|
|
 |
Nedović Miroljub - RikiSemeNiš, 1990.ŠTA - Drama sa prologom u trinaest silka KAD - Početak 1941, kada 'pravi' rat još nije počeo GDE - Negde u Srbiji. KO: 1. KICOŠ, kockar i nesuđeni žandar 2. PRPA, nadničar, radi sve i svašta 3. KAPETAN, bivši pešadijski oficir 4. BRICA, berberin 5. DOBRIVOJE, nesuđeni ratnik 6. JAGODA, žena mu 7. OTAC, otac mu 8. MATI, majka mu 9. NIKOLA, nesuđeni žandar 10. MILICA, žena mu 11. JELENA, Savina nesuđena žena 12. RADOVAN, nesuđeni ratnik 13. VRAČARA, vračara KAKO - Lasno. ... tad Gospod reče: PROLOG:(Na škrtoj svetlosti sveća naziru se dve žene koje sede oko sofre. U reči i pokretu je vračara. Miriše tamnjan. Na niskom stočiću, sem ukovanog pogleda druge žene su još i kotlić sa vodom i bosiljak, tamnjan koji puši, i par upaljenih sveća.) VRAČARA: Beži - seli se. Idi u čarnu goru, u mutnu vodu, na Tursku svadbu i Čivutsko groblje. Gde ribe poje i petao ne peva... (Nožem zahvata ugarak u tamnjanku i baca ga u kotlić sa vodom.) - Donese li podarak? (Žena klimne glavom na prtenu torbu.) Spremi vina i kruva. (Žena žurno poslušuje. Vadi staklić vina i komad hleba.) Prođe urok kroz selo, katanac mu na čelo Sve što srete raztoči. Tešku ženu porodi, stelnu kravu isteli, sprasnu svinju isprasi, skoznu ovcu iskozi... ... Dela, čini i zbori za mnom. ! (Dok govori, žena ispija gutljaj vina, malo ospe u kotlić, zatim odlomi komad hleba umoči ga u kotlić i pojede, a sve vreme ponavlja za vračarom.) JAGODA: Materina majko, i po Bogu majko. Zaklinjem te u četiri Rista i u sva četiri evangelista, da odlaziš u šuplji bok ođe te ostavio gospon Bog. Zaklinjem te Ristom i časnim krstom, Ne mrtvi mi tela, ne ranjavaj mesa i ne kidaj žile. VRAČARA: Dela sad, dva gutljaja pljuni, a treći progutaj. (Žena u šakama uzima dva gutljaja i pljune, a treći proguta, kako joj vračara kazuje.) - Pomozi gospode Bože i sveti Savo i sveta prečista Bogorodice Prvo kravama mleko banu -neg je danu Ide vojska, i na vojsku more i dumorje i šnjima Jagoda i šnjima kućni dovratak - mlečni povratak Odoše - tabor učiniše i mleko povratiše Čisto pravo - kada je sad od majke palo. Amen! JAGODA: Amen! (Mrak) SLIKA: Kafana "Mali Pariz"(Četiri dokona pajtaša, svako pre podne, ubijaju vreme uz tablanet i čokanj rakije. Uvek za istim stolom, u istom rasporedu i sa istim temama.) KICOŠ: Evo dvojčice! PRPA: Dvojčica-devojčica. Piši tablu. BRICA: Opet? PRPA: Ne opet, nego onu od maločas, nemoj da murdariš. BRICA: Koji je danas dan? KAPETAN: Jebeni! Dolaze nam jebeni dani, ja da ti kažem. Ko deli? KICOŠ: Uvek onaj ko pita. Ajde, Kapetane, ožeži. KAPETAN: Kicoš, pregrizi. PRPA: Jesam li vam pričao ono, kad su mene i Goju golubara apsili džandari zbog one državne šume... Ma kake šume. nije bilo ni tri metra drva... E, i zatvore oni nas u neki podrum... Tuna nas držali dva dana i dve noći, bez leba i vode. Kad su došli, treći dan, a oni zaboravili što nas apsili... Kad... KICOŠ: Ma pričao si to već sto puta. PRPA: Ko tebi priča, ja pričam Kapetanu. KAPETAN: Pričo si i meni. KICOŠ Pop nosi damu i keca. PRPA: Ma lako je bilo sa ovi naš džandari, nego ša ćemo Kitler stvarno udari i na nas. BRICA: Nije Kitler, nego je Hitler! PRPA: Ma, jebo mu ja mater, kako je, al da je dobro, nije dobro. BRICA: Priča se da su neki oficiri već sakrili žene i familiju u nekakve bunkere u Banji Koviljači. KAPETAN: Ne bi me čudilo da je istina. KICOŠ: Ih, da si im ti nešto... A? Kapetane? KAPETAN: Ne trtljaj, nego igraj. KICOŠ: A, da nam kažeš Kapetane, što su tebe škartirali? KAPETAN: Reko li ti ja da ne trtljaš! PRPA: Pusti čoveka, šta si navro. Ako neće da priča... KICOŠ: Neki kažu, zbog pića i kurvanja, al nisi ti jedini. Ne leti se iz vojske samo zbog toga... KAPETAN: Mali, nemo da ješ govna, nego igraj, ako ti se igra. PRPA: Osam i šest, četrnaest - Kralj... Šta će ovaj naš slinavko ako pripuca? BRICA: Ne sme Nemac od Rusa. PRPA: Ma krivak, ne sme. Kaki Rusi. Pomogoše nam '14-te, te će i sad. KICOŠ: Kažu da su potpisali sporazum o nenapadanju. BRICA: Ko bre? KICOŠ: Rusi i Nemci. KAPETAN: Šta zevaš, baci tu kartu. BRICA: To ne može da bude. PRPA: Kako ne može... Vidi: pet i dva sedam, i tri - deset. BRICA: Ne to, nego ovo za Ruse... Pomoći će oni nama, videćeš. Deca nam se školuju u Rusiji... KICOŠ: Školuju se komunisti. KAPETAN: Jedini naši pravi saveznici su Francuzi. KICOŠ: Francuzi, kažeš... A što nam ubiše kralja u Marselju? KAPETAN: Ubili ga naši, a ne Francuzi... Pata karte! PRPA: Dete, daj jednu turu! KICOŠ: Ti si, Kapetane, znači za Francuze? KAPETAN: Nisam ja za nikog. Ja sam bio za Petra Prvog Karađorđevića. Njemu sam i zakletvu položio. Al kad dođe onaj Manerhajmov kopilan. Nisam više za nikog. PRPA: Ko? KAPETAN: Ona pobegulja? BRICA: Knez Pavle? KAPETAN: Jok, nego moj deda Teodosije... Ajde, bre, deli! BRICA: Bilo kako bilo, nešto se gadno sprema. Ja vam kažem. Vidite da su počeli da uniformišu. Ako ovako nastave i nas trećepozivce ima da ustroje. PAPA: Tebe sigurno neće. Ako te Švabe vide pa pomisle da nam je sva vojska taka. Ima još grđe da navale. BRICA: Samo ti zezaj, da se nešto sprema - sprema se. KAPETAN: Ako nešto i bude, neće Švaba pre Vidovdana. BRICA: Misliš? KAPETAN: Znam. Pala karta... Igraj. BRICA: Vidovdan... Samo da ne prođemo ko na Kosovu. SLIKA: Kuća Nikolića(Dobro stojeća seljačka kuća. Noć već zagazila u tminu. Uz astal, sede Otac, i sin Dobrivoje. Dim u dim. Na stolu već dopola ispijena flaša rakije i malo sira. Puše, dopijaju i ćute. Jagoda sedi u kraj i bavi se nečim, dok Mati na šamlici uz šporet džara vatru. Muk od koga uši bole, prelomi materin glas.) MATI: Da je sreće da nam deca uši izedaju, a ne ovako. Sedimo ko na groblju. (I ponovo muk.) Zborim ja, al nemam kome. Najuri jalovicu, Dobrivoje. Dovedi rotku. Da ti sinove rađa. Da nam se seme ne zatre... Oćeš da nam Cigani ognjište džaraju... (Samo Jagodin tihi jecaj, dobi umesto odgovora.) MATI: Ni jalova stoka u štali ne čuči. Pa što bi žena u kući. Praznu tikvu ni svinje ne jedu. DOBRIVOJE: Mamo! MATI: Šta "mamo"!? ... Kad za sedam godina nije rodila, neće doveka... Šta "mamo"!? Ja i starac ćemo sutra u raku. A ti? Kome ćeš ovoliko imanje da ostaviš? (Proguta gnev pa nastavi.) Šta je seljačka kuća bez čeljadi, moj sinko? Vidiš da starcu bez flaše rakije, neće san na oči. Ja po svu noć budna spavam... (Jagoda plače bez glasa. Otac uz duvan i rakiju, čini se da ga se ništa ne tiče.) DOBRIVOJE: Biće. MATI: Koga to zavaravaš sinko? Sebe ? Mene? Ove duvare ovde? Nisu joj pomogli ni doktori ni babe. Kad će biti? (Dobrivoje ne odgovara ništa, samo ispi u cugu.) -Ćutiš. Ćutiš i ločeš. Daj to ovamo! (Pođe da uzme flašu rakije, ali je stari zaustavi.) OTAC: Ostavi to! MATI: Kaži mu i ti nešto. Sve jednako misliš što i ja. OTAC: Muči, baba! (Ošinuta prekorom, ona se vrati na mesto. Pa nastavi sebi u zabradak.) MATI: Popiće vas ta rakija, pre nego vi nju... Bože... Bože, što mi to radiš. Da l' sam se na tebe kamenjem bacala? (A onda - jauk, krik, prasak, kao nalet vetra koji lomi grane i odnosi crep sa krova.) DOBRIVOJE: A ja?! Ja! Na koga sam se ja kamenjem bacao! ... Kako je meni! ? Hoću grudi da otvorim! (Besno podera košulju, razbacujući dugmad po sobi.) Da izvadim, ovo ovde, što me pritiska. Zubima da ga izedem. Hoću sve da razbijem, da zapalim. Da ništa ne ostane... Hoću. Hoću. (Ne nalazi reči ni uma za ono šta hoće, šta bi... I onda krik, urlik, gotovo neljudski, životinjske snage. Udari rukama o astal. A zatim, prazan i slomljen sede. Valjda je samo to trebalo da vazduh u sobi postane lakši. Jagoda skoči i donese drugu košulju. Otac mirno doli još rakije. Mati se vrati poslu oko šporeta.) MATI: Ti! (Jagodi.) Idi donesi još drva! (Jagoda žurno posluša. Sada tišina posta manje bolna.) OTAC: Te godine snegovi napadali da se ne pamti. Smetovi dovatili do streja. Ne možeš plotove razaznati. Bez velike nužde dovratak se ne prelazi... Taj dan beše sunčan. Leto mu zavide. A ja, ko da mi je neka predglavica, zapeo pa ću da izađem... Pređem čair, pregazim led na potoku, pa zaprtim uz šljivik... (Priča polako, kao da tumači sliku koja mu se pred očima stvara. Dim i rakija mu pomažu da slika bude celovitija. Uđe Jagoda sa vatom drva. On sačeka novog slušača da ostavi cepanice i da se primiri. Pa nastavi.) Opila me ona belina, pa idem ko mađijan. Sunce otopilo koru sa snežne grbine, pa propadam do preko kolena. Muka na svaki koračaj... Poče neki znoj da me izbiva. Vratio bi se. Okrenem se, vidim kuću na topomet. Al neki me đavo tera pravo u zabran... Mislim se, šta li ću tamo, al idem. Ne sećam se koliko sam išo, i koliko udubih u onu šumu. Kad najednom, predamnom, zaglibljeni u snegu, stoje jelen i dve košute. Sunce i sneg ih uvatilo u zamku. Sunce raskravilo, noću očvrslu koru. I teško zverinje propalo u glib. Dok mraz ne počne da radi, ne mogu ni maknuti. A oči... Da si im samo video oči. Strah, čuđenje, poziv na pomoć. I sve zajedno. I samo šest staklenaca uprtih u mene... Odakle tolika zver u meni tada, ja ni dan-danji ne znam... Ordovem sneg i batinom im polomim zadnje noge, da ne mogu uteći, ako mraz stigne pre mene, dok pođem po nož i saone... Dok sam žurio put kuće, preko potoka, popusti led, upadnem u vodu do iznad grudi. Led kao da se samo otvorio i opet zatvorio, ne mogu ni da maknem. Čini mi se što se jače borim da izađem to me jače steže... Od studeni ni glasa nemam... Pred noć me našli seljaci i izvukli, premrzlog i sa izlomljenim nogama. Levu mi vidari nekako namestiše, al na desnu ostadoh šepav. DOBRIVOJE: Reko si mi da ti je to od rođenja. OTAC: Mislio sam da je to sva Božija naplata za ono što uradih onim Božjim stvorovima... Ali izgleda da dugove još nismo izmirili. (Jagodi.) Na, doli još rakije. (Jagoda uzme flašu i izađe.) DOBRIVOJE: Oco, moram nešto da ti reknem. OTAC: Mmmm? DOBRIVOJE: Bio sam danas u varoši. OTAC: Znam. DOBRIVOJE: Javio sam se za vojnu. (Pogleda u vis, kao da se obraća Bogu.) OTAC: Šta još hoćeš? (A onda se obrati sinu.) - Nisi li prestar? Oni regrute kupe. DOBRIVOJE: Nisam. Znaš i sam. OTAC: Ko će zemlju da radi? DOBRIVOJE: Jagoda je tu. Vas dvoje koliko možete. Uzmite i nadničare. OTAC: Tako ga ti ceniš? DOBRIVOJE: Tako. MATI: Ne može. Ne dam! OTAC: Muči, ženo! ... Šta hoćeš? Moj blagoslov? DOBRIVOJE: Neću ništa. Al morao sam da ti kažem. OTAC: Ženi, jesi li rekao? DOBRIVOJE: Nisam. OTAC: Kad ćeš? DOBRIVOJE: Večeras u postelji. OTAC: Onda je bolje da odmah pođeš... I ja bi da legnem. De, pomozi mi. (Umoran, pripit i šepav otac se teško pridiže sa stolice. Mati priskoči da mu pomogne i ona.) - Beži, ženo, toliko sakat nisam. (Šepajući polako izađe a za njim i žena mu. Dobrivoje se vrati za astal, zapali cigaretu i osta da čeka ženu da donese rakiju.) SLIKA: Kuća Vasića(Kuća sirotinjska, ali puna neke topline koja zrači odasvud. Milica, zadremala za stolom. Ispred nje zdela puna popare. Ulazi Nikola. Videvši je gde spava, polako ostavlja sekiru i gunj, sve pazeći da je ne probudi, i polako seda za sto. Kad primače poparu, ona se trgnu i probudi.) MILICA: Juu! NIKOLA: Izvini, nisam hteo da te uplašim. MILICA: Ja te čekala, pa zadremala. NIKOLA: Trebala si da legneš. (Počne gladno da jede.) Hoćeš i ti? MILICA: Ne mogu... Neću. Samo ti jedi. Jesi li umoran? NIKOLA: Još pitaš. Na seči smo bili samo ja i Mikan. Velju oteraše u vojsku... Priča se, kažu, predratno stanje. Gazda se uzmuvao ko da mu rastu kutnjaci. Iz strugare mu pozvali neke radnike. On se uplašio za sina. Samo sikće i ujeda ko besno pašče... MILICA: Popara se ohladila. NIKOLA: Neka... Da vidiš, i stoka ko da nešto predoseća. Uzmuvala se, pa neće da sluša. Umalo Mikana ne satre gor u Nadvisu. MILICA: Nikola... NIKOLA: Da mu ja ne doviknuh: "Pazi, Mikane..." MILICA: Noseća sam... NIKOLA: ... Obogalji se čovek za sva vremena... Molim? MILICA: Kažem, noseća sam. NIKOLA: (Opeče ga ladna popara.) Ti si... Mislim naše? ... Je l' muško? ... U stvari... (I oboje prasnu u smeh. Ne dojede poparu, već onako smeten sa kašikom u ruci, priđe joj i sede uz skut.) NIKOLA: Jesi li sigurna? MILICA: Aha! NIKOLA: Bila si kod baba Drage? MILICA: Bila... Tri puta sam mokrila na sekirče, i tri puta je rđa zavatila. NIKOLA: Moje sekirče? (Shvati grešku.) Neka si. I šta kaže, kad će? MILICA: To ne zna tačno... Kazaće mi kasnije, po stomaku. Kaže i da sam zato bila bolešljiva. NIKOLA: Sutra te vodim lekaru. MILICA: Ne, to tako treba. Sve noseće tako. NIKOLA: Ako. Ipak idemo. MILICA: Nemoj, Nidžo, trebaće para za to. NIKOLA: Pitaću gazdu da pređem u strugaru. To se bolje plaća. A sada mu i radnici trebaju. MILICA: Daleko je do varoši. Kako ćeš svaki dan? NIKOLA: Ih, kako. Olako. Za moju Milicu i sina, mogu sve. MILICA: A šta ako ne bude sin? NIKOLA: Biće. A i da ne bude, curice su još slađe. Pa sledeće - sin. MILICA: Pa opet curica... NIKOLA: Pa dva sina... MILICA: Crni Nikola, koliko to dece misliš da imamo? NIKOLA: Dece, ko šume. MILICA: Ko će to nahraniti, obući? NIKOLA: Kako, ko?... Ja Milice... Ja. Dok je u mene zdravlja i snage, biće svega... Eej! (Seti se.) Znaš šta smo zaboravili? MILICA: Šta? NIKOLA: Ime? Kako će da se zove? MILICA: Ti reci. Kako ti kažeš, tako. NIKOLA: Stojan. Po mom ocu Stojanu, pokoj mu duši. MILICA: Lepo ime. NIKOLA: A onda - Milutin, Dragojlo, Miloje, Nikolija, Leposava, Milorad, Vuk, Stefan, Uroš, Stanoja... Pola Srbije ima da napravimo. SLIKA: Kuća Nikolića(Dobrivoje se za vojsku sprema. Na stolu veliki drveni, vojnički sanduk. Majka pakuje, Jagoda prinosi robu, otac ćuti uz duvan i rakiju. Dobrivoje oblači novu preobuku. Sve to traje sporo uz religiozni mir. Kao da čekaju nekog ko će jednom rečju da prekine sve i ponovo vrati spokoj i prividnu sreću u kući Nikolića.) DOBRIVOJE: Moram da požurim. Uteći će mi voz. MATI: Dobrivoje. (Rekla bi nešto, ali joj bol u grudima ne da.) DOBRIVOJE: Psst, hajde da se pozdravimo. (Zagrli majku. A zatim priđe ocu. Sačeka da ovaj ustane, a potom ga zagrli, jako, jako. Otac mu ne uzvrati zagrljaj.) OTAC: Nemam šta da ti kažem. DOBRIVOJE: I ne treba. (Ne odvajajući pogled od oca.) Jagoda! Prospi vode iz čuture i nalij rakije. (Jagoda pogleda u svekrvu, i tek kad joj ova odobri klimnuvši glavom, Jagoda poslušuje. Dobrivoje sačeka da mu žena izađe, pa nastavi.) DOBRIVOJE: Čuvajte mi ženu, dok se ne vratim. Dobra je ona. (Proguta uzdah.) Nije ona "jalovica", "prazna tikva". Ja sam! OTAC: Marš! DOBRIVOJE: Nije njiva, no seme ne valja. OTAC: Muči, ni reči više! DOBRIVOJE: Istresao sam ga ja, i kod devojaka i kod udatih žena, i ni jedna ne zakači. A ne mogu sve falične biti. OTAC: Pa ćeš u vojnu. Ko veliš, ako ne možeš da rađaš, ono da ubijaš. DOBRIVOJE: Pusti to, oco. A ti, stara, od sad po imenu da je zoveš. Eto, možda sam trebao to ranije da vam kažem. Možda bi sve drugačije bilo. Ali... (Mati u kamen, ni glasa, ni pokreta. Uđe Jagoda sa čuturom.) DOBRIVOJE: A sad iziđite, sa ženom u samu da se pozdravim. MATI: Sine! DOBRIVOJE: Dobro je majko, dobro je. Iziđ'te. (Jagoda i Dobrivoje ostadoše sami. Gledaju se. Reci im ne trebaju. Ćutanjem razgovaraju.) JAGODA: Baš si rešio? DOBRIVOJE: Rešio. JAGODA: Oćeš da se čuvaš? DOBRIVOJE: Od koga? JAGODA: Od sebe. DOBRIVOJE: Nemoj, Jagoda, ne sada. JAGODA: Neću. DOBRIVOJE: Čuvaj mi stare. JAGODA: Koliko oni mene, toliko i ja nji. DOBRIVOJE: Jeste li mi sve spakovale? JAGODA: Sve. DOBRIVOJE: Plače mi se... JAGODA; Plači, onda. Bar nečim pokaži da ti je stalo do mene. (Dobrivoju jurnuše suze na oči, i on kao malo dete, baci se Jagodi na nedra. Poče da jeca. Ona ne plače. Presušila valjda, šta li. Ali ga blago i sažalno pomilova po kosi.) SLIKA: Kafana " Mali Pariz"(Za stolom su Kapetan, Prpa i Kicoš. Čokanji stigli a Brice još nema.) KICOŠ: A da opalimo jednu u trojku ? KAPETAN: Sad će Brica. KICOŠ: Dok ne stigne? PRPA: Polako, bre, kud si navro. KICOŠ: Svrbe me dlanovi, ima da vas deljem ko čobanin motku. Kad mene svrbe dlanovi, to nešto znači. PRPA: Znači da si obeležio karte, ili si opet negde nešto drpio. KICOŠ: Kad sam ja beležio karte, ajde kaži? PRPA: Pa kako to da ti uvek dobijaš? KAPETAN: Pijanom i ludom i Bog pomaže. KICOŠ: More da vidiš, Kapetane, ne uzdam ti se ja mnogo u Boga. Pomeni ga, prekrsti se, ali se uzdaj najviše u sebe. (U kafanu uđe jedan devojčurak. Razabra se po kafani, pa priđe stolu, gotovo uplašeno.) JELENA: Savo! (Kicoš skoči. Zbuni se za trenutak.) KICOŠ: Jelena! Šta ćeš ovde? (Ne dočeka odgovor.) Ej sad ću ja. (Izgovori se drugarima, pa izvede Jelenu napolje.) Hajdemo napolje. (Kad iziđu.) Jeco, šta je bilo? JELENA: Imam nešto da ti kažem. KICOŠ: Kaži? JELENA: Ne mogu ovde. Hajdemo negde drugde. KICOŠ: Ne mogu sad. Videla si da me ljudi čekaju. Ajde kaži? (Jelena ćuti. Udiše suze.) KICOŠ: Je l' te otac opet tukao? JELENA: Nije to. KICOŠ: Pa ajde kaži. Nećemo valjda ceo dan ovde da stojimo. JELENA: Savo! Noseća sam. KICOŠ: Šta si? JELENA: To što si čuo. KICOŠ: Moje je? (Jelena zarida, i počne da ga udara pesnicama.) KICOŠ: Dobro, moje je. Šalio sam se. Stani, Jeco. Smiri se. I šta ćemo sad? JELENA: Ja sam to tebe došla da pitam. KICOŠ: Šta kažu tvoji? JELENA: Nisam im rekla. Oca bi me ubio. KICOŠ: I nemoj ništa da im pričaš. JELENA: Ali... KICOŠ: Nema, ali. Čim sredim ono sa mojima uzećemo se. Ako te tvoji ne daju, pobeći ćemo. Važi? JELENA: Aha! KICOŠ: Ajde sad, idi kući, ja moram nazad. Čekaju me. JELENA: Savo! KICOŠ: Molim? JELENA: Oćeš doći večeras? KICOŠ: Nećemo večeras, da tvoji ne posumnjaju. Idi sad. (Jelena se okrene i otrži. Kicoš se vrati u kafanu.) PRPA: Beše li ovo Sentina ćerka? KICOŠ: Glej si poso, Prpane. PRPA: Ako vas Senta bude video zaj'no. Odraće vam kožu. (Dolazi Brica.) BRICA: Dete, daj ljutu! PRPA: Gde si bre do sad? Mi mislili... BRICA: Šta je, zar niste čuli? PRPA: Šta? BRICA: Nemci bombardovali Beograd. PRPA: Ne pali Brico. Prošo prvi april. BRICA: Javili na radiju. Rano jutros, Nemci bombardovali Beograd KAPETAN: A objava rata? PRPA: Kažu poslali telegram. Ali još nije stigo... Kakva objava. Udario Švaba mučki. KAPETAN: Ti, Brico, reče - ne sme Švaba od Rusa. BRICA: Čekaj samo da se Rusi priberu, pa ćeš da vidiš. KICOŠ: Kažem vam ja da mene svrbe dlanovi. PRPA: Požurio Kitler, majku mu švapsku. KAPETAN: Došli aeroplanom, da su išli peške ne bi pre Vidovdana. KICOŠ: Ko igra? KAPETAN: Igra mečka i pred naša vrata. SLIKA: Raspad vojske(Veći deo raspuštene vojske zarobili Nemci. Onaj manji deo, krijući se po šumama i gudurama, vraćao se kući. Kaljav i umoran, Dobrivoje u nekom šljiviku, daleko od puta, puši jednu od poslednjih cigareta. Nešto šušnu, on ugasi cigaretu i zaleže.) DOBRIVOJE: Ko je tamo? RADOVAN: Ko pita? DOBRIVOJE: Vojska! RADOVAN: Čija? DOBRIVOJE: Naša! RADOVAN: Koliko vas ima? DOBRIVOJE: Troica! (Slaga.) A vas? RADOVAN: Sam sam! DOBRIVOJE: Baci pušku! RADOVAN: Nemam je! DOBRIVOJE: Priđi. Polako da te vidim. (Vojnik prilazi polako, oprezno. Kad sasvim priđe, Dobrivoje se pridiže.) RADOVAN: Gde su drugi? DOBRIVOJE: Nema. Sam sam. RADOVAN: Iz koje si? DOBRIVOJE: Prvi dobrovoljački. A ti? RADOVAN: Šesta pešadiska. Bivša, od prošle noći. DOBRIVOJE: Imaš cigaru? RADOVAN: Imam. Ali mora da zavijemo. (Radovan vadi kesu duvana. Sedaju i zavijaju.) - Razbucaše nas, majku im jebem a mi ni metka ne ispalismo. Prvo oficiri okrenuše guzice. U guzicu ih jebem. A za njima vojska... Kud koji... Sramota, brate, sramota. I pred Bogom i pred narodom. Je l' to ona Srbija sa Cera i Kolubare? Je l' to ona srpska vojska što pređe Albaniju? DOBRIVOJE: Gde ti je puška? RADOVAN: Gde i tvoja. Menjao za komad hleba i litar rakije. Sve ode. Živa sila i oružana sprema, sve u pizdu materinu. Onomad idemo u maršu... Mene cipela nažuljala, pa zastao. Kad oni usranko, podoficir, dreknu: "Napred, svinjo!". Drekne on, a dreknem i ja... "Vrati reč. Neće sutra svinja da ratuje. No će da ratuje vojnik"... Al, jebo rata što ga ja odratova... Šta reče, odakle si? DOBRIVOJE: Iz Zlokuće. RADOVAN: Zla nam kuća svima sada... Ja sam ti Moravac, iz Bukovika. Kući imam sina i dve ćeri. Sve jedan drugom do ušiju. Pravio sam ih na juriš. Brzometno. Kratkotrzajno. Znao sam ja da Srbin ne može dugo bez rata. Pa prilego ko nerast. Daj, reko, dok se cevi hlade... DOBRIVOJE: (Slaga.) Ja imam dva sina, dva jablana. RADOVAN: Nek su ti živi, zemljače. DOBRIVOJE: I tvoji, vojniče. Da nazdravimo? RADOVAN: Ja moju iskapio odma. (Pokazuje čuturu.) DOBRIVOJE: Imam ja. (Vadi svoju.) Hleba nemam. RADOVAN: Nemam ni ja. Al kad ima mučenice, hleba i ne treba. (Nazdravljaju, krste se i piju naustac.) - Već dva dana i dve noći se lomatam po ovim zabitima. Ne zbog straha. Nije me strah. Ovoga mi krsta, nije. Već od sramote. Krijem se od ljudi ko od čume. Pitaće me neko: "Što nisi u rovu?", "Gde ćeš?", "Gde ti je puška?"... A ja? Šta da im kažem... Ko će Srbiji i deci u oči pogledati? DOBRIVOJE: Na potegni. RADOVAN: Potegli smo mi mečku za rep, i odmah smo je pustili. Zbog toga ima i da najebemo. DOBRIVOJE: Pusti to. RADOVAN: Ne pušta "to" mene. Šta ću? DOBRIVOJE: Pomoli se. RADOVAN: Da znaš. To nam jedino i ostaje. Da se molimo i da se nadamo da Bog neće dati sve da nas satru. Pa jednu Srbiju na svetu ima. DOBRIVOJE: Ideš kući? RADOVAN: No de ću, u pizdu materinu. Čeka me nejač. A imaće i posla na pretek. Morava je sad nadošla, pa sve kipi. Odneće letinu... Zemlja traži da se čuva od svakakvih nedaća. A leti, mater joj jebem, mirna i krotka, rukom da je miluješ... DOBRIVOJE: Ko? (Prenu se iz misli.) RADOVAN: Morava! ... OJ MORAVO, OJ MORAVO Jebo i zemlju i narod i reku. Da mi nije ove dece kući. Seo bi u šajku, pa niz Moravu. Pa kud ona tu i ja. Kažu da tamo negde na kraju svih reka, ima neka zemlja, gde sve pada s neba. A ti ništa ne radiš. Po ceo dan ležiš. Ovako ko ovo sad, ti i ja... DOBRIVOJE: Ko kaže? RADOVAN: Jebem li ga ko... Pričao neki, tamo po selu. Al se nešto mislim. Ako stvarno ima taka zemlja. Nije za seljaka. Seljaku i kiša pada u nevreme, a ne kad mu treba. Vidim, seljak si čovek, znaš o čemu ti pričam. DOBRIVOJE: Znam. RADOVAN: Pričaju ljudi svašta, a narod blentav, pa svašta i veruje... Nama nam ne trebaju ni Nemci, ni Turci, ni Morava, ni suša... Samo da nas puste dvaes godina da mirujemo, mi ima među sebe da se potamanimo. Ne kažu džabe: "Čovek je čoveku-vuk". DOBRIVOJE: Sanjaš li? RADOVAN: Kako ću da sanjam, kad ne spavam ljudski. DOBRIVOJE: Mene u snu progone kurjaci. RADOVAN: (Tumači san.) To su Švabe. DOBRIVOJE: Ne kolju me, samo obleću oko mene... Reže, iskeženih zuba, podvijena repa... Samo tako kruže. Ima jedno štene u čoporu. I sve bih da ga uhvatim, al kurjaci počnu da škljocaju zubima, pa se uvek tu sebnem i probudim... RADOVAN: Ne znam šta to može da znači. Ja samo tako legnem, pa se zamislim. Mislim na onu moju dečurliju... Šta li sad rade. Pitaju li za mene. Mislim na stoku, da l' se telila, jagnjila. Da l' su sejali na vreme. A mislim, Boga mi, i na ženu. Još je mlada, u snazi. A oni podpendžeraši, samo čekaju da zamakneš iza brda i da ženu ostaviš samu. DOBRIVOJE: Ne bi valjda... RADOVAN: I ja se tešim da ne bi... Al znaš kako je. Kom je suđeno, gaće mu same padaju. Pa se onda naljutim na nju. I kažem sebi: "Kad dođem kući, odraću je od batina. Da l' jeste il' nije."... Al posle je opet zamišljam sa decom, pa mi milo i razljutim se... Ma samo da mi je da vidim, onako, iz dalja, moju kuću. Puši li odžak. Lakše bi mi bilo... (Dobro poćute.) DOBRIVOJE: Svanuće uskoro. RADOVAN: A ni rakije više nema. Valjalo bi da krenemo. DOBRIVOJE: Valjalo bi. RADOVAN: Ja idem niz strminu, mora da pređem put dok još nije svanulo. DOBRIVOJE: Ja ću ovde kosom, pa preko brda. RADOVAN: Evo ti malo duvana, da imaš za usput. DOBRIVOJE: Hvala. Da se pozdravimo? RADOVAN: I da se poljubimo. I mi smo neki jebeni ratni drugovi, mater mu jebem. (Tri puta se poljube.) ... Ajde ti prvi, prvi si i došo. (Dobrivoje krene, ali ga glas zaustavi.) - Ispisniče, kako ti je ime? DOBRIVOJE: Dobrivoje! RADOVAN: Ja sam Radovan. Bog neka te čuva, Dobrivoje. I tebe i tvoju decu. DOBRIVOJE: I tvoje, Radovane! (Ode.) SLIKA: Kuća Vasića(Milica u poodmakloj trudnoći, sedi i krpi čarape. Nikola pravi kolevku od drveta.) MILICA: Kako je dole u varoši? NIKOLA: Nikako. Svuda Nemci, i neki naši su sa njima. MILICA: Da l' vas diraju što? NIKOLA: Jok. Kažu, samo, da se po mraku ne sme ići po varoši bez dozvole i da svako radi svoj posao, i nema za šta da ga diraju. MILICA: A vojska? NIKOLA: Čija? MILICA: Naša? NIKOLA: Neke oterali u logore i na rad u Nemačku, neki prišli uz Nemce, a neki se još smucaju tu po šumama. MILICA: Šta traže, što ne idu kući? NIKOLA: Bog te pita, zašto. Čujem, žale se seljaci, tu iz sela da im kradu kokoši i jaja. MILICA: A što im ne daju nešto za jelo, pa da ne kradu? NIKOLA: Ih, zašto. Najviše stiskaju oni što imaju. MILICA: Jesi li kupio soli? NIKOLA: So, jesam. A kvasca nema nigde. Sutra je pijaca, pa ću videti ponovo. MILICA: A kozu? NIKOLA: I kozu ću sutra da kupim. MILICA: Vidi samo da ne bude stara, take ne daju baš mnogo mleka NIKOLA: Znam, de. MILICA: Hoćemo li na počinak? NIKOLA: Evo samo još ovo da uglavim ovde. MILICA: A Velja, je l' se vratio? NIKOLA: Jeste. Ali ne radi. Kriju ga njegovi. Plaše se da ga Nemci ne odvedu... Evo, gotovo je. Ajde ti, sad ću ja. (Čuje se lupa na vratima. Milica i Nikola se zagledaju.) MILICA: Ko li je to u ovo doba? GLAS: (Izvana.) Domaćine! Otvori! MILICA: Nikola. (Zove ga na oprez.) GLAS: (Izvana.) Nikolaa! NIKOLA: Zove me po imenu... Idem! Idem! (Milica sluša glasove.) - Uđite! KICOŠ: Ja ću da uđem, a on može i da pričeka napolju. Jedva te nađosmo u ovoj vukojebini. (Ulazi Kicoš u žandarskoj uniformi, a za njim Nikola.) NIKOLA: Savo! Jesi li to ti? KICOŠ: Ja sam. NIKOLA: Ne mogu da te poznam u toj uniformi. Odakle ti to? KICOŠ: Polako, bre, kud si navro. Je l' ovo snajka? (Milica prilazi i zdravi se sa njim.) NIKOLA: Jeste. To je moja žena Milica. A ovo je kum Sava, sin kuma Nikole... onog što me je krstio. Znaš kuma Nikolu? MILICA: Znam. NIKOLA: Sedi, kume. (Milica odmah prinosi meze i rakije.) KICOŠ: Ti, bre, kume, ode u hajduke. NIKOLA: Što? KICOŠ: Pa gde si kuću podigo u ovoj planinčini, ko kurjak jazbinu. NIKOLA: Ovde već bila kuća. Ja je samo malo dotero. A i lakše mi zbog posla, zbog šume, znaš... A otkud ti u ovo nevreme? KICOŠ: Ja sam u vreme pošo, al dok te nađoh. NIKOLA: Mogo si me naći dole u strugari. KICOŠ: Tražio sam te, ali si već bio otišo. NIKOLA: Pa šta je hića kume? KICOŠ: Nije hića. Stvar je ovaka. Kao što vidiš, kume, postavljen sam za žandarskog narednika. NIKOLA: Otkud to? Ja koliko znam, ti si vazda bio u zavadi sa vlašću. KICOŠ: To je bilo za one vlade. Sad je drugo. Tražili Nemci poverljiva čoveka za taj posao. A ti znaš mene. Kako da me baciš, ja se na noge dočekujem. I eto... kako mi stoji? NIKOLA: Nekako ti ne liči. (Kicoš se napravi da nije čuo komentar, pa nastavi.) KICOŠ: Meni treba ađutant, posilni, kako hoćeš ga zovi. Pa se setih tebe. Znam da si domaćin čovek, radan i pošten. NIKOLA: Nemoj, kume. Nije to za mene. KICOŠ: Zajebi to, kume. I ja sam mislio da nije za mene. Pa ipak vidiš da jeste. Dobro plaćaju. Ništa ne radiš. Izigravaš vlast i ko ih jebe. NIKOLA: Nije baš to tako. KICOŠ: Kume, da skratimo priču. Vidim snajka je u blagoslovenom stanju. Ti nemaš ni zemlje, ni stoke. A ovaj rat neće skoro da završi. Misli malo i na to dete, što treba da se rodi. NIKOLA: Kume. KICOŠ: Nema, kume. Razmisli dobro i ako si voljan, sutra zorom kod mene u stanicu. Ja toliko, a ti kako hoćeš. Daj sad nešto da popijemo. (Zatečen, Nikola zaboravio da sipa rakiju. Hitro naliva piće i nazdravljaju.) NIKOLA: Živeli! KICOŠ: Živeli, kume. Da si mi živ i zdrav, sto godina, i ti i kumica i buduće kumče. NIKOLA: Hvala, kume. KICOŠ: Nismo se videli... Koliko ima? NIKOLA: Ima bogami, peta godina. KICOŠ: Ima toliko? NIKOLA: Ima. KICOŠ: Eto vidiš. Ti se za to vreme i oženio. Skućio. Dete napravio. A ja? NIKOLA: Kako su tvoji? KICOŠ: U zavadi smo. Ne govorimo, biće druga godina... Sipaj još jednu pa da idem. (Nikola mu sipa, on ispije na izdušak i krene.) NIKOLA: Sedi, kume. KICOŠ: Idem, ima puta do varoši... Snajka, ovo je za kumče, ako se ne vidimo. (Izvadi i stavi pare na sto.) - Nikola, nemoj da sam džabe dolazio. Zdravo. (Kao što se iznenada pojavio, tako je i nestao. Milica i Nikola ostaše ne isprativši ga, uhvaćeni u misli. Nikola sede i poče da se igra sa čašom.) MILICA: Nikola. Šta ćeš? NIKOLA: Šta ću? Neću! Šta "šta ću"? MILICA: A ako te sutra mobilišu za vojsku. NIKOLA: Ma kakva vojska. Propala država. MILICA: Nikad se ne zna. Očas to može da se okrene. NIKOLA: A kako ćeš ti, takva, ovde sama? MILICA: Ako sam noseća, nisam bogalj, Bože me prosti. Kako sam i do sad. NIKOLA: Nije to isto. Žandarski je to poso. Može bit i po tri dana da ne dolazim kući. MILICA: Ne plašim se ja da noćevam sama. A kada bude pred porodom, zvaću baba Dragu. Ti i ovako tu ništa ne možeš pomoći. NIKOLA: Plašim se, Milice... U gluvo doba dolazi samo zlo. Nikad dobro. SLIKA: Kafana "Mali Pariz"(Ni okupacija ne sprečava staro društvo za čašicu i "tablanet". Sve je isto, osim što je sada Kicoš u uniformi, a Kapetan bez nje.) PRPA: Prođe li dupla desetka, nešto ne pamtim? KICOŠ: Igraj, pa ćeš da vidiš. PRPA: More, evo žandar, pa ga jebi. KICOŠ: Slušaj, Prpo, nemoj da zajebavaš, je l' znaš. PRPA: Ništa tebi nisam reko, na kartu mislim. KICOŠ: Ajd, ajd. KAPETAN: Piši tablu! BRICA: Odnese talon, majku mu. PRPA: Jeste li čuli, neće Miletu da daju četres dana. BRICA: A nisu ga, bogami, poštovali ni za života. KAPETAN: Doći će on po svoje, ne dao Bog da si dužan mrtvima. PRPA: Sirotinja, bre, nema odakle... Sećam se kad ga saranjivasmo... Ćerka mu Milena... Plače, suza, suzu stiže. Ja prišo tešim je, a ona veli: "Ma ne plačem ja za njim, no sam gladna" BRICA: Sirotinjo i bogu si teška. KAPETAN: Tek će biti gladovanja. PRPA: Videste li Vasu-Rašinog kaki se napravio. U čavuru da uripi a da se ne nažulja. KICOŠ: E, pa nekom pos a nekom mrs. BRICA: Može to i na dobro da izađe. PRPA: Koje crno dobro? BRICA: Srbin ne razmišlja glavom, no stomakom. Kad oseti glad, možda će onda da ustane protiv dušmana. KICOŠ: Brico, nemoj da ješ govna, nisi u oskudaciju. PRPA: Pravo Brica kazuje. Švaba nam se po avlije mota, a mi ništa. KICOŠ: Šta blejite to? PRPA: Ovce bleje, a mi razgovaramo. KICOŠ: More, blejite ko šuti ovnovi. PRPA: Mislim samo... KICOŠ: Ko ti daje da misliš. Ne brabonjaj, no igraj. PRPA: Šta da igram, nemam više karte. KICOŠ: Onda uzmi, pa broj. BRICA: Ja ću štihove, a ti broj karte. (Broje karte.) PRPA: Karte su vaše. BRICA: Dobro. Znači, dvadest i tri na karte. Dvadesetri! KICOŠ: Ostalo nama. Piši. (U kafanu uđe Jelena. Stomak dobro zabrežio. Čim je vide Kicoš skoči.) - Reko sam ti da ne dolaziš ovamo. Izlazi napolje. (Skoro je izgura iz kafane.) Što si došla? Jesam li ti reko da ne dolaziš ovde? JELENA: Morala sam negde da te nađem. Otkad te nema. KICOŠ: Žandar sam. Imam posla. JELENA: Vidim. Od kako si obuko uniformu nisi navraćao. Ja nisam mogla više da krijem. Vidi se, Savo. Ja sam mojima sve rekla. Oca je prvo hteo da te ubije. Al sad ne sme zbog uniforme. Oće mene da najuri iz kuće... A ti znaš šta si obećao. KICOŠ: Još sa mojima nisam ono raščistio. JELENA: Meni ne treba tvoje nasledstvo. KICOŠ: Ali meni treba. JELENA: A kopile, je l' ti treba? KICOŠ; Neće da bude kopile. Reko sam ti. Uzeću te. Strpi se malo. JELENA: Dokle? Ja ću da se strpim. Ali ono neće. Ni moj oca neće. KICOŠ: Slušaj, Jelena, idi sad lepo kući. I kaži Senti, tvom ocu, da ne sme ni prstom da te takne, inače će sa mnom da ima posla. I još mu kaži da u sledeću nedelju dolazim po tebe da te vodim. Tako mu kaži. JELENA: Savo... KICOŠ: Šta je? JELENA: Ti mene više ne voliš. KICOŠ: Idi! (Ona odem a Kicoš se vrati kartašima.) -Ajde, bre, Prpo, podeli. PRPA: Dokle više ja da delim? KICOŠ: Bolje da deliš, nego da prosiš. PRPA: Šta si se bre ti prokurčio, ako si obuko uniformu... KICOŠ: Drži jezik, Prpane. Izleteće ti nešto zbog čega ima da se kaješ. BRICA: Ja ću da podelim. KICOŠ: Ostavi. Na njega je red. PRPA; Jebem te, državo, kad si bivše lopove uzela za žandare. KAPETAN: Ćuti, Prpo. PRPA: Što da ćutim. Jesam slago? Pa taj bi ti ukrao soli s jezika. A ovamo vlas... (Kicoš skoči i uhvati ga za revere, karte se razlete po podu, čokanji popadaju.) - Šta ti je bre, vidiš da se zajebavam. Šta se ljutiš odma? KICOŠ: Sa mnom nemoj više da se zajebavaš. PRPA: Dobro. Ako ti kako kažeš. Ih, bre, kaki si to čovek. (Srede astal i nastave igru. Prpa deli.) - A jesam li vam pričao ono kad sam... KAPETAN: Jesi, pričao si. Dosta više. Ćuti malo. I ti bre Brico, ajde igraj, šta računaš toliko? KICOŠ: Računa on na komuniste. Al se malo zajebo u računici... Di će bre šut sa rogatim. Briči, šišaj i glej si poso. BRICA: Dupliram! KICOŠ: Eto ga, duplira. Sad ću da mu uzmem obe dame. Eto vidiš. PRPA: Reskirao čovek. KICOŠ: Reskir nikad ne dobija. Samo ziher. Igraš na sigurno i nema greške. PRPA: Kao ti? KICOŠ: Ko ja, dabome... A ti, Brico, ćutiš? BRICA: Igram. KICOŠ: To što ti igraš, đavolja je to igra. BRICA: Kako misliš? KICOŠ: Znaš ti. BRICA: Ne znam o čemu pričaš? KICOŠ: Oćeš ja da ti kažem? BRICA: Kaži. KICOŠ: Šta se bre praviš blesav? Zar misliš da ne znam da šuruješ sa crvenima? Misliš da sam ja ćorav? BRICA: To mi kažeš službeno. Ili onako? KICOŠ: Sad ti kažem ovako. A sutra može da bude i drugačije. BRICA: Nek bude kako ti kažeš, al nije. KICOŠ: Hoćeš da te uverim? KAPETAN: Pusti čoveka na miru. KICOŠ: Ti, bivši kapetane, da ćutiš. KAPETAN: Slušaj, mali! KICOŠ: Nisam ja za tebe, ni "mali", ni "kicoš", nego "gospodin narednik". PRPA: Opa, bato! (Bez upozorenja Kicoš ga udari.) KICOŠ: Reko sam ti da se više ne zajebavaš sa mnom! BRICA: Šta vam je, ljudi, hajde da igramo. KAPETAN: Idem ja. KICOŠ: Sedi, Kapetane, nismo završili partiju. KAPETAN: Ne. KICOŠ: Sedi! (Naredi oštro.) (Kapetan ga pogleda, pogleda Bricu, ovaj mu pomirljivo klimne glavom da sedne i ovaj posluša.) KICOŠ: Dete, daj turu na moj račun... Pa? Igramo li, ili ne? PRPA: Ja delim? KICOŠ: Deliš! (Igraju i ćute. Dok, uglavnom ćutljivi, Kapetan ne poče svoju priču.) KAPETAN: Sva tri pređašnja rata sam izrovovao. Dvaneste sa Turcima, trinaeste sa Bugarima i četrneste sa Švabom... U Bugarskom ratu, zarobim njiovog oficira. Dok sam ga sprovodio u komoru, kroz selo, izađe neki seljak sa vilama i viče: "Tepaj neprijatelja! "... Repetiram pušku u seljaka... Stoj - viknem. Na front, pa tamo tepaj neprijatelja. Tamo se neprijatelj tepa. Ovog ne diraj. KICOŠ: Je l' to neka pouka, ili si i ti počeo ko Prpa? KAPETAN: Piši tablu. (Žurnim korakom dolazi Nikola, u žandarskoj uniformi.) NIKOLA: Gos' naredniče! KICOŠ: Šta je, kume? NIKOLA: Traže vas. KICOŠ: Ko me traži? NIKOLA: Onaj nemački oficir, ne mogu da mu zapamtim ime. KICOŠ: Idi i kaži mu, da odmah dolazim. NIKOLA: Kako da mu kažem? KICOŠ: Kaži: "Narednik... Momento... Curik"! NIKOLA: Razumem! (Ode.) KICOŠ: Čuli ste, posao me zove. (Sprema se.) Vidimo se sutra ponovo, da završimo ovo što smo započeli. Je l' tako Brico? (Ovaj klimne glavom.) Šta vam je, što me tako gledate? Zar nismo stari pajtaši-kartaši? Krv mu jebem. (Ode ostavljajući pajtaše da nemo odgledaju za njim.) SLIKA: Kuća Vasića(Milica sama u kući. Stomak joj do zuba. Mesi testo za pogaču. Zaboravila nešto. Obrisa ruke o kecelju ode i donese bakrač sa vodom. Sa mukom ga nosi, na predahe, stavi ga na šporet da se zagreje. Onda se vrati i nastavi da mesi testo. Za trenutak je preseče bol u stomaku. Zastade, na licu grč od bola i iznenađenje. kada bol popusti, ona nastavi sa radom. Bol se ponovi. Ponovo obrisa ruke o kecelju i ode da donese peškire i srp. Sve to lepo naslaga na stolicu pokraj kreveta. Kada završi naumljeno ponovo se vrati testu. Sada je prekide kucanje na vratima. Ona oslušne sa nevericom. Lupanje se ponovi.) MILICA: Nikola, ti si? (Ne dobi odgovor, samo kucanje. Obrisa ruke, i iz fioke na stolu izvadi pištolj. Oprezno priđe i podiže rezu na vratima, pa se odalji.) -Uđi, otvoreno je! (Vrata se otvoriše i u sobu uđe Dobrivoje. Pokiso, odrpan i kaljav, nalik na avet.) -Ko si ti? DOBRIVOJE: Tražim malo hleba i rakije. MILICA:Vojnik? DOBRIVOJE: Jesam. MILICA: Sedi vojniče, sad ću ja. (Ostavi pištolj odakle ga je i uzela, raspremi sto, pa ode da spremi nešto za iznenadnog gosta. Dobrivoje sede, izuje cokule, ocedi čarape, pa ih stavi uz šporet da se suše. Milica donese hleba i malo sira.) -Hoćeš vina? DOBRIVOJE: Ne. Rakije, ako ima. Da se ugrejem. (Milica donese rakiju. Dobrivoje ispi malo pa poče gladno da jede. Milicu prelomi bol u stomaku pa sede za drugi kraj astala.) - Tri dana nisam ništa jeo... A ne pamtim kad sam spavao u suvoti. MILICA: Mislila sam da više nema vojnika po šumi. Ko se izvuko, već se vratio kući. DOBRIVOJE: Gde ti je čovek? MILICA: Radi dol u varoši. Treba da naiđe. Mislila sam da je on. (Dva zalogaja poćute.) - Odakle si? DOBRIVOJE: (Ne odgovori odmah.) Moravac. Selo Bukovik. (Slaga.) MILICA: Onda si zalutao, vojniče. Morava je tamo, na drugoj strani. (Prećuti izgovor.) DOBRIVOJE: Odakle ti onaj pištolj? MILICA: Ostavio mi moj čovek. Teram kurjake kad počnu da kevću tu oko kuće. (I ponovo bol. Ovoga puta jači i duži. Dobrivoje primeti.) DOBRIVOJE: Kako te ostavi samu, taku? MILICA: Sad će on da dođe... Skini šinjel da se brže osuši. DOBRIVOJE: Neka, dobro je ovako. MILICA: Skini, skini... (Pođe da mu pridrži šinjel.) DOBRIVOJE: Sedi, ženo, sam ću. (Ustane i sam odloži šinjel.) MILICA: Ova kiša nikako da prestane. DOBRIVOJE: Već danima pada bez prestanka. Sastavilo nebo i zemlju. MILICA: Može li se putom? DOBRIVOJE: Kaljavo je dosta, ali može se. MILICA: Ja ne pamtim ovako vreme, za ovo doba godine... On je sigurno pošo, al ne može zbog vremena pre. DOBRIVOJE: Ko? MILICA: Nikola. DOBRIVOJE: Ko? MILICA: Moj čovek. DOBRIVOJE: Šta radi u varoši? MILICA: On je žandar, kod kum Save. (I ponovo bol. Milica ga isprati sa grčem na licu.) DOBRIVOJE: Imaš trudove, ženo. Morala bi da legneš. MILICA: Neka, nije to ništa. Sad će Nikola... Samo što nije. DOBRIVOJE: Ajde. lezi. Možeš i u krevetu da ga sačekaš. (Dobrivoje joj pomože da ustane i dođe do kreveta. I ponovo bol.) MILICA: Znaš li molitvu presvetloj Bogorodici? DOBRIVOJE: Ne znam iz glave. Ali znam čitati. MILICA: Eto ga Sveto Pismo tamo u fioci... Tu u astalu... (Dobrivoje dođe do astala, otvori fioku, u njoj vide i pištolj, zastade za trenutak, ali ipak uze Bibliju.) -Hoćeš, molim te... (Grč joj zaustavi reč.) DOBRIVOJE: Oću... (Pronađe u Bibliji, željenu stranicu i poče da čita.) BOGORODICE DJEVO, RADUSJA BLAGODATNAJA MARIJE, GOSPOD S TOBJU... (Jauk ga prekide za trenutak.) BLAGOSLOVENA TI V ŽENAH I BLAGOSLOVEN PLOD ČREVA TVOJEGO, JAKO SPASA RODILA JESI DUŠ NAŠIH... (Bol postaje sve blizi i jači... Milica više ne kontroliše jauke.) - Koga da zovem, nisam video kuću na puškomet. MILICA: Sad će Nikola... DOBRIVOJE: Ama kakav Nikola, ženo, ti ćeš da rodiš, šta da radim? MILICA: Čitaj! DOBRIVOJE: BOGORODICE DJEVO, RADUSJA BLAGODATNAJA MARIJE, GOSPOD S TOBJU, BLAGOSLOVENA TI V ŽENAH I BLAGOSLOVEN PLOD ČREVA TVOJEGO... (Čita u dahu.) MILICA: Srp... DOBRIVOJE: Šta, srp?... MILICA: Srpom preseci pupak... Kad iziđe... (Dobrivoje uhvati panika, baci Bibliju, skide bluzu, Milica u porodu. On prinese stolicu na kojoj su srp i peškiri. A onda... Sevnu munja, negde blizu udari grom. Vrata se otvoriše i vetar ugasi fenjer u sobi. U potpunom raku ču se jecaj. Jauk. Krik. Pa tišina. A onda plač bebe. Zvonak i prodoran. Dobrivoje upali fenjer. Milica spava na krevetu. Kolevka uz postelju, se ljulja. Tišina. On sede i zapali cigaru. Nalije rakije. Prenu ga glas.) MILICA: Je li sin? DOBRIVOJE: Devojčica. MILICA: Zdrava? DOBRIVOJE: Zdrava i lepa. Ko zora. MILICA: 'Zora' je lepo ime. DOBRIVOJE: Aha. MILICA: Hvala ti... Eto, ja ti ni imena ne znam. DOBRIVOJE: Dobrivoje. MILICA: Hvala ti, Dobrivoje. DOBRIVOJE: Spavaj. Odmori. (Razgovaraju u polušapatu. Koliko zbog bebe koja spava, toliko i da ne remete neki čudan mir koji vlada u sobi. Zaćute.) MILICA: A Nikola voleo sina... Njega još nema? DOBRIVOJE: Nema. (I ponovo tišina.) MILICA: Zašto drhtiš? DOBRIVOJE: Ždrebio sam kobilu, telio kravu... Porađam prvi put, i ti me pitaš zašto drhtim. MILICA: Uzmi još rakije. DOBRIVOJE: Oću. (Dobrivoje pali novu cigaretu i doliva rakije. Milica zaspa. Doliva i ispija još jednu. Pa još jednu. Rakija i tišina pomažu crnim mislima da iziđu. DA JE SREĆE DA NAM DECA UŠI IZEDAJU... NAJURI JALOVICU DOVEDI ROTKU, DA TI SINOVE RAĐA... DA NAM SE SEME NE ZATRE... OĆEŠ DA NAM CIGANI OGNjIŠTE DžARAJU... NIJE ONA JALOVICA... PRAZNA TIKVA... JA SAM... MARŠ! JA I STARAC ĆEMO SUTRA U RAKU... KOME ĆEŠ OVOLIKO IMANjE DA OSTAVIŠ... IMAM DVA SINA DVA JABLANA... ŠTA JE SELjAČKA KUĆA BEZ ČELjADI... BOŽE DA L' SAM SE NA TEBE KAMENjEM BACALA... (U glavi haos... rakija i glasovi... gotovo stvarni... Prilazi do kolevke i gleda bebu. Vraća se i seda. Ispija rakiju. Iz astala vadi pištolj. Pogleda ga ... A onda vrati. Doliva rakiju. Ispija na dušak. Prolazi večnost... Oblaži čarape. Glasovi ga i dalje proganjaju. Cokule. Šinjel. Naglo pođe. Zastane na vratima. Ne bi ni tamo ni ovamo. Isto tako naglo se okreće, vrati do kreveta. Seda na okrajak, uzima drugi jastuk. Stavlja ga Milici na lice. Ona počinje da se guši... Ali on ne popušta do zadnjeg trzaja. sada lagano, slomljeno, ustaje, uzima pištolj iz astala, stavlja ga za pas. Priđe, uzima bebu uvijenu u pokrivku... A onda žurno izađe ne zatvarajući vrata za sobom.) SLIKA: Kafana "Mali Pariz"(Kicoš - bahat, pijan i raskopčan, Prpa -sa modricama po licu, miran, Kapetan - oronuo od nemoći. Brice nema, na njegovo mesto sedi Nikola.) KICOŠ: Ajde, Prpo, baci kartu, ti si na redu. (Prpa i ne gleda karte, baca nasumice.) - Sad ti, kume... NIKOLA: Gos'n naredniče... (Reko bi nešto.) KICOŠ: Baci, baci... A sad ti, Kapetane. Tako! A ja sad sve to nosim. NIKOLA: Ali, ne može... Osam i čet'ri je dvanaest, a ne... (Kicoš ga pogleda i ovaj ustukne.) KICOŠ: Može! Ovu igru ti tek treba da učiš. NIKOLA: Naredniče, ja bih kući... KICOŠ: A ko će da igra? Vidiš, nema Brice. Pojeo ga mrak. Oće on sa Nemcima i samnom da se igra. Dosadile mu karte, pa ko veli, ajde malo da se igram politike... A lepo sam mu govorio. Ajde kaži... jesam li mu lepo govorio? NIKOLA: Jesi. KICOŠ: Ti ćuti. Njega pitam. PRPA: Jesi. KICOŠ: Jesi... Šta? PRPA: Jesi, gospodine naredniče. KICOŠ: Tako je, Prpane... Tako je, Prpiću. Vidiš kako je on naučio da sa narednikom nema zajebancije. Ajde, Prpo, sad baci kartu. (Prpa igra po naređenju.) -E, a ja ću to odmah da odnesem. (Uzima karte.) NIKOLA: Ali, ja sam na redu. KICOŠ: Na redu si, kad ja kažem, da si na redu. Je l' jasno. Sad igramo kako ja kažem. NIKOLA: A, da ja ipak pođem kući? KICOŠ: Šta ćeš kući? Sedi tu. NIKOLA: Žena mi pred porodom. Sama. KICOŠ: Da završimo pa idi. Ti! Jesi li pisao meni tablu? PRPA: Nisam. KICOŠ: Piši onda. Ne kradi. Za krađu se ide u aps. A ti, Prpane, znaš kako je nekad bilo u apsani, a kako je sada. Ako nisi dobro shvatio... Mi možemo opet. KAPETAN: Savo! KICOŠ: Progovorio Kapetan... I ni "Kicoš", ni "Mali", ni "gos'n naredniče"... no tap, pa po imenu... Savo! Reče on... SVETI SAVO! ... KAPETANE! KAPETAN: Ne pogani ime. (Kicoš skoči, karte popadaju. Kapetan sedi i drži svoj špil ne gledajući u njega. Kicoša isto tako naglo prođe ljutnja. Nasmeja se i sede.) KICOŠ: Nikola, kako ide "Himna Svetom Savi" NIKOLA: Nemoj, Savo... Pusti me da idem. KICOŠ: DA ŽIVIMO SVI U SLOZI SVETI SAVO TI POMOZI POČUJ GLAS SVOG RODA SRPSKOGA NARODA! Onda onaj deo koji ne znam... pa kaže dalje... SVETI SAVA SRBE VOLI I ZA NjIH SE BOGU MOLI (Dođe mu misao.) ... Molio sam Nemce za Bricu... PRPA: Ti, molio? KICOŠ: Ja! PRPA: A što im ga onda dade? Sami ga ne bi uhvatili. KICOŠ: Šta ti znaš?... Ko si ti da znaš?... Šta ti imaš da znaš? KAPETAN: Promenio si se, sinko. KICOŠ: Nisam ja. Vreme se promenilo. Vremena se menjaju, a ljudi ostaju isti. NIKOLA: Kume. Žena mi sama. Moram da idem. KICOŠ: Eto vidiš... Ovaj misli samo na ženu. Ovaj (Prpa.) misli samo kako će nekog da zajebe. Onaj (Brica.) mislio na politiku. A ti, Kapetane... Ne znam šta misliš... Ali to što misliš uvek je isto. Ali u svako vreme izgleda drugačije. Kako beše ono... TAD GOSPOD REČE: NA VAS DOVEŠĆU NAROD IZ DALEKA. NAROD MOĆNI. ČIJI JEZIK NEĆEŠ ZNATI TOBOLAC MU KO GROB RAZJAPLjEN STOJI. PROŽDREĆE ŽETVU TVOJU, HLEB TVOJ, SINOVE I KĆERI TVOJE MAČEM ĆE TI TVRĐAVE RAZORITI, U KOJEM JE POUZDANjE TVOJE... (U kafanu ulazi Jelena. Stomak do zuba. Nosi torbicu i naramak sa stvarima. Kicoš zamuče. Ćuti i gleda u nju.) - Kao dete sam želeo da budem pop. Da me poštuju, ljube u ruku. A vidi sad šta sam. Žandar... I šta imam... Kopile. JELENA: Davno prođe ona nedelja, Savo. KICOŠ: I? JELENA: Ja nemam gde, nego kod tebe. KICOŠ: A gde ću te ja? U stanicu. JELENA: Gde oćeš, ja druge nemam. (Uze stolicu i sede malo podalje od stola ne ispuštajući naramak i torbu.) NIKOLA: Savo! Kume! KAPETAN: Pusti čoveka neka ide. KICOŠ: Šta kažeš? KAPETAN: Pusti ga da ide. KICOŠ: Koga? Nikolu? Pa neka ide. Ali, prvo da popijemo još po jednu. NIKOLA: Gos'n naredniče... KICOŠ: Popij i idi! (Naliva mu pun čokanj rakije. Nikola pristaje na sve, samo da pođe. Ispija nadušak.) -Ajde... ajde... Bravo, kume. Sad idi. I slušaj, dođi da mi javiš je l' muško. Da se napijemo za kumče! (Nikola samo zgrabi kapu i pušku i izjuri. Prpa pođe da ustane.) - Sedi, bre, de ćeš ti? De si pošo? Mi još nismo završili. Idemo dalje. Prpo, podeli! ... SLIKA: Kuća Nikolića(Sve je gotovo isto kao i pre odlaska Dobrivoja. Majka sedi na šamlici uz peć, otac za astalom uz duvan i rakiju. Nema Jagode.) MATI: O TI ILIJA GROMOVNIČE UZMI SOBOM BRATA PANTELIJU I SESTRICU OGNjENU MARIJU GROMOM STRAVU POGODITE I MUNjOM JE OPRŽITE... OTAC: Ne kvocaj, stara, no vidi na koga laje pseto. MATI: Ja ne čujem ništa. ORAČ: Laje, laje. MATI: Nek laje, za to ga i ranimo, da laje... OTAC: Doba je, možda se neko... (Lupa na vratima mu izede reč.) - Reko li ti ja... (Vrata se otvoriše i u sobu uđe Dobrivoje. Kao avet. Izmešani, kiša, znoj, blato i Dobrivoje. U rukama drži zavežljaj sa bebom. Kod ukućana u pogledu ne razaznaješ je l' čuđenje, neverica ili razočaranje. Otac samo doli rakije.) - Ratnik se vratio! (Mati skoči... ali joj nešto ne da da mu priđe.) MATI: Dobrivoje, sinko! Ti si? DOBRIVOJE: Ja sam. MATI: Sedi. Mokar si... Jesi li gladan?... Šta ti je to? (I sama se iznenadi od tolike bujice reči, ali se ne pokreće.) DOBRIVOJE: Gde je Jagoda? MATI: Doneću ti suvu preobuku. DOBRIVOJE: Gde je Jagoda? MATI: Sedi, sad ću i što da postavim. DOBRIVOJE: Najurili ste je? MATI: Koga? DOBRIVOJE: Pitao sam gde mi je žena? MATI: Pa, tu je. DOBRIVOJE: Gde, tu? MATI: Odmori prvo, pojedi nešto. DOBRIVOJE: Zovi je. (Kao uhvaćena u krađi, mati se zbuni.) OTAC: Čula si ga... Zovi je. MATI: Zovi je sam. (I vrati se na šamlicu uz peć.) DOBRIVOJE: Jagodaa! Jagodaa! (U sobu uđe Jagoda. Već i na brz pogled se vidi da je noseća. Sve u sobi ujede tišina. Muk.) DOBRIVOJE: Jagoda. JAGODA: Dobrivoje? (On pogleda u oca, pa u mater. Ali pre bi mu duvari nešto kazali no oni.) JAGODA: Šta ti je to?... Čije je? MATI: A to?... Čije je? SLIKA: Kuća Vasića(U kuću utrčava Nikola. Dah u nosu i duša u zubima. Još sa praga počinje da doziva.) NIKOLA: Milice! Milice! (Videvši je na krevetu ustukne, misleći da spava. Priđe joj lagano da je ne probudi. Sedne pokraj nje i uhvati je za ruku. Ruka hladna. Sa nevericom joj pipne čelo. Hladnoća ga upaniči. Proba da je probudi.) - Milice! ... Milice! ... Ja sam, Nikola... Probudi se. (Počinje da shvata ono u šta ne želi da veruje. Otrči po bokal sa vodom.) - Nemoj da se šegačiš. E sad ćeš da vidiš... Bio sam sa Savom... (Poprska je vodom, ali...) - Igrali smo karte... U stvari oni su. Znaš, oni to svakog dana... (Jezik, telo i mozak počinju da se razdvajaju i svako radi za sebe.) - Hteo sam ja... Ranije... Ali Sava... Znaš... (Baci bokal. Potrča do kolevke. Prazna. Rastrči se po sobi, kao da bi beba mogla nekud otići. A onda... Urlik... Krik. Lavina iz grla.) -NEEEEEEEEEEE! ! ! SLIKA: Kuća Nikolića(Kao tuđom rukom vođen, Dobrivoje priđe Jagodi, pruži joj bebu, koja počinje da plače. Sem njega niko nema ni reči ni pokreta. Seda za astal. Uzima flašu i otpija dobar komad rakije. Skida šinjel i bluzu. Plač se odbija od duvara i počinje da boli. Popije još rakije, pa kao od mrsa obrisa usta. Izvadi pištolj iz pasa. Još rakije. A onda naglo nenadano okreće cev sebi u usta i puca. Beba još jače pisnu.) SLIKA: Kafana Mali Pariz(... Za stolom sede Kapetan i Prpa. Drže karte u rukama. Kicoš pijan spava sa glavom i rukama na astalu ... Malo podalje, sedi Jelena. Kao da ju je tu neko stavio i zaboravio za svagda. Ulazi Nikola, slomljen od bola i hodanja. I ovde je plač bebe gotovo stvaran. Kao da je iz drugog sveta Kapetan i Prpa, Nikolu ne primećuju, ili ne žele da ga primete. Jelena ga gleda, skoro radoznalo. On prilazi stolu, podiže pušku i puca Kicošu u potiljak. Jeleni samo ispadoše stvari iz ruku. Zamuče plač bebe. POUBIJASMO SE, A RAT JOŠ NIJE NI POČEO! (Reče Kapetan, ili je mogao da kaže.) DA SE SRPSKA SVA SRCA, S TOBOM UJEDINE SUNCE MIRA, LjUBAVI, DA NAM SVIMA SINE DA ŽIVIMO SVI U SLOZI, SVETI SAVO TI POMOZI POČUJ GLAS SVOG RODA, SRPSKOGA NARODA ! KrajO autoruMiroljub Nedović - Riki ("glumac po rođenju, režiser po ubeđenju i pisac po opredeljenju") rođen je 1961. god u Nišu. Stalni član drame Narodnog pozorišta od 1983. godine. Igrao u preko pedeset, a režirao desetak komada, uglavnom ono što je sam pisao. Drame su mu izvođene na scenama pozorišta u Beogradu, Banja Luci, Vršcu, Vranju, Nišu, Leskovcu, Paraćinu, Zaječaru... Nagrade za dramske tekstove: "Ben Akiba", "Joakim Vujić" itd. Kontakt elektronskom poštom: kiri@bankerinter.net Napisana i izvođena dramska dela :"Juriš u budućnost" (ne-naučnofantastična komedija), Komadi za decu:"Kraljević Marko i Musa Kesedžija" ( istorijsko ekološka komedija za decu), // Projekat Rastko / Drama i pozorište / Savremena drama // |