Miroljub
Nedović
Đavolja
posla
Niš,
1999
(Sa konkursa za savremenu srpsku dramu Projekta Rastko,
2000. godine)
ELEKTRONSKO IZDANJE:
Beograd, 3.
jun 2001.
PRODUCENT I ODGOVORNI
UREDNIK
Zoran Stefanović
LIKOVNO OBLIKOVANJE
Marinko Lugonja
VEBMASTERING I TEHNIČKO UREĐIVANJE
Milan Stojić
DIGITALIZACIJA TEKSTUALNOG I LIKOVNOG MATERIJALA
Nenad Petrović
KOREKTURA
Saša Šekarić
ŠTA: Istinita komedija.
KADA: Ovih dana.
GDE: U kancelariji.
KO:
1. Jakša Pecarski, pozorišni kritičar
2. Voislav Vučić, glumac
3. Rada, čistačica
4. Ona, đavolov izaslanik
5. Anonimus, anonimni siledžija
KAKO: Stvarno i moguće
KOLIKO: Bez slika i činova u realnom vremenu
Priča i likovi su izmišljeni, svaka sličnost sa istinitim licima i događajima je slučajna.
(Novinsko izdavačka kuća "Reč", smeštena je u novoj zgradi, kakve su danas u modi sa puno stakla, betona i čelika. Dugački hodnici sa puno vrata i još više zaposlenih. Jakša Pecarski je zamenik urednika kulturne rublike u dnevnom listu "Reč", ujedno i pozorišni kritičar. Možda je redosled trebalo da bude obrnutim redom, jer pozorišna kritika Jakši je glavno zanimanje, ali pomoćnik urednika mu obezbeđuje kancelariju. Doduše ne veliku i bez sekretarice, ali za nekog ko se "bavi kulturom" i ovo je bila "puna kapa".
Kažem, kancelarija ne velika, sa prozorom koji gleda na dvorište, ali zato ima svoj telefon, radni sto, i ono naj važnije, zasebni vc. To je Jakši omogućavalo da se izoluje od ostalih novinara i u miru piše pozorišne kritike i koncepte za svoju nikad napisanu dramu. U kancelariji je imalo mesta i za mali stočić sa dve fotelje i improvizovani šank, na kome je pored flaše votke i nekoliko čaša, stajao i radio-kasetofon. Toga dana. Bila je subota, kada u zgradi nema mnogo ljudi. Uglavnom dežurni novinari, i tek poneko u administraciji i čistačice. Jakša živi sam, tako da za njega vikend nema nikakvog značaja. Često se dešavalo da i noć provede u kancelariji, spavajući na one dve fotelje. Rada je čistačica. Prizemlje je njen delokrug rada, a u prizemlju je i Jakšina kancelarija. Na poslu je tek nekoliko meseci, tako da se još nije navikla na to da neko dolazi na posao i "kad ga niko ne tera". Priprosta, zgodna i vesela su epiteti koji idu uz Radu. Te subote Rada je ušla u Jakšinu kancelariju, shodno gore pomenutom opisu. Videvši da unutra nema nikoga odmah upali radio i pronađe sebi odgovarajuću stanicu. Počinje da čisti, briše, prazni korpu za otpatke. Muzika je tera na igru. I valjda zato što smo svi pomalo glumci, pogotovu kada nas niko ne gleda. Rada se zanese i sve više igra i peva a sve manje čisti, dok na kraju, muzičku numeru sa radija ne pretvori u sopstveni "šou". Nedostatak kuvanog domaćeg obroka, Jakši je pravio problema sa stomakom tako da je "sopstveni vc" bila još jedna pogodnost koju je obilato koristio. Sve ovo dovelo je do gotovo groteksne situacije. Jakša izlazi iz Vc-a do pola zakopčan sa izrazom olakšanja na licu. Rada u zanosu svog izvođenja, gotovo na kolenima. Jakša zgranut scenom koju zatiče, a usput je valjda i malo počešao onu stvar, izvuko donji veš iz zadnjice, tek toliko da se i Rada iznenadi, i vrisne. On takođe zatečen i iznenađen njenim vriskom, i sam ispusti krik i pobegne iza stola pokušavajući da sakrije, šta si sakriti može... )
RADA: AAAAAAA!
JAKŠA: AAAAAAA!
(Jakša pognut iza stola, zakopčava se i sređuje. Rada iskoristi priliku, da ugasi radio... )
JAKŠA: Šta će te vi ovde?
RADA: Čistim?
JAKŠA: Šta čistite?
RADA: Đubre i lom... Ako ima ... a nema... pa sam...
JAKŠA: Vi ste nova?
RADA: Jeste, mi smo nova higijeničarka. Mislela sam da nema nikog, pa sedo da se odmorim... Al evo odma ću da izađem ako smetam...
JAKŠA: Ne, stanite.
RADA: Ti si imaš poso. Ću si dođem ja posle.
JAKŠA: Izvinite, nisam čuo kada ste ušli... I ja sam se uplašio.
RADA: Vido ja, da sam zasrala, al šta ću mu sad... da me izviniš.
JAKŠA: I ja se vama izvinjavam.
RADA: Ma što će se izvinjavaš... Videla sam ja muškarci sa spuštene pantalone...
JAKŠA: Mislim, ako sam i ja vas uplašio.
RADA: Nisi me uplašio... De će me sa to uplašiš... Nego, ti se istera iz pamet... Da ja tebi donesem malko šećer i vodu da se povratiš a?
JAKŠA: Ne treba, u redu je.
RADA: Nije u redu, mnogo si se precepio, gospodine.
JAKŠA: Jakša.
RADA: Molim?
JAKŠA: Jakša se zovem.
RADA: Milo nam je... Ja sam Rada... A, ti si novinar?
JAKŠA: Nisam. Ja sam kritičar.
RADA: Kritičar?
JAKŠA: Pišem pozorišne kritike.
RADA: U što je to lep poso, leb ti jebem... Ne radiš ništa, samo sediš i kritikuješ šta drugi radi.
JAKŠA: Pa nije baš tako.
RADA: Verujem da nije... No se ja malo izmotavam. Taka sam si. A da ja tebi, ipak, donesem šećer i vodu.
JAKŠA: Ne, hvala.
RADA: A kafica? Da skuvam po jednu kaficu, za mene i tebe da popijemo, pa nek si jebe mater... Ove iz bife danas ne rade, subota je... al ja si imam rešo i šoljke, pa sama... Pa jes, ću plaćam na nji.
JAKŠA: Ja pijem bez šećera.
RADA: I u to se ne podudaramo.
JAKŠA: Molim?
RADA: Ja pijem slatku... Takav mi život, šta ćeš... Šalim se... Sad ću ja, dok kažeš "džezva", kafica gotova... Metla i kanta neće da ti smetaju da ostanu ovde?
JAKŠA: Ne smeta.
RADA: Zaklopi radnju.
JAKŠA: Molim?
RADA: Otvoren ti dućan.
(Rada mu pokazuje rukom da mu je šlic otkopčan.
Jakša se ponovo zakloni iza stola i "zatvori dućan".)
RADA: Sad ću ja.
(Rada ode... A Jakša osta zbunjen crvenih obraza.
On, gospodin Pecarski kome se i pozorišne primadone obraćaju sa "vi", koji je u stanju da od jedne bizarne rečenice u komadu napravi ceo esej. Sada je ostao bez reči, zbunjen i pomalo ponižen. Računao je da vreme koje je potrebno da se skuva kafa, dovoljno da se pribere i kada se ona vrati, preuzeće situaciju i razgovor vratiti na bezbednu udaljenost, kakva i priliči datim učesnicima. To će najbolje da izvede ako izgleda kao da ima puno posla. Zato uze mašinu za kucanje, uvuče list papira i poče da kuca, tek da bi nešto radio. Kucanje na mašini se poklopi sa kucanjem na vratima. Jakša i ne obrati pažnju, sve dok u kancelariju ne uđe čovek u mantilu, sa šeširom, i velikim naočarima.
Uz to, nosio je i nekakav veliki kofer.
Ličio je na zalutalog putnika tek izašlog iz voza.)
VOJA: Dobar dan!
(Jakša ga samo pogleda, i ne želeći da posle svega i sa njim započinje razgovor.)
JAKŠA: Na kraju hodnika levo...
VOJA: Molim!
JAKŠA: Odeljenje za davanje oglasa vam je ... na kraju hodnika levo.
VOJA: Kakvih oglasa?
JAKŠA: Oglasi, reklame, umrlice... svejedno... sve vam je tamo.
VOJA: Nisam došo da dajem oglase i reklame.
JAKŠA: Ne zanima me zašto ste došli... ali pogrešili ste sigurno... Ovde je kulturna rublika.
VOJA: Znam.
JAKŠA: E pa, ako znate... Onda sigurno znate i to da ovde ne radimo sa strankama... Izađite molim vas.
VOJA: Tražim gospodina Jakšu Pecarskog.
JAKŠA: Ja sam.
VOJA: Znam da si ti.
("Putnik" uđe u kancelariju, vukući sa sobom svoj veliki kofer. Jakši je još jedno iznenađenje čini se bilo previše, i prosto zaneme. Došljak spusti kofer na srednini kancelarije. Iz džepa mantila izvadi pištolj. Naoružan, dođe do sada već užasnutog Jakše.)
VOJA: Daj ključ...
JAKŠA: Kakav ključ?
VOJA: Od ovih vrata...
JAKŠA: Kojih vrata.
VOJA: Vrata od tvoje kancelarije... Nemoj da se praviš blesav...
JAKŠA: Šta vam je, čoveče?
VOJA: Daj ključ kad ti kažem...
(Jakša izvadi ključ i daje mu. "Putnik" dolazi do vrata, zaključava ih, a ključ stavi sebi u džep.)
VOJA: Da nas niko ne uznemirava.
JAKŠA: Ko ste vi? Šta hoćete vi u stvari?
("Putnik" mu ništa ne odgovora. Odlazi do vrata od vc-a, otvara ih, i proverava da li ima nekoga unutra. Zatim dođe do prozora, uveri se da niko ne može da vidi šta se ovde događa, ali za svaki slučaj spusti roletne, zatim se obrati Jakši.)
VOJA: Da ja tebe nešto pitam... Jesi li ti peder?
JAKŠA: Molim?
VOJA: Ne čuješ dobro... Ili voliš da ti ja ponavljam pitanja? Pitam te... Jesi li ti peder?
JAKŠA: Kakvo je sad to pitanje?
VOJA: Prosto... Neoženjen si... Živiš sam. Nemaš žensku...
JAKŠA: Ko kaže da nemam?
VOJA: Znači imaš?
JAKŠA: Šta se to vas tiče?
VOJA: Ne tiče mi se... Ali oću da znam, jesi li ili nisi?
JAKŠA: Nisam homoseksualac.
VOJA: Znači, peder, nisi... Dobro... A jesi li sadista?
JAKŠA: Molim?
VOJA: Ako me još jednom ne čuješ dobro... metkom ću da ti pročačkam uši.
JAKŠA: Nisam sadista... Kakvo je ovo ispitivanje?
VOJA: Rutinsko... Dakle, sledeće pitanje glasi... Da li mrziš ljude?
JAKŠA: Ne mrzim.
VOJA: A da li ima neko da ti se posebno zamerio pa da ga mrziš?
JAKŠA: Ne.
VOJA: A glumce mrziš?
JAKŠA: Zašto da mrzim glumce?
VOJA: Ti si pozorišni kritičar.
JAKŠA: Ne... ne mrzim glumce.
VOJA: Dobro ne sve. Ali ima neko, ko ti je posebno nesimpatičan?
JAKŠA: Ne mrzim nikoga.
(Voja izvuče fasciklu, koja mu je sve vreme bila ispod mantila i baci je Jakši na sto.)
VOJA: Otvori.
JAKŠA: Šta da otvorim?
VOJA: Fasciklu...
(Jakša uradi kako mu je naređeno.)
JAKŠA: Šta je ovo?... Isečci iz novina?
VOJA: Čitaj.
JAKŠA: Pa ovo su isečci mojih kritika.
VOJA: Čitaj.
JAKŠA: Zašto da čitam, znam šta piše... Ja sam ih pisao.
VOJA: Čitaj.
JAKŠA: Koju da čitam?
VOJA: Tu.
JAKŠA: Sinoć je u Narodnom pozorištu odigrana predstava "Dvoje za jednoga", autora...
VOJA: To preskoči.
JAKŠA: ... reditelj Milićević je ovaj komad...
VOJA: I to preskoči.
JAKŠA: ... kostimi i scenografija rađena je u maniru...
VOJA: I to preskoči.
JAKŠA: Pa šta da čitam?
VOJA: Čitaj.
JAKŠA: ... pravo osveženje komada, bila je muzika koju je konponovao...
VOJA: Preskači.
JAKŠA: ... glumci u ovoj duo drami... I to da preskočim?
VOJA: To čitaj!
JAKŠA: ... igrali su Angelina Simić u ulozi Katarine i Vojislav Vučić u ulozi Roberta... Simićeva je ponovo pokazala svoj raskošni talenat i sposobnost transformacije... I da je kraj sebe imala boljeg partnera, mogla je ovom ulogom doseći sam vrh glumačkog umeća... ali... partner ne samo da nije bio na visini zadatka, već je i sam komad učinio, teško gledljivim.
Komad "DVOJE ZA JEDNOGA" je ipak, na kraju krajeva, solidan repertoarski potez ove pozorišne kuće, koja uporedo sa velikom scenom gaji i predstave, takozvane, male forme.
(Završi sa čitanjem, uzima drugi članak.)
Da čitam dalje?
VOJA: Šta dalje? Nema dalje?
JAKŠA: Drugu kritiku?
VOJA: Zašto me jebeš?
JAKŠA: Molim?
(Voja uperi pištolj.)
JAKŠA: Čuo sam... čuo sam... Ali ne znam kako to ja vas, kako kažete, penetriram?
VOJA: Jebeš me u zdrav mozak... me jebeš... Eto kako.
JAKŠA: Ne znam kako mogu... to da vam radim, kada ja vas i ne poznajem.
VOJA: More znaš me, znaš me... I te kako me poznaješ.
(Voja skida mantil, šešir, naočare, odlepljuje brkove. Jakša ga zapanjeno gleda.)
JAKŠA: Vojislav Vučić ?
VOJA: Vidiš kakav sam glumac. Nisi mogo da me poznaš.
JAKŠA: Vojo, kakva je ovo ujdurma?
VOJA: Sedi!
JAKŠA: Ma daj prekini... Nije mi do zajebavanja.
VOJA: Ko kaže da se ja zajebavam.
JAKŠA: I šta ćeš sa tim? Da me ubiješ?
VOJA: Mislio sam samo da te ranim... u nogu... u ruku... Ali... možda mi se omakne, pa te i ubijem.
JAKŠA: Ti nisi normalan.
VOJA: To je!
JAKŠA: Šta je to?
VOJA: Tog pitanja nisam mogo da se setim. Misliš li ti da ja nisam normalan?
JAKŠA: Skloni taj pištolj pa da razgovaramo ko ljudi.
VOJA: Kako bre da razgovaramo ko ljudi, kad stalno praviš od mene majmuna.
JAKŠA: Šta ti je, čoveče, pa to je samo kritika.
VOJA: Samo... Za tebe je to "samo"...
(Vadi iz fascikle ostale isečke iz novina.)
- Ovde sam SAMO -"poljuljao ritam predstave"...
- Ovde sam SAMO – "šmirantskim gegovima pokazao kako ne treba igrati Nušića"
- U ovoj kritici me nisi ni pomenuo među učesnicima u predstavi.
- Ovde je bilo bolje da me nije ni bilo u podeli... Ovde... ovde...
JAKŠA: Nisam znao da...
VOJA: Šta nisi znao?... Ne da nisi znao... Nego ti ne znaš ništa o pozorištu... Pa kako onda možeš da pišeš kritike? Piši horoskop... vremensku prognozu... Piši bilo šta. Samo zajebi pozorište i kritiku... Nisi peder, nisi sadista, pa zašto onda to radiš?
JAKŠA: I šta ćeš sad... da me ubiješ?
VOJA: Možda i oću u samoodbrani... Ti si mene već ubio i kao čoveka i kao glumca i kao umetnika.
JAKŠA: Ma daj... Šta pričaš?
VOJA: Prvo sam hteo da ti stavim konjsku glavu u krevet... I znaš li koliko su mi tražili za konjsku glavu u kasapnici?... (Jakša ćuti. Ne može da proceni da li je ovaj ozbiljan ili se šali.) Ono sa mrtvom ribom uvijenom u novinu... je jeftinije... ali se usmrdela pa sam je bacio... Onda sam hteo da ti postavim eksplozivnu napravu pod kola... Čim sedneš... upališ... ono BUM i nema te više... Ali nisam mogo da nađem tempiranu bombu... Ovi iz podzemlja, bežali od mene ko od kuge... Mislili valjda da sam prerušeni pandur... Nabavim kašikaru... Dok sam je proveravao... eksplodira... Umalo nisam nastradao... A od komšiskog podruma ostao samo katanac...
JAKŠA: Ti si taj, znači.
VOJA: Koji?
JAKŠA: Taj koji mi stalno preti preko telefona i šalje preteća pisma.
VOJA: E vidiš... nisam ja taj... Ja ne šaljem pisma... ja dolazim lično...
(U tom momentu nailazi Rada, pokušava da uđe ali su vrata zaključana. Ona kuca.)
VOJA: Ko je to?
JAKŠA: Rada.
VOJA: Koja Rada?
JAKŠA: Čistačica.
VOJA: Šta hoće?
JAKŠA: Skuvala mi je kafu.
VOJA: Otkaži.
JAKŠA: Biće joj sumnjivo.
VOJA: Kaži joj da ostavi kafu pred vratima i neka ide.
JAKŠA: Vojo, ovo je redakcija a ne hotel.
(Rada zakuca ponovo. Viče iz off-a.)
RADA: Gospodine Jakša... je'l ti nije dobro?...
VOJA: U redu, otvori joj i isprati je što pre... Ali pazi... ako samo nešto zucneš... ubijam tebe, pa nju, pa sebe... Biće krvi do kolena.
(Voja mu daje ključeve, i sakrije se ispod stola. Jakša otključava vrata. U kancelariju ulazi Rada sa kafom na poslužavniku.)
RADA: Ti izgleda opet zaglavio u klozetu... Pa ko veliš da te više ne presecaju... Mora da si gadno pokvario stomak.
JAKŠA: Proradio mi čir na želucu.
RADA: Ma nemoj?... Auuu... bogati? Možda je bilo bolje da sam ti skuvala neki čaj.
JAKŠA: Neka, dobro mi je.
RADA: Ma, šta neka... Nije meni teško.
JAKŠA: Rado... U redu je.
RADA: Ako ti kažeš, da ti verujem.
(Jakša pokušava da joj očima da znak, da ipak nešto nije u redu i da nisu sami. Rada ne shvata.)
RADA: More i sa oči ti nešto nije u redu, igraju ti ko na zejtin.
JAKŠA: Dobro mi je, Rado, stvarno...
(Sada već Jakša koristi i pokrete glavom da joj skrene pažnju na "stranca" pod stolom. Ali je ujedno tera i da pije kafu, kako Voji njihovo ćutanje ne bi bilo sumnjivo. Rada nešto shvata, srče kafu, ali za ono pod stolom, njoj nikako nije jasno.)
JAKŠA: Dobra vam je kafa... Gde kupujete ovako lepu kafu?
RADA: U drakstor, tu preko puta... A da pozovem ja hitnu pomoć? Tebi ti načisto nije dobro.
(Jakša izgubio nerve i sada već očigledno joj pokazuje da pod stolom ima još nekoga. Rada nešto shvatila ali ne sve i pođe da proveri. I Voja je već shvatio da nešto nije u redu, i krene da ustane. Rada ga ugleda, vrisne i ispusti šoljicu.)
VOJA: Dobar dan!
RADA: Šta je bre ovo?... Šta će ovaj ovde?... Ma jel ovo neka pederastija ovde?
JAKŠA: Polako Rado, da vam objasnim.
RADA: Nema šta da mi objašnjavaš... Ja sam savremena žena i higijeničarka, al gilipteri i pederasti organski ne mogu da smislim.
JAKŠA: Nije to što ti misliš.
RADA: Nije to... Nego je koje?
(Videvši da se situacije izmiče kontroli. Voja vadi pištolj. Rada još više u panici počinje da viče.)
RADA: Upomoć, ljudi, silovanje!
(Voja pritrči uperi joj pištolj u usta i Rada naglo zaćuti.)
VOJA: Prekini!
RADA: Pare nemam, a za silovanje će se pokaješ, jer imam na sebe periodu.
VOJA: Šta ti je bre, šta pričaš, ko će tebe da siluje.
RADA: Što da ne? Šta mi fali?
JAKŠA: On je tu zbog mene.
RADA: Vidim ja da je zbog tebe.
JAKŠA: Nije ono što ti misliš.
RADA: A odakle ti znaš, šta ja mislim.
JAKŠA: Došao glumac da mi se sveti.
RADA: Ko glumac?... Ovaj?
JAKŠA: Voja Vučić, dramski umetnik.
RADA: Pa šta glumi ovde?
JAKŠA: Rekao sam vam... došao je... ne znam ni ja šta hoće ... da se sveti... da me ubije.
RADA: E pa onda, da idem ja... imam si poso.
VOJA: Stani... Ne mrdaj... Sedi tamo... Ti! (Jakši.) Daj ključeve! (Jakša posluša. Voja ode i ponovo zaključa vrata.) Sedi i ti... Tamo... da te vidim.
JAKŠA: Pusti bar nju, ona ti ništa nije nažao učinila.
VOJA: Nisam ni ja tebi, pa evo dokle si me doveo.
JAKŠA: Dokle sam ja to tebe doveo?
VOJA: Do dna... u govnima sam do guše.
JAKŠA: Zbog mene?
VOJA: Zbog tebe.
JAKŠA: Radi jedne kritike.
VOJA: Ih da je jedna... Puna je fascikla tvojih kritika na moj račun. A sada ćemo da poravnamo račune.
JAKŠA: Ali čoveče to je samo.
VOJA: Opet on samo... Šta samo? Samo!... SAMO zbog ove tvoje poslednje kritike... Napijem se u bifeu pozorišta... Nisam mogo više... Svi mi se smeju... i u lice, i iza leđa... Onako pijan, sednem u kola... Pođem kući... Na pešačkom prelazu, na crveno svelo na semaforu, udarim pešaka... i pobegnem... neregistrovanim vozilom... bez dozvole... Dozvolu mi uzeli još pre... dva meseca... zbog pića.
Pa samo za ovo ima da zaglavim doživotnu robiju.
Ali to nije sve... Onako potrešen... na parkingu pred zgradom udarim u parkirani auto... u koji je na nesreću sedela komšika sa trećeg sprata.
Kako sam je udario... Ona glavom udari u šofer-šajbnu i onesvesti se... Tu nisam mogo da bežim, kad je pola solitera čulo lomljavinu... Izađem da pomognem komšinici u nesvesti... i šta ću, kako ću... počnem da joj dajem veštačko disanje...
U tom momenti naiđe moja žena, pošla da baci đubre... a komšinica raspuštenica... I šta misliš, šta je na sve to, moja žena rekla?
JAKŠA: Ne znam.
VOJA: Ništa nije rekla... pokupila je svoje stvari i dete i otišla kod majke...
Za mene neće ni da čuje, ni da me vidi... Kaže, oduvek je ona znala da su svi glumci pijanice i kurvari, ali ne zna šta joj je bilo da se uda za mene.
A jesam li ti reko, da je i predstava te večeri bila otkazana zbog mene?
Nisam mogo onako pijan da igram.
JAKŠA: Nisi.
VOJA: E, i predstava je otkazana... Pa mi je i disciplinska sad na grbači. I sve to, zbog tvog – SAMO...
JAKŠA: I za sve to sam ja kriv?
VOJA: Nego ko?
JAKŠA: Dobro nisi reko, da sam ja kriv i za sankcije, bombardovanje, za pomračenje sunaca.
VOJA: Jesi... kriv si i za to, samo ne znaš ili nećeš da priznaš... Za sve što se ti uvatiš mora da se sruši i zamrači... Ti i takvi ko ti... krivi ste za sve.
JAKŠA: Koji to "Mi" ?
VOJA: "VI... ulizice i kreteni... podobni i poslušni... neradnici i paraziti... Koji ne umete ništa sami... ako niste u gomili... Gomili... partije, stranke, klana... A šta da radimo mi koji ne pripadamo ni jednom čoporu?"
JAKŠA: O čemu ti pričaš?
VOJA: ... " Ćuti i trpi... Omiljeno geslo vas masturbatora... I narod ćuti i trpi...
Zombi–narod... Da li im sipate nešto u vodu za piće?." ... Zato ja više ne pijem vodu... I rešio sam da raščistim sa svim i svakim... Počeo sam od tebe.
JAKŠA: Patetičan si.
VOJA: Nisam ja... Ovo je monolog iz predstave "Laponci"... Ali tebi sasvim lepo pristaje.
JAKŠA: I šta ćeš sada sa mnom?
VOJA: Ne znam, da li da te ubijem ili samo da te osakatim... još nisam načisto.
RADA: A kad ćeš da budeš načisto... Pa ne mogu ja ceo dan da sedim ovde i slušam tvoje muke... Imam si ja poso.
JAKŠA: Ćuti, Rado. (Voji.) Tebi čoveče nisam ja problem... Ti si zbir kliničkih problema.
VOJA: Ne ja... Ti ćeš posle svega na ortopedsku kliniku da završiš... I to, u najboljem slučaju... U najgorem, ima penzioneri po kontejnerima da te nalaze u delovima.
JAKŠA: Kao kritičar, mislio sam da imam puno pravo.
VOJA: Kakav si, bre, ti kritičar? Završio si školu za kritičare?
JAKŠA: Diplomirani sam dramaturg.
VOJA: Hteo si da budeš glumac, ali nisi imao talenta... Za reditelja, nisi imao petlju... Ali na dramaturgiji si imao vezu... To si, ko zna kako, završio... I koju si dramu do sada napisao?
JAKŠA: Nisam još, ali...
VOJA: Ali ćeš da napišeš... "Još si mlad, ima vremena?" Ma nemoj? Uhlebio si se u ovim novinama... Dobrog kritičara tražiš isključivo ispred ogledala. Funkcija ti je drugo prezime... "Zamenik urednika kulturne rublike i pozorišni kritičar - Jakša Pecarski" A ovamo, ne smeš da zucneš dok ti urednik ne pokaže kašičicu i kaže: "Kaži AAAA..." Misliš da su u pozorišta primali samo lepe i pametne pa bi ti da ispraviš istorijsku nepravdu koja ti je nanešena.
JAKŠA: Dovoljno si me vređao... Sad me ubij pa da završimo sa tim.
VOJA: Da završimo? Pa tek smo počeli.
JAKŠA: Šta još hoćeš od mene?
VOJA: Da poližeš sve ono što si napisao.
JAKŠA: Shvati, čoveče, to nije bilo ništa lično.
VOJA: Ma nemoj? A kako je bilo?
JAKŠA: U redu, priznajem da sam pogrešio.
VOJA: Ti misliš da sam ja budala? Ti bi sad priznao i da si ubio Džona Kenedija... da si vozio šlepere s peskom... da si bio u Interkontinentalu u pet i deset. Ali nećemo tako.
JAKŠA: Nego kako?
VOJA: Treba da se stvarno uveriš da si pogrešio... da se udariš u čelo i da revidiraš stav.
JAKŠA: Ne znam kako to... "da se sam uverim".
VOJA: Ja znam... Ali polako. Prvo ćeš da zoveš moju ženu i da joj se izviniš.
JAKŠA: Ja da se izvinim?
VOJA: Ti dabome.
JAKŠA: Zašto ja da se izvinjavam tvojoj ženi?
VOJA: Ti si kriv što me je napustila.
JAKŠA: Zašto sam ja kriv?
VOJA: Ne raspituj se mnogo, nego smišljaj šta ćeš da joj kažeš... Jer ako ne pristane na izvinjenje, tebi se još gore piše.
JAKŠA: Ama, čoveče... Ne znam šta da radim... Šta da kažem?
VOJA: Ne znaš? Ja ću da ti kažem... Podigneš lepo slušalicu, okreneš ovaj broj... sačekaš da se neko javi. Obavezno kažeš "Dobar dan", ja sam taj i taj tražim tu i tu...
JAKŠA: Ma daj prekini...
(Jakša uzima slušalicu. Voja mu daje broj telefona... Pištoljem mu pokazuje da okrene broj. Jakša nevoljno ispunjava naredbu.)
JAKŠA: Niko se ne javlja.
VOJA: Sačekaj malo...
JAKŠA: Halo, Dobar dan. Treba mi... (Glavom Voji daje znak da mu kaže ime.)
VOJA: Ana!
JAKŠA: Ana mi treba... Pecarski... Jakša Pecarski... kolega sa posla... Da... (Voji.) Javi će se. Šta da joj kažem?
VOJA: Istinu. Samo istinu i ništa više...
JAKŠA: Halo! Dobar dan... Jakša Pecarski kraj telefona... Gospođo, mi se ne znamo... Ali vaš suprug je ovde pored mene i on tvrdi... Ne prekidajte molim vas... ja sam u vrlo nezgodnoj situaciji... On naime tvrdi da sam ja kriv... Ne, nisam ja glumac. Da ovde je, stoji sa pištoljem uperenim u moj potiljak... Znam da je lud... ali je to najbolje da mu vi kažete...
(Daje Voji slušalicu.)
VOJA: Ana... ja sam Voja. To je onaj Pecarski kritičar... znaš što je... Ana... javi se... nemoj da ćutiš znam da si tu... Ana!... Neće sa mnom da razgovara.
(Vraća Jakši slušalicu.)
JAKŠA: Halo? Jeste li još na vezi? Da, ja sam ponovo.
VOJA: Kaži joj da si ti kriv što sam ponovo počeo da pijem.
JAKŠA: Kaže da sam ja kriv što je počeo ponovo da pije.
VOJA: I da sa komšikom nemam ama baš ništa.
JAKŠA: I da sa komšikom nema ama baš ništa.
VOJA: Hteo sam samo da pomognem.
JAKŠA: Hteo je samo da pomogne.
VOJA: Šta kaže?
JAKŠA: Ti si idiot, skot, pijanica i kurvar.
VOJA: Ja idiot, skot, pijanica i kurvar?
JAKŠA: Ona kaže.
VOJA: Kaži ti njoj da je ona, jedna razmažena, nedokazana, tvrdoglava guska... Tako da joj kažeš.
JAKŠA: Kaže da je znala i za onu statiskinju sa kojom si se muvao.
VOJA: Koju statiskinju?
JAKŠA: I da joj je sada prekipelo.
VOJA: Prekipelo je meni odavno, pa nisam otišo kod majke.
JAKŠA: Kaže i da je predala tužbu za razvod.
VOJA: Kakvu tužbu? (Uzima Jakši slušalicu iz ruke.) Ana! Nemoj molim te. Kakav razvod, pa mi se volimo... Ja tebe volim. A dete? Zar da dete raste bez oca. Ana molim te...
(Prekipelo i Radi.)
RADA: Ma šta gu moliš. Daj ja da joj kažem.
(Pođe da uzme slušalicu od Voje. Ovaj joj ne da.)
VOJA: Ostavi slušalicu... Ostavi kad ti kažem. Beži tamo.(Nastavlja u telefon.) ... Ana! Ko? Ma niko... Neka čistačica... Nije kurva... Čistačica, kad ti kažem...
RADA: Ko je kurva, majku joj kurvinu jebem. Ko je kurva... Ja sam poštena žena i higijeničarka. A ona je...
(Voja uperi pištolj u Radu.)
VOJA: Prekini! Beži tamo ubiću te. Ana, ne kažem tebi.
(Rada naglo prekida i vraća se na mesto.)
VOJA: Ana. Da ti kažem... Alo!... Ana!... Alo... Alo!!! Prekinula vezu... (Spušta slušalicu i besan ide prema Radi.) Ko je tebe terao da se mešaš u ono što te se ne tiče?
RADA: A ko je nju terao da me naziva... Da sam kurva.
VOJA: Da se nisi javljala ona ti ništa ne bi ni rekla!
RADA: Htela sam samo da pomognem.
(Voja bi je najradije udario, ali se jedva uzdržava.)
VOJA: Šta da pomogneš? Kako ti da pomogneš? Vidiš šta si sad uradila?
RADA: Šta sam uradila?
VOJA: Pokopala si me do daske. Ovaj me je ubio, a ti si me sahranila. Sad možete lepo da se uhvatite u kolo i da mi igrate na grobu. Šta sad da ti radim?
RADA: Šta hoćeš, samo nemoj da me siluješ. Još sam mlada i nevina.
VOJA: Ti nevina?
RADA: Ja. Virgo netaknuta. Rešila sam da prvi put bude iz ljubavi.
(Voja je gleda i ne može da veruje. Nemoć mu nadjačava bes.)
VOJA: Previše nas je idiota na ovako malom mestu... Moram u klozet...
JAKŠA: Vc je ovde.
(Jakša mu pokazuje rukom.)
VOJA: I klozet imaš u kancelariji.
JAKŠA: Imaju ga sve kancelarije. Zgrada je građena prvonamenski za hotel. A kada je investitor odustao, u zakup je zgradu uzela naša novinska kuća, tako da...
VOJA: Za sve imaš odgovor. Alal ti vera. I sad sigurno misliš da sam ja budala?
JAKŠA: Zašto?
VOJA: Čim ja zatvorim vrata od vc-a, vas dvoje ima da zbrišete.
JAKŠA: Ključevi su kod tebe.
VOJA: A telefon? Da pokidam žice?
JAKŠA: Nemoj.
VOJA: Onda ćemo ovako. (Voja uzima konopac iz kofera.) Stanite ovde, jedno pored drugoga...
(Jakša i Rada, staju kako im je naređeno. Voja im vezuje ruke, ali tako da mu jedan kraj konopca ostaje kao "povodac". Onda ih vodi sa sobom do vc-a.
On ulazi unutra držeći "povodac", a oni ostaju ispred vrata vezani jedan prema drugom. Pauza, ništa se ne događa. Voja izlazi.)
VOJA: Ne mogu da mokrim dok me slušate. Razgovarajte nešto da ne prisluškujete.
RADA: Šta da razgovaramo?
VOJA: Bilo šta. Ajde.
RADA: Lep dan danas.
JAKŠA: Lep i sunčan.
VOJA: Tako, ćaskajte malo. (Vrati se nazad.)
RADA: Ovaj je stvarno glumac?
JAKŠA: Jeste.
RADA: Drogira se?
JAKŠA: Ne znam.
RADA: Pije drogu... Viđala sam ja taki... drogira se sigurno...
(Čuje se puštanje vode u vc-u i Voja izlazi. Odvezuje ih, oni se vraćaju na svoja mesta.)
VOJA: Tako! Da nastavimo gde smo stali.
(Voja uzima kofer odnese ga u drugi ugao kancelarije, tako da Jakšu i Radu i dalje može imati na oku. Otvara kofer.)
RADA: Šta ti je to?
VOJA: Ovo? Svašta. Kostimi i rekvizita. Ovaj konopac je iz predstave "Sumnjivo lice"... tu sam igrao Đoku Prominclu. Ova perika je iz "Rodoljubaca".
Mantil, šešir, naočare i ove lisice iz "Balkanskog špijuna", ovaj pištolj iz "Ruženja naroda"...
JAKŠA: Vojo, ovo ne vodi ničemu. Zašto ne odeš kući i dobro se ispavaš.
VOJA: Ne mogu da spavam. I kad zaspim sanjam, sve nešto budi-bog-s'nama... Sanjam kao, umro sam. Na onom svetu dočekuje me Sveti Petar i pita:... "Ime i prezime"... ja mu kažem... "Šta si po zanimanju"... "Glumac, kažem, a što je to važno"... kaže "Važno je... jer svi glumci idu u pakao... "Dobro, kažem, ako je tako"... "Ali ti, kaže, ideš u raj"... "Zašto ja u raj kad svi glumci... "... Kaže "Nisi ti nikakav glumac"... "Ko to kaže" pobunim se ja... "Evo, kaže, vidi... " i pokaže mi tvoje kritike... Probudim se sav u znoju... i ne mogu više da zaspim.
JAKŠA: Zbog mene.
VOJA: Odakle znaš?
(U tom trenutku zazvoni telefon. Rada se uplaši. Voja prekide započeti posao. Jakši je telefon zazvučao kao zvono spasa. Svo troje gledaju u telefon.)
JAKŠA: Da se javim?
VOJA: Pusti neka zvoni.
RADA: Možda je tvoja žena.
VOJA: Obavezno. Posle onoga što si mi ti zabiberila, ne bi me tražila da joj kuća gori.
JAKŠA: Ako se ne javim, biće sumnjivo.
VOJA: Kod tebe je sve sumnjivo.
JAKŠA: Zvaće centralu, a oni će poslati nekog da me potraži.
VOJA: Javi se... ali pazi šta pričaš... Stani!... Uključi interfon.
(Jakša uključi interfon. Sagovornik ima promuklo, preteći glas.)
JAKŠA: Da?
ANONIMUS: (OFF.) Pecarski ti si?
JAKŠA: Da?
ANONIMUS: (OFF.) Krvi ću ti se napiti, da znaš?
JAKŠA: Ko je to?
ANONIMUS: (OFF.) Saznaćeš uskoro... Prvo ću prste da ti prebijem, da ne pišeš više svakakve gadosti. Onda ću jezik da ti iščupam.
JAKŠA: Kad si toliko hrabar, zašto se ne predstaviš?
ANONIMUS: (OFF.) Kakav sam ja, shvatićeš kada se budemo sreli.
JAKŠA: Ja vas čekam... Dođite slobodno...
ANONIMUS: (OFF.) Uskoro, Jakša, vrlo brzo ćeš me upoznati... Vrlo brzo...
(Prekine vezu.)
VOJA: Auuu... Pa tebe jure više nego onog Rušdija. Ko je ovaj?
JAKŠA: Nemam poima... Opet neki... glumac, pisac, reditelj... Svi danas prete. Ne umeju da se bore argumentima. Ali umeju da prete i da se biju.
VOJA: More, znaš ti ko je... Al se samo praviš... nećeš da kažeš. ... Dobar si lažov... A nisi ni loš glumac. A sad ćemo da vidimo kakav sam ja glumac.
(Voja vadi iz kofera fascikle, kostime i rekvizitu. Stavi na glavu kapu srednjevekovog viteza, naglo se okrene pođe prema Radi.)
VOJA: "O don Felicija... ja sam tvoj Rosinanto... pokorni i verni sluga, srca tvoga i želje tvoje"
RADA: Šta ti je bre? (Gotovo uplašena.)
(Voja nastavlja svoju rolu.)
VOJA: "Na poziv tvoj, doleteh amo, da napojim pogled na blaženom licu tvojem"
RADA: Beži, bre. Ostavi me na miru.
VOJA: "Noći su mi bure košmarne, snovi želja ne ostvarena, da u blaženstvu sjedinimo duše i tela naša... "
RADA: More, nemo se praviš blesav ti, je l znaš. Ako sam nevina nisam naivna. Znam ja, šta oćeš ti.
VOJA: "Reci želju... samo reci i rob tvoj, sluga pokorni učiniće sve da ti želja bude ispunjena... Ooo prelepa gospo, don Felicija."
RADA: Razumem te ja... Razumem... znam ja šta znači "felicijo"... I mani se od mene, ću se branim, fizički.
JAKŠA: Rado... Nije vam ništa loše rekao. To je scena iz predstave "Venecijanski ljubavnik". On glumi u tom komadu.
RADA: Šta ima meni da glumi... nek glumi tebi. Ja ne idem u pozorište. Ja sam poštena žena.
VOJA: Kako da igraš za ovakvu publiku... Ajde kaži mi... Budi pametan... E, a da je samo nerazumevanje... Deca te gađaju rakljicama i papirnim kuglicama. Penzioneri spavaju u prvim redovima. U krešendu scene... kada emocija dobija najveći naboj, novopečeni bogataš se javlja na mobilni telefon. Budi glumac u hladnoj sali doma kulture u nekom zabitom mestu, gde je folk pevačica najveća zvezda, obožavana do imbicilnosti. A za tebe, u kostimu renesansnog viteza, viču da si peder. Boljoj publici su otišli bolji glumci, a vi kakvi ste dobro sam vam i ja zapao.
JAKŠA: To što govoriš je iz predstave " Život glumaca".
VOJA: Ama nemoj?
JAKŠA: Prolupao si. Govoriš tuđe tekstove kao svoje misli. Kada ćeš...
VOJA: ... kada ću sam nešto da smislim? Pa vidiš ovo sam sam smislio i režirao.
JAKŠA: Koje ovo?
VOJA: Ovaj komad sa tužnim završetkom za tebe. Kao što ti je poznato u dramaturgiji. Pištolj koji se pojavi na početku komada na kraju mora da opali. I gle slučaja... ovaj pištolj će da opali, baš u tebe. Jer ti nisi bitan za ovaj komad. Ti si epizoda... "Bed gaj". A glavnu ulogu igram JA. A sada da nastavimo gde smo stali... Za "Venecijanskog ljubavnika" si napisao... (Dolazi do stola u fascikli sa kritikama, traži baš onu.) Kaže... "... Igrao u maniru amatera i diletanta... " Jesi ovo ti napisao?
JAKŠA: Jesam!
VOJA: "... U MANIRU AMATERA I DILETANTA... "
JAKŠA: Znam da je možda prejako rečeno, ali tog trenutka mi se učinilo.
VOJA: ... "PREJAKO REČENO? TOG TRENUTKA TI SE UČINILO?... " Koje si ti đubre. Ako si to napisao. Stani iza toga i kaži: ... Jeste, tako je. Ja tako mislim i smatram. A ne... "Prejako rečeno. Učinilo mi se... "Đubre ljigavo. U nebesa dižeš onog Mišu Galića... ne zato što je dobar glumac. Znaš ti kakav je on glumac. Ali on je u istoj partiji sa tvojim urednikom.
JAKŠA: Nije tačno.
VOJA: Tačno je, i ti znaš da je tačno ali nećeš da priznaš. Ali polako, imamo vremena. (Da smiri bes i pokvasi grlo, Voja odlazi do šanka.) Šta je ovo?
JAKŠA: Votka.
(Voja nalije sebi piće i ispije na eks.)
VOJA: Kad sam plaćaš, piješ votku... U bifeu pozorišta kada ti drugi naručuju piješ viski. Nisi ti mutav... Znam ja. (Ispije još jedno piće.) Idemo dalje.
(Uzima iz kofera dve fascikle, jednu daje Radi a drugu Jakši.)
RADA: Šta je ovo?
VOJA: Nušić! Gospođa ministarka... Tu igram momka iz ministarstva koji dolazi po cilinder... U toj kritici si napisao. Kako ono beše?... "šmirantskim gegovima i preterivanjem, bio je dobar primer kako ne treba igrati Nušića". Je li tako, kritičar?
JAKŠA: Tako, od prilike.
VOJA: Tako dabome. Sad ćemo da vidimo ko je bio u pravu... (Radi.) Ti ćeš da čitaš Ministarku, a ti (Jakši.) zeta Čedu.
RADA: Što ja da čitam. Čitala sam ja to u školu.
VOJA: Sad ćeš da glumiš.
RADA: Ko bre da glumi?
VOJA: Ti.
RADA: Apsolutno ne dolazi u obzir. Ja glumica?. Da idem tamo da se skidam gola?
VOJA: Niko te ne tera da se skidaš gola, nego samo da čitaš i da mi daješ šlagvorte.
RADA: Šta da ti ja dajem?
VOJA: Da čitaš na glas, i tolko!
RADA: Je l mora?
VOJA: Mora.
RADA: Šta ću kad mora. Al ja da sam volela da čitam završila bi neku školu ... Al ako si zapeo... ću ti čitam.
VOJA: (Jakši.) Ti već znaš šta treba da radiš?
JAKŠA: Znam. (Stavlja naočare.)
VOJA: Strana, dvadeset osma... (Oblači adekvatan kostim.) Lik sam pravio tako što mislim da je komičnije ako momak koji radi u ministarstvu kao kurir, malo hramlje i šuška. Dakle ovako. On dolazi sav zadihan kod gospođa ministarke po cilinder za njenog muža. Hitno je poslan i žuri mu se... Zadihan je...
("Ušavši u lik", Voja hramljući utrčava zadihan, na pola kancelarije.)
VOJA: "Dobar dan, gospođo"
RADA: "Pretrne iju dobar dan"
(Prekida "glumu".)
VOJA: Čekaj... stani. To što je u zagradi, to su didaskalije. To ne čitaj, samo ovo. (Pokazuje joj.)
RADA: Nisam znala. Dobro... "Iju. Dobar dan"
VOJA: "Molim lepo, pošlao me gošpodin da mi date njegov cilinder"
RADA: "Cilindar? Jeste ne verujući ama cilinder?"
(Voja ponovo prekida "glumu".)
VOJA: Polako bre... ej... gde si zapela. Samo ovo gde piše "Ministarka"... Ovo govorim - ja... a ovo - on. Ti samo čitaš ovo. Idemo ponovo.
VOJA: "Dobar dan, gospođo"
RADA: "Dobar dan"
VOJA: "Molim lepo, pošlao me gošpodin da mi date njegov cilinder"
RADA: "Cilindar?"
VOJA: "Ješte"
RADA: "Ne verujući... ama cilinder?"
VOJA: "Ješte cilinder"
RADA: "Ju, tako su mi se najedanput oduzele noge! Je l vam to gospodin kazao da mu donesete cilinder?"
VOJA: "Ješte on"
JAKŠA: "A gde je gospodin"
RADA: "Odista gde je on?"
VOJA: "Eno ga u miništarštvu"
RADA: "A jel vam kazao šta će mu cilinder?"
JAKŠA: "Eto ti sad, otkud će momku reći šta će mu cilinder"
RADA: "Oh bože, tako sam se zbunila. Pa gde je sad ta Dara? Daro! Rako! Rako! Izlazi van scene... "
JAKŠA: "A vi ste davno u ministarstvu?"
VOJA: "Vrlo davno, gošpodine"
JAKŠA: "I vama je to sasvim obična stvar kada se menja ministarstvo. Promenili ste ih mnogo?"
VOJA: "Mlogo! Kolikima šam ja već šagledao leđa"
JAKŠA: "A šta kod vas znači kad vas pošalju za cilinder?"
VOJA: "Znači da je gošpodin pozvan u Dvor i taj pošao treba brzo švršiti, jer bivalo je da ja po kome donešem cilinder, a on ga pogleda ko krava mrtvo tele i veli: Dockan, noši natrag... "
JAKŠA: "Dakle bivalo je... "... Vojo, daj da prekinemo sa ovom ujdurmom.
VOJA: Šta je, ne sviđa ti se da budeš glumac?
JAKŠA: Ne mogu da se glupiram. Boli me čir.
VOJA: A vidiš mene niko ne pita šta me boli. Ja uvek moram da se"glupiram". I kad me boli glava... zub... duša. Moram da se "glupiram" i kad mi nije nidočega. Gluma ti je đavolji posao...
JAKŠA: U redu je, Vojo, pobedio si.
VOJA: Nisam ja ovde došo da igramo fudbal, pa da pobedim sa dva gola razlike. Došo sam, tebe da naučim nekim stvarima. Lako je tebi da se dole iz mraka gađaš govancetom na glumca. Izađi na svetlo.
JAKŠA: Vojo, ja sam već izgubio strpljene.
VOJA: Ma šta kažeš? I šta ćeš sad? Da se biješ sa mnom?
JAKŠA: Neću da se bijem... ali ti kažem...
RADA: A što pa da se ne biješ. Vidi ga kaki je. Ima da ga oduvaš ko dživdžan perušku.
JAKŠA: Rado, molim vas da se ne mešate.
RADA: Što da se ne mešam... i ja sam ovde zapostavljana strana.
JAKŠA: Hoću samo da mu objasnim.
RADA: Kome da se objašnjavaš? Njemu? Neće te sluša. Ja ti ja reko da je on drogirant, pije drogu, a ti mi ne veruješ... Da je stvarno glumac ko što priča... pa da ide u bioskop da glumi, a ne ovde da izvodi šaron - majmuni i maltretira pošteni ljudi...
VOJA: Prekinite!
JAKŠA: Rado, vas ovde niko nije zvao.
RADA: Ti si me zvao, kafu da ti skuvam.
VOJA: Dosta više!
JAKŠA: Vi ste se sami ponudili.
RADA: Ponudila sam se što sam fina i ljubazna osoba.
VOJA: Dosta. Ej!! Imam pištolj.
RADA: A ti što nisi odbio, kad znaš sa kakvi ludaci radiš.
(Voja opali pištoljem u vazduh. Jakša i Rada naglo prekinu i sedaju na svoja mesta. Prasak je iznenadio i Voju, ali pokušava da vlada situacijom.)
VOJA: Dosta, rekao sam. Ja ovde igram glavnu ulogu, a vi smete da govorite samo kad vam dam šlagvort.
JAKŠA: Šta da nam daš?
VOJA: Dosta! Ni reč više neću da čujem. Jasno?
JAKŠA: Naravski.
(Pauzu, Voja iskoristi da ispije još jedno piće.)
VOJA: Da vidimo šta ćemo dalje... (Pretura po koferu. Nabaci masku i kostim za "Grbavca".) Hoćeš da ti igram Grbavca iz predstave -"Slučaj doktora Frankenštajna" (Savije se, pogrbi, groteskno hodajući dolazi do Jakše igrajući ulogu "Grbavca".) "Gopodaru! Gosodaru! Seljaci su pred vratima sa upaljenim bakljama" (Jakša ga gleda apatično.) Hoćeš onaj song iz predstave "Rat ratu"
(Na brzinu promeni kostim. Počinje da peva i igra.)
"U ovoj zemlji više nema života
ubi, zakolji, svakoga skota
ko je sa druge strane plota
nek padne njihova i poslednja kota
Nemoj da ti se druga misao mota
Da ubijem i tebe biće greota... "
(Jakša i dalje bezizražajnog lica, sedi i gleda ga. Rada krijući lice plače. Voja nastavlja.)
Znam! Hoćeš monodramu... "Kad su cvetale tikve"
(zamenivši adekvatnu rekvizitu i kostim, počne da boksuje.)
-"Kao klinca, mene su mangupi na Dušanovcu zvali Ljuba Vrapče.
To je zato, što je keva htela da ima lepo vaspitanog sina, pa me naučila da kitu zovem "vrapče" I u školu sam već išo, a tako sam je zvao... Mangupi čuli, i eto ti...
(Stane. Gleda ih.)
Šta je bre? Ne sviđa vam se... (Radi.) Ti... šta sliniš tu ko snajka na parastos?...
(Rada samo obriše suze, proguta knedlu i ćuti.)
Kritičar, kako se tebi ovo čini? Kaži nešto.
JAKŠA: Moram u vc.
VOJA: Prisralo ti se od moje glume?
JAKŠA: Čir mi proradio. Morao bih...
VOJA: Od čega si ti dobio čir... Gutaš šampončiće? Samo izvoli.
(Jakša ode do vc-a, a Voja do šanka na još jedno piće.)
RADA: Sad će dođe milicija.
VOJA: Zašto da dođe?
RADA: Pucao si... čulo se... Neko je sigurno zvao miliciju.
VOJA: Toliko se danas puca po gradu, da više niko i ne obraća pažnju na to.
RADA: Ovde se prepucavaju preko novine, ali sa pištolji jok.
VOJA: Gospođo.
RADA: Gospođica.
VOJA: Dobro, gospođice... ne brinite vi za mene. Da sam vašem mestu brinuo bih o sebi.
RADA: Brinem ja, al džaba.
(Voja dolazi do vrata od vc-a, lupa.)
VOJA: Kritičar, izlazi da nastavimo sa programom. (Niko ne odgovara. Voja kuca ponovo.) Jakša izlazi!... Jakša!
(Sada već lupa jako.)
JAKŠA: (Iz off-a.) Samo ti lupaj!
VOJA: Šta je nećeš da izađeš?
JAKŠA: (Iz off-a.) Neću!
VOJA: Jakša, izlazi kad ti kažem, razvaliću vrata a onda...
JAKŠA: (Iz off-a.) Razvali slobodno.
(Voja iz sve snage udari u vrata ali ga to zaboli.
Celu tu situaciju, Rada koristi za bekstvo. Polako priđe do ulaznih vrata, pokušava da ih otvori, ali vrata su zaključana. Vadi svežanj rezervnih ključeva. Otključava.
U tom trenutku je spazi Voja. Dotrči do nje, odgurne je. Rada počne da viče.)
VOJA: Šta radiš to? Gde si pošla?
RADA: Upomoć ljudi, manijak!
(Voja podigne pesnicu, kao udariće je.)
VOJA: Dosta!
(Rada naglo zaćuti. Voja se vraća da potraži ključeve koje je Rada u onom koškanju bacila. Jakša čuo neko komešanje, odškrine vrata da vidi šta se događa. Voja je taman našao ključeve. Rada iskoristi da pobegne kod Jakše u vc. Voja potrči za njom, ali kasno, stigne samo još jednom da se povredi.)
VOJA: Jaooo! I za ovo će te mi platiti. Izlazite, inače pucam u vrata! (Niko ne odgovara. Razmišlja šta da radi. Setio se.) Dobro. Ništa onda. Odo ja... ali videćemo se mi ponovo. (Namerno lupa da se čuju koraci i kao otvara vrata, a onda brzo dotrči do vc-a, čekajući da oni izađu. Ništa se ne događa.) Jakšaaaa... izađi Jakša... neću ti ništa... samo da porazgovaramo. (Niko mu ne odgovara.) Nećeš da izađeš?... Dobro... Imam ja vremena... mogu da čekam... (Dovuče jednu fotelju pored vrata od vc-a i sedne. Pauza. Naglo skoči.) More sad ćeš da vidiš!
(Uzima stolicu i podiže je da razvali vrata. Kad "neko" uđe.)
ANONIMUS: Dobar dan!
(Voja ostane zatečen sa stolicom visoko podignutom u vis.)
VOJA: Dobar dan!
ANONIMUS: Tražim gospodina Jakšu Pecarskog.
VOJA: Jakšu?... On je... Ja sam. (Voja naglo spusti stolicu i sedne na nju, prekrsti noge.) Izvolite šta treba?
ANONIMUS: Samo da ti pokažem ko je " frustrirani plagijator i anonimus"
VOJA: A, vi ste onaj preko telefona.
ANONIMUS: Taj sam.
VOJA: Čekajte da vam objasnim.
(Ali Anonimus ga ne sluša. Priđe do kasetofona, uključi ga, i pojača do kraja.
Sa par udaraca, obori Voju na kolena i završi sa šutom u prepone. A onda isto tako naglo ode. Voja ostane da leži na podu. Polako se pridigne. Sa naporom dođe do radija i ugasi ga. Zatim zaključa vrata i svali se u fotelju.)
VOJA: Jao, Jakša... i za ovo ćeš da mi platiš, stostruko, ćeš da mi platiš... Jaooo, pa ako mi kažeš i da sam za ove batine sam kriv. Zubima ću da te koljem. Oću, života mi... Zato izlazite iz tog klozeta da vam i to ne uzimam kao otežavajuću okolnost. Jakša! Jesi li me čuo? Izlazi... da ti ja ne dolazim tamo! E sad ćeš da vidiš.
(Kada se malo povratio, ponovo uzima stolicu i podiže je da udari u vrata.
U tom trenutku ulazna vrata se otvaraju i ulazi žena u elegantnom crnom muškom odelu, sa belom košuljom i kravatom, zalizane kose i dosta čudno našminkana.)
ONA: Dobar dan!
VOJA: Ne prilazi... braniću se... imam stolicu... i pištolj.
(Spušta stolicu, traži oružje, pištolj mu ispada iz ruke.)
ONA: Ne treba vam pištolj.
VOJA: Ja nisam Jakša Pecarski. On je u klozetu... zaključao se. A ti... ako si i ti došla ga biješ . Čekaj na red.
ONA: Ne tražim njega. Vas tražim.
VOJA: Mene? Zašto mene? Ja ne pišem kritike. Uostalom... odakle si ti znala da sam ja ovde? Ko si ti? Šta hoćeš?
ONA: Da ti pomognem.
VOJA: Kako si ušla?
ONA: Kako sam ušla?
VOJA: Vrata su zaključana.
ONA: Verovatno vam brava nije ispravna.
VOJA: Moguće, moguće. Kako da mi pomogneš? Meni nikakva pomoć nije potrebna.
ONA: Mislim da grešite.
VOJA: Ti si iz milicije?
ONA: Neee.
VOJA: Radiš za obezbeđenje?
ONA: U neku ruku.
(Stavlja pištolj sebi u usta.)
VOJA: E, ja se živ ne predajem.
ONA: Sklonite to, ne treba vam. Nisam ovde da bi vas hapsila.
VOJA: Ko si ti? Šta hoćeš?
ONA: Polako... saslušajte me... Znam zašto ste ovde.
VOJA: Zašto?
ONA: Znate i vi. Da ne ponavljamo ono što oboje znamo. Znam za sve vaše probleme. Ja sam ovde da vam pomognem da ih rešite.
VOJA: Kako?
ONA: To je ono o čemu treba da se dogovorimo.
VOJA: Šta si ti deda-mraz? .Zlatna ribica? Sada ćeš da mi ispuniš tri želje?
ONA: Duhovito. Nisam ni deda-mraz, ni zlatna ribica. Ali mogu da vam pomognem.
VOJA: Kako da mi pomogneš?
ONA: Lepo. Pročitajte ovo.
(Daje mu jedan papir koji izvlači iz džepa.
Voja uzima papir, čita, smeje se.)
VOJA: Hahahaa. Ovo je neka šala. Vi se šalite?
ONA: Nije šala.
VOJA: Ma daj, bre, ti me zajebavaš. I ti stvarno očekuješ da ja u ovo poverujem?
ONA: Znam, obično mi ne veruju odmah.
VOJA: "Obično"... hoćeš da kažeš da ti ... Ideš okolo i tražiš ... Ha, ha. Mene si našla da zajebavaš... (Razmišlja. Setio se.) Aaa, to ti ovaj (Jakša.) javio... Sigurno ima mobilni... pa ti složio priču... Nema mobilni... znam sigurno. Onda si prisluškivala pred vratima. Jakša... zajebo si se, ako si mislio da ćeš mene da zajebeš. Provalio sam vas. Evo sad imam i nju... i ako ne izađeš... znaš šta ću da joj radim. Znaš šta?... Svašta ću da joj radim... Jakša izlazi. Budi muško!!
ONA: Vojislave šta ste odlučili?
VOJA: Ma daj bre, nemoj da me zajebavaš više. Ne očekuješ valjda stvarno da ti poverujem... Ja potpišem ovo ... A ti rešiš sve moje probleme.
ONA: Ne sve, samo onaj najveći.
VOJA: Da ne idem u zatvor?
ONA: To nije u mom domenu.
VOJA: Sredićeš ovog pedera i vratićeš mi ženu?
ONA: Bojim se da to ne mogu.
VOJA: Šta onda?
ONA: Daću vam talenat.
VOJA: Kakav talenat?
ONA: Glumački talenat. Nije li to uzrok svih vaših neprilika.
VOJA: Hoćeš da kažeš da ja nemam talenta?
ONA: Ne kažem ja. Kažu drugi.
VOJA: Kaže ovaj usrani kritičar... i još par njih... i još po neko... Ali ja imam talenta.
ONA: Možda, ali se ne vidi. Mi ga možemo učiniti vidljivim.
VOJA: Vi? Koji to vi? Ima vas više... gde su ostali?
ONA: Ne uzbuđujte se, sami smo.
VOJA: Čeka, čekaj... stani. Da nije ovo pristupnica za neku stranku. Ja uđem u stranku... a vi mi onda... "malo pomognete". Na to misliš?
ONA: Ne.
VOJA: Znam ja mnogo glumaca koji su preko partija i stranaka napravili karijeru.
ONA: Nije u pitanju ni stranka ni partija. Mada i oni to rade. Ali vrlo providno i banalno, i nikada trajno.
(Voja ćuti i ispitivački je gleda.)
ONA: Ja vam nudim, pravi talenat. Onaj koji poseduju pravi majstori vašeg zanata.
(Voja ponovo čita papir.)
VOJA: Čekaj da vidimo da li sam dobro razumeo. Ti hoćeš da ti prodam dušu... a za uzvrat dobijam... talenat.
ONA: Tačno. I sam si rekao da je "gluma đavolski posao"
VOJA: Koju bre dušu... kad nemam. Pojeli mi dušu... Žena, reditelji, kolege... kritičari... upravnici... država. Svi po malo... i meni ništa nije ostalo.
ONA: Nama je sasvim dovoljno.
VOJA: Ili si ti luda. Ili sam ja lud. Ili smo oboje ludi. Ovoga više nemam ni na filmu. Došo đavo da potpisujemo ugovor.
ONA: Ne đavo... molim vas. Ja sam samo posrednik.
VOJA: A, da, izvinjavam se. Ti si đavolova sekretarica. E baš sam tako zamišljao đavolovu sekretaricu. Izvinite, a gde su vama roščići. Nemate ih, ili ih potkresujete... A one tri šestice. Da pogodim gde su?...
ONA: Moj poslodavac nije onakav kako ga vi zamišljate.
VOJA: Ma nemoj. A kako danas đavoli izgledaju. Imaju lister odela i mobilne telefone?
(Ona daje Voji drugi papir.)
ONA: Pogledajte ovo.
VOJA: Šta je to. Hoćeš i bubrege da ti prodam?
ONA: Pogledajte.
VOJA: Šta je ovo?
ONA: Spisak naših korisnika.
(Voja čita.)
VOJA: ... Katanić?
ONA: Potpisao pre akademije.
VOJA: Žika Papić?
ONA: "Đavolski dobar glumac"...
VOJA: I ovaj?... I Paja?... I on?... Hoćeš da kažeš da je i...
ONA: Svi pravi, dobri glumci, su naši korisnici.
VOJA: Beži, bre, tamo.
(Baca papir.)
ONA: Vi meni i dalje ne verujete.
VOJA: Verujem, samo se pravim... A je l veruješ ti meni da sam ja svetac i da ću sada da te ubijem kao Sveti Đorđe, aždaju.
ONA: Izvolite, probajte.
VOJA: Šta da probam? Da te ubijem? Ti si, ženo, stvarno luda.
ONA: Iskoristite taj pištolj.
VOJA: Da pucam u tebe?
ONA: Slobodno.
VOJA: Malo sam sranja napravio, još mi treba i ubistvo.
ONA: Ništa se neće desiti. Uostalom, kako sam ušla? Vrata su bila zaključana.
VOJA: Ne radi brava.
ONA: Da li?
VOJA: Da nisi prošla kroz zid?... Vi đavoli sigurno i to možete.
(Ona pucne prstima i upali se radio. Voja se na trenutak iznenadi. Ali i dalje ne veruje.)
VOJA: Ma zajebi te mađioničarske trikove.
ONA: Samo uzalud gubimo vreme.
(Ona ustaje, prilazi Voji, hvata ga za ruku u kojoj je pištolj nasloni sebi na grudi, drugom rukom povuče obarač. Prasak. Voja vrisne i otrgne ruku. Pištolj ostaje kod nje u ruci. Ona ga ostavi na sto i vraća se na mesto. Gestom ruke ugasi radio. On izbezumljen gleda u nju.)
VOJA: AAAAA... aaa... aauuu.
ONA: Eto vidite. Nadam se da mi sada verujete? (Vraća se u fotelju.) Ugovor je trajan i neoboriv za obe strane. Vi talenat koristite odmah, mi vašu dušu, naravno, kasnije.
VOJA: I ovo je neki trik. Imaš pancir košulju... ispod tog odela.
ONA: Evo, uverite se.
(Ona otkopča sako. Voja priđe, pipne prvo prstima a onda celom šakom.
Uhvati je za grudi.)
ONA: Čak su i one prave.
VOJA: Ko?
ONA: To što pipate.
(Naglo trgne ruku.)
VOJA: Izvinjavam se.
(Jakša i Rada čuli pucanj, proviruju kroz odškrinuta vrata.)
JAKŠA: Šta radi?
RADA: Razgovara sa foteljom... i pipa je. Udrogirao se, ja kad ti kažem.
(Voja, zbunjen, odlazi i seda za sto.)
JAKŠA: Gde mu je pištolj?
RADA: Nije kod njega.
(Jakša i Rada polako izlaze, ali ipak stoje na odstojanju.)
JAKŠA: Vojo, sa kim razgovaraš?
VOJA: Sa njom.
(Voja pokazuje rukom prema fotelji. Jakša i Rada se okreću ali oni ne vide nikoga. Rada pokazuje gestom kao "rekla sam ti je skroz drogiran".)
JAKŠA: Vojo, što lepo ne odeš kući, da se odmoriš i naspavaš, a mi ćemo sve ovo da zaboravimo, kao da se ništa nije desilo. Je l tako?
RADA: Tako je.
VOJA: Lako je tebi da zaboraviš. A šta ja da radim?
ONA: Potpiši, i sve će biti sređeno.
VOJA: Da potpišem?
JAKŠA: Ne moraš ništa da potpisuješ.
VOJA: Ne kažem tebi, nego njoj.
JAKŠA: Kome?
RADA: Fotelji.
ONA: Oni me ne vide i ne čuju.
VOJA: Aman ljudi jeste li svi poludeli. Evo je ovde sedi...
JAKŠA: Ko?
VOJA: Kao ko? Hoćeš da kažeš, da je ne vidite.
RADA: Vidimo, kako ne vidimo.
VOJA: Koga?
RADA: Fotelju.
VOJA: A ovu... u muškom odelu, što sedi u fotelji, ne vidite.
(Rada bulji u fotelju, Jakša u Voju.)
JAKŠA: Vojo, kažem ti, treba da se ispavaš.
VOJA: Neću da spavam... Spavaj ti, ako ti se spava. Evo, ako je stvarno ne vidiš... ispruži se u ovoj fotelji... ajde... sedi...
(Jakša zbunjen pođe do fotelje i taman da sedne. Voja ga zaustavi.)
VOJA: Stani! Ti je stvarno ne vidiš?
JAKŠA: Koga?
RADA: Vidimo je, vidimo. (Namiguje Jakši.)
ONA: Kažem ti. Ja za njih ne postojim.
VOJA: Mogao je da sedne na tebe.
ONA: Mogao je, ali nije.
VOJA: Da ga nisam zaustavio.
ONA: Ali jesi.
VOJA: Vas dvoje... dođite ovamo. (Jakša i Rada oprezno prilaze.) Vi stvarno ne vidite onu ženu koja sedi u fotelji?
(Oni se okreću gledaju.)
JAKŠA: Ne.
RADA: Vidimo.
VOJA: Kako izgleda?
RADA: Pa ona je ovako... kako da ti kažem... kad bolje zagledam... ima ovako ovde... Ne vidim nikog.
VOJA: Ti! (Radi.) Idi sedi tamo u onu fotelju...
(Rada zbunjena i uplašena. Oprezno prilazi fotelji, zagleda je i taman da sedne, Ona se izvuče u zadnjem momentu. Rada sedi ukočeno, sa iščekivanjem šta će da se desi.)
VOJA: Aha pobegla si... vidiš.
(Rada naglo skoči i pobegne kod Jakše.)
JAKŠA: Sa kim razgovaraš?
VOJA: Sa njom... Ona je đavolova sekretarica. Traži da potpišem ovaj ugovor... gde je ugovor... (Traži ga na stolu.) Aha, evo ga... (Uzima "ništa" kao da drži papir i pokazuje Jakši.) Kaže, daće mi talenat, ako prodam dušu đavolu. (Jakša i Rada gledaju u "ništa", zagledaju se, pa onda u Voju.) Da vidiš samo ko je sve na tom spisku. Daj mi spisak? (Ona mu daje "spisak" ali Jakša i Rada i ovaj papir ne vide.) Vidi... ovaj... pa ovaj... pa ovaj... A? Šta kažeš?
JAKŠA: Vojo, nemaš ništa u rukama.
VOJA: Znao sam ja da za dobrog glumca treba još nešto... Đavolja je to rabota.
JAKŠA: Vojo... da li ti je dobro?...
(Hteo je još nešto da kaže ali ga Rada gurne u rebra, on je pogleda, ona mu rukom pokazuje "ovaj je poludeo".)
VOJA: Daj ugovor i olovku.
RADA: Kakav ugovor?
JAKŠA: Evo olovka.
(Voja uzima papir i olovku koji mu dodaje Ona, ne obraćajući pažnju na ovo dvoje zbunjenih posmatrača. Hvata Jakšu za rame i okreće ga, ovaj se uplaši i digne ruke u vis, ali Voja samo na njegovim leđima potpisuje ugovor.)
VOJA: I? Šta sad?
JAKŠA: Kažem ti, nas dvoje ćemo sve ovo da zaboravimo kao da se ništa nije dogodilo.
ONA: Ništa.
VOJA: Kako ništa? Nećeš da mi daš nešto... neki prsten... koji treba da protrljam i onda...
ONA: Ne budi smešan. Nema prstena. Sve će doći odavde (Pokazuje na srce.) i odavde (Pokazuje na prepone.)... Ali, pazi...
(Ona i ne završi rečenicu a Rada koristeći Vojinu zauzetost udari ga s' leđa držačem za olovke. Voja pade ko sveća.)
JAKŠA: Ubila si ga.
RADA: Jok. Tvrdoglav je taj ko mazga.
(Ona samo slegne ramenima, u stilu "šta je tu je, ja mu tu ne mogu pomoći", okrene se i ode u vc. Jakšu i Radu, na trenutak prene tresak vrata od vc-a.)
JAKŠA: Ništa, promaja. Daj da ga stavimo na stolicu.
RADA: Jesi vido kako se to radi... A ti će se ubeđuješ s'njega... Vidiš da je lud i drogiran.
(Podižu ga na stolicu, Jakša uzima njegov pištolj. Voja se budi. Jakša uperi pištolj u njega.)
VOJA: Ufff... jaoo!
JAKŠA: Ne mrdaj! Sada je "režijska palica kod mene"... I sada ću ti reći ono što mislim o tebi a nije za novine. Crve glumački. Doživotni imitatoru i cirkuzantu koji bi sebe da nazivaš umetnikom. Vi niste ljudi. Vi ste samo imitacije onih koje igrate...
(Rada zbunjena ovakvom Jakšinom reakcijom.)
RADA: Gopodine Jakša šta vam ti je?
(Jakša ne obraća pažnju na nju.)
JAKŠA: ... Hoćete da budete besmrtni... a trajete samo tri čina... i gotovo. Kada se spusti zavesa ti ne znaš ko si. Ako te nema u kritici, ti nisi ni postojao... Hoćeš ja da ti kažem ko si i šta si ti? Ti si gomila loših kritika... hrpa papira...
(Iz vc-a izlazi Ona.
Videvši je, Voja traži pomoć.)
VOJA: Uzmi mu pištolj. Sredi ga!
(Rada misli da govori njoj.)
RADA: Malo morgen.
ONA: Žao mi je... oružje, nije moj resor.
JAKŠA: Gledaj me ovamo kad ti govorim... nisam završio.
VOJA: I šta ćeš sada?... Da ideš?
RADA: Jok ću ti glumim.
ONA: Moram. Imam sastanak sa sledećim klijentom ... Rok muzičar... Voli da svira... a nema talenta.
VOJA: Kurvo ženska.
RADA: Ko je bre kurva?
VOJA: Sve ste iste... kad je najteže izvlačite se i bežite... Kurvo!
RADA: More jebem li ti sve na svetu koga će ti da nazivaš!
(Rada uzima metlu, zamahne da ga udari, ali u besu promaši Voju i udari Jakšu po ruci. Njemu ispadne pištolj. Voja ga brzo dograbi.)
ONA: Ej... zaboravila sam da ti kažem. Nemoj se suviše uživljavati u ulogu. Ne daj, da lik bude jači od tebe... to može biti fatalno. Ćao... i vidimo se u sledećem životu... Možda.
(Ona ode.
Ove reči Voja verovatno nije čuo, zauzet kontrolom situacije nad Jakšom i Radom.)
VOJA: Aha. A šta ćemo sad?
RADA: Jao, glumac, nemoj molim te. Nisam ja... on me nagovorio.
(Jakša sedne na stolicu. Voja uzima lisice iz kofera, i vezuje mu ruke na leđima.)
JAKŠA: Vojo... ovo više nema nikakvog smisla.
VOJA: Nema smisla ali ima načina... A ti si izabrao onaj najteži.
(Voja ga udari. Šamar Jakšu iznenadi, zabole i uvredi.
Voja, brzo obuče, mantil i šešir, stavi naočare, zalepi brkove. Kostim iz "Balkanskog Špijuna".)
JAKŠA: Izvini... izvini molim te izvini... Možda sam malo preterao... ali naljutio si me... hteo sam da ti vratim... Izvini...
(Voja, mu udari još jedan šamar, i već igra ulogu Ilije Čvorovića iz predstave "Balkanski špijun".)
VOJA: "Izvini. Izvini. Nisam mislio da ćemo ovako "razgovarati". Znate, ja sve znam, i za svaku tvrdnju i optužbu imam materijalne dokaze... Meni je žao što se ovo desilo ali vi ste krivi. Stalno izazivate stalno vređate, ponižavate. Bre, majku mu, sve ima svoje granice. A Đura je slab sa živcima"
(Rada ne shvata.)
RADA: Koji sad Đura? Kakav Đura?
JAKŠA: Pusti ga... skroz je poludeo. Igra Iliju Čvorovića iz "Balkanskog špijuna"
RADA: Ko je špijun?
(Voja besno, skida mantil, otkopčava košulju. Nastavlja.)
VOJA: "Verujete mi, dugo sam, noćima, razmišljao o vama. Dočekivao sam jutra zureći u plafon. Na kraju kad sam sve sabro i oduzo, moj prijateljski savet vam je, govorim vam ovo ko što bi govorio bratu Đuri, da je zapo u sličnu situaciju, da sve lepo priznate meni, a onda da sednemo u moja kola i odemo do SUP-a, gde će te stati pred lice pravde i reći: "Jeste, braćo, sve je istina, jeo sam govna" – baš tako, tim rečima, bez samilosti i kukanja -" jeo sam govna, grešio sam, bio sam đubre i hulja, radio sam to i to, jer bio sam slep kod očiju, ali, evo, danas sam progledao. Sudite me da okajem grehe, da stanem na svoje noge i da ponovo budem čovek. Zamolio bi vas da uvažite sve moje razloge, nije mi bilo lako, bio sam na velikim iskušenjima, nisam imao pri sebi pametnog čoveka da me posavetuje, trge me i izvuče iz pakla."
(Ne zna zašto ali prihvati igru i Jakša, i počinje da odgovara kao "Podstanar - Petar Jakovljević iz istog komada.)
JAKŠA: "Lepo, vrlo lepo. Baš vam hvala. Nisam znao da ste zbog mene "dočekivali jutro zureći u plafon" Dirnuli ste me... "
VOJA: "Mogu li nešto da vas zamolim?"
JAKŠA: "Naravno!"
VOJA: "Pomozite mi da vas ne ubijem"
JAKŠA: "Kako to da vam pomognem?"
VOJA: "Ćutite dok ja govorim. Bojim se izazvaćeš me, izvadiću pištolj i upucaću te. Razumeš? Ja sam ceo život bio na ivici da nekog ubijem, sa puno prava, čak da mi niko ne zameri. Nemojte vi da mi platite za sve koji vređali, ponižavali i gazili... nemojte molim vas... "
(Gleda sa pažnjom.)
RADA: Ala glumi svaka mu čast!
(Igra se ne prekida.)
JAKŠA: "Gospodine... pardon... druže Čvoroviću, mogu li ja vas nešto da posavetujem, prijateljski kao što ste vi mene? Onako - od srca?"
VOJA: "Naravno ... Izvoli"
JAKŠA: "Oslobodite me ovih lisica, obucite se, prošetajte do Gradske bolnice. Ja ću vam priznati sve što želite: pismeno, usmeno u magnetofon, kako hoćete... "
VOJA: "Hvala bogu. A što da idemo do bolnice, je'l izgledam loše?"
JAKŠA: "Veoma loše"
VOJA: "Umorio sam se. Dva meseca jurim, trčim, nerviram se... Znate moje srce... "
JAKŠA: "I živci. Nervi su vam oslabili. Imam prijatelja lekara, koji će vam pomoći... "
VOJA: "Gospodine Jakovljeviću, pa vi niste normalni. Pa na šta vam ja ličim. Je'l stvarno izgleda kao da sam ja malouman. A? Da idem sa vama u bolnicu?"
JAKŠA: "Da. To vam je moj prijateljski savet."
VOJA: "A zašto? Zbog srca nije? A? ... Ti misliš da sam ja lud. Je li? To si mi već reko, slobodno ponovi. I Sonju si nagovorio da me strpa u bolnicu... "
RADA: Izvinite a ko je Sonja?
(Voja je samo pogleda.)
RADA: Ne mogu da pratim radnju fabule...
JAKŠA: "Vi ste svakako bolesni"
VOJA: "A kakva je to bolest? Opišite mi je? Ja sebe ne vidim sa strane. Možda sam stvarno bolestan. Nije lepo da budem lud a da to ne znam... Pa, nisi ti da čovek poludi zbog tebe. Malo uobražavaš, daješ sebi značaja. Ja sam, Jakovljeviću, savršeno zdrav i normalan čovek... "
JAKŠA: "Onda je to strašno"
VOJA: "Šta je strašno?"
JAKŠA: "Da niste ludi a da se tako ponašate. To je gore nego da ste ludi. To je. To je... "
VOJA: "Šta je to? Reci, šta je to? Oćeš ja da ti kažem šta je to? To je mržnja i gađenje...
" ("Ilija" zastade, pođe prema "Podstanaru", otvori usta kao da mu nedostaje vazduha, zatetura, i polako gušeći se, sklizne na pod. Rukama kida okovratnik košulje, kao da ga kragna sve više davi. "Podstanar" se pridiže, koliko "lisice" dozvoljavaju, primakne se.) "
RADA: Jel on to još glumi ili... ?
JAKŠA: Ćuti ne prekidaj... "Gde vam je lek? Gde su lekovi? Čujete li me?"
VOJA: "Umreću... Ubili ste me... "
JAKŠA: "Gde je nitroglicerin. Gde je?"
VOJA: "Nemam. Nema ga u apotekama. Ubili ste me... "
(Voja ostane da leži na podu.)
RADA: Bravo. Ovo ste majstorski odglumeli. A kako reče da se zove predstava?
JAKŠA: Balkanski špijun...
(Voja i dalje leži na podu. Jakša je shvatio, da je ovaj "stvarno mrtav".)
RADA: Šta mu je? Što ne ustaje?
JAKŠA: Mrtav je.
RADA: Lažeš... (Priđe pogleda.)... Srčka li ga strefi?
JAKŠA: Toliko se uživeo da je njemu puklo srce, a ne Iliji Čvoroviću.
RADA: Kome?
JAKŠA: Liku koji je igrao.
RADA: Ubi ga prejaka gluma. A glumio ga je... Nisam znala je l stvarno, el' samo gluma.
JAKŠA: Možda on i nije bio tako loš glumac. Možda sam ga ja potcenio.
RADA: Šta ćemo sad?
JAKŠA: Idemo da zovemo miliciju. Ispričaćemo sve kako je bilo.
RADA: Teško da će ti poveruju. Da si meni ovo pričao, ja ti ne bi verovala.
JAKŠA: Idemo.
(Rada i Jakša izađu.)
" ( "Ilija" pokušava da se pridigne. Zgrabi gajtan telefona, obori aparat. Vrti brojeve telefona... ) "
VOJA: "Alo... Smiljka ... ja sam... De je Đura? Reci mu da sve ostavi. Nek odma ide na aerodrom. Reci ovaj je pobego... Nek zaustavi sve letove... nek blokira centar za poletanje. Reci mu: ja ću ga pratiti... " ... SHOW MUST GO ON... .
"("Ilija" ostavi slušalicu, pokuša da se pridigne, ali ga bol ponovo skupi i savi. Puzeći, četvoronoške, boreći se za život, teško pokrećući ruke i kolena izađe... ) "
Kraj
Miroljub Nedović – Riki (rođen u Nišu, 1961), glumac niškog Narodnog pozorišta. Igrao u preko pedeset komada. Napisao desetak drama i komedija. Režirao uglavnom ono što je sam pisao. Dela igrana na scenama u: Nišu, Beogradu, Banja Luci, Vršcu, Prijedoru, Paraćinu, Leskovcu, Zaječaru, Vranju itd.
E-mail adresa: kiri@bankerinter.net
Napisao :
- "Seme" (drama)
- "Tamni vilajet" (drama)
- "Kraljević Marko i Musa Kesedžija" (za decu)
- "Veliki princ" (za decu)
- "Sama u kući" (za decu)
- "Soko zove orla" (komedija)
- "Juriš u budućnost" (komedija)
- "Gangsterbajteri" (komedija)
- "Mlaćenici i plaćenici" (komedija)
- "Đavolja posla" – (komedija)
- "Bluz osmeh" – (Melodrama.)
"Ajd kaži al po duši " – (Monodrama)
// Projekat Rastko / Drama i pozorište / Savremena drama //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]
| 
