NovostiPretragaO projektuMapa projektaKontaktPomocProjekat RastkoPromena pismaEnglish
Projekat RastkoDrama i pozoriste
TIA Janus

Mitar Sladoje

Sijenke

Ugljevik, 2000 god.

(Sa konkursa za savremenu srpsku dramu Projekta Rastko, 2000. godine)

ELEKTRONSKO IZDANJE:
Beograd, 4. april 2001.

PRODUCENT I ODGOVORNI UREDNIK
Zoran Stefanović
LIKOVNO OBLIKOVANJE
Marinko Lugonja
VEBMASTERING I TEHNIČKO UREĐIVANJE
Milan Stojić
DIGITALIZACIJA TEKSTUALNOG I LIKOVNOG MATERIJALA
Nenad Petrović
KOREKTURA:
Saša Šekarić

Lica:

Sijenka

Pas

Konobar

Nešto

Psi

Kurdelj

Scena 1.

(Tišina je. Samo izbrazdani i ucviljeni pogledi ulica strijeljaju malenu sijenku slučajnog prolaznika. Sijenka se nakrivila i po sviježoj kaldrmi izvija pogled ka malom žućkastom psu. Hodaju zajedno.)

Sijenka: Gladni ste, gospodine Psu?

(Magla i mjesec zasuše tišinu i tajac obgrli teško koprcanje ruke po iskrzanu šinjelu. Mršava Sjenka uporno gura ruku u džep.)

Sijenka: Maloprije sam imao hljeba. Dao mi ga je ga jedan ispeglani gospodin. Bio je sličan tebi.

(Zaroni ruku u čarapu i odatle izvadi komad slanine. Nageo se nad njom i ćuti.)

Sijenka: Slaninu sam dobio juče... Ili prošle godine, skoro da se i ne sećam od koga ni kada. Zaista čudno...

Sijenka: Znam. gladan si. (Pas priđe. ) I ja sam. (Opet zaćuta.) Okice su ti lijepe i snježurave, a i mršav si... Na, uzmi.

(Sporim pokretima Sijenka spusti slaninu na hladan kamen, na čijim se lelujavim obrisima počehu sakupljati prve pahulje zimske večeri. )

Sijenka: Zima ti je? Čudan je ovaj snijeg, ko bi ga očekivao u ovo doba godine. Rekli su mi da je proljeće. Iskreno, ja mislim da je jesen.

(Vijetar poče da ga šiba i on se halapljivo ogrnu šinjelom.)

Sijenka: Snijeg i ova čudna izmaglica - za koju ne znaju da li je ljeto ili zima - miriše na strah. Zato volim jesen. Možda volim strah, a ne jesen?

(Raznježio se. Obgrli ga vjetar i on spusti i onaj komadić hljeba Psu . Tišina.)

Sijenka: Uzmi i hljeb, ja više nisam ni gladan. Osjećam samo beskrajnu toplotu i prazninu po stomaku. Skoro da bih povratio da imam šta.

(Pas pojede hljeb i slaninu. Osmijeh mu preplavi lice i njušku. Mokru glavu podiže ka gospodaru i hitrim pokretima mršavih zuba otkide toplo meso sa njegove noge. Zvuk rane zapara pomračinu. Pas se izgubi u mraku.)

Sijenka: Ahhhh! Prokleti konj. Otkide mi po noge.

(Pridržava se o zid jednom rukom, a drugom opipava glavu. Osjeća nešto da mu curi niz čelo i obraze.)

Sijenka: Šta je ovo? Krv! Odkuda na glavi? Gle, pa i snijeg je krvav? Gdje sam ja? Šta je ovo?

(Naglo zamuknu i pogled razasu po ulci bez prozora.)

Sijenka: Odkuda ja uopšte ovdje...... Ja nikada nisam......

Ove ulice...

(Strah ga obli.)

Scena 2.

(Snijeg pada sve jače. Tek sa dna ulice tanka svijetlost natapa pomrčinu uštogljenim vremenskim razmacima. Zajedno sa bezbojnim dimom i kiselim mirisima alkohola kuklja kroz prozore birtije i hladni maljavi ljudski znoj. Sijenka ulazi na vrata i čita natpis sa ulaza.)

SIJENKA: Pećina. (Nasmija se prikriveno.)

SIJENKA: Konobar, brzo dođi ovamo. (Prilazi stolu i sjeda. ) Sada je već bolje. Toplije je, a i noga prestaje da me boli.

(Zadovoljno trlja dlanovima i dotiče bolno mjesto.)

KONOBAR: Hej! Ne lupaj tu čašu. Čuješ šta ti kažem!? Hoćeš da se neko posječe? Izvinite...

SIJENKA: Ma ništa, ništa.....

KONOBAR: Čovjek ne zna šta je pakao dok ne dođe ovamo, moj dobri gospodine. Znate li da ja ovdje radim već nekoliko godina? Hoćete nešto da popijete?

Sijenaka: Da, donesite mi dvije ljute da se malo okrepim i zagrijem.

Konobar: Evo odmah. (Odlazi.)

(Sijenka se prelomi o oštre ivice zidina i hotimice primjeti nešto naspram sebe. To Nešto nalaktilo se o sto i gledaše ga ljubopitljivim pogledom. Nalikuje na ogromnu bubu sa bradom i flašom.)

SIJENKA: Izvinite, nisam vas odmah prepoznao. Mrak je...

NEŠTO: Ništa za to. Teško mi je da i sam sebe ponekad prepoznam, a desi mi se da ne znam ni gdje sam, ni kako sam se tu našao, a kamoli ko sam i kako izgledam. (Pijano pljuje riječi.)

SIJENKA: I meni se događaju takve stvari.

NEŠTO: Čudno, čudno...

(Zastidje se onoga što je rekao, malo se i prepade, pa pogled vrznu u stranu strašivo gledajući po krutim licima birtijaša.)

SIJENKA: Ja sam odrastao ovdje u ovoj ulici, čitav sam život u njoj, ali ovo mjesto i ove ljude ja nisam nikada vidio. Znate, pošao sam u šetnju, jer mi se dan činio lijepim... A evo, nađoh se ovdje. (Zaječa prestrašeno.)

NEŠTO: Da, da, svi smo mi nekada šetali.

(Nagnu flašu, iskapi je i uljudno se osmjehnu.)

SIJENKA: (Zbunjeno. ) Bojim se da Vas nisam najasnije shvatio.

NEŠTO: Bolje.

(Konobar donese čašice i obe stavi pred Sijenku. Drsko pogleda Ništa.)

KONOBAR: Smeta li vam ova vucibatina? (Zamahnu na njega i životinjski ga udari.)

SIJENKA: Ne, molim Vas! Gospodin je sa mnom.

(Spretnim pokretima jednu čašicu ćušnu ka njemu.)

KONOBAR: Ali, on je... B... (Ljutito se okrenu i odskakuta.)

SIJENKA: Jako Vas je udario?

NEŠTO: Ma ne, navikao sam. Ja sada moram da idem, ...I još nešto: čuvajte se...

(Ustaje od stola, halapljivo ispija čašicu. Odlazi.)

SIJENKA: Koga? Stanite....

(Istrča na ulicu. Opet je snijeg, tišina. Ulica je pusta.)

Scena 3.

(Nema više ni birtije, samo mokri dodiri noći motaju mu se po vratu i sijeni. Luta po ulicama. Izgubio se.)

SIJENKA: Bunilo me hvata...Slinav sam od sna, kao da sam spavao godinama... (Duva maznu vrelinu utrobe u vazduh. Ona se ledi.) Kada bih imao snage da zaspim. Da se ogrnem maštom i pokrijem hladnjikavim podrhtavanjem i budem van svega. Kada bih samo imao snage. (Pognu glavu.)

(Čuje mamuran lavež pasa. Bjesna rika budi ga iz sna i on se sklupča obasut strahom. Opkoliše ga krvave čeljusti, duvaju mu gnojni dah lešine u lice.)

SIJENKA: Goni te se, krvave kljusine! (Iznuren strahom pade.) Dalje od mene, dalje! Goni...

(Kidaju mu sjenu, lome je i žvaću.

Čuje se roptanje u blizini, iz mraka izlazi brkajlija, ogrnut vojničkom kabanicom i ogromnim stomakom. U ruci drži toljagu i flašu rakije.)

KURDELj: Jebem ti rakiju, da ti jebem, čitav život radim za rakiju. I opet sam žedan.

(Rastjeruje pse bijesnim vitlanjima toljage.)

KURDELj: Marš odavde, stoko pijana! Marš, stoko crvena. Poštenim ljudima krv pijete. Mamicu vam pokvarenu...(Zamahuje nogom.) Pet godina, znate li vi to, bando pokvarena, ja nisam ništa zbog vas ni pojeo, a kamoli popio. Gonite se od poštena čovjeka, marš!

(Malo se smiri. Priđe Sijenki.)

KURDELj: Dobro ste, gospodine?

SIJENKA: Da valjda sam...

KURDELj: Sve nama je ovo zakuvao zli student prava. On bi da mi mjesto njega ispite dajemo. Bitanga.

(Kurdelj stavi Sijenku na ramena i zajedno nestadoše u magli.)

Septembar 2000 god.

KRAJ

 

Mitar Sladoje

Rođen 1981 god. Student Pravnog fakulteta u Srpskom Sarajevu.


// Projekat Rastko / Drama i pozorište / Savremena drama //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]