Neka se pesništvo uči uzvišenosti od crkve, i neka čini ono što je dostojno. GLUMICA: Znači, ništa od zmaja... I GLUMAC: Gospodaru, želite li još kakvih izmena u tekstu? ĐURAĐ: Na šta misliš, dobri čoveče? GLUMAC: Pa mislim... sada, kad ste vi... Mislim... u vezi sa vašim blaženopočivšim ocem... Hoćemo li ga sada prikazati istinito? Kao čoveka časnog, kakav je u stvarnosti bio? (Pauza.) ĐURAĐ: Zapamtite: Vuk Branković je izdajnik, i takav će ostati za sva vremena, dok bude živeo i jedan Srbin. I GLUMAC: Biće kako vi želite, gospodaru. III GLUMAC: Kad biste nam, bar, vratili zmaja... ĐURAĐ: Despot se, dakle, uznosi u carstvo nebesko... u naručje svojih svetih roditelja, odakle, zajedno s njima, nastavlja da bdi nad sudbinom Srbije. Tako predstava dobija skladan i uzvišen završetak. (Beograd, 1990)
Aleksandar MilosavljevićSRBIJA MEĐU ZMAJEVIMA(Beleška o drami Miladina Ševarlića – Zmaj od Srbije) U pripoveci – Tri tumačenja Jude, jednoj od svojih najboljih kratkih priča, Horhe Luis Borhes piše o Nilsu Runebergu, intelektualcu koji je, pokušavajući da pronikne u smisao Hristovog stradanja, shvatio stravičnu i nadasve bogohulnu istinu: da bi spasao čovečanstvo Isus je morao potpuno da postane čovek, a da bi to odista i bio morao je da izabere sudbinu bednika; najveći bednik u istoriji bio je onaj koji je izdao svog prijatelja, Učitelja, svog Spasioca; Hrist je dakle bio Juda! Razvijajući ovu ideju, naravno na tipično "borhesovski" način, slavni pisac se zapravo poigrao starom pretpostavkom po kojoj istoriju ne pišu događaji već neki po pravilu tajni razlozi. Istoriju beleži ruka Nekoga ko zna više od ostalih. Onoga ko razume prirodu sveta i ljudsku narav bolje od drugih, a opet, takođe iz nekih svojih viših razloga, ne želi da nam se otkrije, baš kao što i istinski naum Istorije mora da ostane prikriven velom tajne. Istorija nam se, sugeriše Borhes, uvek pokazuje samo kao falsifikat, kao lažna priča čiji pravi smisao ne samo da nam nije dostupan, već se i njegova prava priroda mora od nas sakriti budući da nismo sposobni da je podnesemo, niti smo u stanju da s njom izađemo na kraj. Sličnim motivom se bavi i Miladin Ševarlić u svojoj drami – Zmaj od Srbije, no za razliku od argentinskog pisca koji nas uvlači u svoje kvazi teološke, špekulativne i literarne igre, naš dramski pisac nas vraća nama samima, našoj istoriji i vlastitoj tradiciji, preispituje moguće uzroke i razloge istorije koju smo preživeli, na osnovu onoga što u tragovima naslućuje ispod tvrde pokorice zvaničnih, magistralnih istoriografskih tokova, na osnovu onoga što prepoznaje u predanjima, mitovima i narodnim epskim pesmama, on predviđa našu dalju sudbinu, ali i uviđa neke večne istine koje nisu samo naše i jedino ovdašnje. "Istorijska istina" je ono što nam je dozvoljen da doznamo, a meru našeg pravog saznanja o prošlosti u kojoj se po pravilu nalaze razlozi naše sadašnjice, ali i koreni naše budućnosti, određuju krajnje pragmatični razlozi. Na raskršću dve epohe, u času kada Evropa ima kad da se bavi sobom i priprema se za revolucije Renesanse, Srbija se našla na putu turske najezde. Svi istorijski razlozi koji su i danas "u igri", a vezani su za preživljavanje jednog naroda, za pitanje opstanka nacije, za odbranu i očuvanje nacionalnog bića, bili su aktuelni onda, u vreme vladavine despota Stefana Lazarevića o kojem piše Ševarlić. Jer, najbolniju srpsku nesreću i istinu koja nas je najviše koštala formulisaće jedan od junaka ove drame: "Kuća se ne pravi na drumu". U takvoj konstelaciji odgovornost vladaoca je velika i Ševarlićev despot Stefan je morao da nauči makijavelističku lekciju o dobrom vladaocu, državniku koji pri delanju mora da se drži načela praktičnosti i dugoročno postavljenih ciljeva. I zaista, Ševarlićev Stefan bi svakako bio valjan Makijavelijev učenik, da mu, po logici "ekonomične istorije", nije bio namenjen drugi instruktor istovremeno i njegov krvnik – Despota je, naime, veštini vladanja učio sam Bajazit, čovek koji mu je pogubio oca, zet koji ga je držao u vazalskoj pokornosti i vladar u čije su ime Srbi naveliko ginuli boreći se protiv hrišćanske braće. Taj i takav Stefan bio je svestan od koga i od čega zavisi istina, i znao je i na koji način istinu valja pripremiti. I baš kao što će to docnije, u drami Siniše Kovačevića, poći za rukom Svetom Savi, još jednom srpskom državniku koji će do detalja realizovati istovetan makijavelistički princip, i Stefan Lazarević će ovde lično ispisati hroniku ključnog momenta istorije srpskog naroda – a u njegovom slučaju je to bio Kosovski boj, praktično određujući osnovne smernice potonjih istoriografskih tumačenja, pa će čak opisati i vlastitu smrt. Ševarlić, međutim, ume da bude i žestoko ironičan. On, naime, savršeno dobro poznaje narod, a posebno svoj, srpski narod, on je svestan da će "poruka" u kojoj je sadržana falsifikovana istorija najlakše dospeti do plebsa – u formi umetničkog dela. Otuda i despot Stefan Lazarević istrajnošću fanatike piše i režira pozorišnu predstavu koju će putujući skomrasi igrati po panađurima i srpskim vašarištima šireći u narodu "istinu" do koje je stalo sinu Lazara Hrebeljanovića. Ali autor Zmaja od Srbije takođe zna i da će ta istina najlakše dopreti do onih kojima je namenjena ukoliko bude uvijena u šareni omot, dakle ako ne bude pretenciozna, isuviše umetnička, preterano uzvišena. Ljudi vole da se plaše zmajeva i malo da plaču. Rečju, pisac je svestan zbog čega se u epici naroda koji nikad nije u potpunosti raskrstio s paganstvom na mesto Anđela pojavljuju neverovatni Zmajevi. On zna da će se u svesti čoveka kojim se želi vladati čvršće zadržati predstava o neverovatnim nebeskim silama koje noću pohode i obljubljuju prelepe kraljice, ali zna i da će taj isti narod i te kako respektovati naslednike tih silnih i drčnih zmajolikih junaka. A Srbiji koja će sasvim izvesno biti poharana i porobljena potrebna je "istina" koja će je, možda jednom u budućnosti, ponovo uspraviti, ta istina, kao i u pomenutoj Borhesovoj pripoveci, podrazumeva žrtvovanje. Ne obično već izuzetno. Stefanova žrtva je već bila dovoljno velika s obzirom na to da je bio podanik ratnika koji mu je ubio oca, zet čoveka kome je morao rođenu sestru da pošalje u harem, vazal vladara u čije je ime morao da diže vojsku protiv svoje braće po veri. Smisao pravog nauma tajne istorije, Ševarlić će pokazati kroz odnos između Stefana, s jedne, i Đurđa Brankovića, s druge strane. Obojica su pozicije u predanju "nasledili" od svojih očeva. Prvom je dodeljena rola pozitivca, pesnika, mudrog vladara, paćenika, dok je drugom "zapala" uloga papučića muža mrske, "proklete Jerine", sina najvećeg srpskog izdajnika, čoveka koji je poslednji vladao koliko-toliko slobodnom Državom. No, u drami "Zmaj od Srbije" napravljen je dramatičan obrt. Ispod ove "istine" nalazi se ona koju pisac tretira kao pravu: niti je Vuk Branković bio izdajnik, niti je njegov sin Đurđe negativac. Sticaj nepovoljnih istorijskih okolnosti, poput one famozne ruke koja je po Borhesu ispisala hroniku Hristovih stradanja, uslovio je to da Đurađ na sebe preuzme ulogu čoveka koji će se definitivno odreći oca – izdajnika, te tako postane vladar koji će za sva vremena vlastitom voljom, a zapravo realizujući Stefanov pragmatični naum "kreatora istorije", odrediti mesto svog oca u srpskoj tradiciji, predanju, mitologiji i svesti svakog Srbina. No, Ševarlić ide i korak dalje. On otvoreno aludira na "Hamleta", i to ne samo kada je u pitanju osnovna situacija s glumcima koji na dvoru pripremaju predstavu kojom se ima saopštiti pretpostavljena istina, već i sasvim direktno u sceni Stefanove smrti, kada će, parafrazirajući Fortinbrasa, Đurađ Branković preuzeti vlast i reći: "Što se mene tiče, ja prihvatam s tugom svoj srećni udes". Danski kraljević, naučen u luteranskom Vitenbergu da je sumnja temeljni princip modernog sveta, započeće svoj obračun sa tim svetom upravo sumnjajući. Čak i kada bude definitivno znao pravu istinu, on će odlagati akciju postajući tako svojevrsna večita paradigma evropskog intelektualca. Za razliku od Hamleta, iako i sam naslednik krune bez ikakvih realnih prava, Stefan sebi ne može da dozvoli luksuz sumnje. Njegova istinska pozicija bitno je drugačija. Stefan će postati vladar, pesnik, nesumnjivo jedan od vrhunskih umova svoga doba, ali mu privilegije evropskih intelektualaca nikada neće biti dostupne. (...) U osnovi dramske priče koju Ševarlić ovde ispisuje, nalazi se, međutim, i "igra" koja bi, uslovno rečeno, mogla da bude borhesovska. U pitanju je piščevo preispitivanje problema koji proističu iz odnosa kakvi se uspostavljaju između dve paralelne istine – umetničke i one druge – takozvane prave, "realne" istine. Humanističku tradiciju po kojoj je istina koju uspostavlja umetničko delo realnija, trajnija, pa i vrednija, pisac ovde radikalno dovodi u pitanje. Pre će biti da je umetnost laž, ali barem jedno od najefikasnijih sredstava uz pomoć kojih će se laž ustoličiti kao istina. No, borhesovski apsurd je u tome što će upravo tako ustoličena laž ma koliko bila nepravedna kada je u pitanju sudbina onih na čijoj časti je uspostavljena, ipak ostvariti pozitivan efekat u konačnom saldu. U Borhesovoj priči Hrist nikad ne bi mogao da postigne svoj naum i spase čovečanstvo da nije za sebe odredio sudbinu Jude (što je naravno moralo da ostane tajna za vernike jer bi prava istina srušila čitavu konstrukciju i onemogućila funkcionisanje osnovnog principa – Isusove žrtve). Na isti način je pozorišna predstava kojom je svesno širena laž o Lazarevom i Miličinom braku, začeća Stefana – Zmaja od Srbije, kao i falsifikovanje činjenica vezanih za Kosovski boj, postala neka vrsta "pozitivne laži", zalog za budućnost Srbije. (...) Jezik kojim Ševarlić ispisuje ovu dramu nije arhaičan, u potpunosti je savremen i nimalo nije izveštačen. Svojom preciznošću i eksplicitnošću on ne ostavlja nikakve sumnje ili nedoumice. Pisac ni jednog časa ne pokušava da se sakrije iza mogućih rekonstrukcija, vešto gradeći predstavu u predstavi autor razvija scenski veoma zanimljivu situaciju u kojoj se likovi postepeno otvaraju. Karakteri su čvrsti, precizno sazdani i koherentni. (...)
Veljko RadovićPRILIKE U MITSKOJ ZEMLJI SRBIJI"Nemam ništa protiv, igraću šta god hoćete, ali dogovorite se, jednom, kakvu istoriju želite da vam napravimo. Dogovorite se ko su vam sveci, ko su vam izdajnici, ko vam decu pravi: zmajevi, anđeli ili ljudi..." (Prvi glumac, u drami Zmaj od Srbije Miladina Ševarlića) Drama Miladina Ševarlića Zmaj od Srbije ironična je parabola o padu, sunovratu nemanjićke Srbije posle vojničkog poraza na Kosovu i dubokog prodora Turaka ka Zapadu (pošto je opala moć Vizantije, u njenoj najvećoj dekadenciji). Istorijska okolnost tog sudbonosnog poraza – kojem su nužno sledovale i sve ostale katastrofe – poznate su, i pisac nije imao razloga da ih posmatra revizionistički, da ih procenjuje. Počela je, tada, višestoletna noć jedne države, koja je brzo i lako umorena, jer su se primitivni oblasni gospodari podali svojim autonomističkim ambicijama i neslozi, koja postaje srpska istorijska konstanta. Dakle, to nije nikakva historia arcana zato što su sve državne tajne istorijski razotkrivene. Nov je stav piščev prema tom događaju s presudno važnim nacionalnim odjekom. Ideja ove drame je "blasfemična", i zreo je odgovor na mitske prilike srednjovekovne Srbije, u modernom duhu opšte karnevalizacije Istorije. Za nerazvijenu, patrijarhalnu i mitomansku svest, ovo je nepoželjan ugao gledanja na legendarno zbivanje, koje je uzdignuto u mitsku sferu, i pojedinačno je svedočanstvo istorijske zrelosti sredine koja je odnegovala pisca spremnog za samoironiju i revidiranje zvanične i guslarske vizije Kosovskog mita, nastalog na pepelištu jednog običnog vojničkog pokleknuća. Kolektiv čiju mitomanski utemeljenu istoriju preispituje iz svoje sarkastične, otrežnjujuće vizije nije ni približno spreman na samosuočenje, i verujem da je Ševarlić, antropološki pesimist, toga duboko svestan. Njegovi uvidi u etnopsihologiju i istoriju ne tako planetarno važnog plemena na drumu između Istoka i Zapada ("Azija počinje na Landštrase"), nisu, svakako, poželjni sa stanovišta plemenske, parohijalne svesti koja sve precenjuje. Ševarlić upravlja svoj mikroskop upravo u doba posle poraza na Kosovu polju, u času obretenja Lazareve glave ("Ustani, Lazare!") kada se banalna zemaljska katastrofa u vidu vojničke i moralne nespremnosti i nemoći penje u nebeske visine i pretvara u događaj mitskih razmera. Mit i stvarnost su ovde, kao malo gde na svetu, potpuno suprotstavljeni, i pisac drame Zmaj od Srbije je na strani stvarnosti i Istorije, a ne "legendarenja". Otada počinje sunovraćanje i posrnuće Srbije, istovremeno kada se začeo i mit o kosovskom porazu, za koje populistička mašta nalazi mnoge alibije, u nesumnjivo mazohističkom, izopačenom slavljenju jednog "običnog" poraza. Mudri Moris Bares je svoje zemljake savetovao, pošto su poklekli i izgubili Alzas i Loren: "Nikad o tome ne govoriti, retko o tome i misliti". Dakle, zrele rase potiskuju događaje koji ne prijaju, pošto su primili istorijski otrežnjujući udarac. Ovde, u isihastičkoj zajednici visoke dogmatičnosti i samoprecenjivanja, stvari sasvim zemaljske dobile su "nebesku" auru. Ševarlićev dramski junak Vuk Branković nije izdajnik, nego tipična mitska žrtva, koja je pojela svu sramotu kolektiva, istorijski alibi za kosovski poraz. On je izgovor za poraz, pa je tako u Srba odomaćena, kaže Ševarlić "uspostavljena tradicija izdaje i kolaboracije". Ni danas to nije bitno drugačije: na jednoj strani su guslari po motelima, drumskim mehanama i mezulanama, feribotima i splavovima, a na drugoj moderni istorijski stav koji stvari Istorije sagledava objektivno i racionalno. Mi još živimo u predistorijsko doba, ne poznajemo kineska tri vremena koja predstavljaju monolit od prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Naše pleme odavno "Snom mrtvijem spava", bez istorijske vizije, ne živeći nikad u sadašnjosti, nego u arhajskim predstavama visokopatrijarhalnog, bitno neevropskog društva koje se nije domoglo zrelosti, a pošto nam stvarnost nije po volji, kolektiv ugroženog samopoštovanja i samopouzdanja sve pretvara u "legendu", u seriju alibija, projektujući nekakvu uzvišenu sliku o sebi kao "nebeskom narodu", protoistorijskih zasluga, što je, razume se, tragikomična perspektiva. Kako kaže knez Lazar (ne zove li ga narod carem?) u Ševarlićevoj drami: "Srpska zemlja ne samo da, slično onoj obećanoj, toči med i mleko, no kao da je u sebe primila i vezala četiri vremena i vazduh, i iz sebe ih daje ostalima. Jer u celoj vaseljeni ne može se naći zemlja da ima sva dobra sabrana ujedno, a srpska zemlja je toliko puna svakih dobara da, po pisanju nekih geografa, šalje vazduh Zapadu i Helespontu". Struktura ove Ševarlićeve drame je višeslojna i scenična: to je serija sekvenci i "ispada" iz temporalnosti, drama u drami, predstava u predstavi "srboljubive glumačke družine", koja "povodom jubileja boja na Kosovu", igra predstavu jednog vojničkog sloma i tumači njegove posledice u doba konačnog survavanja, za života despota Stefana Lazarevića na umoru, kao i njegove loze. Istorija jedne dinastije, i države koju je vodila, okonča se – kako bi bilo drukčije! – karnevalskim, mitomanskim pozorjem u režiji Đurađa Brankovića, koji se, kao lateralni potomak kneza Lazara, i sam bori "protiv Brankovića u sebi". Jedva je mogućno zamisliti vreme u kojem pleme neće misliti u kategorijama vojničkog stava, kad će se konačno obratiti zemaljskim poslovima i danima u hesiodovskom smislu reči, kada ćemo prestati da živimo samo za nebesko carstvo i "besmisleno samožrtvovanje" ("izdajnik" Vuk Branković u Ševarlićevom delu kaže "Moraćemo da se pozabavimo prljavim zemaljskim poslovima") Tek tada će početi moderna, racionalna istorija, prestaće, valjda, da deluje antiistorijska energija jedne arhajske svesti koja odbija da se priključi toku Istorije. Ako Istoriju shvatimo kao svršen događaj (a nema drugog načina i razumevanja smisla povesti) delo Miladina Ševarlića je "istina višeg reda", dakle umetnička. Despot Stefan, "Zmaj od Srbije" (dabome, mitski začet, muški roditelj mu je zmaj, glavom), kaže: "Nas ovde ne zanimaju takozvane istorijske istine... Zato, neka žive, bar motivi i legende o nama!" Da nam žive, žive! Pošto "svetina voli da bude varana", stavovi modernih pisaca – "revizionista" Istorije ne mogu da budu, zasad, popularni niti popularisani. Koga je otreznila "takozvana" istorijska istina, i kome će ona? Ništa ne može da naudi kolosalnoj, grandomanskoj samouverenosti, koja ne izvlači pouke iz Istorije i svekolikih potonuća, nego za sebe stalno traži izgovore i alibije u okrivljavanju drugih "inakomišljaščih". "Mitski propisi su mitski propisi" – to je strašno, protivistorijsko geslo Ševarlićevog dela, koje je na Ruvarčevom i Cvijićevom kritičkom tragu neveselih spoznaja o osobinama vlastitog naciona. Jedan lik ove drame, Prvi glumac, kaže: "Srbi su, kao i uvek, bili na korak pred pobedom". I uvek kategorije plamena, koje je stalni vojnički logor: "pobeda", "poraz", "front", čudno veličanje pogibija, veselo doživljavanje smrti i "vođenje uzaludnih bojeva". "Svoju ste priliku propustili", kaže srednjovekovnim gledaocima Prvi glumac. Misli na zemlji. Kaže i nama, ako imamo uši da čujemo. Ali, primiće to pleme samo nebo, njegova "legitimna otadžbina", jer se očito ne snalazi "dole". Što se mene tiče – i u tome sam savršeno saglasan s autorima dela Zmaj od Srbije – mnogo mi je prijatnije i udobnije na zemlji s pogledom na nebo. Ne razumem uzaludno samožrtvovanje. Kako kaže Knez Lazar, sa svojom odsečenom glavom u rukama: "Jedina pomoć, i ovog puta, mogla se očekivati od natprirodnih sila. Bog nije zaboravio Srbiju". Ne očekujemo li previše od Neba i Gospodina, a premalo od sebe samih? Mitomani po našim drumovima i raskršćima veruju da su odavno u rajskom naselju, i da ih samo "neki tamo intelektualci" otrežnjuju i "truju dilemama". Despot Stefan na umoru kaže: "Ali, zašto time da trujemo narodnu dušu? Neka im bar nešto ostane čisto". Blaženo neznanje, sancta simplicitas! Ovo, razume se, nije teatraloška, dramaturška analiza dela Zmaj od Srbije, Miladina Ševarlića. Hteo sam, samo, ovim proslovom, da izrazim ideju drame sa stanovišta moderne filozofije istorije, koja poštuje svetinje činjenica, a mitomanske predstave sveta ostavlja guslama i "odadžijama", budničarima pospanog plemena. Čisto dramaturški gledano, ovo Ševarlićevo delo je scenično, teatarski dobro postavljeno. Dakle, nije važno samo u pozorišnom smislu. Beograd, 9. marta 1994. // Projekat Rastko / Savremena drama /
Ševarlić: Srpska Trilogija// |