Marija Stojanović

e-mail: marist@verat.net marsija@yahoo.com

Gvozdene cipele

2002
Beograd

Lica:

• Alma, 23 godine
• Dejan, 27 godina
• Andrej, 24 godine
• Dina, 30 godina
• Flora, 45 godina

Dešava se u Dejanovom i Andrejevom stanu, u Alminoj kancelariji i u nepoznatom eksterijeru, tokom perioda od nekoliko meseci.

Scena 1

ANDREJ: Koju ćemo sad?

DEJAN: Dobru.

ANDREJ: Reci mi nešto novo.

DEJAN: Nešto novo me pitaj.

ANDREJ: Kao da je neka uopšte bila loša. Koju dobru?

DEJAN: Nisu sve bile jednako dobre. U svojoj dobroti su se međusobno razlikovale.

ANDREJ: Dobroti?

DEJAN: Nekad su čak bile zle.

ANDREJ: Ne govorim ti o moralnim karakteristikama.

DEJAN: Šokantno.

ANDREJ: (ignorišući primedbu) Nego o kvalitetu kože, kose, krvi, žlezda za unutrašnjim lučenjem, a ponajviše o –

DEJAN: Naravno, ponajviše o –

ANDREJ: Čuvstvima.

DEJAN: Čuvstvima!

ANDREJ: Da. Uvek ostaje pitanje da li se više isplati uzimati ih bez čuvstava. Ja se i dalje dvoumim. Smaraju, sa čuvstvima.

DEJAN: Umeju da smore.

ANDREJ: Posle se oštete, krš bude. Moraš da hodaš kao po razlomljenom staklu, kad si s njima.

DEJAN: Kaže se, kao po jajima.

ANDREJ: Kao po razlomljenom staklu kada moraš da paziš da ne probudiš neku osobu veoma lakog sna!

DEJAN: A.

ANDREJ: Ne ispravljaj me.

DEJAN: Izvini.

ANDREJ: Nemoj da se praviš da imaš prava da ispravljaš druge ljude.

DEJAN: Izvini.

ANDREJ: Cela porodica zna da nemaš.

DEJAN: Znam da nemam. Ali nema ni porodice.

ANDREJ: Ima porodice.

DEJAN: Nema porodice. Ima samo nas dvojica.

ANDREJ: Jednom porodica, uvek porodica. Ja sam ti brat. Ima porodice.

DEJAN: Tako što smo mi porodica? Mi smo nas dvojica. Pojedinačna nas dvojica. Ili, čak, ni nas dvojica nemamo međusobne veze.

ANDREJ: Neću to da slušam.

DEJAN: Ali, to je istina.

ANDREJ: Budalo. Ne bi prepoznao istinu ni kad bi upao u bačvu seruma istine. Nemaš prava da mi govoriš šta je istina. Nemaš prava da me ispravljaš. Pošto ti ništa od toga ne znaš.

DEJAN: Mada, stani, zar ideja i nije da se oštete?

ANDREJ: (Zbunjeno, zamišljen) Hm.

DEJAN: A lakše se oštete ako su dobro napravljene.

ANDREJ: I ako su loše napravljene se lako oštete.

DEJAN: Ali, mi smo dobili istančan ukus.

ANDREJ: Nekoliko veoma preciznih poteza, i eto njih. Gotove leže.

DEJAN: Ne, ne, ne. Nekoliko snažnih.

ANDREJ: Nekoliko snažnih žena?

DEJAN: Nekoliko snažnih poteza! Nekoliko snažnih poteza je ono što ti treba za krš. Nikakva preciznost.

ANDREJ: Sve na ovom svetu može da se uništi sa nekoliko snažnih poteza.

DEJAN: Da?

ANDREJ: Da.

DEJAN: Da. Ali, preciznost je ono o čemu ja govorim. Zar nam više nije potreban izazov? Zar nam više nije potrebna čista demonstracija veštine?

ANDREJ: (Razmišlja za trenutak) Ne, što?

DEJAN: Za zabavu.

ANDREJ: Mrzim kad to nazivaš zabavom.

DEJAN: Mogu da ga nazivam kako god hoću. Ne verujem da će se zbog toga promeniti.

ANDREJ: Da, ali kad kažeš da je zabava, onda se plašim.

DEJAN: Ja sam vrlo ozbiljan kada je zabava po sredi.

ANDREJ: Zaista, osećam se krajnje iscrpljeno. Ponekad pomislim da bi bilo bolje da sam istinski vampir. Mnogo jednostavnije, zar ne misliš? Zgrabiš neku osobu i gotovo. Ove pripreme su ubistvo.

DEJAN: Uvek možeš da sačekaš još malo. Uvek imaš još malo snage.

ANDREJ: Ne znam. Možda u jednom trenutku više neću imati nimalo snage. A ni ti nećeš imati više ni malo snage. I kako ćemo onda živeti?

DEJAN: Možemo da se rastanemo i da ih tražimo odvojeno.

ANDREJ: Kako? Kako se to radi?

DEJAN: (zabrinuto) Nemam nikakvu predstavu.

ANDREJ: Ja znam da bismo u tom slučaju umrli.

DEJAN: Nećemo umreti. Sada ćemo naći neku dobru.

ANDREJ: Ukusi su nam se istančali. Naša nepca je sve teže zadovoljiti. Zbilja, da li to znači da su naši ukusi ogrubeli od upotrebe ili da su se izoštrili? Da li sada tražimo samo ekstremno jake ukuse? Ili samo ekstremno osobite. Šta znači istančavanje?

DEJAN: Ne znam.

ANDREJ: Zaista, da li istančanost znači naročita … razneženost ili ogrubelost?

DEJAN: Ne znam, a ni ne verujem da me zanima.

ANDREJ: Uostalom, mi ni ne jedemo ljude. Nije kao da jedemo ljude.

DEJAN: Ni žene.

ANDREJ: Ne. Hm. Koju ćemo?

DEJAN: Koju ću ja.

ANDREJ: Koju ćeš ti. U redu. Koju?

DEJAN: Najbolju i najsnažniju.

ANDREJ: (s gnušanjem) Čista fizička sila! Kakav užasan kriterijum!

DEJAN: Ne. Najsnažniju. A i najlepšu, neku u koju ću se zaljubiti preko svake mere.

ANDREJ: (afektira) Ah… u koju ćeš se ti zaljubiti… Ti, ti, ti! Zar se ja ovde ništa ne pitam! Zar moje mišljenje vredi nula poena!

DEJAN: Ćuti.

ANDREJ: Kako ćeš meriti snagu, maljem sa skalom? Ako udarac dosegne zvono, uzimamo je?

DEJAN: Ne.

ANDREJ: Ili ćeš je prilagoditi radu na poljima? Ipak se seliš na selo, đavole svojeglavi.

DEJAN: Ko zna. Možda se i selim na selo.

ANDREJ: (Uplašeno.) Kad?

DEJAN: Ko to zna! Nije valjda da bi ti imao nešto protiv?

ANDREJ: (Plašeći se i u panici) Ako misliš da se seliš na selo, bar mi reci tačan datum. Imam pravo da znam. Šta ti misliš da sam ja… ti … ja…. Šta?

DEJAN: Videćemo šta mislim. Možda i odem.

ANDREJ: Nećeš moći da odeš.

DEJAN: Zašto ne? Povešću i nju sa sobom.

ANDREJ: Nju? Nećeš umeti ni da je nađeš bez mene. Od velike koristi će ti ona biti.

DEJAN: Šta mi govoriš, prvo je neću naći, a onda mi neće biti ni od kakve koristi?

ANDREJ: Pa ni neće! Ni neće ti biti ni od kakve koristi bez mene!

DEJAN: Neku koja je vredna svakog žrtvovanja.

ANDREJ: Kog žrtvovanja?

DEJAN: Žrtvovanja mene i nje. Neku koju ću obožavati.

ANDREJ: Da je obožavaš, nego šta.

DEJAN: Neku koja će da se stara o meni i koja će služiti kao sigurnosna mreža. Neku koju ću moći da uništim. Neku koja je kao osetljiv instrument koji je lako pokvariti, koji je lako upropastiti do najbolnijih granica. Neku koja će biti instrument koji se obnavlja.

ANDREJ: Naravno. Ne trebaju ti obične žene da njih uništavaš. Ne trebaju ti neke koje se lako polome.

DEJAN: Ostaju za mnom kao dosadni ostatak ukusa u ustima.

ANDREJ: Da, i one koje se ne odvajaju od tebe.

DEJAN: Ti nisi privržen našoj stvari! Poželjno je da se ne odvajaju od mene!

ANDREJ: Onda se one ne odvajaju od tebe a ja se odvajam.

DEJAN: (Maše rukama kako bi ga prenuo iz buncanja) Halo! Halo!

ANDREJ: Izvini. Preterao sam. Dozvolio sam da mi srce reaguje brže od glave.

DEJAN: Budalo.

ANDREJ: Dobro, izvini! Šta sad! Ubij me.

DEJAN: Neću.

ANDREJ: Hvala.

DEJAN: Naći ću neku koja je bolja od mene i kojoj ću ono što je bolje od mene upropastiti.

ANDREJ: To je dobra ideja, od takvih potpuno podivljaš.

DEJAN: Tačno.

ANDREJ: Tačno. Prvo ti se svide zbog toga, a onda potpuno podivljaš.

DEJAN: Da. Potpuno ću podivljati. A ona će hroptati za mnom i podizati svoju lepu glavu sve dok je ne smrskam maljem. Ja ću je udarati, a ona će se ponovo podizati. Metaforički rečeno.

ANDREJ: I, metaforički rečeno, vikaćeš - Bolja si od mene, gaduro, bolja si od mene, ubico, crkni!

DEJAN: Otprilike.

ANDREJ: I onda će ona umreti. Doslovno rečeno.

DEJAN: Ako sve bude išlo po planu.

ANDREJ: Šta bi ti radio sa takvom ženom? Šta bi ti uopšte radio sa ženom koja je toliko izvrsna? Kako bi i mogao da je uništiš? Ne umeš ništa sa ženama. Ne umeš da ih napraviš, ne umeš da ih uništiš, ne umeš da se zaljubiš u njih.

DEJAN: Naći ću neku sa otvorenim prolazima za uništavanje. Neku siroticu. Naći ću neku siroticu. I oženiću se njome.

ANDREJ: Kako beše, izvučeš je na drugo mesto?

DEJAN: Da, na daleko drugo mesto.

ANDREJ: (ceri se) Ovamo.

DEJAN: (pridružuje se cerenju) Ovamo.

ANDREJ: O! Neka nežna mediteranska narandža nam, dakle, predstoji!

DEJAN: (Smeje se.) Da, da… Na daleko drugo mesto.

ANDREJ: Gde će se otrovati vodom.

DEJAN: Gde će se otrovati vazduhom.

ANDREJ: I čudnim načinima ponašanja ljudi.

DEJAN: Da. Moram da je pronađem i zaštitim se od nje.

ANDREJ: Mrziš žene?

DEJAN: Ne mrzim žene. Mrzim ovu ženu koja mi je bliska…

ANDREJ: Koja će ti biti bliska.

DEJAN: Koja će mi biti bliska i od koje ću umreti od straha. I koja je za mene opasna. I koju volim. Koju volim. Koju volim.

ANDREJ: (odjednom zabrinut) Ali, pazi ako je ne budeš zavoleo!

DEJAN: Naravno da ću je zavoleti!

ANDREJ: Pazi dobro!

DEJAN: Ne znam o čemu govoriš.

ANDREJ: Znaš o čemu govorim. Ona beskrupulozna ravnodušnost prema jednoj. Znaš dobro o čemu govorim.

DEJAN: Kad sam bio ravnodušan!

ANDREJ: Kao da joj ništa nije bilo. I nastavlja da te progoni. I eno je, još je zdrava. Ne pokušavaj da pomisliš da ja ne vidim stvari! Ne pokušavaj ni da pomisliš da ćeš moći da mi uvališ nekakvo lažno žrtvovanje.

DEJAN: Ali…

ANDREJ: Bez ali! Neće me provaliti! On je slep i gluv i debil je!

DEJAN: Ko?

ANDREJ: Šta ko! Ja!

DEJAN: Ko to govori?

ANDREJ: Ja!

DEJAN: Ko je slep i gluv i debil je?

ANDREJ: Ja!

DEJAN: To ti kažeš?

ANDREJ: (Malo se zbuni) Ne skreći s teme! Ja kažem da to ti misliš!

DEJAN: Aha… U našoj porodici čitaju misli i obaveštavaju nas šta smo pomislili.

ANDREJ: Ne izmišljaj reči! Ne skreći s teme!

DEJAN: Dobro. Polako. Na šta si mislio?

ANDREJ: (na ivici plača.) Kad-kad-kad…

DEJAN: Polako.

ANDREJ: (Četiri godine.) Kad si ti jednom si ti se pravio jednom da si kao ti jednom tad zavoleo neku ženu, a u stvari nisi i onda kad – kad- smo je upropastili, ti nisi uopšte patio uopšte. I tad ti jednom si zamalo kao da si otišao. I ništa ti nije bilo.

DEJAN: Smiri se. Uvek sam ih voleo.

ANDREJ: (i dalje četiri godine) Nisi i nije ti bilo teško uopšte ti nije bilo.

DEJAN: (Nežno, nezgrapno) Bilo mi je teško. Hajde sad ti. Šta to pričaš? Uvek mi je bilo teško.

ANDREJ: (Gleda ga) Stvarno?

DEJAN: Jeste.

ANDREJ: A stvarno?

DEJAN: Stvarno.

ANDREJ: Je l’ sigurno?

DEJAN: Skroz sigurno.

ANDREJ: Dobro. A hoće sad da ti bude najteže?

DEJAN: Možda.

ANDREJ: Obećavaš?

DEJAN: Obećavam da ćemo naći neku divnu ženu i tim je verovatnoća da će mi sad biti najteže veća nego kad bi bila neka bez veze žena. Je l’ u redu sad?

ANDREJ: A i meni će biti najteže?

DEJAN: Hoće. Samo što će meni biti teže.

ANDREJ: Dobro onda. (normalni uzrast.) Dobro onda.

Scena 2.

ALMA: Vaša Internet i telefonska kolumna sa savetima, vi ste 4894915. postavljač pitanja od ustanovljavanja naše službe. Ljubaznošću telefonske kompanije, pre nego što postavite bilo koje pitanje, dobijate besplatni savet. Potrebno je da znate da vi živite u jednoj nezdravoj i zacementiranoj simbiotskoj zajednici, koja sputava razvoj bilo koga od vas dvoje, kao ljudskog bića i kao individue. Savetujem vam da pažljivo porazgovarate sa svojim partnerom i otkrijete koliko u vama postoji spremnosti da promenite postojeće stanje.

ANDREJ: Beogradski tragač?

ALMA: Žao mi je, Beogradski tragač više se ne može pronaći na ovoj adresi. Ukoliko vas telefonska kompanija za dve sekunde ne preseli na novu adresu Beogradskog tragača, molim vas da spustite slušalicu. A i ja ću.

DEJAN: A šta je to?

ALMA: Telefonska i Internet kolumna sa savetima, izvolite.

ANDREJ: Vi ste mlada žena? Zvučite kao mlada žena.

ALMA: Vi zvučite kao mlada žena. Potrebno je da otkrijete stranu vaše ličnosti koja zvuči kao mlada žena i odlikuje se ženstvenošću, te da joj date izvršnu snagu koja će vas dovesti u kontakt s vašim istinskim selfom.

ANDREJ: Molim?

ALMA: Telefonska kolumna sa savetima, molim vas da postavite pitanje.

DEJAN: Tražim mladu ženu.

ALMA: Za to postoje specijalizovane službe. Šta vas sprečava da je nađete?

DEJAN: Zovem iz inostranstva.

ALMA: Za to postoje specijalizovane službe čak i u inostranstvu.

DEJAN: Tražim mladu ženu iz Beograda.

ANDREJ: Vi ste mlada žena iz Beograda.

ALMA: Jesam, ali ne verujem da mene tražite, ja nisam Beogradski tragač, koji ste malopre rekli da tražite.

DEJAN: Sviđaju mi se žene iz Beograda.

ALMA: Ja nemam ceo dan.

DEJAN: Meni se one sviđaju uprkos tome.

ALMA: U Beogradu su sve žene iz Beograda. I, verujte mi na reč, nisu vredne traženja. Ja bi trebalo da znam, sa svakom osobom iz Beograda razgovarala sam u više navrata.

DEJAN: Znači, i vi volite osobe iz Beograda?

ALMA: Ne, ali moja telefonska kolumna sa savetima je očigledno kičma mentalnog zdravlja čitavog grada. Što se i vidi, na osnovu ponuđene slike mentalnog zdravlja čitavog grada. (Dere se) I dosta mi je toga!

ANDREJ: Želite beskičmenjački grad?

ALMA: Želim grad u kome nikog ne poznajem.

DEJAN: Možda ste vi prava osoba za mene. Nas. Mene.

ALMA: Možda. Kako to procenjujemo?

DEJAN: Otkrijemo šta svako od nas ima da ponudi toj osobi.

ALMA: Dobro, šta vi imate da ponudite toj osobi?

DEJAN: Hm… Odlazak na kraj sveta i udaju za čoveka koga voli?

ALMA: Zašto čoveka? Šta ako želim da se udam za ženu?

DEJAN: Ja nisam žena, žao mi je, Do viđenja.

ALMA: Ne, stanite. (Zainteresovano.) Odlazak na kraj sveta zauvek?

DEJAN: Apsolutno.

ALMA: Bezuslovno?

DEJAN: Totalno bezuslovno.

ALMA: A gde tačno?

ANDREJ: Kraj sveta, ženo, šta vam je!

ALMA: (Dere se) U koju zemlju!

DEJAN: (mirno.) Prekookeansku.

ALMA: Gospodo, dobili ste kandidatkinju.

ANDREJ: (držim-te-u-šaci glasom) Aha! Tako! A šta vas je navelo da se prijavite?

ALMA: Hm… ekonomski razlozi?

ANDREJ: Molim vas. Ne vređajte našu inteligenciju.

ALMA: Izvinite.

ANDREJ: Dakle?

ALMA: Geografski razlozi.

ANDREJ: Kako to?

ALMA: Fizička udaljenost.

ANDREJ: Bežite od nečega?

ALMA: Hm… Možda od ove naročite strane sveta.

ANDREJ: Šta, ne prija vam Beograd? Mnogi kažu da bi pre živeli hiljadu godina u Beogradu nego jednu godinu u nekom drugom gradu. Ili nešto već u tom smislu.

ALMA: Ne znam, nikad nisam odlazila tako daleko da zamišljam kako izgleda hiljadu godina u Beogradu. Zvuči mi malo ekstremno.

ANDREJ: Ne volite ekstreme? O čemu onda pričamo!

ALMA: Ne, ne, sačekajte, nemam ništa protiv, ali ta vrsta ekstrema, hiljadu godina u Beogradu-

DEJAN: U redu, da zanemarimo taj momenat.

ANDREJ: (energično) Ne, molim vas, zašto zanemarivati-

ALMA: Pa, u redu je Beograd, ali-

ANDREJ: Sad je u redu Beograd? Hoćete biti ljubazni da se opredelite?

ALMA: Hoću da živim u drugom gradu. Hoću da živim u drugom životu.

DEJAN: Eto. To drži vodu.

ANDREJ: Vidite da možete.

ALMA: Da.

ANDREJ: A ekonomski razlozi?

ALMA: Preporučili ste mi da ne vređam vašu inteligenciju. Preporuke su za mene svetinja.

ANDREJ: Shvatate da ćete doći o našem trošku i o tom istom trošku i živeti?

ALMA: Zašto da ne. Ali, to je ekonomski momenat, pa se ustručavam da ga izgovorim.

ANDREJ: (Užasno razočaran) Šta ste vi, bogati? O čemu pričamo….

ALMA: Ne, ne razumem šta…Stanite! (Jako se uozbilji, izgleda zabrinuto) Stanite! Stanite, ozbiljna sam.

INTERFON. (Profesionalnim glasom) Korisnička podrška, operater broj…

ALMA: Alma je.

INTERFON. (Napušta profesionalni glas, zauzima kolokvijalni glas.) ‘De si.

ALMA: Ko je zvao malopre?

INTERFON. ‘De?

ALMA: Mene. Brzo.

INTERFON. Imaš na četvrtoj liniji…

ALMA: Malopre! Ko je to bio?

INTERFON. Neko te zove na četvrtoj.

ALMA: Ne zanima me. Ko me je zvao na drugoj, malopre?

INTERFON. Al’ si besna…

ALMA: Ne slušam te.

INTERFON. Neko iz inostranstva.

ALMA: Ko!

INTERFON. Otkud znam ko, anonim…

ALMA: Nađi ga.

INTERFON. Šta se primaš. Evo. Daleko inostranstvo. Grinič plus minus osam. Srednjoevropsko plus minus dev…

ALMA: Zovi ih.

INTERFON. Znaš da ne…

ALMA: Zovi!

INTERFON: (imitira signal zauzeća.) Tu tu tu tu…

ALMA: Možda odem, postaćeš savetnik umesto mene.

INTERFON. Ma, da.

ALMA: Zovi ih!

INTERFON. (Uzdiše.) E, stvarno… (Ponovo zauzima profesionalni glas.) Uspostavlja se veza sa prekinutim pozivom, linija dva….

Scena 3

ALMA: (Dejanu, ispoveda se, hitno) Čitavog života izgledalo mi je da se moje postojanje odvija na jednoj liniji. Da idem uz neku šinu licem okrenutim na jednu stranu, u smeru putovanja. A izgledalo mi je, takođe, i da je sve što je potrebno da se moje lice okrene, da u jednom trenutku zakoračim i okrenem se, pogledam u drugom smeru, i da će to onda postati moj pravi život. Ne izražavam se precizno. Ali, složićete se, ako zakoračite preko okeana, to obezbeđuje izvesnu količinu zaokreta. Zato sam odlučila da se prijavim.

ANDREJ: I šta ste mi sada rekli?

ALMA: Ne znam da sam se vama obraćala.

ANDREJ: Svejedno. Šta?

ALMA: Šta! Šta! (Pauza) Svi me poznaju. Poznajem sve ljude. Radim kao kolumnistkinja za davanje saveta. Ceo grad mi se obraćao makar jednom. A to nije zanimljiv grad. Jedan savet, drugi savet, milioniti savet. Gledanje u ogledalu je sva introspekcija za koju mi je preostalo vremena.

ANDREJ: (Prenuvši se) Ne ponašajte se kao da je ovo intervju za posao.

ALMA: Mogli ste o tome da me obavestite i ranije u toku razgovora.

DEJAN: Ne morate da smišljate akcione glagole.

ANDREJ: Ona ne bi prepoznala akcioni glagol ni kad bi upala u bačvu endorfina.

ALMA: (Zavaljuje se u stolici, trans) Mmm. Bačva endorfina. Sa slavinom za točenje?

ANDREJ: Ne znam kako izgleda endorfin u bačvi.

ALMA: Vi volite da razgovarate samo o nečemu što vas ne ushićuje? Čuvate se ushićenja u razgovoru?

ANDREJ: Nnne…

ALMA: Ja takođe ne. Želim svoju porodicu i to je praktično sve o čemu bih htela da razgovaram.

DEJAN: Šta će vam porodica?

ALMA: Ne želim više da se brinem o drugim ljudima. Samo o sebi. I o svojoj porodici. I o čoveku koga volim.

ANDREJ: Vi ste lekar?

ALMA: Ne. Ali, na određeni način, da.

ANDREJ: U kom obliku?

ALMA: Popularni psiholog. A i pesnikinja. Ali to nije ono što je krajnji cilj moga života.

ANDREJ: Objavljujete?

ALMA: Da, u svojoj zemlji, imam svoju skromnu pesničku reputaciju.

ANDREJ: Kojoj svojoj zemlji?

ALMA: Nisam sigurna, mislim da stanujem u beloj mrlji na karti.

ANDREJ: Mislio sam da delimo zajedničku svoju zemlju. Da li smo čitali nešto vaše?

ALMA: Ja, na žalost, ne znam šta ste vi čitali.

DEJAN: (Andreju.) Hoćemo li da čujemo gospođičinu poeziju?

ANDREJ: A zašto ne njene savete?

DEJAN: Savete nećemo poslušati. To će već vremenom doći na svoje mesto. Nečija poezija je kao otisak prsta, u jednoj pesmi je sadržano stotine kolumni saveta.

ALMA: Možda. Želite?

DEJAN: Ako vam nije teško.

ALMA: (Recituje) Čudno, čudno: izbušiću rupe u čitavoj svojoj istoriji, da te posadim tamo, retroaktivno. Minijaturni mi, kako trčimo po sunčanim eksterijerima.

ANDREJ: To?

ALMA: To – šta?

ANDREJ: Da ipak čujemo savet?

ALMA: Možda, ako mi se obratite sa konkretnim problemom. Ne volim da traćim savete.

DEJAN: Da preskočimo savet.

ANDREJ: Hm. Sledeće?

ALMA: (intervju za posao glasom) Da, adrenalinski sam adikt, volim snoubording, padanje iz aviona i druženje sa kreativnim ljudima. (bez intervju-za-posao glasa) Ovo nije istina. Šalim se. Ne znam kako izgleda adrenalin. Kao što malopre rekoste, ne bih osetila adrenalin ni kad bih upala u bačvu endorfina. Želim da se udam za čoveka koga volim.

ANDREJ: Zašto?

ALMA: Zato što ću ga voleti, pretpostavljam. Sviđa mi se ta pomisao.

ANDREJ: Kao da ste znali da je to nešto što je predmet našeg interesovanja.

ALMA: Mora biti da sam jasnovida.

DEJAN: Jasnovida je lepa reč.

ALMA: Jeste. Lepa i jasna.

DEJAN: Jeste li?

ALMA: Lepa i jasna?

Pogledajte. Spreman portfolio je majka mudrosti.

DEJAN: Jasnovida?

ALMA: Ponekad. Ne znam. Možda. Vi?

DEJAN: Nekad imam skoro šizofrenu intuiciju. Zato tako dobro mogu da čujem vaše pesme. Neki neodređeni tremor u njima. Hipnotički, zaista.

ALMA: Zaista?

DEJAN: Zaista.

ANDREJ: Ne obraćajte pažnju. Ne propušta priliku da se šepuri šizofrenom intuicijom.

ALMA: Ah, tako. Nosio bi je na rukavu, kao srce?

DEJAN: Rado.

ALMA: Samo što je nikad ne biste okrenuli ka sebi, zar ne?

DEJAN: Kako?

ALMA: Ako je na rukavu, služi za gledanje napolje.

ANDREJ: Osim ako nije na unutrašnjoj strani rukava.

ALMA: A kad bi stajala na unutrašnjoj strani rukava?

DEJAN: Ja sam vrlo jednostavan. Za mene nije potrebna nikakva jasnovidost niti unutrašnja strana rukava.

ALMA: I ja sam vrlo jednostavna. Ali bih ipak volela da imam vremena da to otkrijem.

ALMA: Sviđa mi se.

DEJAN: I meni. Mislim da ću posaditi ruže na vašem jastuku.

ALMA: Hvala. Radostan je taj jastuk na koji vi izaberete da posadite ruže.

DEJAN: Radosne su te ruže koje mogu na vašem jastuku da izrastu.

ALMA: I kajsije?

DEJAN: I nežni mediteranski cvetovi narandže… Recite mi, Alma, da li ste vi nežna mediteranska narandža?

ALMA: Ja sam nežna kontinentalna narandža. Bavite se uzgajanjem? Plantaže? Pacifik?

ANDREJ: Ne. Ali nam treba jedna.

ALMA: Ako mogu da budem ma od kakve koristi.

DEJAN: Verovatno. Verovatno ćete moći.

ALMA: Drago mi je. A sada, molim vas, ko je čovek koga volim?

ANDREJ: Molim? A. Da. On. On. Svakako on.

ALMA: Zaista. Sad vidim. Zaista.

DEJAN: (Andreju.) Pa, da, eto. Nju ćemo.

Scena 4.

DEJAN: Hoćeš da spavaš?

ALMA: Ne znam.

DEJAN: Spava ti se?

ALMA: Ne znam. Je l’ mi se spava?

DEJAN: Ako ti hoćeš da spavaš, i ja ću.

ALMA: Je l’ se tebi spava?

DEJAN: Ne, ali ako ti zaspiš i ja ću zaspati. Je l’ ti se spava?

ALMA: Ne znam. Ti mi reci.

DEJAN: Ako ti se ne spava, onda ni ja neću spavati.

ALMA: Ja bih volela da ti ne spavaš. Ako ti zaspiš, moraću i ja da zaspim.

DEJAN: Znači, spava ti se?

ALMA: Ako bi se tebi spavalo, ja bih možda počela da spavam,-

DEJAN: Ja ću da spavam ako ti spavaš.

ALMA: -pošto bi me to uspavalo, mada ako ti ne bi zaspao,-

DEJAN: -Ne ustručavaj se da spavaš. Ako ti budeš zaspala zaspaću i sam, ne bih voleo-

ALMA: -ja bih sigurno odbila da spavam sama, jer onda ne bismo, ne znam -

DEJAN: -da si ti tu i da ne spavaš a da ja spavam.

ALMA: - delili spavanje.

DEJAN: Kad bi ti spavala, onda bi to bio drugačiji slučaj.

ALMA: Je l’ se tebi spava?

DEJAN: Ako se tebi spava. Iscrpljena si.

ALMA: Verovatno. Na ivici sam da doživim astralnu projekciju.

DEJAN: Kad se projiciraš, kuda ćeš otići?

ALMA: Nikuda, ja sam već tu.

ALMA: Ovo su samo ogrisci gvozdenih cipela.

DEJAN: Izgledaju cele.

ALMA: Varka. Moraš da hodaš u njima da bi znao da su poderane.

DEJAN: Ja ću ti napraviti nove cipele.

ALMA: I to ne gvozdene.

DEJAN: Dobre su gvozdene cipele. Naročito ako su jako teške. Napraviću ti još gvozdenije cipele.

ALMA: Onda ću moći još dalje da putujem. Mnogostruko više nego sad.

DEJAN: Ja ne želim da ikuda dalje putuješ. Ali mi se sviđa da nosiš gvozdene cipele.

ALMA: Mada je i sad bilo jako daleko. Avion je prelazio čak i preko nekog mesta po imenu Torshavn.

DEJAN: Gde?

ALMA: U sred okeana.

DEJAN: Ostrvo?

ALMA: Na Grenlandu, očigledno. Zamišljala sam kako stvari izgledaju u Torshavenu. Torova luka!

DEJAN: Kako bi se inače zvalo mesto na Grenlandu!

ALMA: Da. Kroz prozor se videlo tamnoplavo nebo i na njegovoj ivici jarkocrveno sunce. Izgledalo je kao da je to okean. I da se, zbog blizine Pola, čitava Zemljina površina iskosila.

DEJAN: Čudo je taj monitor u avionu.

ALMA: Samo vidiš liniju kako se pod vrlo naglim uglom penje na Sever.

DEJAN: A onda pada, pošto su ovo topliji krajevi.

ALMA: Iznad Torshavena, na monitoru se video okean, a na prvom sledećem kopnu pisalo je Severni Pol. Ako ideš preko Pola, u nekom trenutku se razmagnetišeš. Onda na drugu stranu dođeš resetovan.

DEJAN: Kraći je put.

ALMA: Kraći put vodi preko Severnog Pola.

DEJAN: Kraći nego preko Južnog.

ALMA: Očekivala sam da pri prelasku iz svake vremenske zone u svaku sledeću čujem odgovarajuću notifikaciju. Klang, klang, meridijani. Meridijan jedan, meridijan dva, meridijan nula, meridijan jedan….

DEJAN: Da, otprilike mi je jasno.

ALMA: Meridijan tri, meridijan četiri…

DEJAN: Razumem te. Mnogo meridijana.

ALMA: Meridijan pet, meridijan šest, meridijan sedam, meridijan osam, meridijan devet, meridijan deset, meridijan jedanaest, meridijan dvanaest… (trgne se.) Pa, mislim, daleko je. Kraj sveta.

DEJAN: Jeste, geografski kraj sveta.

ALMA: Doduše, kad već stigneš, onda je to samo još jedno mesto. Moglo je da bude i u, ne znam, nekom delu grada u koji nikad ne odlaziš.

DEJAN: Meni se sviđa što je kraj sveta.

ALMA: Pa, i meni se sviđa što je kraj sveta. Nije kao da svaki čas odlaziš u kraj sveta. Uglavnom odlaziš samo u obližnje delove sveta, a oni obično nemaju nikakvog uticaja.

DEJAN: Ne moraš da misliš ni o čemu. Samo o dosadnim stvarima o kojima ljudi na kraju sveta misle, a onda je već i vreme za spavanje. Toliko se umoriš od kraj-sveta misli, da ti ne preostane snage ni za jednu drugu misao. To je prednost.

ALMA: Priznajem.
(Pauza.)
Tako se vraćamo u doba kad je svet bio ploča. Ako se suviše nagnete preko ivice ovog grada, ispašćete sa Zemljine kugle… odnosno ploče… u šta god bilo ono što se nalazi oko nje. U pra-supu.

DEJAN: U praokean.

ALMA: U prašumu.

DEJAN: Ovde prašuma raste u gradskim parkovima.

ALMA: Prava prašuma?

DEJAN: Videćeš.

ALMA: Prašuma, tropska šuma. Na staklima naočara stvara se magla od iznenadne toplote. Naočari su neophodne da bi se sagledale prve grane visokog prašumskog drveća. Vrhove mu je nemoguće sagledati.

DEJAN: Samo što se magla zamrzne.

ALMA: Ali, ovo su topliji krajevi. Ovde se magla nikad ne zamrzava.

DEJAN: Ne, zamrzava se. Nekad je hladno. Jedan, dva - ispod nule.

ALMA: Što je bolje od trideset, četrdeset ispod nule.

DEJAN: Koliko je sad u Beogradu.

ALMA: Da, a dim od nekih zgrada sporo ide ulicama, kao horizontalne trake paralelne s trotoarom.

DEJAN. Šta, od bombi?

ALMA: Da. (Mala pauza.) Obično jedne noći u toku godine temperatura bude minus dvadeset. Donja amplituda temperature. Sve tiho i kristalno i prazno. Na žalost, ja baš te noći izlazim, pošto je nekome rođendan. Iz godine u godinu tako. Unapred znaš da si osuđen da izlaziš najhladnije noći u godini.

DEJAN: Zašto onda ideš na taj rođendan?

ALMA: Ne sećam se. Razmagnetisana. Zaboravljam. Možda jedino zato što je te noći. Možda zato što je tad rođendan mojoj majci. To mi je jedina prilika da je vidim, iako ne znam zašto bih i želela da je gledam. Smrtno me izvređa i kaže da sam još kao malo dete bila najodvratnije čudovište i da je bila u pravu što nije mogla da podnosi da me gleda. Ako se meteorološke prilike ikad promene, prestaću da idem. Doduše, prestaću i ako se ne promene, pošto sam sad ovde. A tamo nisam. Zbogom, smrznuti rođendani.

DEJAN: Zato ovde prašuma ostaje. Ona je stalna. Nikad ne možeš da kažeš - zbogom, prašumo.

ALMA: Prašuma koja čuva toplotu.

DEJAN: Ne znam šta radi. Videćeš.

ALMA: Jedva čekam da vidim. Sviđa mi se.

DEJAN: I meni se sviđa.

ALMA: Kad se vraćaš?

DEJAN: Prekosutra.

ALMA: Prekosutra!

DEJAN: Prekosutra.

ALMA: Vrati se odmah. Izađi kroz vrata, okreni se i vrati se odmah.

DEJAN: Ne.

ALMA: Ali, ja želim.

DEJAN: Ne mogu.

ALMA: Ali ja želim da se ti vratiš odmah. I da ne odlaziš. Šta da radim onih dana kad ti uopšte nisi tu?

DEJAN: Budi sama. Kakva korist od kraja sveta ako na njemu nisi sama. Piši pisma. Odlična prilika.

ALMA: Kome da pišem? Kad sam bila kod kuće, pisala sam savete. Kad sam napustila pisanje saveta, pisala sam tebi. Kome sad da pišem? Ne znam.

DEJAN: Svojim prijateljima?

ALMA: (Uzvik gađenja i negodovanja)

DEJAN: Roditeljima, onda.

ALMA: Roditeljima, onda. Kontaminiraću se. Možda bolje ne? Ne želim nikom da pišem. Čak ni svojim čitaocima. Naročito ne svojim čitaocima. Promenila sam adresu. Otkazala stare elektronske.

DEJAN: To je ionako samo nekoliko puta nedeljno.

ALMA: Samo nekoliko puta nedeljno? Ali, kako ću ja izdržati?

DEJAN: Jednostavno. Jedino što ćeš biti potpuno sama na čitavom svetu, ali izdržaćeš jednostavno.

ALMA: Ne mogu da budem potpuno sama na čitavom svetu.

DEJAN: Možda možeš da budeš sa Andrejem?

ALMA: Mogu da budem jedino s tobom. Kad sam sa bilo kim drugim, osećam se kao da me neko seče tupom turpijom. Prisustvo bilo koje druge osobe je užasno ruganje zbog toga što ti nisi tu.

DEJAN: Možda ostanem i tri dana: Možda nešto iskrsne.

ALMA: (zgranuto) Tri dana!

DEJAN: Pa šta. Tri kratka dana. Pola od kojih su noći, kad spavaš.

ALMA: Ja ne želim da spavam. Želim da budem s tobom.

DEJAN: Pošto ja neću biti tu, onda ti je bolje da spavaš. Možeš da ostaviš upaljeno svetlo. Istina je da ćeš biti potpuno nestvarno sama, pošto nikoga ne poznaješ, a ovo ni nije naročito prijateljsko mesto, ali, šta je tu je. Ne želimo da se ponašamo detinjasto.

ALMA: A kako ću znati da li mi se spava, ako ti nisi tu? Ovo je strana zemlja, granice spavanja su pomerene.

DEJAN: Ti si odrasla žena. Imaš već dvadeset tri godine a i dalje ne znaš kad ti se spava!

ALMA: Možda dobijem napad anksioznosti.

DEJAN: (Radosno) Dobijaš to?

ALMA: Ne, zapravo. Ali možda dobijem pod ekstremnim okolnostima.

DEJAN: Mogao bih da se javim i kažem da odustajem.

DEJAN: Ali neću. Ipak ću otići.

DEJAN: (strogo) Nadam se da ne pokušavaš da me navedeš da se osećam kao da sve vreme moram da se brinem o tebi.

ALMA: Ne. Nema veze, ja ću nešto raditi.

DEJAN: Da. Svašta.

ALMA: Prošle Nove godine nisam mogla da zamislim da ću sledeće Nove godine biti na kraju sveta. Nije bilo nikakvih indicija.

DEJAN: Ja mrzim Novu godinu. Uvek radim.

ALMA: Zato je mrziš?

DEJAN: Ne, obrnuto.

ALMA: A zašto je mrziš? Možda je mrziš zato što radiš tokom nove godine.

DEJAN: Svi su veseli. Svi su (krevelji se) srećni srećni.. Ja nisam srećan. Ja sam star čovek i mrzim novu godinu.

ALMA: (smeje se)

DEJAN: Ozbiljan sam.

ALMA: Znam da si ozbiljan.

DEJAN: Ja sam star, mrzovoljan čovek i nisam zabavan i mrzim srećne srećne ljude. Ti si srećna srećna.

ALMA: Mene mrziš?

DEJAN: To si ti rekla.

ALMA: Jesam sad srećna, kad sam s tobom.

DEJAN: Ne, ti si uvek srećna srećna.

ALMA:. Ali, bez obzira, ipak prošle nove godine nisam mogla da zamislim ovo.

DEJAN: Ja sam mogao da zamislim. Uostalom, ja sam tebe tražio.

ALMA: Kako si me tražio, kad me nisi poznavao sve do intervjua?

DEJAN: Tražio sam te. Već deset godina.

ALMA: Hm.

DEJAN: Ne znam. Tražio sam baš tebe.

ALMA: Imao si svoje parove gvozdenih cipela?

DEJAN: Gvozdene cipele su za žene.

ALMA: Verovatno sam i ja tebe tražila.

DEJAN: Zašto bi ti mene tražila? Šta ću tebi ja? Depresivni stari čovek? Ja tebi ne trebam. Ne možeš ni da shvatiš koliko ti ja ne trebam.

ALMA: Ne trebaš mi, ali mi se sviđa da budem s tobom. Zato mi je sad dobro, kad smo se pronašli.

DEJAN: Kad sam ja tebe pronašao.

ALMA: Kad smo pronašli jedno drugo?

DEJAN: Ti mene ni nisi tražila. Ti u ovome nemaš nikakve zasluge.

ALMA: Svejedno, zato mi je sad dobro kad… si me pronašao.

DEJAN: I kad sam te doveo u ovaj dosadni grad. Da budeš moja žena.

ALMA: Da budem tvoja dosadna žena.

DEJAN: Da budeš moja izvrsna žena. Kakvu nikad nisam imao. Moja žena. Zato sam te doveo.

ALMA: Istina. Doveo si me. Inače bismo morali da koristimo isključivo astralnu projekciju.

DEJAN: Volim te.

ALMA: Ja tebe volim.

Scena 5.

DINA: Gde je on?

ANDREJ: Rekao sam ti da nije tu. Već nekoliko dana. Radi, mislim.

DINA: Gde je!

ANDREJ: Zar ne bi trebalo da ti nemaš nikakve smelosti da dolaziš ovamo? Zar niste vi raskinuli pre dve godine?

DINA: Jesmo. Ali on to nije mislio ozbiljno.

ANDREJ: Shvatam.

DINA: Treba mu vremena.

ANDREJ: Sto posto.

DINA: Prolazi kroz fazu. Nije mu dobro.

ANDREJ: To ti je on pričao?

DINA: Nije morao da mi priča.

ANDREJ: A ako ti nešto priča, ti mu ne poveruješ. Ima smisla.

DINA: (pokazuje ključeve) Vidi.

ANDREJ. Ključ, šta.

DINA: To je ključ od mojih kola.

ANDREJ: O, sirotice. Kupila je kola u svojoj samoobmani.

DINA: Da, vrlo mi se sviđaju.

ANDREJ. Ali, ti ne umeš da voziš. Nikad nećeš naučiti. Ako je ikad postojao neko ko nikad neće naučiti da vozi, to si ti.

DINA: Naučila sam da vozim. To sam htela da vam pokažem.

ANDREJ: Nisi naučila da voziš i nikad ni nećeš naučiti. I Dejan ti je to govorio. Možda zato ni nije hteo da bude s tobom? Ne mogu da budem sa dezorijentisanom asinhronizovanom nepokretnom ženom. Čuo sam ga više puta.

DINA: Ja sam spremna da mu dam prostor koji mu je potreban. Koliko god mu vremena bude potrebno da odluči, da ću ja sačekati da se on vrati meni. To mu reci. Slobodno.

ANDREJ: Moram nešto da podelim s tobom. Vrlo me zabrinjava što ti imaš snage da sve ovo izgovoriš. Slušajući to, i sam sam gotov da pomislim da on prolazi kroz fazu i da nije ono što je bio.

DINA: Ja sam mu to i juče rekla, kad smo se videli, ali sam želela da ponovim to, kako ne bi pomislio da je to prolazni hir, nešto što sam izgovorila u naletu čudnog raspoloženja.

ANDREJ: Viđate se? Misliš, redovno? I posle svakog viđanja ti – mislim – normalno odlaziš kući i sledećeg dana ti je dobro i sledećeg dana i sledećeg?

DINA: Da, što? Odlično se slažemo. Razgovaramo. Ja ga volim i veran sam mu prijatelj.

ANDREJ: A tvoje zdravlje?

DINA: Dobro sam, hvala.

ANDREJ: Užas.

DINA: Doduše, njegov period pauze se neobično produžio. Ali, reci mu da to mene ne zanima. Da meni vreme nije neprijatelj, nego prijatelj. Reci mu.

ANDREJ: (nezainteresovano) Da, da.

DINA: Reci mu!

ANDREJ: Dobro.

DINA: (Hvata ga za ramena i trese ga) Reci mu!

ANDREJ: Reći ću mu! Reći ću mu!

DINA: Kao i to da je moj.

ANDREJ: Hoću. Hoću.

Scena 6.

ANDREJ: Užasno se brinem. Mislim da je sve ovo promašaj. Kako je ona izvrsna? Uopšte nije izvrsna. Polomila se odmah. Čim je stigla, počela je da se lomi i već je praktično odmah bila gotova.

DEJAN: To i jeste zato, zato što sve brže deluje na nju i njena, kao što smo rekli, čuvstva.

ANDREJ: Zar ne bi u znak izvrsnosti trebalo da pruža neki otpor?

DEJAN: Pa, i jeste i dalje živa. To je priličan otpor. Zar ne vidiš kako divno reaguje? Kako se odmah skršila zbog čudnog dejstva vazduha, vode, klime, čudnog ponašanja ljudi? Zar nije to idealno? Zar ne treba da mi neprekidno čestitaš? Zar ti više ne umeš da napraviš razliku?

ANDREJ: Brinem se, Dejane, uopšte ne obećava.

DEJAN: Okej je ona.

ANDREJ: (Oprezno.) A je l’ se… volite?

DEJAN: Da. Veoma. Potpuno sam lud za njom.

ANDREJ: Baš, ono, voliš je?

DEJAN: Baš, da, obožavam je.

ANDREJ: Mnogo?

DEJAN: Više nego bilo koju drugu. Više nego ikoga do sad.

ANDREJ: (podozrivo) Stvarno?

DEJAN: Da, stvarno. Zar ne vidiš i sam?

ANDREJ: Ne, u stvari, ne. Ništa ne osećam. Mučiš je već neko vreme, a ja ništa ne osećam. Ne osećam kako se i ti mučiš. Postajem sve slabiji i slabiji. Već mesecima ništa, Dejane, nisam ja od čelika.

DEJAN: Možda ne može uvek simultano.

ANDREJ: Može. Znam. Ti to ni ne vidiš, ali ja dobijam ogromne grumenove informacija o tome.

DEJAN: Zato i kažem da je Alma naročita. I ti sam primećuješ razliku u transferu.

ANDREJ: E, pa, dobro znamo da to ništa ne znači i da može da dolazi i iz drugih izvora.

DEJAN: Okej je.

ANDREJ: Zašto je okej?

DEJAN: Zato što je volim. Ljubazna je i dobra. I kako me gleda. Sviđa mi se kako me gleda.

ANDREJ: O, stvarno!

DEJAN: O, stvarno, da.

ANDREJ: Potrebno mi je da osetim više patnje i mučenja Alme. I više patnje i mučenja Dejana. Znaš to.

DEJAN: Ali, radim na tome. Samo budi strpljiv.

ANDREJ: Neću da budem strpljiv. Ili je ne voliš, ili je ne mučiš dovoljno. Ja ne dobijam ništa. A ti cvetaš. Ne može tako.

DEJAN: To je samo odraz navučenosti. Postaješ rezistentan. Možda da pređemo na fizičko mučenje.

ANDREJ: Fizičko mučenje. Ne budi vulgaran.

DEJAN: Možda će te to dodatno potresti. Možda bi mene to dodatno potreslo, pa samim tim.

ANDREJ: Ne zanima me fizičko mučenje, i ti to znaš vrlo dobro.

DEJAN: Ali fizičko mučenje je ultimativno mučenje.

ANDREJ: Ko kaže.

DEJAN: Pa, ne znam. Ja?

ANDREJ: Ne zanima me fizičko mučenje.

DEJAN: Onda ćuti i čekaj. Ili možda želiš da se nekuda preselim sa Almom. (Andrej se uplaši i počinje da drhti i odmahuje glavom.) Mogu, znaš.

ANDREJ: Ne možeš.

DEJAN: Mogu. Ti odluči. Već je i vreme da se razdvojimo.

ANDREJ: (Pokunjeno.) Odluči sam. Radi šta hoćeš.

Scena 7.

ALMA: Možda je bio kojot.

ANDREJ: Kojot? Ovoliko duboko u gradu? Alma, Alma! Zove te test realnosti!

ALMA: Kako znaš da nije bio kojot? Kažeš da ga nikad nisi ni čuo.

DEJAN: Ne, Alma, bio je duh. Priviđenje. Prikaza. To si čula.

ANDREJ: Ne, Alma: zar ti nije jasno da sam ja usemplovao čudovišne zvuke u svoju mašinu za sviranje i puštao ih pred tvojim vratima kako bih te uplašio?

DEJAN: Ne. Laže te. Duh je bio.

ALMA: (nastojeći da zvuči razumno.) Radi se o tome, da na ovo nisam pripremljena. U redu, došla sam da živim s nekim, to je već dovoljno problematično, kulturni šok. To nekako mogu da podnosim. Ali, natprirodne pojave! To ne mogu da podnosim. Nisam opremljena. I kada bi sve bilo idealno, jedna natprirodna pojava prevršuje svaku meru. Ovako, ona je jednaka fizičkom napadu.

ANDREJ: Do đavola! Prijaviće nas društvu za borbu protiv kulturnog šoka.

DEJAN: Žao mi je, Alma. Prava sablast. Ja sam to odmah osetio. Ne znam šta je bilo s tobom. To je prilično loše, ovdašnje sablasti nisu onoliko bezazlene kao one koje imate u Beogradu.

ANDREJ: Ne bismo želeli da se osećaš fizički napadnutom. Sve dok zaista i ne budeš fizički napadnuta. Osećaji uvek treba da budu pažljivo raspoređeni.

DEJAN: (nedužno.) Nisam znao da se ti toga bojiš.

ALMA: Celog jednog leta sam drhtala od straha bojeći se da me ne napadnu duhovi koji će izlaziti iz plakara. U znak zaštite, pokrivala sam se jorganom po četrdeset stepeni.

DEJAN: Stvarno nisam znao. Inače ti ne bih rekao. Mislio sam da si sposobna da čuješ istinu, ali, u redu, nisi. Da sam znao, ja bih te zaštitio.

ALMA: Da, ali me nisi zaštitio.

DEJAN: Nisam. Zaista nisam. (Mala pauza, onda s gađenjem prema samom sebi) Kakav sam ja to? Kakav sam ja to? Užasan! Ne umem da zaštitim ženu koju volim! Sjajnu nežnu mediteransku narandžu! Zar je to čovek? (Andreju) Reci mi, moj brate. Kakav čovek? (Almi.) Ja sam toliko loš za tebe. Toliko! Loš za tebe. Ja sam… ja sam… ja sam… (Uleti u “autistični trans” – sruši se na neki deo nameštaja i klatucka se tamo amo, ne reagujući ni na šta. Alma se izuzetno užurba i traži način da ga povrati).

ALMA: Ne! ne! Ne u autistični! Brzo! Andrej! Brzo! Upomoć! Andrej! Brzo!

ANDREJ: (Mirno.) Brzo? Trebalo je na to da misliš kad si ga dovodila u autistični trans. Užasna si. Piješ mu krv.

ALMA: (Dejanu, glasno.) Nisi morao da me zaštitiš. Zašto sam te to pitala. Žao mi je. Naravno da nije trebalo da me zaštitiš.

ANDREJ: Evo, zamisli da ti neki klijent kaže, ‘Dovela sam čoveka koga volim u autistični trans. Zbog mene on više ne može da diše, govori i kreće se. Da li sam pravilno postupila?’

ALMA: Pomeri se s mesta.

ANDREJ: Šta bi mu odgovorila?

ALMA: Otkud znam! Davanje saveta je za mene prošlost!

ANDREJ: Ah, tako! Suviše blizu kuće, je li.

ALMA: (Dejanu.) Molim te, molim te! Povrati se! Ja sam odrasla žena! U pravu si! Ne mogu od svojih partnera očekivati da me štite kao da nisam odrasla žena! To bi bilo nepošteno i prema meni i prema mojim partnerima! U svoje partnere onda učitavam osećanje krivice koje ih sputava u svim ostalim granama funkcionisanja, pa i u seksualnom! O, zaboga! Govorim savetodavnim glasom! (Uhvati se za glavu.) Šta sam učinila…

DEJAN: (Izađe iz autističnog transa) Da, da. Šta si učinila. Kao da je tvoj idiotski iracionalni strah važniji od svega drugog, od života svih drugih ljudi.

ALMA: Oprosti, oprosti.

DEJAN: Zaista, to su bili duhovi, to što smo čuli, i sva je prilika da će se pojavljivati ponovo. Čućemo ih kako pokreću predmete, viču, plaču i razgovaraju. S nama i međusobno. Možda i sa duhovima krvoločnih životinja, koji takođe nastanjuju ovu kuću.

ALMA: Samo bih volela da me zaštitiš.

ANDREJ: Ma nemoj! Da tebe zaštiti! A ko će njega da zaštiti od svih tih zala? A?

DEJAN: (Andreju.) Idi u drugu sobu.

ANDREJ: Ne treba ti da budeš upropašćen.

DEJAN: Hajde, hajde. Neka ostane sama, kad je već takva zlikovkinja.

ALMA: Ali, neću da ostanem sama. Kada noću ostanem sama, mislim, u redu, sada ću zaspati, a kada se probudim Dejan će biti tu. Do tad će se već vratiti. Neće proći ni jedan trenutak, a on će se već vratiti. Nalaziće se pored mene. Prisetiću se da dišem i krećem se. Nekad se, doduše, probudim ranije. Tad ne znam šta da preduzmem. Osećam se toliko prevareno da bih prebila samu sebe što se budim kad ne treba. Jednog jutra sam se i bacila u zid. Bila sam ljuta na sebe što sam se probudila i bacala sam se više puta, sve dok mi nije potekla krv. To je bilo korisno, čišćenje zida mi je oduzelo neko vreme i onda je ostalo manje vremena do momenta kad ćeš se ti vratiti. Gledam na sat i pitam se zašto još nisi stigao. Nepomično ležim i pravim se da ne postojim. Kao neuključena lampa. Kao nevidljiva neuključena lampa.

DEJAN: Pa, šta sad, koji kurac.

Scena 8.

FLORA: Poznajem te?

ALMA: Ne. Sigurno ne.

FLORA: Možda si ti moja ćerka?

ALMA: Možda si ti luda, a ja nisam pobornik tvrdnje da treba ugađati ludacima.

FLORA: Izgleda mi kao da te možda poznajem.

ALMA: Možda smo se mimoišle u vozu.

FLORA: Veliki je voz.

ALMA: Voz je veliki, ali me to ne sprečava da u njemu viđam stalno iste ljude.

FLORA: Ne znam.

ALMA: Mislim da se dogodilo najveće prokletstvo. Dolazim u grad za koji verujem da je džinovski i u njemu viđam stalno jedne te iste ljude. Prepoznajem ljude na ulicama.

FLORA: Na ulicama i jesu stalno isti ljudi.

ALMA: Na žalost.

FLORA: Možda ti suviše zagledaš?

ALMA: Ma, da.

FLORA: Pa, da, ja to nisam primetila. A kad sretnem nekog prepoznatljivog, obradujem se.

ALMA: Zašto?

FLORA: Obično nikog ne prepoznajem.

ALMA: To je dobra osobina. Onda možeš da živiš u bilo kom gradu. Možeš da živiš i u nekom selu i da ti ono izgleda kao megalopolis. Ne bi morala da odlaziš u druge lažno džinovske gradove.

FLORA: Odakle si ti?

ALMA: Odakle znaš da sam bilo od kuda?

FLORA: Imaš nekakav akcenat. Nosiš ga kao sidro.

ALMA: Kao identifikaciono sidro, eh? Iz Beograda sam. Da sad zamislimo da smo već ispričale sva tvoja zapažanja u vezi s tim.

FLORA: Koja?

ALMA: Koja? Ista koja imaju i svi drugi ljudi i koja osećaju obavezu da mi kažu. Šta oni misle o tome što sam iz Beograda. O tome kako mora da je tamo strašno. ‘E, kako je tamo?’ kažu oni. ‘Ovaj, okej’, kažem ja. ‘Ne, ali kako je, stvarno?’ ‘Pa, ono, okej je, zaljubila sam se u nekoga.’ Mada njih to naravno ne zanima. Ako si iz Beograda, nemaš pravo na privatni život.

FLORA: Šta je to Beograd?

ALMA: Nije ni bitno šta je to. O tome ti i govorim.

FLORA: Važi.

ALMA: Dogovorile smo se.

FLORA: Da. Pa… kako ti se sviđa ovde? Koliko si već dugo tu?

ALMA: (Ljuta.) Ah… (Recituje.) Ovde sam već tri meseca. Došla sam da se udam za čoveka koga volim. Tražila sam ga mnogo miliona dana, a on tvrdi da je on mene tražio. Vrlo zgodno, u svakom slučaju, tražili smo jedno drugo. Ispostavlja se da on nikad nije kod kuće, a kad jeste, suviše je umoran da bi razgovarao sa mnom. Od toga sam užasno usamljena. Toliko sam usamljena, da razgovaram s nepoznatim ljudima na ulici. Eto, i ti si dokaz.

FLORA: Nikad ne mogu da budem sigurna da li te zaista prepoznajem.

ALMA: Kažem ti.

FLORA: Ti pretpostavljaš da prepoznavanje mora da bude uzajamno da bi uopšte postojalo.

ALMA: Nemoj da mi govoriš šta ja pretpostavljam. Pretpostaviću da pretpostavljaš da si u mojoj glavi.

FLORA: Stvar je u tome da imam neku čudnu disleksiju kad su lica u pitanju.

ALMA: Ne možeš da ih izgovoriš?

FLORA: Ne mogu da ih prepoznam. Vidim da mi je neko udaljeno poznat, ali je sled prepoznavanja potpuno ispremeštan, tako da ne znam šta je prepoznavanje, a šta je samo znak da sam nekoga ugledala.

ALMA: Buncaš.

FLORA: U prošlom periodu se to mnogo događalo. Znam da mi je neko lice poznato, ali ne znam odakle. Posle se ispostavi da mi je to sin. Onda čujem u svojoj glavi, kako se podaci slažu: dete, oko deset godina ili manje, poznato. Gledamo se. On izgleda kao da me i sam prepoznaje, ali mi to nije od pomoći, pošto mi ne govori ko je.

ALMA: Problem. Ja ne poznajem nijedno desetogodišnje dete, tako da ne mogu da ti pomognem.

FLORA: Trebalo bi im ugraditi identifikacionu karticu na neki vidljivi deo tela.

ALMA: Sinovima?

FLORA: Ljudima. Svima, očigledno. Nikad ne znaš kad će ti se neko naći u slepoj mrlji i koga kad nećeš prepoznati.

ALMA: Šta se onda dogodilo?

FLORA: Ah, radosno se smešio, očekujući nešto, a onda je prestao da se smeši i izgledao je kao morska sasa u submisivnoj fazi. Malo kasnije sam ga prepoznala i uzviknula, Hej! Moj sine! Na šta mi je on rekao - ti si veštica. Na šta sam ja rekla - kako to smeš majci da kažeš? Na šta je on rekao - ti nisi majka, ti si veštica. Na šta sam ja nastavila da radim ono što sam radila i pre toga. Sad kad sam ga prepoznala, više nije bilo potrebe za zadržavanjem.

ALMA: Sa druge strane, zašto bi bilo važno da prepoznaš svog sina?

FLORA: Ne znam. Običaj je.

ALMA: Bar on tebe prepoznaje.

FLORA: Da, ali sam primetila da se nekad uplaši i onda se i on pravi da me ne prepoznaje. To mi nikako ne olakšava stvari.

ALMA: Primećujem da posvećuješ mnogo pažnje svom sinu.

FLORA: Naravno. Sin mi je. Bezuslovna privrženost i sve.

ALMA: Čija, njegova?

FLORA: Ovaj… Valjda. Ne znam tačno. Možda obostrana? Sigurno ne. Problem je s obostranošću u tome što je to najlakši odgovor. Znamo da postoji najmanje jedna bezuslovna privrženost. Mada ne znamo gde se ona nalazi i u kom smeru se kreće.

ALMA: To nije problem, to je olakšavajuća okolnost.

FLORA: Nije, kad ti je važno da saznaš istiniti odgovor.

ALMA: Šta to znači, istiniti odgovor? To ništa ne znači.

FLORA: Istiniti odgovor je takođe neka vrsta sidra.

ALMA: Ja volim bezuslovnu privrženost i često je osetim.

FLORA: Blago tebi. To znači da imaš malu slepu mrlju.

ALMA: Uopšte ne, nekad mi se razlije preko cele mrežnjače. Ne vidim ništa osim bezuslovne privrženosti. Ništa od perspektive, možeš da zamisliš.

FLORA: Mogu da zamislim.

ALMA: Ceo svet je srednji vek pre pojave Đota. Pre nego što je perspektiva bila izmišljena.

FLORA: Znam tačno o čemu govoriš. Izražavaš se vrlo precizno.

ALMA: Nemoj da lažeš. Izražavam se neprecizno kao slepa mrlja. (Pauza.) Ko si ti?

FLORA: Ko to zna. Duh, po svoj prilici.

ALMA: Ova zemlja je prepuna duhova.

FLORA: Smrt je čudna zemlja.

ALMA: Ja sam živa.

FLORA: To je diskutabilno.

ALMA: Ne, zaista, ja sam živa.

FLORA: Ja ti zaista kažem da je to diskutabilno, ali nek’ ti bude.

ALMA: Ali ova zemlja je ipak prepuna duhova.

FLORA: To je lako objasniti, od tolike divljine i neimenovanih stvari, znaš, kao da postoji više prostora.

ALMA: Visoko drveće, niske temperature. Geografske širine i dužine služe kao armatura.. (Mala pauza.) Pre nekoliko meseci se u našoj kući oglasio duh. Užasno sam se uplašila. Kažu mi da u našoj kući ima i duhova mnogih krvoločnih životinja.

FLORA: Sećam se. Ali ne znam za duhove krvoločnih.

ALMA: Šta sad, to si bila ti?

FLORA: Šta sad, to ti je čudno?

ALMA: Priviđaju mi se stalno isti duhovi? Nije dosta što viđam stalno iste uličare u našoj ulici?

FLORA: Ništa ti se ne priviđa. Ne devaluiraj moje postojanje.

ALMA: Mislila sam da se oglašava neko sa zapaljenjem mozga.

FLORA: Nisi ni pomislila da je po sredi onostrano.

ALMA: Ne, odustala sam od onostranog u tinejdžerskim godinama. Uostalom, otkud ja znam šta se ovde čuje u ranim jutarnjim časovima? Možda se to događa stalno. Možda je to pomalo neortodoksni način oglašavanja vodovodnih instalacija. Otkud znam. Kognitivne sposobnosti nisu na svom vrhuncu u dubokom snu.

FLORA: Ili jesu?

ALMA: Kako god. Zašto si dolazila?

FLORA: Zašto? Izbezumljeno strano čeljade vrišti u snu. Mislila sam da će to biti neko s kim ću moći da se razgovorim.

ALMA: I šta sad, pratiš me?

FLORA: Malo. Mada, ne pratim te. Nisam toliko žudna. A i razgovorile smo se.

ALMA: Ja ću bez obzira nastaviti da se bojim.

FLORA: Mislim da ću te u stvari usvojiti. Potrebno mi je dete. S mnogima sam pokušavala.

ALMA: Čuješ, ne želim da me usvajaš.

FLORA: Zamisli da imaš dve godine i da te je neko smestio u starateljsku porodicu.

ALMA: Kakav je ovo teror?

FLORA: Mislim da si ti prava stvar za mene. Nešto mi je i nagovestilo da te prepoznajem. Ostaviću te na neko vreme, a onda eto me ponovo. Ostaj zdravo, izbezumljeno strano čeljade.

ALMA: Ti ostaj zdravo, neizbezumljeno domaće čeljade.

Scena 9.

ALMA: Prekrasno!

DEJAN: Jeste. Potpuno prekrasno. Ti si potpuno prekrasna. Kako si samo bila divna napolju. Celo napolje je gledalo u tebe i bilo očarano.

ALMA: Ne.

DEJAN: Da, da.

ALMA: Ja nisam videla.

DEJAN: O, ja jesam, svi su gledali u tebe, a ja sam mislio, to je moja žena, koju sam ja doveo i koja je moja. I koju sam ja našao.

ALMA: Nisam videla da me iko gleda. Mislim da sam bila nevidljiva.

DEJAN: Moraš meni da veruješ.

ALMA: Onda u redu. Tvoja žena.

DEJAN: (Iznenada je zagleda vrlo pomno.) Pitam se. Šta je s tvojim disanjem?

ALMA: Kako?

DEJAN: Čudno dišeš.

ALMA: Ne, normalno dišem.

DEJAN: Ne, to je jako čudno disanje. Čujem te kako dišeš i disanje ti je jako čudno.

ALMA: Nije, normalno dišem, šta ti je?

DEJAN: Nije, ni slučajno. Oslušni sama. Hajde. Diši.

ALMA: Vidiš? Normalno.

DEJAN: Nije. Ja ne znam kako si do sad pored toga uspela da ostaneš živa. Vidiš da ne umeš da dišeš.

ALMA: Ali, moj dragi, dišem kao i uvek ranije.

DEJAN: Tim je još veće čudo da si živa.

ALMA: Kako se onda ne ugušim?

DEJAN: Verovatno si na ivici.

ALMA: Nikad mi nije izgledalo kao da sam na ivici da se ugušim.

DEJAN: Tim je više zabrinjavajuće. Nekad te noću slušam kako dišeš dok spavaš. Odnosno, dišeš (pokazuje znake navoda prstima). Jedan udah. (Pauza) Jedan… Pet propuštenih… šest, sedam propuštenih… onda se malo pomeriš u snu, možda se malo i probudiš, nekad ugledam tvoje očne jabučice kako hvataju odsjaj po sobi, udahneš još jednom, onda ponovo ne dišeš. Nekad ne dišeš nekoliko minuta. Brinem se. Jedne noći možda potpuno zaboraviš.

(Tokom ovog govora, Alma je veoma koncentrisana na disanje, stavlja ruku na grudi, osluškuje)

DEJAN: Jedne noći možda potpuno zaboraviš. Moraćeš da pređeš na automatsko disanje, a nećeš se setiti kako.

ALMA: Ne, vidi… ja i dalje ispravno dišem.

DEJAN: Još više se bojim što to tebi izgleda ispravno.

ALMA: Niko drugi mi nije rekao da dišem neispravno.

DEJAN: To je zato što se niko nije brinuo o tebi ovako kao ja. To je zato što niko nije imao smelosti da ti kaže.

ALMA: Nikad nisam bila na ivici da se ugušim. Nikad nisam ni pomislila na disanje.

DEJAN: Sumnjaš u moje reči?

ALMA: Ne, ne, izvini. Samo se privikavam na pomisao da čudno dišem.

DEJAN: I te kako.

ALMA: Ne lažeš me?

DEJAN:Ne. I bolje bi ti bilo da se brzo privikneš. Pošto postaje sve čudnije i čudnije, tvoje disanje.

ALMA: Mrzim kad ti se ne sviđa kako dišem. Ovo je prvi put da se to događa i već mi je odvratno. Kako mi je drago što ti se ranije sviđalo kako dišem. Ovako mi preostaje samo da popravim nešto u budućnosti. Baš mi je drago što si mi odmah rekao.

DEJAN: Pa, ne, u stvari, mrzeo sam kako dišeš od momenta kad sam te prvi put ugledao, ali nisam hteo da ti bilo šta govorim. Pomislio sam, šta, zar će žena samo zbog mene da menja disanje? Zar ja toliko malo poštujem tuđe granice, pomislio sam. Ali sad, sad mi je jasno da moram da ti kažem. Ne toliko zbog toga što se meni to ne sviđa – na kraju krajeva, postoje mnogo gore stvari nego što je to lepa žena koja diše kao štićenik TBC centra, bolesnik, zar ne? – nego što se bojim za tvoje zdravlje i za tvoju dobrobit. Moraš me razumeti.

ALMA: (užasnuto) I ranije ti je bilo odvratno?

DEJAN: Da, ali, dobro, nema veze. Pokušaću nekako da živim s tim.

ALMA: Ali, kako da to sad popravim? Volela bih da iščupam onaj deo pluća koji je disao tako da tebi bude odvratno.

DEJAN: Šta je tu je.

ALMA: Ali, zašto mi nisi ranije rekao?

DEJAN: Ne radi se ovde o meni i o tome šta se meni sviđa, a šta ne! Ja ovo govorim zato što se brinem za tebe.

ALMA: Kada se sad prisetim bilo čega što smo uradili zajedno, uvek ću se prisetiti toga da je tebi u tom momentu, u baš tom momentu, bilo ogavno da čuješ kako ja dišem.

DEJAN: Nisam želeo da stvaram neprijatnu atmosferu.

ALMA: Pitaću druge ljude.

DEJAN: Koje druge ljude?

ALMA: Bilo koje ljude. Nekog koga poznajem.

DEJAN: Ali, ti ovde nikog ne poznaješ.

ALMA: Onda neke nepoznate ljude.

DEJAN: Nepoznati ljudi neće želeti da te uzrujaju. Govoriće ti da dišeš normalno. Ili će pomisliti da si uličarka i ignorisati te. Nepoznati ljudi nisu pitomi stvorovi, ti to znaš.

ALMA: Onda ću pitati nekog lekara.

DEJAN: Lekara? Imaš zdravstveno osiguranje?

ALMA: Ne. Ti imaš. Ti možeš da me odvedeš kod lekara.

DEJAN: Ja? Zato da bih ugađao tvom strahotnom nepoverenju prema meni? I tvojim – šta – sumanutim idejama o tome da normalno dišeš? Ja te neću voditi kod lekara. Zašto kad ne veruješ u nešto što ti sa dobrom namerom kažem?

ALMA: Onda ću se uzdati u svoje osećanje.

DEJAN: U svoje osećanje za disanje? Da, to će biti jako pouzdano. (Glasno se smeje.)

ALMA: Zašto misliš da ja ne mogu da najbolje da znam da li dišem ispravno ili ne? Zar nije to jednostavno? Ako dišeš ispravno, živ si i zdrav, ako ne dišeš ispravno, ako ne dišeš, ležiš mrtav.

DEJAN: Ti ne možeš da proceniš da li dišeš ili ne dišeš. Ti to ne umeš. Nisi osposobljena. To ti govorim. Ne umeš. Tačka. Ne umeš da proceniš i ne umeš da dišeš.

ALMA: (slabačkim glasom.) Umem.

DEJAN: Ne umeš.

DEJAN: (S indignacijom) Kao da pričaš zidu.

(Alma se čvrsto drži za pumpicu i požudno udiše).

DEJAN: Gušiš se! Jesam ti rekao! Šta ja sve vreme govorim! (Pauza.) E, da, i nije istina da su svi napolju gledali u tebe. Mislim da niko nije gledao u tebe. Čak ni ja. Čak ni ti.

Scena 10.

ANDREJ: Ah, evo je. Evo ti dokaza, Dejane! Evo je!

DEJAN: Šta dokaz?

ANDREJ: Da se ova osoba pojavljuje ovde uprkos činjenici da bi već odavno trebalo da upropašćena leži! Je l’ to završavanje poslova?

DINA: Dejane…

ANDREJ: (Dini.) Nije tu. Verovatno radi, već nekoliko dana.

DINA: Tu je. Eno ga.

ANDREJ: Haluciniraš!

DEJAN: Reci joj da ne mogu da podnesem da je vidim.

ANDREJ: Ne može da podnese da te vidi.

DINA: Molim te da mu preneseš da sam ja tu i da…

ANDREJ: Nisi ovde. Nemoguće je da si ovde.

DEJAN: Šta, Andrej, i ti si zadobio moć lažnog definisanja?

ANDREJ: Ne, samo pokušavam da samog sebe uverim da ipak nisi ultimativno puk’o. Pošto bih voleo da ja samo haluciniram da se ova konjina od žene i dalje ovde pojavljuje.

DINA: Samo mu reci.

ANDREJ: U stvari, mislim da ću i ja sad da legnem na taj kauč i da se pretvaram da ona ne postoji.

DINA: (Andreju) Reci mu!

ANDREJ: Vidi. Ima ženu. Ženu koju voli. To nisi ti. To je neko drugi.

DINA: Ne računa se! Ne postoji!

ANDREJ: Postoji! Sada je sa njom. Pričaju o tebi i potanko raspravljaju o tome kakva si. A ona je bivša vlasnica telefonske kolumne sa savetima. Možeš da zamisliš. Raspravljaju o tebi do u tančine, on se gnuša, ona se smeje i slično. I molim te, teraj se u pičku materinu odavde! Idi natrag u svoju Argentinu!

DEJAN: Da, stvarno.

DINA: Nemoguće!

ANDREJ: Da, tako je.

DINA: Odvešću se svojim automobilom do mosta, okrenuću volan ulevo, ka ogradi i sleteti s mosta.

ANDREJ: Kako god želiš. Trebalo je da budeš upropašćena još pre dve godine! Izgubio je potez! Propao je! Trebalo je da te upropasti! I još nešto: očigledno je razlog što ti nisi upropašćena jedino to što je bio ravnodušan prema tebi. Kao što sam ja odavno sumnjao.

DINA: Dejane! Dejane! Pogledaj ove ključeve! Ovo su ključevi automobila kojim ću ja sleteti s mosta u duboke vode i poginuti!

DEJAN: Reci joj da je to, ili nešto u tom smislu, trebalo da se dogodi još pre dve godine. A reci joj i da ne ume da vozi i da nikad neće naučiti.

ANDREJ: O, reći ću joj to, a i to da se ne brine mnogo, jer će biti osvećena, jer ćeš i ti sebi učiniti nešto vrlo grozno. Podvaljivaču najgnusniji.

DEJAN: A i da ne mogu da podnesem da je vidim, to joj takođe reci.

ANDREJ: To sam joj već rekao.

DINA: Imaš drugu ženu?

DINA: Neću više nikad da te vidim!

DEJAN: (intenzivno odobrava i slaže se s njom) Pa, kao, da!

Scena 11.

ALMA: (Gleda u Dejana, razneženo.) Tako mi je drago što si ovde. Tako mi je drago što ćemo provesti noć zajedno i dan zajedno i – što ćeš biti sa mnom neko vreme.

DEJAN: (daje joj znak da se okrene i nastavi sa šminkanjem) Hajde.

ALMA: (smeši mu se.)

DEJAN: (Ponavlja znak rukom)

ALMA: (Okreće se ka ogledalu i počinje da se šminka.)

DEJAN: (Odmahuje glavom) Kakva hladna žena.

ALMA: Ko?

DEJAN: Ledena. Kao led.

ALMA: (kikoće se.) Ko!

DEJAN: Kao suvi led.

ALMA: (okreće se, zabrinuto.) Ko?

DEJAN: Možda bi trebalo da nosiš ugrađenu grejalicu. Električno ćebe.

ALMA: Ja?

DEJAN: (Prasne) Stavljaš pogrešnu šminku. Izgledaš još hladnije.

ALMA: (prestaje da se šminka. Zabrinuto.) Šta ti je?

DEJAN: Hladno, i kao da ne postojiš. Kao da kroz tebe vidim svoj odraz u tom ogledalu.

ALMA: Nemoj da mi govoriš da ne postojim.

DEJAN: Zašto?

ALMA: (Pauza, priseća se) Ne znam.

DEJAN: Bilo bi krajnje vreme da mi poveruješ. Na kraju, nekome moraš da poveruješ.

ALMA: Ali, postojim.

DEJAN: Lako je to reći.

ALMA: Hoćeš da mi tražiš da ti dokažem?

DEJAN: Ja sam izvan mogućnosti uveravanja. Ja te, zapravo, poznajem, ne zaboravi.

ALMA: Ja takođe sebe poznajem.

DEJAN: Ja te poznajem najbolje.

ALMA: (tiho, nesigurno.) Ja sebe poznajem najbolje.

DEJAN: Ne, ja, poznajem te bolje nego što ti poznaješ sebe. Krajnje je vreme da nekome poveruješ. Ja nisam prvi koji ti to kaže. Ja nisam prvi koji ti to kaže, priznaj.

ALMA: Nemoj to da mi govoriš.

DEJAN: Ne moram, to ti i sama znaš.

ALMA: Ja ne mislim da ne postojim.

DEJAN: Ma, da.

ALMA: Ne mislim to.

DEJAN: Kada ne bi bila toliko ledena, ne bih mogao da osetim išta od tebe. Postojiš kao minus postojanje. Crna rupa. Suprotno od postojanja. Ali, u terminima ljudskih bića, ne, ne postojiš.

ALMA: Teško mi je da to slušam. To što govoriš nije istina, ali mi je teško da to slušam.

DEJAN: I meni je teško da budem prisutan. Meni je još mnogo teže.

ALMA: Teško mi je. Molim te da prestaneš da mi to govoriš.

DEJAN: Da? Zabranjuješ mi da govorim? U mojoj kući, ja ne smem da govorim?

ALMA: Loše mi je od toga.

DEJAN: I meni je loše od toga. I meni je loše od tvoje hladnoće i nepostojanja, a opet te podnosim. Ti, međutim, ne možeš da podneseš ni da ti ja kažem šta mislim. I šta osećam. A ti od mene ionako kriješ ono što osećaš.

ALMA: Kad sam ti prošli put rekla šta osećam govorio si mi uvrede neprekidno, čitavog poslepodneva i dobar deo noći.

DEJAN: Ckckckc… metalni čekići po mozgu… Alma govori, Alma mi nešto objašnjava.

ALMA: Drugi ljudi ne misle da ne postojim.

DEJAN: Drugi ljudi? Koji drugi ljudi?

ALMA: Svi.

DEJAN: Koji svi?

ALMA: (nesigurno.) Andrej…

DEJAN: Andrej je tvoje nepostojanje prvi i primetio. Samo je pogledaj, kaže Andrej, kada prolazi, to je kao da energetska rupa prolazi pored tebe. Kao da nestaje vazduha i zvukova. Sve postane jedna džinovska gluva soba. Dobro se izražava, Andrej. Precizno.

ALMA: To sam ja rekla.

DEJAN: To nisi ti rekla. Ti se nikad ne izražavaš precizno. A i govoriš suviše tiho.

ALMA: Možda ima drugih ljudi koji ne misle da ja ne postojim.

DEJAN: Nema.

ALMA: Možda negde… možda… ima… neko… ko ne misli.

DEJAN: To bih voleo da vidim.

ALMA: Ne veruješ mi?

DEJAN: Kažem da bih to voleo da vidim, mada snažno sumnjam u njihovu vidljivost. Možda te je video neki… (zakikoće se) kojot?

ALMA: Šta to radiš?

DEJAN: Razgovaram. Da, možda te je video neki kojot. Ili neki… (zakikoće se) Duh…

ALMA: Duh… da… duh me stalno viđa. Možda da upitaš duha, kad ga i ti ugledaš.

DEJAN: Ja ga neću ugledati. Kakvu hladnu odeću nosiš, kako se hladno češljaš… Probaj da jednom izmeriš temperaturu. Rekao bih… dvadeset dva… petnaest… minus četrdeset... Bezosećajnost je odličan frižider.

ALMA: Nisam.

ALMA: Nisam. (Flori.) Zar ne?

FLORA: (Sleže ramenima.) Meni ne.

DEJAN: Naravno da jesi.

ALMA: (Gleda u Floru, gleda u Dejana. Dejan očigledno ne vidi Floru.)

FLORA: Ne vidi me.

ALMA: Zašto?

DEJAN: Ah, zašto, zašto… Kao da ja to ne bih voleo da znam… Prevarila si me, pomislio sam da si neko drugi. Bezosećajna, hladna, falsifikovana ženo. (Pažljivo je gleda.) A i, ono, nije da si baš neka riba.

ALMA: (Flori.) Zašto?

FLORA: Ne zanima me da me on vidi.

ALMA: Ali…

FLORA: Živ je. Nedvosmisleno je živ. Uprkos svemu.

ALMA: Uprkos čemu svemu? Uprkos čemu svemu? On mi govori da ne postojim, ti mi govoriš da nisam živa?

FLORA: (Pomazi Almu po glavi, polazi.)

ALMA: (glasnije.) Ti mi govoriš da nisam živa?

FLORA: Ja ne govorim naročito mnogo.

Scena 12.

DEJAN: (molećivim glasom) Izvini, Andrej, morao sam makar jednu da preskočim! Molim te! Već danima govorimo o tome, molim te!

DEJAN: Fizički nisam mogao da se zaljubljujem stalno iznova! Izvini!

ANDREJ: Ja sam užasnut i ne mogu da verujem.

DEJAN: Nisam ja kriv. Nisam uspeo da se smrtno zaljubim u ovu, kako se zove, Dinu. Mislio sam da jednu mogu da propustim i da mogu da je upropastim na prazno.

ANDREJ: (s indignacijom.) Ja te slušam i ne mogu da verujem šta mi govoriš.

DEJAN: Oprosti mi.

ANDREJ: Nemam ja šta da ti opraštam. Zna se šta sad dolazi.

DEJAN: Ne zna se. To se nikad nije dogodilo.

ANDREJ: Presedan nije kraj sveta.

DEJAN: Nije. Ovo mesto je kraj sveta.

ANDREJ: Moraćemo da izmislimo kako treba postupati u ovakvim slučajevima.

DEJAN: Ti izmisli. Na sve imaš pravo.

ANDREJ: Naravno da na sve imam pravo! Naravno da imam! U situaciji kad zamalo da ja postanem žrtva, umesto neka upropašćenica!

DEJAN: (Potpuno pokunjen) Tako je. Tako je.

ANDREJ: Nema druge, mislim da će morati da bude neka fizička kazna.

DEJAN: Može. Šta god.

ANDREJ: Na primer, da se baciš niza stepenice, vrlo silno, pa da vidimo šta će se sve polomiti.

DEJAN: Niz koje stepenice?

ANDREJ: Zadnje.

DEJAN: Najstrmije stepenište u gradu!

ANDREJ: Šta bi ti, da te štedim? Posle svega što si mi priredio!

DEJAN: Ali…

DEJAN: Ali, imaju oštre metalne ivice! Napravljene su pod uglom od osamdeset pet stepeni, zaboga!

ANDREJ: Znam. (Javlja se na telefon) Halo. Vidi… Više nikad ne želiš da ga vidiš, halo! Halooo! Možeš iz milion urgentnih centara da zoveš! (urla.) Skloni se! U Argentinu, idi! (spušta slušalicu.) Tvoja bivša devojka. Kao što je obećala, zakucala se u ogradu od mosta. Doduše, nije pala u s velike visine u duboke vode, ali ipak. Pažnja je ono što se računa. I, što je najstrašnije, javila se. Prema tome, stepenište ćemo, ako treba još više da ustrmimo, a oštre metalne ivice još više da naoštrimo.

DEJAN: Aaah… (stavlja glavu u šake, mrda glavom tamo amo) Prilično sam umoran od ovoga.

ANDREJ: Ćuti.

Scena 13.

DEJAN: Ne-ne-ne možeš da spavaš.

ALMA: Koji je danas dan?

DEJAN: Danas je isti dan kao i pre dvadeset dana. Što se tebe tiče ovo je sve isti dan. Jedan isti polarni dan! Sunce je samo jednom izašlo. Sunce još nijednom nije zašlo.

ALMA: Spava mi se.

DEJAN: Ne možeš da spavaš.

ALMA: Spava…

DEJAN: Kad budeš imala svoj krevet i kad budeš imala svoje vreme da u njemu spavaš, onda možeš da spavaš. Sad ne možeš. A za tebe je bolje da ne spavaš.

ALMA: Spava mi se i neću da odlaziš nikuda.

DEJAN: Nećeš spavati, a ja ću odlaziti kuda sam odlazio i do sad.

ALMA: Spava mi se. Ne znam koji je danas dan i kad je sunce izašlo. Ne znam gde se nalazi sunce. Ne znam koliko je sati. Znam da ti nisi ovde. Sad jesi, ali znam da ti uglavnom nisi ovde. Bole me oči. Teško mi je da dišem. Nedostaješ mi. Volela bih da si stalno ovde.

DEJAN: Vrlo si luda i užasna.

ALMA: Malo me bole oči.

DEJAN: Luda ženo!

ALMA: Ne, ne… Malo me bole oči, ne znam gde se nalazim i nedostaješ mi. Znam šta će mi se dogoditi. U jednom momentu ću postati izuzetno budna i više neću morati da spavam skoro nikad.

DEJAN: Znam sigurno da nećeš spavati. Ionako sam ti zabranio.

ALMA: Nisam ni mislila da spavam. Zabranio si mi.

DEJAN: Da se ne bismo pogrešno razumeli.

ALMA: To će biti bačva endorfina. To je neko rekao. Bačva endorfina. Jesi ti to sad rekao?

DEJAN: Nisam ja to sad rekao.

ALMA: Htela sam da pozovem nekoga telefonom, ali sam se onda setila da si mi zabranio da koristim telefon. Posle nisam nikoga pozvala. Znam da sam s nekim razgovarala…

DEJAN: Ne smeš da zoveš ni hitnu pomoć. Kad bi te neko sad napao u ovom stanu i naneo ti mnoge fizičke povrede, ne bi smela da zoveš hitnu pomoć. Ili kad bih te sad zapalio. Počev od tepiha i zavesa. Od električnog ćebeta. Kad bih sad počeo da palim čitav ovaj stan, kako bi čitav ovaj stan postao lomača za tebe vešticu, ne bi smela da pozoveš vatrogasce.

ALMA: Ne znam gde je telefon. Možda mi nemamo telefon?

DEJAN: Imamo, samo što ti nemaš prava da ga koristiš.

ALMA: Ja bih volela da nekog pozovem telefonom… nekad… malo sam usamljena. Vatrogasci ne gase veštice. Možda se uplaše? Možda ih niko ne pozove?

DEJAN: Uskoro ću te poslati kući, Alma, znaš?

ALMA: Možda veštice izvrnu vatru i ona se vrati na vatrogasce? Zaista! Zašto nikad nije bilo gasilaca vatre? Lomača? Ne bi mogli da ih povuku u tu istu, na kraju krajeva, ta bi već bila na izmaku.

DEJAN: Uskoro ćeš da ideš, Alma, znaš?

ALMA: Ovo je kuća. Ovo je… nešto. Ovo je…

DEJAN: Uskoro ćeš da ideš, ovo je suviše, mučila si me suviše.

ALMA: Da, da… meni se ne ide… samo mi se malo spava… ali, mislim, kada bih otišla, razbolela bih se. Kad sam te mučila?

DEJAN: Stalno.

ALMA: Žao mi je što sam te mučila. Žao mi je.

DEJAN: Da. Najstrašnije. Uskoro ćeš da ideš.

ALMA: Ali, mislim, kad bih otišla, razbolela bih se na smrt. Ja ni nemam kuću. Važno mi je da mi je ovo kuća. Inače nemam. Ne znam gde je kuća. A izgleda mi da bi trebalo da znam. I da ne mogu da živim ako ne znam gde je kuća.

DEJAN: E, pa, ovo nije, a ti ćeš ići nekoj drugoj kući.

ALMA: Doduše, mislila sam da bih umrla kad ne bih spavala dvadeset dana, ali to očigledno nije istina. Dvadeset dana, trideset dana, koliko god dana. Koliko god dana ne spavam.

DEJAN: Pa, ne, u svakom slučaju ne smeš da spavaš. Brinem se za tebe. Ko zna šta sve može da ti se dogodi u snu.

DEJAN: Šta ti je sa kičmom?

ALMA: Mm?

DEJAN: Iskrivila se.

ALMA: Kičma? Kako?

DEJAN: Ne vidiš?

ALMA: Ne vidim. Malo sam pospana, možda zato ne vidim.

DEJAN: Kičma ti je izuvijana kao izuvijani konac.

ALMA: Kao lanac proteina… Kako onda stojim?

DEJAN: Ne znam kako stojiš. Stojiš kao grbavac.

ALMA: Ne stojim kao grbavac, stojim kako sam stajala i ranije, nije mi izuvijana kičma!

DEJAN: O, užas! Padaš! Ne možeš da stojiš!

ALMA: Zašto mi to govoriš?

DEJAN: Da bih ti pomogao, naravno.

ALMA: Da bi mi pomogao?

DEJAN: Da bih ti pomogao da stojiš, ako ništa drugo. Sa takvom kičmom ne vidim da možeš da prestojiš ili prehodaš ikakvu ozbiljnu razdaljinu. Možda se srušiš dok ulaziš u tramvaj. Ili u metro. Neki točkovi, neke šine. Opasno, složićeš se.

ALMA: Ali…

DEJAN: Ali, jedva se krećeš. Ne znam šta ti je sa kičmom, ali svakako ne izgleda dobro.

DEJAN: Eto.

Scena 14.

FLORA: Volela bih da pronađem svoju decu.

ALMA: (I dalje gledajući preda se.) Ne mogu da kažem da sam srećna što te vidim. Na ivici sam da to doživim kao loše predskazanje. Mada sam ipak pomalo srećna. Kao da sam nesrećna, samo ne. Kao da sam srećna, samo ne. U stvari mi je drago što te vidim.

FLORA: Svaki isterivač duhova bi ti rekao da su duhovi prirodna pojava i da nemaju veze sa predznacima i predskazanjima. Kao vetar. Kao kiša.

ALMA: Ja ne znam s kojim isterivačima si ti razgovarala.

FLORA: Sa mnogima. S obzirom na svoju komunikativnost.

ALMA: Da, duhove i isteruju zbog njihove neutralnosti.

FLORA: Volela bih da pronađem svoju decu.

ALMA: Nađi bilo koju. S obzirom na tvoju istoriju s nedostatkom prepoznavanja, bilo koju decu mogla bi da proglasiš svojom. A toliko je neudomljene dece.

FLORA: Da proglasim tebe?

ALMA: Ja nisam dete.

FLORA: Starija sam od tebe. Mogla bih da ti budem majka.

ALMA: Ne treba mi majka. Imam loša iskustva s majkama.

FLORA: Živim ili mrtvim?

ALMA: Živim. Mada, možda je korisnije imati mrtvu majku. Pod određenim okolnostima. Ja imam živu majku i ne vidim kakvog dobra mi je to donelo.

FLORA: Moja deca imaju mrtvu majku a to im takođe nikakvog dobra nije donelo.

ALMA: A posle govore da je majka uzor pozitivnosti.

FLORA: Ekstremni plus.

ALMA: Ekstremni severni pol.

FLORA: Doduše, i ja sam na određeni način bila nepažljiva prema svojoj deci.

ALMA: Umreti i jeste prilično nepažljivo.

FLORA: Ni sa čim ne bih mogla više da se složim. A i proizilazilo je jedno iz drugog. Na primer, prvo sam bila nepažljiva prema jednom detetu, a kasnije i prema drugom detetu. I još povrh svega umrla. Ne znam da li me pratiš: da nisam bila nepažljiva, ne bih ni umrla. A valjda bi i oni bili zdraviji.

ALMA: Zašto si umrla?

FLORA: Zarazila sam se psihosomatskom bolešću.

ALMA: Zašto?

FLORA: Nemam pojma. Najpre sam bila nepažljiva prema svojoj sestri. Prema svojoj maloj sestri.

ALMA: Kako? I njoj si bila majka?

FLORA: Ti si neozbiljna.

ALMA: Kako si bila nepažljiva? Čujmo nešto ozbiljno. Odvraća mi misli.

FLORA: Ostavili su me da je čuvam. Poslepodne, leto. Ona se uzvere uz policu i uzme kutiju s lekovima.

ALMA: S kojim lekovima?

FLORA: Sa aktuelnim sedativima. Sa onom vrstom trenutno u modi. Bilo je davno, razumećeš. Izmiče mi generički naziv proizvoda.

ALMA: I onda?

FLORA: Onda ih je progutala. A zatim je umrla. Imala je četiri godine. Ja sam imala šest godina. Roditelji su se srušili na mene kao oluja nameštaja iz oblaka. Oluja stolova stolica kaučeva i visećih elemenata. Kasnije su je sahranili.

ALMA: Grozno. Mrzim kad roditelji to čine.

FLORA: Imali smo sahranu sa otvorenim kovčegom. Moj otac me je svakih nekoliko minuta podizao s poda i nadnosio na kovčeg, da vidim šta sam uradila.

ALMA: Moram da priznam da mi nije najprijatnije što se ti pojavljuješ kao predstavnik za moj prvi susret s onostranim.

FLORA: Da, to je nevolja. Nikad ti ne daju da biraš.

ALMA: Skoro da razumem tvoje vrištanje u našoj… njihovoj… kući.

FLORA: Naravno. I ja ga razumem. Tražim svoju decu, ali se bojim da su uspešno sakrivena. Bojim se da ćeš ti morati da poslužiš.

ALMA: Ne bih želela da te uvredim, ali verujem da mi bi mi staratelji samo još više zagorčavali život.

FLORA: Kao što rekoh, nisi u poziciji da biraš.

ALMA: Staratelji koji te bude u ranim jutarnjim časovima i urlaju kao bolesni od zapaljenja mozga

FLORA: Ima i gorih staratelja.

ALMA: Starateljska grozota je bunar bez dna, a njihova inventivnost nepresušna. Meni, međutim, sada ne treba staratelj. Udata sam za čoveka koga volim.

FLORA: On je takođe u starateljskom biznisu.

ALMA: Da, ali ga za mene izrazito nije briga.

Scena 15.

DEJAN: Šta si mi uradila! Šta si mi to uradila!

ALMA: (ćuti)

DEJAN: (normalnim glasom) Ja te volim, ali si ti užasan smor.

ALMA: Molim?

DEJAN: Užasan si smor!

ALMA: Ali me voliš?

DEJAN: Ne znam. Volim te. Ali si užasan smor.

ALMA: Mislim da ti je ceo organizam u šoku.

DEJAN: Ništa mi nije u šoku. Samo kažem da ovo nema smisla.

ALMA: Ako me voliš, onda ima smisla.

DEJAN: Ali si užasan smor.

ALMA: Ja ne mislim da sam užasan smor.

DEJAN: Užasan si smor. Katastrofa si od smora.

ALMA: Možda nije polomljena.

DEJAN: Nije? Polomljena je toliko da su se komadići kosti zarili u zidove stepeništa!

ALMA: Možda nije polomljena. Ako je polomljena, zarašće.

DEJAN: Nikad neće zarasti. Nikad neće zarasti i nikad neću moći da radim. Postaću klošar. Istrunuću na đubrištu. Neću moći ni da sviram.

ALMA: (Gleda u pod.) Izvini.

DEJAN: Neću moći ni da sviram.

ALMA: Žao mi je što ti se to dogodilo.

DEJAN: Neću moći ni da sviram!

ALMA: Moći ćeš.

DEJAN: Neću moći! I to zbog tebe!

ALMA: Ja sam te gurnula niz stepenice?

DEJAN: Kao da jesi. Kao da i jesi. Jurio sam i glava mi je bila puna toga šta ću morati da uradim da za tebe. Kako ne umeš da dišeš i kako ne umeš da stojiš i kako ne umeš da spavaš. Nisam mogao da se skoncentrišem. Nikad ne mogu da se skoncentrišem ni na šta, od kad si ti ovde, mislim samo na to kako da tebe zabavim. Kako ne bi izbezumljeno buljila kroz prozor. Bio sam dekoncentrisan i napet, deset hiljada misli mi je zveketalo kroz glavu. Da toga nije bilo, opušteno bih se srušio niz stepenice kao mekana prostirka. Odvratna, mrzovoljna ženo. Grozna, odvratna, mrzovoljna ženo.

ALMA: Ali me ipak voliš?

DEJAN: Ali si čudovište od smora!

ALMA: Ali me ipak voliš, iako sam čudovište od smora?

DEJAN: Ali si odvratni čudovišni mrzovoljni okean od smora!

ALMA: (piskavim glasom.) Ja te volim.

DEJAN: Volim te ali si odvratni čudovišni depresivni katastrofalni jezivi zastrašujući pakleni univerzum od smora!

ALMA: Ja te volim.

DEJAN: A ni da dišeš ne umeš.

ALMA: Biće sve u redu.

DEJAN: Osim toga, suviše si srećna i pozitivna. Ne mogu to da podnosim. Idi kući.

ALMA: Ovo je moja jedina kuća. Nisam srećna i pozitivna. Uopšte nisam srećna i pozitivna.

DEJAN: Jesi. Video sam te.

ALMA: Neću više da budem.

DEJAN: Ne verujem ti. Jednom srećna i pozitivna, uvek srećna i pozitivna.

ALMA: Ja mislim da ti to sve govoriš u afektu.

DEJAN: Možda ću umreti na operaciji.

ALMA: Biće sve u redu. Ja te volim.

ALMA: Ja te volim.

ALMA: Ja te volim!

DEJAN: (mrzovoljno.) Ja tebe volim.
(Pauza.)
Andrej kaže da moram da se navikavam na to da neću moći da se ponašam kao ranije. Kao što sam navikao. Kao da imam ruku.

ALMA: Ja mislim da to nije istina.

DEJAN: Ja mislim da jeste! Lupetaš, ženo.

ALMA: Andrej te je takođe pitao i kako se zove pesnik iz devetnaestog veka koji je izgubio ruku i nastavio da bude fatalan među ženama.

DEJAN: Prestani da mi govoriš kako ću ozdraviti! Nisam ja tvoj klijent iz kolumne sa savetima.

ALMA: Izvini.

DEJAN: U svakom slučaju, dosta.

ALMA: Izvini.

DEJAN: Verovatno ću umreti na operaciji. Naravno, ti ćeš znati ko će biti zaslužan za to.

ALMA: Da dostavimo policiji neko obaveštenje?

DEJAN: Ćuti.

ALMA: Zašto?

DEJAN: Zato što sam ti ja rekao da ćutiš. A ti si moja. Nije da mi trebaš za bilo šta, ali jesi moja. I zato bar mogu da ti zabranim da govoriš.

ALMA: (jako zabrinuto.) Ali me ipak voliš?

DEJAN: Ne znam. Ne.

ALMA: Ne?

DEJAN: Ne.

ALMA: A ranije si me voleo?

DEJAN: Ne znam. (Pauza) Ne. Ne, nisam te voleo ni ranije. Možda jednom, odavno. Posle toga te više nisam voleo. Ne volim te.

ALMA: Ne voliš me.

DEJAN: Ne volim te.

ALMA: Ne voliš me.

DEJAN: Ne.

DEJAN: Tiše to.

Scena 16.

ALMA: Živa?

FLORA: Ko?

ALMA: Ja!

FLORA: Možda.

ALMA: I dalje usvajaš?

FLORA: Ja sam spremna kad god si ti spremna.

ALMA: Mislim da ću i ja želeti da budem tvoje dete. Predomislila sam se.

FLORA: Dobro je. Govoriću ti kad ti se spava i kad ti je hladno i šta ti se sviđa.

ALMA: Da. Ne znam kako to ovde funkcioniše. Ne znam kad mi je šta. Ne znam da li je problem to što sam živa. Ali, s druge strane, ne znam ni da li je to istina. Mnogi su me još od najranijih dana uveravali da nisam.

FLORA: Ko?

ALMA: Ne znam. Neki. Da nisam zaista živa. A svi znamo šta je moć sugestije.

FLORA: Svako zaslužuje drugu šansu. Mada ne kažem da ću te ja uveravati da si živa.

ALMA: Nema veze. Češljaj me.

FLORA: (Češlja je i ćućori.) Devojčica lepa devojčica moja najdraža na svetu moja devojčica mila devojčica prekrasna moja devojčica moja devojčica.

DEJAN: Doneo sam ti cipele.

DEJAN: Evo.

ALMA: (sa strepnjom) Neću cipele. Ne trebaju mi cipele. Pusti me.

DEJAN: Trebaju ti. Moraš na put.

ALMA: Kakav put? (Besno) Nemam kuću!

DEJAN: Treba da pronađeš neku.

ALMA: Ne idem ni na kakav put. Tu sam. I Flora me je usvojila.

DEJAN: Ko je Flora?

ALMA: Flora je neko ko me je usvojio.

DEJAN: Ko je ona? (Flori.) Ko si ti?

FLORA: (Dejanu.) Ne poznajem te.

ALMA: (4 godine.) Duh.

DEJAN: Neću da te usvoji duh. Uzmi cipele.

FLORA: Ko si ti? Ima cipele. Ostavi moju ćerku.

DEJAN: Usvoji mene.

FLORA: Neću. Ne poznajem te. Ne prepoznajem te.

DEJAN: Nismo se nikad ranije videli.

FLORA: Hm.

ALMA: (plače, 4 godine.) Nećuuu-uu! Mene je usvojila! Ja sam njena!

DEJAN: (Almi.) Molim te. Uzmi cipele. Hodaj. Nađi čoveka koga voliš.

ALMA: Ne umem.

DEJAN: Hajde. (Flori.) Ja ću biti tvoj sin.

ALMA: Ona ne ume da prepozna svog sina.

DEJAN: Ja ću biti tvoj muž, onda.

FLORA: Hm.

DEJAN: (Flori.) Ja ću te uvek podsetiti. Uvek ću ti reći ko sam. Ako hoćeš, urezaću na čelu, Florin sin. Ili Florin muž. Šta god hoćeš.

FLORA: Hm.

DEJAN: (nežno.) Idi, Alma.

ALMA: Šta je s Andrejem?

DEJAN: Ne znam. Mislim da će me čekati zauvek.

ALMA: (normalnim glasom.) Okej.

ALMA: Do viđenja, Floro.

FLORA: Do viđenja, Alma.

ALMA: Do viđenja, Dejane.

DEJAN: Do viđenja, Alma.

(Alma obuva gvozdene cipele, vezuje pertle. Kada to završi, okrene se još jednom ka Flori i Dejanu, hoda, odlazi. Ovo bi trebalo da bude što je duža moguća putanja preko scene, mada Alma ne hoda sporo. Flora i Dejan sporo polaze na drugu stranu. Zatamnjenje.)

KRAJ

// Projekat Rastko / Drama i pozorište / Savremena drama //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]