|
|
 |
Miladin Ševarlić: Srpska trilogijaMiladin ŠevarlićPROPAST CARSTVA SRPSKOGADramaPogovor Dragana Klaića: Igra pseudoistorijskih maski LICA: STEFAN DUŠAN NEMANJIĆ, car srpski (47) I(Šarplanina. Pred lovačkom kolibom. Veče. Čuje se cvrkut ptica. Na travi, na prostrtom krznu, leškari Marko. Poteže iz mešine sa vinom i pevuši.) MARKO: Kraj potoka cura spi, (Ulazi Vukašin sa dva oklopnika.) VUKAŠIN: Opet piješ i govoriš sam sa sobom! Jesam li te zato ovde ostavio? Da ločeš ili da pripremaš konak za Cara? A? MARKO: Ma ne, tata, ja sam samo malo sira zamezio... sira, ovog našeg, šarplaninskog... i... VUKAŠIN: Diži se! Diži se, lenštino! Car je opet napad groznice dobio. Lov je završen. Postelju da pripreme, vino da ugreju! Stražu sa bakljama ovamo, da Caru osvetle! MARKO: Evo idem, idem, tata! Idem! (Mrko istrčava, utrčavaju oklopnici sa bakljama, postrojavaju se.) VUKAŠIN: Brže to! Brže! (Čuju se lovački rogovi. Ulazi Car sa sjajnom svitom. Pridržavaju ga lekar i Lazar.) VUKAŠIN: Postelja je spremna, gospodaru! (Car ne odgovara. Stoji s naporom usred svoje svite. Pauza.) VUKAŠIN: Mislim, postelja... ona je spremna... i... DUŠAN: Kakva prokleta postelja, gospodine Mrnjavčeviću? VUKAŠIN: Da se odmoriš, gospodaru, malo si... bolestan, pa bi bilo dobro... DUŠAN: Ja nisam bolestan, Vukašine! Jesi li razumeo? VUKAŠIN: Jesam, gospodaru. DUŠAN: Nemojte vi meni postelju da raspremate pre vremena! VUKAŠIN: Lekar je rekao, ja sam samo... LEKAR: Mislio sam, gospodaru, da bi možda, ipak bilo bolje... DUŠAN: Ja ću odlučiti o tome, da li sam zdrav ili nisam zdrav! Otto, lass sie die Jagdbeute bringen! OTO: Jawohl mein Kaiser! (Oto izlazi. Ulaze carski lovci i stavljaju pred Cara lovinu: dva vuka i jednu lisicu.) DUŠAN: Dovedite mi letopisca! (Dovode letopisca) DUŠAN: Piši ovako: Car naš blagoverni... naš najmiliji gospodar Stefan.. Stefan Dušan... lovio je... kaži, lov, lovio, po Šari planini. Sad ovako: pastiri, pored stada svojih zatekavšisja, ratari, na livadama uz poslove svoje, i ostali narod onde nahodivšisja, ljubav svoju spram Gospodara klicanjem neumerenim izražavaše. Zatim ide ono: iz velikog luka streljajući... kaži, po gori zelenoj... streljajući, dakle, po gori zelenoj iz svog velikog luka, Car naš voljeni ustrelio je divljači svakojake mnogo... LETOPISAC: Oprosti, gospodaru, tu bi, možda dobro bilo staviti ono "s pomoću božjom". DUŠAN: A, da! Imaš pravo, uvek to zaboravim... Dobro! Car naš voljeni, ustrelio je, s pomoću božjom, divljači mnogo, kaži: kao i svagda, divljači mnogo, tušta i tma jelena vitorogih, srna i košuta gorskih, a zečevima i pticama gorskim ni broja se ne zna. Stavi i dva vuka i jednu lisicu, ljute zveri, kaži, koje Car naš svojom viteškom rukom, i tako dalje... (Jednim pokretom car otpusti letopisca. Ovaj se povlači.) DUŠAN: Hvala, gospodo! Bilo mi je prijatno da lovim sa vama. (Carevi pratioci se klanjaju i izlaze. Ostaju lekar, Lazar, Vukašin i straža) DUŠAN (LEKARU I LAZARU): I vas dvojica ste slobodni! LAZAR: Gospodaru, možda bi, ipak... (Dušan ih otpušta nervoznim pokretom ruke. Oni izlaze, klanjajući se. Ostaje Vukašin i straža. Car se spušta na jednu kladu. Vukašin ga pridržava.) DUŠAN: Bolestan sam, Vukašine! Hladno mi je. (Vukašin podiže iz trave Markovo krzno i ogrće Cara.) II(Odaja u carskom dvoru. Uroš i njegova žena, udobno zavaljeni i dobro raspoloženi, ljušte pomorandže i jedu. Veliki logotet Pribac Hrebljanović poučava Carevića veštini vladanja.) PRIBAC: Svi naoružani proroci su pobedili, a nenaoružani propali. Jer, priroda ljudi je nepostojana. Lako je ubediti ih u jedno, ali je teško održati ih u tom ubeđenju. Zato je potrebno biti tako spreman da se, kad više ne veruju, mogu silom naterati da veruju. UROŠ: Uzmi jednu krišku! PRIBAC: Hvala, gospodaru! Izdvojićemo, za danas, četiri praktična principa vladanja, potvrđen nepobitnim istorijskim iskustvom. UROŠ: Ali, dragi učitelju, ja... ja ne želim tako da vladam. PRIBAC: A kako ti želiš da vladaš, gospodaru? UROŠ: Pa... želim da vladam pravedno... i za dobro naroda. PRIBAC: Vladaćeš pravedno, gospodaru, naravno! To se podrazumeva. Ja ti samo pomažem da shvatiš kako se to najzgodnije radi. Pravedno! Naravno! A sad bih prešao na drugi deo svog izlaganja. UROŠ: (Gura mu u ruke pregršt pomorandži.) Uzmi ovo voće... Nosi... Nosi... (Pokretom ruke, tera ga iz sobe. Pribac se klanja, držeći voće prislonjeno na grudi i, koračajući unazad, kreće ka izlazu.) ANA: Kada bi mogao da mi osvojiš bar Solun... Tako bih volela jedan lep i civilizovan primorski grad! (Pribac zastaje na vratima.) UROŠ: Ana, rekao sam ti sto puta da ne želim ništa da osvajam. ANA: Hoću jedan grčki grad! Pravi grčki grad, razumeš! Dok tvoj tata ne osvoji Carigrad, i Solun će biti sasvim dobar. Ti mi to, Uroše, ne možeš odbiti. Ja volim more, brodove, južno voće... Kako da nosim svoje haljine u ovim vašim memljivim kulama? UROŠ: Ako ti baš toliko treba, osvajaj ga sama! ANA: I hoću! Tražiću od tate pet hiljada oklopnika, deset hiljada, petnaest hiljada! Sama ću ga osvojiti, ako ti nisi u stanju, a izgleda da nisi... PRIBAC: (Diže desni kažiprst, nekoliko pomorandži mu ispada na pod.) Želja da se nešto osvoji sasvim je prirodna i poželjna i uvek kada to čine ljudi koji mogu u tome da uspeju, biće hvaljeni, ili bar neće biti kuđeni. Biće kuđeni samo onda kada to čine bez uspeha. (Otvaraju se vrata. Vukašin, Marko, Lekar i Oto unose cara Dušana na nosilima. Pribcu ispada i ostatak pomorandži iz ruku; izgleda da je Car u nesvesti.) UROŠ: (Pritrča nosilima.) Oče! DUŠAN: (Mrmlja za sebe, zatvorenih očiju.) Ne smem da umrem... UROŠ: Nećeš umreti, nećeš umreti oče! DUŠAN: (Kao gore.) Ne smem da umrem dok ne osvojim Carigrad, Gospode! ANA: Osvojićeš ga, tata, to će biti praznik za sve nas! Obući ću najlepšu haljinu i... DUŠAN: (Otvara oči.) Ko je to? (Bulji oko sebe.) Napolje! Svi napolje, kad razgovaram s Gospodinom! Napolje! (Svi izlaze. Dušan pokušava da ustane, poluodeven, razbarušen, ispijen groznicom.) DUŠAN: Gospode, ne bojim se smrti, to sam ti dokazao, Gospode, ali nemoj dušu da mi uzmeš pre no što osvojim Carigrad; dobro, Gospode, znam, dobro, oca sam svoga ubio, dobro; doduše ne svojom rukom, ali u redu, primam to na dušu, samo, Ti bar znaš, Gospode, šta je to politička nužnost! III(Vrt carskog dvora u predvečerje. Čuje se glasna slavujeva pesma. Vukašin i Lekar.) VUKAŠIN: Kako je Car? LEKAR: Oporavlja se. VUKAŠIN: Kakva je, u stvari, to bolest? LEKAR: Groznica. (Pauza.) VUKAŠIN: A može li ona biti smrtonosna? LEKAR: Ne znam. VUKAŠIN: Kako, boga mu, ne znaš? Carski lekar, pa ne zna! LEKAR: I car i carski lekar su u božjoj ruci, gospodaru. VUKAŠIN: Dobro, ako ti, kao lekar, ne znaš, to znači da ostali znaju još manje... LEKAR: To bi trebalo da bude logično. VUKAŠIN: Dakle, njegova smrt bi se, u svakom slučaju, mogla pravdati tom bolešću. LEKAR: Molim? VUKAŠIN: Pet hiljada zlatnika! LEKAR: Molim? VUKAŠIN: Deset hiljada! Ni pare više. (Pauza.) LEKAR: Oprosti, gospodaru, ali.. VUKAŠIN: Šta, ali? Šta, ali? Nemoj da mi se prenemažeš! LEKAR: Oprosti, gospodaru, ali, prema trenutno važećim cenama, deset hiljada se plaća za obične smrtne. Za velmože, kao ti što si, plaća se, ne budi primenjeno, petnaest hiljada, a za krunisane glave dvadeset. Zbog povećanog rizika i... VUKAŠIN: Nema rizika, ja te štitim! LEKAR: I zbog objektivnog značaja poduhvata. VUKAŠIN: Slušaj ti, prokleti trovaču! (Zgrabi ga za grudi.) LEKAR: Vikaću, gospodaru. Carevi prozori nisu daleko. A pošto je veče toplo, pošto slavuji tako lepo pevaju i duše umorne blaže, prozori su, jamačno, otvoreni. VUKAŠIN: Ali, ovo je bolesni car, huljo! Pola posla ti je već Bog svršio. LEKAR: U redu, onda ostavi Bogu i drugu polovinu. VUKAŠIN: Jedanaest hiljada zlatnika! LEKAR: Devetnaest. VUKAŠIN: Dobro, dvanaest hiljada, i da se ne pogađamo, više! (Pauza.) VUKAŠIN: Znaš li ti šta možeš da učiniš sa četrnaest hiljada zlatnika? LEKAR: Sa koliko? VUKAŠIN: Sa petnaest hiljada! Sa petnaest hiljada možeš svašta da učiniš, sve što jedna lekarska duša može da poželi. Jesi li oženjen? LEKAR: Ne. I ne pada mi na pamet. VUKAŠIN: Mislio sam, možeš da osnuješ dom, pa da živiš časnim životom. Sad ako ti to ne želiš... Dobro, možeš, na primer, da odeš odavde, svi obično, žele da odu odavde... odakle si ti, ustvari? LEKAR: Iz Dubrovnika. VUKAŠIN: A! Pa, eto, petnaest hiljada zlatnika vrede podjednako dobro u Dubrovniku, Veneciji, Đenovi! I u Fjorenci, ako baš hoćeš! LEKAR: Meni je dobro i ovde. Ima dosta posla. VUKAŠIN: Znam, ali možeš li da zamisliš draži sigurnog i časnog života u jednom bogatom, kulturnom, slobodnom evropskom gradu! Sa šesnaest hiljada zlatnika. LEKAR: Osamnaest i po. VUKAŠIN: Šesnaest i po! LEKAR: Osamnaest! VUKAŠIN: Šesnaest i tri četvrti! LEKAR: Sedamnaest i tri četvrti! VUKAŠIN: Sedamnaest! LEKAR: Sedamnaest i po! VUKAŠIN: Sedamnaest! LEKAR: Sedamnaest i četvrt! VUKAŠIN: Plaćam! IV(Car Dušan sedi u ogromnoj postelji. Lekar i jedan sluga pomažu mu da se presvuče. Skinuli su mu košulju, car je do pola go, lekar mu trlja znojava leđa. Navlače mu čistu košulju.) DUŠAN: Hladno mi je! Dajte mi deblju košulju! (Sluga dodaje deblju košulju, lekar pomaže Caru da je obuče.) DUŠAN: Hladno mi je. Ogrtač! (Ogrću ga carskim ogrtačem.) To će biti dobro, a? Hoće li biti dobro ovako? Ogledalo mi prinesite! Krunu mi dajte! Ne, ne ide kruna u postelji. Ne. Krunu stavite pored. Tu, kraj uzglavlja... Dobro. Zovite velikog logoteta! (Sluga izlazi.) LEKAR: Gospodaru, lek! DUŠAN: Kakav lek? Kljukaš me danima tim lekovima i ništa. Šta je to? LEKAR: To je jedan naročiti lek, gospodaru, koji leči sve bolesti. DUŠAN: Sve bolesti? Jesi li ti lud? Otkud ti to? LEKAR: To je iz... iz Dubrovnika, gospodaru. DUŠAN: Dubrovnik... A Mljet? Je l' nadbiskup dubrovački tamo gospodar, ili sam ja gospodar, a? To se neće dobro završiti, gospodo! (Lekar se pokloni i izađe. Ulaze Pribac Hrebljanović i sluga.) DUŠAN: Gde mi je sin? PRIBAC: U Vrtu, gospodaru, sa mojim sinom, Lazarom. DUŠAN: Odmah da dođu! Nema u vrtu ničega. Odavde se carstvom rukuje! PRIBAC: Odmah, gospodaru! (Pođe.) DUŠAN: Ostani, on će otići! (Mahne glavom prema sluzi.) PRIBAC: Čekaju, gospodaru, na tvoj znak. DUŠAN: Dobro, nek čekaju. Slušaj... što sam ono hteo? Kruna ne ide u postelji, a? Slušaj... Kakvo je tvoje mišljenje o našoj situaciji? PRIBAC: Pa, ja mislim, gospodaru... DUŠAN: Dobro, Slušaj... A, da! Letopisca! Hoću da ga imam tu, na licu mesta. Treba sve zabeležiti za potomstvo, kako bi mogli, i posle mnogo, mnogo godina, kada nas više ne bude na ovom svetu, na ovome prokletom svetu, dragi gospodine logotete, kako bi mogli naši potomci imati ispravnu sliku o nama. Dakle, letopisca! PRIBAC: I on je spreman, gospodaru. DUŠAN: Papa me blagoslovio! A? Kao kapetana svehrišćanske odbrane od islama. Kako to zvuči, a? Ali, zlata, gospodine logotete, nije poslao! A ko će vojsku plaćati, gospodine logotete? Ko će krv svoju liti, za spas proklete Evrope? (Ulazi Lazar.) Je l' kuvaju tamo, a? A pazi li neko da oni otrov svome gospodaru u hranu ne stavljaju? Svome voljenom i najmilijem gospodaru! Ima zlih ljudi, gospodine! Šta kažete? LEKAR: Gospodaru... DUŠAN: Dobro!... Krv ćemo mi, znati liti! Mi! Hladno mi je! UROŠ: Pa... malo smo razmatrali srpsku istoriju, šetajući. DUŠAN: Istorija se ne razmatra šetajući, gospodine! Istorija se stvara, jašući u oklopu. Neka uđu namesnici! (Lazar otvara vrata. Namesnici ulaze jedan po jedan i klanjaju se pred Carem. Vojislav Vojinović vodi maloga Nikolu Altomanovića. Za namesnicima ulazi letopisac i staje u jedan ugao.) LAZAR: Gospodin despot Simeon Nemanjić Paleolog, namesnik Akarnanije; gospodin despot Jovan Komnin Asen, namesnik Kanine, Valone i Berata; gospodin despot Jovan Oliver, namesnik Štipa, Kratova, Velbužda; gospodin Vojislav Vojinović, humski knez; gospodin Nikola Altomanović, zastupnik svoga bolesnog oca, gospodina Altomana, gospodara Rudnika; gospodin Kesar Voihna, namesnik Sera i Drame; gospodin Kesar Preljub, namesnik Tesalije; gospodin sevastokrator Dejan, gospodar Želgligova i Preševa; gospodin Vukašin Mrnjavčević, župan prilepski. DUŠAN: Dobrodošli gospodo! Kao što vidite, još sam živ. Prema tome, pređimo na stvar! U kakvom su stanju naše pokrajine! SIMEON: Dragi gospodaru i brate! Ja i narod Akarnanije, puno smo sreće i ponizne zahvalnosti Gospodu koji ti je, i ovog puta, darovao snagu, te si podmuklu groznicu pobedio. Želimo da te što pre vidimo u sedlu, kako bismo svi mogli za tobom poći u nove podvige! Još želim da kažem... DUŠAN: Hvala! SIMEON: Još bih želeo.. DUŠAN: Hvala! ASEN: Voljeni gospodaru i svetli, rođače! Duša mi je puna radosti što mogu da ti prenesem tople želje... DUŠAN: Hvala! OLIVER: Najmiliji gospodaru! Živeo nam dugo, dugo. To je želja... DUŠAN: Hvala! VOJINOVIĆ: Premili gospodaru! Najveći čoveče koga je ova zemlja... DUŠAN: Hvala! (Vojinović gura malog Nikolu Altomanovića) NIKOLA: Dragi naš care! Hrabri narod Rudnika... DUŠAN: Hvala! VOIHNA: Uzvišeni gospodaru! DUŠAN: Hvala! VUKAŠIN: Želimo ti da živiš večno i da nas vodiš putevima slave! DUŠAN: Budućnost se ne stvara rečima! Dok vi dremate, gospodo, na svojim toplim ognjištima, dok vi dremate, neprijatelj sa Istoka prodire u Evropu! A ko, pitam ja vas, ko treba da predstavlja bedem Evrope, bedem koji će se isprečiti najezdi sa Istoka? Ko će, gospodo, ako vi budete dremali, bdeti na braniku slobodnog sveta? VOIHNA: Ja žudim za jahanjem, gospodaru, ali se moja kostobolja s tim ne slaže... ASEN: Šta, hteo bi da ostaneš, pa da pljačkaš naša imanja, dok se mi borimo za spas Evrope! DUŠAN: Ko je to rekao? Zar se niste dosta napljačkali i nagojili, božiju vam majku! Glave ću vam svima poskidati! OLIVER: Zlata nema, gospodaru. Zemlja je potpuno iscrpena... VOJINOVIĆ: Pa da, nema, kad si podigao onoliki dvorac u Lesnovu! OLIVER: Ti, što pljačkaš dubrovačke trgovce, ti da ćutiš! VOJINOVIĆ: To si ti meni rekao? Meni? DUŠAN: Dosta! Nema zlata, je li? Nema? I ti nemaš. A ti? Ti? NIKOLA: Tata je poručio da zlata nema. DUŠAN: Nema, je l' da? (Namesnici odlaze.) DUŠAN: E moj sinko! Samo ti šetaj po svom vrtu. Idi sad, kasnije ćemo razgovarati. Idite i vi, hoću na miru da ručam. (Uroš, Pribac i Lazar izlaze. Ostaju Lekar, Sluga i Letopisac. Donose ručak za Cara, sa ručkom dolazi i Carev Probač hrane.) DUŠAN: Aha, da vidio što su nam lepo pripremili! I vina, tako! Probaj, probaj, prijatelju, tvoj posao je, možda, pomalo opasan, ali je prijatan, zar ne? Otrova nam, izgleda, nisu u jelo stavili, a? PROBAČ: (Preko zalogaja.) Izgleda da nisu, gospodaru. (Dušan počinje da jede.) DUŠAN: Nije loše, malo neslano, ali nije loše! Snaga mi se vraća, kakva šteta za moje neprijatelje! (Jede, pije.) A gde je moj verni letopisac, moj učeni sluga, gde je? LETOPISAC: Uvek na usluzi, gospodaru! DUŠAN: (Jedući.) Ovako napiši... čekaj malo... ovako: Car naš blagoverni, Stefan Dušan, pošto se oporavio od lakše bolesti... LETOPISAC: Možda bi, gospodaru, bilo zgodno... DUŠAN: Šta? A, da, preskočili smo ono "s pomoću božjom"... oporavio s pomoću božjom, i tako dalje, primio je u svom dvoru velmože i namesnike Carstva... (Pije.) Velmože i namesnici Carstva izrazili su, u svoje ime, i u ime celog naroda, čvrstu odlučnost i nepokolebljivu spremnost na sve žrtve koje bi bile potrebne za odbranu zemlje od opasnosti sa Istoka. Još jednom je potvrđeno nesalomljivo jedinstvo svih delova Carstva, neraskidiva povezanost velmoža s narodom, kao i opšta i bezgranična ljubav i odanost svih prema Caru našem mnogovoljenom, kome Gospod neka da dug život, kako bi, još mnogo, mnogo godina, mogao da bdi nad našom sudbinom i slobodom. Amin! LEKAR: Gospodaru, možda bi mogao sad onaj lek da uzmeš... DUŠAN: Pa da taj prokleti lek! (Probaču.) A ti, što probaš carsku hranu, kako bi ti se dopalo da probaš malo carskog leka, a? Nije pravo da jedeš moju hranu, a ja sam da kušam gorčinu ovih odvratnih lekova. LEKAR: Gospodaru! Taj lek je skupocen, vrlo teško se dolazi do njega. DUŠAN: Ama vidiš, kolika je flaša! On će samo malo da lizne. LEKAR: Nije potrebno, gospodaru. Sem toga, nije uobičajeno... Ako u mene sumnjaš... DUŠAN: Šta si se uzvrpoljio, a? Ko sumnja, bre, božiju ti majku? Jesi sam rekao da je iz Dubrovnika? (Probaču.) Kušaj taj lek! (Probač otpije.) Kakav je, a? PROBAČ: Sladak je. DUŠAN: Sladak? Baš lepo. Imao si sreće. Dobro, daj sad meni. (Probač počinje da se grči.) Šta je? Šta je? (Ulaze dva stražara i Vukašin, koji u desnoj ruci drži mač a u levoj odsečenu, krvavu lekarevu glavu.) VUKAŠIN: Evo njegove glave, gospodaru! DUŠAN: Hvala. (Okreće se Letopiscu.) Ovo, razume se, nećemo unositi u letopis! V(Dušan leži na postelji, pred njim, podalje od postelje, stoji Uroš.) DUŠAN: Žalio mi se na tebe veliki logotet, gospodin Pribac Hrebljanović! Priđi, dodaj mi taj pehar! Hladno mi je. Vino me zagreva. (Pauza.) Srbima više ne verujem. Čuvaju me moji nemački najamnici. Jedino Vukašin ima pristup ovamo u svako doba. On bdi nada mnom kao veran pas. Ali, brate, brzoplet čovek. To se tako ne radi, moj gospodine! Šta? Glave seći to svi znamo. Mogu sad da se zakitim s njom! E, da mi je živ pao šaka... Pa da sam ga poslao malo kod onih mojih dole... Mi imamo načine, gospodine moj, za istraživanje istine! Ali, dobro sad... Gospodin Pribac Hrebeljanović mi se žalio na tebe. Kaže nećeš da učiš. Gospodin Hrebeljanović te poučava vladarskoj veštini kako bi postao dostojan naslednik slavne loze Nemanjića! Prvo je bio Nemanja. Stefan Nemanja. Sveti osnivač naše dinastije... UROŠ: ... Koji je podigao oružje na rođenu braću kako bi se domogao vlasti. Tako je, u stvari, počelo. DUŠAN: Molim? UROŠ: Ništa. Samo kažem. DUŠAN: Šta hoćeš time da kažeš? UROŠ: Loše je počelo. To hoću da kažem. A kad loše počne, onda... Njegov sin Vukan već se prodaje Mađarima, kako bi oteo presto svome bratu Stefanu. DUŠAN: Dobro, Vukan, Vukan! To nije važno. Stefan je povratio presto koji mu je otac ostavio. Pod njim smo postali kraljevina! Stefan je ponos naše loze. UROŠ: Da, on je kupio od pape kraljevsku krunu odrekavši se svoje pravoslavne vere. To mu je, naravno, donelo mnogo nevolja u zemlji i problema s bratom Savom, pa je morao da okrene leđa papi, ali, krunu je, ipak zadržao. Tako smo postali kraljevina! A Stefan je posle proglašen za sveca... Ali, to je tek početak oče, je l' tako, to je tek početak. Radoslavu otima presto Vladislav, uz pomoć Bugara, Vladislavu otima Uroš, Urošu otima Dragutin, uz pomoć Mađara. On je, takođe, svetac. Dragutinu otima Milutin, tvoj deca Milutin, takođe svetac. O njegovoj svetosti neću da govorim, ti ga, verovatno, bolje pamtiš po tome što je oslepeo svog sina, tvog oca Stefana Dečanskog koji je, naravno, hteo da mu otme presto. DUŠAN: Dosta, dosta! UROŠ: Samo da vidiš da sam, ipak, nešto naučio... Tu su, zatim, vaše duge godine izgnanstva u Carigradu ti si bio mali, oče, ali se toga dobro sećaš, zar ne? Tamo si shvatio šta je veliki svet, i zakleo si se da ćeš ga osvojiti. Po svaku cenu. Dugo se moralo čekati na Milutinovu smrt. Tog zlikovca je bilo nemoguće smaknuti. Ali, naravno, najzad je i on morao umreti i, naravno, biti proglašen za sveca. DUŠAN: Nećeš da slušaš gospodara Hrebljanovića, to je ono... slušaj, ja sam bolestan, loše se osećam, uostalom, ja ti, jednostavno, zabranjujem! Zabranjujem! UROŠ: Sami smo, oče... Ovo ne sluša niko, osim Boga. A on to, ionako, dobro zna! I tako je, najzad, tvoj otac Dečanski, nedovoljno dobro oslepljen, došao na vlast posle trogodišnjeg klanja s braćom. A onda dolaziš ti, oče. Dečanski nije namenio tebi svoj presto, namenio ga je bio stricu Simeonu, je l' tako? Ti si, onda, svog oca sa prestola zbacio, a zatim ubio, u gradu Zvečanu, u tamnici. DUŠAN: Pa, jesmo li ga proglasili za sveca? UROŠ: Proglasili ste ga. Ali će i tebe proglasiti. Toga se bojim, tata! VI(Odaja u dvoru. Uroš i Ana. Uroš je nervozan. Naliva svaki čas vina u pehar i iskapljuje.) UROŠ: Meni on to priča! Meni! To nek' priča on na svojim saborima, nek priča svojim podrepašima, tamo! Mene nek pusti na miru, dosta mi je, ta bezočnost nema granica, svi se pravimo da verujemo, pravimo se ludi, a on ne zna šta je dosta, i to se širi kao divlje meso, raste, buja, nema kraja tome! Ma neću da me pravi budalom, gleda me u oči i pravi me... Rekao sam mu ja! ANA: Šta si mu rekao, Uroše, dragi! UROŠ: Rekao sam mu! Neću više! Neću. Dosta smo se lagali, tatice! Ne slažem se. Imam pravo na svoje mišljenje. Šta! Ti misliš da to može večno da traje? ANA: Koje, dragi? UROŠ: Kako, koje? Kako, koje? Ta laž, draga! Laž! ANA: Koja laž, dušo? UROŠ: Idi... glupačo jedna!!! Baš sam našao s kim ću da razgovaram!!! ANA: Počeo si mnogo da piješ! UROŠ: Smatraš da mnogo pijem? Da ja mnogo pijem?... Može biti... Vidiš, to nam je porodično. Eto, bar u nečemu da ličim na njega! Na taticu... E, pa ja sam njemu rekao... ANA: Ma šta si mu rekao, čoveče? UROŠ: Rekao sam mu da je ubica. ANA: Ti si mu... Ti si lud ili pijan... Tatici si to rekao? UROŠ: On jeste ubica! Jeste! To je istina, shvati! Istina! ANA: Dragi, ti si pijana budala, ti si... UROŠ: Pa šta? Šta? Glupačo jedna! Ti se bojiš... Glupačo! (Ulaze Vukašin i Marko.) VUKAŠIN: Je l' slobodno, gospodaru? UROŠ: Vukašin na ovom dvoru ne pita za dozvolu kad ulazi. VUKAŠIN: Kako to da shvatim, gospodaru? UROŠ: Onako kako ti tvoja pamet dopušta, gospodine! ANA: Izvolite, gospodo! Ovde ste u svako doba dobrodošli. Jeste li za čašu vina? MARKO: O, hvala, vrlo rado! VUKAŠIN: Došao sam do tebe gospodaru, jer sam čuo da si imao neprilika sa ocem. Zabrinut sam, jer u ovom opasnom času svaki nepromišljen korak može štetiti opštim interesima. UROŠ: Svaki naš čas je, izgleda, opasan, gospodine, u svakom slučaju ni jedan nije dobar da se kaže istina, to je jasno. A što se tiče opštih interesa, ovde, čini mi se, svako ima svoje posebno mišljenje o tome! Ali, pređimo na vino! VUKAŠIN: Želim da ti kažem, gospodaru, da, u svakoj prilici, možeš da se osloniš na mene i na moga sina Marka; mi smo odanost kući Nemanjića, i ovoj zemlji, više puta dokazali i dokazaćemo je uvek kad nam se za to ukaže prilika. Je l' tako, sine? MARKO: Tako je, tata! ANA: Kako je to divno! UROŠ: Hvala vam gospodo! Popijmo u to ime! Živeli! VUKAŠIN: Živeo nam, gospodaru, dugo, dugo! SVI: Živeo! UROŠ: Hvala! (Pauza.) Da, imao sam sa ocem jedan mali nesporazum. Nego, kaži mi, Vukašine, duše ti, kako je to izgledalo kad ste vi, s mojim ocem, svrgavali s vlasti mog dedu Stefana Dečanskog... Pričaj mi kako ste ubili starog Stefana. A? Kako je to bilo? Znaš, dođe mi, ponekad, da zadavim taticu, Vukašine, jednom rečju, da ponovim i ja uobičajenu priču, to je, takoreći, već ritualna stvar, i da postanem tako pravi vladar! A? A ti, pošto si pomogao u tome ocu, mogao bi i sinu, zar ne? Ili da se obratim Marku, a? MARKO: Ne, nikako meni, zašto meni? Pa nisam ja za te stvari... ja više ovako oko vinograda, i... Ja bih, ako može, malo sira... ANA: Može, može, kako da ne! MARKO: Uz vino najbolje ide sir. Samo ako je prevreo. VUKAŠIN: Nemoj se šaliti, gospodaru! Takve stvari nisu za tebe. I, uopšte, daleko bilo to od nas! ANA: Uzmite još malo vina! MARKO: Vrlo rado! UROŠ: Imaš pravo, Vukašine, nije to za mene. Pa dobro, na kraju krajeva, zašto bih ja, uopšte, morao da vladam? Zašto? I ovako mi je svega dosta. Uzmi vina, Vukašine! Odem lepo, u jedan grad na jugu, možda u Atinu, u Italiju, i živim lepo, kao čovek. ANA: Ti, valjda, Uroše, ne misliš to ozbiljno? Vidim ja da ću, pored vas, na kraju morati sama i Carigrad da osvajam!!! VUKAŠIN: Ti moraš vladati, gospodaru, ti si nam svima potreban! A mi ćemo ti pomoći! Je l' tako, Marko? MARKO: Tako je, tata! UROŠ: Ne bojte se, ja sam se samo šalio. Šalio sam se, gospodo! Naravno da neću odustati. Ja ću vladati, gospodo! Ali, vladaću drukčije, drukčije, gospodo nego moji prokleti preci! Od mene će početi nova istorija Srbije! Drukčije, Vukašine, shvataš: drukčije! VUKAŠIN: Drukčije, naravno, gospodaru, i treba drukčije! Mi smo tu da ti pomognemo! MARKO: Ti si već naš car, gospodaru! ANA: Kako je to lepo čuti! UROŠ: (Pijan je.) Ja nisam žudeo za vlašću, kunem vam se, ali sada, kada sam je već dobio, ja ću sve promeniti, videćete, ja ću sve promeniti, od Srbije ja ću napraviti božiju baštu, ja imam viziju budućnosti, srećne budućnosti koja mora doći!!! A one, koji se usude da se suprotstave mojoj viziji budućnosti, ja ću kazniti gospodo, ja ću surovo kazniti! Kazniću sve one koji budu sprečavali ovaj narod da ide putevima sreće! Kad smo već kod toga, Vukašine, ja nikad do sada nisam video svoj narod, gde je on ustvari! VUKAŠIN: Pa, tu je, gospodaru, tu okolo... UROŠ: Ja želim da vidim svoj narod, Vukašine! VUKAŠIN: Videćeš ga, gospodaru. UROŠ: Ti mi obećavaš, Vukašine? VUKAŠIN: Obećavam, gospodaru, ne brini ništa! UROŠ: Hvala ti, Vukašine, sada si me uspokojio. Ja ću ih primorati da budu srećni! Primoraću ih, Vukašine! To je moja sveta dužnost! A ti ćeš mi u tome pomoći, i Marko će mi pomoći! Hajde da popijemo za srećnu budućnost! Živeli! Za lepšu budućnost carstva srpskoga! SVI: Živeli! UROŠ: Sedite gospodo, vi ste moji prijatelji, moji najbolji prijatelji, i samim tim, najbolji prijatelji ove zemlje, zar ne? Kako se to lepo slaže. Vina, ženo! ANA: Da ne bude mnogo, gospodaru? UROŠ: Vina, kad ja naređujem! Ovde će se moje zapovesti slušati. Sipaj. Pijte, gospodo! Pijte! MARKO: Ala je dobro vino, carice! Nije kiselo. Ja bi još malo. UROŠ: Ženo, neka donesu još vina! MARKO: I sira! Oprosti, gospođo carice, mi smo, kao što reče tata, stari prijatelji ove kuće... ANA: Nisam ja carica. To jest, još nisam. MARKO: Za mene si carica! Carice moja, popij sa mnom jedan pehar! Popij i ti, care! UROŠ: A možda je, ipak, bolje otići nekuda? Možda je bolje otići! Uzećemo zlata iz carske blagajne, koliko nam treba, konje ćemo natovariti zlatom, pa ćemo se spustiti na jug! Bićemo slobodni i srećni. Ova zemlja je trula... gospodo! MARKO: (Pijano pevuši.) Kraj potoka cura spi, UROŠ: Kako, kako to ide? MARKO I UROŠ: (Neskladno pevaju) VUKAŠIN: Dosta!!! UROŠ: Šta kažeš?!!! VUKAŠIN: Ti ćeš sutra biti car! Tebi to ne dolikuje, sinko! UROŠ: Ali shvati, Vukašine, ja želim da ljudi budu slobodni i srećni. VUKAŠIN: Ma dobro, silom se sve može. Ti ćeš biti car i dobro ćeš vladati, uz našu pomoć. Je l' tako, Marko? MARKO: Tako je, tata! ANA: A ja ću biti carica! VUKAŠIN: Obući ćeš odeždu carsku, stavićeš krunu carsku, opasaćeš mač carski. Ja ću ti sa desne strane stati, a moj Marko sa leve. Nema te sile koja će nam se moći suprotstaviti. Je l' tako, Marko? MARKO: Tako je, tata! UROŠ: Evo, tu je odežda, u ovom kovčegu, tu je kruna i mač i jabuka carska, evo, sve je tu! Da probam, a? Da obučem? To je, naravno, samo privremeno, tatica se ne bi, valjda, ljutio, valjda mogu da probam! I ja sam, valjda, neki Nemanjić! Kako mi stoji, a? Kako mi stoji? (Odežda mu je strahovito velika, džinovska za njegov rast; izgleda jadno i smešno, rukavi su mu do kolena, kruna mu pada na uši, mač se po zemlji vuče, itd. Pauza.) VUKAŠIN: Takav nam car treba! Dižem ovaj pehar za tebe, gospodaru, za Srbiju! UROŠ: (Pije.) Srbija će biti srećna zemlja! Ja ću je učiniti srećnom. Vidim svetlu budućnost pred očima! Napred u svetlu budućnost! VII(Dušan leži u postelji. Noć je. Odaja je slabo osvetljena svetlošću sveća. Neko se šunja po mraku.) DUŠAN: Ko je to? VUKAŠIN: Ja sam, gospodaru, Vukašin. DUŠAN: Ti si? A zašto se šunjaš po mraku, verni moj Vukašine? VUKAŠIN: Zašto se...? Pa, da te ne probudim, gospodaru. Proveravam obezbeđenje. DUŠAN: Ne spavam, Vukašine, ne spavam. (Pauza.) Vukašine! VUKAŠIN: Da, gospodaru! DUŠAN: Mnogo godina smo već zajedno, a nikada nismo stigli da ljudski porazgovaramo. Uvek je bilo suviše posla. Jesi li zadovoljan, Vukašine? VUKAŠIN: Čime, gospodaru? DUŠAN: Svojom sudbinom. VUKAŠIN: Naravno, gospodaru. DUŠAN: Jesi li? A moj pokojni otac je govorio: ne veruj onima koji su se uzdigli iz bede, nemilosrdni su i nikada im nije dosta. Siroti Dečanski... Javlja mi se noću, ponekad. Nije to bio loš čovek, šta misliš? VUKAŠIN: Bio je dobar čovek, gospodaru. DUŠAN: To, ipak, nije smetalo tebi i ostalima da tražite njegovu smrt. VUKAŠIN: Nije, gospodaru. To nema veze sa njegovom dobrotom. Jednostavno, više nije bio pogodan da stoji na čelu države. DUŠAN: Ja sam vama, tada, bio pogodniji... VUKAŠIN: Svakako, gospodaru. DUŠAN: (Viče.) A sada? Jesam li vam još uvek pogodan, Vukašine! (Velika pauza.) Ne moraš da mi odgovoriš. (Pauza.) Slušaj, Vukašine! Kad osvojimo Carigrad, postaviću te za zapovednika grada VUKAŠIN: Zahvalan sam na milosti, gospodaru. (Pauza.) DUŠAN: Hladno mi je. VUKAŠIN: Evo ti ovo krzno, gospodaru, to će te ugrejati. DUŠAN: Ponekad mi se učini da me voliš. (Pauza.) Da li me moj narod voli, Vukašine? VUKAŠIN: Zar ti je potrebna njegova ljubav, gospodaru? DUŠAN: Potreban mi je snažan, zdrav, skroman i poslušan narod. Da li mi narod veruje, Vukašine? VUKAŠIN: Narod nema drugog izbora, gospodaru. Nikada dosad nisi toliko razmišljao o narodu, gospodaru! DUŠAN: Istina je. To je verovatno zato što se danas tako loše osećam. A trebalo je da sam odavno na nogama! Nisam poslove svoje posvršavao na ovom svetu, Vukašine, delo svoje nisam dovršio! Još uvek vi ne možete bez mene, Vukašine! Suviše mržnje se nakupilo. Ni zlato nisu poslali! Vojsku nisu opremili! I sin me je izdao, Vukašine. Ja moram da ustanem iz ove proklete postelje i da ih naučim pameti. VUKAŠIN: Ustaćeš, gospodaru. DUŠAN: Ne smem da umrem, Vukašine. VUKAŠIN: Umiri se, gospodaru. DUŠAN: Nemam nikakvog razloga da umrem. VUKAŠIN: Naravno da nećeš umreti, gospodaru! DUŠAN: Ustaću, i to već sutra! VUKAŠIN: Svakako, gospodaru! DUŠAN: Opet ćemo jahati! VUKAŠIN: Jahaćemo, gospodaru! DUŠAN: Kao nekada! VUKAŠIN: Kao nekada. A sada spavaj, gospodaru! DUŠAN: Šta ćeš to, Vukašine? VUKAŠIN: Jastuk da ti popravim, gospodaru. DUŠAN: Ipak me ti jedini voliš... (Vukašin mu stavlja jastuk preko lica i davi ga. Dušan se koprca i krklja, maše nogama i rukama, grčevito se brani. Vukašin pritiska sve jače, borba je neravna, ali potraje. Najzad se Car umiri. Mrtav je. Vukašin prinosi sveću, proverava. Zatim dovodi u red postelju, zateže čaršave, namešta Caru noge i ruke u prirodni položaj, uređuje mu raščupanu kosu i bradu.) VUKAŠIN: Tako! Dosta si nam sedeo na grbači, Dušane Nemanjiću! VIII(Letopiščeva ćelija. Noć. Gori samo jedna sveća.) LETOPISAC: Znam, Gospode, prošli put sam obećao da neću više, u pravu si, jeste, obećao sam! Ja ne želim da se pravdam, molim te samo da pokušaš da me shvatiš. Svi smo mi, Gospode, kolaboranti... Pa i ti sarađuješ sa njima, Gospode! Oprosti na iskrenosti, sami smo, mogu, valjda, da kažem istinu? Zar nisi i ti, pomalo kolaborant, Gospode? Ne želim da vređam, možda ja ne shvatam tvoju dalekosežnu promisao, ali, ponekad se zbilja, zapitam na čijoj si ti strani? Suviše im dopuštaš, Gospode! Suviše... Šta možeš, sila je to! (Ulazi Vukašin, u pancir košulji, sa bakljom u ruci.) VUKAŠIN: Šta to trabunjaš, duhovniče? (Pauza.) LETOPISAC: Ništa, gospodaru... izgleda da sam se malo zaneo. VUKAŠIN: Vidim da si se zaneo. Čemu služi ta vaša učenost, duhovniče? IX(Crkva. Monasi, pod nadzorom velikog logoteta Pribca Hrebljanovića, unose cara u otvorenom kovčegu i stavljaju ga na odar. Pale sveće, zatim kleknu i tiho mrmljaju molitve. Pribac ostaje kraj kovčega. Ulazi knez Vojislav Vojinović, vodeći za ruku malog Nikolu Altomanovića, prilazi odru, prekrsti se i celiva Cara. Mali Nikola Altomanović se, takođe prekrsti. Vojinović ga podigne da vidi cara, pa priđe Hrebljanoviću. Mali se jedno vreme muva po crkvi, zagleda svuda unaokolo, pa se išunja napolje.) VOJINOVIĆ: Umre Car. PRIBAC: Avaj, pre vremena! U punoj muškoj snazi... VOJINOVIĆ: Ne umire se po redu, moj gospodine logotete. A od čega je umro Car? PRIBAC: Od groznice, kaže. I sam znaš. VOJINOVIĆ: Da, da. Nekako naglo ode. PRIBAC: Šta hoćeš da kažeš? VOJINOVIĆ: Ja? Ništa ja neću da kažem. (Dok oni razgovaraju, u crkvu ulazi Oliver, prekrsti se, celiva Cara, pa im se pridružuje.) OLIVER: A od čega je umro Car? PRIBAC: Od čega je umro! Od čega je umro! Od groznice. OLIVER: Treba se utopljavati. PRIBAC: Bože, šta li će s nama sad biti! Kad njega nema. VOJINOVIĆ: Bar nećemo morati da ratujemo protiv Turaka. OLIVER: Kako nećemo? PRIBAC: Mi moramo nastaviti njegovo delo. VOJINOVIĆ: Ja vam odmah sad skrećem pažnju: protiv Turaka da ratujem neću. Izvolite vi, ratujte. Ja neću! PRIBAC: Kako, ti nećeš? Šta si ti, da ti nećeš? VOJINOVIĆ: Ja sam veliki humski knez Vojislav Vojinović, gospodine logotete! Ako nisi znao. U mojim zemljama, od Rudnika do mora, sve je mirno i dobro. Mene ne zanima vaša orijentalna politika, gospodo! OLIVER: Pa, oni gomilaju trupe na istoku, Vojislave! VOJINOVIĆ: Ja sam na zapadu, Olivere. Na zapadu! Ko vas je terao da se toliko širite na istok. Eto vam sad! (Dok oni razgovaraju ulazi kesar Voihna prilazi kovčegu, prekrsti se, celiva Cara i prilazi im, malo iznenađen njihovim povišenim tonom.) VOIHNA: Ode Car, Bog da mu dušu prosti! OLIVER: Ne možeš tako, Vojislave! VOJINOVIĆ: Mogu! Može mi se! Ili ćeš ti da mi zabraniš? VOIHNA: Šta je to, gospodo? Ne pristoji se, na ovom svetom mestu u ovom tužnom času... VOJINOVIĆ: Ti da ćutiš! Ti što šuruješ s Matijom Kantakuzenom i njegovim turskim najamnicima, ti ćeš da mi kažeš šta da radim! Neće Vojinović više da podmeće leđa, jok! VOIHNA: Kome ti to govoriš, Vojinoviću? VOJINOVIĆ: Tebi, kesare, Voihna. VOIHNA: Meni? Meni, đubre jedno! Sad ću njušku govnarsku da ti razbijem! PRIBAC: Stanite, gospodo! Stanite, gospodo! VOJINOVIĆ: Ti mene da udariš? Zaklaću te kao vepra, jebem li ti majčicu milosnu! Kad pokrenem pet hiljada oklopnika, sve ću vam popaliti, jebem li vam majčicu milosnu! (Dok se oni gušaju, u crkvu ulazi Jovan Komnin Asen. Prilazi odru, krsti se, celiva Cara pa im prilazi.) ASEN: U čemu je spor, gospodo? U čemu je spor? Treba se Venecije držati! To je sigurna stvar, kad vam ja kažem. VOJINOVIĆ: (Nemirno popravljajući odelo.) Ma, pusti Asene, nemaš ovde s kim da razgovaraš. A što se Venecije tiče, imam da ti kažem jednu stvar... (Uzima ga pod ruku i odvodi ga u dubinu crkve.) (Ulazi Lazar, prilazi odru, prekrsti se, celiva Cara, pa se pridruži ostalima.) VOIHNA: Ma sad ću da idem da ga zadavim golim rukama! Govno! Kukavica! Vidite kako je pobegao! OLIVER: Pusti, nemoj sad! LAZAR: Da tužna li časa, gospodo! PRIBAC:Neka nam se Gospod smiluje, sine! VOIHNA: On meni to da kaže! PRIBAC: Gospodo, mi moramo biti složni, naša sveta dužnost je da se okupimo oko mladoga Uroša! LAZAR: Tja... Ne znam ni sam šta da ti kažem... PRIBAC: Ma dobro... Mi smo tu! LAZAR: Šta ja znam.. A možda da izvičemo Simeona za cara? On je Dušanov polubrat, donekle bi bilo legalno, a bio bi nam zahvalan... A? OLIVER: Sinišu? VOIHNA: Simčeta? (Smeje se.) OLIVER: Znate kako kažu Mlečići za njega: "debile e di poco valore!" VOIHNA: Šta ti to sad pa znači? OLIVER: To znači da mu je svraka mozak popila, eto šta znači! VOIHNA: Samo nam još fali da uzmemo za cara budalu! PRIBAC: Vala, i nismo za bolje. (Vraćaju se Vojinović i Asen.) VOJINOVIĆ: A, ako baš hoćete da vam kažem ko je doveo Turke u Evropu – ja ću vam reći! Jer je meni dosta tih skrivalica! On ih je doveo, gospodo! (Pokazuje rukom odar na kome leži Car) VOIHNA: Sad ću da ga zadavim! OLIVER: Ima vremena... polako. VOJINOVIĆ: Kaže, opasnost sa Istoka! A što ste čačkali po Istoku? Šta vam je ovde falilo? A što se pokojnog Cara tiče, ja se duboko klanjam njegovoj seni, ali to me neće sprečiti da raskrinkam laži kojima nam je punio glave godinama! Da nije zauzeo pola Vizantije, oni ne bi bili primorani da zovu Turke u pomoć. To je prvo. A drugo, pitam se da nije bilo nas, gospodo, da li bi on ispao baš tako veliki i moćan? ASEN: Pravo rečeno, ima tu malo i naše zasluge... VOJINOVIĆ: Malo? ASEN: Imao je loših osobina, ali, ipak, bio je veliki. LAZAR: Bio je veliki, ali pored njega nije moglo da se diše! VOJINOVIĆ: A, ko je stvorio tu veličinu? Ko? OLIVER: Pa, mi smo je stvorili, naravno! VOJINOVIĆ: Ko ga je doveo na presto, pitam ja vas! Ko ga je doveo? OLIVER: Mi smo ga doveli! VOJINOVIĆ: Ko je uprljao ruke krvlju njegovog oca? OLIVER: Mi smo ih uprljali! VOJINOVIĆ: Ko je svršavao za njega sve prljave poslove, a njega puštao da bere lovorike? ASEN: Mi smo! Mi! VOJINOVIĆ: A on je radio samo za sebe! Svi smo bili sluge njegove slave! On je potrošio prošlost, sadašnjost i budućnost ove zemlje da bi se popeo na postolje istorije! A ko je to postolje nosio na svojim plećima? SVI: (Sem Pribca.) Mi! VOJINOVIĆ: Tako je! Mi smo ga nosili, gospodo! A sada su nam leđa gurava. On je za sebe uradio sve što je mogao, a šta mi sada da počnemo s nasleđem koje nam je ostavio? Vojska mađarskog kralja gomila se na severu, Aleksije i Jovan Paleolog čekaju spremni na istoku, a za njima cela turska sila, dok nas Orsini štrpka sa juga. To je njegovo delo, gospodine logotete! Neću ni prstom da mrdnem. SVI: (Sem Pribca i Voihne.) Tako je! Tako je! Ima pravo Vojinović! PRIBAC: Sram da vas bude, velmože srpske! Velikom ste kašikom kusali s njegove trpeze, a sad, kad je došlo vreme da se računi plate, mislite da se izvučete. Nećete se izvući, knezovi srpski! VOJINOVIĆ: Zaveži, Hrebljanoviću! Ti si kusao najvećom kašikom! PRIBAC: Sram te bilo, do juče si puzao pred njim kao pas! VOJINOVIĆ: Ćuti, Hrebljanoviću, jebem li ti majčicu milosnu! (Udari ga.) LAZAR: Šta je to, ljudi! Oče! (Pritrči.) VOIHNA: E, sad ću ga zadaviti! (Nastaje gužva, gušanje i opšta tuča.) OLIVER: Stani! LAZAR: Puštaj mi oca, ubiću te! VOJINOVIĆ: Jebem li vam majčicu milosnu! ASEN: Udri ga, nek crkne mrcina! PRIBAC: Drži ga, Lazare! LAZAR: Puštaj, stoko! Ubiću te! Ubiću te! VOJINOVIĆ: Ovako se to radi! Majčicu milosnu! (Tuča i lom, obaraju svećnjake, valjaju se po zemlji, dižu se, padaju, u žaru borbe obore i kovčeg, Carev leš ispada i kotrlja se po podu. U crkvu utrčaše mali Nikola Altomanović, umeša se u gužvu, vuče Vojinovića za rukav.) NIKOLA: Striko, striko, Patrijarh dolazi! Patrijarh! VOJINOVIĆ: (Tukući se.) Šta je, Nikola, bre? NIKOLA: Patrijarh, striko, Patrijarh! VOJINOVIĆ: A! (Tuča prestaje, popravljaju odela, kosu. Kaluđeri prilaze, stavljaju Cara u kovčeg, dižu kovčeg na svoje mesto, dižu svećnjake. Na brzinu sve dovode u red. Ulazi Patrijarh u svečanom ornatu, sa vladikama i ostalim sveštenicima, Dušanova udovica, Uroš sa ženom, Simeon, Vukašin, Marko, itd. Patrijarh počinje da služi opelo. Opelo traje. Mrak.) X(Pred lovačkom kućom na Šarplanini. Marko i Oto sede na zemlji, zagrljeni, piju i pijano pevaju.) MARKO I OTO: Kraj potoka cura spi, (Piju. Čuju se lovački rogovi.) OTO: Kaiser! Das ist Kaiser! MARKO: Ma, jebo te kajzer, uzmi malo sira! (Zvuk lovačkih rogova se približava, ulazi Vukašin.) VUKAŠIN: Šta je to ovde! Pijanka! Wo ist die Wache? Jeder auf seinen Platz! Die Fackeln anzünden! OTO: Jawohl mein König! (Istrči i ubrzo se vraća, postrojava oklopnike sa bakljama.) VUKAŠIN: (Marku.) A ti, propalico! Šljemaš! Vojnike napijaš! Tako misliš da vladaš, jebem li ti majku pijanu! (Tuče ga.) Znači, ti oćeš na put da mi staneš! A! MARKO: Neću, tata! Neću, tata! Samo smo malo zamezili od onog sira što su nam... VUKAŠIN: Šta nećeš, đubre pijano. Za koga ja ovde radim, a? Za koga? Ti, konju pijani, treba sve to jednoga dana da naslediš? Ja sam sada kralj! Shvataš li to? Kralj i savladar ovoj carskoj budali koja nema dece. Ako jednog dana ja umrem, ti treba sve da naslediš! Da postaneš kralj srpski. Možda car! Shvataš li, konju pijani! MARKO: Shvatam, tata. VUKAŠIN: Shvataš, đavoljsku mater! Što nisi naredio baklje da upale? Car se iz lova vraća! MARKO: Pa, mislio sam, ko velim, šta ima ja da mu palim... I brate, tata, ne umem na nemačkom da im objasnim, a oni nikako srpski ne znaju! (Uroš se vraća iz lova. Nema velmoža, svite, sjaja, kao što je bilo kada je Dušan u lov išao. Okružen je samo nemačkim oklopnicima. Deluje više kao zarobljenik nego kao car.) UROŠ: Ceo dan se lomatam po ovoj prokletoj planini, i, naravno, ništa nisam ulovio! VUKAŠIN: Hajde, izdiktiraj letopiscu ono što sleduje! To ćeš, valjda, umeti, pa da se vraćamo u dvor. Poslovi neće da čekaju! UROŠ: Ja ne razumem zašto uopšte moram da lovim! To je potpuno besmisleno! Pogotovu što nikad ništa ne ulovim. VUKAŠIN: Moraš! Car mora da lovi. Svi tvoji preci su lovili, svi moji potomci će... mislim, tvoji potomci, će loviti. UROŠ: Sem toga, okružio si me ovim Nemcima, ovim mutavim najamnicima, ne mogu s njima reč da progovorim, ne mogu da se sporazumem ljudski! VUKAŠIN: E, pa, što nisi naučio nemački? Tvoj pokojni otac je nemački dovoljno znao da bi mogao tim najamnicima da komanduje! I to je radio dobro. Vrlo dobro je to radio! Meni je žao, ali njima se na grčkom, latinskom, talijanskom ne može komandovati. Još manje na srpskom. Tu ti ja ništa ne mogu pomoći. UROŠ: Slušaj ti! Ovde sam, još uvek, ja car! Ja sam car! Ja sam gospodar ovde! Ja. Uroš Nemanjić, sin Dušanov, unuk Dečanskog, praunuk Milutinov! Ja sam potomak Stefana Prvovenčanog, na čijoj je glavi zasijala prva kraljevska kruna srpska! Ja sam potomak Stefana Nemanje, ne zaboravi to! A ko si ti? Potomak Mrnjave iz Livna! VUKAŠIN: Ajde, ne budi prost! Jesi li ti meni, kao svome savladaru i prijatelju, prepustio da brinem o tim sporednim, svakodnevnim poslovima? Tvoj um je za velike, uzvišene stvari. Ajde sad, budi dobar car i lepo izdiktiraj letopiscu izveštaj, kao što se pristoji (Marku.) MARKO: Evo, idem, tata! UROŠ: Šta da mu diktiram, kog đavola! (Marko dovodi letopisca.) VUKAŠIN: Valjda si pismen toliko, zaboga! Ne mogu ja baš sve da radim umesto tebe. Ti si, bar, čovek od knjige, uman! To je za tebe lako. Car naš, i tako dalje, lov lovio... s pomoću božjom... tušta i tma jelena i srna, i tako dalje... Pa onda ono: narod na poljima svojim nahodivšisja, s ljubavlju klicao je... UROŠ: Nisam ja video nikakav narod! I zar ovde, uopšte, ima normalnog naroda?... Samo vojnici, najamnici, doušnici, žbiri, egzekutori, sluge, robovi! Narod nigde nisam video. I neću da pišem nikakve letopise! Neću! Uostalom, nisam ništa ulovio. Ceo dan se vucaram po ovim šumetinama... I šta da kažem? Šta? Zemlja se raspada, svi prave svoje kneževine, Balšići, Damjanovići, Hrebeljanovići.... A, ja se vučem ovuda! Mađari na granici, Turci u Jedrenu, majka mi Ser otela! Piši: Srpsko carstvo ne postoji više! Vode se bratoubilačke borbe na sve strane! Vukašin, koji me je, u mojoj nemoći, primorao da ga proglasim za kralja i savladara... (Letopisac ne piše.) Piši, kad govorim! Neka jedanput pravi letopis o ovoj prokletoj zemlji izađe ispod tvog pera! (Pauza.) VUKAŠIN: (Najamnicima.) Der Kaiser ist müde, führen sie ihm ins Haus, damit er sich erholt! (Nemci se kolebaju.) VUKAŠIN: (Drekne.) Weg mit ihm, wen ich sage! OTO: Jawohl mein König! (Najamnici odvode Uroša.) UROŠ: Pustite me! Ja sam car srpski! Pustite me! Prokleti bili i vi i on, i ja sa vama! VUKAŠIN: (Letopiscu.) Piši: Car naš blagoverni, Stefan Uroš, lovio je, kaži, lov lovio, po Šari planini; s desne strane verni sluga i savladar carstva njegovog, Vukašin kralj, jahao je, a s leve, Marko Kraljević, junak dični! Car i Kralj ulovili su divljači puno, naravno, s pomoću božjom, srna i košuta gorskih tušta i tma, i već tamo, šta sleduje... Narod, na poljima svojim nahodivšisja, s ljubavlju klicao je Caru našem obljubljenom i premilom Vukašinu kralju. Poživi dugo, o Gospode, Cara i Kralja našega, koji nas vode u srećnu budućnost! Amin! (Beograd, 1980.) Dragan KlaićIGRA PSEUDOISTORIJSKIH MASKIOd uverenja da je istorija učiteljica života ostala je samo početnička latinska fraza koja se više ni napamet ne uči, a kamoli da bi se u nju poverovalo. Mi znamo da smo loši učenici, a istorija rđava učiteljka, da je sadašnjost isuviše drugačija da bi se mogla spoznati prošlošću, da se lekcije istorije nikada ne shvataju do kraja, da hod vremena ne nudi priliku za popravne ispite. Ni oni koji su svesni prošlosti, koji su učili istorijske lekcije, ne pokazuju da im to znanje pomaže da se mudrije ponašaju. Ipak, prošlost ostaje tematski majdan dramatičara, ali savremeni kopači pokazuju malo poštovanja prema svojoj sirotinji i novim tehnologijama uobličavaju je u neočekivane produkte. Štaviše, razlika između istorijske drame (o onome što se zna da se dogodilo) i mitske drame (o onome što se veruje da se moglo dogoditi), razlika bitna i pomalo isticana u važnim dramatičarskim razdobljima, kao da se izgubila u našem vremenu. Današnji dramatičari sa istom ciničnom neverom pristupaju i mitskoj i istorijskoj građi. Žirodu u Amfitrionu 38 mitsku situaciju preobraća u obrazac bulevarske komedije o preljubi, a božansku požudu pokazuje nedoraslom ljubavnoj lojalnosti smrtnih supružnika. Diter Forte u svom komadu Luter, Mincer i počeci knjigovodstva u Nemačkoj oblikuje revizionistički pogled na standardno istorijsko tumačenje reformacije seljačkih buna u Nemačkoj i iz pozadine izvodi zaboravljene aktere i neprikriveno materijalističke motivacije u prvi plan radnje, umesto tradicionalnih heroja, i velikih nasleđenih tirada o slobodi i veri. Ima, doduše, još savremenih dramatičara koji istoriji pristupaju sa strahopoštovanjem i uspevaju da u njoj nađu dostojanstvene idealizovane heroje (Robert Bolt: Tomas Mor, čovek za sva vremena), ali njihov postupak zakrečen je starinskim, naivnim humanizmom kojem moderno iskustvo oduzima ubedljivost čak i na incidentima prošlosti. Drama Miladina Ševarlića Propast carstva srpskoga pokazuje na drastičan način razliku u odnosu "starih" i "novih" prema istoriji, pogotovo što koristi istu građu ili sled istih istorijskih događaja koji su upotrebili i utemeljivači srpske dame – Manuil Kozačinski u karlovačkoj Traedokomediji (1736) i Stefan Stefanović u Smrti Uroša Petoga (1825). Između njihovih čestih napora i Ševarlićevog dela stoji mrtvo more drama na istu temu, cela jedna ugasla produkcija nacionalnoromantičarske ideologije, sve do modernijeg i istančanijeg Milutina Bojića i njegove Uroševe ženidbe (1916) u kojoj se već naslućuje evropeizirani senzibilitet fin de sičcle-a. Upravo ta tematska i dramaturška tradicija srpske drame devetnaestog veka uporište je Ševarlićevom komadu; ona je svojim glorifikatorskim porivom i nostalgičnim snovima o izmakloj imperijalnoj moći doprinela uobličavanju istorijske svesti koju danas možemo da sagledamo kao pretežno mitsku. Umesto sa istorijom, suočavamo se sa nasleđenim mitom čije razgrađivanje u prizorima Ševarlićevog komada može da nas približi jednoj podesnijoj i odmerenijoj istorijskoj vizuri. Ne razara se, dakle, istorija već mit koji je iz nje proizašao i funkcionalizovao se ideološki kao njen nadomestak. U tom poslu Ševarlić se služi razarajućom ironijom "duhovitom persiflažom, karikaturom, preterivanjima i izobličenjima, sredstvima koje je poetika i praksa moderne drame o moći, po istoriji ili mimo nje, osvojila još od Žarijevog Kralja Ibija, krajem prošlog veka. Tako, Šarplanina nije mesto pastoralne idile već vrletna opustela planinčina, a Dušanov dvor nije dvor, nije srednjovekovni grad raskoši i moći već promajna jazbina trovača i lezilebovića. Sam Dušan ("Silni") na smrt je bolesni monoman koji uprkos nečistoj savesti zaludo sanja megalomanske snove o zauzeću Carigrada i otklanjanju turske najezde. U narodnoj pesmi višestruko prokleti kralj Vukašin primitivna je udvorica od ambicija, ali bez duhovne snage i veličine, kao što su i ostali velikaši srednjovekovne države odveć brzo uzdignuti, sebični i gramzivi pioni Dušanove politike, oslobođeni straha, ali i lišeni političkog uma nakon njegove smrti. Naspram njihovih zjapećih apetita, izvikani junak Kraljević Marko tek je zaludni i naivni bonvivan, zaokupljen samo vlastitim blagoutrobijem. "Nejaki" Uroš, izneverena nada jedne nezasnovane ideje veličine, ravnodušan prema veštini vladalaštva, čak sklon odlasku u pitomije krajeve i lagodniji život, prestolom se bavi samo u pijanom trabunjanju, a u trezvenim trenucima ispoljava kritičku samosvest o nemanjićkoj lozi i njenom izdignuću do imperijuma. Taj uvid u zbilju nemanjićke vladavine, koja i njega uključuje, čini Ševarlićevog Uroša srednjevekovnom, južnobalkanskom karikaturom Leonea Glembaja, onoga koji zna istinu o krvavom tragu svoga roda, a ipak mu neotklonjivo pripada. Po Urošu, i za njegovu bi se vladalačku kuću moglo reći isto, kao što kod Krleže stara Barbocijevica kaže za Glembaje da su ubojice i varalice. Uroš jedva da je dekadent, intelektualizovani izdanak u kojem je prevladala bleda krv njegovih vizantijskih predaka, jer se ovde iz blata i nemaštine nije daleko u civilizaciju odmaklo da bi se o nekom bitnijem opadanju i rastakanju uopšte moglo i misliti. Taj svet prikazan je tako da ne priziva lament nad svojom propašću. Ma koliko komično interirani, Ševarlićevi prizori ocrtavaju "balkansku utakmicu" u kojoj se, da još jednom parafraziram Krležu, gase lampe po krčmama i potežu noževi. U odnosu na tako uobličenu atmosferu drame, Dušanova opsesivna ideja da od svoje zemlje načini antemurrale barbaricum, predziđe hrišćanske civilizovane Evrope, obesmišljava se nepotkrepljenošću ove pojedinačne ambicije dosegnutom zrelošću. Jer, kad nestane moći i autoriteta Dušanovog, taj nedostatak zrelosti, političke i kulturne, iskazuje se trenutno i kulminira u tučnjavi samozvanih naslednika kraj vladarevog odra. Ševarlićev komad i nije istorijska drama sa stanovišta uobičajene tipologije, već pripada jednoj novijoj demistifikujućoj tendenciji savremene dramaturgije koja razobličava istoriju sraslu s mitom, na zarad didaktične paradigme već radi udovoljenja antitradicionalističkom porivu. Rezultat je – gotovo nihilistička rugalica kultu preuveličanih književnih i ideoloških vrednosti. Na drugoj jednoj ravni, Propast carstva srpskoga iskazuje se kao alegorija savremenijih značenja, premošćuje vremenski jaz od pola milenijuma i u nasleđene obrasce unosi nešto od novijeg političkog iskustva, čime razara upotrebljenu mitologemu; istovremeno, njenu ljušturu koristi kao metaforu. Ševarlićeva drama će svoje puno komičko dejstvo, po svoj prilici, doseći u izvođenju na našim pozornicama, pogotovo u ansamblima koji su razvili scenski stil persiflaže i kalambura, glumu samoizrugivanja i visprenog poricanja. Taj pristup u opasnosti je da se izvrne u ačenje, ali i tada bi bio radikalna autorefleksija zadatih nanosa svesti, trajnih oznaka mentaliteta, programiranih aspiracija i stečenih modela ponašanja. U središtu Ševarlićeve drame naslućuju se savremeni homo politicus, ali i grandomanski ego primitivca kome u okršaju, u grčevitom naporu da stekne moć, spada s lica pseudoistorijska maska, te se on otkriva ne samo kao daleki predak već i kao nelagodni savremenik. // Projekat Rastko / Savremena drama /
Ševarlić: Srpska Trilogija// |