Miladin Ševarlić: Srpska trilogija

Miladin Ševarlić

KOSOVO

Drama

Pogovor Dušana Č. Jovanovića: Šta Kosovo nije

- O, kolika tuga beše po zemlji
za kneza Lazara doba!

(Diak Nikolica, 1389.)

- Um za morem a smrt za vratom.
Bog pomaže, ali nema kome.

(Narodne poslovice)

- Zavičaj spasa s onu stranu vremena...

(A. Tojnbi: Istraživanje istorije)

- Što je bilo to je sada, i što će
biti to je već bilo: jer Bog povraća
što je prošlo.

(Propovednik 3:15)

LICA:

KNEZ LAZAR HREBLJANOVIĆ (60)
KNEGINJA MILICA
STEFAN LAZAREVIĆ (12)
OLIVERA
VITOMIR, knežev vojskovođa
DIMITRIJE, Grk, kneževićev vaspitač; honorarno radi kao islednik u kruševačkoj tamnici
DRAGUTIN (Miloš Obilić/Boško Jugović), islednik u kruševačkoj tamnici
DVOROUPRAVITELJ (Ivan Kosančić/Anđeo)
DADILJA
KRALJ SRPSKI MARKO I MRNjAVČEVIĆ (54), gospodar Prilepa i okoline
GOSPODIN VUK BRANKOVIĆ, gospodar Kosova
TVRTKO I KOTROMANIĆ (51), kralj Srba i Bosne
VELIKI ŽUPAN ANDRIJA GROPA, Arbanas
GOSPODIN KONSTANTIN DRAGAŠ
ĐURAĐ STRACIMIROVIĆ-BALŠIĆ

I

(Knez Lazar, kneginja Milica, Stefan i Olivera, odeveni u duge odežde od bele svile, šetaju prekrasnim, idiličnim vrtom. Pokreti su im veoma odmereni i otmeni, odnekud dopire umilna, dvorska muzika, smeše se uljudno jedni drugima.

Ulazi dadilja, noseći zlatnu loptu, Olivera trči ka njoj.)

DADILJA: Pade listak drenjine
usred čaše detinje.
Da je znala drenjina
da je čaša detinja
vrhom bi se povila
pa bi čašu popila.
I oko i čelo,
svo nam veselo!

(Dadilja dobacuje Oliveri loptu. Kneževska porodica otpočinje sa loptanjem, to rade stilizovano i elegantno, ceremoniozno; naročito knez, sa dugom, prosedom, lelujavom bradom koja mu pada po grudima, knez ubrzo napušta igru i, dok porodica u dubini nastavlja sa loptanjem, prelazi na proscenijum i obraća se publici.)

LAZAR: Ja sam srpski knez Lazar Hrebljanović, u muškoj snazi od šezdeset godina, a ovo je moja porodica. Svakoga dana, posle ručka, mi se ovako šetamo. Ponekad se loptamo zlatnom loptom. Mi sve radimo uglađeno, s merom i dostojanstvom, kako dolikuje našem uzvišenom vladarskom pozivu.
Nalazimo se u mome prestonom gradu Kruševcu, s proleća, leta Gospodnjeg hiljadu trista osamdeset devetog. Grad i crkvu, u njemu podigao sam pošto sam pobedio i oslepeti dao svoga suseda Nikolu Altomanovića. To je uobičajen postupak u našoj političkoj borbi, i ima za cilj trajno onemogućavanje suparnika.
Grad se nalazi u prostranoj dolini reke Rasine, bogatoj žitom i stokom, prošaranoj brežuljcima punim vinove loze i voća. Na ivicama doline uzdižu se visoke, tamne gore, koje u svojoj utrobi kriju blagorodne rude, njima se zanimaju naši vredni rudari i zanatlije.
Gradskim ulicama, koje mirišu na kožu, sir i katran, prolaze kola natovarena drvima, krečom, žitom i brašnom. Žene, sa kotaricama punim trešanja i jagoda, hitaju ka trgu.
U dolini, kroz livade i plodne njive, kroz gajeve i dubrave žubore potoci, a sa padina brežuljaka čuje se zvuk ovčarskog zvonceta i pesma težaka, što veselo kreću za svojim poslom.
Govor ljudi, dozivanje pastira, lavež pasa, blejanje ovaca, izvijanje slavuja – sve se to meša i stapa, i kao muzika bruji dolinom. To je zemlja koju je Gospod izdašnim krasotama blagoslovio.
A dole, na jugu, pruža se ravno Kosovo, kojim upravlja moj verni zet Vuk Branković. Kosovo je srce srpske zemlje. Ono je rajska bašta, po kojoj su, poput bisera, razasuti sveti i divni srpski manastiri.
Da... Srpska država se, nažalost, raspala. Ja držim amo jedan njen, uži deo. Ali nisam klonuo. Poslužiću se svim sredstvima kako bih obnovio sjaj i slavu srpskog carstva.
Veliko doba sveta opet započinje. Vraćaju se zlatne godine, zemlja poput zmije obnavlja svoju iznošenu zimsku crninu: nebo se smeši a vera i carstvo sjaje kao ostaci nestalog sna.

(Ulazi Vitomir.)

LAZAR: Ali, evo dolazi Vitomir, moj vojskovođa, slavni pobedilac Turaka na Dubravnici. Sada ćemo i njega uključiti u našu otmenu igru.

VITOMIR: Gospodaru...

(Lazar elegantnim pokretom daje znak da mu dobace loptu.)

VITOMIR: Gospodaru, velika turska vojska, pod komandom sultana Murata, prešla je u Evropu!

LAZAR: Pst...!

(Dobacuje mu loptu, otmena igra se nastavlja, uz veseli smeh dece. Mrak.)

II

(Lazar i Vitomir. Pred Lazarom sluga sa srebrnom posudom u kojoj knez pere ruke, zatim se umiva. Dok to radi, neprestano govori.)

LAZAR: U šume hajdemo zelene,
u nepoznati stan,
gde teče voda s izvora
i gde kosovi pevaju...
Volim loptanje, ono mi uliva svežinu i životni optimizam. Jer, seti se da je prah čovek, kao trava su dani njegovi, kao cvet poljski tako procveta i kao dah prođe... (Briše se belim, lanenim ubrusom.) A ti? Posle loptanja, dobro je osvežiti se vodom sa studenca.

VITOMIR: Ako je turska vojska prešla u Evropu, postoje dva najverovatnija pravca njenog delovanja...

LAZAR: Svemu ima vreme, i svakom poslu pod nebom ima vreme...

VITOMIR: Ili Vizantija ili Srbija.

LAZAR: Ima vreme kada se rađa i vreme kada se umire; vreme kada se sadi i vreme kada se čupa posađeno...

VITOMIR: Ali, pošto je Vizantija praktično svedena na carigradske zidine, čije osvajanje, međutim, podrazumeva, bar za sada, gotovo nepremostive vojne i tehničke prepreke, i pošto ta ista Vizantija uredno plaća danak u suvom zlatu...

LAZAR: Vreme kada se ubija i vreme kada se isceljuje; vreme kada se razvaljuje i vreme kada se gradi...

VITOMIR: Smatram razumnijom pretpostavku da je sultan Murat rešio da se definitivno obračuna sa nama.

LAZAR: Vreme plaču i vreme smehu, vreme ridanju i vreme igranju. Danas je vreme igranju, dragi moj Vitomire, danas mi slavimo osmu godišnjicu tvoje velike pobede nad Turcima, na Dubravnici.

VITOMIR: Nisam siguran da imamo mnogo razloga za slavlje, gospodaru...

LAZAR: Proslave, dragi Vitomire, doprinose sjaju države i učvršćuju poverenje naroda u njenu snagu.
Ja ovde radim na vaspostavljanju srpske slave i veličine, a ti mi dosađuješ jednom četom turskih vojnika, koja je prešla Dardanele!

VITOMIR: Ako joj na čelu stoji sam sultan, ta četa mora biti prilično velika. A prema glasovima koje smo dobili iz Carigrada, mislim da stvari baš tako stoje.

LAZAR: Glasovi, glasovi... Zašto mi stalno dosađujete tim glasovima iz spoljnog sveta. Ja osluškujem unutarnji glas koji mi govori i koji me vodi.
Božanska varnica je u nama, i ako posedujemo milost da je zapalimo u plamen, tada ni zvezde u svojim putanjama ne mogu osujetiti naše napore da dostignemo cilj svojih stremljenja.
Srbiji je potreban duhovni preporod.

VITOMIR: Ako budemo vojnički poraženi, kako možemo doživeti duhovni preporod?

LAZAR: Kad je, dragi Vitomire, greh suviše veliki, ili pad duhovni, ako više voliš, potreban je katkad, i poraz da bi se mogao doživeti preporod.
Srpsko carstvo bilo je, na prvi pogled, lepo zamišljena, veličanstvena tvorevina, zar ne? A trajalo je, ustvari, onoliko koliko je trajao Carev život.
Sada, svi hoće u svojim pokrajinama da kraljuju, u selendrama svojim, kako je pokojni Car izvoljevao govoriti.
O čemu to govori? Pre svega o besprimernom padu morala.

VITOMIR: Moral se, izgleda, stvara jedino silom. Posle pobede, a ne posle poraza.

LAZAR: Pa, pokušaćemo da pobedimo, dragi Vitomire, razume se da ćemo pokušati. Ali da bismo mogli pobediti spoljašnjeg neprijatelja, moramo prvo pobediti sebe.
Koje, posle Vukašinove sramne katastrofe na Marici, prvi uspeo da odnese pobedu nad Turcima? Nije Marko i nije Konstantin, koji su primili sramno vazalstvo. Ja sam odneo tu pobedu, a ti to dobro znaš jer si komandovao mojom vojskom.
Zato se ta pobeda mora proslavljati svake godine. Srpskom narodu mora postajati jasno da sam ja onaj koji čuva duh carstva, koji nosi duh preporoda srpskog.

VITOMIR: Ali u toj stvari se ipak nešto ne slaže.

LAZAR: Šta se to ne slaže?

VITOMIR: Mi u boju na Dubravici nismo pobedili.

LAZAR: Šta kažeš?

VITOMIR: Gospodaru, ti bar znaš da je boj na Dubravici bio izgubljen.

LAZAR: Kako izgubljen, kad u svim našim letopisima piše da je to bila sjajna pobeda, koja je za mnogo vremena osvajača sa istoka odvratila od naših granica?

VITOMIR: Ja ne znam šta piše u letopisima, ali znam kako je bilo u stvarnosti, jer sam bio tamo i još nosim ožiljak od turske sablje.
Posle bitke, Turci su se povukli, jer je taj odred bio isuviše mali da bi mogao nastaviti osvajanje u dubini naše teritorije. Ali su se povukli natovareni plenom, a za njima je ostala pustoš, dim i krv. I moje desetkovane čete. To je istina o Dubravici, gospodaru!

(Pauza.)

LAZAR: Šta je s tobom, sine?

VITOMIR: To je, bio poraz. Ti znaš da je bio poraz! Svi to znaju, ali ćute, jer ih je zlo iskustvo ćutanju naučilo. Razume se, kada mi pomremo, laž iz letopisa pretvoriće se u istinu. Ali, za sada, mi smo još živi, mi znamo da je to bio poraz.

LAZAR: A šta ti hoćeš?

VITOMIR: Hoću da se ljudima kaže istina o položaju Srbije. Hoću da se smanje porezi, da se narod oslobodi preteranog kuluka, da se prestane sa besmislenim zidanjima, sa velelepnim lovovima i proslavama. Da se od tog novca stvori narodna vojska, da se plate veće najamničke čete. I da se hitno otpočnu pregovori sa pokrajinskom vlastelom. Sa Bosnom, Zetom, Južnom Srbijom... Sami nećemo opstati, gospodaru! Pogotovo ne pred najezdom, koja se sa istoka sprema.

(Pauza. Lazar klima glavom.)

LAZAR: A možda i prvenstvo da prepustimo nekome od njih? Nekom sposobnijem. Marku, Tvrtku?

VITOMIR: To ja nisam rekao, gospodaru!

LAZAR: Možda si mislio, Vitomire...

(Gužva, galama, aplauzi, scena se puni svetom. Oklopnici sa strane.)

LAZAR: Sakupili smo se ovde, gospodo hrišćanska, da proslavimo veliku pobedu srpskog oružja, koja će ostati večno zapisana u analima naših podviga i u pamćenju našeg naroda.
Bitku na Dubravnici potomstvo će pamtiti pre svega zato jer smo se odlučno oduprli zavojevačkim težnjama nezasite istočne imperije; jer je tada srpski narod, iako desetkovan velikim ratovima, pokazao snagu i odlučnost da nastavi svojim putem, onim velikim i slavnim putem što nam ga je naš pokojni car naznačio.
Bitka na Dubravnici pokazala je samopregor i bratsku združenost srpskog naroda, pokazala je da srpski vojnici i srpski vitezovi još uvek imaju moralne snage da se odupru semenu razdora i defetizma i da polože živote na pragu svoga velikog doma, svoje voljene otadžbine? (Aplauz.)
Božanska varnica je, dakle, u nama, i ako posedujemo moć da je zapalimo u plamen, tada ni zvezde u svojim putanjama ne mogu osujetiti naše napore da dostignemo cilj svojih stremljenja.
Zato se molim Gospodu Svevišnjem da me i dalje vodi cilju koji je za mene i ovu zemlju odredio. Ja ću ga slediti bez kolebanja. Neću dozvoliti da se iko ispreči na putu srpske slave i veličine i srpskog teritorijalnog integriteta. Srbija će nastaviti da gradi svoju budućnost, da okuplja oko sebe bratske narode i da preuzima svoje prirodno nasleđe – moć i duh vizantijske ostavštine, koja ne sme biti prepuštena na milost i nemilost varvarskih osvajača. (Ovacije.)
Imam posebno zadovoljstvo da još jednom, pred svima vama, odam zasluženo priznanje plemenitom i hrabrom Vitomiru, jer on je najzaslužniji za sjajnu pobedu čiju godišnjicu danas slavimo. Zahvaljujući, pre svega, njegovom mudrom i veštom rukovođenju, kao i njegovoj ličnoj hrabrosti, odneli smo pobedu u ovom boju i odvratili osvajača od lude nade da će zagospodariti srpskom zemljom.

(Ovacije, aplauz.)

VITOMIR: Ako tvoje poraze budemo slavili kao pobede, znači da nam ni u budućnosti pobede nisu potrebne. Svaki sledeći poraz proglasićemo jednostavno za pobedu. Sve do onog definitivnog poraza, koji će biti toliko očigledan i toliko katastrofalan, da će izmicati svakom političkom relativizmu. Ili ćemo naći načina da i kataklizmu predstavimo kao neku vrstu pobede? Zato pustimo Turke da čine što im je volja, da gaze našu zemlju, ruše naše crkve, i da unište ime srpsko i hrišćansko!

LAZAR: Slaveći, dakle, gospodo, ovu veliku pobedu i našeg hrabrog vojskovođu, plemenitog Vitomira, mi prikupljamo snagu za nove borbe i nove pobede.

(Publika se razilazi. Ostaju Lazar, oklopnici i Vitomir. Stefan i Olivera posmatraju, prikriveni.

Vitomir pođe ka izlazu, oklopnici mu prepreče put. On se okrene, gleda u Lazara, ovaj stoji nepomično. Mrak.)

III

(Stefan sa zlatnom loptom. Olivera.)

STEFAN: Hoćeš li da se loptamo? (Baci joj loptu.)

OLIVERA: Prošlo je vreme pesama i svečanosti... Hoću u manastir.

STEFAN: U manastir?

OLIVERA: Da.

STEFAN: Zašto?

OLIVERA: Hajdemo zajedno! Zajedno ćemo se podići na oblacima u sretenje Gospoda našeg, Isusa Hrista...

STEFAN: Ja ću biti knez. Moram da vladam.

OLIVERA: Bez prozora mi dom sazidaše idi, u njemu sedi, rekoše...

STEFAN: Luda si. Otac će te udati za nekog moćnog velikaša.

OLIVERA: Neću.

STEFAN: A za koga bi htela?

OLIVERA: Ni za koga.

STEFAN: A za Vitomira?

(Olivera ispusti loptu. Gleda ga. Krene ka izlazu. Zastane.)

OLIVERA: Svršeno je! Otići ću od vas i otrešću prah sa nogu svojih.

(Olivera izađe. Stefan uzme loptu. Ulazi Lazar.)

STEFAN: Hoćeš li da se loptamo?

(Dobaci Lazaru loptu. Ovaj je uzme i drži je onako kako će držati svoju glavu u poslednjoj slici.)

LAZAR: Sad nije vreme za loptanje.

STEFAN: A zašta je sada vreme, oče?

(Pauza.)

STEFAN: Gde je Vitomir?

LAZAR: Otišao je u inspekciju trupa.

STEFAN: A zašto su ga oklopnici gurali?

LAZAR: Ko ga je gurao? Kakvi oklopnici?

STEFAN: Oni su ga odveli. Ja sam sve video.

LAZAR: Ne priliči nasledniku prestola da svuda zabada svoj kneževski nos. Moraš još mnogo da učiš, Stefane Lazareviću, da bi pravilno shvatio ono što vidiš. Pogotovo ono što moraš, ili ćeš morati da činiš. Za sada smatraj da nisi video ništa.

STEFAN: Ali ja sam video.

LAZAR: To što si video pripada takozvanom području privida ili proizvoljnosti. Samo prečišćena, kondenzovana stvarnost ima pravo da se stvarnošću nazove. Ona stvarnost, dakle, koja je očišćena od svega slučajnog, haotičnog, nezakonitog – od svega što narušava zadati red i poredak, skladno uobličenu i dosledno ostvarenu sliku sveta.

(Ulazi dvoroupravitelj.)

DVOROUPRAVITELJ: Stigao je Vuk Branković, gospodaru!

(Dvoroupravitelj se pokloni i izađe.)

LAZAR: Prestolonasledniče, idi poigraj se malo.

(Baci Stefanu loptu, ovaj je uzme, jedan trenutak stoji i gleda Lazara, zatim istrči. Ulazi Vuk Branković.)

LAZAR: Kakva je situacija?

VUK: Loša. Turska sila je velika i po pravcu njenog kretanja zaključujem da nastupa prema Kosovu, to jest prema mojim posedima.

LAZAR: Znači, nemamo vremena da sa Markom i Konstantinom učinimo ono što smo sa Altomanovićem učinili.

VUK: Bojim se da nemamo.

LAZAR: Vreme nam se izmaklo...

VUK: Vitomir je, dakle, bio u pravu.

LAZAR: To je nebitno. Ne možemo svakome dozvoliti da bude u pravu.

VUK: Štaviše, pošto su Marko i Konstantin turski vazali, može se desiti da sultan od njih zahteva vojsku za rat protiv nas.

LAZAR: Misliš da će pristati?

VUK: Znaš i sam da nemaju drugog izbora.

LAZAR: Imaju. Da se sa nama protiv Turaka ujedine.

VUK: Pa kad Turke pobedimo, da ih onda napadnemo i uradimo s njima kao s Altomanovićem.

LAZAR: Da.

VUK: A onda ćeš ti mene.

LAZAR: Ili ti mene.

(Pauza. Zatim obojica prsnu u smeh.)

VUK: Dobro. Pozovimo ih onda na pregovore.

LAZAR: Pozvaćemo i Tvrtka, i ostale. Možda i Hrvate.

VUK: Misliš da Hrvati imaju interesa da nam pomažu?

LAZAR: Objasnićemo im da su naši interesi zajednički.

VUK: Kako ćeš u rat bez Vitomira, on ti je najbolji vojskovođa?

LAZAR: Sam ću predvoditi vojsku.

VUK: Tako možeš i da pogineš. Nisi baš u godinama...

LAZAR: Ako poginem, postaću svetac i predmet kulta.

(Mrak.)

IV

(Olivera i dadilja.

Dadilja razmešta kneginjici postelju. Olivera se sprema za počinak.)

DADILJA: (Pevuši.)
U šume hajdmo zelene,
u nepoznati stan,
gde teče voda s izvora
i gde kosovi pevaju...

OLIVERA: Dado...

DADILJA: Kaži, čedo!

OLIVERA: Sanjala sam strašan san... Ponori i virovi obasjani munjama. Grane velikih hrastova, za koje se grčevito drže ljudi, raznosi bura. Voda, posuta odlomcima domaćih stvari na kojima se spasavaju žene i deca. Stada na visoravnima dave se i gaze međusobno. U gomili ljudi, koji sa oružjem u ruci brane i poslednju stopu zemlje od izbezumljenih životinja, neki krše ruke, grizu ih da krv teče, drugi rukama zakapaju uši da ne čuju strašnu grmljavinu, ili meću ruke na oči da ne vide smrt koja se primiče. Neki se ubijaju, dave, bodu mačevima, skaču sa stena u nabujalu vodu, a majke proklinju boga i hvataju svoju decu da im razbiju glavu o kamen. Raspadnuta mrtva tela iz dubine izlaze na površinu vode, sudaraju se među talasima i odskaču kao mešine naduvane vazduhom. Ptice sleću na njih, ili od umora padaju na žive ljude i životinje, jer ne nalaze više drugog mesta na koje bi mogle da slete...

DADILJA: Stidi se, kćeri! Takvi snovi ne priliče jednoj srpskoj kneginjici. Nije pristojno tako sanjati. I otkuda ti to uopšte? Srećna si, zaštićena. Živiš u tvrdom gradu, u veselom svetu.

Ti treba da sanjaš o budućnosti, o krasnom životu koji te čeka. Da sanjaš o vitezu koji dolazi preko mora, iz daleke, nepoznate zemlje, jašući na vitom belcu. Na njemu oklop od zlata što blista tako da se vitezu od sjaja ne može u lice pogledati, a perjanica sa šlema spušta se na sapi konjske. On će biti vladar jednog velikog i srećnog carstva, u koje će te odvesti.

OLIVERA: Čujem noću krike, odozdo, iz tamnice...

DADILJA: Čini ti se, kćeri, čini ti se.

OLIVERA: Šta mu oni rade, dado? Da li ga muče?

DADILJA: Koga, kćeri?

(Pauza.)

OLIVERA: Vitomira.

DADILJA: Ne treba da misliš o Vitomiru, kćeri. Vitomir je izdajnik.

OLIVERA: Šta pričaš, dado?

DADILJA: Izdao je kneza na Dubravnici i prodao se Šašit-paši. To svi govore. Zašto bi ga, inače, zatvorili?

OLIVERA: Ti si luda! On je na Dubravnici pobedio Šašit-pašu. Pa to u svim našim letopisima piše!

DADILJA: Kažu da je primio novac od paše i da je pokušao da našu vojsku uvuče u tursku zasedu, ali da mu to nije uspelo, jer ga je Boško Jugović prozreo i poveo oklopnike u odlučni juriš. Neki čak pričaju i da se Vitomir tajno poturčio.

(Na vratima stoji kneginja Milica.)

MILICA: Zašto ne spavaš, dete moje? Noć je za blagi počinak određena. (Pauza.) Mi red poštujemo. Mi dajemo primer drugima. Je l' tako, Olivera?

(Pauza.)

OLIVERA: Tako je, majko.

MILICA: Pomolimo se, onda, zajedno. (Milica govori molitvu, one za njom.)

Odričem se svega što nije volja Tvoja, što nije slava i mudrost Tvoja, Hriste, Bože moj!

Prosveti dušu moju jedinom Svojom svetlošću, izbavi od prokletih dvoumnih misli, utvrdi stope moje na putevima Svojim i zaštiti me krilima Svojim.

Iz dubine vapijem k tebi, Gospode, saslušaj glas molite moje, saslušaj i pomiluj! I opomeni mi se, Gospode, kad dođem u carstvo Tvoje. Amin!
(Milica dune u sveću. Mrak.)

V

(Tamnica. Vitomir, vezan, poderanog odela i krvavog lica.

Dragutin pere krvave ruke, i pošto je bio raskomoćen, oblači se.)

DRAGUTIN: (Gunđa.) Izdajnik ostaje izdajnik... Umesto da priznaš, da odaš svoje saučesnike i moliš kneza za milost, pa da lepo primiš kaznu i oproštaj, ti se sa mnom inatiš, mamicu ti krvavu!

U ovoj zemlji reda mora da bude. Mi se za to staramo. I mi ćemo ga zavesti, ako niko drugi nije u stanju. Đubre izdajničko! Ruke tvojom psećom krvlju moram da poganim.

Ako si zgrešio, primi kaznu i gotovo; tako se uspostavlja red i poredak. Prestup – kazna, prestup – kazna. Je l' tako?

Ako lepo priznaš i pokaješ se, kazna će biti blaža. Oslepe te i proteraju iz Kruševca. Ili ti, možda, samo odseku desnu šaku. Ili: oslepe te, a ne proteraju. Ili ti odseku šaku, pa proteraju. Ili, možda, samo jezik. Šta ja znam...

A ovako, glavu ćeš izgubiti. Kaži sam, zar nisam u pravu?

Ćutiš, je l' da? Isteraću ja bes iz tebe, samo polako. Kosti ću ti polomiti, i to jednu po jednu. Druga ti kazna neće ni trebati. Glavu nećeš odavde izneti, pseto poturčeno!

(Ulazi Dimitrije.)

DIMITRIJE: Kako ide, druže? Je l' priznao?

DRAGUTIN: Ne znam kako je kod vas, u Vizantiji, al' ovi naši su tvrdoglavi ko magarci. Vidi kakve su mi ruke! Ima tvrdu glavu, svu sam kožu odrao... Preuzmi ga sad, pa ćeš da vidiš. Zdravo, druže! Srećno!

(Dragutin izlazi.)

DIMITRIJE: Gle, gle, kako vas je samo raskrvavio... Sad ćemo mi to!

(Briše Vitomiru lice mokrom krpom. Sve vreme posluje i priča.)

Nemojte zameriti što to kažem, ali brate, baš ste vi Srbi varvari. Tako vulgarno tući čoveka...

VITOMIR: Više volim da me tučete nego da mi se podsmevate.

DIMITRIJE: Ali, molim vas, nema ni govora o podsmehu... Pogledajte, skoro vam je oko izbio! Varvarin! Naša misija na Balkanu dala je vrlo, vrlo polovične rezultate. To morate i sami priznati.
Ali, da se predstavim: ja sam Demetrios, ili, ako više volite, Dimitrije, kako bi se to na našem narečju reklo. Iz Carigrada. Tamo se živi sve teže. Počeo je naš veliki egzodus na Zapad. Ja sam, na žalost, stigao samo dovde. Primoran sam da radim ovaj posao, mada to činim veoma nerado. Ali, od nečega se mora živeti, zar ne? Vi ćete to shvatiti. Uostalom, priznaću vam, ja ovaj posao radim samo honorarno. Moje glavno zanimanje je vaspitač kneževog sina Stefana. Ali plata je mizerna. Izgleda da kod vas učeni ljudi nisu baš na ceni.
Dakle, da počnemo!
Koliko ste novaca primili od Šašit-paše za izdaju na Dubravnici? (Pauza.)
Ko su vam bili saučesnici u izdaji? (Pauza.)
Kada ste prešli u islam? Pre ili posle bitke?
(Pauza. Vadi kutiju sa iglama za mučenje i razmešta ih ispred sebe.)
Mi nećemo, razume se, koristiti nehumana sredstva prisile. Na primer, ove igle. Vidite, ima ih razih dužina i debljina. Koriste se, pre svega, za zabadanje pod nokte, mada postoje i druga za to pogodna mesta na telu.
Evo, samo da probate!

(Zabada mu jednu, drugu, treću iglu pod nokte. Vitomir se grči, izdržava, najzad krikne. Mrak.)

VI

(Stefan i Dimitrije. Dok Dimitrije govori, Stefan obilazi oko njega igrajući se zlatnom loptom.)

DIMITRIJE: Danas ćemo govoriti o lavu, caru zverskome.
Lav je svima zverovima car jer se odlikuje trima velikim delima.
Prvo delo lavovo: kad ga rađa lavica, rađa ga veoma mala i mrtva, i leži mrtav, dok ne dođe lav i duhne u nozdrve njegove i oživi ga, kao što bog duhnu u Adama, i svi oživesmo.

Drugo delo lavovo: kada spava, oči njegove gledaju na sedam strana, i saznaje o lovcima, i utvrđuje se da ga lovci na snu ne nađu. Tako i Gospod naš, Isus Hristos, raspe se da đavola uništi. Tada reče za proroke koji besede: očima gledahu; tako i ti, čoveče, kad spavaš, ili jedeš, ili piješ, sve um tvoj da je o Bogu, i stražu da imaš od đavola, da te ne nađe bez molitve i uzme te. Jer reče prorok David: "neću umreti, nego ću živ biti", jer ako ti duši dobro učiniš, nećeš umreti nikako, pošto pravednik ne umire, nego živi na vekove.
Treće delo lavovo: kad jede čoveka, lice mu ne jede, niti ga gleda, a kada izede čoveka, uzme čovečju glavu i, gledajući na lice, plače mnogo, i, uzev, pogrebe je. (Pauza.)
Znam da vam je dosadno, gospodaru, ali šta možemo, takav je nastavni program.

(Mrak.)

VII

(Lazar stoji na sred scene u svečanoj odori od brokata. Preko ramena prebačen ubrus. Sluga mu laganim, svečanim pokretima češlja kosu, zatim bradu.)

LAZAR: Mala je kapija i uzak je put koji vodi u život, i malo će ih biti koji će ga pronaći.

Mi smo glumci u božanskoj drami, glumci koji na pozornicu izlaze samo jednom, utoliko je naš zadatak ozbiljniji, a greške nepovratne. A naš zadatak sastoji se ne samo u tome da služimo Bogu omogućujući mu da obnovi svoje stvaranje, već i u tome da svojoj braći i svojim potomcima pokazujemo put koji treba da slede:

(Preko scene protrčava Stefan, jureći za zlatnom loptom. Za njim trči Dimitrije.)

DIMITRIJE: Gospodaru, stanite, morate se ipak obući! Vladari srpski samo što nisu stigli!

(Obojica nestaju sa scene. U dubini, prolaze Milica i Olivera; za njima dadilja, noseći pregršt haljina u rukama. Utrčava zadihani dvoroupravitelj.)

DVOROUPRAVITELJ: Gospodaru, vreme je, oni su pred vratima!

(Lazar baca ubrus sa ramena. Ogrću ga plaštom i stavljaju mu krunu. Ulaze oklopnici, porodica, Dimitrije, svita. Fanfare.)

DVOROUPRAVITELJ: Kralj Bosne, Tvrtko Prvi!

(Ulazi Tvrtko energičnim korakom; naklon levo i desno.)

TVRTKO: Kralj Srba i Bosne!

(Priđe Lazaru, poljubi se s njim i stane do njega.)

DVOROUPRAVITELJ: Kralj Marko, gospodar Prilepa i okoline!

(Ulazi Marko, strogog i dostojanstvenog izgleda)

MARKO: Kralj Srba, Marko Prvi!

(Lazar krene da ga poljubi. Marko se samo nakloni i stane do kneza.)

DVOROUPRAVITELJ: Blagorodni gospodin Konstantin Dragaš!

(Ulazi Konstantin, sporoga hoda i gospodstvenog držanja.)

KONSTANTIN: Gospodar Srbije, Konstantin Dragaš!

(Nakloni se Lazaru i stane pored Tvrtka.)

TVRTKO: Kako je, bolan, u Makedoniji?

(Konstantin se ljubazno osmehuje i klima glavom.)

DVOROUPRAVITELJ: Gospodar Zete, Đurađ Stracimirović Balšić!

(Ulazi Đurađ, vrlo naduveno.)

ĐURAĐ: Gospodar Zete i Srbije! I nemoj da te više opominjem!

(Ljubi se teatralno sa Lazarom i stane do njega.)

DVOROUPRAVITELJ: Veliki župan, gospodin Andrija Gropa, gospodar Ohrida i arbanaške zemlje!

(Ulazi Gropa, gleda ispod oka, levo-desno.)

GROPA: Ljepo kaži: veliki župan srpski i arbanaški!

(Nakloni se Lazaru i stane pored Đurđa.)

DVOROUPRAVITELJ: Gospodin Vuk Branković, gospodar Kosova!

(Ulazi Vuk.)

VUK: I drugih srpskih zemalja! (Ljubi se sa Lazarom.)

LAZAR: Dobrodošli u Kruševac, gospodo! Hvala vam što ste se odazvali mome pozivu. Stara srpska poslovica kaže: "Ako dvojica spavaju zajedno, greju jedan drugoga; a jedan kako će se zagrejati?" Mislim da nam je ova pouka danas potrebnija nego ikada.
Srpski narod danas strepi za svoju sudbinu. Srbija gleda u nas i čeka našu reč. Čujete li žagor ispod prozora?
Izađimo na balkon, gospodo, neka narod vidi da njegove vođe stoje zajedno, neka uživa u našoj slozi.

(Velmože dolaze na proscenijum, blagim naklonom pozdravljaju publiku, poneki od njih maše, čuju se ovacije, aplauz, povici – Živeli! Itd. Mrak.)

VIII

(Tamnica. Vitomir, vezan, poderanog odela i krvavog lica. Dragutin pere krvave ruke.)

DRAGUTIN: Ako lepo priznaš i pokaješ se, kazna će biti blaža. Oslepe te i proteraju iz Kruševca. Ili ti možda samo odseku desnu šaku. Ili: oslepe te a ne proteraju. Ili, možda, samo jezik. Šta ja znam...

A ovako, glavu ćeš izgubiti. Kaži sam, zar nisam u pravu?

Ćutiš, jel da? Isteraću ja bes iz tebe, samo polako. Kosti ću ti polomiti, i to jednu po jednu. Druga ti kazna neće ni trebati. Glavu nećeš odavde izneti, pseto poturčeno!

(Ulazi Dimitrije.)

DIMITRIJE: Kako ide, druže? Je l' priznao?

DRAGUTIN: Ne znam kako je kod vas u Vizantiji, al ovi naši su tvrdoglavi ko magarci. Vidi kakve su mi ruke! Ima tvrdu glavu, svu sam kožu odrao...

Preuzmi ga sad ti, pa ćeš da vidiš. Zdravo, druže! Srećno!

(Dragutin Izađe.)

DIMITRIJE: Gle, gle, kako vas je raskrvavio... Nemojte zameriti što to kažem, jali brate, baš ste vi Srbi varvari. Tako vulgarno tući čoveka...
Dakle, da počnemo!
Ko su vam bili saučesnici u izdaji?

(Vitomir ne odgovara. Dimitrije vadi igle i raspoređuje ih ispred sebe.)

DIMITRIJE: Ko su vam bili saučesnici u izdaji?

VITOMIR: Nije bilo nikakvih saučesnika.

DIMITRIJE: Znači, priznajete da ste sami izvršili delo izdaje?

VITOMIR: Ne.

DIMITRIJE: Ako saučesnika nije bilo, onda logično proizilazi da ste izdaju izvršili sami. Zar ne?

VITOMIR: Ne. Saučesnika nije bilo jer nije bilo ni izdaje. Vi to znate isto tako dobro kao i ja.

DIMITRIJE: Znači, vi kolaboraciju sa Šašit-pašom ne smatrate izdajom? Možda zato što ste već pre toga tajno prešli u islam. Tako ćemo uneti u zapisnik.

VITOMIR: Dokle ćete terati sa mnom ovu krvavu komediju?

DIMITRIJE: Vi izdaju nazivate komedijom? Ja, doduše, nisam odavde, ali vi biste, kao Srbin, morali imati bar malo patriotske svesti.

VITOMIR: Kako sam mogao izdati, ako sam tu bitku dobio?

DIMITRIJE: Ko kaže da ste je dobili? Zar niste sami izjavili da je bitka na Dubravnici bila poraz. Znači, pretpostavka za izdaju postoji.

VITOMIR: A letopisi? Zar tamo ne piše da je ta bitka bila sjajna pobeda srpskog oružja?

DIMITRIJE: Ah, letopisi! Sada se na letopis pozivate? Pa zar niste sami javno osporili njihovu istinitost? Vidite kako se to vraća. Kako se uplićete u sopstvenu mrežu. Hteli biste sve da relativizujete. E, to ne može. Moramo se držati jednog logičkog pravca, inače nastaje haos; u glavi kao i u državi. A mi nećemo haos, mi hoćemo red, zar ne?

Dakle, kada se pokrene jedan logički mehanizam, on neumitno vodi ka jedino mogućem zaključku, ili ka svojoj logičkoj konsekvenci.

Ako postavite premisu da je bitka izgubljena, onda je logička konsekvenca ta da je sumnja u vašu izdaju moguća.

Ne razumem zašto se žalite. Mi zaključke izvodimo iz premise koju ste vi sami uveli u igru. Nije li tako?

(Mrak.)

IX

(Za drugim stolom sedi knez Lazar sa svojim gostima, srpskim velmožama, kneževska porodica, Dimitrije, svita.

To je kraj velike gozbe. Pred njima ostaci jela i pića. Poneko još jede; psi razvlače oglodale kosti.

U pozadini, dvorski muzičari sviraju tiho i umilno.)

LAZAR: Godine Gospodnje hiljadu devedeset druge, na prilazima zamku zvanom Orlovo Gnezdo, što se uzdizao na vrhu strme litice u zemlji Hašišina, stajala su dva čoveka: jedan beše lični izaslanik persijskog cara Melik-šaha, a drugi, ogrnut belim plaštom, zvao se Hasan ibn Sabah, šeik Planine i starešina Hašišina.
Na kulama zamka videli su se stražari, odeveni u belo.
Hasan ibn Sabah dade znak. Dve bele prilike digoše ruke na pozdrav, sunovratiše se u ponor i razbiše o stenje.
Gospodar Hašišina upita zatim carevog izaslanika treba li drugim znakom da baci u smrt celu stražu s vrhova kula.
"Ja imam osamdeset hiljada ljudi, od kojih će svaki na jedan moj mig da učini ovo isto. Može li se tvoj gospodar, Melik-šah, pohvaliti takvom odanošću svojih boraca? I on traži da mu se ja pokorim! Idi, to je bio moj odgovor!"
Izaslanik je otišao, a Melik-šah nikada nije pokorio zemlju Hašišina. (Pauza.)

Možemo li mi, gospodo srpska, poslati ovakav odgovor turskom sultanu?

(Utrči usplahireni dvoroupravitelj.)

DVOROUPRAVITELJ: Gospodaru! Gospodaru!

(Muzika prestane sa svirkom.)

DVOROUPRAVITELJ: Gospodaru, turske trupe su zaposele Kosovo!

(Pauza, svi se ukoče, ostavši, ko sa koskom, ko sa čašom u ruci.)

LAZAR: Možda je vreme, gospodo, da otpočnemo sa pregovorima.

(Mrak.)

X

(Mrak. Osvetljene su samo dve divovske figure, na koturnama.

To su Miloš Obilić i Ivan Kosančić.

Dolaze iz dubine.)

OBILIĆ: Pobratime, Kosančić Ivane!
Jesi l' tursku uhodio vojsku?
Je li mnogo vojske u Turaka?
Možemo li s Turci bojak biti?
Možemo li Turke pridobiti?

KOSANČIĆ: O moj brate, Miloš Obiliću!
Ja sam tursku uhodio vojsku,
jeste silna vojska u Turaka;
svi mi da se u so prometnemo,
ne bi Turkom osolili ručka;
evo puno petnaest danaka
ja sve hodah po turskoj ordiji,
a ne nađoh kraja ni hesapa:
od mramora do suva javora,
od javora, pobro, do Sazlije,
od Sazlije na ćemer ćuprije
od ćuprije do grada Zvečana,
od Zvečana, pobro, do Čečana,
od Čečana vrhu do planine,
sve je turska vojska pritisnula:
konj do konja, junak do junaka,
bojna koplja kano čarna gora,
sve barjaci kao i oblaci,
a čadori kao i snjegovi;

da iz neba plaha kiša padne,
niđe ne bi na zemljicu pala,
već na dobre konje i junake.

(Mrak.
Kraj prvog dela.)

XI

(Tamnica. Vitomir. Ulazi Olivera. Prati je sluga sa bakljom na ulazu; Olivera prileti Vitomiru. Dugo ga grli.)

VITOMIR: Beži... beži iz ovog pakla, Olivera?

OLIVERA: Volim te!

VITOMIR: Beži...

OLIVERA: Zajedno ćemo otići!

VITOMIR: Odavde nema izlaza.

OLIVERA: Ima. Ja ću te spasti. Samo izdrži. Izdrži! Možeš li?

VITOMIR: Da... Mogu... Izdržaću.

OLIVERA: Izdrži!

VITOMIR: Požuri...

OLIVERA: Izdrži!

(MRAK.)

XII

("Kraljevi se otimlju o carstvo". Prisutni: Lazar Hrebljanović, Vuk Branković, Tvrtko Kotromanić, Marko Mrnjavčević, Konstantin Dragaš, Đurađ Stracimirović, Andrija Gropa.)

LAZAR: Gospodo, ovde je reč o borbi za mesto na pozornici istorije. Ovde se rešava pitanje ne samo našeg opstanka, već pitanje kakvu će ulogu srpski narod igrati u vekovima koji dolaze. Ovde se rešava pitanje hoćemo li izaći na velike puteve svetske istorije, ili ćemo, opijeni svojim malim provincijalnim samozadovoljstvom, dozvoliti da budemo pregaženi i gurnuti u tamu neistorijske sudbine.

VUK: Gde su Hrvati?

LAZAR: Hrvati nisu došli.

KONSTANTIN: Želeo bih, kao najstariji od vas, da zahvalim...

TVRTKO: Po čemu najstariji?

KONSTANTIN: Kao najstariji od vas, da zahvalim našem uvaženom domaćinu, gospodinu Hrebljanoviću – nisam znao da imate tako dobru divljač u ovim krajevima – šta sam ono hteo reći... da zahvalim, ovaj, gospodinu Hrebljanoviću na gostoprimstvu, na mudrim rečima i na brizi za napaćeni srpski narod.

MARKO: I moj otac, kralj Vukašin, zvao je u pomoć uoči boja na Marici. Niko od vas nije tada mislio da će jednoga dana i na njega red doći.

KONSTANTIN: ... i na brizi za napaćeni srpski narod. Ali bih želeo, ujedno, ako mi dozvolite, i da postavim pitanje legitimiteta. Ko, dakle, od nas, gospodo, pritežava legitimno pravo da govori u ime srpskog naroda?

VUK: Oprostite! Turci su već na Kosovu. Bojim se da za ovu vrstu rasprave nemamo više vremena.

KONSTANTIN: Obratite pažnju, gospodo! Moja majka je rođena sestra pokojnog cara Dušana. Ja sam, dakle, skoro Nemanjić!

TVRTKO: Ih, bolan, po ženskoj liniji mi smo u srodstvu s Nemanjićima još od kralja Dragutina, Nemanjinog praunuka.

LAZAR: Ja ne znam koliko je to, u ovom času, kao što reče Vuk Branković, ali, ako baš hoćete... doduše, ne ja lično, već moja supruga, gospođa Milica, vodi poreklo još od Nemanjinog sina Vukana. To znači da moj sin, mladi Gospodin Stefan...

ĐURAĐ: Čekaj, čoče! Neće vam to bez nas, Balšića, proći. Je li Balša Balšić uzeo šćer Dušanovog kako ono bješe... despota Jovana, šure Dušanovog!

TVRTKO: E ti ga prećera, Balšiću!

ĐURAĐ: Što, jadan?

KONSTANTIN: Ne, molim vas! Obratite pažnju! Ja ovde ističem svoje pretenzije. Srpski presto je upražnjen već osamnaest godina...

TVRTKO: To se tebi snilo, bolan Konstantine! Jesam li se ja, još sedamdeset i sedme, krunisao za kralja Srba i Bosne. Sad još da osvojim primorje, pa ću, ako nemaš ništa protiv, biti i kralj Hrvata.

MARKO: Pored živog srpskog kralja si se krunisao, Tvrtko Kotromaniću!

TVRTKO: A ko je taj, biva, da ga vidim?

MARKO: Ja sam taj. Zar ne znaš da je moj otac od cara Uroša kraljevsku krunu dobio?

LAZAR: Gospodo, gospodo!

TVRTKO: Turski vazal ne može biti kralj srpski, Marko Mrnjavčeviću!

(Marko pođe prema Tvrtku. Konstantin ga uhvati za ruku.)

KONSTANTIN: Čekaj, Marko! Budi realan, brate. Pa ti vladaš samo Prilepom i okolinom...

MARKO: Sram te bilo, Konstantine Dejanoviću! Ti si moju baštinu opljačkao! Kad je trebalo braniti opstanak srpske zemlje na Marici, nigde te nije bilo; ali si bio najbrži kad je trebalo zaposesti zemlje moga oca. Gde je Štip? Gde je Strumica, Vranje, Preševo, Slavište, Inogošte?

KONSTANTIN: Ih, brate...

VUK: Ja ne razumem, gospodo...

MARKO: Ti da ćutiš, Brankoviću! Šta si imao pre Maričke bitke, sem svoje baštine u Drenici? Gde je Skoplje, prestoni grad srpski? Gde je? Gde je Sjenica, gde Zvečan i Polimlje? Balšiću si Prizren opljačkao! Kaži Balšiću!

ĐURAĐ: Jes, jes! Vrći Prizren, ništarijo!

MARKO: A pre toga si taj Prizren ti meni oteo!

ĐURAĐ: I to je istina, Marko. Kako došlo tako i otišlo.

LAZAR: Marko... Gospodo... Možemo li mi Srbi jedanput da budemo na visini istorijskog zadatka? Da budemo principijelni? Ako se sada ne ujedinimo i ne odgovorimo izazovu koji istorija stavlja pred nas, sledeća prilika neće se ukazati možda stotinama godina. Možda se neće ukazati nikad više!

MARKO: Gde je Priština, gde Novo Brdo, Hrebljanoviću? Gradove moje Brankoviću u miraz daješ! Iz mog Novog Brda srebro vadiš. Na moje blago skupljao si vojsku što je zemlju tvoje braće gazila!

Postao si vazal ugarski da bi pomoć dobio protiv brata svoga, Altomanovića. Ja sam vazal turski postao iz crne nevolje, a ti iz pohlepe vazal kralja ugarskoga. Nije ti dosta bilo što si Altomanovića opljačkao. Pod zaštitom Ludviga Ugarskog rasturio si Radiča Brankovića i oteo mu Kučevo i Braničevo. A kad je Ludvig umro, nisi sačekao ni da se ohladi a već si napao njegove gradove. Beograd i Golubac, uz pomoć Tvrtkovu, kome si to platio priznavanjem njegove lažne titule kralja srpskog.

A kada si video da ti Turci na vrata kucaju, opet si se pokajnički pod ugarski skut zavukao i vazalstvo primio. Je l' to znači biti na visini istorijskog zadatka? Je l' to principijelna politika, Hrebljanoviću? Je l' to sloga i jedinstvo srpsko?

Kad bolje razmislim – vi ste mi veći neprijatelji nego Turci.

Turski car bar drži zadatu reč. Ja jesam vazal, ali moj narod živi u miru. Ja na Kosovo neću doći. A desi li se da ipak dođem, neka mi Bog oprosti, biću sa one strane.

VUK: Marko!

MARKO: Svršeno je! Otići ću od vas i otrešću prah sa nogu svojih. Prokleta neka je zemlja ova! Prokleti da su vam i hleb i voda i stada i deca i unuci vaši! Anatema!

(Marko ode. Pauza.)

TVRTKO: Ode...

VUK: Unuk Mrnje iz Livna. Sin Vukašina Mrnjavčevića, koji je Urošu Nejakom oteo pola carstva...

ANDRIJA: A što, Vuk, to njemu nisi kazao?

ĐURAĐ: A ti, župane arbanaški, na pravdi Boga mu Ohrid ote, pa tebi ništa ne reče.

ANDRIJA: Ja nisam Srbin. Zato ga manje bolji.

(Pauza.)

LAZAR: Ja sam do kraja ostao veran caru Urošu, kojeg ste vi zvali "Nejaki". Tek kada su vaši očevi rasparčali Carstvo, i ja sam uzeo svoj deo. Trebalo je spasti bar nešto na čemu bi se srpska država mogla obnoviti...

(Konstantin ustaje.)

KONSTANTIN: E pa, gospodo, ako stvari već tako stoje...

LAZAR: Čekaj, Konstantine!

KONSTANTIN: Ako ćeš ti da je obnavljaš... Izvoli, obnavljaj!

VUK: Konstantine!

KONSTANTIN: Ja sam svoje rekao. Mene Vizantija priznaje, mene čak i Turci uvažavaju... Moja majka, i tako dalje... Hvala, divljač je bila zaista izvrsna!

(Ode.)

TVRTKO: Ode...

LAZAR: (Viče za njim) Uvažavaju te jer im plaćaš danak i pomažeš da Srbiju osvoje, a uskoro će i na tebe red doći, Konstantine Dejanoviću!

(Pauza.)

ĐURAĐ: Znate šta... mora se ipak priznati da Turci uvode red.

TVRTKO: Šta to sad znači, bolan?

ĐURAĐ: I ne samo red, već štite seljake i ukidaju preterane lokalne dažbine.

VUK: Balšiću!

ĐURAĐ: U Dušanovom zakoniku stoji da seljak mora kulučiti za svoga gospodara dva dana u nedelji, dok islamski zakon nalaže da radi samo tri dana godišnje.

VUK: Ja ovo ne razumem!

ĐURAĐ: Turci svojim vazalima ostavljaju odrešene ruke u unutrašnjoj upravi i korektno se drže dogovora.

U okviru velikog turskog carstva svi narodi, vere i rase žive mirno i snošljivo.

Izvinite, žurim. (Ode.)

TVRTKO: Ode!

(Pauza.)

ANDRIJA: Kad se bolje razmisli... i vizantijski car je turski vazal.

(Pauza.)

ANDRIJA: Vi se žaljite na napade spoljašnjeg neprijatelja; ipak, ako bi strani neprijatelj prestao da nas uznemirava, da lji bi Srbin stvarno bio u stanju da živi u miru sa Srbinom? Ako bi spoljašnja opasnost od Turaka bila otklonjena, ne bismo li bilji izloženi nemilosrdnijem i i težem razaranju u samoj zemlji? Vi se tužite na sljabe žetve i gljad; ipak, najveće gljadi ne stvara suša već ljakomost, i najsramnija nesređenost potiče od preterane zarade i podizanja cena u trgovini žitaricama; Tužite se da obljaci ne ispuštaju kišu koju drže na nebu, a ne vodite računa o ambarima koji ne ispuštaju žito na gljadnu zemlju. Vi se tužite na pad u proizvodnji, a ne vodite računa o nepravednoj raspodeli onoga što je proizvedeno. Žaljite se na kuge i boljesti a ne shvatate da su one kazna za zlo koje ste sami počinili.

LAZAR: Straža!

(Ulaze oklopnici.)

ANDRIJA: Poljako Ljazar! Dve hiljade ljutih Arbanasa čeka u zasedi ispred grada. Misljim da ti boj s njima sada nije potreban.

LAZAR: Ništa, ništa...

(Oklopnici izlaze.)

ANDRIJA: Nezadrživo napredovanje isljama od istoka prema zapadu jasan je dokaz da Bog njima pomaže i da je isljam prava vera. Tako mi Arbanasi misljimo.

Zbogom Ljazar. Zbogom veljmože srpske.

(Ode. Pauza.)

TVRTKO: Ode...

(Pauza.)

VUK: Turci već pljačkaju po Kosovu.

LAZAR: A možda će, ipak, Evropa... Mi smo uvek bili evropski grudobran pred najezdama sa istoka.

VUK: Evropa nas je, kao i obično, ostavila na cedilu. Uostalom, sada je već kasno za sve.

LAZAR: Nije kasno! Ko neće s nama, ne mora. Još ima u nas sile. Kada se krenu naši teški oklopnici... Kad se nas trojica sjedinimo...

TVRTKO: I ja bih morao poć...

LAZAR: Kako? Zar i ti, brate Tvrtko? Pa ti si sledeći na redu! Kuda ćeš sada, zaboga?

TVRTKO: Čekaju me oni hrvatski gradovi što ih osvajat moram. Nameračio sam hrvatsku krunu, pa to ti je. A ja ću tebi Vlatka Vukovića, sa jednim odredom poslat. Biće to, tebi dosta. Ajd, s Bogom ostajte, braćo Srbi!

(Tvrtko izađe. Pauza.)

LAZAR: Ostadosmo sami, Brankoviću... (Pauza.) Ništa. Hajde!

VUK: Kuda?

LAZAR: Moramo da se na kraju pregovora prikažemo narodu. Od nas se to očekuje. Vidiš kolika se masa okupila!

VUK: Šta sad da kažemo narodu?

LAZAR: Hajdemo!

(Izlaze na proscenijum. Pred publiku. Nameštaju se. Lazar se uz naklon smeši levo, desno.)

LAZAR: Mi smo ovde, kao što vam je poznato, imali razgovore sa gospodarima srpskih pokrajina i oblasti. Razgovarali smo kao braća, svesni velike odgovornosti koja, u ovom teškom sudbonosnom času, leži na nama.

Radujte se! Došao je kraj srpskoj neslozi! Došao je kraj kratkovidoj sebičnosti! Zajedno ćemo ustati da odbranimo čast, ime, i slobodu srpsku. Srbija će ponovo biti jedinstvena, velika i moćna.

Marko, Tvrtko, Konstantin i ostali, jašu već ka svojim oblastima, kako bi pokrenuli vojsku i narod i zajedno s nama stali na tvrdi bedem otadžbine.

Spavajte mirno, sudbina vaša u dobrim je rukama. Živeli!

(Ovacije. Aplauzi, Lazar se smeši, maše publici. Mrak.)

XIII

(U dubini, Milica i Stefan loptaju se zlatnom loptom.

Lazar na proscenijumu.)

LAZAR: Simeone Nemanjo, oče sveblaženi, pogubne jeresi oborio si, a crkve svete podigao i narod tvoj uputio si k svetlosti blagog razuma. Simeone, oče naš, Hrista Boga moli da nam milost daruje, i da spase nesrećni narod srpski od propasti koja mu se sprema!
Sveti Savo, slavo srpska, ko da iskaže tvoje vrline, kojima si ono što je nebesko na zemlji stekao! Jer prvo došav, otačastvo svoje prosvetio si i porodio ga Duhom Svetim. Savo, blaženi pastiru i učitelju, stojeći pred Hristom Bogom, moli ga da spase duše naše, moli ga da propast ljutu otkloni od srpske zemlje!

Uroše, sveti caru srpski, blagoga imena vencenosac bio si, blagočašćen i verom presvetlo ukrašen: milošću i čistotom prostrano naselje bio si Duha svetoga. Otišav, žalost veliku ostavio si nama koji smo pretekli. Ne prestaj moliti se, preblagi gospodu Isusu Hristu da spase narod srpski; moli se Gospodu da spase i pomiluje ovaj narod pred kojim se otvara ponor prokletstva i nesreće!

(Mrak.)

XIV

(Oliverine odaje.

Dadilja uvodi Dimitrija, svetleći mu svećom u velikom svećnjaku. Zatim ostaje sve vreme tu, malo podalje.)

OLIVERA: Jesi li razmislio, Dimitrije? Jesi li ispitao sve okolnosti?

DIMITRIJE: Opasno je, gospo. Treba podmititi tamničara, stražu na izlazu iz kazamata i stražu na gradskoj kapiji.

OLIVERA: Može li se to učiniti?

DIMITRIJE: Pa... moći će. Kod vas su, srećom, službena lica neobično podmitljiva. To, razume se veoma olakšava ovakva preduzeća. Samo je dosta skupo...

OLIVERA: Novac nije u pitanju. (Stavlja mu u ruke kesu s novcem.) Konji?

DIMITRIJE: Tri osedlana konja čekaće kod južne kapije.

OLIVERA: Tri?

DIMITRIJE: Posle ovoga, gospo, ni meni više nema ostanka. Vaš velemoćni gospodin otac živom bi mi kožu odrao pa bi je, slamom ispunjenu obesio na najvišoj kuli kruševačkoj.

A znate, ja inače odavno čekam priliku da odem odavde. Ovaj brod tone, gospo; treba ići dalje, na Zapad.

Da nije te nužde, da ne trpim ljutu nevolju izgnanstva i besparice, ja bih vam, verujte, gospo, kao čovek koji drži do otmenosti, ovu delikatnu uslugu učinio besplatno, iz čistog zadovoljstva. Ovako...

(Olivera mu stavlja još jednu kesu u šaku.

Dadilja ga cima za rukav da krenu.)

DIMITRIJE: Jer, znate, gorka je sudba izgnanika i potukača po drumovima tuđinskim. (Dadilja ga cima.) Naše carstvo sjalo je hiljadu godina, kao zvezda vodilja ovog sveta, a sada svetluca samo kao žižak u tami, i samo je pitanje vremena kada će zgasnuti sasvim pred hordama varvarskim koje nadiru sa Istoka i kojima se niko živi neće moći odupreti, pa bojim se ni vaš uzvišeni gospodin otac, što opsednut senkama, opčinjen prividom, ne vidi da je igra odavno završena i da se tamno krilo zle sudbine navlači preko ovog neba. (Dadilja ga cima i vuče ka izlazu; on hodajući unazad, maše visoko dignutom desnicom prema Oliveri i govori.) Zapad sada preuzima baklju koju smo mi nekada gordo držali. Ipak, sa strepnjom u srcu polazim tamo. Ovo je početak nedoglednih patnji, egzodusa kome kraja neće biti. Mi smo izgnanici, pritešnjeni između dva sveta, jednoga koji se ruši i drugog kome nećemo nikada moći da pripadnemo potpuno.

(Dadilja ga odvlači. Mrak.)

XV

(Tamnica. Vitomir do kraja izmrcvaren, sav u krvi, sa krpama od odela koje vise na njemu.

Dragutin pere krvave ruke.)

DRAGUTIN: Ili ti, možda, samo odseku desnu šaku. Ili: oslepe te a ne proteraju. Ili ti odseku šaku, pa proteraju. Ili, možda, samo jezik. Šta ja znam...
Ćutiš, je l' da? Glavu nećeš odavde izneti, pseto poturčeno.

(Ulazi Lazar u pratnji dva oklopnika. Dragutin ga ne vidi jer je okrenut leđima. Samo čuje korake.)

DRAGUTIN: Jesi li stigao, druže? Vidi kakve su mi ruke...

(Okrene se sa ispruženim rukama; ugleda kneza, zanemi, zastane mu reč u grlu, gleda kneza i hvata vazduh. Pauza.)

DRAGUTIN: Gospodaru...

LAZAR: Izađi, sine.

(Dragutin se klanja; grabi u letu svoje stvari i izgubi se. Lazar razgleda oko sebe, zatim da znak oklopnicima; i oni izađu. Priđe Vitomiru, zagrli ga onako krvavog, tresu mu se ramena od plača. Zatim se odmakne, gleda ga, na njemu Vitomirova krv.)

LAZAR: (Kroz suze.) Šta je istorija? Ako je istorija put ka samoostvarenju, to jest ka Bogu ili samoostvarenju u Bogu, onda je poraz, žrtva, patnja, nužna stepenica da se do cilja stigne.

VITOMIR: Ne mogu više... Naredi da me ubiju.

LAZAR: Naši životi ne postoje više. Zajedno ćemo se svi podići na oblacima u sretenje Gospoda našeg Isusa Hrista.

VITOMIR: Ne mogu...

(Lazar vadi svilenu maramicu, blistavo belu, i otire njome krv sa Vitomirovog lica. Za to vreme govori.)

LAZAR: Srbija mora biti žrtvovana da bi se, kao Feniks, mogla probuditi, kada kucne čas, i ponovo zauzeti svoje mesto među narodima i državama.

(Namače maramicu u sud sa vodom i pere sa Vitomira krv.)

LAZAR: Kazna je velika, jer je greh veliki; lek je gorak, jer je bolest opaka...

VITOMIR: Ne mogu više...

LAZAR: Seti se reči Hristovih! "Neka se ne uznemiruje vaše srce: vi verujete u Boga i verujete u mene. U kući moga Oca ima mnogo odaja. Idem da spremim mesto za vas. I ako ja odem i pripremim mesto za vas, doći ću opet i primiću vas kod sebe da, gde sam ja, budete takođe i vi. I da vi znate kuda ja idem, i da znate put. Jer ja sam put, istina i život. Svako ko spase svoj život izgubiće ga, a svako ko izgubi svoj život mene radi, spašće ga."

VITOMIR: Naredi da me ubiju.

LAZAR: Hoću, sine... Ali, pre smrti svi se ispovediti moramo; moramo grehe pred drugovima našim priznati, kako bismo čista srca zakoračili u carstvo nebesko.
Zato ćeš izaći pred okupljenu vojsku i priznaćeš svoje izdajstvo, kako borci, koji te vole i koji ti veruju, ne bi ostali u uverenju da si optužen nepravedno.
Okrepljeni tvojim pokajanjem, oni će vedro, očeličena duha poći žrtvenim putem.
Tako će tvoja krv zapečatiti sveti zavet srpskih vitezova, a tvoja mučenička smrt ozariće se svetlošću smisla.

(Celiva ga, stavlja krvavu maramicu u džep i odlazi.

Vitomir ostaje, krvav i raspet, glave oborene na grudi. Mrak.)

XVI

(Stefan Lazarević u postelji, u svili i čipkama.

Pored njega Dimitrije, s naočarima na nosu. Drži pred sobom veliku, otvorenu knjigu.)

DIMITRIJE: Celokupni nastanjeni svet sada slavi trajni praznik. On je odbacio od sebe gvožđe koje je odvajkada nosio i okrenuo se, bezbrižno, proslavama i uživanjima svih vrsta. Sva stara suparništva su nestala i samo jedan oblik takmičenja preokupira sada sve gradove – takmičenje da se napravi najlepša izložba lepote i uljuđenosti.
Ceo je svet sada pun gimnazijuma, fontana, slavoluka, hramova, radionica, akademija, i sada je sa izvesnošću moguće reći da se svet, koji je bio u samrtnoj agoniji, oporavio i stekao nov životni vek.
Cela se zemlja pruža kao vrt zadovoljstva. Dim spaljenih sela i stražarske vatre, koje je upalio bilo prijatelj ili neprijatelj, nestali su iza vidika, kao da ih je kakav moćni vetar razvejao; njihovo mesto zauzelo je nebrojeno mnoštvo ljupkih prikazanja i zabava...

STEFAN: Šta je to, učitelju? Je li to istina ili priča?

DIMITRIJE: To je istina.

STEFAN: Stvarno?

DIMITRIJE: Ono što vidimo da se oko nas zbiva nije jedina istina, gospodaru. Postoji jedan drugi svet izvan pepela i naših zgarišta, izvan našeg ljutog i besmislenog klanja. Taj svet spava u starim knjigama, u sećanju koje čuvaju stari svici i tablice, koje pamti pepeo spaljenih biblioteka. Postoje ljudi u čijim snovima on prebiva...

STEFAN: Postoji li to negde stvarno, učitelju?

DIMITRIJE: Ne, to ne postoji nigde.

STEFAN: Pa šta je to, onda?

DIMITRIJE: To je utopija, gospodaru.

STEFAN: Da... Spava mi se sada; to ćeš mi sutra objasniti.

DIMITRIJE: Hoću, gospodaru. Spavaj mirno. Sutra...

(Stefan se okrenuo na drugu stranu.

Dimitrije odlaže knjigu, skida naočare, pokriva dečaku leđa, zatim se okreće ka izlazu. Tamo stoji Olivera u putničkoj odeći. Mrak.)

XVII

(Tamnica. Noć. Vitomir vezan. Klonuo.

Ulazi Dimitrije sa upaljenom bakljom, za njim Olivera.

Olivera hitro, bez reči, prilazi Vitomiru i odvezuje ga.

Dimitrije stavlja baklju u prsten na zidu i pomaže joj.

Vitomir je odvezan; deluje, međutim, potpuno bezvoljno i odsutno, kao mesečar.)

OLIVERA: Hajdemo... Pa, hajdemo!
Moramo brzo... Tamničar je potkupljen, ali u ponoć straža obilazi zgradu.
Hajdemo, čekaju nas konji na južnoj kapiji.

Spustićemo se u Dubrovnik, sešćemo u lađu i otići daleko odavde. Zauvek.
Spreman sam sve da napustim. Hoću da živim i umrem sa tobom. Hajdemo!

VITOMIR: Ja sam izdajnik. Tajno sam se poturčio. Izdao sam na Dubravnici. Prodao sam se Šašit-paši. Priznajem.
Čekam zasluženu kaznu.

OLIVERA: O, Bože, šta su ti uradili!

DIMITRIJE: Dođite k sebi, čoveče. I sami znate da je sve bila samo igra. Privid.
Vi niste izdajnik.
To je bila politička nužnost.
Potreba trenutka.
Ali, sada je sve prošlo.
Otvaraju vam se vrata u slobodu. Zajedno ćemo otići na Zapad.
U neku mirnu, slobodnu zemlju, gde se živi bez mnogo politike, gde vladaju radinost i prosveta, gde trgovci trguju, lađari morem brode, neimari grade zdanja ugodna ljudskom oku, a učitelji poučavaju naraštaje zakonima morala i principima zdravog razuma.
U neku zemlju – valjda takve ima – gde su ljudi pobedili haos u sebi i oko sebe, gde je razdvojena svetlost od tame, stvarnost od privide, gde caruju uljuđenost i dobri običaji.
Hajdemo!

VITOMIR: Ja sam izdajnik. Priznajem! Čekam zasluženu kaznu.

OLIVERA: Vitomire!

VITOMIR: Kazna je velika, jer je greh veliki; lek je gorak, jer je bolest opaka. Ali, moja krv će zapečatiti sveti zavet srpskih vitezova, koji će sutra poći u Kosovo.

OLIVERA: Ja ću te negovati. Ozdravićeš. Sve ovo zaboravićemo kao ružan san. Otići ćemo daleko, ako treba i na kraj sveta, gde niko ne zna da postoji ova zemlja, gde niko nikada nije čuo za Srbe, Turke, Kosovo... Nekuda gde ljude ne muče, ne ubijaju, gde im oči ne vade, ruke ne odsecaju. Hajdemo!

VITOMIR: Zajedno ćemo se svi podići na oblacima, u sretenje Gospoda našeg Isusa Hrista.

DIMITRIJE: Ne vredi. Izgleda da smo suviše dobro obavili posao. Zbogom, gospo! Učinio sam koliko sam mogao.

(Dimitrije žurno izađe. Mrak.)

XVIII

(Na sredini scene dželatski panj.

Svuda unaokolo postrojeni gusti redovi oklopnika.

Tu je i kneževska porodica, zatim Vuk Branković, svita.

Dželat sa velikim mačem u ruci vodi vezanog Vitomira.)

VITOMIR: Priznajem! Priznajem! Priznajem!

(Dželat dovodi Vitomira do panja.

Ulazi knez Lazar na koturnama. Visok je najmanje tri metra. Svi padaju na kolena.)

LAZAR: Ko je Srbin i srpskoga roda,
i od srpske krvi i kolena,
i ne došo u boj na Kosovo,
od ruke mu ništa ne rodilo,
ni u polju pšenica bjelica,
ni u brdu vinova lozica!
Ne imao od srca poroda!
Rđom kapo dok mu je kolena!

(Dželat zamahuje mačem i odseca Vitomiru glavu.

Glava se dokotrlja do kneževih nogu.

Na nebu se pojavi anđeo.)

ANĐEO: Care Lazo, čestito koleno!
Kome ćeš se privoleti carstvu?
Ili voliš carstvu nebeskome,
ili voliš carstvu zemaljskome?
Ako voliš carstvu zemaljskome,
sedlaj konje, priteži kolane,
vitezovi sablje pripasujte,
pa u Turke juriš učinite,
sva će turska izginuti vojska.
Ako l' voliš carstvu nebeskome,
a ti sakroj na Kosovu crkvu,
ne vodi joj temelj od mermera,
već od čiste svile i skerleta,
pa pričesti i naredi vojsku;
sva će tvoja izginuti vojska,
ti ćeš kneže s njome poginuti.
(Čuje se grmljavina, nebo se zamrači, anđela nestane, sevaju munje, čuje se kaluđersko pojanje.)
"Svjati Bože, svjati krepki, svjati besmrtni, pomiluj nas..."

(Oklopnici panično trče unaokolo, sudaraju se.

U svetlosti munja pojavljuje se ogromna Vitomirova figura.)

VITOMIR: Pazite, pazite, jer se nebesa pomračiše.
Sunce je crveno kao skorela krv. Bežite!
Padaće vatra i sumporna kiša, biće gora od usijanog kamenja i stena.
O, Srbijo, doći će kazna za kaznama. Kazna gladi iza rata, kazna kuge iza gladi.
Prošlo je vreme pesama i svečanosti! Mesto mirisa biće smrad, i mesto pojasa raspojasina, mesto pletenica ćela, mesto širokih skuta pripasana vreća, i mesto lepote ogorelina!
Među vama neće ostati ni toliko živih da sahrane mrtve.

(Sve se utišava. Pali se svetlost.

Scena izgleda upola kao bojno polje posle bitke a upola kao veliko smetlište. Prekrivena je krvavim, iskasapljenim leševima oklopnika, polomljenim kopljima, mačevima, delovima oklopa, ali i pocepanim kartonskim kutijama, plastičnim bocama i vrećama, cevima, polomljenim nameštajem...

Među leševima stoje, na koturnama, kneginja Milica i boško Jugović koji drži veliki barjak.)

MILICA: O moj brate, Boško Jugoviću!
Car je tebe meni poklonio,
da ne ideš u boj na Kosovo,
i tebi je blagoslov kazao,
da daš barjak kome tebi drago,
da ostaneš sa mnom u Kruševcu.
Da imadem brata od zakletve.

BOŠKO: Idi sestro na belu kulu;
ne bih ti se, junak povratio,
ni iz ruke krstaš barjak dao,
da mi care pokloni Kruševac;
da mi reče družina ostala:
gle strašivca Boška Jugovića!
On ne smede poći u Kosovo
za krst časni krvcu proljevati
i za svoju veru umreti!

(Boško Jugović pada među ostale leševe.

S jedne strane ulazi dadilja, vodeći Oliveru i noseći njene haljine, s druge strane ulaze turski izaslanici.

Svi, razume se, gaze preko leševa.

Turski izaslanici staju u kraj i čekaju.

Dadilja dovodi Oliveru do Milice, skida sa nje odeću i oblači joj svečano ruho u kome će je poslati Turcima.

Dok presvlačenje traje, Milica govori.)

MILICA: Srpski narod od tebe, mnogo očekuje...
Ovo shvati kao svetu, patriotsku dužnost.
Bajazit je veliki vladar... Bićeš carica moćne imperije. Doduše, tamo izgleda ima više carica u isto vreme, ali šta je – tu je, svaki narod ima svoje običaje... Zar ne?
Dobro, ubio ti je oca... znam... Šta se tu može, dušo, on je sam izabrao sudbinu za sebe i za sve nas. Sada on u carstvu nebeskom sedi, među nebeskim velmožama, rajskim dušama i Svevišnjem se za Srbe moli...
I ti moraš svoju sudbinu smerno da primiš. Uostalom, vladarska porodica nema privatnog života. Svi mi samo Srbiji služimo. Sva je sudbina naše napaćene zemlje u tvojim rukama.

(Ulazi Stefan u belom, noseći zlatnu loptu.

Olivera je spremna, Stefan joj pruži loptu. Ona je uzima. Napravi dva-tri koraka – gazeći preko leševa – zatim stane, osvrće se, gleda Stefana, gleda Milicu i dadilju. Ispusti loptu i ode sa turskim izaslanicima. Dadilja i Milica gledaju za njom, pa i one izađu.

Stefan ostaje sam. Korača među leševima tražeći loptu. Najzad je pronađe. Dohvati je i drži u rukama.

Ulazi Lazar, u belom, kao u prvoj slici, sa raščešljanom kosom i dugom, lelujavom bradom.

Hoda lagano po bojištu/smetlištu, tražeći nešto.

Najzad nađe svoju odsečenu glavu, uzme je i drži u rukama kao Stefan loptu. Približava se publici, njoj se i obraća.)

LAZAR: Videćemo se u carstvu nebeskom!

(Odleti u nebo.

Kraj.)

Beograd, 1988.

ŠTA KOSOVO NIJE

Dušan Č. Jovanović

Najnovije ostvarenje Miladina Ševarlića, autora Propasti carstva srpskoga, Nebeske vojske i drugih pozorišnih, filmskih i televizijskih dela imenom Kosovo samo je prvim, površnim pogledom istorijska drama, koja oživljava jednu od legendi iz bogate, ali tragične srpske istorije. Izvesno je da najnovije delo Miladina Ševarlić nije puka istorijska drama. Ona, ustvari, samo polazi od oskudnih istorijskih činjenica i obilnog narodnog predanja da bi otvorila simbolički luk sa vremenom sadašnjim. Ali, tu ima još jedno "ali", Kosovo nije ni politička drama, u značenju koje se u poslednje vreme kod nas odomaćilo. Šta bi onda ova drama trebalo da bude?

Najnovije ostvarenje Miladina Ševarlića predstavlja višestruki teatarski izazov i to po nekoliko osnova. Prvi i sigurno najznačajniji, ali nimalo formalan, jer je Kosovo (prvobitni naziv Boj na Kosovu) napisano i biće izvedeno u vreme kada obeležavamo šest vekova od kad se dogodila Kosovska bitka. Ali, Kosovo nije ni prigodna drama. Njen autor pokušava, i u tome uspeva, da povodom prigode načini delo koje problematizuje svoju temu i koje nastoji da fiksira izvesne duhovne i društvene konstante srpske istorijske sudbine, svesno nastojeći da pobegne od puke nacionalne mitologije i romantike. Zato je jasno da je ova dama nedvosmisleno mišljena iz senzibiliteta našeg vremena i događanja u našem vremenu. Ovo delo, ustvari, doseže nivo, koliko ozbiljnog i analitičkog, toliko duhovitog i maštovitog pozorišnog traktata o političkim, moralnim i egzistencijalnim aspektima sudbine srpskog naroda.

Najnovije ostvarenje Miladina Ševarlića nije ni dokumentarna drama iz dva razloga. Prvi je taj što to nije bila autorova namera i iz drugog praktičnijeg, jer dokumenata koji verodostojno svedoče od 1389. godine i Kosovskom boju gotovo i da nema.

Među malobrojnim autentičnim dokumentima koja se odnose na Kosovsku bitku nalazi se i odgovor firentinske opštine bosanskom kralju Tvrtku (koji je sebe smatrao i kraljem Srbije) iz koga se vidi da je ovaj vladar izvestio Talijane o tome kako je on izvojevao, na Kosovu, veliku pobedu nad Turcima (iako je poslao samo pomoćni odred pod komandom Vlatka Vukovića), ne pominjući, pri tom, ni Srbe, ni kneza Lazara. Od samog početka, dakle, stvar se relativizuje, teško se odvaja stvarnost od privida, istina od laži, mitologija i politika od stvarnosti. Od tada pa do dana današnjeg, stvorene su mnoge naslage nad događajem o kome se malo zna. Te naslage postale su deo naše duhovne stvarnosti. One su igrale dvostruku ulogu – mistifikovale jedan vojnički poraz koji je i poraz jedne državotvorne ideje, sna o univerzalnom vizantijskom nasleđu, ali su, takođe predstavljale mitsko jezgro narodne svesti koje je i održalo identitet srpskog naroda kroz vekove. Drama pokušava da te slojeve razluči i da ih prikaže u paralelnim tokovima.

Ova gorka i duhovita priča ne govori samo o srednjevekovnoj kosovskoj drami, već pokušava da prodre u samu bit srpske istorijske tragike; ona govori o neslogama i zavadama, herojima i žrtvama, manipulaciji i istini, politici i mitu, cinizmu i ljubavi, o obmanama i samoobmanama, o žrtvovanim protagonistima jedne istorije obeležene velikim uzletima koji se, kao po pravilu, preobraćaju u tragične padove. To je priča ne samo o Kosovu kneza Lazara, nego i o ovom, današnjem Kosovu.

28. juna 1989.

// Projekat Rastko / Savremena drama / Ševarlić: Srpska Trilogija//
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]